Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je neko koga jako dugo jurim, moj dragi kolega i prijatelj Milovan Dekić, koga neki od vas znaju kao koautora knjige o Design thinkingu i nekoga ko je mnogo ljudi obučio i istrenirao u ovoj oblasti, a mi koji smo više u IT-ju i zagrejani za industriju gaminga znamo kao osobu koja je ključna u kompaniji Nordeus za istraživanje navika i potreba korisnika njihovih igara. U prvoj epizodi pričamo o njegovom razvojnom putu i tome kako je, kao dete koje voli košarku i muziku, ipak na kraju stigao do političkih nauka, kvantitativne ekonomije, do bihevioralne ekonomije, do mnogih oblasti koje su zapravo kasnije odredile čime će se baviti, odnosno kako je od deteta koje je imalo na tromesečju tri keca postao jedan od najboljih učenika i neko ko je beskrajno zavoleo učenje i istraživanje. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Prijatelji ove epizode su i agencija Talks and Folks, agencija koja se bavi angažovanjem inspirativnih govornika u najrazličitijim oblastima na tržištu celog regiona. Ukoliko planirate korporativni događaj, trening, team building ili želite da pravite konferenciju, ljudi iz Talks and Folks-a će vam pomoći da izaberete adekvatne govornike i osmislite čitav program tako da on, za vas i vaše zaposlene, ima najbolji mogući efekat. Pored toga, nude i brojne druge usluge, a mislim da vam može posebno interesantno biti osmišljavanje internih mentorskih programa kao i trening javnog nastupa i komunikacijskih veština za vaše zaposlene ili istaknute pojedinice koji će imati javne nastupe.
Dušan Basalo, osnivač Talks and Folks, bio je gost u jednoj od epizoda Pojačala, pa vam preporučujem da je poslušate, a brojni ljudi koji su među gostima, uključujući i mene kao voditelja Pojačala, su na spisku govornika koje Talks and Folks zastupa za Srbiju i region.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nema mnogo gostiju koje sam jurio toliko dugo kao tebe. E sad, što sam ja tebe jurio toliko dugo? Zato što si ti jedan neobičan čovek koji ima razna interesovanja i zato što si ti čovek koji kao primarni posao radi jednu super zanimljivu stvar za mene, jer ta potreba da razumeš svog korisnika, konzumenta, kupca, šta god, je nešto što je, mislim, esencijalno za uspeh svakog biznisa, a na to često ljudi ovde ne obraćaju dovoljno pažnje i mnogo češće se vode nekim instinktom nego što zapravo pitaju ljude šta im treba. A posebno u prethodnih nekoliko godina bio je i Jevta, tvoj kolega i čovek sa kojim si koautor na knjizi, srpskom izdanju knjige koja je tema design thinking, metodologija koju vi primenjujete dugo i predajete dugo, radite sa timovima i firmama, da je uvedu, koja je, mislim, takođe dobar alat da u ovom procesu dobiješ još više. Postoje gomila alata i tradicionalnih alata i sve, ali postoje i nove metodologije i stvari koje se pojavljuju. Design thinking je postao popularan u prethodnih 5-6 godina, priča se o njemu možda desetak godina, a mislim da može mnogima da pomogne u ovom celom procesu. Pored knjige, koja je bestseler, ovde imamo deveto izdanje, što znači, bližite se još malo pa 20.000, što je za Srbiju… Wow! 

Milovan Dekić: 10.000 artikala je… 1000 po izdanju. 

Ivan Minić: A, 1000 po izdanju. A pa dobro, ok. I dalje je. Wow. Odnedavno, a kad smo se čuli, ja sam inače nešto gledao po sajtu Finese, video sam i, evo imam ih ovde na stolu, karte. To su najveće karte koje sam držao u rukama, moram da priznam. Šta je priča sa njima? 

Milovan Dekić: To je, bukvalno, može da se kaže, verovatno, primena design thinkinga, dakle, ideja iza design thinkinga je da shvatiš koji problem hoćeš da rešiš i problema uvek ima. Odnosno, neka ideja je kad god imaš nešto što bi hteo da unaprediš, promeniš, i to prvo pitanje koje postaviš sebi je šta je problem koji bi mogao da rešim, i ono što sam ja razmišljao, dakle, ovde imamo kao rešenje knjigu na nekih, ne sećam se, 300, 250, 300 strana gde ideš kroz detalje kako design thinking može da se izvede, i onda mi je samo nešto sam malo razmišljao i skapirao da je možda problem da je knjiga komplikovana. I onda kao, ukoliko je knjiga komplikovano rešenje, šta je, kako bi izgledalo jednostavnije ili zanimljivije rešenje, i onda brainstorming sam sa sobom, mislim da je bio. A i generalno, karte su mi kao cool koncept, i onda kao, što ne bi bila design thinking igra sa kartama, tako da to je u stvari razlog. Komplikovana je knjiga, kako bi to moglo da izgleda jednostavnije, slash potencijalno zanimljivije, i zato karte. 

Ivan Minić: Mogu da kažem iz mog ugla da knjiga nije mnogo komplikovana, da je zapravo vrlo lepo napisana, dobro strukturirana, dobro vodi kroz proces, ali mislim da tu imamo taj jedan problem koga smo se malo dotakli u kafi pre ovog razgovora, a to je da mi nismo naučeni da učimo. A ako smo naučeni da učimo, zaboravili smo. Prošlo je dosta vremena od toga. I ljudima je teško da uče nešto, posebno što ti možeš da prođeš kroz ovo i naučićeš sve te neke stvari, ali ti to moraš da probaš sa ljudima. To ti je kao da uzmeš da učiš kako se igra odbojka. Super je to, ili košarka. Super. Ali dok ne uzmeš loptu i ne kreneš da igraš sa ljudima, sto knjiga da pročitaš neće ti biti dovoljno. Jer jedna od stvari kada radiš neku metodologiju koja je predviđena za rad u grupi i sve ostalo jeste da grupa nije 5, 7, 8, 10 puta ti, nego 10 ljudi koji su različiti, koji donose različite stvari za sto, koji možda, ne znam, i sa znanjem i sa obrazovanjem i inteligencijom nisu najbolji, ali mogu da pobede zato što će ti doneti nešto što ti niko drugi nije doneo, a baš što ti treba. Jer vrlo često je taj problem cele priče, vrlo često to što mi mislimo da znamo šta je problem, a mi često ne znamo šta je problem. Mi rešavamo nešto što samo nama deluje kao problem. 

Milovan Dekić: Pa gledaj ovako, ovo prvo što si rekao isto je zanimljivo, da ne znamo da učimo. E sad, recimo, ja mislim da sam tako pristupao nekim stvarima, ali onda sam i dobio konfirmaciju. Konfirmacija je uvek bitna. Konfirmacija je uvek bitna i sećam se kad sam bio na doktorskim studijama i kad sam radio nešto s jednim profesorom, i onda on, ja mislim da mi je nešto nazvao, kako se beše zove, da li vertikalno čitanje knjige? Šta je vertikalno? Tako, recimo, možda grešim naziv, ali nebitno. Apropo knjige i apropo toga da li je komplikovana, kako ja dosta čitam neke stvari, neke žanrove. To je, uzmem knjigu, verovatno sa autobiografijama nije tako, mada i tu uglavnom preskačem te neke prve godine ako čitam autobiografiju, ali, na primer, koliko je neka naučna knjiga, mislim, ajde uzmemo šta mi je bilo zanimljivo kao framework, verovatno je Clayton Christensen. I ja krenem, krenem, i sad, da bi ti napisao knjigu, to nebitno je, možda ima 200, 300, 500 strana i tu postoji neki zamišljeni format, treba prvo to, pa to, pa to, ali pazi, u tom trenutku tebi taj deo nije bitan, ti ga preskoči, da stigneš do nečega što je zapravo potencijalno korisno ili zanimljivo. Tako da, na primer, to vertikalno čitanje je apropo knjige. Dakle, ja uglavnom to ako naletim da se knjiga odnosi, skoro sam čitao nešto, ne ovo, sve ti nešto, Harvard Business Review je izdao nešto, i kao sad tu ima dosta primera, nekih teorija koje su mi poznate, i sad realno da se ja to krenem da čitam filozofijom, brate, ko će čita ovo. Ali bolje ono kao pregledaš sadržaj, deluje da je nebitno peto poglavlje, ima vrhunskog koncepta, sa vrhunskim primerima, skočiš na peto poglavlje. Tako da, meni je to kao pristup ono poznato i gotivno, tako da i ovde verovatno da kad sam čitao na tu foru, ja sam verovatno uglavnom skakao na one elemente, koncepte, delove, teorije, šta god, što mi je zanimljivo, verovatno ostatak nisam. Svaka vrsta knjiga ili generalno u ovom žanru, to je da pronađeš nešto što deluje zanimljivo, deluje korisno, idealno dobro i objašnjeno i uzmeš probaš da primeniš. Tako da, to je samo ono što se tiče potencijalne komplikovanosti knjige, a ovaj drugi deo koji si isto konstatovao, ovo jeste, ja mislim da je to verovatno najzanimljiviji deo. U stvari, iskreno da ti kažem, recimo meni, kad je napisana knjiga, kad smo je radili, istraživali i tako dalje, menjaju mi se interesovanja. Iako ne radi se o kom span-u godina, ali menjaju mi se interesovanja. Nekako mi je uvek najzanimljiviji bio taj deo to kao šta je problem, da li je problem, da li je dobro definisan, da li može da se definiše bolje, kako validiraš, da li je problem bitan. A onda, s druge strane, mi je sad nešto u poslednjih, pa nemam pojma, par godina, generalno zanimljiviji taj prototyping. Mislim, prototyping kao problematika, jer na kraju se svodi na to, ali možda ćemo posle detaljnije verovatno o tome, ali kao kad ti pretpostaviš da je nešto problem, najbolji način da ga validiraš je da za dan napraviš rešenje i probaš čime ćeš da dobiješ potvrdu ili opovrgavanje da je problem relevantan. Recimo, šta je jedan mnogo zanimljiv primer, ali verovatno ćemo se dotaći toga. Tipa, sad kad su bili ovi tipovi iz DoorDasha koji su napravili DoorDash i sad je, recimo, fascinantna priča koliko je njima trebalo da naprave prototip DoorDasha kad ti ono kao ispečeš ideju šta je DoorDash, dostava hrane kao Volt, znaš kao to je platforma preko koje ti poručuješ hranu gde ti mečuješ, odnosno povezuješ ljude kojima se nešto jede i restorane koji spremaju hranu, i to sad zvuči dosta komplikovano, mislim, dosta komplikovano sad kad gledaš kao očigledno je kako to rade, ali kad su oni nastali, to je kao ljudi poručuju hranu. I na primer, koliko je njima trebalo da naprave prototip? 45 minuta. Jer, na primer, oni su razmišljali, pošto je to tada bio relativno novi koncept da ti se to radiš preko interneta, imali su nekakve pretpostavke i nisu bili sigurni da li će ljudi želeti da preko neta poručuju hranu. 

Ivan Minić: Da li će verovati?

Milovan Dekić: Tako je. I sad, prva stvar koju su uradili za 45 minuta, što bi sada uz AI verovatno bilo sedam do deset, podigli su web sajt na kojem su bila četiri PDF-a. Četiri PDF-a, imali su broj telefona i bukvalno su njih četvorica, oni su inače generalno fascinantna ekipa, ja mislim, ima poznati njihov video kad su se prijavljivali za Y Combinator, gde pričaju, jer ti u Y Combinatoru generalno moraš da ubediš ljude da si pričao s korisnicima, očigledna metafora, i onda oni u videu pričaju zapravo kako su intervjuisali vlasnike restorana. I da, ostavili su broj telefona i njih četvorica su bukvalno sedeli kao: ok, da li će neko da nazove? I krenuli su pozivi. I onda su bukvalno zvali restoran, poručili u restoranu, otišli, uzeli hranu i nosili. Malo sam možda divergirao, ali generalno to mi je sada dosta zanimljiv koncept prototyping-a, jer kada napraviš nešto tako brzo, relativno dobro, možeš zapravo da odgonetneš na pitanje da li je problem, koliki je problem itd. 

Ivan Minić: Mislim, za gomilu stvari to je i ranije postojalo, ti praviš nešto što je pojednostavljeno maksimalno i nema automatizaciju, ali ti daje mogućnost da dobiješ proof of concept. Ako dobiješ proof of concept, ti na osnovu toga možeš da počneš da komplikuješ sebi život stvarno i da praviš što da stvarno radi. A imaš i gomilu primera gde to u toj varijanti koja je priručna, radi neko vreme, krene da pravi novac i onda ljudi naprave ispod toga sve što treba. 

Milovan Dekić: Sad ne znam, verovatno ćemo da se dotaknemo i toga, ali to je isto dosta stvar mindset-a. Sad nemam nešto elaborirano u glavi šta bih rekao na tu temu, ali, na primer, ja mislim da ljudi vole da komplikuju stvari. Vole da komplikuju i onda, naravno, ono što je kao “šta je to što ne znaš da ne znaš” je uvek bitno, ali verovatno najbolja stvar koju uvek možeš da uradiš je da napraviš to nešto. Recimo, jako lep primer je, ja verujem ti sad isto, kad bi neko rekao: ok, imamo ideju za platformu, ta platforma će da ima četiri PDF-a, neko bi ti rekao: pa jesi ti realan, zato što to nije… verovatno to može bolje, što ne bi napravio bolje? Ti krećeš da razmišljaš na nešto bolje. Ali ljudi nekako… onda, recimo, prva verzija isto Google-ovih naočara, to je bio neki ono gaće za papire, notebook, bukvalno skalamerija jako ružna, ali dovoljno dobra da ljudi iskuse kako bi to izgledalo. I ja mislim da je prvo to da ljudi ne vole da prave nešto što možda drugima neće da pošalje signal kako su ovi mnogo pametni i kako prave lepe stvari, to je pod jedan, a pod dva, što je možda i bitnije. Ja mislim da je u osnovi svega ovoga nekakav, uslovno rečeno, naučnički pristup. A koji deo mislim da je naučnički? To smo isto spomenuli, knjiga koja je uticala na mene, “Pretpostavke i pobijanja” od Karla Popera, prelep naziv. Prelep naziv, ono objašnjava u stvari evoluciju nauke i mislim da on na dosta mesta nije u pravu, ali je lepa parabola za život: pretpostavke i pobijanja. Pretpostavljaš da je nešto, a i probaš da opovrgneš ili dokažeš da jeste na brz i jednostavan način. I ja mislim da generalno, utisak mi je, ljudi nisu skloni da razmišljaju na takav način. 

Ivan Minić: Ili da razmišljaju generalno.

Milovan Dekić:  I to, ali kada malo spustiš na taj nivo da pretpostavljaš i onda sve što radiš u stvari dokazuješ ili opovrgavaš, mislim, meni je to nekako intuitivno, iako mislim da je nekada teško da živiš na taj način, ali kad to tako validiraš probleme, validiraš rešenja, sve su pretpostavke koje opovrgavaš ili dokazuješ i na kraju se sve svodi na to. I onda, eto, to je zapravo verovatno komplikovanije nego što zvuči iz bezbroj razloga. 

Ivan Minić: Ima tu mnogo ljudi koji su u prethodnim decenijama rekli neke jako pametne stvari koje su došle do očiju javnosti, često izvučene iz konteksta, ali opet, imaš, ne znam ko je rekao, ali neko od ozbiljnih foundera u prethodnih 20 godina, ako te nije sramota prve verzije, prekasno si je izbacio. 

Milovan Dekić: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: I to negde jeste stvar kojom se treba voditi. A drugo, recimo, pokojni Charlie Munger je dosta pričao o tome i on i Buffett imaju tu neku svoju filozofiju koja je sjajna i apsolutno se ne uklapa u ovo instant doba, ni na koji način, ali radi, jer dokazano radi prethodnih 60 godina, pa kapiram da je to dovoljan track record. A to je ono kao, ok, kao i u fudbalu, kako možeš da pristupiš stvarima? Možeš da probaš da pobediš utakmicu po svaku cenu. A šta je najsigurniji način da ne izgubiš? Najsigurniji način je da ne primiš gol. Ako ne primiš gol, ne možeš da izgubiš. Da li ćeš da pobediš? Šta ti je važnije? Da li se fokusiraš na jedno ili se fokusiraš na drugo? I Munger ima taj pristup koji je meni genijalan, a to je: nemoj da analiziraš šta treba da se desi da bi uspeo, analiziraj šta treba da se desi da bi propao i probaj po svaku cenu da izbegneš to. Jer to je često mnogo jednostavnije od toga šta treba da se desi da bi uspeo. Ti ne znaš na koji način ćeš da uspeš. Nije samo jedan put do uspeha, ali do propasti je često samo jedan put. 

Milovan Dekić: Mislim, pazi, generalno to ovako kad ga pričaš zvuči jednostavno i dalje meni u glavi da je to komplikovano. Oni su izvukli to “invert, always invert”, to je rekao sad onaj matematičar, ali to nekako teško… mislim, ja živim možda u iluziji da su sve to i dalje do neke mere kontraintuitivne stvari. Kontraintuitivne su zato što, a nije mi jasno šta je intuitivno u alternativi, a to je da… jer ovo što si rekao isto na početku, da ako te nije sramota prve verzije, znaš, valjda ti živiš sa ciljem da te ne bude sramota na kraju, znaš, i onda malo je, verovatno iz škole kreće, pa ja otkud znam, i iz porodice. Ja kad evaluiram ili imam tu retrospektivu sam sa sobom, nekako valjda sve što radiš hoćeš da bude super. I onda ako nije super, sramota te i gledaš da to izbegneš po svaku cenu. Sad ja iskreno nemam pojma da li je to kao domaći mentalitet ili balkanski ili kakav god, ali ima… mislim, meni je sve ovo nekako, ubeđen sam da je do neke mere kontraintuitivno. U stvari, ljudima samo treba da se malo što više obrazlaže to, nazovimo ga alternativno shvatanje, alternativna ta neka priča, da se prevede, recimo Charlie Munger, da se to malo popularizuje i tako dalje, to je ono što možda može…

Ivan Minić:  Ima mnogo stvari, pričaćemo o tome, ali jedna je od stvari koje najčešće, kada me ljudi zovu da sednemo konsultantski i mentorski. Volim to da radim, volim da radim sa ljudima koji su preduzetnici, volim da učim ja od njih, nekad oni nešto nauče od mene, nekad pokupe neku stvar da možda ne moraju oni da failuju ako sam ja već failovao, pa im objasnim i tako dalje. Kao jedna od stvari koje, ajde da kažemo, dve osnovne stvari oko kojih svi greše, mislim, 99% ljudi sa kojima sam seo, prva stvar je: ali ti nisi svoj kupac. I oni to ne mogu da shvate. A šta ti misliš? Ali ni ja nisam tvoj kupac. Ti praviš proizvod za publiku s kojom ja nemam nikakve veze. Ja nisam tvoj kupac. Ja mogu možda iskustveno da ti dam neki feedback šta sam ja video sa tom publikom da funkcioniše, ali to je odbijeno od tri ogledala. A druga stvar koja je za biznis, mislim, esencijalna, a tako kaže i Buffett, kako kaže: never lose money. A zašto bi ti neko dao novac? Pa ne, ovo… ali zašto bi ti dao novac? Jeste, napravio si nešto što je super. A je l’ treba to njemu? Pa dobro, ne treba mu, ali je super. Pa zašto bi ti dao novac? Zašto da izabere tebe, a ne nekog drugog? Pa ja sam bolji čovek. On to ne zna. I ako ti čekaš jedno 15 godina da on dobro upozna da si ti bolji… možda će da umre biznis. 

Milovan Dekić: Pa zato što, pazi, ja isto to mislim. Zato što je tako kako, nazovi, oni razmišljaju. Intuitivno je prvo, treba da upoznaš te ljude. Pazi ti da treba prvo da shvatiš da su drugi, i to je mislim da smo čak se dotakli u knjizi toga negde na samom početku, a to je velika je šansa da su ti ljudi tamo drugi, drugačiji od tebe. Mislim, na dosta načina smo i isti, ali na dosta relevantnih načina smo i drugačiji. Ono što je tebi bitno, njima je malo manje, u čemu ti uživaš, oni malo manje uživaju i onda ti sad da kreneš da se upoznaješ sa njima, malo izlazak iz zone komfora, da ih razumeš, to je uvek izlazak iz zone komfora. Zato što ja mislim, ljudi, ja mislim, sad se ne sećam, ali te neke nauke koje sam nekada iščitavao, nešto što me zanimalo, ja mislim da je dosta bilo vezano za strano telo, da ti strana tela donose bakterije i tako dalje i to je opasnost. I sad, ako ti treba da upoznaješ drugačije od sebe, to je malo uvek ono, mora da bude izlazak iz zone komfora i na to prvo ljudi nisu spremni, što je automatski problem. A s druge strane, ovo što ti kažeš, kad ti pitaš, ako taj neko veruje da je ovo njegovo drugačije ili bolje, opet ono, pretpostavka, nemaš pojma, idi proveri, i onda kao, sad, a ko će da proverava, i onda je sad to možda, ne znam kako, pa možda dizajn ti tu pomaže, ne znam kako, ali šta ako nisam u pravu, zamisli da ovo ne valja ništa itd. i onda je sve to nekako problematično. Mislim da je mnogo problematično psihički živeti s tim. Odnosno, ok je da pogrešiš, dokle god je greška relativno jeftina. Treba čovek da greši. To je, što kaže, pošto nešto skoro opet gledah Švarcenegera, recimo o Božama. Generalno. To kad god nekom kažem, uglavnom mi se smeje. 

Ivan Minić: Pa ti si kao ozbiljan. Šta je čovek napravio od svog života? 

Milovan Dekić: Mislim, ne samo to, ceo lik je ono fascinantan, i onda ima… Mislim, ja sam to krenuo od njega da istražujem, ono dok sam nešto malo trenirao, dok sam trenirao, dok sam dizao tegove, i onda sam pratio šta priča i šta piše i ono njegovo neko pravilo, “don’t be afraid to fail”. Ali mislim, pazi, to je kontraintuitivno, “don’t be afraid to fail”, zato što škola… Ja recimo, možda sam imao tu neku sreću, pošto sam bio sklon da dobijem nekog keca, i onda bio sam sklon da dobijem nekog keca, ja sam, na primer, prva godina srednje, tromesečje završavam sa četiri keca. To je fail. I rekao, pa te, kako li, šta sad? Šta sad? I ja odlazim kod majke, i rekao, začudilo je, nisam bio siguran kako će da reaguje. Ona je uvek bila malo, i onda kao, daj bolje majci pokažem, pokažem, dobro, kaže, nema veze. Zato što je valjda to, ako se ne varam, na tromesečju je da li je roditelj pročitao, da ne sada se… I ona mi to potpiše. “Don’t be afraid to fail”. Znaš, ako je ok da… Ali opet ono, što kažu ova dvojica, Buffett i Munger. Ili to, recimo, isto mnogo lepa priča. I to je, mislim da snimamo negde u knjizi, meni je Taleb isto fascinantan, i Taleb, on mislim da kaže, treba da živiš 90% accountant, 10% rockstar. 90% accountant, znači da uglavnom igraš na sigurno, ali budi rockstar sa 10% nečega. I tako ono, ukoliko sebi možeš da priuštiš da nisi u pravu, a da nisi propao zbog toga, to je skroz ok, mislim da ide malo protiv ega. Jer znaš, ono, nema ništa gore nego da si, ne znam, neuspešan projekat životni i tako dalje. Tako da, za nekada dosta stvari je verovatno to relevantno, ali za dosta toga nije, ok, nešto ne radi, ovo ono, pa… Mislim da je kontraintuitivno. Dosta smo i dalje u toj nekoj fazi da je nešto ok. Izvini, recimo, šta skoro isto gledam, na nekom podcastu sam slušao i sad nešto malo komentariše o američku kulturu. I onda ti ono isto, to mu kaže, na primer, tebi sad nešto propadne. Ti likovi koji su ti najbliži su u fazonu: ok, šta sledeće praviš? A ovde, ja mislim da bi, kod nas, ono, ima i pričaju kako si neuspešan tip, ma da, neuspešan tip. Nema ništa gore u životu. Odnosno, verovatno možda presečeš sebi u glavi, pa ako nisam propao, a to je idealan scenario, da zbog nečega što ne radi nisi, idealna lekcija. 

Ivan Minić: Ja sam mnogo stvari zaista naučio zahvaljujući Pojačalu i mnogo priča čuo i mnogo divnih ljudi upoznao i upoznao ih malo dublje nego što bih upoznao na prosečnoj kafi. Ljudi zaborave da se snimaju, onda pričaju otvoreno. Posle nekima bude žao, a većini ne bude. Ali sećam se jako dobro jedne priče, kada je bio moj dragi prijatelj Vlada Pavlović, koji je čovek u finansijama ceo život i sve, i sad prepričava tu jednu situaciju, ono, otprilike, kad mu je bilo najteže. Najteže mu je bilo kad mu se klijent ubio. A klijent mu se ubio u situaciji koja je izuzetno teška finansijska situacija, ali nije bezizlazna. Samo jedno 3-4 godine restrukturiranja, stezanja kaiša, biće pakao i sve. Klijent se nije ubio zbog toga. Klijent se ubio zbog sramote. I to je taj momenat koji tebi, nažalost, ja lično mislim, mentalitetski ovde usađen, da ti ne smeš da failuješ nikad, da ako failuješ, nemoj niko da čuje, sve ostalo. Što te neka druga okruženja, znaš, kao, brate, normalno je da pogrešiš, ne greše samo ljudi koji nikad ništa ne pokušaju, znaš, kao, i taj Michael Jordan u koga se svi kunemo i on je promašio desetine hiljada šuteva. Dao je neke koji su dosta važni, ali znaš… Sećam se, mislim, glup je primer i jeftin, ako bude slušao, će se iznervirati zašto pominjem Marka Simonovića u ovom kontekstu, ali postoji jedna situacija koja je meni bila potpuno genijalna. Simonović je bio odličan šuter za tri i dao je mnoge bitne trojke i sve ostalo, i u nekoj utakmici koju je Zvezda igrala, njegov šut koji je bio za pobedu nije ušao. I sad pitaju ga posle utakmice, ono kao, eto, kao, nije ušao, šta biste uradili da ponovite? “Opet bih šutnuo.” Ali šta je logika? Šta sad treba? Da kaže: “Pa neću, pa ću da se dovodim u pitanje, pa ću da uništim sebi život što ću da postavljam sebi pitanje.” On je najbolja osoba u tom trenutku na terenu da šutne. Treba da šutne svaki put. Uglavnom će da uđe. Nekad neće. To je život. 

Milovan Dekić: Ima tu neka dobra fora, sećam se, mislim da je bukvalno neko izbacio na Twitteru i to sam uporno hteo da pošaljem nekim ljudima i ne mogu da nađem screenshot. Ali neki tip je kao vežbu za takve stvari, to mi je bilo fascinantno, predložio tipa da sebi isplaniraš šest malih aktivnosti u kojima ćeš sigurno da failuješ, da vidiš da nije katastrofa. Sad se ne sećam tipa, ali kao pošalji CV negde gde sigurno nećeš da prođeš, da osetiš kako je to. Jer pazi, realno, mislim, čak i meni je sad taj način razmišljanja, ja mislim da sam donekle sklon toj introspekciji, retrospektivi, lično i tako dalje. I kad sam ja za sebe nešto malo sumirao, kad nisam uspeo, preživeo sam. Verovatno mi je neki auto-mehanizam za samoodbranu da zaboravljam stvari. Ali znam kad neke stvari, kad nije radilo, neće, neće, neće, neće, neće. I govoriš: “Ja živ i zdrav.” Ako neki put ne radi nešto, to može da bude ok. Onda ok. Tako da, ja mislim da to samo stvari generalno verovatno treba da se pokušavaju, da se pokušavaju, i ono, sigurno naučiš, sigurno naučiš i ono, na kraju napraviš nešto bolje. Ali taj mentalitet eksperimentisanja, toga, mislim da se to zove na engleskom ono kao “tinkering”, “explore”, ne znam, nisam siguran šta je tačno prevod “tinkering”, ali jasno mi je šta je. 

Ivan Minić: Ne može da se prevede kao “čačkanje”, ali jeste, malo je čačkanje.

Milovan Dekić:  E to, to, to, to, to, čačkaš, probaš, čačkaš, probaš, pa to ti je naj… 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Taj primer koji si dao, Talebov, gde 90% života živiš nekakav normalan, uređen, sređen život, 10% se prepustiš nekim strastima i daš sebi malo lufta i gubitka kontrole i sve ostalo, može to da se završi i dobro i nedobro, ali to je u principu razlog zašto svaka epizoda Pojačala počinje pitanjem “šta si hteo da budeš kad porasteš”, mančmelo pitanje. Zato što je meni od starta bilo mnogo važno, jer sam shvatio, pričajući sa ljudima, kad se upoznamo malo dublje i kad uđemo u suštinu i kad krenemo da pričamo i kako smo odrastali, jer to je sve prilično slično u našim generacijama. Stvari koje su nas povukle, ja sam bar shvatio da većina ljudi koji to nisu našli način da ugrade u svoj odrasli život, bar nekako, bar kao hobi, barem kao možda ne deset, ali jedan posto, da ti ljudi, čak i ako su možda uspešni, imaju neki novac i sve, da nisu srećni, nisu zadovoljni jer oni glume ulogu koju nikad nisu želeli da glume. A kad imaju tih jedan posto, pet posto svog života gde rade ono što vole, pa nebitno da li tu ima novca ili nema, da onda mnogo lakše podnose i sve ono ostalo i mnogo su motivisaniji za sve to drugo. Tako da ja zato to pitam ljude. Često ljudi misle da pitam iz nekih, ne znam kakvih razloga. Ne, samo zato što mislim da je to važno. Mislim da to kad si mali i nevin i ne znaš i nemaš ograničenja, to što te privuče, ima razlog što te privuklo. Naravno, menja se kad odrastamo. Svi na početku kažu da su hteli da budu neki uniformisani, policajci, lekari, vatrogasci, sve ostalo, đubretari, sve to. Ok, dobro, ne mislim to sa dve, tri godine. Ali šta nakon toga dolazi? Zato i tebe pitam, mislim, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Milovan Dekić:  Banalna mala ograda. Recimo, kad god, sad ne znam da li čujem priču ili čitam knjigu i kad neko priča ta neka svoja prva sećanja iz života, i meni deluje da se ljudi sećaju nečega, nekih scena, kad su bili mnogo, mnogo mali. Moja, iskreno ti kažem, to sam razmišljao, šta je prva stvar koje se ja sećam u svom životu? Jer često kao, vratim kako, da li su ovi pametniji, da li im bolje radi mozak, kao, vratim kako sećaš, jer se ne sećam kad sam bio jako mali. Prva, recimo, mislim, dokle, sad verovatno roditelji mogli bi da mi pomognu kad je šta bilo, ali sećam se scene da u školi, osnovnoj, prvi razred, mislim da, verovatno početak prvog razreda, meni jednog tipa učiteljica ostavlja zato što nismo znali da napišemo slovo lj. I kao onu kukicu, ja mislim da to verovatno nije bilo dobro. I ostali smo, kako god da se to zvalo, ekstra čas ili šta god, da pišemo slovo lj. Tako da verovatno se sećam najviše iz te osnovne škole, generalno košarku sam voleo da igram, obožavao sam, obožavao, posle prestao, ali obožavao da igram, tako da ja ono što pretpostavljam, dve su stvari. Znači, šta me najviše kao disciplina, šta me privlačilo, prva stvar košarka, tako da sam zamišljao, onda druga, data point, cela soba mi je bila izlepljena u košarkašima, cela, cela, Dream Team, Jordan, Sean Kemp i tako dalje, cela, tako da sam maštao da budem verovatno sportista košarkaš, a ono što mi je isto opčinjavao je muzika, tako da sam maštao… Mislim, pazi, recimo ja sad skoro pričam ono isto, bukvalno, da sam znao tad da Rick Rubin postoji i da sam imao malo razvijenije svest tada, ja bih bio Rick Rubin. Pošto ne znam, nikad me čak ni zapravo nije ni privlačilo nešto da naučim da sviram, ali muzika generalno, muzika mi je kao religija, iskreno ti kažem, iskreno, zato što verovatno ima religijskih elemenata. Ali muzika, tako da budem muzičar ili sportista, ali sam ranije odustao od toga da budem sportista, košarkaš, a muzika je nastavila da me interesuje kroz život. Tako da to sam nešto hteo, sportista ili muzičar ili jedno i drugo, košarkaš, DJ. Kao Šekil O’Nil. 

Ivan Minić: Dobar izbor. A kako ti je bilo okruženje? Kako je bila osnovna škola, srednja škola? Mislim, mi smo ista generacija, tako da delimo dosta stvari, ali ti si u drugačijem okruženju.

Milovan Dekić: U drugačijem okruženju, pošto sam ja iz Vranja. Pa znaš šta, iskreno, uglavnom mi je bilo vrhunski, mislim, to su bile koje godine. E na primer, ja se čak i toga ne sećam. Znači, 90-te su bile ratovi, bili su ratovi, nisam siguran da smo mi to, ja lično, da mi je prepričana priča, da se sećam da je bilo nekih baš loših scenarija u porodici, bilo je relativno ok, relativno ok. Znači, nemam neko traumatično sećanje. 

Ivan Minić: Uvek, tako reći, najdalja tačka od toga što se dešavalo, što je moglo da mogla. 

Milovan Dekić: Pa jeste, tako da nije me to nešto opeklo po koži na bilo koji način, ali ono čega se najviše sećam, a iskreno ti kažem, mi smo se, gleda ovo, znaš šta je bilo recimo drugačije, Beograd vs. Vranje, mi smo se dosta rano navukli, jer je to, mislim, ok, prvo što smo igrali igre, ali to je kao nekako bilo ok, nije bilo nikakvo disruptivno iskustvo. Sad kao, wow, šta je nama bilo disruptivno iskustvo, to je pitanje verovatno za neke psihologe ili psihijatre, zašto, to je slušanje muzike. Mnogo smo se, jer je valjda to tad imalo smisla, da se delite po muzičkim žanrovima. Kioz. E, i onda svi smo se podelili, ovi slušaju, ne znam, Panteru, mi ovo, mi ovo, i onda smo se, i sad, šta je bio tu zanimljiv deo? U suštini ti, na primer, takvu muziku, ti to nisi mogao da kupiš u Vranju. Znaš, nije bilo ni interneta, mislim, pazi, možda je i bilo. Ja se, recimo, ne sećam, ja sam, na primer, komp dobio tako da sam igre igrao na svoju ruku, verovatno neka, bilo je pre bombardovanja, to znam, znači nekad 97, 98, ali nama je bila muzika. I onda smo se zapravo svi podelili po muzici, ali smo se i družili. Tako da, to nas je opčinjavao i onda vrlo brzo, iskreno ti kažem, znači to je sad, ja ne znam da, šta je, cela ekipa je bila takva da smo slušali samo muziku, to nas je mnogo oblikovalo, i da smo krenuli da obilazimo koncerte. To nas je, mislim, ja se sećam šta je recimo meni kao neki ključni event. Ja iskreno ti kažem, iskreno među nama, iako će da čuju svi, ali kao recimo, ako bi me neko pitao na koji jedan event, da sutra treba da završim sve, da se na jedan event vratim, dešavanje, verovatno bi bilo, mi smo otišli, ja mislim da je 99. bilo bombardovanje, 2000. i ta, možda i 99. ne mogu da se setim, neka Zaječarska gitarijada. I mi smo se organizovali, nas petorica, znači mi smo imali… Nije mnogo daleko. Nije daleko. Pazi, 14 ili 15 godina imamo. Idemo na Zaječarsku gitarijadu iz Vranja. Nemamo dinara, znači recimo to je bio mindset u kome ti se ono kao, čekaj stani, gde ćeš da spavaš, trebaju ti pare. Ja mislim da smo mi krenuli, ja se bukvalno sećam, znači bilo nas četvorica ili petorica i kao, brate, kao stižemo na železničku stanicu. Pazi, znači ti krećeš, nikad nisi bio tamo. Kako ćeš da stigneš, gde ćeš da spavaš. Ništa nije bitno. Ja se sećam meni ćale isto kaže, kao ja mu kažem, i kevi, kažem, idem na Zaječarsku gitarijadu sutra ujutru, pošto smo bili u gradu do tipa pola tri ujutru, a treba da krenem ujutru u sedam. I ja njima kažem, i rekao, ja idem sutra. I ćale me gleda, nek ti Bog pomogne. Ajde kao. I puste nas oni, mi se nalazimo na železničkoj stanici i ovaj me pita, kao imate li neku lovu? I tipa, ja ako se ne varam, tipa, ja sam imao 200 dinara. Ja sam imao 200 i ovaj jedan najstariji među nama kao, čekaj, imali tu recimo svi skupa 400-500 dinara i kupili smo štrudle, sećam se, one Medela i to. To mi jeli i idemo. Samo je bitno da mi odemo. I onda, Niš, pošto je tamo bilo presedanje. To je biste bilo odelo. I zato što sam ja zvao da se informišem, bili su halo govornici, halo kartice. I to nikad neću da zaboravim. Ja sam zvao da pitam kad je voz za Zaječar. I ja mislim da mi oni kažu u 16:30. A to je bilo u 2 recimo. Oni mi kažu u 16:30 i ovi me pitaju kad je. Moram kao, brate, imamo vremena, u 6:30. I brate, nama pobegne voz. Onda je to bilo celo ludilo. Znaš, tu neki ljudi iz Zaječara su upali u voz. To je bio haos, posle kad smo stigli tamo. Ja se ne sećam, mi smo spavali, spavali smo na klupama. Ali zašto je meni bio taj neki kao zanimljiv event? Jer, pazi, to je u stvari mene oblikovalo na neki zanimljiv način. Skapirao sam koliko mi znači, koliko mi prija kad upoznam drugačije ljude, nepoznate ljude, kad vidim nove perspektive, znači, mi smo tu upoznali beskonačno ljudi, jako lepih primera, neke ružne primere, neke samo zanimljive, ne više. Ja se sećam nekih fora odatle koje su mi dan danas zanimljive, ali to upoznavanje tih nekih nepoznatih ljudi s kojima ti tu upoznaješ se, družiš, pa pričate o muzici, pa sve što može da ide ostalo sa 15 godina. Tako da, da vratim priču na početak kako je izgledalo. Realno, ja sam bio u društvu gde nas je primarno okupirala muzika i samo smo se stiskali, znači to, nabavljati kasete iz Beograda. Propain, mislim, je ono, Propain recimo mnogo oblikovao, pa ti to pratiš, pa ti stižu, ne znam, oni katalozi, pa poručuješ iz Beograda da ti stigne kod nas. I to nas je nekako oblikovalo, to druženje na osnovu muzike. To mi je ključna možda tema za to neko moje odrastanje. 

MUZIKA I ODRASTANJE

Ivan Minić: Mislim, Zaječarska gitarijada godinama preživljava. 

Milovan Dekić: Da, da. 

Ivan Minić: A kada pričaš sa ljudima koji su malo stariji, oni ti pričaju kako je to bilo 80-ih i tako da je to bilo neverovatno. I još, kada smo mi bili klinci, otprilike te godine o kojima ti pričaš, to je još uvek bilo izuzetno veliko, izuzetno važno. Postojala su takmičenja bendova, bend koji pobedi na takmičenju, to je bio stvarno big deal. To nije kao, pa dobro, kao pobedili su, nema veze, nije bila neka konkurencija. Ne, brate, bila je ludilo konkurencija i oni su bili najbolji. I taj bend ima zagarantovano da napravi turneju koncerata po Srbiji, da to bude lepo i da to bude puno. I to se dešava, otprilike, čini mi se… Ti si više za temu muzike, ali čini mi se da se to dešava u periodu koji je bio prilično, što se muzike tiče ovde, neaktivan i mračan. Mračan zato što su se pojavile u mainstreamu sve ove stvari koje i dan-danas u nekim pojavnim oblicima imamo, a u suštini se svode na turbo folk i varijacije turbo folka, a svi oni ostali koji su nešto radili, ili nisu radili ništa, ili su tokom 90-ih izdali jedan album, možda neki, pa sad od Zdravka Čolića pa nadalje. Sve to što je bila neka pop muzika, popularna muzika, rock, takođe je bio prilično neaktivan, sve ono što je bilo jako ozbiljno 80-ih se dobrim delom ugasilo. I onda se dešava 2000-ta, dešava se i 5. oktobar i sve, i onda počinje u nekom smislu renesansa i društva i muzike koja to nekako prati. Kako je tebe to bilo? 

Milovan Dekić: Pa znaš šta, recimo, pazi, tipa, ja se uvek sećam, s vremena na vreme zaboravim, recimo, obožavam, obožavam Ateist Rep. Ja nekako uvek zaboravim da ih slušam, pošto imam, u stvari moguće da nemam ništa u plejlisti, zato što realno sve hoću da poslušam, pa nema smisla ubacujem bilo šta u plejlistu, nego slušam sve. Ja sebe uhvatim da i dan-danas, kad pustim Ateist Rep, ja znam skoro, ne mogu da kažem sve pesme napamet, ali dosta toga ja znam napamet. I onda, šta je recimo isto tad bilo zanimljivo? Tad je bilo zanimljivo, sećam se, znači 5. oktobar, pošto smo mi bili isto uključeni kao to, verovatno smo, nismo bili starmali, ali smo voleli da se držimo, valjda je, sad ne znali isto tako. Voleo si da se družiš sa starijima. Ako zaradiš bilo kakav respekt starijih, mnogo je dobro, mnogo je dobro, tako da smo hteli da se dokažemo. Tako da smo se, da kažem, motali po tim malo starijim krugovima, ali recimo ta je isto bila dosta angažovana muzika. Ja se sećam Ateist Rep, Goblini. Dakle, oni su putovali po celoj Srbiji, apropo, sad ne mogu tu ni tačno da podelim da li je to bila kao ta turneja pre 5. oktobra, kako god da se zvalo, ali mi smo sve to redovno pratili i zapravo u tom smislu, te meni je i dalje fascinantno, uzmi da Ateist Rep, zamisli kako je ono moglo da ti padne na pamet, sad ne znam koliko si slušao, znam napamet, znači kako su ti pale ovakve fore na pamet, znači malo se vratiš kao, ono, u kom stanju je ovo pisano i znači i meni je danas ono smešno i zanimljivo, onda recimo onaj fascinantan dijalog, ja mislim da su Goblini snimili kad pričaju reč-dve o fudbalu, što je intro u stvari u neku traku. Tako da, znaš šta, ja mislim da, sad ne mogu da se setim, izučavao sam neke te istorijske knjige i to kako društvene krize utiču na kreativnost, ali ja bih rekao gledajući nas da imaju potencijal da porode nešto zanimljivo, tako da, da li je to rađeno tad iz bunta ili iz kog razloga, ne znam, ali ta kriza jeste porodila nešto što na kraju jeste ostalo, mislim, pazi, to je niša. Znači, nadam se da što veći broj ljudi koji sluša, sluša podcast i gleda podcast, sluša i Ateist Rep, ali eto, to je recimo jedan vrhunski svetli primer šta je moglo da nastane u to bizarno vreme. 

Ivan Minić: Vidi, mislim, ja imam mnogo toga da zamerim ovom narodu. I mislim da imam pravo na to, pošto sam deo njega. Ali jedna stvar koju prosto ne može niko da spori, to je da narod ima dušu. I uvek je imao dušu. I uvek kad je bilo najgore, bilo je najzabavnije. Da. Znači, seti se transparenata tokom bombardovanja. Seti se transparenata koji su bili vezani za peti. Isto, jeste. I ovo sad što se dešava, isto tako, ta količina duha koja izlazi iz ljudi, najrazličitijih profila, i vrlo često su to ljudi koji inače ćute, ali su sad stavili nešto na papir, na štap i nose kroz grad. Imaš jako usran dan i to ti popravi taj dan i to je velika stvar. E sad, duha ima, malo strukture fali, ali duha ima. I onda svi ti pojavni oblici, desila se i renesansa, meni se čini, i u književnosti, desila se u mnogim vidovima izražavanja ljudi. Onog trenutka kad su osetili da su počeli da se nadaju nečemu, počeli da veruju da može da bude bolje, počeli da veruju da imamo nekakav izlazak iz nekog tunela koji je bio dug i težak. To su i meni i tebi one prave formativne godine. Znači, ok, formiralo nas je od kad smo se rodili, ovde mi smo formirani. Ali, realno, to, srednja škola je taj neki trenutak kad ti stvarno malo sazriš, dobiješ neke ideje, počneš da preuzimaš malo odgovornost za sebe, svoj život, svoju budućnost i sve ostalo. Ajde, sad ti si imao kečeve na tromesečju i ja nisam. Imao sam ja svoj set problema. Ali to je taj trenutak gde ta, u suštini, srednja škola treba da te pripremi za a. život, b. fakultet i sve ostalo. U tvom slučaju to je i trenutak kad treba da se spremiš za odlazak iz svoje lokalne sredine u nešto što je potpuno drugačije. I kako to izgleda? 

ŠKOLSKE MUKE

Milovan Dekić: Da, apropo tri keca. Dakle, znaš šta ti je pokušaj i pogreška? Znači, mene su generalno, mislim, ono da kažemo, život me interesovao, ali ja se sećam recimo koji je bio najlepši osećaj kad sam dobio dobru ocenu. Dakle, u nekom trenutku imao sam, pošto ja završio srednju ekonomsku. I imali smo, ja mislim da se predmet zvao komercijalno poznavanje robe. I igrom slučaja, ja zapravo kažem, ok, neću u grad i tako dalje, nego ću da sednem da učim. Ja stvarno sednem i učim. I igrom slučaja mene profesorka prozove. I igrom slučaja ja sve znam. I igrom slučaja ja dobijem pet. I ovo je stvarno iskreno, opet ono, i ja onda zapravo radim introspekciju slash retrospektivu. Ja kažem, imao sam dva learninga. Prvi learning, rekao, koliko je ovo dobro. Došao roditelj i moji rekli, e, dobio sam pet. Od onoga. Dobio pet. Kao, bravo. A druga stvar, rekao, nije bilo toliko teško da se uradi to. Znači, realno, sedeo sam, nešto malo čitao, mislim, verovatno mi je i predmet interesovao i kao, zapravo, ovo nije loše i u stvari, ja sam iskreno, ja mislim da je to bio tipa drugi razred srednje škole, tad sam bio u fazonu kao, kad učiš, zapravo uopšte nije loše, ajde da radim to više. I tad su, u stvari, mene krenule da interesuju stvari. Recimo, šta je mene interesovalo? Ja sam tu sad onda krenuo da čitam sve i svašta. A pazi, ja mislim da je to bio prelomni event. Taj vrhunski osećaj kad dobiješ pet. A da ga se sećam. Ja mislim da sam isto recimo prvog keca dobio tipa iz istorije, što je bizarno jer obožavam istoriju, ali valjda sam kasnije skapirao kakvu vrstu istorije volim, da u petom sam dobio prvog keca, ja mislim. Osnovne. I onda ja zapravo shvatim da je vrhunska fora, jer kako smo poručivali kasete, tako sam ja počeo, ne znam iz kog bizarnog razloga, skapirao sam da me malo interesuje filozofija, i to je isto uticalo na mene. Ja sam, mislim, bio drugi srednje kad sam ja poručio tipa Marka Aurelija, tadašnje izdanje se zvalo Obrasci volje i sreće. I da budem iskren, ja to izdanje i dan-danas čuvam. Pa pazi, ako se vratimo na početak priče, ja volim da imam, ti se to nazvao mentor, ja mentor, rol model i tako dalje, ali i ljudi koji su prošli više od mene, koji su pametniji od mene i tako dalje, i onda mi je on verovatno bio jedan, jer sećam se da sam čitao Obrasce volje i sreće, to je dosta toga ispodvlačeno, znači to je bilo pre 22-3 godine i dan-danas čuvam izdanje i to je recimo isto dosta uticalo na mene i ono, osetio sam taj neki na svojoj koži, ne da mi, da sam ja dobar u školi i onda mi roditelji kažu ti kidaš, ludilo si, bravo, jer sam imao relativnu slobodu. Mislim, znaš, bitan event. Meni je čale u nekom trenutku rekao, ja mislim da je to bio prvi razred srednje, on kaže nemoj da diraš u školu. Nemoj. Ja ću, kaže, sutra kad odem na posao, ima, kaže, kod mene treća smena. Ček’, čime. Tako da nemoj, nemoj da di ideš. Samo ću da se raspitam ja ovo i da kreneš da radiš treću smenu. Ajde, bolje da učim. I to tako zapravo mene kreće da interesuju te neke stvari i onda si jako lud krenuo tu stvar. Zapravo sam ono, stvarno je počelo da me interesuje, počelo je da me interesuje da učim.

Ivan Minić: Mislim da, ono, imao si malo i sreće da ti se desila savršena oluja, da si ti naučio i da si dobio priliku da odgovaraš i da si jednokratno nagrađen. Da ti nije neko došao, ono, ješ’ tih profesora, brate, mislim da, ono, mnogi od tih stvari nas traumatizuju kroz život ili nas izgrade na lep način. Imaš ti ljude koje su bre zlopamtila i koji, ti si naučio sve savršeno, ali zato što si ti pre, ne mogu da ti dam to. Čekaj bre, imaš ocenu za tad, imaš ocenu za sad. 

Milovan Dekić:  Jeste. Da ti budem iskren, znači, ja sam tu, to je bila, dakle, ranije, ekonomsko-trgovinska škola, stvarno vrhunska ekipa u svakom smislu, profesora i ljudi na koje sam imao sreću da naletim da budu sa mnom u odeljenju. S nekima se družim i dan-danas, nerazdvojni smo. Tako da, kad apstrahuješ malo, ja uvek kažem ono, to što kažu sreća, ne uvek, ja zapravo imam sreće da budem okružen normalnim ljudima i normalnim profesionalcima. Tako da, hvala Bogu na tome. I jeste, to je otprilike nešto tako krenulo i onda su krenule da me interesuju stvari i onda su sve, ono, krenule kao da učim, da učim. Nebitno sve to, znači to su bili sad koji su, ja se ne sećam predmeta, ali to valjda se zvalo Osnovi političke ekonomije, te kao ekonomija, ti neki predmeti i realno me stvarno interesovalo to. Ali sam se uvek trudio da imam kao malo, nekako, najverovatnije nije ovo sve. Nije sve. Znači, ako muzika nije bila sve, nego tu je kao neko znanje i neke knjige, onda mora da ima još nešto, još nešto, još nešto. I onda je kao, mene je krenulo sve to da interesuje. I to je bilo super zapravo, ono sve. Kako je došlo da upisujem nešto? Pa znaš šta je bilo? Recimo tu sam bio ono što se zove u ekonomiji “rational choice”, relativno “rational choice”. Bio sam u fazonu, ok, šta li bih mogao da studiram, šta me interesuje, ja sam stvarno bio u fazonu, mnogo toga me interesuje i stvarno sam razmišljao gde ja mogu da naučim mnogo toga što me interesuje. I onda sam imao taksativno kao Benjamin Franklin, kao neka ultra low level toga. Stavio sam na papir šta me sve interesuje i ono što me recimo u nekom trenutku interesovalo, od mog burazera drugar je upisao sociologiju. I onda kao, ja sam zvao njega, rekao, slušaj, ja razmišljam, rekao, da upišem sociologiju, i on mi zapravo iz Beograda donese informator Filozofskog fakulteta. I ja kao čitam, to isto, sad ćemo, čitam ono samo sociologije, sociologije, sociologije, sociologije, sociologije sela, grada i tako dalje. Pa reko, brate, nema šanse, nema ovo, samo ovo. I onda ne znam kako saznam za Fakultet političkih nauka i to mi isto neko donese informator. I onda, ne znam, filozofija, psihologija, antropologija. Sad se ne sećam, ono, kao svi ti neki pojedinačni predmeti koji su u fazonu, pa reko stvarno ovo ću sve ovo da znam. Stvarno ovo ću sve da znam, znači to antropologija, filozofija, psihologija, te neke… Mislim, znaš šta, iskreno na kraju ono što ja mislim, da Peter Thiel ima onu dobru foru, skoro izbacio negde, kaže: “Ako neka nauka u sadržaju, u nazivu ima science, znači najverovatnije nije science.” I ja se slažem s tim, ali nema veze. Ono, pričamo kako evoluiramo kao ljudi. I meni je bilo to top. Kao, znaš, hoću stvarno sve ovo da znam. No brainer. I ono što isto bilo, isto meni je bilo no brainer. Onda sam ja gledao kao dalje. Jer kao, ja ću završim ovo sigurno. I onda kao, šta li mogu posle da radim? Jer sam razmišljao o tome šta mogu posle. I onda shvatim da je bio tad neki magistarski. Jer to je bila 2003. valjda. I valjda se to tad se valjda u fulu uvodila Bolonja kao podgrupa političke teorije, to me mnogo interesovalo. I da budem iskren i dan-danas, i dan-danas volim te stvari. I onda sam video kao da ima taj magistarski smer ili master, kako god, i onda sam bio u fazonu: upisujem to. I stvarno, eto, završih ja na… Potpuno je bio rational choice. Znači, ovo me interesuje, ovo, ne, ne, ne, ne, ne. Idemo. I to sam upisao. Na Fakultetu političkih nauka. I došao iz Vranja za Beograd. 

Ivan Minić: I kako je bilo doći iz Vranja za Beograd?

Milovan Dekić:  Iskreno da ti kažem, zato što, znači, pazi, da ako se vratimo na srednju školu, nama je dan znao da izgleda da niko ne zna gde smo od 11 ujutru do 3 ujutru. Mi smo znali da odemo, sednemo u voz i odemo, uglavnom ti najbliži gradovi, recimo Niš. I mi smo tamo završimo nešto što nam je palo na pamet, vratimo se vozom i odemo u grad. I vratimo se zapravo kući u 3. Tako da meni to, nazovi ga taj, kako god, švrljanje ili to da ideš da obilaziš i tako dalje, nije mi bilo strano. Tako da i ono, nemam neki naročiti event vezano za Beograd ekstra i tu je isto bila vrhunska ekipa. Znaš šta je isto bilo tada, isto mnogo zanimljiv period? Ja mislim da sad ne znam da li je neko to malo sistematizovao, to je bila 2003. ja mislim. I to je bilo, znači, ubistvo Đinđića, ali je i dalje se osećao taj nalet 5. oktobra, te neke slobode kojoj smo se nadali, čak smo i verovali da smo je dobili i da je to to, jer se ja sećam isto svog poleta za 5. oktobra. Ti si nekako uvek slušao, ne znam, zapad, demokratija, to mora da je vrh. I onda se ti boriš za to i mislim da se osećalo to u vazduhu, da je vrh i to se videlo na fakultetu. Baš je bio, da kažem, liberalan duh. I to mi je ekstremno prijalo. I u stvari to je bilo dosta, tu me dosta stvari, otkrio sam novi svet, sve to. Znači, sve te nove knjige, ti novi autori, te nove stvari i tako dalje. Tako da, Beograd kao Beograd mi je bio cool, eto, najviše mi je taj, da kažemo, intelektualni svet bio kao ludilo, jer sam bukvalno sam, ja sam iskreno da ti kažem, ono, dan-noć sam samo čitao stvari. Znači, pazi, i to je isto možda bila sreća. Ja sam se u tom smislu kao izlasci i tako dalje, iživeo sam se. Ono sam kao, da idem u grad da se imrtim, ono, kao to radim toliko dugo, daj šta ima zanimljivije. Zanimljivije da čitam nešto novo, nisam saznao. Može, koji, to ćemo.

Ivan Minić: Nema mnogo ljudi koji bi tako. 

Milovan Dekić: I pa jeste, zato ti kažem, ono, ja mislim da eto, mene nikad roditelji ništa nisu sputavali. Ja kad sam rekao roditeljima sa 14 godina, idem na 3-4 dana bez mobilnog telefona, Čale kaže: “Nek ti je Bog u pomoći.” I onda sam osetio slobodu, tako da ja nisam imao nikakav poriv da zloupotrebim slobodu. Znao sam šta može da se desi. Znao sam i tako kad je bilo isto oko 5. oktobra i tako dalje, pa nas policija juri i tako dalje. Ali tako da nisam zloupotrebio slobodu, to je najveći problem sa slobodom što se zloupotrebljava. I onda eto, bukvalno me je ono, ja sam dan i noć samo čitao. Problem je što nisam imao toliko nešto para da kupujem originalne knjige, ali sam se dovijao. Ali da, eto, meni su prve, možda prve dve godine, učio sam dan-noć, zato što me stvarno baš me zanimalo, baš me zanimalo sve to. 

Ivan Minić: Mislim, opet, potrefile su se neke stvari i činjenica da, iako smo imali tu, slobodno mogu da kažem, istorijski gledano tragediju sa ubistvom Đinđića, pokrenuti su pre toga neki procesi koji nisu mogli da budu zaustavljeni tek tako. Ti si dobio tržište kapitala, dobio si dobre banke, znači pre toga se znalo, imaš dve banke koje niko nije okrečio prethodnih 40 godina i svi su tamo i sve. Sad odjednom imaš nešto novo, lepo, imaš gomilu nekih novih stvari koje se dešavaju i na drugim tržištima, od mobilnih telefona, od svega. Tehnologija, poklapa se da ta tehnologija doživljava svoj procvat, da zapravo, pošto malo raste i standard, postaju ti pristupačni i internet i računari, da imaš i u perspektivi kasnije pametni telefon i sve ostalo. Desi se, mislim, naša generacija u tom smislu jeste blagoslovena da se to možda, čini mi se, desilo u pravom trenutku. Da se desilo pet godina ranije, pitanje je šta bismo mi sa tim uradili. A ovako je nekako bilo taman kad je trebalo. I neke stvari na koje smo se ložili, smo gledali kako postaju masovno dostupne. A mi smo bili ti neki early adapteri u celom tome. I svašta nešto se tu zanimljivo dešavalo, a mislim da, mislim, meni su političke nauke uvek bile interesantne zbog tog neobičnog miksa koji, sad iz mog ugla, ja sam čovek inženjer, evo, iz mog ugla to u principu ne služi ničemu, tako je. Ali, ako želiš, da li treba završiti žurnalistiku da bi bio novinar? Ne. Mnogi vrhunski novinari nisu prošli pored tog fakulteta, pa su bili vrhunski novinari. Ali oni bi bili vrhunski novinari i u vreme glinenih pločica, jer su bili takvi ljudi. Kao što, recimo, takođe neki fakulteti ti daju jako dobro opšte znanje, oblasti koje su ti potrebne da bi se bavio nekim poslom, a neki fakulteti ti daju konkretno, a zubar dobiješ konkretno da bi bio, ovde ti dobijaš gomilu nekog opšteg, vrlo zanimljivog znanja da ti, možda, najprimenjivije i najaktuelnije i najmodernije postaneš intelektualac. To isto ne služi ničemu. Ali kada vidiš opet neke zanimljive ljude koji su napravili neke velike stvari u raznim oblastima, pa zagrebeš, pa čitaš biografije, shvatiš da su došli odatle. Zašto su došli odatle? Zato što ih je zanimalo svašta. I oni su se, za razliku od mnogih koji su se tražili, ili su se našli ili nisu našli, ali su se opredelili u srednjoj školi, ovi su se tražili i dalje. Pa su se na tome našli i onda otišli u neki pravac. Ali te ne sputava da ti odeš da gradiš karijeru. Tako je. Od diplomatije do novinarstva do politike i sve ostalo. I tu ima zaista i među profesorima sjajnih ljudi i u tim našim generacijama je bilo sjajnih mladih ljudi koji sad više nisu baš toliko mladi, ali bili su nekad mladi. I mislim da je iznedrilo mnogo sjajnih stvari. Šta je tebi kroz studije, šta ti je bilo najzanimljivije, ko ti je bio najzanimljiviji, koji uticaji su ti najviše značili? 

STUDIJE I UTICAJI

Milovan Dekić: Pa gledaj, pazi, recimo ono što mi je najzanimljiviji deo bio, ja sam odmah, ja sam generalno sklon, mislim, rabbit holovima. I onda sam imao rabbit holove tu po tim naučnim disciplinama, nazovimo ih tako, i onda recimo ono što je bilo vrhunski i dalje mislim da je kapitalno, tad se predmet zvao Istorija političkih teorija i onda recimo ti si kod Vlade Pavićevića morao da čitaš u originalu Platona, u originalu Aristotela, odnosno ne kažemo u originalu nego iz knjige da čitaš, ne da čitaš interpretacije nego da čitaš Državu, ne znam, Politiku i tako dalje, do zaključno s ovima koji su na mene recimo mnogo uticali: Milton Friedman, mislim Rousseau, Rousseau je isto ono fascinantan, Milton Friedman, Friedrich von Hayek. Tako da bio sam sklon tim rabbit holovima. Ono što sam recimo provalio u toj nekoj disciplini, jer ja tu opet ti kažem, samo sam čitao po ceo dan, ništa me drugo nije interesovalo, kao istraživao, istraživao šta kako, i onda sam tu skapirao recimo da mi je zanimljivo da je Karl Popper zanimljiv lik, onda da je Friedrich von Hayek zanimljiv lik. Sad ne znam da li je to baš bilo prvo, ali to je sve tu negde se tako nešto izdešavalo, kao čekaj da uzmem ja ovo da čitam. I onda ti nabaviš i onda čitaš, čitaš, čitaš. E sad, to je uticalo na mene. Dakle, ti neki, mislim Hayek je, ko ne zna, Hayek je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, mislim da je i Friedman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Ali fascinantno, recimo Friedrich von Hayek “Pravo, zakonodavstvo i sloboda”, ta knjiga mi je uništena od čitanja, tako da ću verovatno sebe počastiti drugim primerkom, samo da se setim, pošto kupujem duplikate uvek. Friedrich von Hayek, Karl Popper, Karl Popper “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”. Apropo devedesetih, recimo šta je isto mnogo zanimljiva priča, jer ja volim da rovarim te neke bizarne informacije. Recimo to prvo izdanje “Karl Popper: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji” mislim da je, tipa, sponzorisano od, ako se ne varam, Credibel banke. Znaš, tu je čak više nestalo… Nestalo mnogo brzo. Tako je, onda recimo to, onda je isto fascinantna knjiga, fascinantan autor, fascinantan lik, Geopoetika je bila izdala, a tad se, znam, mislim da su se zvali Centar za geopoetiku, John Cooper Powys koji mi je jedan od omiljenih mislilaca, književnika i tako dalje. Tako da, to je bilo zanimljivo. Karl Popper, Hayek, to je ono što me zapravo zainteresovalo u neke te prve dve godine, jer ti, realno, te prve dve godine su dosta dobre zato što stvarno ima različitih nauka, potencijalno pod znacima navoda. Ali to, te kao bazične discipline koje stvarno treba da znaš. Ja mislim da stvarno to svako treba da zna. Ne znam kako se predaju u srednjoj školi jer ja te predmete nisam imao u srednjoj pošto sam išao u ekonomsku, pa sam učio računovodstvo i poslovnu ekonomiju. Tako da mi je to kao opšte obrazovanje stiglo kasno. Ali to sve treba da se zna i onda prve dve godine, to se kasnije menjalo, mislim možemo i to da dotaknemo, ali ove stvari su me u stvari najviše zainteresovale i učio prve dve godine, posle me opet zainteresovala muzika, da pravimo. Hoćeš da ti ispričam taj deo ili imaš još nešto vezano za ovo učenje? 

Ivan Minić: Hoću da te za trenutak zaustavim i pitam jednu stvar, a to je, meni se čini da iz tog perioda, opet većina mojih prijatelja je bila po inženjerskim fakultetima. Neki su bili na FON-u, nema veze, ali većina je bila po inženjerskim fakultetima, to je prosto bio prirodni put kako smo se mi razvijali. Većina njih je imala iskustva koja su bila… Gde se učenje i odgovaranje svodilo na to da nema neke zdrave interakcije, nego, rekao, dođe i ispredaje ti nešto, eventualno ako ti nešto nije jasno ti pitaš, ali nema diskusije ni o čemu. Jer inženjerska je stvar, radi, ne radi, nema tu sad nešto mnogo da se diskutuje. Na ekonomiji su ljudi imali drugačija iskustva, na pravu tu i tamo, ali sećam se da su mi pričali na političkim naukama da je zapravo toga bilo dosta. Da je ideja bila da vi mladi ljudi koji ste došli, vi morate pročitati ove neke stvari, morate da ih znate, ali ako ih znate, mi možemo da pričamo o tome. Jer nije samo poenta u tome da ti dođeš, usvojiš nešto, naučiš napamet i zaboraviš nakon toga, nego da to vrte prođe kroz tebe, da ti prođeš kroz to, da zajedno pričamo o tome i da dobijemo nešto. Stvarno je uloga profesora, asistenta i ostalih bila mnogo veća i mnogo su više ljudima uticali na živote nego na ovim fakultetima gde to samo ono, mislim, ružno će zvučati, to je dželat koji odlučuje da li ti prolaziš ili ne, on nema, ne zna niko si.

Milovan Dekić: Pazi, ja mislim da je tada u tom trenutku, iskreno ti kažem sad, ne setim se baš to postalo, tada se valjda to pretvaralo kako se zvalo u Bolonju, bio je prelazak sa nekog prethodnog sistema na Bolonju, ali ja se sećam da čitamo to Platona, Aristotela sad. Nažalost, ne mogu da se setim svih detalja, ali ja mislim da je, recimo, koncept vežbi bio valjda da se suprotstavljaju nekakvi drugačiji koncepti, ne znam. Ti ako uzmeš recimo da čitaš Platona, tu ima različitih likova koji se pojavljuju, koji brane neke različite perspektive i ti onda, ono, kao, mi smo, ja, ako se ne varam, imali takozvani neki zadatak da jedna grupa brani jednu varijantu shvatanja dobra, druga drugu grupu, i onda je to zapravo uvek bila interakcija. Pazi, neko je rekao, ja ne mogu da se setim ko, da je sve što je rečeno posle Platona u stvari fusnota na Platona i realno on je bitan. Tako da to treba da se čita u originalu, treba da se diskutuje o tome, jer mislim da ono što je on provalio da su tad bili problemi, to je isto, ništa mi nismo nešto… Ja bih rekao osim u tehnologiji, što se kaže da možemo lakše da sklonimo karijes i tako dalje, znači tehnologija je otišla mnogo daleko, ali čovek kao čovek sa svojim tendencijama nije nešto… Slični smo, slični smo. Tako da kod Platona i tih antičkih… U stvari ima još moj… Pa ne, pazi. Ti ako uzmeš Seneku i ove, ti ako uzmeš recimo da čitaš detaljno i te rimske mislioce, to su isti problemi na koje ovaj nudi odgovor koje mi imamo danas. Znači to, ne znam ko, ali mislim da Plutarh ima ono kao pismo njegovoj ženi povodom, ne znam, smrti sina valjda, ako se ne varam i tako dalje. Znači te lekcije koje tamo možeš da pročitaš, to je ono što danas je podjednako relevantno, tako da nisam siguran, ljudi kao ljudi smo relativno slični, živimo malo duže, tehnološki smo otišli mnogo daleko, ali to jesu relevantne teme i bitno je samo da imaš zanimljive ljude koji znaju to zanimljivo da ti ispredaju, ali Pavićević je ono vrhunski bio, ultra zanimljiv lik, ono koji je, znaš, bitno je isto da imaš da radiš s ljudima koji to stvarno vole i koji se razumeju, da ti daju žar da se ti igraš i onda zato je to uvek bilo ultra zanimljivo. Mislim, ne mogu, pazi, ja iskreno ti kažem sebe, mene je iskreno samo interesovalo učenje. Znači, ja to samo uzimam da čitam, čitam, čitam, odradimo, odradimo, odradimo, ali je bila, ja mislim da je tu glavni naboj bio taj što su svi tada došli u to vreme, da je taj kao naboj liberalizma, demokratije, slobode, velike nade i tako dalje. I onda se to osećalo u duhu. Ti si tada… To je neka isto bila recimo zanimljiva priča. To je bio… Možda ima nekih drugih istorijskih doba da je liberalizam bio u punom jeku, ali tada je, mislim, da stvarno ti si tada mogao da pričaš šta god hoćeš. Ti si mogao da napadaš šta hoćeš, da braniš šta hoćeš, tako da taj, da kažem, liberalni duh u to vreme je davao ogromnu slobodu ljudima da pričaju manje-više šta god hoće, ukoliko imaju nekakvo pokriće, i da to na kraju stvarno bude akademska rasprava. Tako da to je bilo baš dobro. I bili su i studenti, jer kažem ti, eto, meni se čini da je to bilo jedno jako zanimljivo i kvalitetno vreme koje je posle prošlo, a ja više nisam bio tamo da znam kako izgleda, ali je bilo je, bilo je zanimljivo. Mislim da je glavna karakteristika to nekako, bila je mnogo velika nada. Nada. I onda valjda sve to ljude nosi, a i verovatno godine svih nas u to vreme. Tako da bilo je zanimljivo.

MUZIKA I FORUMI

Ivan Minić: I dobro, šta je bilo s muzikom, pobogu? 

Milovan Dekić: Pa ja, što se tiče onoga, gledaj, ja sam to kao, to me stvarno se interesovalo, učio sam dan-noć, dan-noć, dan-noć, a onda se ispostavilo da, znaš, ceo taj naboj tehnologije, interneta i tako dalje, znači neka to bude već neka, to je možda malo kasnije, 2006-2007, meni padne na pamet, jer ja sam imao utisak, učio sam ono sve što je najbitnije, ali onda sam ulazio u te rabbit hole-ove, šta mene interesuje, tako da sam ja krenuo da čitam stvari na svoju ruku, da istražujem ono što mene interesuje. Mislim, što su opet bili slični autori, ali kao, ma ja ću ovo da čitam, to me interesuje i ulazim tu u rabbit hole. To me opet počelo da interesuje muzika. I tad si mogao lako nekako da nađeš muziku preko neta u to vreme. I mene zainteresuje, krenem da tražim neku pesmu. To je sad bio, ja sam poslednjih upoznao EDX, bio je Dubfire. To je elektronska muzika, u stvari. Dubfire je EDX-ov neki remiks. I ja u fazonu, kapiram koliko je dobra pesma. Čekaj, da nađem ovo da skinem. I onda ja to uspem, nađem da skinem i ispostavi se da je to na srpskom forumu. Ah, rekao, ok, evo ga novi rabbit hole. Ajde, čekaj da vidimo šta se to dešava. I ja krenem, to je bio Groto. Boga mi Groto. Dobro. Ne znaš tu ekipu? Ne znam tu ekipu. Sećam se tog vremena. To je bilo ludilo. Znači ja tu sam skapirao, znači ovo mi se sviđa. Čekaj, rekao, da se ja tu registrujem da vidim šta tu ima. Ajde, ok. Ja se registrujem i ja tu krenem da čeprkam. Generalno me to zainteresovalo. Taj neki zvuk je tad nastao. Znači top, ali rekao, čekaj da vidimo šta ima tu još. Šta ima još, šta ima još i ja krenem tu dosta da boravim na tom forumu. I tu zapravo krećeš, to je isto ono što je tad bilo vrhunski valjda, otkud znam, senzibilitet ljudi, društveno-tehnološki razvoj, da kao da blejiš na forumima je vrh, bilo vrh. I onda smo mi tu krenuli da blejimo po forumu i šta je bio u suštini forum, ljudi kače muziku i ti skidaš muziku i vi tu ćaskate, upoznajete se. I onda ja tu krenem dosta da se bavim tim nekim, interesovao me to, Progressive House, taj neki. I ja upoznam jednog od admina. Mislim, sve je to bilo, znaš, ti upoznaš samo online. Znaš, on vidi šta ti radiš, ti vidiš ko je on, vidiš šta rade ostali. I mi generalno zapravo jako počnemo da se družimo, ljudi sa foruma. Znači, dolazi Eric Prydz, dolaze Sultan i Ned Shepard. I obavezna organizacija, mislim koliko je to bilo vrhunskih priča, dolazi ovaj jedan klinac koji je bio s foruma, on hoće da uđe. Hoće da uđe i on kao nema šanse da ga puste, ja ne znam koliko on ima godina, ali on zove nas, možete da kažete da ste braća da mogu da uđem, a bio je iz defekta da je ovaj Simon Dunmore. Dakle, bilo je jedno ogromno druženje, ali šta mene tu počne da interesuje, mene tu počne da interesuje, ja sam bio u fazonu, rekao ok. Onda mene cimne admin, kaže, hoćeš ti da budeš moderator za Progressive House? Naravno, moderator. Ludilo, ludilo, ludilo. I ok, krenem ja, postanem moderator, ali šta, znači krenuo sam to, to je sad bilo, dakle, krene to sve više da me interesuje i ja onda krenem da tražim muziku across the internet, across the internet, da vidim šta još ima, čekaj, ovo mene interesuje, da ja malo bolje se upoznam s tim. I ja onda budem u fazonu, shvatim da jedan tip iz Poljske ima neki, jer pazi, to je bilo vreme blogspotova, blogspot, kao brat, imam svoj blogspot, ja napravim naravno svoj blogspot. I ja upoznam ovog nekog tipa iz Poljske, koji je živeo na Malti i dan-danas je na Malti. I ja vidim da on kači vrhunski Progressive House. Ja reko, brate, ja reko, moram napraviti nešto isto ovako. Ja zapravo upoznam njega, šta je bio vrhunski feature blogspotova – chat. Jer se svi sjate u chat i isto razmenjuju se informacije. Ovaj zakači muziku, ovaj prokomentariše, krš, traka, ti si retard, ovo je bomba. Šta je bio meni vrhunski, da se probudiš sutra ujutro da gledaš šta se dešavalo u chatu, ko se šta dopisivao. E, i onda mene to krene da interesuje i ja zapravo, mi se preko tih chat, chat, chatova upoznamo, znači bio je tu taj dečko, bio je odavde jedan dečko iz BGA, koji je isto sa Grota, on je bio, onda, bio je ovaj dečko koji je držao taj Progressive House iz Poljske, koji je u stvari na Malti, on je bio treći lik, onda upoznamo jednog tipa iz Švedske, i znaš, to su blagodeti interneta, znaš, da ti zapravo sad krećeš da se povezuješ i na neki način da se družiš. Mi smo mogli, da li je bio Skype ili šta god da je bilo, ali mi smo bili konektovani non-stop. Delili muziku, bio je taj tip iz Švedske, bio je još jedan tip iz San Dijega. Ne. I mi tu krenemo zapravo, povežemo se preko tog četa i krećemo mi tu da delimo muziku i tako dalje. To je inače bilo ludo vreme. Tad su nastajali recimo Avicii, ja ga znam, Avicii. Recimo on je tad isto krenuo da pravi muziku i ja se recimo sećam, ovaj tip Poljak koji je bio glavni sa tog jednog mesta je znao dosta nekih švedskih DJ-eva, koje je isto upoznao preko bloga, i ja znam da su neki najverovatnije znali Aviciija, i onda bili smo sposobni da dobijemo trake in advance, odnosno kao promo. I to je onda bio isto novi aktril, da nabavljamo promo trake, da delimo među sobom i tako dalje. I mi krenemo da guramo te blogspotove, da nabavljamo muziku, šerujemo, komentarišemo i tako dalje. I onda ja sam to gurao i onda u nekom trenutku shvatim, neki tipovi iz neke izdavačke kuće, ne mogu da se setim kako se zove, su nešto krenuli da prete da će da me tuže, pošto je realno sve to bilo ilegalno. Jer je tad bilo, šta je tad nastalo, tad su nastali svi oni mikroservisi,  Zippyshare, Speedyshare, idealno za jednu traku. Rapidshare. Idealno za po jednu, pa dve-tri godine i mi ostanemo, povežemo se s ovima. Ja sam bio s njima u fazonu i rekao, ljudi, ovo malo kreće da gubi smisao. Opet tu sam bio pod utiskom ovih knjiga, to, Hayek, Friedman, free property, individual property i tako dalje. I rekao, ovo znači nema smisla što radimo, da dajemo trake for free koje nisu naše. Ljudima to smeta, mi im stvarno ono kao impactujemo na neki loš način biznis. I onda se mi dosetimo šta da uradimo. Pošto nas generalno muzika loži, ajde da napravimo dedikovani review sajt gde ćemo da radimo recenzije, meni zvuči nešto rogobatno “review”, ali gde ćemo kao da reviewujemo muziku i da na konto toga dobijemo promo trake, koje posle mogu možda koristiti ko za šta hoće, ali ono kao za svoj private listening, ko je DJ i tako dalje. I mi to zapravo uradimo i ja sam dosta gotivio nešto u to vreme naziv Broadwide. E, mi napravimo tako review website koji se zove Progressive House Worldwide. I to je bilo nas, dečko iz BGA, ovaj dečko iz Švedske i ovaj jedan dečko iz San Dijega. I napravimo Progressive House Worldwide promo za Progressive House. Pišemo recenzije i izdavačke kuće nam šalju trake. I onda čega se najviše doseti ovaj tip iz Švedske, jer znaš, tu je mnogo otišlo energije i ljubavi u to. Ovaj tip iz Švedske se doseti, u to vreme nastane, odnosno bio je popularan i SoundCloud. Pri čemu je SoundCloud u to vreme, čini mi se, bio dosta profilisan kao mesto gde se kače demo trake. Da, da. E, a ono što ja mislim, i dan-danas sam ubeđen, da je vrhunski – dakle ta identifikacija sličnih zvukova na SoundCloudu uradi najbolje. Znači ti sad, na primer, ja koristim Deezer, da uđeš na Deezer, šesta traka je ultra random, nema veze s ovim prvim. A recimo SoundCloud sam imao utisak da radi dosta dobro. I onda, pošto smo uradili kao reviewove, bili smo u fazonu šta je next step – izdavačka kuća. Progressive House Worldwide Label. Jer sad, mi smo imali dosta sreće da upoznamo jako puno ljudi. Jako puno ljudi. Što DJ-eva, što producenata, što izdavačkih kuća i tako dalje. Tako da smo imali kontekst kako sve to radi i mi napravimo izdavačku kuću. Progressive House Worldwide. Glavni source traka je naravno bio upcoming producenti koji kače demoe po SoundCloudu. I onda ono, bukvalno danonoćno, najzaslužniji je ovaj tip iz Švedske za sve to, to je tip Fredi, koji je radio dva posla, ja se uvek sećam, ja ga pitam, on je bio menadžer nekog restorana i radio u školi za decu sa specijalnim potrebama. To je lik koji je danonoćno slušao, pisao ljudima i pisao recenzije. Danonoćno. I tako kreću zapravo da se, tu smo krenuli da tražimo po SoundCloudu producente, DJ-eve i tako dalje i tako krenu prva neka izdanja za izdavačku kuću. Proton je bio distributer i to, pazi, Progressive House Worldwide, ja mislim, ja sam skoro posle izašao iz toga, realno krenulo je da me interesuju sad druge stvari, ne toliko muzika, iako obožavam…

Ivan Minić: Tako si proklet. 

Milovan Dekić: Da, da. Ali, recimo, do pre tri godine je postojala izdavačka kuća. Pazi, u nekom trenutku ja mislim da su svi, bio je neki, ja mislim, Toby Hedges, producent, to su vrtili svi – Armin Van Buuren, Tiesto, Markus Schulz, Ruben de Ronde, svi, svi, svi, svi, svi, svi, Hernan Cattaneo. Jer, pazi, ovi su se posle iscimali, zapravo kad je bio Progressive House Worldwide, napravljen je naravno sub-label Deep House. I to je onda vrteo Catanjo i tako dalje. To je bila mnogo lepa priča. I ono, kao i dan danas isto kad razmišljam, recimo jedna stvar koja mi je krivo što nisam ostao kao da radim, uslovno rečeno što nisam u tom malo više svetu muzike, jer me to ono ekstremno interesuje i bukvalno mi je na neki način kao neka religija, nekako me smiruje, obožavam, obožavam da sistematizujem, da pratim šta se dešava, imam tih nekih par labela i tako dalje. Tako da, da se vratimo na faks, to me je dosta odvuklo u nekom trenutku. Znači, muzika me je ekstremno puno odvukla u tu neku, da se bavim time, da se, da ono to, traži, kopaj trake, dokazuje se kako si sposoban da nabaviš, pa su onda naravno bili oni neki, naravno, Poljaci su uvek bili tu nadrealni, Poljaci su bili nadrealni, kod njih si imao te da traduješ trake. Znači, nema tu, bukvalno ti treba, ne možeš tek tako da uđeš na to. I onda ono, ja sam upoznao, isto tu jako puno ljudi, radili smo intervjue i tako dalje, i bio sam sposoban da nabavim te neke trake, jer to me ono, baš me ekstremno puno interesovalo, i tako da je mnogo energije i ljubavi otišlo na to, ali u paralelama opet stvarno me interesovalo i da učim. Eto, šta me interesovalo, verovatno, najviše u tom periodu života, muzika i knjige. Sredina faksa.

Ivan Minić: Kako je bilo dalje sa faksom? 

RAD NA FAKULTETU

Milovan Dekić: I, pa gledaj, onda šta je mene tu najviše zainteresovalo? Znači, mene su prvo interesovale te neke… Znaš kako je to bilo? Mene je interesovalo to. Friedrich von Hayek, taj neki kako god to nazoveš, koja god da je to neka tendencija, te teorije i slično. I onda sam zapravo počeo da radim na faksu. To ja mislim da je bilo, ja mislim da sam završio 2008. Mislim. Ili 2009. I ja ostanem da radim na faksu. Radio sam na sociologiji, što je bilo kao ok, ok, sociologija, ali i dalje, eto, meni to ono ostalo mi je kao primarno to interesovanje da čitam stvari, tako da je mene to interesovalo. U nekom trenutku je počela da me interesuje ono što mislim da je disciplina, to sam najviše naučio od Dušana Palovića, bihejvioralna ekonomija, behavioral economics, to mi je bio novi rabbit hole, tako da sam krenuo to da istražujem šta je bihejvioralna ekonomija, heuristics, biases, experiments, playing fair with money, i tako, to me baš onda zainteresovalo, to sam čitao danonoćno, istraživao šta i kako. Ono što me sledeće povuklo kao disciplina, onda sam skapirao da je ta bihejvioralna ekonomija samo nekako površna priča, onda sam skapirao zapravo da je mnogo zanimljivija priča evolutivna psihologija. Tako da je to onda bio rabbit hole. Jer bihejvioralna ekonomija kao nauka ti objašnjava, pa nema pa. Posle je zapravo bihejvioralna ekonomija upala u krizu, jer nisu mogli da repliciraju Denar i Eli i ispalo da je, ne znam da li je fejkovao neke eksperimente, kako god da se to završilo i tako dalje. Tako da mi je to bilo onako malo relativno plitko i onda je u stvari, znaš šta me najviše zainteresovalo? Interesovala me teorija igara. To je u stvari najviše me interesovalo. Znači teorija igara, gledaj ovo, iz koje perspektive. Teorija igara, jedna od najzrelijih, ono kao igara, je zatvorenikova dilema. Briljantni um i tako dalje. A onda sam bio u fazonu, bilo mi je čudno. Zato što, gledam, celo moje interesovanje za, nazovi ti, social science, društvene nauke, ili to, kako god ga nazoveš, humanities, to kao za to razmišljanje, su mi nekako relativno krupna pitanja, tipa jesu nas bombardovali. Prete, zašto ljudi bombarduju jedni druge? Znaš, kako smo stigli kao veća grupa ljudi do toga da se bombardujemo, da se mrzimo, ali onda s druge strane i da sarađujemo, znaš, da pravimo nešto, da postoje privrede, da postoji progres i tako dalje. To me sve interesovalo i onda mi je zatvorenikova dilema bila malo problematična, jer ako su ljudi samo skloni da ispale, kako onda postojimo kao društvo? Tako da mi je kooperacija, sklonost ljudi da rade, sarađuju, bila u stvari primamljivija kao koncept, kao fenomen. Činjenica da se ne istrebimo, nego da smo skloni i da sarađujemo. I onda mi je interesovala ta kooperativna teorija igara i zato je, na primer, ono ako se vratimo na Rousseaua, ima kao njegova metafora steg hunt, lovac na jelene. Jer steg hunt kao koncept je u stvari zanimljiviji od zatvorenikove dileme. U zatvorenikovoj dilemi svako ima poriv da ispali drugoga. A u steg huntu, odnosno u lovu na jelene, ljudi imaju poriv da sarađuju. Zato što ono, društvo je repeated game. Ono što uradiš danas, sačekaće te reputacija sutra, prekosutra, za 10, 15, 20 godina i zato je ljudima generalno uvek više u interesu da sarađuju. Odnosno da budu pro-socijalni. I to je ekstremno počelo da me interesuje. Kooperativna teorija igara. Sve te igre. Što dovodi zapravo do evolutivne psihologije. Odnosno ljudi da imaju te neke evoluirane mehanizme u glavi. To. Da budu prosocijalni. Punishment. Recimo vrhunski. Recimo šta je jedan od, kad sam pratio to, tih psiholoških eksperimenata. Ako se tako zove. Kad nisu replicirani. Jedan od njih koji je repliciran, makar je to tad bila neka studija koju sam čitao pre 6-7 godina, ovaj neki Švajcarac Ernst Fehr. On se dosta igrao s tim nekim punishment game-ovima. Recimo gde je onda on skapirao u tim nekim igrama da imaju taj poriv u sebi, da plate, da oni uđu u minus da bi kaznili druge. Znaš, to je sad neka emocija. Tako da to me ekstremno interesovalo i to je onda bilo to, onda sam ja to počeo da radim, to, pisao članke na tu temu. To me interesovalo. Šta mi je bio problem? Izvini, šta mi je bio problem tu? Zato što je to mene toliko interesovalo i ja sam to pisao i čitao i pisao i čitao i tako dalje. I onda sam bio u fazonu, brate, rekao, da li je uopšte tačno ovo? Nemam pojma. Znaš, kao napišeš ti članak i to prođe neki review i ništa. Kao, brate, kako ništa. To mi je bilo baš bizarno. 

Ivan Minić: A koliko ti je bilo zahtevno ili teško ili interesantno da radiš sa studentima? Ti si to gledao samo kao ono, ok, to je posao koji može da se uradi da bih ja mogao da radim ono što me zanima?

Milovan Dekić: Ne, pazi, taj deo je bio top. Ono što je meni na neki način, mislim, nije mi smetalo, bio je i taj deo dobar. Ja sam uvek, recimo, morao ću da spomenem neke knjige, moram. To je u redu. Recimo, ja mislim da u to vreme negde mi smo preveli na srpski, ja sam preveo tipa dva, tri poglavlja, Jon Elster. Znači, ja isto šta mislim šta je predlog svima. Svaki fakultet treba da ima Jon Elster knjigu „Kako objasniti društveno ponašanje“. To treba da bude, može, predmet, pošto su sad i to, kako se zovu, pola godine, semestar. E, semestar. To treba da se čita. Jon Elster „Kako objasniti društveno ponašanje“. Profesor sa Kolumbije, koji u knjizi ima 26 tih nekih mehanizama kako ljudi, sve, tu imaš teoriju igara, tu imaš racionalnost, emocije, norme itd. I onda je meni uvek nekako, kad smatram da je nešto relevantno, ja sam voleo to da guram, o tome da pričam. Nekako da bude primenjivo i korisno i zanimljivo itd. Tako da ja mislim da su studenti top reagovali na to, mislim da je uvek bilo zanimljivo. Ono što je meni nekako, pazi, ja sam možda idealista, ali ono kao, što većina toga nije izgrađena oko ovoga, što sve nije eksperimentalna ekonomija, što sve nije teorija igara, znaš, verovatno te malo ograniče, što sve nije to, i onda taj deo sa studentima, top, ali kao ono, ako ovo ne može da se napravi da bude više malo, neka to bude ono kao tagline: eksperimentalno, nazovi to psihologija ili bihejvioralna ekonomija, learnings, za implikacije za ekonomiju, implikacije za ljudsku prirodu itd. Tako da sa studentima je bilo top, ali znaš kako, ti opet na kraju, šta je mene demotivisalo? Demotivisalo me malo nekako, ti mu daš kao to neko znanje i on kao, ok, zna, ih ih ih. Znaš, ti ispustiš neki deo kao… 

Ivan Minić: Nije njih ložilo kao tebe. 

Milovan Dekić: Da, ali ne, pazi, nije meni to, nego kao, vratite ono kao, da li sam mogao još nešto bolje? Da li sam mogao više? Da li je moglo da bude više impactful? Da li je mogla da bude bolja lekcija? Da li ovo, znaš, kao, ajde, iteracija, kao nije moglo da bude toliko iterativno. Znaš, evo. I onda taj deo je top, pa, i sve je to super, znaš, oni su receptivni, znaš, naročito, mislim, studenti u tom smislu su stvarno top, da kažeš, klasa ljudi. Samo da se, ako nešto verovatno mogu da kritikujem, verovatno se tiče institucija, kao obrazaca, pravila koja tamo valjda postoje i slično. To nekako treba da bude, obrazovanje treba da bude više impactful. Na kraju i verovatno studenti treba da imaju više izbora šta hoće, šta neće, da imaju neke bolje načine da sami istražuju neke teme, da ne mora sve da bude pisanje teksta, da oni hoće da urade eksperiment, da oni mogu da pronađu nešto što su pročitali zanimljivo, pa da drugima ispričaju i tako dalje. Tako da, ovo nema veze sa Srbijom. Mislim da je kao edukativni, educational system, kao generalno, mislim da je malo, možda može da bude mnogo bolji. I onda mi je to malo bilo, can be better.

Ivan Minić: Meni se nekako uvek činilo, i moje lično iskustvo je takvo, i dosta sam pričao sa ljudima o tome, da svi, svi, u proseku velika većina jako dobro reaguje na to kada sa druge strane ima nekog ko je, prvo, blizak sa godinama, blizak sa interesovanjima, čim je tu, i drugo, hoće da se posveti. Njemu je stalo. Ako je njemu stalo ili njoj, biće stalo i dovoljnom procentu da tu onda može da se napravi veći zbir od 1 plus 1. Može da se dođe dalje od onog nivoa, ok, vi sad to znate, ali vi ništa ne razumete, ali vi to znate. Vi to možete da reprodukujete i dobićete ocenu. Ovde počnete da razumete, onda vas možda zainteresuje, svaki put to je kao fan, je l’ te, svaki put je sve manje, ali ti dođeš do toga da, koliko god to glupo i banalno zvučalo, a ti si imao takvu situaciju u srednjoj školi, da na dovoljan broj ljudi nekome to promeni život. Potpuno promeni životnu trajektoriju, promeni način razmišljanja. Znaš, izbacite potpuno, brate, iščaši te iz svog redovnog koloseka, ne možeš tri meseca da se sastaviš, zato što si po prvi put počeo da razmišljaš o nečemu na drugačiji način od onoga što si do tad znao i što ti je bilo poznato. Neko ti je skrenuo pažnju, pokazao ti je. 

Milovan Dekić: Apsolutno. Da budem iskren, moja lična iskustva, mislim, ja sam ono, sve što znam pokupio sam od drugih realno. Tako da i meni, kad god sam od nekoga nešto saznao ili čuo, ja tim ljudima uvek kažem, znam te koliko si ti uticao na mene, koliko si mi ti bio bitan, da se to nije desilo, ko zna šta bi se desilo i tako dalje. Tako da to jeste, kako se kaže, ono, jako satisfying trenutak da ti impaktuješ ljude na takav način i uglavnom jeste, oni uvek to prepoznaju, da li se ti razumeš u to, da li se ne razumeš, koliko si ti engaged, jer meni su uvek i oni s druge strane, role modeli, bili ekstremno, da ne ubacujem ove anglicizme, nego, ali kao super engaged, zanimljiv je, zanimljivo pita, zanimljivo priča, vidi se da razume, postavlja dobra pitanja i tako dalje. Realno, ja kad sam to učio, ja sam gledao ko to radi bolje od mene, pa da ja budem isti takav. Tako da, studentima, jeste, jeste, jeste. Eto, samo da je to nekako malo opet na kraju drugačije, da oni više imaju, kad bi oni imali više malo prilika. I to se je posle promenilo, ovi moji drugari koji sad su profesori, oni to i rade tako malo interaktivnije, gde studenti imaju više prostora da dođu do izražaja. Tako da, zanimljivo je. 

ODLUKA O DOKTORATU

Ivan Minić: Ti si u toj priči ostao ne mali broj godina, tokom tog vremena si i aktivno radio i pisao članke, naučne i sve ostalo, i jesi tad odlučio da ćeš da guraš priču sa doktoratom? 

Milovan Dekić: E, pa pazi, doktorat zapravo nikad nisam završio. Ono što mi je bila fora s doktoratom, ja sam to upisao i onda sam skapirao da ja tu sad moram da opet polažem neke stvari koje sam već učio. E, kao ne, ne mogu. E sad, šta se desilo u tom trenutku? Znači, ono što je mene generalno najviše interesovalo kao, kako god nauka, je ta eksperimentalna, behavioralna ekonomija, nazovi je tako. Ali to, testiranje tih tendencija ljudi, behavioral economics, evolutivna psihologija i tako dalje. I to je u stvari došlo do toga da ja onda pređem u Nordius. Hoćeš taj deo da ti… 

Ivan Minić: Hoću da pričamo i o tome kako si došao do tamo, nego prosto ono, jedna od stvari, ne znam kako je kod nas zapravo sa PhD-evima, pošto ima svega, ali jedna od stvari je da u većini slučajeva na ozbiljnim fakultetima od tebe se očekuje da napraviš, da u procesu kreiraš nešto zaista novo i vredno, neki doprinos.

Milovan Dekić:  Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Što je, jebiga, što vreme prolazi, postaje užasno teško jer su ljudi sve izmislili. 

Milovan Dekić: Tako je. 

Ivan Minić: Mislim, sve je teže iz iteracije i iteracije. Ok, i sve više stvari ti je dostupno, ali kao ta vrsta motivacije, mislim, nekako smo, čini mi se, kroz ovih 15 godina koje smo mi odrasli ljudi, nekako je mnogo devalvirano to da si ti nešto diplomirao, masterirao, i onda kao, na mnogim fakultetima, kao po defaultu, neko ko je bio dobar na masteru će otići na doktorat, opet će po defaultu, kroz 3-4 godine, završiti taj doktorat, a nekako me nešto čini da taj PhD bi trebalo da bude stvarno ozbiljna stvar. 

Milovan Dekić: Pa gledaj, mislim da je to i dan danas donekle tako, ono šta je fora, ono što mislim da je, što se i dalje, na čemu se insistira, što je odlično, ali što ima jedan dublji problem u sebi. Dakle, ti tamo moraš da imaš zapravo problem koji ćeš da istražuješ, koji je formulisan u formatu nekog istraživačkog pitanja i kao problem kojim bi ti želeo da se baviš. I tvoj doprinos tome treba da bude relativno originalan. Znači, nećeš ti da izmisliš najverovatnije da si ti sad kao, ne znam, Platon 20. veka i da si ga pobio ili whatever, da je onda sad sve ostalo fusnota na tebe. Ne, ali da ima nekakvu originalnost, uslovno rečeno. Ja mislim da se i dalje drži do toga. I dalje se drži do… Treba da se to uradi tako. Ono što ja mislim, znaš šta je problem isto? Šta sam ja skapirao na svojoj koži? I ja mislim da je i dalje, ti kad kažeš ljudima, apropo design thinkinga, ti kad kažeš ljudima treba da odaberu problem koji ćeš da istražuju, treba da imaju pitanje na koje će da nađu odgovor, to je i dalje ono kognitivno jako demanding. Čekaj, o čemu ti pričaš, kakav problem? Znaš, znači ti možda nađeš ono. Mislim, to je nekad bila tradicija, recimo u Rousseaua, ja mislim da je ono kao i prve knjige koje je napisao, napisao je zato što je u nekom tadašnjem bilo neko pitanje, zašto su ljudi nejednaki? Znaš, kao imaš pitanje? I sad ti smisli teoriju. Tako da ti da ljudima treba kažeš prvo da smisle pitanje, s obzirom na celo obrazovanje globalno, jer se obrazovanje, ja mislim da se svodi na reprodukciju. Ja tebi kažem, 1628, 45. A nije poenta to, poenta valjda da razumeš mehanizme. To je poenta. Što se ovo desilo, zašto ovako i tako dalje. I s obzirom, mislim da je taj deo, da je reprodukcija pre nego razumevanje, zato je u nekom trenutku ljudima teško da smisle pitanje i da provale problem.

Ivan Minić: Ima tu jedna stvar koja je meni bila fascinantna. Mislim, ja sam bio, dok sam bio đak, bio sam fantastičan u tome. Ali, jedna od dobrih stvari je što prosto moj mozak radi na određeni način, formira neke veze koje niko normalan ne vidi. Ali, ono kao, ok, prvi korak je da ja reprodukujem to što sam čuo. Drugi korak, koji ja mislim kad bismo imali, drugi korak da bi bilo super. Ima još sedam koraka ako hoćeš. Drugi korak je da ja sistematizujem to u smislu. Setićeš se, naša generacija je iz istorije učila, sad radimo Francusku i radimo Francusku od 17. do 19. veka. Dobro, a nakon toga ili pre toga nije važno, radimo Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak. Čekaj, to se dešava u isto vreme. A ti, zato što si ga učio tako kako si ga učio, apsolutno nemaš predstavu da se u jednom trenutku to dešava, mislim, ti kad pogledaš tu mapu Evrope i kad shvatiš da je to sad vremena avionom, ili ok, deset sati kolima, to je sve preblizu. Ali ti nemaš predstavu šta se, dok se ovde dešava, dešava negde drugo. I da je prvi taj trenutak kad ti zapravo sistematizuješ, ono kao, da ne znam, kad pogledaš u globus, da razumeš zašto negde gde je mnogo zeleno, ima mnogo ovaca, a tamo gde je žuto, nema ovaca uopšte. Jer kao, brate, kako da ih ima? Da je drugi korak da razumeš gde je šta u istom trenutku u nekom koordinatnom sistemu. Treći korak je da razumeš zašto je. I šta povlači jedno, drugo, treće. Ko dođe do trećeg, super. Ali bar drugi da zakačimo, jer drugi najčešće ne zakačimo uopšte kroz obrazovanje. 

Milovan Dekić:  Pazi, to ja mislim da je ono problem obrazovanja. Ja nisam siguran da li inostranog, našeg, mislim da jeste. I zato ja mislim da je ova knjiga ta, mislim da je dosta dobra. I ja sam o tome pisao, to mi je bilo jako zanimljivo, jer je to kao neka drugačija paradigma. Znači, pazi, ja sam zaboravio pola godina, ja ne znam kad je šta ovo. Najverovatnije taj deo je, ono, kao nižeg kognitivnog značaja. Više je da razumeš principe na osnovu kojih se stvari događaju, zašto se stvari događaju tako kako se događaju. I taj deo mislim generalno da nije dobar. To recimo što smo mi preveli tad u tom trenutku, Džon Elster, “Kako objasniti društveno ponašanje”, ti likovi, koji su na mene isto ostavili utisak, isto su mi bili veliki rabbit hole – Rejmond Budon, oni su ti pisali o tome. To se zove analitička sociologija, a to je zapravo došlo iz analitičkog marksizma, jer su analitički marksisti zapravo bili vrhunska struja koja je bila svesna da su njihova objašnjenja top. To što neke ideje u egzekuciji nisu radile, to je drugo, ali kao stvarno marksistička objašnjenja za probleme su bila top i ovi su samo na tome insistirali. I onda se to iz analitičkog marksizma prebacilo na ovu kao analitičku sociologiju. I to, znači, znaš, šta je recimo njihova pretpostavka? Sve što se dešava, imaš uglavnom recimo tri sorsa: rational choice, imaš emocije i imaš norme. Pa onda tu dolazi game theory i tako dalje. Tako da ti prvo, verovatno, sve kad hoćeš da objasniš, treba da razumeš prvo to kao koncepte i onda da vidiš kako te mehanizme, kako u stvari te koncepte možeš smestiti u mehanizme nekih događanja. Tako da mislim da aparatura, alati… Mislim, pazi, ja se isto sećam kad smo učili, mene su valjda pitali, ne znam, kad je izbio Prvi svetski rat. I ti kažeš, i onda tu još nešto malo, nema tu nekog vrhunskog kauzalnog zaključivanja, nego ti tu izreferišeš, dobiješ peticu, ti srećan, kupiće ti sladoled, ali dovoljno top, ti si odličan i nastavio si dalje. Tako da ne znam šta je tu rešenje, ali mislim da verovatno nije nekako dobro prilagođeno za takav način razmišljanja. Ali pazi, ako opstaje, možda je i ok. Možda je to ipak za jedan manji broj ljudi koji će na kraju to pisati doktorate, baviti se nekim drugim stvarima, za ove ostale možda ovako ok. Nemam pojma, evo izgleda. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Otprilike dok si ti bio na faksu, jedna od stvari koje smo mi radili je bio kviz s ConQUIZtador. I to se igralo do iznemoglosti. I između ostalog, u nekom trenutku, mene ekipa sa FTN-a i slušaonice 6 pozove da dođemo u goste da pričamo. I sećam se, nikad neću zaboraviti, tad sam upoznao Filipa Ugranovića. I bila je i tad zabava. I pričali smo dosta o tome gde ja pritom dolazim i vidim da su oni prethodne tri noći igrali celu noć. I pričamo o tome i sad naravno, kao, zašto su neka pitanja previše teška, zašto ovo, zašto ono, da ja za neke stvari imam odgovore, za neke stvari nemam odgovore, jer ja učim to treba da funkcioniše, ali jedan od mehanizama je da moraš da imaš užasno teška pitanja, jer u nekim situacijama treba da praviš, nađeš način da napraviš distinkciju koja je bolja od dva igrača koja su prokleto dobra i jedan i drugi. Znači, mora biti teško. Nije dobro da većina bude preteška, jer onda ljudima nije interesantno, ali mora da postoji ta neka baza. I baš pričam o tome, ja kažem, zašto ne znam pitanja sa brojevima, pa kad se ukuca godina, pa se onda gleda ko nije važno da ti znaš koje godine je rođen Tesla, nije važno koje godine je rođen, ali treba da imaš predstavu – ako znaš da je umro za Božić ’43. i da je tada bio star, pa mora biti u drugoj polovini 1800-ih. Jer kada gledaš kako ljudi odgovaraju, to ti je ono kao, mi smo imali naravno beskonačno veliki uzorak i za svako pitanje i sve, i sad možeš da uzmeš ono kao tačka, standardnu distribuciju, ti vidiš koliko ljudi greše, što duže je pitanje u igri, to je sve zbijenije i ti vremenom dođeš do toga da neka pitanja su jako blizu i da ljudi počinju da razumeju redove veličina, što u mom slučaju znači – počinju da imaju predstavu o kontekstu. Sad, jedan kviz neće da reši sve probleme koje društvo ima, ali kao, daj, molim te, razumi te stvari. Jer kao, znaš, mi smo mnogo, zbog načina na koji se vizualizuju stvari, o mnogim stvarima imamo jako pogrešne predstave. Način na koji se radi razvijanje mapa po veličinama čini da ti misliš da su neke stvari drastično manje nego što zapravo jesu. I ti tek kad pogledaš i preklopiš, shvatiš koliko je to. Kao, ne znam, loš primer, ali to mi prvo pada na pamet – pa kao, šta Ukrajina? Šta Ukrajina, čoveče? Koliko ljudi, koliko teritorije? Pa onda, ne znam, kao, pa dobro, šta Kazahstan? Šta Kazahstan? Šta Kazahstan, kao, pola Evrope? Kao kao nije, da, da, da. Ali nije ti tu, nije ti blizu, ti kad si ga video, video si ga nešto i nemaš uopšte odnos prema takvim stvarima.

Milovan Dekić:  Znaš  šta je meni recimo… Imam tih, i time možda može da se sumira to moje kao te neke avanturice sa tim disciplinama – na primer, cela ta teorija obrazovanja. Koja je poenta obrazovanja? I recimo, jako lepu teoriju ima onaj Brajan Kaplan. Ne mogu da se setim kako se tačno zove knjiga. Njegova teorija je to da, takva neka funkcionalistička škola – kao, ti najbolje objašnjavaš zašto nešto postoji kad gledaš koje mu je funkcije. Koja je funkcija obrazovanja? Funkcija obrazovanja je da demonstrira ko greje stolicu, ko ne. Ko se zeza, ko greje stolicu i to je to. Ne demonstriraš nikakvo znanje, nikakav skill, nego samo, znači, evo ti dokaz da sam ja radnik. 

Ivan Minić: Ko je uporan. 

Milovan Dekić: Tako je, tako je, tako je. I ti kad vidiš moju diplomu, ti u suštini kažeš – aha, evo ga lik koji je bio spreman da greje stolicu. Minimalni kapacitet, ono imaš kao threshold kapaciteta, ali u retkim slučajevima je to sad neko merilo da ti stvarno meri kapacitet. Tako je. Meni je to bila najbolja teorija obrazovanja za koju sam saznao i onda više nikad ništa nisam ni čitao više o obrazovanju, mi je stala, recimo, to vam izgleda jako bitno, jako zanimljivo, to isto neko treba da prevede. Apropo bihejvioralne ekonomije i cele te krize koja je bila, da ne može nešto da se replicira i tako dalje. Fascinantna knjiga. I to se tiče možda svega do sad što smo pričali. Dan Sperber i Hugo Mersije, zove se Enigma of Reason knjiga. Kakva dva genijalca. Šta su oni zapravo pokušavali da na neki način dokažu? Oni su bili u fazonu – znaš kad ljudi donesu pogrešnu, iracionalnu odluku i tako dalje, pa kao, ovi imaju neka pogrešna shvatanja, jesu normalni, kako nisu pametni i tako dalje? Šta su oni dokazivali? To su inače kao neki antropolozi. Njihova cela ideja, Enigma of Reason, u stvari je da mozak nije nastao sa ciljem da traži istinu. Jer to je, misli se, bias – da je mozak evoluirao sa ciljem da nađe istinu. Njihova teorija je da mozak evoluira, i zato je takav kakav jeste, sa ciljem da ti omogući da imaš kome da pripadaš. I sad, recimo, šta mi je tu najbolji primer? Najbolji primer mi je, ne znam da li si gledao “Vruć vetar”? Naravno. “Vruć vetar” gledam jednom u dva meseca, obavezno svih deset epizoda, i sad ima u nekom trenutku onaj kontraš. Kontraš koji je čas za Šurdu, čas je za ovog drugog, i oni kažu – pa nije ti on ni za koga. On hoće da tera kontru. Pazi, ljude koji nisu ni za koga ne voli niko i oni evolutivno propadaju. Znači, poenta tvog mozga je da pribaviš nekakve argumente i razloge zašto ćeš da pripadaš ovima pre nego ovima, a oni koji će da traže istinu često nagrabuse. I zato sa kontrašima neće niko da se druži, nego su i protiv njega tamo u preduzeću. Tako da ja mislim da je to ono kao – mozak, generalno ono što sam ja pratio, ono što ova dvojica tvrde, pa sam tada i prestao da se bavim tim naukama, ali je i dalje verovatno, ako bih trebao da eliminišem sve knjige iz te bihejvioralne nauke i tako dalje, verovatno je to jedino što bi mi ostalo. Poenta mozga nije kako mi priželjkujemo da bude, a to je – sad ćemo da nađemo istinu, svi smo Njutn. Ne. Prosto, ljudi su prizemna bića koja traže kome da pripadaju i mozak rešava taj problem. Taj problem rešava mozak. 

Ivan Minić: Sinek dosta priča o tome u poslednje vreme. Ja njega mnogo volim. I to je potpuno iracionalno sad već postalo jedna stvar. On priča neke pametne stvari. Način na koji priča, ja njemu verujem. Imao sam čak veliko pitanje da li je to što ja njemu verujem – je l’ on stvarno okej ili nije? Sam proverio jer par ljudi ga poznaje, kao – da, da, legit to. On loše piše, mnogo lepo priča. I mnogo stvari o kojima on priča zapravo nisu stvari koje je on smislio, on referencira ko je smislio, ali on to ispriča na mnogo pitkiji način i mnogo bolje. I jedna od stvari o kojima je pričao u poslednje vreme dosta, i mislim da će o tome pisati u ovoj knjizi koju sprema, jeste to da postoji niz istraživanja koja su dokazala da gotovo u podjednakom procentu određuje to koliko imaš jakih društvenih veza, što će reći porodica, prijatelji – porodica manje-više, porodicu nisi birao, ali prijatelji – koliko to određuje i to koliko vodiš računa o svom zdravlju. Sad, to ne znači da ne treba da se vodi računa o svom zdravlju, ja sam svestan toga da tu treba da se poradi, ali suština negde jeste da, da, brate, mislim, nije samo lepo imati prijatelje, važno je za tebe kao ljudsko biće, kao jedinku, kao životinju, bre, na kraju dana. I to mi je potpuno briljantno. I sad, s druge strane, imaš i taj momenat gde, ono, ne znam, ali najčešće se Bernard Šo citira, kao – normalna osoba se kloni problema, a ludak traži neka svoja rešenja. Dakle, progres ljudske vrste zavisi isključivo od ludaka. Što je tačno. I sad, to je mnogo teško pomiriti, ali suština negde jeste da, kao, ja uvek kažem ljudima, pošto kao to preduzetništvo, to na meni, oni dođu, ja njima, onda ih ugasim i onda oni ne odu na tu stranu najčešće. A suština negde jeste, kao, završimo mi tu priču i on je kao, znaš, izgubio entuzijazam najčešće jer ja ih na par mesta pitam pitanja koje ih niko nije pitao, to sruši kulu od karata, i kad ne sruši – super, ali uglavnom sruši. Pa dobro, šta, mi da odustanemo? Znači, je l’ tebe to radi? Je l’ tebi to najvažnije na svetu? To je jedino što je bitno. Ja sam ovde da ti postavim pitanja koja su prvo neprijatna – niko neće da ti postavi neprijatna pitanja. E, ja nemam vremena, pa ću ja zato da ti postavim neprijatna pitanja, ako na njih imaš smislene odgovore. A skoro mi se desilo da sedim, da sam suštinski, ne da ga rešim dušu, pozvao čoveka da sednemo na kafu da ga napušim, da mu kažem da mu je ideja glupa, gubi vreme i sve ostalo. Postavio sam tri pitanja, dao mi je tri fantastična odgovora, ja sam ga pogledao ovako i rekao, ok, ja ću sad da uradim sve da ti pomognem da tvoja ideja uspe. Kao – zašto? Zato što si imao dobre odgovore na pitanja. Možda nema smisla, možda će da propadne. Ali neće da propadne na glup način. To treba da sprečimo. Ne treba da sprečimo da ljudi pokušavaju, samo da ne mora da se spotakne na najgluplju stvar na koju može da se spotakne. Daj malo da to ipak bude komplikovanije. 

ULAZAK U NORDEUS

Ivan Minić: Elem. I dobro. Nordeus. Kako? Kakve veze ti, političke nauke, Nordeus?

Milovan Dekić:  Znaš kakve veze? Ovako. Dakle, mene je to interesovalo, ozbiljno sam samo time bavio. Mislim, to se onda na kraju zove negde experimental economics, kako god ga nazoveš, ali to kao tendencije ljudi i kako testiraš tendencije ljudi. I dakle, to je jedan bitan deo priče. Drugi bitan deo priče, što ću da ponovim opet, to je feedback, izostanak feedback loopa. Ono što sam ti rekao – ti kad pišeš članke, i tebi kao članak prođe review, sve je super, top, i to je to, i ti si realno pametan lik i tako dalje. Nego, meni je to bilo ono kao, brate, tačno – je l’ jeste ili nije? 

Ivan Minić: Zato ideš na forume da se svađaš s ljudima. 

Milovan Dekić: E, to, to, to. Da, forumaški mentalitet. I to mi je kao falilo – falio mi je feedback. Znaš, tad sam u stvari skapirao koliko je u stvari feedback bitan, jer tu, kao, neko pročita, kogod, ili niko ne pročita, i kao ti tu nemaš nikakav feedback. I kao, ja sam bio u fazonu – ja ne znam je l’ ovo znam ili ne znam. Šta ne znam? Ksoliko ne znam? I tako dalje. To mi je baš smetalo, baš mi je psihički smetalo što nema feedback. E, tako da, interesovanje za tu, nazovi to kako god, behavioral economics i tako dalje, i frustriranost nedostatkom feedbacka – proper, kritičko-konstruktivnog feedbacka. E, sad, to je jedan deo priče. Šta je drugi deo priče? Moj jedan mnogo dobar drugar je imao jednog svog mnogo dobrog drugara od malena. I taj njegov drugar se zvao Igor Anđelković. Igor Anđelković, ne znam da li ga ti sećaš, Igor Anđelković je bio asistent na Elektrotehničkom fakultetu, ’85. godište, isto iz Vranja, nisam siguran. Da. I Igor Anđelković je radio na ETF-u kao asistent, i onda je on u nekom trenutku počeo da radi za Nordeus. Ja sam tad, pošto smo mi onda krenuli, zato što smo imali tog jako dobrog drugara, jako često smo pričali o stvarima. Pričali smo o stvarima – to, šta ljude radi, šta ljude ne radi, kako ljudi reaguju na ovo, kako reaguju na ono. Ako se desi ovo, hoće li da se desi A ili B? Ako A, onda B ili C? Koja je verovatnoća za B ili C ili D? Šta utiče na ishode? Što je tema koja mene interesuje. Ako ovo, hoće li ovo ili ovo? E, to je mene mnogo interesovalo. I druga stvar, ono što je bila naša zajednička tema – zajednička tema nam je bila ta blaga frustriranost nedostatkom feedbacka – ti pišeš, to je stvarno katastrofa. Zato uvek volim kad čujem dobar feedback. Kako god – šalim se za to. Ali kao, generalno, kad dobiješ povratne informacije, mnogo je dobro. Igor – to mu je smetalo, nedostatak. Dakle, to se generalno odnosi na akademski angažman, gde si ti to, manje-više, predaješ i pišeš članke i to je to. Tako da smo u nekom trenutku provodili dosta vremena zajedno, to je sad možda bila 2013, recimo, Igor Anđelković i tako dalje. Onda smo mi pričali o svim tim temama i onda je on u nekom trenutku bio u fazonu – je l’ bi ti hteo da probaš da iz te perspektive radiš s nama na tom kvalitativnom delu podataka? To – ko su ti ljudi, šta vole, šta ne vole? Neka tako bude, najkraće. Tako da me u tom trenutku Igor preporučio i to je bilo tako, krajem 2014. sam ja tako počeo da radim. Ideja je bila ta – da ja pomognem, jer realno, uvek su najbitniji hard data, big data, veliki podaci, šta se dešava, kako se ljudi ponašaju, i onda ono što ti kažeš, on je razmišljao da li bih ja bio sposoban da pomognem iz te kvalitativne perspektive tim podacima – da se razume zašto. Da razumemo zašto. I eventualno to, kao, da li će pre ovo da radi ili ovo. Jer znaš, to je isto opet ono kao – kultura iteracije. Da probamo to tako malo da eksperimentišemo. Tako je sve to krenulo. 2014, početak 2015. godine. Nažalost, Igor Anđelković, veliki čovek, je preminuo, recimo, pre 5-6 godina. Tako je krenulo. 

Ivan Minić: Mislim da je tu jedna stvar mnogo važna koju ti kažeš, o kojoj ste se spojili, a to jeste taj momenat – mi smo svi ljudi s interneta. Na internetu ima svašta. Bože, što ima budala na internetu sad, kad je internet dostupan svima. I to o čemu ti pričaš, kao feedback – ljudi mnogo često pogrešno razumeju feedback, a suština nije u tome da… Ok, ima ljudi koji jedva čekaju da se neko složi sa njima, bilo koja vrsta društvene potvrde. Nije poenta u tome. Poenta je da ispuni dva jednostavna kriterijuma – da si pročitao i da si razmislio. Uopšte ne moraš da se složiš. Vrlo često će mi više značiti da se ne složiš, jer ćeš mi dati nešto novo. Meni ne znači ništa da sedim sa 12 istih kao što sam ja – mislim, biće mi lepo prvih pola sata, posle toga ću tu da se proknem. Ali da je poenta zapravo u tome – ono što najčešće, kad te iznervira neka budala na internetu, iznervira te zato što u 90% slučajeva nije pročitala, a ako je pročitala – nije razmislila. Je l’ si pročitao? Jesam. Nisi. Vidiš iz toga da nisi.

Milovan Dekić: Pa pazi, ja mislim da na kraju zapravo ti jedino rasteš, jedino se menjaš – ne moraš nužno da rasteš – ali jedino se menjaš zahvaljujući feedbacku. Sad, feedback je ono – ili fizički, ili vizuelni, tekstualni, znači ili nešto stvarno super radi i ti na osnovu toga učiš, ili učiš od drugih ljudi. Ali realno, to je ono što je meni smetalo, ja sam skapirao da stagniram zato što nemam feedback. Ajde, nek to bude definicija problema. Tako da je meni baš falio feedback da neko… Ja znaš šta isto mislim da je generalno bitna stvar u životu uvek? To je sad poznato, ali ja to volim da pričam. To je uvek – idi da nađeš gde su bolji od tebe. Samo traži bolje od sebe i gledaj da budeš s njima. Tako da, ukoliko imaš sreću da možeš da se nađeš, da budeš sa boljima od sebe, prva jako bitna stvar je to – znači da si uspeo, a s druge strane da im konstantno tražiš feedback ili dobijaš feedback, kako god, ali znači da dobijaš povratne informacije – šta može bolje, šta je loše, šta može bolje. Jer jedino tako porasteš. I ja mislim da je taj deo isto, možda je sad moje razumevanje intuicije ili kontraintuicije površno, ali znači da to isto nije intuitivno za normalnu osobu, kao – pa valjda sam dobar, valjda sam školovan, a valjda škola rekla da li ja znam ili ne znam, i tako dalje. Katastrofa. Ali zato, znači, uvek treba da nađeš ljude koji su bolji od tebe. Dakle, meni je to… To mi je isto ostalo od Schwarzeneggera. Everyone, baka sam od njega čuo, everyone you meet has something to teach you. To je ono, pakao, ljudi nisu svesni. Ljudi nisu svesni da, druži se malo s drugačijim ljudima, proširiće ti se perspektiva, saznaćeš svašta. Tako da, naročito ukoliko imaš sreće da nađeš ljude koji su mnogo bolji, to te vodi na to da kreneš zapravo iznova da učiš. Mislim da ti to potpuno promeni mozak. Onda su ti principi učenja drugačiji od ovog školskog. Jer učenje u školi je jedno, a učenje u životu ili u nekom, to, kako god da ga nazoveš, biznis settingu, su dve potpuno odvojene stvari. I onda, ko ima sreće, kad se susretne sa feedbackom, onda u stvari ti kreće drugo obrazovanje. Iznova krećeš da sklapaš stvari.

Ivan Minić: Ima tu, čini mi se, još jedna stvar koja isto mislim da je malo mentalitetska kod nas, a malo je posledica toga što smo mi bili izuzetno zatvoreni jedan dobar deo formiranja ljudi koji su sada u nekim zrelim godinama i sve ostalo, a to je da mi ovde jako loše reagujemo na razlike bilo kakve.

Milovan Dekić:  Da, da, da. 

Ivan Minić: A bez razlika ne možeš da naučiš opet ništa. I da je neki default stav da, ako je neko drugačiji od tebe, osim ako nije baš očigledno mnogo bolji, superiorniji u svakom smislu, ako to baš nije očigledno, automatski je mnogo lošiji od tebe u tvojoj glavi. I zato što tako razmišljaš, imaš mnogo manje šanse da napraviš bilo kakav iskorak. I okej, to su zamke odrastanja. Svako je prošao kroz neku fazu u kojoj je kao, prijatelju, moj blok je najbolji, niko od ovog bloka ne može da bude bolji od ljudi, i onda shvatiš da ima. Moje odeljenje, ne znam, moj najbolji drug, šta god. Ali da, taj moment zapravo da je to mnogo važno i da ono što je isto nama došlo u dobrom trenutku, to da smo mi dobili beli Šengen, da su počeli low-costovi, da si mogao nešto da vidiš. Jer ti misliš da znaš dok ne probaš i vidiš da ne znaš. I ti misliš da je ovde najgore dok ne odeš negde gde je stvarno loše. Ti misliš da mi pravimo najbolju picu dok ne probaš dobru picu, onda shvatiš da to što mi pravimo nije pica, možda je dobro ali nije pica i tako dalje, tako je, tako je. Bukvalno taj period, ja mogu da kažem, više puta pominjani, mnogo voljeni, meni je Nebojša Rada već otvorio oči. Čovek došao iz Ivanjice je mene naterao da probam pre 21 godinu Kineze, hvala Bogu da me je naterao da probam, ja danas azijsku kuhinju obožavam. Ali pre toga, ne daš kao, to probaju neki ljudi koji meni nisu bliski. Meni sad Nebojša kaže, ma dobro je, svideće ti se. Pa sve što je rekao do tada da će mi se svideti, meni se svidelo. Ajde, probamo. I onda se otvori Pandorina kutija i vidi koliki je svet. Ali dobro sad. 

Milovan Dekić: To je mnogo, znaš, pitanje je, ja sad ne znam da li to imaš prirodno ili nemaš, ali to se vraćamo i na ono, onaj neki tweet što ne možemo da nađemo. To je: probaj da uradiš nešto, da izađeš iz svoje zone komfora, da uradiš nešto što nisi nikad. I onda ja mislim, kako par puta to uradiš, skapiraćeš da je zapravo ono, ima tu vrhunskih stvari. I samo čovek treba da krene da se izlaže takvim situacijama. Ali da, ja se vraćam na to, mislim da to nije intuitivno, da je prirodnije da sediš u zoni komfora, da je učionici, ja to je top, malo si kivna na druge, ništa nije do tebe. Ne, ne, ne, ono je tamo, ej, nepravda i tako dalje. Ali u stvari poenta je to, jer svako, ja mislim da svako sebi može da priušti to, da proba da uradi nešto sitno drugačije. Šta god da je, ovo što kažeš, Odina, šta bih ja na primer mogao da uradim, otkud znam, ali ono kao, šta, koju muziku ne slušam, da idem tamo da čujem, nemam pojma, šta god, ali kao izađi. Jer onda, ukoliko imaš tu neku pretpostavku da si, ja to znam introspekcija, ne znam da li je uopšte to crta ličnosti, ali kao da kažeš, e vidiš, ovo uopšte nije bilo loše, e ovo uopšte nije bilo loše, e, i onda samo da se izlažeš takvim stvarima jer to je ono što kažeš, ti jedino tako postaneš ono, ne znam da li je punija osoba, bogatija, svestranija, bolja, kako god da je nazoveš. 

Ivan Minić: Razumeš više. 

Milovan Dekić: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: Ne znam, mislim, ono, ekstreman je primer, naravno, posebno do naše generacije, ali to kao, brate, Sinanov koncert u Beogradu je bio pojam decenije. Naravno, mene ta muzika ne radi, nikad me nije radila. Ali prvi put kad spustiš taj gard koji po defaultu odbija sve, ti razumeš zašto te ljude to radi i ti apsolutno vidiš da tebi ta emocija na taj način nije bliska jer ne dolazi sa istog mesta. Jer ne dolazite sa istog mesta. Ali je nesumnjivo emocija i nesumnjivo je velika i nesumnjivo je autentična i nesumnjivo je iskrena. Nekog radi, nekog ne radi, ima nas dovoljno različitih da, mislim, kako ti kažem, ne radi mene ni Čola, bio sam na koncertu i ne kajem se što sam bio. Mislim da svako treba da doživi u životu neke takve stvari. Ima razlog što čovek 60 godina ima karijeru i što kao, znaš, i baka i mama i unuka, svi vole Čolu. Ispričali smo u prvom delu, da kažem, šta je prethodilo tvom angažovanju po kome te ljudi i stručna zajednica znaju i šta je prethodilo i ovome do čega ćemo doći u drugom delu. Hvala ti puno što si ovo podelio. Mislim da je mnogo važno zato što nije, brate, ali i naravno. Nisi znao prvog dana šta ćeš da radiš za 15 godina, nego si imao svoj neki vrlo neobičan, čvornovat, čudan put, ali si se tražio i davao si sebi svoje vreme. To je ono što, kao, brate, mislim, pričali smo, Bukovski, nađi ono što voliš i pusti to da te ubije. Ne mora baš da te ubije. Ali ako nisi se nekad pustio, prepustio nečemu, ako nisi nekad ono, proveo, probdeo dve noći nad nečim što te loži, ti onda ne znaš šta je život. I možda ne treba to u 50 godina da radiš, jer ćeš da se oporavljaš 15 dana, ali sa 20 treba. Moraš da nađeš to nešto. 

Milovan Dekić: Treba i ljudi da istražuju malo stvari. Ja mislim da ne treba da pretpostaviš da znaš, nego isprobaj jednu, dve, tri, četvrtu, petu stvar i onda kao, ali treba ljudi to malo da vide šta to može da… U stvari, ne treba, ja mislim da znaš šta je, da onu priču, ne treba da traže kao follow your passion, nego treba ono, vidi šta radi, u čemu si dobar i tako dalje, i ukoliko dobro prolazi, bavi se time, eksperimentiši. 

Ivan Minić: Eksperimentisanje i pokušaj i pogreška su meni bukvalno ključne reči. Probaj, probaj, probaj, probaj. Kad kažeš eksperimentiši, to mnogo ozbiljno zvuči. Igraj se. Igraj se, da. Jer kad se igraš, nemaš očekivanja.

Milovan Dekić:  Tako je, tako je. Jer znaš, by the way, znaš za onu priču, to je recimo isto fascinantno. Mislim, zato što smo spominjali generalno hobije. Čovek treba sebi da priušti da se igra dok god tu nema velikog riska i rewarda. Jer ja mislim da je bio, opet sad ne znam da li je repliciran, ali je zanimljiv svakako taj eksperiment gde su ljudi koji rešavaju ukrštene reči iz zadovoljstva, kada su krenuli da im plaćaju za rešavanje, underperformovali su kada su trebali da budu plaćeni. Tako da, generalno, dok ste mlađi, čak i ako je neuspeh, nije bitno, ali igrajte se, probajte stvari, naročito dok je, prosto, dok nema tu prevelikog nekog riska i rewarda, jer jedino tako se otkrije šta ti je na kraju zanimljivo da zapravo možda probaš da radiš.

Ivan Minić: Da bi napravio da nešto funkcioniše, prvo moraš da se igraš, pa to mora da se primi, pa onda mora da radi, da raste, da raste. I onda možda to može da bude to nešto što je karijera. Možda nikad ne dođe do toga, ali što smo rekli, bićeš srećan. Jedva ćeš čekati da dođeš s posla kući da radiš nešto. Pa možda kad imaš porodicu i decu, nije idealno da to bude tako, a možda može da bude fantastično, jer da moj otac to nije imao kao potrebu kad sam ja bio mali, pitanje je da li bih ja bio inženjer. A to bi me odvuklo na tu stranu. A ja i dalje se sećam kad smo mi napravili, ja sam bio mali, kad smo mi napravili možda sa mojih 5-6 godina semafor, zato što sam ja rekao, okej, imaš crvenu, žutu i zelenu diodu, zašto mi ne bismo napravili semafor? I ja i dan-danas kad mi neko kaže kao šta ti je najlepši miris koga se sećaš, miris benzina. I pod dva, miris kalafonijuma. Pa to ljudi nemaju taj odnos, ali meni je to. Meni je to miris piljevine, miris takvih stvari, kao to. To je potpuno neverovatno. Pravimo pauzu, sečemo. Naredne nedelje je druga epizoda gde ćemo pričati o ovim aktuelnijim stvarima bližim na vremenskoj liniji. Hvala ti puno što si ovo podelio. Hvala vama što nam dajete vašu pažnju i slušate ovo što mi pričamo. Ja ne znam zašto vi to radite, ali mi je drago da postoji još neko ko ima ovakve probleme u životu i želi da sluša druge ljude koji imaju takve probleme. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.