Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi kolega i prijatelj Dušan Basalo. Mi smo njega pominjali u nekim od prethodnih epizoda. Neki od gostiju su ga pominjali kao vrlo važan deo njihovog ličnog i profesionalnog razvoja, jer je on jedan od ljudi koji su pokrenuli Uniju srednjoškolaca Srbije i celu tu priču o školskim parlamentima. Ali, njegova karijera je vrlo interesantna. Od klinca koji je trenirao košarku i koji je video sebe u košarci, do toga da postane jedan od najcenjenijih konsultanta i mogu slobodno da kažem startuper, pošto ovo što trenutno radi je nešto što podsećan na startup. Suštinski, Dušan se poslednjih skoro 20 godina bavio ljudima i njihovim ličnim i profesionalnim razvojem. Šta njega kvalifikuje da time bavi, a ja vam kažem da zaista ima osnova i razloga, čućete u ovoj epizodi. Čućete i mnogo toga zanimljivog i interesantnog i verujem da ćete uživati.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Dule, dobro došao. Nekoliko puta si već bio pomenut ovde, pa je red bio i da te dovedem, da ljudi vide da ti zapravo postojiš, da ti nisi nekakav duh, nekakva siva eminencija, nego naš kolega i prijatelj, sa kojim vrlo rado sarađujemo, a koji ima svašta nešto čudno da ispriča o svom životu i o svom razvojnom putu. Tako da još jednom dobro došao.

Dušan Basalo: Hvala puno. Znam da je red da se kaže hvala na pozivu, zadovoljstvo je, ali stvarno je veliko zadovoljstvo. Posebno znajući ko je sve bio gost do sada i o čemu se sve pričalo. Tako da mi je jako, jako drago da sam ovde.

Ivan Minić: Glavno pitanje, od koga uvek počinjemo, naše Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Dušan Basalo: Vatrogasac. I to postoji jedan interesantna priča. Kad je u obdaništu bila neka vežba, dali su deci da nacrtaju šta žele da budu kad porastu, i sad deca su crtala neke vojnike, neke avione, da budu piloti, itd. Mene su poslali kod nekog dečjeg psihologa da malo obavi razgovor sa mnom, jer sam ja nacrtao kuću koja gori. I onda je bio strah, pre svega vaspitačice da nije želja moja bila da postanem piroman. Ja samo nisam znao i ne znam ni dan-danas da nacrtam baš figuru čoveka kako treba i onda je to bilo kuća koja gori. Tako da sam imao neki razgovor, koga se kroz maglu sećam i dan-danas, ali smo otklonili sve sumnje. Tako da vatrogasac. Nisam postao u pravom smislu te reči, ali s jedne strane…

Ivan Minić: Jesi, jesi. 🙂

Dušan Basalo: I jesam, tako je. 🙂 Dakle, nekako imam osećaj da često gasim požare. I pre svega kod klijenata sa kojima radimo, da je to nekako opredeljenje i moje životne i profesionalno. Tako da sam donekle ispunio svoju želju iz detinjstva.

Ivan Minić: A, kako se to menjalo kroz vreme? Prvi put kad kreneš da razmišljaš o tome, to se veže za neke simbole koji su ti interesantni. I baš smo to pominjali ovde, jako često tu to neka zanimanja sa nekakvim informama, jer je to vrlo koloritno i svi to negde volimo: da li policija, vojska, lekari, vatrogasci, nešto tog tipa. Piloti, ne daj Bože nikom. Ali, kasnije krećemo nekako da se pronalazimo u nekim stvarima i povuku nas. Povuku nas i neke stvari i neki ljudi. Neki ljudi koji nam upale neke lampice i pokažu nam neka vrata, pokažu nam neke stvari koje su neobično. I to kreće obično negde tokom osnovne škole. Prvi put se susrećeš sa takvim stvarima, iako ne znaš šta one znače i gde će te da te odvedu, ali prvi put se sa tim susrećeš zapravo tokom osnovne škole. Kako je u tvom slučaju to izgledalo?

Dušan Basalo: Pa, ja sam rođen i odrastao na uglu Takovske i 27. marta. I to je jedna raskrsnica gde prolaze raznorazna vozila. Dakle, prolaze i trolejbusi, i autobusu, i vatrogasna, i policijska, i hitna pomoć, čak prolazi i ovaj naš polu-metro tu ispod, tako da se oseti kada prođe.

Ivan Minić: I čuje.

Dušan Basalo: I čuje se. I onda nekako se menjalo sa tim. Mislim da je i ta želja da postanem vatrogasac bila jer su često tuda prolazila ta vatrogasna vozila koja su bučna, dinamična, ostavljaju utisak. Pa sam neko vreme da budem vatrogasac, pa sam onda hteo da budem vozač autobusa. To je isto bilo jedno vreme opsesija. Pa, bilo je tu i nekih faza da su mi bile fascinacija ova đubretarska vozila, itd. Ali, to je verovatno kod većine dece. Međutim, kasnije pošto je moja osnovna škola Vuk Karadžić odmah preko puta bila, tu je bilo nekoliko košarkaških igrališta i to je to. To je bilo usmerenje. Ja sam bio opčinjen košarkom, kao sportom. Fudbal me nikad nije privlačio. I dan-danas pokušavam da nađem smisao i fascinaciju u fudbalu. A, košarka mi je uvek bila nekako gospodski i smislen sport, intelektualni. I to je meni nekako rezonovalo. I ja sam igrao košarku vrlo aktivno. Igrao sam u Beovuku, koji je tada trenirao u Vuku Karadžiću i dan-danas moj sestrić trenira u Beovuku na istom mestu posle 20 i kusur godina. I to je bila prva neka transformacija u tom trenutku.

Ivan Minić: U tom periodu, mi smo tu negde, malo si stariji od mene, ali ne mnogo, u tom periodu i oni spoljni tereni su bili jako dobri. Ja sam dolazio iz drugog kraja koji je bio relativno blizu i celo leto u Vuku igrao košarku. Zato što je to bilo značajno bolje, a mi smo, cela moja generacija je stvarno bila jako, jako talentovana i dobra i jako smo lepe rezultate imali i želeli smo da se negde nadmećemo na nekom malo više nivou. A, taj momenat sa Beovukom, mislim da sam to možda jednom pričao, ako i nisam u Pojačalu, pričao sam sa nekim ljudima pre i posle toga, ali taj momenat gde si ti jako dobar i igraš i pobeđuješ i sve to. I mi smo bili u jednom trenutku sa osnovnom školom na onim školskim takmičenjima, ne klupskim, prvaci Beograda, gde smo dobili školu Vasa Pelagić iz Koteža, koja je u svojoj prvoj petorci imala četiri momka koja su igrala u Beovuku i bila u reprezentaciji. Mi smo ih dobili na njihovom terenu. To je bio spektakl od utakmice i spektakl od batina. Ja sam tad upoznao jednog momka koji se zvao Miloš Lazić, nadam se da se zove i dalje, nismo u kontaktu, koji je bio naše godište. I bukvalno kada sada razmišljam o tome, 20 i kusur godina kasnije, to je bukvalno izgledalo kao Luka Dončić između svih nas. I ti ga gledaš, pošto se isti dan igraju četvrtfinala i polufinala i finale, ko dođe do finala, ti ga gledaš kroz četvrtfinale i polufinale i vidiš da ne možeš ništa da uradiš. Apsolutno ne možeš ništa da uradiš. Znači, možeš da ga biješ do neke granice, ali i to nema nikakvog efekta. I mi šta ćemo, gde ćemo, kako ćemo, a stvarno smo igrali fantastično timski, mi se dogovorimo: OK, pustićemo, ne možemo ništa. OK, čuvaće ga najbolji defanzivac, nije sporno, ali neka od da svojih 40, niko drugi neće da ništa i to je to. I mi smo bukvalno tako uspeli da ih dobijemo. Ali, gledati njega na terenu je bilo neverovatno. I pošto je on trenirao u Beovuku, ja sam to celo leto sledeće proveo tu na otvorenim terenima i povremeno sam išao na njegove treninge pošto me je zvao. Postali smo OK prijatelji i drugari i sve. Međutim, to je bilo pre društvenih mreža i svega. On je to leto sa porodicom napravio dogovor da ode u Grčku sa svojih 15 godina u neki klub. Više se ne sećam koji. Naravno, tri meseca kasnije je prvi put povredio prednje ukrštene, pa godinu dana kasnije drugi i mislim da nikada nije zaigrao ozbiljnu košarku. Ali, to kako je izgledalo gledati njega i sve te ostale momke u tom trenutku u Beovuku, to je bukvalno bila reprezentacija tog uzrasta. To jednostavno bilo neverovatno. I taj momenat gde ti po prvi put skapiraš zapravo da jesi ti dobar, timski ste vi jako dobri, jer znate gde se ko nalazi, kako ko diše, ali ima neko ko je toliko bolji od tebe da sad prestane da trenira, da ti treniraš narednih 10 godina, ti ne možeš da stigneš to gde je on sad. I onda shvatiš, volim ja ovu košarku, ali nikad se ja neću baviti njom.

Dušan Basalo: Beovuk je stvarno bio mašinerija. Pravio je ozbiljne igrače, imao je ozbiljne trenere. I u nekim situacijama on prosto nije bio namenjen deci koja hoće time da se bavi iz ljubavi, amaterizma. Tada se igrala čuvena McDonalds liga u to vreme. Ja sam igrao u Beovuku, posle toga u Partizanu B. Bilo slučajeva da jednostavno dođu dečaci da igraju sa nama, izbace te iz tima, momci koje vidiš da su stariji od tebe dve-tri godine. Tad su se prepravljale krštenice, prepravljale registracije i sve ostalo. I onda u suštini si imao utakmicu gde igraju neki… Kao da si ušao u onaj film Space Jam. Znači, neko ko je od tebe veći ne znam koliko i viši i širi i teži. Onda prosto se ti osećaš kao onaj Duško Dugouško kad naiđe na ona čudovišta u filmu. Jednostavno, to je bio trenutak kad sam ja shvatio neće od toga biti ništa. Ja uvek volim da kažem kako sam završio karijeru. Ja kažem izvrnuo sam zglob, itd. Jer to je super kad kažeš završio sam povredom karijeru, jer inače ko zna šta je moglo da se desi. Nije moglo ništa da se desi. Prosto, bio super period života, bilo je super da se nauče neke stvari, takmičarski duh, da ti izoštriš, da navežbaš i da jednostavno prihvatiš da neke stvari nisu za tebe. To je onako bio moj najveći nauk. Ja sam u to vreme bio jedan od najboljih učenika u generaciji. Tako sam i završio školu. I to je bilo istovremeno jedno opterećenje, jer moraš da održiš taj tempo, kad kreneš u taj tempo, onda nekako očekuju svi od tebe, i roditelji, i društvo, i nastavnici. I jednostavno mi je bilo lakše da se prešlatam na to. I plus ono što se pojavilo tamo neke 96, kad sam ja bio 5-6 razred, to je prvi kompjuter. To je 286, koji sam dobio na poklon, i to je otvorilo potpuno neki drugi svet. Ja volim da kažem, tad je bilo lakše pratiti. Imao si 286, pa 386, pa 486, pa Pentium, pa Pentium 2, i onda si znao ko ide iza koga.

Ivan Minić: A, onda su se desile sve one varijante K5, K6, K7, Cyrix i sve ostale varijente koje kupuješ kada nemaš para da kupiš Intel, jer nemaš para da kupiš Intel. 🙂

Dušan Basalo: Tako je, varijacija. Ovo je bilo: Imaš 386? Jao, svaka čast! Ja imam 286. Znači, to je bila mera. I to je otvorilo potpuno novi svet. I dan-danas moj kum, inače koji je sa mnom išao u osnovnu školu i živeo u istoj zgradi kao i ja, Milan Obradović, on je inače sada u Švajcarskoj doktor nauka, čovek koji je jedan od najpoznatijih istraživača i naučnika u Evropi, on je uvek govorio: Ti kada si dobio kompjuter, ja sam prestao da ti budem najbolji drug i kompjuter ti je postao najbolji drug. I neko vreme sam ja to izgovarao zaista, jer to je bila moja fascinacija. Znači, sve ono što kompjuteri nude u to vreme, a nisi nudili puno, ali za nas je to delovalo kao čitav svet u tom momentu. 

Ivan Minić: Ali, u tom trenutku, a sećam se tog vremena jako dobro pošto je i tad moj prvi susret, ti zapravo nisi imao baš preterano dostupno znanje i nekakve izvore i kojih možeš da učiš. Danas to je možda razlog zašto sam ja toliko možda ogorčen na neku mlađu generaciju, što danas ti apsolutno svo znanje sveta dostupno na dva klika i vrlo često besplatno ili ako nije, može da bude besplatno i ti to ne koristiš. A, mi smo išli, fotokopirali knjige, krali, išli na varijante da jedan kupi časopis, pa onda nas 46 pročita taj časopis i iz njega uradi sve primere. Bavili se 1001 varijantom da dođemo do nečega, što je sad bukvalno na dva klika od nas. Kako je u tvom slučaju to izgledalo? Prvo, to je jedna žućkasto siva kutija sa akvarijumom. Jer taj monitor je bio vrlo zakrivljen kao pravi akvarijum. Ali, u suštini, ima brdo mogućnosti, ali u tom trenutku ti baš i ne znaš koje su sve te mogućnosti. Imaš određeni set stvari koje znaš, koje poznaješ i to je to. Kako si ti otkrivao i šta je te zanimalo od toga?

Koja su bila prva interesovanja?

Dušan Basalo: Pa, interesantno da je mene najviše fascinirao Word kao program. I to mi je bilo prosto neistraženo područje. Ti više ne moraš da pišeš rukom, nego kucaš. Pa, onda WorldArt koji se pojavio, pa praviš neke efekte, i onda ti omogućava da se osetiš odjedanput kao umetnik, iako nema ni uvod umetnika. I to mi je bila najveća fascinacija. Onda, naravno, igrice. Ali, vrlo brzo ono što je mene interesovalo to su bile neke enciklopedije. Bila je tad ona enciklopedija Britannica, koja je dolazila na CD-ovima, pa onda ti prebacuješ na neke diskete, pa tu dolazi nekih 50 disketa, koje ti unzipuješ, unraruješ jednu po jednu.

Ivan Minić: ARJ. 🙂

Dušan Basalo: ARJ, jeste. Pa, onda komande u DOS-u, change dir, itd. Dakle, to je meni nekako bilo u stvari mogućnost da ti uđeš u jedan prosto neistraženi svet. I kad se kačiš na onaj dial-up internet, pa krene onaj zvuk, kao da prolaziš kroz neki portal. Portal, neka vrata koja te vode u neki prostor gde svačega ima, i dobrog, i lošeg, i interesantnog, ali gde nema kraja. I sećam se, ja sam 98. godine napravio svoj prvi sajt. A, sajt je izgledao tako što je bio jedan naslov i bilo je Coming soon, a ispod toga je bio GIF sa onim Itchyjem & Scratchyjem gde jedan drugog udaraju čekićem po glavi. I meni je to bila fascinacija. Ja sam to postavio i moj brat iz Nemačke koji je isto imao tad kompjuter i internet, on je mogao da pristupi mom sajtu i da kaže: Vau, ti si napravio internet sajt! Iz ove perspektive to stvarno zvuči toliko banalno i nebitno. Međutim, to je u stvari bio neki način koji te profiliše, koji te usmerava, koja ti otvara neka polja, neke interesovanja. Ja verujem kad bi mogao ljudski mozak da se istraži, da se svi oni slojevi kao što arheolozi rade da se izbrišu, tj. da se rasklone svi slojevi zemlje, došli bismo do toga da to su neke osnove, neki fundamenti koji nas formiraju kasnije, i interesovanja, i širinu, i radoznalost, i svašta nešto drugo.

Ivan Minić: U to vreme, kada su postale dostupne enciklopedije na CD-ovima, Microsoft je imao Encarta, Britannica je imala svoje izdanje, bilo razno nekih specijalizovanih enciklopedija. U mom slučaju najvažnija je bila o dinosaurusima da se razumemo i svetski atlas. Znači, znao sam sve zastave, glavne gradove, sve ostalo. Kviz sam kidao, ali ono što ja stalno pričam ljudima kojima to ne mogu da skapiraju, posebno kad kažeš, hajde, Encarte se više niko ne seća, ali Britannica je household name vekovima unazad i biće još zna koliko. Pa, dobro, postojala je ona i pre toga. Pa, postojala je, ali nisam mogao ja da je imam kući. Mogao sam da je vidim možda nekad u nekoj biblioteci. Mogao sam da je vidim u kadru na filmu, ali nisam mogao da je prelista. A, ovde sam mogao da je prelistam, mogao sam da vidim kolor fotke, mogao sam ponegde da pustim neki audio kako zvuči neka životinja ili neka himna, mogao sam da pustim neki kratak video koji sad kad gledaš, to je kao poštanska markica.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Ali, tada je to bila magija. I to su stvari koje su zapravo iz mog ugla bile nekako najznačajnije. Ti si to što ti je bilo predaleko i nedostupno dobio da bude deo tvoje kuće. Sada je deo tvoje kuće po defaultu, jer je online i sve to možeš da vidiš tamo.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Ali, pričamo pre 25 godina, kada tako nešto prosto nije bilo realno. Taj period tranzicije iz osnovne u srednju školu, a kasnije iz srednju školu na fakultet, stalno kada pričamo ovde sa ljudima, to su neke neuralgične tačke, odnosno to su neke trenuci kada zapravo prvi put donosiš neke bitne odluke. Nekome je to srednja škola, ako se opredeli za neku specijalizaciju. U mom slučaju, ja sam se opredelio za specijalizaciju pa ništa. Ali, obično taj prelazak nije toliko značajan, jer manje-više svaka srednja škola te manje-više vodi na svaki fakultet koji želiš. Nije to toliko usmereno kao što možda deluje na prvu loptu. Ali, ti si tu napravio jedan dosta neobičan izbor, posebno za kraj u kome si živeo, zato što to je kraj u kome sam i ja živeo. I bilo je mnogo lepo ići u Petu. Tamo ima tereni za košarku i Tašmajdan je blizu i devojčice…

Dušan Basalo: I najbolji roštilj odmah preko puta.

Ivan Minić: Odmah preko puta – Nišlija. Znači, sve kako treba, sve kako Bog zapoveda. I tebi je to na 100 metara od kuće i ti odlučiš da odeš u Prvu beogradsku, koja je u tom trenutku svima nama mlađima delovala kao zatvor. Zašto, pobogu?

Kako je teklo školovanje?

Dušan Basalo: Da, to je jedna odluka koju dan-danas preisputujem. U to vreme je nekako celo moje društvo otišlo u Petu. I ja mislim da iz mog odeljenja da ljudi koji su otišli u gimnaziju, a ne u neke usmerene škole, 95% njih je otišlo u Petu. Ja i još jedan drugar, koji je inače bio najslabiji đak u odeljenju, ja sam bio najbolji, mi smo otišlu u Prvu.

Ivan Minić: Dakle, on je po kazni, a ti si sam. 🙂

Dušan Basalo: Tako je, on je po kazni. Njemu je to bilo blizu kuće, nije bio ni pitan, a ja sam nekako želeo da idem u Prvu, jer sam hteo da napravim neku promenu. Imao sam potrebu da napravim neku promenu i u smislu društva, i da upoznam neke nove ljude. Nekako imao sam mogu da kažem štrebersku potrebu da jednostavno uđem u neki sistem koji će da mi da neko znanje. Sad iz ove perspektive vidim da je to prosto bilo nebitno ta odluka, da sam isto to mogao da dobijem u Petoj. U to vreme su bili oni čuveni štrajkovi. Ja mislim da ljudi koji su išli u Petu u to vreme da od četiri godine školovanja su tri godine imali nastavu 30 minuta. I oni su već navikli na 30 minuta, dok smo mi u Prvoj imali možda pet dana za četiri godine štrajka bilo kakvog. Kod nas je to bilo sve 45 minuta. Svi štrajku, mi ne. To je takva gimnazija i to je to. Jednostavno, drugačija je bila atmosfera, drugačiji je bio duh. Ja sam zadržao kontakt sa celim mojim društvom koje je otišlo u Petu, ali nekako mi je prijalo da upoznam neke nove ljude u toj Prvoj, da tamo gde idu svi da ja idem negde drugde. I to je nešto što sam malo zadržao i kasnije u životu, a to je nekad idem suprotnim pravcem, možda ne iz nekog racionalnog razloga, ali čisto eto da napravim nešto drugačije. Inače, kad pričamo o tim štrajkovima, ima jedna situacija koja se desila koja isto bila prelomna. Kad su bili ti štrajkovi tokom osnovne škole, pošto je moja kuća odmah preko puta, mi smo odlučili kao odeljenje da jedan dan pobegnemo svi sa časa, da se pridružimo protestima u to vreme opozicije, itd. I ja jedan od kolovođa toga izvodim odeljenje iz školskog dvorišta i op, kako sam izašao iz škole, tako nailaze moji roditelji, otac i majka, i kažu: A, gde si ti, sine, pošao? Ja kažem: Pa, malo da štrajkujem. A, oni kažu: Aha, ako, ako.

Ivan Minić: A, protiv čega ti to štrajkuješ? 😀

Dušan Basalo: Ništa to nisu pitali. Ali, kad sam došao kući nakon te šetnje po celom gradu i štrajka, bilo je čuvena rečenica: Sedi, sine, da malo porazgovaramo. I onda, naravno, krenu poruke pedagoškog tipa, itd. I moguće da je to uticalo na tu moju odluku da odem u Prvu, jer mi je bilo taj dan dosta protesta i štrajkova za ceo život. I te kako sam tada platio cenu svega toga i tog poteza. Ali, Prva gimnazija je bila jedan čudni miks. Tamo su bili prirodno-matematički i društveni smer. Ja sam otišao na prirodno-matematički. Opet jedna iracionalna odluka, jer meni društvene nauke više odgovaraju. Potpuno različiti ljudi. Društveni smer, kul ljudi, vole da se zezaju, da se provode. Prirodno-metamatički, više štreberski deo, ozbiljni. I cela ta gimnazija sa različitim profesorima, različitog tipa, oni koji su išli u Prvu znaju ekstreme. Od profesora koji su super usmeri na znanje, ali da to pruže na jedan super zanimljiv način, do onih koji su old fashion, stari stil profesora, gde četvorka je izuzetak, petica ne postoji, ovo ostalo se rasporedite ko će da dobije jedinicu, dvojku i trojku. Stvarno to je jedno iskustva koje opet naučilo da budem mnogo fleksibilniji i kad su u pitanju ljudi i pristup ljudima. Mislim da me je to isto odredilo za kasnije u životu čime ću se baviti.

Ivan Minić: A, je li bilo nečega u periodu gimnazije što ti se od svih tih predmeta, ljudi, ali i drugara sa ljudima išao što te je sada kada gledaš unazad što misliš da te je odredilo konkretno za neke stvari koje su usledile?

Dušan Basalo: Ima jedan primer kad sam spominjao Beovuk i kad sam spominjao to da igrali momci koji su stariji godinu-dve dana, a registruju se da su tvoje godište, to je bio prvi osećaj nepravde, gde ti ne možeš mnogo nešto da uradiš. Nije fer, nije korektno, ali ne možeš mnogo da promeniš. Sećam se situacije u gimnaziji, tad su se pojavili prvi mobilni telefoni. To je bila neka 98-99. godina, pre bombardovanja, i onda je prvi mobilni telefon bio ona velika Motorala. I šta je bilo interesantno? Mogao si da primaš SMS-ove, nisi mogao da šalješ SMS-ove. Ni dan-danas ne znam zašto je to tako bila funkcija.

Ivan Minić: Kao pejdžer. 🙂

Dušan Basalo: Kao pejdžer, da. 🙂 Mnogo veći pejdžer. Znam da tada sam ja doneo taj neki telefon u školu i svi su, naravno, hteli da vide šta je to, kako je to čudo, itd. I tadašnja razredna, profesorka francuskog jezika, je nekako primetila to na odmoru da mi to gledamo i ona je na času pikirala mene. Izvela me ispred table i rekla: Donosi mobilni telefon, i optužila me da sam ja na času koristio. Nisam, ali je to očigledno u tom trenutku malo neka vrsta zavisti ili neke ljubomore ili ne znam ni šta je bilo u pitanju, i ona je oduzela taj telefon. Rekla je: Neka se roditelji jave, pa će onda moći da preuzmu. I to mi je ostalo evo i dan-danas u sećanju kao nepravda jedna. Znači, nešto nisi uradio, imaš neku silu koja je iznad tebe, neku moć, autoritet i ne možeš da promeniš ništa. Znači, moraš da prihvatiš. To je bilo prelomni trenutak. To je bilo u prvoj godini gimnazije. I to je bio prelomni trenutak, kad sam ja od učenika koji je nizao sve petice, jedan od najboljih bio u odeljenju, kad jednostavno sam ja digao ruke od formalnog školovanja tog tipa. I tog trenutka me nije zanimao više ni uspeh, ni odličan, ni vrlo dobar. Počele su da me zanimaju druge stvari. Jednostavno sam shvatio da je tu više pitanje forme i nekog autoriteta i formalnog sistema nego neke suštine. I to je bila velika promena za mene životna, taj prelazak. Naravno, posebno za moje roditelje. Ali, mislim da je to pomoglo u velikoj meri za kasnije.

Ivan Minić: Ali, taj neki period i jeste period kada zapravo prvi put donosiš neke važne odluke u životu i daješ sebi usmerenje šta će biti dalje. To može da se menja i mnogih od nas se menjalo kroz vreme, ali u principu tad prvi put donosiš neku odluku. Išao si u gimnaziju, dakle, nastavio si osnovnu školu. Samo malo teže i sa više zlostavljanja. Ali, u suštini, nastavio si ono što si radio najopštije moguće. Imaš neko opšte znanje, super si kao sagovornik, i kad treba da se rešavaju ukrštene reči, ali osim toga i kviz, da budeš pomoć prijatelja, ali osim toga nema tu neku upotrebnu vrednost. Ali, treba naći nešto što ima upotrebnu vrednost, treba naći sebe u nekom sistemu i mesto za sebe i za svoje neke vrline, a mesto koje možda ne ističe naše nedostatke. Kako si se ti tražio i gde si se našao?

Kako se Dušan tražio i gde se na kraju našao?

Dušan Basalo: Ja sam te možda dve godine, treću i četvrtu godinu gimnazije, stvarno se jako puno tražio. I nisam se osećao baš ni dobro u smislu šta ću dalje. Nije bilo ideje. Približava ti se trenutak, treba da upišeš faks, a ti si – tabularan si. Nemaš nikakva ideju. I onda prva asocijacija šta da upišeš, ili pravni ili FON. To je opšte usmerenje, to je kao nastavak gimnazije.

Ivan Minić: Ili pravni ili FON ili, je li ti ide matematika, ekonomski.

Dušan Basalo: Ekonomski onda možeš, ali gledaš koji smer. I u tom trenutku sam ja, ne sećam se ni kako, završio na jednoj tribini u okviru škole gostovala je ekipa iz današnjeg Evropskog parlamenta mladih. To je bilo neko NGO udruženje građana. I ja sam završio na toj nekoj tribini. Mislim da sam otišao zbog neke devojke verovatno na tu tribinu zato što je i ona išla. I oni su predstavili taj neki aktivizam, nešto organizuju neku konferenciju, pa dolaze neki stranci, mladi iz čitave Evrope. Pa, neka kao debata, kao debatni klub u okviru toga. Simulacija modela rada evropskog parlamenta. Sad ništa od toga mene nije previše zanimalo, ali mi je zvučalo vau. Postoji neki svet koji je van ovog formalnog školovanja i van kompjutera. I nešto tu se radi, neke veštine, nešto diskutuješ, debatuješ. Ja sam krenuo na to i to je isto bio prelomni trenutak. Ja sam se aktivirao u tom Evropskom parlamentu mladih, učestvovao u organizaciji te konferencije na starom dvoru koja je bila. Pa sam bio proglašen za jednog najboljeg tih delegata po načinu debatovanja, argumentacije. Dobio neku nagradu da idem na Brisel, na taj evropski skup Evropskog parlamenta mladih, itd. I to je bio trenutak gde sam ja u stvari video šta ja to umem i šta je to želim. A, to je da nešto organizujem, da radim s nekim ljudima, da ih okupljam, da ih usmeravam, da razgovaram sa njima, da radim neki networking. Evo sad kada pričamo o ovome mi je bukvalno preslikano sve ono što radim danas. I ja sam krenuo tim putem praktičnog tog omladinskog aktivizma, hajde da ga tako nazovemo. Kao posledica toga se probudio u meni preduzetnički duh, a onda sam rekao: Čekaj, ako postoji ovo kao neko udruženje, a što ja ne bih napravio svoje udruženje. Sa svojim prijateljem Stefanom Mandićem-Rajčević, koji je inače doktor nauka i doktor medicine, sam rešio da oformim jedno srednjoškolsko udruženje. Mislim da je tvoj gost od pre nekog vremena, Ivan Vlajković, da je pričao o tome dosta. I on je bio važan deo tog udruženja. Mi smo odlučili da registrujemo neko udruženje srednjoškolaca. Pitali smo koliko treba da se registruje za udruženje. Oni su rekli: Deset je zakonski minimum. Mi smo rekli: U, super! Hajde, mi par drugara okupimo i da registrujemo. I sećam se na putu ka tadašnjoj instituciji koja je radila registraciju, mi smo imali ideju da se to zove Udruženje srednjoškolaca Starog grada, itd, pošto bili smo u Starom gradu. E, onda je usput bilo da okupimo malo šire i pitali smo tetu tamo na šalteru: Kako mi možemo da se zovemo? Je li ima neko ograničenje? Ona je rekla: Možete kako hoće. Možete da se zove Unija srednjoškolaca Beograda, ako hoćete. -A, možemo? I mi smo registrovali Uniju srednjoškolaca Srbije. Jer to je bilo: Što Beograda? Hajdemo odmah na nivo cele Srbije! Nas deset. I ta priča je krenula tako, preduzetnički. Mi smo okupili neke srednjoškolce koji nisu znali ni što su tu, ni kako, na isti način kako sam ja pristupio tom Evropskom parlamentu mladih. Počeli smo da pišemo neke projekte, počeli smo da borimo za te đačke parlamente tadašnje, počeli smo da se svađamo sa Ministarstvom, sa Upravama škola, direktorima…

Ivan Minić: Ti kao da si jedva čekao da se svađaš s nekim. 🙂

Dušan Basalo: Jeste. Tako deluje kao da sam ja konfliktna ličnost sad kad pričam. I sjajna ekipa se tu stvorila nekako. Ivan Vlajković koji je spomenut, Stefan Mandić-Rajčević, Filip Brković, koga si ti isto spominjao u nekim emisijama, Milica Bojić, itd. Neki ljudi koji se bave sjajnim stvarima danas. I meni je stvarno drago što to udruženje postoji i dan-danas i okuplja preko 400 škola u Srbiji. I oni pojma nemaju ni ko sam ja, ni ko je Stefan, ni cela ta ekipa. Eto, mi smo te 2003. godine pokrenuli to udruženje i imamo nešto stoji i dan-danas i što i te kako ima uticaja u Srbiji.

Ivan Minić: Kaži mi samo jednu stvar. OK, formiranje toga i ispiracija je došla iz iskustva koje si stekao kroz prethodno svoje angažovanje. Ali, sve vreme pominješ negde taj deo rada sa ljudima, vođenja ljudi, upravljanje ljudima. U principu, danas ako pričamo o tome, danas i imaš ponegde da se obrazuješ za tako nešto. Ali, u vreme kada si ti počinjao da se baviš time, obrazovati se za to na nivou potreba ovog ili makar prošlog veka nije baš bilo uobičajeno dostupno, itd. Ali, da bi to imalo neki rezultat, prosto osim samo energije, želje, drive koji ljudi imaju, treba da postoji i neki know-how. Odakle?

Dušan Basalo: Od nekih sjajnih ljudi. I to mi je bilo upravo kao što si rekao, tad nije bilo literature, odakle da čitaš. Ti ni ne znaš šta je liderstvo, šta je pojam liderstva. Mi smo onda okupljali neke ljude koji su time počinjali da se bave u tom vreme. Taj period 2003-2006. je vreme kada su se pojavili prvi soft skill treneri ili treneri tih mekanih životnih, profesionalnih veština, kako god da nazovemo. Jedan od prvih tih trenera i moja mentorka i prijateljica i direktorka kasnije moja je Dragana Tomić, koja je završila to u Italiji, u Trentu. I onda sam nju pozvao i rekao: Hajde napravi neke radionice tvoje. Ti nešto tu radiš, nekog obučavaš nešto, nešto pametno pričaš. Hajde napravi za nas. I ona je napravila te radionice za nas. Mislim da su to bile među prvim radionicama u Srbiji u to vreme koje se zvale veštine, komunikacije, rešavanje konflikata, pregovaranja, lobiranja, itd. I meni je to bila fascinacija zaista. To mi je bilo vau. Znači, imaš neko znanje, imaš neke veštine koje su ti potrebne šta god radio: da li ti bio prodavac ili bio direktor ili bio službenik u banci, tebi je to potrebno. I ta fascinacija je u stvari uticala na to da ja uđem u taj svet, da počnem i ja da držim neke obuke. Prvo sam se vežbao na tim svojim članovima Unija srednjoškolaca Srbije. To mi je bilo safe ground. Pa sam s njima radio ne te treninge. Kasnije sa studentima u okviru ISAC-a, itd. A, onda 2006. godine sam držao prvi ozbiljan trening. To je iz moje perspektive gledano potpuno nešto iracionalno, što nikad ne bih ponovio. Ja sam sa 23 godine držao trening za top menadžment kompanije Frikom iz, gle čuda, menadžerskih veština. 

Ivan Minić: Logično. 🙂

Dušan Basalo: To je jedna lagana tema, lagana situacija.

Ivan Minić: Mogu da zamislim kako to izgleda kada se pojavi jedan tako simpatični mladi gospodin, a stara struktura te pogleda i kaže: Šta hoćeš ti, žutokljunac?!

Dušan Basalo: Tako je, tako je. To je bilo iz ove perspektive jedno potpuno, potpuno ludilo koje sam eto prihvatio. Ali, igrom slučaja, moj poznanik i prijatelj je sarađivao s njim. Oni su pitali: E, treba nam, sada je to moderno, ove menadžerske, liderske veština za naš top menadžment. Je li imaš ti toga? On kaže: Ima. -Koliko to? -Daj dve kile dva dana. I on je pozvao mene i rekao: Ja znam da se ti time baviš, da ti držiš. Ja sam rekao: Hoću.

Ivan Minić: Hajde ti vidi ono nešto tvoje.

Dušan Basalo: Hajde vidi, da. Hajde mi opet ono naše. I to je došlo u stvari iz mog životnog stava, a to je da ne treba da propustiš nijednu priliku koja se pojavi. I to je nešto što me celog života gura i u tom trenutku sam mislio: Ne smeš da propustiš! Ovo je prilika! Dobio si priliku da radiš nešto, da radiš nešto što ko zna da li će ti se ponovo ukazati. Ja sam uvek imao tu vrstu neke anksioznosti, ako ne prihvati neku priliku, neće se nikad više ponoviti. Nekako istrošio sam šansu. I ja sam rekao: OK. Uzeo sam neke priručnike, neke knjige, nešto sam krenuo da iščitavam. Ja sam pripremio trening, pri čemu ta struktura stvarno u tom trenutku je bila vrlo zahtevna. Među tim ljudima je bilo nekih direktora iskusnijih, starijih.

Ivan Minić: Starih kova.

Dušan Basalo: Jeste, koji su imali malo otpora. Međutim, za divno čudo, reakcija njihova nakon treninga je bila: E pa, super je ovo. Ovo je bilo korisno. Ja sam se trudio da njima bude zanimljivo, da bude interaktivno, da što manje ja pokazujem taj Power Point, koji ja smatram da stvarno zaglupljuje svakoga ko ga gleda ili posmatra. I tad je bilo: Vau, ovo može. Ovo radi. I to je isto bila jedna prelomna tačka u stvari karijeri, gde sam ja onda krenuo u te vode držanja obuka i treninga.

Ivan Minić: Ti si danas vrlo prepoznat konsultant u nekim oblastima. Takođe, aktivan si u nekim struktovnim organizacijama. Neke ozbiljne priče si pokrenuo, ali to je ovaj kasniji deo tvoje karijere kojim ćemo se baviti u drugom delu razgovora. Ali, ono što moram da te pitam sad je opet nešto što pitam sve svoje goste i mislim da je vrlo važno, a to je naše poslovi.infostud.com pitanje: Šta ti je prvi posao? Prvi, prvi posao?

Šta je bio prvi posao?

Dušan Basalo: Hajdemo ovako, prvi, prvi posao gde sam zaradio novac je bilo pravljenje sajta sa pozorište Dadov. To je prvi honorar. Sećam se 50 DM ili deutsche maraka. I napravili smo sajt, gde je u osnovi bio neki logo, koji je imao neku animaciju koja je tako rasla. Otvoriš sajt, pozorište Dadov raste, raste. Onda se uplašiš zato što preraste ceo ekran ta animacija. I imao je drugu stranicu koja je bio mesečni repertoar. I onda je meni tu bilo interesantno da pravim sajt, ali nije bilo interesantno da mesečno da updateujem reperoar. Bilo je još 15 maraka svaki mesec samo da postavim dokument novi repertoar. Ja to nekako nisam baš redovno radio i tako sam i izgubio prvi posao posle jedno dva meseca od kreiranja sajta. I šta je, recimo, interesantno isto priča? Taj honorar, prvi honorar koji sam dobio, ja sam uvek – 90-e, teško stanje, nije se imalo puno novca, i onda je meni uvek bila želja kad zaradim prve svoje pare šta ću da uradim? Ja ću prvi put da se najedem u McDonaldsu. To je bio indikator mene. Naješću se u Macu, kupiću sve što mogu da pojedem i prvi put u životu će se najesti. Jer uvek do tada je bilo kupi ti roditelj onaj jedan cheeseburger, Big Mac, a ti još jedan, ali znaš da je to skupo i onda ti je glupo ti da pitaš, itd. Ja se sećam sa tim 50 maraka iz pozorišta Dadov, koje je tamo kod Bulevara, ja odem u Mac na Terazijama, pokupujem dva Big Maca, dva cheeseburgera, pomfrit. Ne znam ni šta sam sve uzeo i sa tom kesom krenem kući u 27. marta da jedem. Međutim, sretnem jednog drugara na pola puta, tamo kod Pete gimnazije blizu i mi se zapričamo. I ja sa tom kesom posle nekih 50 minuta dođem kući da uživam, da se najedem. Pa, mogu samo reći da je to iskustvo te hladne hrane iz Maca posle nekog vremena da nije bilo ostvarenje sna kako sam ga ja zamišljao u tom trenutku. Bilo je prilično razočarenje. A, prvi pravi posao, tj. da sam bio prijavljen se desio stvarno igrom slučaja. Moj prijatelj je radio Strategic Marketingu tadašnjem. I meni je tada bilo da li marketing, da li ove obuke, da li nešto treće. Ja mu kažem: Je li bi ti mogao mene da dovedeš na tvoj posao? Samo da vidim šta se radi, neka marketinška istraživanja. On kaže: Ma, može. Dođi. I znam da je bilo nekih dva sata popodne. Ja sam došao kod njega tamo, tad se zvala Zagrebačka ulica. I on je meni rekao: Sad ću da te sprovedem. Odveo u neku kancelariju, tamo je gomila ljudi sedela nešto za kompjuterom i kucala. Bila je neka šefica, znam da se zvala Duška. I on je rekao: Duška, ovo je Dušan. Evo sad će Duška da te uputi u sve što je potrebno. Ja rekoh sad će ona meni da objasni o čemu se tu radi, šta oni rade i ja ću za sat vremena da odem kući. Sledeća scena: ja izlazim sedam sati kasnije, zaposlen, sa potpisanim ugovorom, sa smenom, gde se očekuje da dolazim sutra opet u drugu smenu od tri sata i da radim do nekih devet ili deset uveče. I ja sam onako na brzinu postao unosač anketa u Strategic Marketingu. I to mi je bio prvi posao. Ni kriv ni dužan ni zainteresovan, ali tu si gde si, hajde.

Ivan Minić: Sedi i čukaj.

Dušan Basalo: Sedi i čukaj. I sutradan dolazim prvi posao i ovako ispred mene stavljaju, kako ono u Bolje životu kažu, one tinejdžere, one predmete, predmete starije od 10 godina. To je ovako jedna gomila anketa, koje su na albanskom jeziku. Anketa, mislim da je bilo za sokove, da ne lupim sad koja je bila marka sokova. I ankete na albanskom, gde ti u onom SPS-u, u nekom programu, ukucavaš. Aha, ovo je jo, po, jedinica, dvojka. Ti kad vidiš komentar, onda moraš da prekucaš, ali slovo po slovo. I ja završim čitavu smenu, gde sam ja ukucao pet tih anketa, a ovaj pored mene lik ukucao celu gomilu, spakovao se i dva sata poslednja sedi ovako i ništa ne radi. On je svoju normu ispunio i neće uopšte da se zamara, nema potrebe više. Ja sam kao: OK, kako ja sad ovo da ubrzavam? Malo sam krenuo da gledam njega šta on to radi. I onda sam video da on u stvari svaki drugi komentar preskoči. On svaki drugi unese, svaki drugi unese. Čim vidi da nešto ne može da protumači, on to iskulira i to niko ne proverava. I onda sam u stvari krenuo da to zovem modelovanje, da pratim, da vidim koje su najbolje strategije. A, onda sam ovu drugu video, ona uzme i zalepi selotejpom anketu na monitor i onda odmah tu ukucava. Znači, ne gleda dole, pa prekucava. A, vidiš, ovo ima smisla! I posle neke tri nedelje, ja sam postao rekorder u tom odeljenju u brzini unošenja anketa. I to meni bilo kao vau. Završiš tri sata ranije, sednem, ništa ne moram da radim, prekrstim ruke. I onda mi posle sat vremena bude dosadno, jer ti ne možeš da odeš kući. I onda kažem: Hajde još malo da unosim, itd. I sećam se prva plata, tadašnja mislim da je još bila Beobanka, treba da otvoriš račun, da primaš platu. Ja dođem u firmu, oni kažu: Uplaćena ti je plata. Evo ti listić. Ovako su scekali, malu tračicu.

Ivan Minić: Da, kao ono za glasanje. 😀

Dušan Basalo: Jeste, za glasanje. Još manje. Minijaturno. Broj sati, cena po satu, itd. Inače, moja majka i dan-danas ja mislim da čuva tu tračicu negde, ako nije istrulio taj papirić pošto ima sad 20 godina skoro od toga. Ja znam da sam podigao tu platu, da sam bio fasciniran. Vau, zaradio si. Ovo je tvoje. Nešto si dobio. I svaki put kad sam išao na posao, znam da sam razmišljao i računao koliko ja treba da radim u određenoj jedinici. Uvek mi je bila ideja da preračunam, a jedinica mere mi je bila pljeskavica Nišlije. Sad nekako dok ovo pričam, očigledno postoji ta neka veze između mojih poslova, i mojih plata i hrane. Interesantna ta neka relacija. I onda sam računao i sećam se da sam računao da mi je potrebno za jednu pljeskavicu kod Nišlije 1.6 sati rada. I onda ti kupiš nešto i onda preračunaš: Čoveče, koliko ja treba da radim za ovo? Pa, ja treba da za ovo radim tri sata, šesti sati, tri dana. I to je bio jedan način kako sam ja naučio da stvarno vrednujem novac koji zaradim, jer sam tada shvatio definitivno da i te kako treba da se potrudiš i da znaš nešto i da budeš vredan, i da stvarno budeš fokusiran da bi zaradio za neke stvari i više ti ne padaju pare sa neba, ne dobijaš ni od koga. Tako da sam ja često radio tu kalkulaciju kad idem kući, koliko sam danas radio, koliko je to u pljeskavicama, itd.

Ivan Minić: Mislim da smo svi prošli neku takvu fazu. Zapravo, vrlo sličnu priču imam ja sa prvim poslom, sa unošenjem. Ne, doduše, anketa, i, doduše, na albanskom, ali u tom trenutku sediš i prekucavaš neke stvari. Danas bi rekao: Pa, dobro, to može da se skenira, pa OCR. Može, danas može. 99-2000-2001. ništa od toga nije radilo ili ako je radilo, radilo je na tom nivou da treba više vremena da ispraviš to što je skenirano nego da otkucaš od nule, što je u principu u nekom prvom periodu bio negde i moj posao. Dakle, s jedne strane imaš taj jedan dosadni posao, ali koji se može konvertovati u pljeskavice. A, sa druge strane, imaš te neke stvari koje te lože i kojima negde želiš da se baviš, ali još uvek nije baš 100% linearno jasno kako to može da bude posao. To postane posao kroz neke stvari, to se dešava na nivou tih incidenata, pa incidenti postanu sve češći, ali u principu nije baš linearno kako te stvari funkcionišu. Danas ti možeš da kažeš, dobro, ima mnogo ljudi koji se bave uspešno konsaltingom, ima mnogo konsultanskih kuća specijalizovanih razne stvari, ali u tom trenutku gotovo da ih uopšte nije bilo. Bilo je nekih pojedinaca, a ti pojedinci su uglavnom svoju eksperitizu imali u okvirima nekih velikih sistema, pa su povremeno izlazili iz okvira sistema da rade nešto u dogovoru sa svojim menadžmentom, da mogu i nešto izvan toga da naprave, pa bi se vremenom odvajali možda od te, što kažem, matice. Nije baš matica, ali ono odakle su potekli. Dakle, pričamo o nekom potpuno drugačijem vremenu. Pričamo o tome kako smo došli do onoga što je danas. I taj momenat gde ti kažeš da nisi želeo da propustiš priliku, ja uvek ljudima pričam: jeste teško, jeste izlazak iz zone komfora, meni je sve izlazak iz zone komfora, jeste neprijatno, jeste teško, ali može da te odvede do nekih fantastičnih stvari. A, uvek, ključno pitanje koje ja ljudima postavim, koje u principu moj možda način da ih razoružam od argumenata: šta je najgore što može da se desi? Najgore što može da se desi da se izblamiraš. Pa, iako odbiješ, u principu si se izblamirao. A, može da ti se desi da ti se otvore neka vrata. Može da ti se desi da ti neko kaže: E, ovo je bilo super, i da te preporuči nekome dalje. Ja sam celu svoju karijeru, kao i ti, kao i većina naših prijatelja i kolega, izgradio na referencama, ali pre svega na preporukama. Na tome što je neko nekom rekao: Vidi, ovaj je težak kao crna zemlja, ali ako ti treba za to, njega pozoveš i ne boli te glava. Boli te glava za druge stvari, ali te ne boli glava da će posao biti urađen. 23 godine, prvi veliki trening, prošao je dobro. Iako je tu bilo raznih vrsta upravljačkih struktura. I šta onda?

Kako je tekao razvojni put?

Dušan Basalo: Ja sam u tom periodu radio više stvari paralelno. Znači, ja sam radio u Strategic Marketingu, paralelno sam i dalje vodio Uniju srednjoškolaca Srbije, iako nisam više bio srednjoškolac, ali nekako je bila ideja da dalje postavim na noge. Jer srednjoškolci su mladi, menjaju se, itd. Radio sam projekte paralelno. Jedan od prelomnih trenutaka u stvari za definitivnu odluku da ja hoću da se bavim tim obukama i treninzima je bio jedan projekat Unije srednjoškolaca koji smo radili u Kragujevcu. Mi smo organizovali prve ikada opšte izbore za predsednika učeničkog parlamenta. Šta to znači? Cela škola glasa, svi glasaju. I tetkice, i direktor, i nastavnici, i učenici. To je jedan dan kada se dešava to glasanje. I to smo radili sa njihovim učeničkim parlamentom i Dušanom Obradovićem koji je vodio to tad vrlo uspešno. I dešava situacija kao i na pravim izborima proglašenje pobednika učeničkih parlamenta kreću neki konflikti, sukobi. Ovi optužuju ove da su ubacivali listiće. U suštini, realan život.

Ivan Minić: Na maloj skali, ali realan. 🙂

Dušan Basalo: Na vreme da se uči, jeste. I šta je u suštini bitno? U tom trenutku treba da krene proglašenje pobednika i gost je bio tadašnjih predsednik skupštine Srbije, Peđa Marković, gospodin sa bradom, itd. I ja sam imao ogromnu temu, jer je trebalo da vodim taj događaj. On je sedeo pored mene, ispred mene je bilo 300 ljudi, i ja treba da najavim njega, treba da proglasim rezultate, ovi se tamo svađaju, optužuju, itd. A, meni generalno ti javni nastupi nisu baš prijali. Prosto, imao sam tremu užasno. I znam da su noge toliko drhtale, glas. Ja sam napravio uvod u taj događaj, najavio govornika, direktora koji je bio tu gost, direktora škole, itd. I napravio jedan mali propust, gde sam zaboravio da najavio glavnog gosta, a to je predsednika skupština Srbije.

Ivan Minić: Sitnica. 🙂

Dušan Basalo: I u nekom trenutku ja krećem u tu najavu i ja osetim da mene neko po desnoj ruci udara, da me čačka, da me gura. Ja onako u onom magnovenju, već trema, ne znam gde sam, ja ovako sklanjam ruku tu koja me udara. Samo mi još to fali, da mi neko smeta. I u tom trenutku kreće smeh ti 300 ljudi. I, šta sam ja radio? U stvari, ja sam sklanjao ruku Peđi Markoviću, koji mi je mene hteo samo da podseti da je on tu i da njega najavim. I kreće smeh. Naravno da imaš onaj osećaj, ljudi koji imaju tremu od javnog nastupa znaju kako samo toneš sve dublje i dublje. Odjedanput prestaneš da čuješ, sve nekako maglovito. I to je bila jedna vrsta za mene fijaska, gde sam ja nakon toga rekao: E, ne! Ima da naučim taj javni nastup i to ima da bude jedna od mojih glavnih karakteristika! To mi je bilo opredeljenje i prosto neka vrsta inata. To je bilo jedno od opredeljenja zato što sam ja počeo da se bavim obukama i treninzima. Ja sam krenuo da vežbam taj javni nastup i da vežbam, i da izlazim iz zone komfora. I na kraju sam ušao u profesiju gde je osnovna veština u stvari javni nastup, to što je kod mene izazivalo strah. Ja ovu priču ovlim da ispričam svima onima koji imaju strah od javnog nastupa i ne prija im, a mnogo je takvih ljudi koji su vrlo uspešni.

Ivan Minić: Skoro svi.

Dušan Basalo: Skoro svi. Gde jednostavno sam ja iz jedne krajnosti negativne otišao u drugu krajnost potpuno pozitivno, da mi to bude profesija i neki nastup. I ja sam nastavio da se bavim tim obukama. Dobio sam neke klijente za neke kompanije. Bio sam aktivan na mnogim projektima, i za Omladinski savet Beograda, i različite organizacije u to vreme. I onda praktično se profilisao tako što sam prvo počeo da radim u jednoj manjoj konsultantskoj agenciji, a negde tamo 2007. godine otišao u Erste banku na poziv moje mentorke koju sam spominjao, Dragane Tomić, koja je tada bila direktorka ljudskih resursa. Ja sam sa 24 godine dobio poziciju da vodim sektor regrutacije i zapošljavanja, da radim neke projekte na nivou centrale u Beču, da komuniciram sa nekim jakim, iskusnim ljudima na vrlo visokom nivou sa 24 godine, ali već sa nekih 5 godina radnog staža pre toga. Znači, i formalnog i neformalnog, sa nekim poslovnim iskustvom. I to je bio sjajan period, gde sam stvarno mnogo naučio. Bilo je mnogo izazovno. To je bio period aktivnog zapošljavanja. Tada je Erste banka kupila Novosadsku banku Dinara banku. To je bilo veliko spajanje. A, onda, nažalost, 2008. doba krize i velikog smanjenja broja zaposlenih. I to je bio jedan poseban period koji je isto mene naučio kako da izađeš na kraj sa pritiscima, sa tom vrstom izazova, sa psihološkim pritiskom, gde ti treba nekom da uručiš rešenje o otkazu praktično, tj. da je ta osoba višak zaposlenih, gde onda vagaš, pošto je u tim bankama bilo jako puno bračnih parova gde su oboje radili, pa onda treba da se napravi odluka: OK, neće oboje da budu višak, ali jedno od njih dvoje. Pa, odlučuješ ko će da bude, pa onda to saopštavaš, pa onda ideš u te kancelarije nosiš neka rešenja, gde svi nekako sklanjaju pogled, pokušavaju da… Kao ono na kontrolnom zadatku, samo mene da ne prozove. Ako me ne vidi, neće me prozvati. I bilo je jako lepih situacija u tom periodu rada mog u Ersteu, ali bilo je i tih nekih teških situacija. Ali je stvarno bila jedna fenomenalna škola, posebno za nekog ko ima 24-25 godina, da ti radiš neke vrlo ozbiljne i odgovorne stvari.

Ivan Minić: Znaš šta ja mislim kada pričamo o javnom nastupu? Danas svi za mene kažu da sam vrlo interesantan, zanimljiv govornik. To je samo posledica toga što sam pričao 500 puta. Da sam pričao 50, bio bih mnogo manje interesantan i zanimljiv, i mnogo više zabrinut i prestravljen i sve ostalo što sam i bio. Ali, ja sam to vremenom nekako opet sebi u glavi frameovao, što moguće da nije tačno, ali mislim da jeste indikativno, da pokazuje neki smer, a to je: imaš, bre, te ljude koji su rođeni za to, koji su fantastični u tome. Oni su fantastični u tome i vrlo često ne postanu dobri ni u čemu drugom, jer su u ovome već sjajni i oni su ti koji privlače pažnju. Kao kad imaš, što ja ovde često kažem, ljudi koji imaju talenat za nešto, pa nemaju nikakvu radnu naviku uz to. Kad spojiš talenat i radnu naviku, desi se Dražen Petrović. A, kad se ne spojiš, desi se toliko drugih koji su bili pretalentovani i ništa nisu uradili. Tako isto i ovde. Ti ljudi kojih se sećaš iz osnovnih škola, srednjih škola, kroz razna neka druženja, iz nekih društava koji su ne neposredno tvojih, ali svi smo nešto po gradu znali. Svi ti ljudi koji su bili, ne svi, ali dobar deo njih koji su bili neke face u tom periodu odrastanja, na kraju nisu uradili ništa. Neki jesi. Za neke si znao kada si ih upoznao sa 13 da će da budu čudo, jer je to bilo u njima, videlo se u njima jednostavno. Ali, za mnoge, ne želim da to zvuči podcenjivački, samo mi je cilj da ilustrujem i možda moj smisao za humor nije baš idealno odmoren uvek, ali to je onaj profil koji je u mojoj glavi postane taksista. Stara beogradska porodica ima salonski stan u centru veliki, od koga se narednih pet generacija raskućuje lagano taj stan da bi uzimao manje. Imao je u nekom trenutku para da kupi auto. Ima OK kintu zato što vozi taksi i to mu je zanimljivo. Zna grad, zna sve ljude u gradu, voli da priča. Sve ono što ja ne volim kod taksista, ali nije važno. Ali, kad ga pitaš, on je bio najbolji fudbaler svoje generacije i sve devojke su ludele za njim. Znači, da je bio verovatno i najbolji šoumen u nekom smislu. A, ljudi koji su se fokusirali da uče neke specifične stvari, nisu imali vremena da se bave estetikom, šminkom toga svega. Nego su se bavili time da znaju, bre, tu materiju. I mnogo mi se sviđa, iako je užasno traumatičan taj izlazak iz zone komfora, mnogo mi se sviđa polazna osnova u kojoj ti dođeš da pričaš o nečemu u šta se razumeš. Možda ti ne umeš da pričaš, ali se razumeš u tu materiju. To je mnogo dobar početak tako nečega. Naučićeš da pričaš. Ali, ako ne znaš materiju, džaba ti što umeš da pričaš. Možeš da zabavljaš nekoga na kućnim žurkama, ali verovatno dalje od toga dobaciti nećeš. Tako da, to je neki moj utisak. Je li ima taj moj utisak nekog smisla?

Dušan Basalo: Pa, definitivno ima. Moj isto princip je bio ne pričamo o onom što se nisam pripremio makar maksimalno. Zato kažem to držanje obuke sa 23 obuke za to je potpuno jedna iracionalnost koju ne bih ponovio. Ali, ja sam se tada pripremio zaista maksimalno koliko sam mogao da bih dao neku vrednost. Ne da bih ja preživeo to, ne da bih prosto ispunio formu. Nego da bih dao stvarno tim ljudima neku vrednost. Ja sam bio uveren da mogu da im dam vrednost i to je prosto bilo uverenje. Zato kažem koristiš prilike, pokušavaš da uđeš u neke stvari, da pokriješ, da te nešto zainteresuje, da te nešto privuče, da daš gas do maksimuma. Prosto, neka vrata se otvore i nešto mora da se desi. I ja sad kad pogledam, cela karijera je bila takva da su se neka vrata otvarala, jedna po jedna, ali sve ono što sam radio i što prethodilo tim novim vratima sam radio na svom maksimumu, maksimalno koliko sam mogao i na najbolji mogući način. 

Ivan Minić: Ja sam potpuno siguran da bi ponovo održao taj trening. Znam te toliko. 

Dušan Basalo: Da, da.

Ivan Minić: I opet bi bila ista priča. Verovatno bi bilo: Moglo je to bolje. Kajem se, ne kajem se. Ali, opet bi ti to uradio. Zato što je to prosto način na koji funkcionišeš i ti i na koji funkcionišem i ja i gomila nekih drugih ljudi koji su deo te neke naše priče i neke naše energije. I to je ono što se meni desilo par puta u životu, pošto ja ne umem baš kao i većina čudnih ljudi da primim te komplimente i to sve. U jednom trenutku mi klijent kaže: E, mnogo je dobro ovo bilo. Mislim, ti se stvarno ponašaš kao da ti je stalo. -Zato što jeste, jer u suprotnom ne bih ovo radio. -Pa, dobro, ali ti si plaćen. -Mogu ja da budem plaćen i za druge stvari, ali ja sam došao ovde zato što stvarno mislim da mogu da napravim razliku zato što se mi vi činite kao dobri ljudi. Da, ja ću i dalje da naplatim zato što moje vreme treba da košta. Ima ih gomila ljudi čije su firme premale, čiji su biznisi prerano, koji nisu u prilici da tako nešto mogu da priušte, ali vi koji možete ćete da platite, ali ja neću da se ponašam kao da mi je stalo – meni jeste stalo. Zato i jesam tu i zato to ima smisla. Da sam se probudio to jutro i da sam osetio da mi nije stalo i da ne mogu, ja bih javio da sam bolestan i ne bih došao. Jer čemu gubljenju i mog i vašeg vremena na nešto što nije dovoljno dobro. Vi možda nećete ni da primetite, ali ja ću se osećati loše i neću to da radim. Erste banka je u tom periodu interesantan sistem, sistem koji je rastao, došla je kriza. U tom periodu je Erste banka, ako se ja dobro sećam, ti ćeš me ispraviti, Erste banka je bila, recimo, 14. po veličini u zemlji.

Dušan Basalo: Tako nešto.

Ivan Minić: A, to je bio vrlo redak slučaj za takav sistem, jer oni su gotovo u svim zemljama u kojima su bili prisutni bili u top 3-4 banke. I onda je došla ta velika ideja i direktiva da idemo sad u ekspanziju i moramo da se probijemo u top 5, top 7 banaka, jer jednostavno ovo nema smisla, za nas poslovno nema nikakvog smisla. I tu je dosta nekih aktivnosti bilo. Ispostaviće se da tajming svih tih stvari možda nije bio baš idealan, ali ono što je zaista interesantno, kada pogledaš ljude koji su bili deo tog sistema u tom periodu, to je zaista bila neverovatna koncentracija znanja, sjajnih ljudi. Bilo je i ovakvih i onakvih, ali kada se setim nekih od tih ljudi koji su mi danas i prijatelji i saradnici i sve ostalo, prosto mi je neverovatno da u jednom takvom sistemu se skupe takvi ljudi i funkcionišu zajedno i grade neku stvar koja je zapravo stigla tamo gde je trebalo stigne, izborila se za svoje mesto na prezasićenom tržištu.

Kako se Erste banka izborila za svoje mesto na tržištu?

Dušan Basalo: Jeste, i to organski. U to vreme stvarni sjajni ljudi su bili. CEO je bio Sava Dalbokov, čovek koji govori 11 jezika, koji ima fotografsko pamćenje, koji je ujedno i IT-jevac i risk manager i sa dušom HR-a. Znači, neverovatan jedan čovek. Slavko Carić, koji je trenutno CEO. Onda komunikacije koje je vodila Andreja Brbaković, isto jedna sjajna osoba, sjajan ekspert. HR sam rekao. Sa mnom je bio, inače, istog dana smo počeli da radimo, Nikola Jovanović, Pećko pivo. Nas dvojica smo klasići što se toga tiče. I nekako smo sve vreme zajedno gurali i projekte i podržavali jedno drugog. Stvarno sjajna ekipe. Ja mogu da kaže je Erste jedna od prvih kompanija u Srbiji koja je ušla u projekat promene korporativne kulture. 99% kompanija nije ni znalo šta to znači, šta je ta korporativna kultura, o čemu se tu radi, kakvog tog ima smisla. Mi smo ušli u taj projekat i radili dve godine intezivno na tom projektu. Dakle, banka koja je išla mnogo više sa nekim praksama, internim praksama, ispred vremena i ispred tržište pozicije na kojoj je bila. I Erste je rasla organski. Evo i dan-danas. Prosto, nije radila nijednu akviziciju, nije kupovala drugu banku i prosto po tome negde se u to vreme izdvajala po tom načinu i strategiji. I bilo je interesantnih primera, recimo, koje govore o vrednostima koje su postojale unutra. Ja se sećam tada smo baš spomenuta Andrea, Dragana, moja direktorka Dragana Tomić i ja smo išli za Novi Sad na neki sastanak. I tamo je još uvek onaj stari novosadski put, pa ima ka auto-putu i tamo uvek bio radar. Međutim, Andrea voli da vozi jako brzo i jako dobro vozi. I u nekom trenutku zaustavlja nas policajac, radar, i kaže: Dobro jutro! Čestitam, vi ste nam najbrži od jutros! Ona je vozila ne znam kojom brzinom, preko ograničenja, itd. I sad mi kažemo: Molim vas, idemo na sastanak, žurimo. -Sastanak, stvarno? Pa, gde idete? -U Novi Sad? -Aha. Pa, iz koje ste vi firme? I sad neko od njih je rekao Erste banka. Erste banka? Hajmo svi napolje iz auta! Šta se ispostavilo? Ispostavi se da je njegova žena konkurisala za neku poziciju u Erste banci na nekom konkursu mesec pre toga i nije bila pozvana. Ko je nije pozvao? Pa, ja. Ja sam se bavio zapošljavanjem i regustracijom. Naravno, odmah je to bilo ko je to, kako ime, itd. I ono što je meni bilo sjajno što stvarno smo mi nekako živeli te neke vrednosti koje smo propagirali. I njemu nije bilo rečeno: Ma, OK, ništa. Nemoj da napišeš kaznu, biće pozvana, ili, Zvaćemo je, videćemo nešto da uradimo. Ne, stav je bio prosto: Pogledaćemo ponovo. Ako ima smisla da je zovemo, pozvaćemo je. Ako nema, šta da radimo? I to nema veze, piši kaznu ako ćeš da pišeš.

Ivan Minić: Ako si već takav čovek… 🙂

Dušan Basalo: Tako je. 

Ivan Minić: Ali, sećam se tog jednog trenutka. Ja sam u tom trenutku klinac. Znam bankarsko tržište, jer sam tek počeo negde poslujem malo ozbiljnije. To su bili neki od prvih ozbiljnijih klijenata, sa malo ozbiljnijim budžetima i malo jačom posvećenošću da nešto s tim i urade. I sećam se da prvi put susrećem banku koja nema klasičan predatorski instinkt prema svema kao sve ostale koje su u fazonu svaki kredit, svaki klijent, sve u narednih tri meseca, ako treba, gazićemo preko mrtvih. Ja pričam tada sa mojim dragim, dragim prijateljem Milanom Obradovićem, i on kaže: Ne razumeš, nismo mi takva priča. -A, dobro, kakva ste vi priča? -Mi smo priča, naša banka postoji sto i kusur godina u Austriji. I svih tih sto i kusur godina postoji jedan program, koji postoji i kod nas, i ja mislim da je to vrlo značajno bilo, a poslovno je bila loša odluka, ali dugoročno je bila sjajna, kaže, Onaj program gde ti klincima koji studenti daješ prvi račun, prvu karticu i sve je free. Ništa se ne plaća. Nikakvog učešće nigde, procenti. Ništa, ništa. -Dobro, a što to radite? On će da studira ko zna koliko, naročito kod nas. -Jeste, ali u nekom trenutku će završiti fakultet. U nekom trenutku će se zaposliti. I mi verujemo da ako mi uradimo svoj posao kako treba, značajan procenat njih će ostati kod nas. Naročito ako im damo i tada neku dobru ponudu za njih na nivou svega ostalog što drugi rade. Da li ćemo mi nešto da izgubimo? OK, izgubićemo, ali mi smo došli ovde da ostanemo sto godina. Nismo došli da za godinu dana uzmemo šta možemo i da bežimo. Nije nam važno kratkoročno šta će da se desi. Važno nam da ti ljudi budu zadovoljno. I znaš koliko ja znam klinaca koji su svoje prve hostinge, domene i slično stvari kupili svojom Erste karticom?

Dušan Basalo: Erste ima tu korporativnu kulturu koja je negde i projektovala u to vreme i ka spolja. Recimo, ja sam nakon Erstea, verovatno ću pričati i o tome, otišao u preduzetnike, sigurno jedno devet meseci, čak možda godinu dana nakon tog prelaska, kad god se pojavi Erste reklama, ja sam govorio: Evo je naša reklama. I onda je bilo pitanja pa, koja naša reklama, nisi više u Ersteu. Međutim, to je taj osećaj nekako stvarno pripadnosti. Ima jedna interesantna priča koja važi za sve banke i finansijske institucije. Šta prodaju, recimo, banke, finansijske institucije? Pa, prodaju – koji je osnovni proizvod? Novac. I sad za razliku od proizvodnje, evo spominjali smo neke tvoje sponzore, itd, Munchmallow – znači, ti imaš neki proizvod, i ti kad praviš taj proizvod, ti se ponosiš tim proizvodom. Kaže: E, ovo smo mi napravili! Ili uslugom: E, ovo je naša usluga! Ovo mi radimo! Nekako stvarno si ponosan na to. To je malo drugačiji izazov kod finansijski institucija.

Ivan Minić: Dosta retko si ponosan. 🙂

Dušan Basalo: Ti prodaješ proizvod, gde svi žele taj proizvod i svi te vole do trenutka dok ne uzmu taj proizvod. Onog trenutka kad uzmu proizvod, kredit, na primer, otad si na crnoj listi. Ja barem ne znam nekog ko kaže: Jao, što ja volim moju banku! Oni meni dali kredit! Tako ih obožavam! Kad god treba da vratim ratu, ja sam srećan! Znači, to ne postoji. Pritom, banke prodaju proizvod gde 99% zaposlenih ili možda koji procenat manje uopšte ne vidi taj proizvod, nikada ga ne vidi fizički. Vidi ga kao neku cifru na ekranu eventualno ili prosto nije u dodiru sa tim. I onda imaš situaciju da se postavlja pitanje šta je svrha. OK, ja radim u banci, u tom periodu kad sam ja radio, rad u banci je bio vrlo atraktivan. Znači, bilo je, ako kažeš da si bankar, ti si jako popularan među devojkama. Danas to više nisu bankari, danas su to IT-jevci. Kažeš da si IT-jevac, onda si popularan. Ali, tad je to bilo nekako vau, radiš u banci. Nekako vrh za to vreme. I zbog toga što zaposleni ne mogu da vide jasnu svrhu onoga čime se bave. Zato uopšte finansijske institucije, ne samo kod nas, nego u svetu, jako puno rade na tim CSR aktivnostima ili projektima od društvene odgovornosti, da bi dali zaposlenima osećaj svrhe i da im kažu: OK, nije da radiš zbog toga da prodaš kredit i da bi te tamo neko zamrzeo nakon toga kao tvoj klijent. Nego da bi omogućio da širiš neki pozitivan uticaj u društvu na ovaj način. Kroz akciju ovu, kroz aktivnosti. I stvarno tada je Erste imala jako puno aktivnosti, od renoviranja škola, pa smo išli, farbali smo klupe, vrata, krečili, itd. Neke institucije, škola, obdaništa. Do nekih drugih aktivnosti, podrške mladima koje ti spominješ. I to je ono što pomoglo, u stvari, da taj osećaj nekog smisla i svrhe za to što ti u stvari šta proizvodiš – proizvodiš novac. Novac za stakeholdere, ma ko je da je taj stakeholder i ma gde da se on nalazi.

Ivan Minić: Finansijska pismenost je jedna vrlo kompleksna tema u koju smo mi ovde prilično neupućeni, bez obzira na to što bi okolnosti poslednjih 30 godina trebalo da nas nauče da ne bi bilo loše da se malo više uputimo u to, ali o tome ćemo nekom narednom prilikom. Ono gde sada dolazimo to je taj trenutak kada ti – OK, nije ti prvi put da postaješ preduzetnik, ali ti jeste prvi put da odrastao postaneš preduzetnik. 🙂 Zašto, pobogu?

Zašto se Dušao otisnuo u preduzetnike?

Dušan Basalo: Ja sam posle tih nekih skoro 5 godina rada u banci, možda i više, našao na nekoj raskrisnici. Bile se neke promene organizacione, bila je neka najava da ću ja dobiti neku poziciju koja je super, itd. I onda kad je trebalo da se priča o toj poziciji, ja sam došao i rekao: Ja odoh. Ja radim još dva meseca i ja odoh. Bez neke jasne ideje šta ću ja i gde ću. Imao sam osećaj jednostavno da ne mogu da više budem u sistemu, da ima previše organičenja, previše procedura. Naravno, posebno u banci, gde ima previše limita nekih, previše interne politike, sa kim si dobar, kakav si, kakvi su odnosi, da možeš neke stvari da prećutiš, nešto da kažeš, pa kad kažeš, u koje vreme, itd. I meni je to bilo stvarno previše. Ja sam rekao: OK, hajde da probam ja da budem preduzetnik. Bez ikakve opcije šta ću ja da radim. I presekao sam u glavi, iskomunicirao taj otkaz, i onda kažem: OK, a šta sad? I tu su počele da se pojavljuju neke ponude da napravim svoju trening firmu, kuću. OK, time sam se bavio, to mi se dopadalo. Da vodim za jednu istu kompaniju neku njihovu akademiju, itd. I tada je, u to vreme sam ja išao na obuku za coaching, coaching veštine, i na NLP – neurolingvističko programiranje, kod Peđe Jovanovića, tadašnji NLP Centar. Ja sam već odlučio za jednu opciju praktično i video sa njim da to njemu saopštim, pošto smo se i družili u međuvremenu. I on je rekao: Hajde sačekaj ti malo, pa da ti ja nešto ponudim. I onda je ponudio u stvari partnerstvo. Partnerstvo u firmi koja je stara dve godine, gde postoje neki klijenti, gde ja idem na obuku, gde me zanimaju obuke. I meni je to bilo vau, to je to. Ja sam uzeo sav novac koji sam imao ušteđen u to vreme, ja sam platio učešće, rizikovao. Opet jedna od stvari koje bih opet danas verovatno se zamislio.

Ivan Minić: I opet bi uradio isto.

Dušan Basalo: I opet bih uradio isto. I mi smo praktično krenuli u to preduzetništvo. A, sad ću ti reći u stvari zašto sam ja krenuo u to na kraju i koji je bio ključan trenutak. Mislim da je prošlo nekih pet dana otkad sam ja otišao iz banke i počeo da radim sa Peđom kao suvlasnik te firme. Ja idem na sastanak na Novi Beograd. I znam da je sastanak bio od 11 do 12. I u 12 sati završi se sastanak, ja sedam u kola i krenem automatski ka kancelariji po navici, dresiran. I u nekom trenutku, na semaforu, sećam se tačno i koji semafor, to je bilo 2011, ja kažem: Čoveče, pa ti ne moraš da ideš u kancelariju. Možeš da ideš gde god hoćeš. Možeš da ideš u kafić, možeš da ideš u restoran, možeš da odeš kući, možeš da odeš posle u kancelariju. To je toliko dobar osećaj u tom trenutku.

Ivan Minić: To, to, ima beli šengen. Možeš da ideš gde god hoćeš. 🙂

Dušan Basalo: Mogu da otputujem. 😀 Taj fenomenalan osećaj u tom trenutku je meni bio indikator da sam ja uradio nešto što je trebalo da uradim i što sam želeo. I ta sloboda preduzetništva je nešto mislim da prosto meni je izuzetno visoka vrednost. Znači, i ta sloboda ne znači da ja sad mogu da radim šta god hoću i da ću da radim. Ta sloboda znači da ja imam opciju da uradim danas i ovo, i ovo, i ovo, i ovo, šta ja izaberem. I da imam opciju ako hoću da idem na godišnji odmor, da ne radim, ja znam da neću izabrati tu opciju. Ja ću izabrati opciju da radim ili da se vratim u kancelariju, šta god. Ali, samo da postoji opcija.

Ivan Minić: Da imaš tu mogućnost da ti… Ja stalno pričam, ti sad kao samostalni preduzetnik ili konsultant, ti kao imaš manje odgovornosti. Ne, ne, imaš više odgovornosti.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Ali, imaš malo više mogućnosti da svoje obaveze prepakuješ onako kako tebi odgovaraju. I dalje ćeš ti da radiš 6-8-10-12 sati, koliko god, ali će to biti onda kada ti proceniš da to treba. OK, naravno, kad imaš klijente, i njima moraš da se prilagođavaš. Ali, ako ti se ide u jedan na bazen, ideš u jedan na bazen, pa ćeš raditi do dvanaest i radićeš od tri, ali u jedan ideš na bazen. Ili na ručak ili na šta god. Nemaš tu vrstu pritiska i presije koja kaže: Ti u 9:07 ako nisi u kancelariji, imaš 10% od plate. Ne. Zato što ne znači ništa. Ja ako dođem u 9:07 i leš sam narednih dva sata, bolje da dođem u 11 i da budem super i da istu količinu vremena uradim sve. Ali, ako imam neku vrednost kao zaposleni, a isto tako kao i suosnivač ili konsultant, hajde ti, ako ja imam tu vrednost i ako veruješ u mene, hajde ti mene pusti da ja to napravim onako kako ja mislim da treba. I došli smo do toga da danas ta vrsta fleksibilnog rada je postala potpuno uobičajena i normalna stvar. I dalje opet rad u timovima podrazumeva da ti timovi moraju da se sretnu, ali ne moraju u 9:07, mogu da se sretnu i u 12, mogu da se ispreklapaju kad god. Mogu na razne načine da se organizuje, ali imaš tu neku vrstu slobode i fleksibilnosti. Priča koju ste vi tad, OK, pokrenuta je ona pre toga, ali priča na kojoj si tad radio je prerasla u jednu od najpoznatijih konsultantski kuća za tu vrstu usluga na ovim prostorima. Ja bih voleo da mi kažeš malo više o tome. Šta zapravo je to bila ideja u trenutku kada si ti došao? Zašto si ti dobio tu priliku? Šta je bila tvoja motivacija? Šta je bila Peđina motivacija? Na koji način si ti razvijao – ste razvijali tu priču? U kojim smerovima? I šta je bio output toga?

Kako se razvijala priča sa Atria Group?

Dušan Basalo: Peđa je osnova NLP Centar 2008. godine. Ja sam se pridružio tu negde krajem 2010. Ta firma je radila, bavila se pre svega obukom iz NLP-a i coachinga. I onda kad sam je pridružio sa njima kao partner, mi smo odlučili da napravimo jedan rebrending u to vreme i mi smo nazvali kompaniju Atria Group, kako se i danas zove. Prosto je bilo ideja da preimenujemo zato što ljudi su nas prepoznavali po različitim stvarima, a onda kad imaš naziv NLP Centar je nekako ograničavajuće jako. I pritom neko ima pozitivnu emociju prema NLP kao metodologiji, neko ima negativnu. I onda je bilo, OK, hajde da napravimo nekako otklon od samog tog imena i takvog brendinga. Imamo Atria Group u okviru koga posluje NLP Centar kao ćerka firma.

Ivan Minić: Ja mislim da je tu i vrlo bitan upravo taj momenat da ta vrsta ograničenja koju imaš sa tim brendingom da ljudi podrazumevaju da ne radiš ništa drugo je problem.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Ako nazoveš svoj ugostiteljski objekat Kafe barom, niko ne očekuje da tu može da se pojede dobar ručak. 

Dušan Basalo: Tako je. Kao što latinska izreka kaže: Nomen est omen. I u suštini ono ti daje nekako i slobodu i boost. Pritom, naš tadašnji dizajner Boris je smislio to ime, iako smo imali jako puno ljudi koji su tu učestvovali u osmišljavanju. On je došao i rekao: Atria. -Pa, zašto Atria? -Pa, više značenja. Atria množina od atrium, kao mesto susreta. Zatim, atria je, takođe, naziv jednog srčanog mišića. Atria, takođe, postoji savežđe Atria. I onda je bilo: Vau, pogodio si u centar! Još je bilo na A. Super je kad ti je imen na A, rangira se gore, u vrhu nekih listinga…

Ivan Minić: Imenika.

Dušan Basalo: Imenika, Žutih strana, a još dodatno smo mi insistirali da bude žensko ime. Znači, da to bude neko žensko ime koje je zvučno, itd. I mi smo krenuli sa tim radom od jednog tima koji je imao – praktično nas četvoro je bilo u tom trenutku – u timu gde je prvo bila ideja da vidimo šta ćemo mi da radimo. Ja sam došao sa nekim koprorativnim iskustvom, iz banke, držim treninge već dugo godina. Peđa tu već ima svoje iskustvo. Kako ćemo i šta ćemo, i mi smo krenuli polako jednu po jednu metodologiju, program da uvodimo onako rudarski. Znači, sednemo, učimo, gledamo, slušamo trenere, dovodimo iz inostranstva, plaćamo. Znači, u tom trenutku baš je bilo jako veliko investiranje. Ono što je bilo bitno da mi naučimo kako se pravi tim. Prosto, ne znamo. Mi smo vodili neke timove, ali ovo je drugih setup. Tvoja preduzetnička priča, mali tim, počinješ, sektor usluga. I onda smo mi mnogo eksperimentisali i tražili se. I jedno takvo traženje je bilo i naša luda ideja, a to je da obećamo svim zaposlenima u firmi u tom trenutku da ako te 2011. godine ostvarimo targete, svi idemo zajedno na team building, ali ne bilo gde, nego na Kubu. I to je bilo obećanje.

Ivan Minić: Komunizam. 

Dušan Basalo: Tako je. Prve pare koje zaradiš odmah potroši na veliko. Četvoro ljudi, Peđa i ja, i još dve dame, Maja i Sara, decembar mesec, i negde blizu targeta, lomi se utakmica, 90. minut i mi prelomimo i ostvarimo target. Međutim, super je. Ostvario si target po prometu, ali po profitabilnosti, to je već druga priča. Ali, nema veze. Promet mi gledamo, da smo stigli tamo gde smo želeli. I mislim da je bio 2. januar, mi smo u avionu za Kubu. Ispunili smo obećanje, odveli. I to je sad većinu ovih IT firmi – oni idu na team buildinge, na Maldive, tamo-ovamo. 2011. godina, trening kompanija koja ide na team building na Kubu 9-10 dana, malo je bilo drugačije. Spektakularnija priča nego što to zvuči danas. I to je bio prelomni trenutak, gde smo mi u stvari pokazali nekako da prvo što postavimo da možemo da ostvarimo, te targete. Druga stvar, da hoćemo i da nagradimo ljude koji su tu, i koji, OK, možda su imali sreće da budu tu u tom trenutku, možda nije njihova zasluga bila baš toliko velika, ali nema veze. Neka treba imati u životu i sreće i dati gol u 90. i nekom minutu iz odbitka.

Ivan Minić: Neko mora da bude i Igor Duljaj. 

Dušan Basalo: Tako je. Neko mora da bude ili Pančev, da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. I mi smo napravili taj zamajac, praktično vremenom krenuli stvarno da radimo, držeći se nekih par principa. Ali, najvažniji princip je u stvari bio da dajemo maksimum od sebe, sa što manje forme, a što više suštine. I ja ne kažem, sad odmah da naglasim da to nije moja poruka, da je to najbolji način i jedini način, mi smo tokom ovih 11 godina, eto od kad Atria pod tim imenom radi rudarski. Znači, to je da zavrneš rukave, uđeš u rudnik i radiš i radiš i kopaš. Sa klijentima, i do maksimuma, i daješ i više nego što treba, i što je neophodno, i više nego što traže. Ali, nekako mi smo istrenirali na taj način. I prosto to je princip rada za koji ja verujem da nas je doveo danas do jednog sistema koji ima preko 20 ljudi u samom sistemu, što trenera, što business developera, što ljudi koji se bave različitim metodologijama, i koji je nekako samoodrživ i prepoznat. I mi smo praktično radili projekat na svim kontinentima osim Australije. I mogu da kažem da imamo pravo da se takmičimo sa mnogim velikim kompanijama iz naše oblasti u Evropi i takmičili smo se. I nismo bili često najjeftiniji ni najpovoljniji, kako se očekuje to od neke firme iz ovog dela Evrope, ali smo pokazivali najveći trud, najveću želju i najčešće najveći kvalitet.

Ivan Minić: Koje su to usluge, odnosno rekao si kako ste uvodili nove stvari, ali nisi rekao od čega ste krenuli i gde je danas Atria.

Dušan Basalo: Da, mi smo krenuli ono što sam spomenuo, od NLP kao metodologije, zatim coaching, zajedno sa Erickson koledžom iz Vankuvera, koji je jedan najjačih svetskih kuća koja se bavi coachingom, ozbiljnim poslovnim coachingom pre svega. I mi smo praktično prvi koji su nekako trudili da uvodi u standard, iako life coaching je prepoznat kao svi kažu jao, evo ga neki life coach. I svako može za sebe da je kaže coach. Ti možeš sad da završimo emisiju, možeš i pre završetka da kaže: Ja sam sad coach, i ti coach. I niko tebi ne može da zabrani da ti sebe coachem. Međutim, i te kako postoji i standardi od strane internacionalne coaching federacije i obuke koje su priznate i prepoznate i neki proces ozbiljan, ozbiljno školovanje koje ti moraš da prođeš da bi mogao to da radiš na kvalitetan način. Inače, u to vreme su nas na društvenim mrežama jako napadali, kažu: Coaching, kakva je to reč engleska? Što ne koristite srpsku reč? A, mi kažemo: Koja je srpska reč? Oni kažu: Pa, koristite mentorstvo, tutor, ktitor. Ovamo-onamo, svašta su izmišljali. Međutim, nije isto. I mi smo tada tražili mišljenje Zavoda za standardizaciju srpskog jezika. Mislim da i dalje postoji negde taj papir od njih, dopis. Kažemo: OK, ljudi, pomozite nam. Kako da prevedemo coaching na srpski? I oni su rekli: S obzirom na značenje same reči, naša preporuka je da se koristi u originalu.

Ivan Minić: Naša preporuka je da batališ. 🙂

Dušan Basalo: Tako je! 🙂 I onda kad su nas napadali, onda samo imaš scan i samo attach, izvolite lepo, zvanično mišljenje o čemu se tu radi. I to je dugo trebalo vremena da mi malo demistifikujemo u stvari taj termin i danas je nešto što je potpuno normalno. U kompanijama priča se o coaching, o različitim formama. Onda smo napravili saradnju sa kompanijom iz San Franciska, koja se zove Persona Global, koja je jedna od najvećih svetskih kompanija za različite menadžerske i liderske obuke. Kompanija koja je nama donela preko 80 različitih metodologija, različitih tema. Veštine obuke, veština pregovaranja, menadžerska veština liderskih, prelaska od eksperta do menadžera, prodaje, vođenja tim u rešavanju konflikata, pa do nekih različitih assessmenta, tj. načina za merenje nekih veština i sposobnosti. I oni su nam dali jednu sjajnu podršku i jedan boost. I to je praktično bio jedan veliki iskorak u samoj firmi, jer si odjedanput imao firmu koja ima preko 80 različitih tema kojima se bavi i preko 500 različitih alata za merenje svega i svačega. Od korporativne kulture do numeričkih sposobnosti pojedinca, verbalnih sposobnosti, kompentacija, znanja, itd. I naša strategija je bilo to da prosto grabimo znanje, da kupujemo znanje iz inostranstva, gde je već nešto…

Ivan Minić: Da uvozite znanje.

Dušan Basalo: Da uvozimo znanje, to je lepši izraz. Tamo negde gde se te stvari rade već 30-40-50-60 godina. Recimo, u Americi su te obuke krenule nekih 30-ih godina prošlog veka i sa tim čuvenim Dejl Karnegijem koji je napisao i knjigu i o tome kako je on krenuo da drži obuke. Znači, nešto što se radi tamo već 70-80 godina kod nas je ozbiljnije počelo da se radi pre 20-ak. Sad ono što je važno – ne znači da je istorijat počeo pre 20 godina, a pre toga nije bilo obuka. Bilo je, i 70-ih, i 80-ih kod nas, ali ne u formi i na način koji se radi danas i kako je trebalo da se radi na pravi način.

Ivan Minić: Ja se sećam to nekog perioda, 90-ih. Dakle, pre onoga što doživljamo kao početku tačku za tako nešto, dok je moj otac radio kao direktor marketinga u BIP-u, da je on tada prvi put krenuo da dobija neku literaturu. Prvo na engleskom, onda na srpskom, neke izdavačke kuće su to uzimale, prevodile. Meni su bile simpatične zato što su te knjige bile šarene za razliku od svih ostalih sa coverima. I da su tada počeli povremeno da dolaze strani treniri, da se organizuju seminari, gde moj ćale bio divan, ali prilično težak čovek, koga nije bilo baš lako impresionirati. Ali, kad on dođe sa nečega, izgleda kao da će da mu glava eksplodira, to je uvek značilo nešto jako, jako dobro. On je mene uvodio u te stvari. Ja sam krenuo da se ložim na to. Ali, on je bio, sa još nekim ljudima, kolegama, prijateljima, objektivno ispred svog vremena, a definitivno daleko ispred organizacije u kojoj je bio, bez daljnjeg, ali to je baš bilo neobično. I onda se čini, ako pričamo o uvođenju toga kroz sisteme, pričamo o 20 godina. Pričamo o 10, u najgorem slučaju 5-7, ali da kažemo 10 kada to počinje da postaje normalno. I meni se čini da je počelo da postaje normalno tako što su multifunkcionalnke došle u punom obimu ovde. Znači, ne samo kroz nekakva predstavništva koja realno nemaju nikakve veze sa centralom, nego, eto, profitni centar, šaljite pare. Nego to da dolazi multinacionalka, dovodi menadžera, menadžer bira ljudi, oblikuje ljude, usmerava ljude, razvija ljude sa cilje da za 5 godina on može da bude negde ili neki njegov naslednik, a da zapravo lokalni tim to nastavi da vodi i da je to u suštini bio glavni razlog zašto su stvari krenule da se dešavaju. Jer su onda ljudi videli: Čekaj, čekaj, nemoguće da su svi ovi ljudi koji su napravili sve ove stvari toliko glupi i ludi da rade nešto ovako. Ono što bih ja voleo još o toj priči o Atriji da prođemo, a onda ćemo baviti još novijim i zanimljivijim pričamo, to je kako izgleda prodavati uslugu koju ljudi ne znaju šta je.

Kako izgleda prodavati nepoznatu uslugu?

Dušan Basalo: Pakao. 🙂 Jako često pakao. Ti ideš na sastanak, gde ti treba nekom da objasniš šta je, a onda nekako da ga uveriš da mu je to potrebno i to želi. I ti si rekao suštinsku stvar, a to je desila se ta transformacija sa dolaskom internacionalnih, tj. multinacionalkih. One su donele to po defaultu. I onda je to po defaultu sprovođeno i ovde kod nas, tako što smo imali neke budžete za različite obuke, za neko usavršavanje zaposlenih, kako se to zvalo. Međutim, postoji jedna isto tačka koja se desila meni se čini tamo negde oko 2014. godine. U čemu je razlika? Do tada je većina CEO-ova ili ljudi koji vode te multinacionalke su bili stranci. Stranac kad dođe, on najčešće dolazi na neki oročeni rok od 2-3 godine, retko kad duže. I šta je u stvari ideja? On zna da će da ide dalje, on zna da će da ide u neku drugu zemlju i po mogućstvu na višu poziciju.

Ivan Minić: Što kažu, često se dešavalo da dođe ovde po kazni. 🙂

Dušan Basalo: Bilo je i toga.

Ivan Minić: Ili da se pokaže ili da mu se skrene pažnja da ako budeš nevaljao, može i gore od ovoga. 🙂

Dušan Basalo: Jeste, kao neka korektivna mera. 🙂 I onda ti ljudi znajući da će biti tu neko ograničeno vreme oni su radili ono što je neophodno u stvari da bi povećali kratkoročno rezultate kompanija da bi jednostavno pokazali da su oni sjajni i da bi prosto napredovali i dalje kao sledeći korak. I to je bilo posebno intezivno do 2014. Otada se dešava da mnogo više naših ljudi preuzima da vodi multinacionalke i dešava se promena strategija, a to je da se na razvoj kompanije i samim razvoj ljudi gleda dugoročnije. I tada počinje faza da kompanije stvarno smisleno ulažu u razvoj zaposlenih, da gledaju u šta će da ulože, da imaju budžete koji nisu tek tako, daj da ispunimo, ispucamo ove godine da bi sledeće imali novi. Nego stvari imaju smisao neki i u tom planiranju. Tako da je baš ogroman skok koji se desio i nama od 2014. i u smislu samih usluga koje nudimo, njihovog smisla. A, još jedna stvar koja se pokazala da je od te godine počelo sve više domaćih preduzetnika, privatnika, kompanija počelo da kupuje te usluge i da organizuje obuke za svoje zaposlene. 

Ivan Minić: Kao da je možda to bio trenutak kada su neke dobre priče dozrele.

Dušan Basalo: Jesu.

Ivan Minić: Da dođu u fazu kada im je tako nešto potrebno. Ja to stalno pričam. Moraš da nudiš svoje usluge, moraš da prodaješ svoje usluge. Ne moram. Nema svrhe da ja to nudim nekom kome to realno nije potrebno, ko to realno sebi ne može da priušti. Ja ću da ti pomognem savetodavno. Ako si neko ko ima kapaciteta da to iznese sam na osnovu tog nekog mog pusha i par nekih rešenih problema sa moje strane, ti ćeš za tri godine da dođeš u poziciju da zapravo možeš da me angažuješ. Ili ni ne moraš, nije važno, ali ćeš reći nekom neku lepu reč, onda desiće se taj sistem domino efekta i ja ću onda imati više posla nego što mogu da radim i želim. Ali su sve neke pozitivne stvari koje dešavaju, ali to je upravo ono mora da postoji fit da sam ja spreman za tebe, da si ti spreman za mene. Iako nismo, mogu ja tebi da doprinesem, možeš ti meni da doprineseš, ali nemamo smisla na nekom nivou dugoročne saradnje na nekom nivou intezivnije saradnje. Ima smisla na nivou sednemo nas dvojica i nabacujemo ideje, brainstormujemo, napravimo super stvar. Ali, moramo da dozrimo jedni i drugi da bismo mogli da funkcioniše. Vi ste tu imali savršen tajming kao konsultanti, sazreli ste taman kako je sazrelo tržište i bili ste pravi ljudi u pravom trenutku na pravom mestu.

Dušan Basalo: I bilo situacija, recimo, da smo mi, na primer, imali posebne benefite za domaće kompanije koje hoće da kupe uslugu i posebno još dodatne benefite za pojedince. Zašto? Iste stvari smo praktično realizovali po drugačijim cenama kada dođe neko ko ima svoju firmu i ko čovek ne zna ni što bi trebalo da uzme, ni šta je to, ni šta stoji iza te usluge. Ali, sećam se razgovora sa vlasnikom jedne velike štamparije, koji kaže: Slušaj, ja imam osećaj da ja ovo treba da uzmem i da nama ovo jako treba. Čim ove multinacionalke ovo sve koriste i daju pare, pa nisu oni blesavi baš da daju pare na sve i svašta što nema smisla. Znači, ima nešto u tome. Druga stvar, ja imam nekako osećaj da je nama nešto potrebno što ja ne mogu da dokučim šta. Pa, jedna od ideja da probamo i ovo, pa da vidimo da li je to to. Znači, on je čovek iskoristio svoju intuiciju u tom trenutku, koji mi je i napravio firmu, jer je shvatio da iz intuicije vreme da pređe na jedan sledeći nivo, da ne vozi samo na intuiciji, nego i na nekim racionalnim veštima, stvarima, na način kako da postavi organizaciju. I mi smo to stvarno podržavali kao kompanija. Mi nismo radili sa državnim sektorom. I mislim da je i dan-danas, ne znam možda da li jedan projekat ili dva bio u istoriji firme da smo radili sa državnim sektorom. Ne zato što nismo želeli, nego prosto zato što smo mi bili fokusirani na komercijalni sektor, na kompanije, na ljude koji prave taj biznis. I jednostavno to nam sve vreme bio fokus i polje na kome smo mi igrali. Da li je to dobro po firmu? Pa, verovatno ne. Možda bi bilo sjajno da smo radili neku drugu vrstu projekata, i sa kompanijama državnim koje imaju veliki broj zaposlenih, itd. Ali, jednostavno, drugačiji je način komunikacije. Drugačiji je način prodaje tih usluga. I meni je drago i danas ima jako puno državnih institucija i državnih firmi koje koriste usluge i rade na razvoju zaposlenih. To rade ozbiljne projekte i sjajne projekte. I, eto, to je još jedan znak da je jednostavno tržište celokupno sazrelo tokom tih 10-11 godina.

Ivan Minić: Mnogo je lepo kada si dovoljno mali da svaka pojedinačna stvar koju radiš efekat te stvari ti znači i da onda radiš sa ljudima kojima je stalo da zapravo naprave razliku. OK, nećeš nikad uspeti 100% ljudi sa kojima da radiš da dovedeš do cilja do kog treba da dođu. Nećeš uspeti. Prosto, to je život. Ali, sa ljudima koji su stvarno motivisani da naprave nekakav iskorak i koji su došli zato što im to treba, oni baš ni ne znaju šta ima treba, ali znaju da ima nešto, pa ćete vi zajedno, pa ćemo nešto, ali mi hoćemo – i jedni i drugi hoćemo da napravimo rezultat. I mnogo drugačije je kad radiš sa ljudima kojima je neko rekao da treba da dođu.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Možeš i sa njima da napraviš neviđene stvari, ali krećeš od toga da je tvoj posao tu njih da zabaviš, da im ne bude preterano dosadno, pa ako uhvate nešto, super. Što nije ono za šta smo se ceo život borili i trudili. OK, i to plaća račune i to je faktura koja se izda na kraju meseca, ali kad dođeš u poziciju da možeš da biraš šta želiš da radiš, tu su neke od stvari koje biraš da ne želiš. Ja i ti smo se upoznali na projektu koji radiš u prethodnom periodu. I dalje si deo Atria, operativno se ne baviš toliko time, ali ti iz nekog razloga imaš tu potrebno da stalno sebi komplikuješ život. Ja sam pre nekog vremena primetio, jer je tu deo mojih prijatelja i kolega bio među prvima pozvan, a nisam ni ja nešto mnogo kasnije upao u celu priču. Ti si pokrenuo jednu vrlo interesantnu platformu, koju pilotiraš trenutno lokalno, sa mogu slobodno da kažem nekim od najkvalitetnijih ljudi sa ovog tržišta. Ali, naravno, nije cilj da ta priča ostane na nivou lokala. U pitanju je platforma Talks and Folks, koja je u suštini prva platforma te vrste ovde na ovom tržištu, sigurno mislim čak i u regionu, koja se bavi okupljanjem na jednom mestu i po nekom nazovimo to unificiranom metodologijom i sistemom mentore, govornike, predavače, moderatore i slično. Ali, hajde da kažemo, pre svega ta podela mentore, savetnike, konsultante, s jedne strane. I sa druge strane, te neke ljude koji mogu da budu govornici u različitim kapacitetima. Otkud ideja za to? Kako je to počelo? Prosto, šta je bila tvoja motivacija sa tim da kreneš i kako se stvar razvija?

Kako je nastao Talks and Folks?

Dušan Basalo: Pa, upravo kroz rad Atria Groupe i projekte koje smo radili, koje radimo i dan-danas. Ja sam, kao što i rekao, i dalje partner u Atria Groupi. I radim i neke projekte sa klijentima i manje sam uključen u operativne, svakodnevne aktivnosti. Ali, upravo kroz taj rad i te usluge se desilo to da sam ja uvideo da postoji taj određeni broj ljudi koji, kao što si ti spomenuo, nisi motivisani i nekako kad čuju da treba da idu na neku obuku ili neki trening, kažu: Jao, još jedna obuka! Ima dobrih trenera, ima loših trenera, ali ja imam puno posla, itd. I onda stalno se ponavljalo nekako da im nedostaje ta inspiracija, odnosno taj drive. Da nije dovoljno da misle da ne treba ništa da se razvijaju, uče nova znanja, veštine, itd. Nego je bilo kao: OK, nije hitno, a to nikad nije hitno. Uvek je bilo, ali nikad nije hitno razvijati taj deo.

Ivan Minić: Ima tu još jedna stvar možda, bar onako kako je moj neki utisak, i to je uvek bila priča što ja imam problem sa formalnim obrazovanjem kao i mnogi drugi ljudi. Zato što moram da slušam 90% nečega što me ne zanima da bih dobio 10% onoga što mi treba.

Dušan Basalo: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Što je OK kad imaš 19 godina i ne znaš ništa, pa bolje saslušaj ovo ostalo. Ali, kada si ti već čovek koji ima 95% stvari rešeno, samo tri dela pazla, nećeš da slušaš dva meseca edukacije da bi uhvatio negde te deliće pazlića.

Dušan Basalo: U suštini, to je navika naša i nekako kako smo setupovi i zbog obrazovnog sistema. Sad se vraćam u vreme Unije srednjoškolaca Srbije. Na jednoj konferenciji u Litvaniji bio je glavni britanski inspektor za obrazovanje, osnovno obrazovanje. On je držao jedno predavanje i rekao: Današnji obrazovni sistem nije dobar, nije prosto dobro podešen. Zašto? Ceo apsurd vam se svodi na sledeće. Kad smo mali, uče nas da hodamo i da govorimo. A, onda dođemo u školu i kažu nam da sednemo i da ćutimo. Protiv prirode je naše kao ljudskih bića. I mi smo nekako usmereni na taj način razvoja i razmišljanja. I to je, kao što si ti rekao, očekuješ da 90% je nerelevatno stvari. I kad dođeš na neku obuku, ti podsvesno očekuješ da 90% su neke gluposti i neka forma, a 10 eventualno ima smisla.

Ivan Minić: Pazi, ne moraju to uopšte biti gluposti.

Dušan Basalo: Tako je.

Ivan Minić: Ali, to je onaj momenat gde ako si radio na sebe, a ako si ostvario neki rezultat i dugoročno, verovatno si radio na sebi, samo si ti to već čuo. Nekome je to fascinantno, ali ti si već pročitao te knjige koje je pročitao taj isti čovek koji ti predaje. Tebi samo fali par tih nekih stvari, tih završnih udaraca, tih završnih poteza, koje možeš da izvučeš kao destilat iz sto sati predavanja. A i može čovek da ti kaže, mi sednemo i dogovorimo se. 

Dušan Basalo: I to je upravo koncept. Ja sam video da jednostavno postoji previše informacija., postoji previše metodologija, postoji previše priča, a nekako ljudi nemaju problem više sa informacijama. Imaju problem sa odabirom adekvatnijih informacija i pre svega ono što se zove na engleskom actionable activities, a to je nešto što nekako možeš da stvarno primeniš i da uradiš i da iskoristiš u tom trenutku. I paralelno sa tim, s obzirom da sam ja dugo godina u Srpskoj asocijacija menadžera, poslednjih 5 godina i u upravnom odboru, imam stvarno jednu priliku fenomenalno da upoznam i da sam u kontaktu sa nekim facama iz poslovnom sveta. Kad kažem facama, ne samo imena, nego sa ljudima koji sa te ljudske strane fenomenalni. I kroz komunikaciju s njima i kroz Asocijaciju ja sam video da što je neko uspešniji, što je neko ostvareniji, postoji jasna korelacija da je više voljan da deli to neko svoje znanje i neke korisne, konkretne, praktične informacije. Tako se formirala ideja. Zašto ne bi ti ljudi, koji su sjajni, koji su inspirativni, koji su puni iskustva i znanja, radili sa nekim ljudima kojima treba shortcut, treba da im neko prenese ta njihova iskustva, njihova znanja, i njihove savete da ne moraju da bauljaju po različitim knjigama, portalima, obukama, da traže iz mnoštva informacija ono što je baš za njih relevantno. Nego i da imaju nekako na neki način skraćenu varijantu koja je baš ide u meso, ide u centar mete onoga što je njima potrebno. I onda se pojavilo pitanje: A, što ovi ljudi ne rade više to deljenje znanja? Onda s njima pričao. Oni su rekli: Pa, zato što – ja volim da delim znanje. Hoću da budem mentor, kao neko ko je uspešan čovek, ili predavač ili kako god, ali sve ono oko toga me zamara. Znači, mene zamara da ja nekom nudi to, s nekim razgovoram. Ne daj Bože da mu nudim to kao neku cenu da stavljam na to, da fakturišem kasnije, da organizujem, pravim neke prezentacije. Nemam vremena, bavim se sa ovim osnovnim poslom. CEO sam ove kompanije, vodim ovu priču, itd. I onda je moja bila ideja: A, što mi ne bismo uradili umesto njih?

Ivan Minić: Ima tu još jedan deo koji je bitan, a to je taj proces selekcije i matchmaking na neki način.

Dušan Basalo: Jeste. I to je ono što je u stvari od čega smo i počeli današnju priču, kako si rekao, iz pozadine ili sive zone kad delujem. Ja sam se na neki način, hajde da kažem iskreno, umorio od treninga, od držanja obuka. Shvatio sam posle 17 godina da jednostavno bih voleo da radim neke druge stvari. A, istovremeno nisam hteo da dignem ruke od onog znanja i iskustva koje sam stekao. Onda je bilo pitanje kako najbolje da iskoristim to u nekoj drugoj formi, pa tako što ću da pomognem pojedincima ili organizacijama, kompanijama kojima trebaju kvalitetni ljudi, da im nađem te ljude. Ali, ne samo po nekim formalnim kriterijumima da li ta osoba se time bavi i koliko godina. Nego po senzibilitetu, po njihovom načinu prenošenja znanja i informacija, po pristupu, po tome da li se taj mentor ili govornik uklapa sa tim klijentom po svim onim kriterijumima da bi to bio uspešan projekat.

Ivan Minić: Ali, da li jedan može da kaže to što treba da kaže, da li drugi može da čuje to što on kaže?

Dušan Basalo: Upravo to.

Ivan Minić: Ima taj momenat, to si lepo rekao, svi ti neki ljudi koji su vrlo uspešni – kod nas ima raznih priča, naravno, i raznih ljudi na visokim pozicijama, ali za dobar deo njih zapravo koju upoznaš u nekom neformalnijem, pa i u formalnijim, ali još bolje u neformalnijem okruženju, upoznaš i kreneš da pričaš sa njima. I onda dva meseca kasnije na porodičnom ručku neko krene da komentariše nešto i kao: Ne, ne, ne. On ili ona nisu takvi. Ja te ljude znam. To što je neko rekao, to nije tačno. -Kako nije tačno? -Pa, lepo, tako i tako nije tačno. Vrlo brzo, što ih više upoznaješ, to ima onaj momenat, naš srpsko-seljački momenat, bez uvrede za ljude sa sela, zna se na šta sam mislio, i kao, brate, niko ne zna zašto je on uspešan. Ti kada ih upoznaš, odmah ti bude jasno. Odmah znaš zašto su oni uspešni, zašto su oni takvi. Ja i ti zainteresovani smo za iste teme i verovatno iz različitih uglova. Dakle, on je na onoj mračnoj strani, kao Vanja Bulić i još neki ljudi, tu i Pećko pivo, itd. To sad nije važno, ali on je izabrao sile mraka umesto sile vatre, ali ono što je činjenica te sportske metafore koje, OK, možda su ljude smorile, ali oni koji ih makar elementarno razumeju, u sportu je sve jasno kao dan, jer teren ne laže. Ti imaš taj korektivni faktor koji je vrlo bitan, koji ove godine u Evrokupu ne postoji, ali u normalnim takmičenjima, ozbiljnjim takmičenjima postoji, a to je ne igra se na jednu dobijenu ništa. Jednu dobijenu može bilo ko bilo koga da dobije. Ali, ako se igra na tri, velike su šanse da će kvalitet zapravo da presudi. I to je ono, ako imaš čoveka u sportu ili u poslu ili u glumi ili u bilo čemu koji ima track record od 15 godina sa jednom linijom koja ide uspravno, sa momentima koji su padovi, momentima koji su skokovi, ali postoji jasan trend, a to je nije, brate, slučajno. Veruj mi, nije slučajno. Niko nema toliko sreće. Mislim, da je imao sreće, ne bi se rodio ovde. Baš sam ovo suptilno rekao. Cela postavka sa Talks and Folks je sjajna. Ekipa koja je tamo izlistana na sajtu, koja je zapravo ljudima dostupna za rad 1 na 1, je neverovatna. Neki su i bili ovde. Recimo, na primer, Rade Rakočević. Mnogi nisu bili, ali bih ja voleo da u nekom trenutku dođu. To ćemo ti i ja, već smo pričali, dogovorićemo kako ćemo sve to da izvedemo. Ali, ono što je vrlo indikativno i sjajno, a to je što svako od njih ima svoj vrlo jasan profil iz koga ti možeš ne 100%, ali prilično da budeš siguran da li je to nešto što ti odgovara ili ne. E, šta se dešava nakon toga što ja nađem nekog za koga mislim ovo bi bilo baš super da mi radi? Šta ja onda radim?

Kako funkcioniše Talks and Folks?

Dušan Basalo: Suštinski naša uloga – ja to volim da kažem da smo mi neka vrsta menadžerske agencije koja zastupa najuspešnije ljude koji žele da dele svoje znanje i iskustvo sa ljudima kojima je to potrebno ili organizacijama kojima je to potrebno. Samim taj proces matchiranja je u stvari ključan. Zato je važno izbor… Mi nismo platforma u stvari. Mi nismo online platforma, gde ti nešto uradiš online i to je to.

Ivan Minić: Algoritamno ne. Algoritam je čovek.

Dušan Basalo: Mi nemamo platformu, mi imamo sajt. Sajt na kome su izlistane naše usluge, naša ponuda, i ljudi koje zastupamo. Međutim, mi smo ti kao ljudi, u stvari, koji pomažu u tom procesu najboljeg mogućeg matchiranja, spajanja i uspostavljanja odnosa. Kako mi biramo te ljude? Znači, dva kriterijuma postoji. Jedan, mora da bude top u svojoj oblasti, mora da bude najbolji ili među najboljima u svojoj oblasti. I, druga stvar, mora da bude dobar čovek. I onda kažu: Pa, kako proceniš da je dobar čovek? Koji ti je to assessment koji iskoristiš? Pa, nikome od tih ljudi ovaj posao sa nama ne predstavlja nikakvu razliku životnu, ni finansijsku, ni bilo kakvu. Oni to rade pre svega zato što žele da podele to svoje znanje.

Ivan Minić: Imaju potrebu.

Dušan Basalo: Imaju potrebu, da. Imaju potrebu da upoznaju neke sjajne ljude koji su prepoznali vrednost tog njihovog znanja i iskustva i žele da dobiju deo i za sebe. I oni pristaju iz te motivacije da budu naši mentori, Talks and Folks mentori-govornici. I to meni govori da su dobri ljudi. To mi je indikator. Da hoće da posvete svoje vreme koje im je kritični resurs. Ono im je kritični resurs, ne novac ili nešto drugo, nego vreme. I da umesto da se igraju sa decom, da idu na fudbal, da šta god rade, da ne rade ništa na kraju krajeva, da dođu u kancelariju kod tog klijenta ili kod nas, da posvete nekih sat vreme ili dva ili koliko god, i da jednostavno prenose neko to svoje znanje i iskustvo za dobrobit nekog drugog. I to su dva osnovna kriterijuma kojih se mi držimo. Nakon toga, mi gledamo da su to ljudi, naravno, koji umeju da prenese to svoje iskustvo i znanje. I ono što je važno da nema prevelike priče, da je to pravo u centar, konkretno, praktično. Treba ti podrška, treba ti savet, nekad ti treba korekcija, nekad ti treba negativna povratna informacija, da kaže: E, to o čemu pričaš nema veze sa životom. Evo zbog čega: zbog toga, toga, toga. Nekada treba podrška kroz neku vrstu networkinga, da te mentor upozna sa nekim trećim, itd. Dakle, ti pogledaš ponudu, nađeš nekoga ko ti na prvu loptu deluje da je relevantan za temu koja te zanima. Ili ne nađeš nikoga i kažeš: Nema nikog tamo. Pišeš nam, kažeš: Mene zanima ta i ta tema. Mi ti kažemo: Ivane, daj nam deset dana, dve nedelje. Mi ti dođemo sa predlogom mentora koji nemamo na sajtu. I to je naš princip rada. Mi smo problem solving kompanije. Dakle, imaš temu, imaš konkretnu ideju, imaš projekat koji hoćeš da realizuješ, mi ti nađemo osobu koja to može stvarno da te podrži. Ne teorijski, ne da ti prepriča knjige, nego da ti da konkretan savet i informaciju. Recimo, jedan od prvih mentorskih parova kad smo krenuli je bio upit od čoveka koga poznajem iz nekog ranijeg perioda, koji je tražio osoba, tj. mentora za crowdfunding i to preko Kickstarter platforme, ali osobu iz Srbije koja je to uspešno uradila. Takvih osoba postoji jedan, tj. jedna. 🙂 Mi nismo u tom trenutku ni znali, ali to je naš posao. Mi u tome uživamo: da nađemo, da prepoznamo, da identifikujemo te mentore. Uspeli smo da nađemo rešenje, uspeli smo da nađemo tu osobu. Imali su svoje mentorske sesije, mentorski projekat tzv. Super! Takvih je bila gomila najrazličitijih tema. Od toga da ljudi hoće da uđu u preduzetništvo, od toga da hoće da se profilišu u IT-ju, do toga da hoće da nauče kako strateški da postave svoju kompaniju, tj. sledeći korak u razvoju, do toga da hoće da uđu u politiku, pa im treba i za to mentor. Dakle, najrazličitije teme. Mi stvarno uživamo upravo u raznolikosti tih tema. A ja lično uživam – ovo je moj dream job. Dakle, jednostavno, jedan dan koga se uvek setim koji se desio pre par meseci, gde sam ustao ujutru, komunicirao sam online sa Dejanom Milojevićem, našim košarkaškim trenerom koji trenera Golden State.

Ivan Minić: Bože zdravlje, ove sezone NBA šampionom, ali hajde da ne lajem.

Dušan Basalo: Tako je. A, od sledeće godine da bude glavni trener. Dejan Milojević, koji je jedan fenomenalan čovek, koji je jedan fenomenalan stručnjak za oblasti koje nemaju nikakve veze s košarkom. Znači, nimalo nije slučajno napravio dva MVP-ja. Znači, jednog NBA, drugog Evrolige. Nimalo slučajno. Čovek koji ustane u 6 ujutru i dva i po sata pre treninga čita. Svaki dan čita o berzi, o ekonomiji, o politici, o nauci. Čovek čita i sjajan je čovek. I onda imaš situacija da ja sa njim imam razgovor ujutru, nakon toga da se čujem sa Radetom Rakočevićem spomenutim, koja je jedna takva faca i koji je moja nikad ostvarena želja kao mentor. Jer pre par godina kad sam ga pitao da mi bude mentor, onako me je na suptilan način otpiljio. Pa sam ga pre nekog vremena podsetio na tu situaciju. Ali, eto, koji je danas Talks and Folks mentor. Onda se čujem sa njima, pa se čujem sa Milanom Petrovićem, koji je bio jedan od mojih najvažnijih mentora, čovek koji je vodio Zepter Groupu, koji je vodi Doncafe, koji je vodio neke stvarno sjajne kompanije. I onda imaš situaciju da tokom dana se čujem sa pet-šest ljudi, sa kojima jednostavno do pre godinu dana nije postojala nikakva zajednička osnova da ja s njima nešto komuniciram ili da razgovoram ili da oni mene zovu. Znaš, kada se tebi na telefonu pojavi da te zove Dejan Milojević ili se pojavi da te zove Srđan Kerim koji je nekadašnji predsednik generalne skupštine Ujedinjenih nacija, ti kažeš: Vau! To je taj osećaj.

Ivan Minić: Nije ovo loše. 

Dušan Basalo: Nije to loše. Kakav ti je bio dan danas? -Pa, OK, solidan. Čuo sam se sa ovim, razgovarao sa ovim, dogovarao sa ovim. I zato kažem ja se osećam kao dete u prodavnici igračaka, jer imam komunikaciju i kontakt sa nekim sjajnim, fenomenalnim ljudima iz različitih oblasti. A, sa druge strane, radim sa istim takvim fenomenalnim ljudima koji će biti u nekom trenutku takvi eksperti, a kojima u ovom trenutku je potrebna podrška, potrebno neko znanje, potrebno iskustvo i nešto je praktično, konkretno, i što će im dati rezultatet brzo. 

Ivan Minić: Još samo dve stvari hoću da te pitam. Prva stvar je osim samog angažmana kroz nekakav mentorski rad i sesije, šta još radite kroz platformu? I, drugo pitanje, šta su planovi za dalje?

Šta su planovi za dalje?

Dušan Basalo: Što se tiče ovih drugih aktivnosti, dakle, ono što je u ponudi to je da ovi ljudi, ti mentori, mogu da rade i nešto što mi zovemo grupno mentorstvo. U stvari su neka predavanja. Znači, to je za veći broj ljudi…

Ivan Minić: Edukacija.

Dušan Basalo: Kao mini edukacije ili na nekim konferencija da iznosu svoja opet praktična iskustva, svoje ideje, itd. I pored toga koristimo priliku nekako da te ljude uključimo i u neke druge vrste edukacija, pa smo organizovali sa spomenutim Radetom obuku iz investiranja na berzi, gde ćeš naći boljeg učitelja i edukatora od čoveka koji je imao svoju brokersku kuću, koji ju je prodao za velik, značajan novac, i koji se time bavi. Prosto, jedan od prvih ljudi koji se time bavio uopšte u tadašnjoj Jugoslaviji. I organizovali smo u proteklom periodu design thinking trening, sa momcima, Milovanom Dekićem i Markom Jevtićem iz Nordeusa, koji su napisali istoimenu knjigu, koji prosto taj design thinking ljudi žive. Znači, oni ga žive svakoga dana. Oni na taj način komuniciraju. Kada mi imamo neke naše dogovore, često se desi, pa me vrate: Hej, hajde malo da koristimo design thinking. Hajde sad da vidimo kako ovo da napravimo ili kako da dogovorimo. I to je u stvari nešto što je isto u ponudi. Dakle, generalno mi smo fleksibilni zato što ovi ljudi nam daju mogućnost da budemo fleksibilni i da prilagodimo vrstu usluge potrebama klijenta, da li je to pojedinac ili je to kompanija. Ono što su planovi za dalje, to je, kao što si ti na početku rekao, idemo šire.

Ivan Minić: Za početak, ime nije na srpskom, tako da ne limitira.

Dušan Basalo: Tako je! I to je bila jedna od stvari. Čak nam je prvih 6 meseci i sajt je bio isključivo na engleskom, pa smo ga ipak preveli i na srpski, da imamo adaptirano za domaće tržište. Nama jeste region važan i uvek će nam biti važan. Ovde je naša baza i naša kuća. Međutim, istovremeno je to i nekako pilot projekat za mnogo šire tržište – globalno tržište. Ti si spomenuo da u regionu ne znaš za sličnu priču. Mi i agencija koja nam je pomogala kad je u pitanju marketing i marketing strategija na početku nismo uspeli da nađemo isti model bilo gde u svetu. I sigurno da postoji u nekom delu Amerike, Japana ili gde god, ali postoje sajtovi praktično, tzv. matching ili dating sajtovi za mentore. Ali, neko ko na ovaj način radi da uđe u dubinu tvojih potreba, da posreduje sa uspešnim ljudima, da obezbeđuje praktično sve to da vi imate svoje mentorski proces nesmetan, da se ne bavite nikakvim drugim stvarima i da vodi računa sa ekspertske strane da taj proces bude što bolji. Nismo uspeli da nađemo sličan.

Ivan Minić: Mislim da ne postoji. Postoje podeljeno: spiker sa biroa i sa svim onim stvarima koje oni nose. Postoje platforme na kojima ti možeš da biraš mentore, ali to, hajde da kažemo, nivo selekcije ljudi koji ulaze na te platforme na nekom preterano visokom nivou. I tu u principu ti moraš da uradiš veći deo posla. To ako imaju neke VIP mentore, koji su stvarno interesantni, šansa da vi zapravo napravite sesiju su vrlo, vrlo male. Ti možeš da dobiješ nekog ko je par nivoa ispod toga, to i dalje može da bude više nego dovoljno dobro za tebe, ali u celom tom prezasićenju informacijama, izborima i svim ostalim, to što imaš nekog ko se bavi curating, nemam izraz na srpsko-hrvatskom ili po narodi narodnosti, neko ko uređuje te stvari, i oblikuje ih, i pravi taj izbor za tebe, na osnovu nekih kriterijuma sa kojima se slažeš u osnovu. Mislim da to umnogome pojednostavljuje ceo proces i ubrzava ga. I to prvi put kada smo radili, vi ste poslali kako to treba da izgleda, šta su inputi, šta su outputi, da postoji kratki intervju posle svake sesije, gde svako kaže šta misli. To je jako dobro. Nismo prepušteni sami sebi. Mi znamo svoj posao, ljudi znaju otprilike šta im treba, niko od nas ne zna da bude mentor i ne zna da bude mentee. To je ono u čemu nam je potrebna pomoć.

Dušan Basalo: Jeste. A, istovremeno je mentorstvo jedan od najprirodnijih procesa koji postoji. Mi otkad se rodimo mi smo u nekom mentorskom odnosu sa našim roditeljima, pa si i u školi, pa sa nekim prijateljima. Naravno, to nije formalizovano na taj način, ne zove se mentorstvo, ali to jeste neka vrsta mentorskog odnosa. I ljudima je lako da uđu u taj mentorski odnos i prija im zato što nesvesno prepoznaju u tome nešto što je prirodno, u čemu se nalaze celog života u različitim formama. I onda je sjajna stvar praktično da ti kroz taj jedan odnos dobiješ nekoga ko ti je i podrška, i učitelj, i savetnik, i ako treba kritičar u najboljoj nameri i gde ti možeš da dobiješ nešto što je tebi potrebno u tom trenutku bez suvišnih informacija, pravo u centar. Da dobiješ od čoveka, ne od sajta, ne od knjige, ne od kompjutera, nego dobiješ od čoveka, a toga ima sve manje u današnje vreme, upravo tog ljudskog odnosa gde čovek čini čoveku i da čovek kaže čoveku.

Ivan Minić: Ko šta radi, ja smišljam sa jednim kružokom mojih kolega na koji način ćemo testirati da li je support agent na sajtu chatbot ili ne. Pošto šta god da smisliš, generalno na sajtovima koji imaju chatbot, šta god da smislimo mi u nekom trenutku krene previše ljudi to da koristi i onda oni naprave algoritam za to. 🙂 I onda sad moraš da nađeš svaki put neko čudno pitanje i ako odgovori na čudno pitanje, nije bot.

Dušan Basalo: To je jedan dobar primer. Mi imamo chatbot, u stvari, imamo opciju na sajtu gde ti kažu: OK, chatujte. Znači, stvarno je živa osoba iza toga. I to je bilo jedno na početku opredeljenje da ne idemo na chatbot klasičan, jer je bila ideja: OK, ako mi pružamo mentorstvo kao uslugu, ako pružamo uslugu od strane nekih živih ljudi, sjajnih ljudi, pa onda ideja da i naša usluga bude od čoveka ka čoveku. Tako da je čak i to, iako su moje koleginice u nekom periodu kritikovale i rekle: Jao, pa daj da stavimo chatbot i to funkcioniše, ne, to je opredeljenje. Znači, da dajemo i informacije i uslugu na kraju krajeva kao čovek ka čoveku.

Ivan Minić: Dule, hvala ti što smo ispričali sve ovo. Ima mnogo tema još koje treba da ispričamo. Ispričaćemo nekom narednom prilikom. Ono čime posebno želim da se bavim je da zapravo u nekom trenutku sednemo i bavimo se svim tim što podrazumeva konsultantski rad. Jer, prvo, nije dovoljno shvaćen. Drugo, vrlo često nije dovoljno cenjen. I, treće, vrlo često se uzima na pogrešan način. Odnosno, ono što smo dosta puta ovde pričali, ljudi ne zovu konsultanta da bi čuli mišljenje nego da bi neko potvrdio ono što oni rade. To nije način – na taj način se ne gradi karijera. Sjajne stvari radiš, nastavi da ih radiš. Velika mi je čast što sam i ja među ljudima na platformi. I za sad sam imao samo super iskustva i verujem da se to neće promeniti. Obavezno bacite pogled ko je sve izlistan na Talks and Folks. Pišite u komentarima ako imate neko pitanje, neku sugestiju. Proverićemo komentare i Dule i ja i odgovoriti svakome ko se javi. I, naravno, ukoliko imate nešto što vas muči, za šta mislite da vam je potrebna neka eksterna osoba i da pozajmite nečiju glavu na sat vremena, pišite Talks and Folksu i oni će naći osobu koja je idealna. Kada dođe takav upit, mi se svi skupimo, pa se dogovoramo, pa onda se bira najbolje rešenje za vas. Jer, kao što Dule kaže, ne radimo mi to ni iz jednog drugog razloga osim iz potrebe da zaista probamo da napravimo neki iskorak i da nekim ljudima koji su došli daleko ili krenuli na dalek put malo olakšamo i malo ubrzamo to i pomognemo da što lakše, brže i sigurnije stignu, jer i nama znači da to bude tako. Stalno ljudi imaju tu potrebu kod nas da objašnjavaju. Ne, ne, ali pomažeš konkurenciji. Pa, nismo mi konkurencija. Mi se bavimo možda istim sportom s loptom, ali ima dovoljno mesta za sve nas. Iako ćemo mi postati konkuracija tako što ću ja da ti kažem nešto što već znam, to znači da ja nemam nikakvu vrednost u sebu da zapravo napravi neku razliku. Jer to što ja znam, naučićeš i ti vremenom. A, to što ja jesam je ono što možda pravi tu razliku konačnu. Hvala ti što si bio.

Dušan Basalo: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, gledali, što nas trpite. I kao i dosad, sve predloge, sugestije, komentare u mesto predviđeno za to na Youtubeu i društvenim mrežama. Bilo je zadovoljstvo, mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.