Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji i dugo očekivani gost u Pojačalu je Marko Jevtić, danas jedan od ključnih ljudi Nordeusa, a pre 30 godina jedan od momaka iz Borče koji su bili entuzijasti za tehnologijom i koji su pokušavali i želeli da naprave nešto novo i inovativno i da spoje na neki način tehnologiju, biznis i medije. Njegova karijera je izuzetno bogata i interesantna, proteže se kroz više od dve i po decenije, a posebno važno je ono što je uradio sa Milovanom Dekićem pre nekoliko godina kada je izdao knjigu o design thinkingu na srpskom, koja nije samo nekakav prevod već je u pravom smislu lokalizacija te metodologije koja omogućava izuzetnim timovima da prave još bolje rezultate. Design thinking za Sajam čeka svoje deseto izdanje, što znači da je došao do gotovo 20.000 primeraka, a Marko i Milovan drže i radionice sa ovom tematikom koje omogućavaju timovima da možda lakše i brže kroz praksu uđu u primenu ove metodologije. Uživajte u našem razgovoru gde ćete naučiti svašta nešto o istoriji interneta i tehnologije na ovim našim prostorima kroz prethodne tri decenije, ali i o tome kako je bilo biti u Nordeusu u prethodnih više od deset godina i raditi sve one sjajne stvari koje su imale velike rezultate kako na lokalu, tako i na globalnom tržištu. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Povremeno se desi i sad nakon 300 kusur epizoda da mi u goste dođe neko ko je bio na originalnom spisku. Ali retko se desi da me ta osoba cima, da me pita i da mi kaže da je sad slobodna. Obično sam ja taj koji je dosadan i naporan i juri te ljude. Ti si neko ko je veoma zauzet u prethodnom periodu i do toga mi je posebno drago što si odlučio da dođeš i da izdvojiš vreme. A takođe neko ko je pomenut više puta u ovom podcastu i ko ima veliku ulogu, sa jedne strane u edukovanju ovog tržišta, a sa druge strane kao nekakav momak za ugled u smislu vrlo duge, bogate karijere i velikih postignuća koje si napravio kroz različite faze i posebno kroz sve ovo što već koliko duže od 10-12 godina radiš u kompaniji Nordeus. Tako da Marko, dobro mi došao i hvala što si izdvojio vreme za Pojačalo.

Marko Jevtić: Hvala ti, Ivane. Meni je krivo što nisam mogao ranije da dođem, ali našlo se vreme i ja sam uvek hteo da potražim tebe. Znači, jedan sam bio i otkako si pokrenuo podcast. 

Ivan Minić: Hajde ti sad nama ukratko reci šta ti sad radiš u Nordeusu. 

Marko Jevtić: Ja sam sada VP of Football Games. Ja sam potpredsednik u Nordeusu za fudbalske igre. Nordeus, kao što znaš, 2021. je kupljen od strane Take-Two-a. Međutim, Take-Two je kupio i Zingu, koja ima veliki portfolio mobilnih igara, i onda smo mi u okviru Zinge napravili sportsku diviziju koju Nordeus vodi i generalno razvijamo različite sportske igre. I sada to su Top Eleven i to je Top Goal koji je trenutno u soft launchu.

Ivan Minić: Što se kaže. Nebojša je bio tu, otišao, ali sada ste ponovo svi na okupu u okviru sistema. 

Marko Jevtić: Jeste, da. Nebojša je bio, Nebojša Radović, Enijak, bio je tu sa nama ovde u Nordeusu, bio je u San Francisku kada je Nordeus imao kancelariju u San Francisku. U međuvremenu je promenio neke druge studije, završio je u Zingi i sad, kako smo se spojili, sad ponovo sarađujemo, da ne kažem radimo zajedno, i čuli smo se. 

Ivan Minić: Ne, meni je super genijalan bio taj moment da je prošle godine, mislim, prosto Take-Two je ogroman sistem, Zinga je ogroman sistem, kancelarije po celom svetu, razvojni studiji, i sad je Nebojša to, iz San Franciska, handluje nekoliko lokacija, ali kao treba sad da imamo neki naš zajednički, neku internu konferenciju i ja kao, dobro, gde će da bude? Pa u Beogradu, gde bi bio. I super je, dakle, ta neka mogućnost da, s jedne strane, te velike stvari koje je Nordeus napravio ovde kao nezavistan igrač, a sada da je važan hub u jednom od najvećih ekosistema u gejmingu na svetu. I koliko čujem i koliko su mi svi rekli, po svetu su dosta ljubomorni na to šta mi imamo ovde i kako to izgleda.

Marko Jevtić:  Da, Beograd je atraktivna destinacija, atraktivan hub. Rast koji smo ostvarili isto poslednjih godina u Nordeusu je pokazao, i u Zingi, da mi možemo više, dobili smo poverenje, zaslužili smo to poverenje i čak smo im porasli sa brojem zaposlenih. Nebojša, recimo, nekad radi iz Beograda, ima sad kajticu ovde kod nas, pa dođe, samo ga vidimo u kancelariji, ne znaš, ono, došao iz San Franciska. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ok, hajde da se vratimo, dakle, na vremenskoj liniji, na sam početak, i da krenemo onako kako inače počinju najčešće epizode Pojačala, a to je mančmelo pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

Marko Jevtić: Šta sam hteo da budem? Pa, ja sam odrastao s loptom, i sad to je bila i fudbalska i košarkaška lopta, iskreno, više sam hteo da budem košarkaš, i to je nešto što je, ono, obeležilo to moje detinjstvo, dok nije došao kompjuter u kuću, što se kaže, ali do tad me samo lopta interesovala, prvo fudbalska, kad nisam mogao ni da dobacim na koš, a onda je to košarkaška lopta bila, i to su te prve utakmice koje nas je ćale vodio, Pionir, generacija sa Đorđevićima, Danilovićima i Mijailom, koja je osvojila i taj Kup šampiona i Evroligu, i sadašnju, i to je meni bilo sve, kao, hoću da budem košarkaš, i kao, samo mi dajte košarkašku loptu, ja ću je tapšati po dvorištu, ići ću na koš, ništa me drugo ne interesuje. 

Ivan Minić: A kako je bilo okruženje? 

Marko Jevtić: Okruženje, ja sam odrastao u Borči, i Borča je bila, to je sad zanimljivo, predgrađe, imali smo, s jedne strane, ja sam živeo s jedne strane ulice, 50 kuća, i s druge strane školsko dvorište sa košem, i onda ja tapšem tu loptu dok ne dođem do koša, nema automobila toliko kao što danas ima, javljam se svakom komši i svi smo se tu znali. Malo je to posle rata sve krenulo da se razvija u nekom drugom smeru i bez nekog reda, ali dotad je to bilo uređeno naselje, lepo naselje za odrastanje, bezbrižno, i da, znači, svi smo se nalazili samo u školskom i gledali, verovatno je to i tvoje odrastanje, jer smo slične generacije. 

Ivan Minić: Pa da, mislim, i da kažemo, svaki kraj je imao neke svoje specifičnosti, ali nekako smo svi gravitirali ka nekom školskom dvorištu, ili nekom velikom parku, ili nekom otvorenom igralištu. Ajde, ne znam, ja sam taj neki period ranog detinjstva proveo u kraju oko Supove 29. i hale Pionir, ja sam na svaku utakmicu išao zato što mi je bilo 15 minuta peške, i znali su me i stražari i svi ostali i puštali me kad god je nešto što nije komercijalno atraktivno, ne prodaju se karte, ja sam sedeo negde u perjanoj jakni, pošto je uvek bilo hladno, ali došao da gledam utakmicu, jer kao, nema ništa lepše od toga, vija NBA liga i sve ostalo. Ovo je to neko romantično, romantični period odrastanja. 

Marko Jevtić: I jeste, to su i meni moje neke prve uspomene, da smo u školskom, da smo po ceo dan u školskom i da idemo na Pionir, tada već sa ocem, posle smo i sami, već kada smo rasli u osnovnoj školi, treniranje raznih sportova, pokušaja, malo pokušaja i karatea, aikida jer je tada bio popularan, ono Karate Kid i ne znam, takvi neki filmovi, ali kao, najviše je to sve bilo vezano za loptu. 

Ivan Minić: Vas trojica burazera. 

Marko Jevtić: Da, trojica, s tim što je jedan burazer godinu dana mlađi od mene, tako da je to bilo rame uz rame i širi izazovi, koji ima prednosti, ali ima i izazova kad su tako blizu, tako da nije bilo lako s imenom, roditeljima s nama, a drugi burazer je 92. godište, tako da je on dosta mlađi od mene, on je 9 godina mlađi od mene i da, sa njim je već bilo malo drugačije, jer kao, on se tek rodio kad smo mi već išli u školu. 

Ivan Minić: Bili matori. 

Marko Jevtić: Da, pokušavali. 

ODRASTANJE UZ RAČUNAR

Ivan Minić: A kaži mi, taj trenutak kada je računar stigao u kuću, odnosno i celo interesovanje za sve to, kako je to krenulo? 

Marko Jevtić: Da, pa ok, to je sad ono, klasika, nekako uvek te kao neki predmeti više interesuju u školi, meni matematika je išla dosta dobro, moj ćale je isto, pokojni je išao na republička takmičenja i onda su svi znali to, on je odrastao isto tu, išao u školu, išao u Prvu gimnaziju, a ja sam u neki bunt, pa sam otišao u Petu, to je bilo uvek, ali svi su znali njega jer je donosio te uspehe sa takmičenja, i onda i ja, kao, nekako je bilo prirodno, kao, vidimo, idemo matematika. I u nekom trenutku, nama je komodor osamnaest šestica neka, ’93–’94, od kumova završila nekako kod nas, i tu je bilo on veliki plop i diskovi gde ja pokušavam i neke igrice da igram i otvaram neki BASIC, u tom BASIC-u kucam nešto da napravim, ono, da se isprinta samo neki tekst i to je za mene bilo wow. Tako da to već je ono, treći, četvrti, peti razred, ja već imam kao kompjuter na kome nešto pokušavam. Imamo neki dodatni, isto profesor fizike, tada mlad, u osnovnoj školi, uvodi neki kao dodatni čas informatike, imamo jedan kompjuter u školi, i kad je da pokaže neke stvari, onda sa njim razmenjujemo te flopi diskove, tu već kreće neko interesovanje, ali ono što, kad dolazi taj prvi kompjuter, to možda već početak, osmog razreda, ja mislim da je tako, negde ’97, ’98, ili da, tako je, ’97, ’98, kad dolazi neki, da li je to Pentium sa 133 MHz, nešto, je to bilo, Celeron nije bio onaj Intel, inside, ali je bilo, to je tad bilo, wow, kao dobili smo nešto i kao kreće, ono može, igraš neke bolje igrice, možeš da, imaš grafički interfejs, imaš Windows, to je ono, i kao, skupljamo pare za modem, to je bilo sledeće, kao taj modem, konekcija na internet, to je internet, je bilo, ja mislim, ono prekretnica, kao kompjuter, super, ali internet, kad sam se prvi put povezao, to je bilo to, i tu je već malo interesovanje je splasnulo za loptu, ja sam nastavio, onda igram basket stalno, ali kao, kad dođem kući, knjige ništa, kao odmah, kao kompjuter, i kao da pokušam da se ulogujem, sećaš se da su se tada kupovali, to, ja ne, mnogi su zaboravili, tad je to sa fiksne linije si se konektovao na internet, to je bilo, kad se konektuješ, niko ne može da te zove, od tako je, da, mi nismo srećom imali dvojnika, ali da, sa dvojnikom je teško, i onda se konektuješ na internet, i onda imaš par sajtova koje znaš i koje otvaraš odmah, i čekaš da se otvori, gasiš se da bi uštedeo, jer tada ono, plaćaš deset sati, i onda svaki minut ti je nešto vredeo, i ti ono, skineš NBA.com, prekineš internet, i sad ono, imaš da čitaš, da, to je bilo ono, prvo, kako se sećam toga. 

Ivan Minić: Joj, bože, kad se setim, i onaj, oni su to tada koristili, da je NBA.com, onaj real video i real audio, najodvratniji format koji postoji. 

Marko Jevtić: Jeste, imao si da real player, isto i da. 

Ivan Minić: Da bi nešto video, ti skineš i ono, kao animirana poštanska markica, ali video si nešto pre nego što je izašao NBA action, pre nego što je došao te nedelje, video si nešto pre ostalih. 

Marko Jevtić: Da, jeste, real player. 

Ivan Minić: I taj moment, kako kupujemo sate, pa onda imaš, ne znam, kod jednog provajdera, imaš lokalni režim, koji je pola jeftiniji, pa ti kroz lokalni režim skidaš mejlove, a ovo ostalo kombinuješ da ti tih deset sati koje sad potrošiš za dan, da ti traje jedno četiri meseca bar. 

Marko Jevtić: Da, real net, imao ta, light. 

Ivan Minić: Home režim i light režim. 

Marko Jevtić: Da, i onda si imao te, kao razne opcije, samo domaće, samo tad. Da, sećam se toga, i ono, pa si paziš na to, inače ode internet, i onda čekaš, ono, mesec, dva, kad si skupi pare da opet nešto platiš. 

Ivan Minić: Sećam se, mislim da je u nekom trenutku ta cifra bila deset maraka sat, što je bilo jezivo, mislim, to je možda sam početak, šesta recimo, a posle je kao bilo malo manje, ali tih prvih deset sati, da je detinjstvo, ne, da je detinjstvo, osam meseci. Da. Sad kad pomisliš na to, da je kao… 

Marko Jevtić: Da, bilo je skupo, nije bilo dostupno i kao odvajao si, ono, nisi, ne znam, ne znam, ne znam, ne znam, na tom trenutku ni izlazio ništa, kao ja odvajam samo za internet, kao onda odem, to je, radoznao sam, hoću da vidim šta, šta to sve ima i to mi je to prvo neko sećanje, to je već ono, osmi razred i onda kao ide gimnazija i tu, i smo u osnovnoj školi, možda i jedna, neko i još ima kompjuter i niko nije mogao da se konektuje na internet, tako da je bilo i dođu drugi kod mene da se konektujemo na internet da vide internet, bukvalno se tako to, u gimnaziji već je to bilo drugačije, ljudi su imali kompjuter, internet i onda smo mogli menjamo i šifre za internet, pokušavali smo da dođemo i do drugih šifara za internet, svašta je to bilo kao klinac, samo da… 

Ivan Minić: I da probaš da nađeš nekog drugara sa fakulteta ko možda ti da šifru od akademske mreže. 

Marko Jevtić: Jesu, to je bilo isto hit, onda se ne skidaš kada si uloguješ, pošto je teško da se uloguješ, ali kada se uloguješ, to je to. 

Ivan Minić: Mislim, niko ko se nije toliko trudio da dođe do interneta ne može da ceni ovo što ima danas. Da, jesu. Kad je to, s jedne strane, komoditi koji svako može sebi da priušti, a s druge strane, je dostupno zaista svuda, na svakom uređaju, brzo, ono nekad, kao, zašto se ova slika, zašto je podeljena u 16 kvadrata da bi se brže učitala? Pa zato što svaki kilobajt je kao kuća i ti onda čekaš da se učita i pukne kod 14 kvadrata i imaš učitanu sliku do pola i možeš se slikaš s njom. Ali dobro, to su neki romantičarski periodi našeg odrastanja. 

Marko Jevtić: I ono što se tada dešava je kao, imamo i CD, otvori se CD klub u Borčetu i onda možeš da dođeš do nekih novih igrica. Exit je bio, ja mislim, u Čika Ljubinoj, jedan je, bio je još jedan kod Hala, pri onim, ne mogu se setim više imena. Ali bilo je sad CD klubova, možeš da igraš različite igre, možeš da ideš za grad, ja iz Borče skupim par, ja idem samo da uplatim internet i vraćam se kući. To je bilo to. To sad ispadne, zamisli ovo ljudima, to je to. Ovo je dan kad idem da uplatim internet. 

Ivan Minić: Ovo je sveti dan, da. To su CD klubovi gde sediš, blejiš, čekaš, pričaš sa ljudima šta novo od softvera ima, šta novo od igrice ima. I gde kao to što si ti dobio, isto u startu je bilo i skupo i komplikovano i dugo je trajalo da se nareže disk i sve ostalo. Posle je to postalo opet nešto što je konfekcija i mnogo ga ima i tako dalje. Ali to na početku, ta činjenica da smo, okej, zahvaljujući pirateriji, ali bili izloženi najboljim igrama, bez ograničenja, najboljem softveru, ko je hteo da uči 3D, nije počinjao od free alata, nego je počinjao sa 3D Studio Maxom, Majom, šta god si želeo, šta god ti je trebalo, ti si suštinski imao dostupnim i to je negde možda i neka komparativna prednost koju smo mi imali u tom trenutku, jer verujem da naši vršnjaci po Nemačkoj nisu imali takve stvari dostupne kako smo imali mi. S druge strane, to je značilo i da ti dođeš u neke zrele godine, navikao si na nekakav ekosistem koji sebi ne možeš da priuštiš i nemaš odnos prema plaćenom softveru kakav bi trebao da imaš. Ali okej, mislim da se to prilično promenilo i stabilizovalo za ovih 20-ak godina, da je u tom trenutku to bilo i jedino realno. Jedna od prvih stvari po kojoj ja tebe pamtim jeste to da si napravio sajt Borca.co.yu. 

BORČA SAJT

Marko Jevtić: Da, pa to je sad ta ’99. Znači, tu je kao kreće gimnazija, krećemo ’98. gimnaziju, prekida nam prvu godinu bombardovanje i za vreme bombardovanja su isto provajderi, pogotovo PTT recimo, dali ono besplatan internet ili tako nešto, onda smo visili tu u kraju ili si na internetu, kao ne ideš nigde, u bombardovanju gledaš šta se dešava, odvesti i istražuješ ono šta ti može, kako da doprineseš, kako da se te poruke šire. Bilo je par sajtova, ja sam tu, nisam sad siguran da li ’99. ili ’98. već krećem kao taj lokalni community, kao kako da doprinesem, napravim sajt Borče i kao da budu neke lokalne vesti, lokalni forum, tada nije bilo Googla, mislim, ne znam kad je tačno Google krenuo, ali tih nekih godina mi smo koristili ono Alta Vistu, ne zna se sećaš, kao i to je onda Geocities, je bio neki website koji je kupio kasnije, da, kasnije koji je možda propao, ali besplatan hosting koji ti je davao to neke isto mogućnosti, ne znam da si mogao domen isto da nekako kupiš, fejkuješ, bilo je raznih opcija. I onda to kao Borča bila prva neka stvar koja je meni bila interesantna i to su prepoznali neki lokalni isto biznisi tada, i kao, jer je izašla i vest, ono, Borča ima website, Beograd je imao je, ne znam, tako je nešto bilo, nije ono, mnogi gradovi u Srbiji nisu imali, taj Beograd nije bio zvaničan sajt nego bio neko, neko iz inostranstva je napravio i onda kao Borča ima website, to izlazi svugde po novinama kao prvo naselje u Srbiji koje je na internetu, razne te ono clickbait vesti i tada bez klikova. I onda mene kontaktiraju tu, kao, kako da te podržimo, i ja kao okej, hajde da platim bolji hosting, da uzmem ovo, da platim forum tad neki, i to sad kreće i dešava se da me zove jedan od njih, ima neki fast food, kaže ja hoću još veću reklamu, zvali su me sad iz Kanade neki prijatelj kojeg nisam još 20 godina video, video moju reklamu i doći će na leto i dovodi, ne znam, celu porodicu kod mene u fast food, kao roštilj neki, mala kafana. I onda je to kao krenulo toliko da su od toga nastale neke besplatne novine kao 24 sata, gde su isto te lokalne teme. Ja sam uvek razmišljao i tad sam dosta i čitao i kao razmišljao šta su te neke, okej, postoje ono tradicionalni mediji koji pišu o svemu, i tamo neka vest ko iz ove škole je pobedio na kom takmičenju, šta se renovira, koja ulica, neće nikad izaći. I kao, a to su teme koje su lokalno najbitnije. I onda je to usledilo kao, i napravili smo i te neke novine koje su izlazile mesečno, besplatne su bile po kraju, postavljeni su štandovi po nekim prodavnicama gde su ljudi mogli da ih uzimaju. Isto su lokalni biznisi to podržavali. Fudbalski klub je isto tad imao progres neki, došli do prve lige, tako da je to sve nastalo iz toga. Ja sam pošto izašao, ja sam se i odselio iz toga. To, ja mislim da i dan-danas živi.  Tako da to je bila jedna od prvih stvari koje sam radio. Isto tako je, recimo, tad se već krenulo da pravim website. Kupio sam, dobio sam na Biblioteka Čačak je objavljivala te knjige, ono Java, HTML, nemam pojma, i to me isto interesovalo. Bilo je drugačije, tad se kucalo ono više nekih kod nego što si sad ono samo povlačio neke stvari i kao ajde nešto da napravimo. Čak sam pravio neki, ono, Java applet kad se učitava taj Borča sajt, što je bilo bespotrebno, ali kao, ali je lepo nešto da se mrda, da nešto se mrda. Ja ne znam da li je Flash… Flash je posle. Tako da to sad sve kreće i onda ja pravim i neke, ono, neke stvari iz mogućstva. Na primer, mislim na Sunshine website. Sam napravio kao prvi neki fan club website u Srbiji tada. Kao, to je isto ’98. leta. Meni je Sunshine bio tad, ono, muzika mi je bila bitna u životu i kao Sunshine, njihovi koncerti su bili tad, ono, fenomen u gradu i nije dolazilo lako bendova stranih. I onda kad Sunshine pravi, to su možda Dan zaljubljenih ili nešto je bilo svake godine, to je Toma Toma i ta muzika. I znam da su mi oni iz benda isto su mi pisali i zahvaljivali i slično. I onda kreće i kao komerc, neko hoće website, ja krećem. Već sam prva godina u gimnaziji, druga, ja krećem, zarađujem neki mesec više nego moji roditelji i onda to se nastavlja i nastavlja. Ja kupujem od tih para, kupujem i neko ozvučenje, rasvetu, krećem da radim kao DJ, kupujem CD rezač, kao počnem, ono, MP3 izbore da radim, mala prezada, pa sad sve ide, da ide na sve strane. I kao sad, ovi se sećaju iz gimnazije, da li imaju neki vizit karte, da sam štampao kao Jungle CD production. I ovo sad to sve ide, ja treba da učim, ono, učimo neke stvari koje su, ono, već možda i zastarele, o nekim stvarima, kao, internet dolazi, dolazi neka revolucija, jer to je to. Sa internetom to je bilo kao kasnije mobilni kad se pojavio, ili sad možda veštačka inteligencija. To je neki počinitelj, da ti kao toliko ima mogućnosti da ti ne znaš gde pre da ideš, a imaš ograničeno vreme. I onda na taj način, eto, kroz celu gimnaziju, ja i zarađujem i nešto radim i kao, i ok, i uspevam da završavam isto školu, ali to me manje interesuje, više me to društvo.

IZBOR FAKULTETA

Ivan Minić: I otprilike u tom nekom periodu kraja srednje škole, svi mi treba da donesemo tu negde bitnu odluku šta hoćemo da radimo sa svojim životom. Pa sad većina i ako upiše neki faks, ne završi na kraju da se bavi time. Mnogi koji upišu fakultet ne završe taj fakultet. Retko se potrefi da se sve složi kako treba. Ti si neko ko je to već bio mnogo aktivan i pre svega toga. Kako si razmišljao prosto o tim nekim narednim koracima? Šta ti je bilo lepo? Je l’ tebi bilo, praviš sajtove, radiš gomilu nekih stvari, tu ima i novca i neka ekipa se skupila i sve ok. Sad treba malo krenuti da strukturiraš i uozbiljavaš život.

Marko Jevtić:  Jeste. Pa imam još jednu priču za CD rezač, recimo. To je zanimljivo, to ne znam da li se ljudi sećaju. On, prvi dvobrzinac, to je bilo, staviš ga uveče i ujutru se, ono, nareže ti, spavaš ako nije pukao. I to je rizik, jeste bilo. Svaki drugo veče ti pukne disk i to se posle… Sad je to nezamislivo ljudima, ali tako je bilo. Imaš dvobrzinac, pa četvorobrzinac, pa to je spor progres bio. Posle je to se ubrzalo, tako da sam ja, ono, i noći i dane, to je, ono, spojio sam sve. I samim tim, ja u školu, ono, sam dolazio kao ujutru, progres je da li je disk narezan ili ne, a ne, ono, da li imam kontrolni iz istorije i slično. Tako da sam već počeo malo da popuštam u školi, ali kao bio sam, ono, vrlo dobar, odličan đak. Međutim, došlo je, ono, izbor taj kao šta ćemo da studiramo, šta ću ja da studiram. I sad, matematika mi je najviše išla, informatika u gimnaziji. I drug Filip Ilić, s kojim sam posle razne projekte radio, on se odlučio da ide na matematiku i ja sam bio negde najbliže kao tome. S druge strane, neki drugi drugari su išli na FON i to je imalo negde najviše smisla. I ja sam tu negde razmišljao. Pokojni otac me ubeđivao na Saobraćajni fakultet jer on zna, to je tad bilo meni hit, on zna neke njegove direktore u pošti koji su završili Saobraćajni fakultet, imaju po ceo dan internet, pa mi je, ono, bio pič kao šta što ne ideš na Saobraćajni. Međutim, šta se onda desi, mi u četvrtoj godini dolazi predstavljanje fakulteta, dolazi neki Fakultet za poslovne studije za koji ja nisam čuo, Univerzitet Megatrend. Ja do tad ne znam ništa, znam da BK postoji kao privatni, nisam ni znao da postoji drugi privatni u Srbiji. Znači, isto nije bilo stanje kao sad, gde ima više privatnih. Oni mi daju brošuru gde su to predmeti kao internet pravo, kao elektronsko poslovanje. Ja gledam šta se uči na matematici, šta se uči na FON-u, šta se uči tamo, kao, mene ovo zanima. Kao, ja ne znam ono, analiza informacionih sistema, različiti neki predmeti gde kao imaš i ekonomiju, biznis, i imaš taj kompjuterski inženjering kao smer koji mi je dosta zanimao. Meni je delovalo da je to ono što ja hoću da radim. I pošto sam već zarađivao, nije mi bio problem kao da upišem privatni fakultet tada. I tad nije bilo to ni toliko izvikano, posle to postane. To je fakultet koji je trajao četiri godine i ja sam ga upisao. I posle ono šta se sve izdešavalo, deluje mi da sam napravio baš pravu odluku. Tu su bili dosta dobri, dosta dobri profesori, bile su manje grupe, oni su se posvećivali, pogotovo mi koji smo bili radoznali. Meni je programiranje, na tom gde sam imao desetku, predavao profesor Tubas koji je pred mene na doktorskim studijama tada predavao na Matematičkom. Alempije Veljović, profesor sa Tehničkog fakulteta u Čačku, mi je predavao informacioni sistemi, gde sam dosta naučio i gde sam objavljivao čak i naučne radove neke po konferencijama tokom studija. Tako da sam se odlučio za to i paralelno s tim sam nastavio da radim sve vreme. Završio sam gimnaziju i krenuo sam da radim kao sistem administrator, najpre u firmi, da je kao preko leta samo, to se malo produžilo. I onda idu i poslovi dok sam studirao, tako da nije prošla godina da sam ja studirao a da nisam nešto radio. 

Ivan Minić: Ja sam malo mlađi i nisam upisao fakultet odmah, ali imam tu par drugara iz tvoje, moje generacije, generacije između, koji su to u prvih tih nekoliko generacija upisivali i BK i Megatrend i druge fakultete. I svi, naravno, s jedne strane, bilo je mnogo fluidnosti u smislu, ne znaš ti baš tačno kako će da izgleda taj program i sve ostalo, ali imaš neke sjajne, izuzetno stručne ljude koji su pritom jako motivisani da se iscimaju oko tebe, jer su i oni došli da probaju nešto novo i nisu stigli da se umore od studenata, od svega. Pričaš o stvarima koje su aktuelne, radiš sa njima na stvarima koje su aktuelne, uvodi se to kao projektni rad, da vi radite zapravo na nekim simulacijama ili na pravim projektima. I sve to je nešto što sad možda i deluje kao uobičajena stvar, ali pre 20 i kusur godina apsolutno nije bila. I kao, bez obzira na to kakav imidž danas imaju privatni fakulteti, a bogami kakav imidž imaju i državni fakulteti, to neko vreme je bilo prilično romantičarsko i svašta nešto je tu moglo da se desi interesantno. I mnogi od tih ljudi su i pronašli sebe u tom procesu i naučili ono što često kaže ovaj moj drug Đole Jovanović danas Xiaomi, a nekad svašta nešto, kada opisuje kao kako je na prvom predavanju, mislim iz menadžmenta, njima profesor rekao nešto u stilu: “Ukoliko na kraju fakulteta ne budete imali ponude za posao, nešto niste uradili kako treba tokom fakulteta, jer vi ste ovde izloženi gomili poslovnih ljudi, vi pričate sa njima, vi njima prezentujete stvari, oni su prisutni na vašim konferencijama, case study-jima, projektima. Ako niste dobili ponudu, negde ste proklizali. Nije nerešivo, ali ono, mora da budete svesni toga.” I mislim da je to, s jedne strane, mnogo lepo. S druge strane, to jeste period ekspanzije u kome ta vrsta znanja, to “zna nešto s kompjuterima”, pa šta god to bilo, je nešto što postaje potrebno sve većem broju firmi, manjih i većih i srednjih. I tih nekoliko godina u tvojoj karijeri su zapravo jako zanimljivi i dinamični. Ti tu radio svašta nešto. 

Marko Jevtić: Da, svašta sam radio. I ta različita iskustva su mi pomagala da budem bolji na nekom sledećem izazovu. Krenuo sam to kao sistem administrator, gde, ja, znao sam nešto, ali sam imao priliku isto da pokušam da naučim nešto novo. Ljudi su, da, što ti kažeš, bilo je ono “neko zna nešto za kompjuter”, odmah ga zove. Ja se sećam, jednom me je drug zvao za TV karticu da namestim, kupio je, i ja sam nameštao, i to nije radilo. I onda njegov ćale uzeo, zove tog koji mu je prodao i kaže: “Tu mi je stručnjak za kibernetiku”, a ja samo znam da ubacim TV karticu u slot i da instaliram drajver. Tako da ljudi su to sve mešali. I kao, i na tom nekom talasu, krenuo sam da radim kao sistem administrator, na faksu te neke stvari koje su me zanimale sam mogao da učim, i to projektovanje informacionih sistema, više sam učio programiranje, više sam učio biznis, marketing. I dešavalo se da oni imaju potrebu isto, da objave neke otvorene konkurse: “Ako hoćete da pišete radove, da idete na neke simpozijume, konferencije, da će Megatrend da stane iza vas, da vas stipendira.” Pa u tome svemu, ja sam rekao: “Ok, ja da probam.” Znači, ja pravio neke, pisao neke radove koje sam slao za Infofest, u Info, to su ti IT simpozijumi tada bili, verovatno i sad postoje. I pojavio se kao jedini student tamo, i to student Megatrend univerziteta, da to prezentujem. Naravno, profesori su isto stajali iza mene, oni su isto učestvovali u pisanju tog rada na neki način, ali ja sam bio tamo jedini kao student. Tamo su bili profesori, asistenti sa ne znam, FON-a, ETF-a. Onda je to bilo svima onako čudno. Ali i to, upoznao sam Milana Obradovića od naših zajedničkih prijatelja, to je bilo možda, ja sam bio druga, treća godina, gde je on bio neko ko je uvek bio, i tad pogotovo, radoznao i pun energije. I onda je on kao: “Ok, šta si to pisao? Daj da pišem sad tekst.” On je radio za Ekonomist, i kao, “pišem neki tekst o ovome”, on je išao službeno na tu konferenciju. Njega je baš zanimalo to što sam ja radio. “Ajde da napišemo o tome.” Onda sam mu ja davao kontekst, onda smo počeli da se družimo, onda me on zvao, gledaj, kao: “Treba nam da bi ti pisao za nas”, jednom nedeljniku, nešto mi on… Niko ne zna. On je studirao novinarstvo na Političkim naukama. “Ako mi se povedu novinari, mi ne razumemo mnogo tehnologiju, ne razumemo mnogo biznis, ali tehnologiju još manje. I kao da bi ti pisao nešto za nas.” Ja rekao: “Pa nisam ja neki novinar, ne pišem ono…” “Ajde, probaš, daću ti ja par saveta.” I ja sam to probao, i malo po malo, prvo sam počeo da pišem za Ekonomist, onda sam pisao za različite medije kao PC Magazin je tad bio, PC Press, isto sam pisao ponekad. Yellow Cab je bio isto ono po… I onda je to bio još neki honorarni posao, gde sam počeo da razvijam još više interesovanja za te neke trendove u biznisu, trendove u IT svetu. I shodno tome da nastavljam da se razvijam. I nisam još ni završio fakultet, znači bio sam možda treće, četvrte godine, dobio sam ponudu iz Eventima tada. I to isto preko nekog zajedničkog prijatelja našeg, to je Dušan Basel. On je radio u nekoj HR agenciji, on se ceo život je u tom HR svetu. I on me zvao, i oni traže nekog koji ima različita interesovanja. I treba da se setuju, evo Eventim je tada, to je bilo nezamislivo u Srbiji. Imao si i ono, Ticket servis, Beoticket servis, i to je bilo na Trgu Republike, jedan šalter gde se sve karte za koncerte prodavale, u kešu samo, i to je bilo to. Znači, ti ako si iz Novog Sada, ti moraš da dođeš tu i da čekaš u red. Eventim, kao cilj Eventima je bio da demokratizuje prodaju ulaznica, da postoje elektronske ulaznice, da postoje prodajna mesta širom zemlje. I da… I oni su bili čak i neophodni da bi se desio koncert Rolling Stonesa u Srbiji. Bilo je neophodno da postoji takav jedan ticketing sistem, jer Rolling Stones ne dolaze ako nema takvog. Jer to je onda i kontrola koliko je prodato karata, sve je “na belo”, što je isto bio novitet za Srbiju u to vreme. I ja sam bio tu prvi zaposleni Eventima, gde sam otišao u Austriju na neku malu obuku i došao, i kao, ok, od sad ja ugovaram i sa ovim organizatorima koncerata prodaju ulaznica, ugovaram prodajna mesta po Srbiji, putujem po Srbiji i setujem, objašnjavam ljudima kao kako radi sistem za elektronske, postoje specijalni papiri sa hologramom, štampaš te ulaznice, i to je bilo nešto što je bilo inovativno za Srbiju. I sećam se, bilo je mnogo izazova. Bio je izazov kad smo prodavali za Zvezdu ulaznice. Tu je bio izazov što se prodalo mnogo više karata nego što je moglo da stane u Pionir. Bila je neka utakmica, evropska utakmica, ne mogu da se setim šta je tačno bilo, ali sećam se da su se nazvali iz Smedereva, kupili iz Smedereva kartu, oni došli, ne mogu da uđu jer je ono prodato više ulaznica i žandarmerija je samo zatvorila u jednom trenutku ulaz. Takvih ranijih izazova gde to je veliki stres za tebe koji si mlad, kao ne znaš šta sad, kako da iscimaš to. To nije samo trošak te karte koju je neko platio i to možda se vrati, nego celo, neko se odvojio i vreme i novac dodatni da bi došao do grada. Tako da to je, pošto je zaživelo, nažalost, video sam, Eventim više nije u Srbiji, ali postoji. Sad je normalno kupiti online ulaznicu, to je tad bilo nešto novo skroz.

Ivan Minić: Da, mislim, digitalizovano je to tržište. Ali sećam se čak i relativno skoro jednog razgovora sa jednim od tih sistema koji danas to najčešće rade i sad kao da li možemo da sarađujemo, možemo, postoje neki komercijalni uslovi koji su ok, kako god, ali kao jel imate više kategorija ulaznica, pa trebalo bi da imamo. E onda nisu ti uslovi, što moramo da napravimo plan tog venue-a gde se održava i to je jednokratni trošak koji je veliki i tako dalje, koji snosi onaj prvi koji organizuje u tom objektu nešto. Pa rekoh dobro, koliki je to trošak? Sad oni meni kažu da je to nekih par hiljada evra. Ljudi, nema nikakvog smisla za nas sad. Naravno, hvala Bogu, većina događaja u Beogradu se održava na nekoliko velikih bitnih lokacija i to je sve već izmapirano i napravljeno kako treba, ali jeste triki, a tad je posebno bilo sve to svemirski brod, mislim. I naročito taj momenat, ti kupiš nešto digitalno i onda ti još štampaju na lokaciji karte i daju ti, to je bilo wow, to si mogao da doživiš samo eventualno za avio karte, a i to je pitanje.

Marko Jevtić:  Da. Ali toliko bi moj posao bio raznolik, da ja sam, ja jedan dan na sastanku sa, ne znam, Maksom Ćatovićem iz Komune koji dovodi Rolling Stonese u tom trenutku, posle se to malo iskomplikovalo pa su došli kasnije, drugi dan sam sa, ne znam, sajtom B92 da dogovaramo da bude afilijet neki na njihovom web sajtu da korisnici mogu kod njih da kupe kartu, treći dan sam u Smederevu ili nekom, ne znam, nekom Vranju gde dogovaram sa nekim prodajnim mestom da se tamo, i kao objašnjavam šta će ti da mapiram Arenu, ovo što si rekao u Softveru ja sam, ili Sava centar, ono, nismo imali firme mi tada za organizatora, nego smo morali da uđemo na tržište i to je značilo radiš sve, i peti dan pravim banere u Flešu da reklamiramo na našem sajtu te događaje. Tako da je bilo sve raznoliko i kao radiš i onda dolaziš u kontakt sa različitim ljudima i upoznaješ te ljude i sutra onda radiš neke druge poslove, opet ti kontakt i to iskustvo ti dosta znači, znaš kako sa kojim ljudima isto da komuniciraš i slično. Tako da Eventim je bio isto veliko iskustvo za mene, ali to vreme je bila isto obaveza da se služi vojni rok, to je bilo nešto što mene opterećivalo i jako. Na kraju, moja generacija nije morala da služi, mi smo možda prva, ali mene je to, ja sam razmišljao o tome i kao moram da skinem to da bi nastavio dalje, kao neće da me to prekine negde kad mi je mnogo bitno. I ja sam onda otišao i civilno da služim, i dok sam služio civilno, Milan Obradović, pošto stalno smo bili u kontaktu, hajde nešto, pa ti, ja rekoh, nemam vremena, ja sam ono od 8 do 4, 3 u ovom vrtiću, on je rekao super, možeš od 3 do 10 da budeš u B92 s nama, ja rekoh da li ceo život, ceo dan, on mi je to, nema veze, hajde da probaš, pa ako ne budeš mogao da izdržiš. I onda sam prešao i u B92, to je ono, isto fenomenalno iskustvo, jer ta ekipa tamo, bili su mladi ljudi puni energije, kao što je bio Milan. Bio je B92 najposećeniji sajt, Media je isto bio dosta gledan i onda ta naša ekspertiza u IT-u i u ovom biznisu, berza je rasla, bilo je neko vreme gde smo radili sa novinarima zajedno na tim temama. Ja i pisao autorske tekstove koji su zadam danas na B92 i to je bilo isto jedan lep period. 

IT U MEDIJIMA

Ivan Minić: Generalno, ceo taj segment tvoje karijere koji se održava tih nekoliko godina kroz različite medije je super interesantan, jer mi u periodu pre toga imamo specijalizovane medije za IT, ali ti mediji su za ljude koji vole hardware primarno, software donekle, i ti to imaš iz ugla nekog inženjera i geeka, ali vrlo retko imaš bilo kakvu poslovnu komponentu u priči. Poslovnu komponentu možeš da imaš na nivou možda nekog profesionalnog štampača, pa to baš nije za svaki ofis, nego za nekog ko se bavi time, ili možda nekog kompleksnog poslovnog softvera gde pišeš recenziju, ali suštinski nemaš baš nijednu firmu koja to koristi ovde, nego više teorijski pišeš recenziju šta bi moglo kad bi moglo. I zapravo, taj period početak 2000-ih je period u kome dobri tradicionalni mediji i magazini i dnevni mediji i sve ostalo uvode nekakve sekcije koje se bave tehnologijom, koje se bave biznisom, gde nije samo ono što su mediji bili godinama – ne znam, kultura, sport, umetnost, politika, društvo, crna hronika, šta god, sve ono što je sa te socijalne strane – nego kao počinješ da imaš i delove koje se bave tehnologijom. Mi sada to treba s jedne strane prikazati na način da ti ljudi koji nisu u tome hardkor razumeju o čemu se priča i da ih zainteresuje, a sa druge strane da ovima koji jesu u tome ne bude banalno. I B92 je bio zaista fantastičan u smislu da je postavio neke jako visoke standarde u tom trenutku, i kako to, kako ti sadržaji treba da izgledaju, šta sve sadrži od elemenata i teksta, multimedije, pratećih sadržaja. Mislim, ja sam skoro nešto kad sam pisao taj priručnik o podcastima, kao prva stvar koja se može smatrati podcastom kod nas, ja kao podcast, i u suštini samo on demand snimljeni audio koji slušaš, je B92 koja je početkom 2000-ih stavljala audio verzije nekih emisija da možeš da skidaš i da ih slušaš, što je bilo na nivou avangarde, kao BBC u tom trenutku. 

Marko Jevtić: Jeste, B92 iz ovog ugla, isto sad kad se pogleda i Resta koji je vodio website, dosta su naprednih stvari za to vreme radili, dosta je bilo i ambicioznih projekata kao što je radio. Onaj radio B92 je stvarno pokušavao da gura tada tržište celo i morali su da rešavaju isto neke stvari po prvi put, znači taj broj poseta na web sajtu i slično, znači celo tržište je raslo isto zahvaljujući njima. Oglašavanje na internetu, ono što je… Da, meni je taj period dosta bio zanimljiv, ali mene nije držalo kao ja sam tu, sada idemo. I ovo civilno, bio sam u predškolskoj ustanovi, na upravi predškolske ustanove, ali pokušavao sam da pravim i nešto svoje i to me uvek isto vuklo, kao ja moram da pravim nešto svoje. Gde god da radim, sa strane ja ću da odvojim uveče ili vikendom praveći nešto svoje, da sam tad mlad bio, kao nemam sad neke velike obaveze. I prva ta neka stvar veća koju smo onda napravili posle tih nekih web sajtova je isto web sajt destinacija.com, i to je trebao da bude blog. Tad su blogovi tek se pojavljivali i to je, recimo, zanimljivo što – pojavljuju se blogovi, mi imamo travel blog, regionalni smo tad pokušavali da provučemo ljude iz Hrvatske, iz Bosne, da ljudi pišu putovanja, neki fazon putopisa, ali ne onih isto old school, nego primereni da ti kao razumeš na toj destinaciji šta ima da se vidi, šta da se jede, šta da se radi. I dobijamo nagradu za najbolji blog u regionu. To je bilo… mislim da je prvi Web Fest bio, i dobijamo nagradu za najbolji blog u regionu. To je bilo veliko priznanje za nas jer neki kao hobi projekat koji smo pokrenuli, koji je krenuo da raste, onda mediji pišu dosta o tome, a naši mediji tradicionalni, kao i svaki medij, uhvate se onda za neki clickbait, kao “Destinacije”, “Travel blog”, “Blogove piše u tom trenutku 200 miliona ljudi u svetu”, i oni završe sa ono, “Destinaciju piše 200 miliona ljudi”, i onda kao mi dobijamo publicitet kao neočekivano. Ko je to rekao? Ali to se sve širi i to je neki sad novi ulazak u nešto novo za nas. Destinacija…

Ivan Minić: Mislim, posebno interesantan momenat jeste vremenski momenat u kome dve godine pre toga nemaš o čemu da pišeš, zato što niko odavde nije mogao da putuje nigde, za bilo šta si trebao vizu.

Marko Jevtić:  Da. I tad je to još bilo ono na ivici, tek je kretalo, ja mislim da smo te vize izgubili ono sedma, osma, osma, deveta, da, tek kreće sve to više, ta omladina. Znači mi smo fokusirani na naše godište, znači mi nismo… mi ono, ajmo pričaćemo o design thinking, mi nismo razmišljali, e ovo je naš korisnik, nego smo razmišljali šta je za nas, šta bi nama trebalo, da. I okej, i mi smo korisnici, ima dosta sličnih takvih, i dosta start-upa i nastane tako, i te razmišljaš ono kao kako svoju potrebu neko da zadovolji, i imamo sličnu i to raste. Te 2007. dobijemo tu nagradu, onda ja, recimo, zahvaljujući tome što pišem, što radim i na B92…

Ivan Minić: Postaješ prvi stipendista Info Studa. 

Marko Jevtić: To je, da, sledeći korak bio odmah posle toga. Ono što mi je bilo što zanimljivo, ja pošto sam na b92 i pišem iz ekonome i pišem iz druge, ja imam pristup raznim ljudima jer niko neće da odbija intervju i ja idem budem jedan od pet novinara koji imaju priliku da upoznaju Filipa Kotlera tada koji je bio u Vredu i Filip Kotler koji je držao neko predavanje o brandiranju zemlje jer naši, ja sam učio o njemu na faksu, mi smo u marketingu, u marketingu, to je ono što sad i kao faks, stvarno mi je bilo mnogo zanimljivo da čitam šta Filip Kotler misli, šta je on, i onda kao poznaješ ga i vidiš čoveka koji je tad, ja nisam siguran, nadam se još živ, tad imao 70-80 godina, koji priča o podkastima, meni ja kao ne, ovi ostali novinari tek ne razumeju ništa, a ja sam tek nov u tome, blogovima, podkastima, čovek koji vidiš koliko on ulaže u sebe i to mi je bio jedan ono klik jer da ja kao nikad ne smem da stanem da učim nešto novo, on čovek koji je napravio ono kao je napravio 4-5 marketinga, ja mogu da živim ceo život od toga, samo on uči o podkastima u tim godinama, jer to meni je bilo nezamislivo u našem sistemu, moji roditelji su imali jedan posao, njihovi roditelji isto, sve je bilo ok, naučio si, radiš, i to se ponavljalo kao neki dan, ali kad sam video njega, on me inspirisao stvarno je da kao ok, ja ne mogu da stanem, ne smem da stanem, ja moram da idem dalje, i bilo je takmičenje, Infostud je napravio da se napravi gde vidimo IT, se je bio za 10 godina, kako IT je pomoglo, tako nešto, u narednih 10 godina se je razvio, ja sam pisao neki rad na tu temu, bilo je dosta kada ja, dobio sam stipendiju za postdiplomske studije na FPN-u u Novom Sadu gde je profesor Varegić koji isto, ga znaš, on je jedan od tih ljudi koji je tu formirao neko elektronsko poslovanje, pa sam i tamo završio.

Ivan Minić: Tad je bilo elektronsko poslovanje na FPN-u, tad je bilo elektronsko poslovanje na Višoj tehničkoj, kao čini mi se isto neki master program, Viša je napravila pre toga sa mrežama i ostalim stvarima ozbiljan bum, početak je bila jedna od najboljih škola koje možeš da izabereš, ali znaš kao romantično deluje kad se setimo šta je bilo pre 20 godina…

Marko Jevtić:  Da, i za zajednicu je bila manja, tad su bili nekako prvi blog open negde u Beogradu, tu sam mislim upoznao Nebojšu Radovića, imao sam zajedničke drugove sa FON-a, oni isto su malo stariji od njega koji su mi rekli ima neki klinac, dosta zanimljiv, pokazivao destinaciju kao primer ovde na nekom, on je i držao neko predavanje drugim studentima, i onda ga upoznajem na Blog openu, ne znam, ne sećam se da si bio ti tu, ali se sećam da si bio na BizBazu u Nišu, tamo smo se kod Vite, isto to, sam bio na nekom panelu, sam pričao iz tog panela, isto sam objasnio ljudima da nije bitno da li je to Borić ili kad imaš svoju nišu i želiš da zadovoljiš tu potrebu, i skoro je Vitomir, ja mislim da je stavio, ne Vitomir, skoro je neko stavio na LinkedIn kao taj BizBaz koliko ga je inspirisao na različite storije i ti si stavio da, jer taj BizBaz je to bilo kao, skuplja se mala grupa ljudi koja isto radi neke stvari globalno, koja pokušava ovo, ti vidiš da nisi kao, nisi sam u nekom problemu, nego vidiš drugi ljudi imaju isto.

Ivan Minić:  Da i kao svi ti ljudi su čudni, svi ti ljudi pričaju o stvarima koje niko drugi izvan tog kruga tu ne razume, a ne razumeju ni svi sve u okviru kruga, ali imaš koga da pitaš, znaš, meni je fascinantno, to smo isto skoro nešto baš Vita i ja izvlačili, kao dobro, cloud computing je sad već 7-8 godina commodity, svi imaju neki cloud koji koriste makar za storage, ako ne nešto naprednije, ali mi smo pre 18 godina imali postavljanje o cloudu na BizBazu kada je to bilo ono, daleka fikcija, mislim nije daleka, ali ozbiljna fikcija, najdalje što si ti u tom trenutku virtualizaciju mogao da zamisliš je da u okviru jedne mašine napraviš instancu koja ti je za nešto, ali ništa dalje od toga, i onda relativno brzo desi se taj progres, a mi smo kao očekivali šta će da se desi, znali smo iz tih priča šta bi tu moglo da se des…

Marko Jevtić: Tu ima jedna ključna stvar koja mislim da možda fali našem društvu, to što, ono što sam rekao, moji roditelji su imali jedan posao, mi nemamo te skilove unlearninga, ti da bi shvatio da dolazi te cloud computing ili shvatio šta će internet sve da promeni. Možda budeš u stanju da zaboraviš načine na koji se do tad radilo jer oni su nebitni kad dođe neka nova revolucija i mislim da zato mlađi, mlađi obično su ono otvorenog uma i kao oni još nisu naučili neki način da rade i mnogo su otvoreniji da prebegnu tome i da uče nešto novo, dok neko ko je naučio na jedan način da radi, ti njega sad dok ubediš kao e ima drugi način…

Ivan Minić: Mi ovako radimo već trideset godina.

Marko Jevtić: Da, jeste, i taj skill budućnosti ja mislim da nije learning, svakako je sposoban da nauči, nego taj unlearning, da ti si sposoban da zaboraviš kako si juče, brzo, bez neke velike emocije.

Ivan Minić: Mislim, dinosaurusi se nisu prilagodili i eto sad ih vidimo po muzejima, odnosno njihove skelete, na kraju dana je to, na kraju dana je prilagođavanje. E sad, ako se dobro sećam, tad je bila velika vest da je Destinacija akvizirana.

Marko Jevtić:  Da, postoje regionalni blog, blog servis Moj Blog HR, ja verujem da da, nisam pogrešio, Višekršević je taj koji nas je kontaktirao i tu smo napravili neko par tekstova da su oni kupili generalno Destinaciju, posle ona završila u jednoj švajcarskoj firmi koja se bavila prodajom aviokarata, tako da je nastavljala neki svoj put, na kraju sad je tamo, ja mislim, nisam skoro proveravao Destinaciju, a mislim da je web servis za prodaju karata.

Ivan Minić: Da, da, redirektuje na web servis za prodaju karata, da, i to na rs, da li recimo avio.rs ili tako nešto, ali da, imala je neki svoj život mimo tebe. A šta se dešavalo sa core karijerom tad? 

RAZVOJ KARIJERE

Marko Jevtić:  Pa nastavak te karijere je bio kao, dolazi internet oglašavanje kao veliki topic, i ja pošto sam već imao iskustvo, ja sam ja 98-99. prodavao banere na samom sajtu, kao prirodno, jel, kao ljudi skontaju, ok, ti to treba da radiš, vidiš sad postoje ono metodologije, mogu da se mere, toga ni nije bilo, imao si neki ono views na sajtu, sad postoji impresija, pa unique user, pa CPM, pa krom, ma nije to bilo, dosta isto zanimljivo. I prvo je to bila web media agency, gde smo Tag i ja sedeli u jednoj kancelariji i kao naš cilj je bio da tradicionalnim agencijama približimo internet oglašavanje, to je da mogu kroz nas, jer niko tada, tradicionalna agencija, svi budžeti idu na TV, nešto idu na outdoor, kao e možete i na Facebooku, i onda imamo neku prezentaciju, ja idem od agencije do agencije do agencije do agencije do agencije do agencije, hoćete na Facebooku da se oglašavate, možete preko nas, evo šta možete sve, neki case study globalni, ali neke stvari kao evo možemo da targetiramo žene koje su verene, da im pokažemo venčanicu, taj nivo targetiranja nije postojao i to veoma brzo raste, to internet oglašavanje kreće od ničega i veoma brzo postaje sve veći udeo u budžetima, nas koriste i oglašivači i tradicionalne agencije. Ja prelazim u HTTPool, onda kod Radeta, Rade je bio uporan više puta i onda smo se na kraju dogovorili, našli smo neki zajednički jezik…

Ivan Minić: Teško je odbiti Tričkovića. 

Marko Jevtić:  Tričković je isto jedan od, znači Milan Obradović i njegova ta energija, Milana, spominjao sam ga kod Nubacije na na testu u B92, i onda smo se pratili na različitim načinima kroz karijeru, a Tričković s druge strane, to je isto tolika energija, isto neviđena sila, stvarno, tako da izgleda me privlače te energije, da radim sa takvim ljudima. Tričković, ja mislim da je dolazio ova Marka Žvaka da ga snima na fudbalu jer je on jedini čovek koji može da igra fudbal 60 minuta, da viče sve vreme, što on se ono, on vrišti i kao nestaje, i trči i dalje, nema ono da stane, kao da se zadiše, tako da on je velika sila i on je gurao to internetno oglašavanje sve više, i onda zajedno sa njim smo to skalirali na neki novi nivo, uvodili smo ne znam, Twitter oglašavanje, Spotify, Skype, ne znam, neke nove te formate globalne, ali lokalno razvijali lokalne web sajtove koji su mogli da opstanu, kao što je Miloš naš i Net koji su mogli da opstanu zahvaljujući tome što su oglašivači prepoznali vrednost takvih web sajtova, i onda smo mi bili ti koji ubeđuju oglašivače zašto je bitno da se oglašavaju i na takvim sajtovima, kako to utiče na njihov performance i slično. 

Ivan Minić: To je onaj period kad je nekog novca i počelo da biva u online-u, ali je taj novac po defaultu išao na tri najveća mesta i to je to, i ako nešto preostane, evo probajte vi, smislite nešto.  

Marko Jevtić:  I jeste, i onda je da, mi smo stvarno se trudili da uključujemo što veći broj, jer kroz prva tri načina ćeš dostigneš iste ljude, a kako da dostigneš klince koji su tada, ne znam, koristili u Jakliju ili su koristili Tarzaniju, ne znam, tad su se pojavljivali takvi neki web sajtovi, ili bila žurka te je Nebojša radio, ili Burek, te si ti koji si ti napravio, ili različite neke druge stvari, kao kako da nađemo način da i oni uzmu taj deo kolača jer imaju publiku koja je relevantna za te oglašivače. Nekad nemaju možda prezentaciju, pa da im pomognemo u tome, nekad ne znaju uopšte kako pricing da ide, tako da se razvijalo to tržište. 

Ivan Minić: Isto domaći doga pricing je, recimo, posebno bio interesantan. Ja se sećam od prvog sastanka sa Tričkovićem, on pivo, ja pivo, dobro, jel bi mogo taj neki baner, i ja kao, pa evo, ovo je nešto što mi standardno imamo, mi smo isto imali to nešto što smo prodavali malim oglašivačima, to je bilo smešno. I kao, pa ali ovo je neki veći baner da se stavim, sad ja gledam, lupiću sa cifre, kao pa evo 300 evra, on me gleda, ovo, kaže: hajde da se tu dogovorimo, ovako bude 1000 i po, i mi imamo 40% popusta, agencijska, kao bože, da, da, da. Ali mislim, to je, to je bukvalno ono 2007, tek počinje, ne postoji ništa, niko nema medijakit.

Marko Jevtić:  Da, baš razumeš, a sve kao medijakit, zašto je bitan, zašto je bitan taj popust klijentima, zašto je bitno, zašto je bitno, ono, Rade je bio jedan od prvih koji je to kao gurao da objasni. Posle to već postajalo ono, postalo neka norma, ali da, ja se sećam tih nekih prvih stvari. Ono, Rade, posle su nastajale i druge agencije, posle su i ove tradicionalne agencije formirale digitalna odeljenja, ali ti šabloni koje on pokrenuo, to je maltene ostalo tako. 

Ivan Minić: Pa mislim, ja često kažem, i dosta puta ga pominjem i rekao je da, ako ikad bude gostovao u podcastu, da će to biti ovde, a da verovatno neće gostovati u podcastu, ali ja često kažem da je on single handedly u tom trenutku napravio tržište. Sedme, osme, ok, nakon toga su krenule stvari da se dešavaju, ali i ono što se on često šali, kako je on od ekipe sa fudbala napravio firmu. Ja sam bio na nekim fudbalima sa njim i to je dosta strašno, zaista, slažem se, ali suština jeste da ti na tom fudbalu i u raznim nekim životnim situacijama vidiš na koga možeš da se osloniš, a da stvari koje treba da ti ljudi nauče, pa svi moraju da ih nauče, niko ih ne zna u tom trenutku. Tako da suštinski background nije toliko bio presudan, nego odnos tih ljudi jeste.

Marko Jevtić:  Jeste. I to je ono što je mene, koje recimo od toga Hattapula tako privuklo, i maltene gde god da se radilo, a i posle u Nordirusu. Znači, to ko su ti ljudi s kojima radimo i taj timski duh, plus što se radi nešto novo. Znači, to što kažeš, niko nije znao, ok, saznaćemo. Znači, ne bežimo, nego ćemo da idemo i da otvorimo to za sve. I jeste, taj fudbal, sad igramo padel, Radi i ja, prešli smo na to, ali da, taj fudbal i koš, basket je bio isto, isto legendarni. Često smo igrali, ja mislim negde, mislim da, jesmo u Gnjilanu, da, možda da, bilo turnira, Rade je isto spektakl, sport za razne neke priče. Mislim da je pobedio čak i u preznoj izbornoj prvoj jedne godine na sajmu, tako da imao je dosta postavljivu priču. 

Ivan Minić: Ultimativni takmičar.

Marko Jevtić:  Da, da, ovde, ultimativni. Sad kad izgubi, pa javljaju ima izgovore, ali godine, godine, godine. 

Ivan Minić: Kako se dalje razvija priča, znači sada već dolazimo negde u, da kažem, u apsolutnom vremenskom okviru, na to da počinje da postoji neko tržište, počinje da postoji neki novac, počinje da postoje neki ljudi koji rade nešto u nekom IT-u, prave nešto. Nije više samo imamo firme koje prave sajtove, nego, brate, počinje da se dešava nešto konkretno. I ti, tebi, đavo ne da mira, ali kako razmišljaš dalje, šta se dešava dalje? 

Marko Jevtić:   Da, pa sve vreme ja sam se radio, to mi je imao dogovor, da kao, ja sam tu full i ono kao dodatno, ja ću vam posle uvek nešto da razvijam svoje, kao neće moći da stane. I neke stvari koje smo razvijali, recimo sa Milanom Obradovićem i sa još par drugara, razvijali smo igricu koja se zvala Lajavko. Tad već kreću mobilni telefoni i mi za Android pravimo tad prvo, pa kao prebacićemo na iOS. Igricu gde ti, poenta igre je bila, to je neki platformer sa različitim vrstama pasa. Poenta je da sad učimo decu o rasama, o rasama, i da, svaka kupovina pomaže ti, kupovinom kroz igricu doniraš za dog shelter, za azile za pse. I bilo je CSR u ključu toga je bilo, a druga stvar je bilo edukacija. jer smo verovali kao ok. Igre, tad je još bilo kao, da li je ok ono, uopšte davati da se igre, tek su krenuli mobilni telefoni, da li je ok da se troši u igrama. Mislili smo da napravimo neku kao dobru priču i to se zavrtelo, to je to. Znači, iznenadilo isto, mi smo pustili u Srbiji kao neki, mi to nismo ni znali kao soft launch, a kao ajde da vidimo u Srbiji pa ćemo da vidimo kako ide. To je, znači, vesti su krenule da prenose i to je za nedelju dana bilo top jedan kao free igrica u Srbiji, više ljudi skinulo to nego što je bila penetracija Android telefona tad u Srbiji. To je, znači, bilo wow, kao šta se desilo. I tu nije bilo kontenta dugo da se igra, ali je, ono, rating bio odličan. Onda su nam se javile firme koje proizvode hranu za pse, pa su oni bili u fazonu: ok, evo mi ćemo da doniramo tu hranu, da ubacimo njih kao nešto što ti skupljaš u igrici. I to je zaživelo. Naša ideja je bila da to od početka smo pravili za globalno tržište. Onda smo bili u pregovorima s nekim publisherom za američko i kao da se to širi dalje, međutim, to nije uspelo. Mi nismo isto na vreme prebacili to na iOS, imali smo tu sad problema, naš kad juriš developera pa ono nestane, i to je neka ta priča. Ali bio je veoma zanimljiv projekat. Na kraju je, ono, nije zaživeo u toj meri da smo imali neku svoju priču, ali nije zaživeo na toj skali koju smo mi želeli. I druga stvar, recimo, koju sam razvijao to vreme je Puka Themes. Znači, pravili smo teme za WordPress i to je ozbiljno tržište, taj ceo marketplace za WordPress teme, različite teme. Pogotovo kada je zaživeo ranije, znaš i sam kako je bilo praviti websiteve, i onda se pojavljuje WordPress koji omogućava ljudima da to bez ikakvog znanja, ne zna HTML-a, bilo čega, samo menjaju kroz neke CRM stvari i kao kupe temu, nalepe i to je to. Bukvalno može svako da uradi, sad neki tutorijali.

Ivan Minić: A da to stvarno na kraju izgleda jako dobro.

Marko Jevtić:   Da, izgleda kao da je firma pravila. Sad, dok ima tu performansi, ima različite neke stvari, ali to je nebitno za neku osrednju firmu. I mi smo krenuli u to i u tom smislu imali dosta uspeha. Naše teme su se prodavale na TemeWantu, koji je najveći marketplace, možda i jedini za ThemeForest. Bili smo tamo elite author, to znači da smo dostigli maksimalni, da je neki revenue share, oni su promovisali te naše teme, mi smo imali isto neki specifičan stil, tako da je taj startup, mogu da kažem, uspeo. Ja sam posle izašao iz toga kad sam odlučio da pređem u Nordius. Ja sam to dosta razmišljao i lomio se šta ću da radim. Ali dok sam ja sve to radio i bavio se tim lokalnim, regionalnim tržištem, pokušavajući te globalne startupe, u Beogradu je nastao Nordius. Ja sam dobijao priče, imali smo zajedničke isto i prijatelje sa Nešom, Brankom i Tomom, koji su tu od početka i osnivači. Ono što je mene tu bilo fascinantno je kao: evo priče, vidi ovo, pokušavaju da prave igricu u Srbiji, bravo. Onda sledeće je: ovo izgleda radi, skalira se, zaposlili su ljude, neke koje smo znali sa tih nekih konferencija, Ratka Božovića, eno ga, on je tamo, pa Dušan Vukić, koga koga sam ja znao vamo iz agencijskog posla, pa Nebojša je prešao tamo. I feedback svih je: wow, em je ekipa super em je ovo stvarno dobro odrađeno. 

Ivan Minić: Mislim, u trenutku kada se vi igrate sa Lajavkom, ti imaš tu situaciju da, pod jedan, mnogo je slatko, stvarno mnogo slatko, simpatično, sve je to rešeno. Pod dva, ti imaš situaciju da lokalnog sadržaja na lokalnom jeziku za decu na telefonima, tabletima, suštinski nema. Šta god da se pojavi, napraviće neki rezultat. Ovo je napravilo mnogo veći, ali nešto, ono, šta god da napraviš da je simpatično, ljudi će negde, negde skidati. Ali to je zato što ne postoji sadržaja. Sadržaja ima beskonačno, sadržaja, pa je gotovo nemoguće probiti se samo na bazi toga što si napravio nešto što je simpatično i bazično igrivo. Ali ono što se dešava zapravo sa top-levelom jeste da ti imaš nekog ko je potpuni underdog u toj celoj priči, ko pravi nešto što je dobro toliko da pobeđuje najveće konkurente na globalu jer ljudi žele da igraju to. Jer, iako ne izgleda savršeno, nivo igrivosti, zanimljivosti toga svega je jako veliki. U tom trenutku postoje menadžer igre i, ne znam, imaš ljude koji imaju sad, ne znam, 25. sezonu onog Hattricka. Ok, mislim, nisam nikad srećom ušao, jer znam sebe, ali kao, u tom trenutku, to su sve uglavnom igre koje su vrlo basic. Ti se možda jednom nedeljno uloguješ da nešto pogledaš ili se ni ne uloguješ. Tako nešto na telefonu nije uobičajeno i očekivano. Ok, zajedno sa Top Elevenom izlazi i eSports rešenje koje propada, ali sa Top Elevenom ti imaš tu situaciju da je to globalna igra koja je popularna na gomili izuzetno velikih tržišta, koja je fudbal, pa samim tim u Americi nema neku svoju veliku kor publiku jer tamo soccer nije toliko atraktivna priča, ali da ti uspevaš da napraviš igru koja je ogromna na globalu bez američkog tržišta i konstantno raste i ima izuzetno visoka očekivanja svojih korisnika koji su strastveni. Ako su oko nečega ljudi strastveni u svetu, to je fudbal. I sad ti si imao dogovor sa Radetom da si ti tu dok ne dođe poziv iz NBA, a pošto je došao, šta sad?

Marko Jevtić:  Da, pa ja sam se dosta lomio tu jer je bilo… Meni je to isto često bio problem, ja da kao pređem iz NBA, ja vamo, pa doma, što ne ja, što ćeš raditi za nas i dalje, kao, kao, ne znam, a kako, nešto da… I onda kao da, noć, ja kao nešto radim, ono i ovo se radi, misli, ja sam znao ako idem vamo, idem baš, znači, to je to. Ja sam išao često u neke ono nepoznate stvari i kao među prvima smo i to je to. I to je mnoge u Top Elevenom radi, ono, otišli su u nepoznato skroz da naprave takvu igricu, prvi su za Facebook napravili, radili dan i noć, imali taj tajming, isto strava, napravili super proizvod i kao, i ja onda razmišljam i sad, ostavio sam sve ono što… I kao, ovde mi je super ekipa, ali ovde je super ekipa, i ono što mi je kao bilo, kao sa tom super ekipom, ovo je globalni izazov, i kao to mi je taj NBA, što kažeš, kao, ok, kao hajde da se merim sa ono globalno, sa drugima, jer kao, ok, u Srbiji sam video da mogu, hajde da probam to. Jer oni su već potpisali i Murinja, to je isto bila jedna od vesti koje sam čuo, možda sam čuo i od Branka, negde smo bili zajedno, on kaže, evo, potpisali smo Murinja, i kao wow, kako Murinja, kao, i to mi je kao, ovo… I onda taj poziv od njih, gde dođem da formiram još, ne ono jači marketing tim, da kao već imaju super ljude, meni je bilo, Koki, radićeš s Murinjom, globalne kampanje, znači to mi je bio taj izazov koji kao idem da probam i to je to. I onda i Rade kad smo, rekao je, bio kao u fazonu, koji sam, mogu ti čestitam, kao bravo. Jer se već tada, ono, za Nordeus je kao to bilo, to je next level.

PRELAZAK U NORDEUS

Ivan Minić: U tom trenutku. Kad ti dolaziš u Nordeus, koliko ima ljudi, koliko ima igrača, gde se nalazi igra u tom trenutku?

Marko Jevtić:  Pa igra, znači evo je istorija. Igra je lansirana 2010. i igra je krenula kao Facebook igra i, što ti kažeš, mali tim je došao brzo do igre, znači oni su radili dan i noć, da su bili svesni da imaju ograničeno vreme, ne samo što su sami finansirali sve to, nego što su bili u fazonu kao, sad je moment za tako nešto, sad se dešava. I to često zanemarimo, da su pravili 10 godina igru, i pošto nestane Facebook gaming, šta s tim? Ali bili su brzi i bili su inovativni, znači to su Top Eleven, ono, schedule mečeve, to nije postojalo. Ti nisi kao, ti si igrao Football Managera i sedeo celu večer, i ti vrtiš, ovo je bilo kao, ok, ograničene su sesije dnevno, dosta nekih novih mehanika su uveli. I Top Eleven doživljava bum tih prvih godina na Facebooku. Ima dve tu dosta dobre strateške odluke koje su doneli, i tu je ono, Branko je veliki vizionar i dosta je ambiciozan, i isto je ono prepun energije, kao i ono što smo pričali ranije o drugima. Branko je ono video da, kao, ok, Facebook neće dugo da bude u ovoj formi, dolaze mobilni telefoni, i Nordeus je bio prvi koji je napravio i iOS i Android verziju igre, gde je to bilo neko cross-platform iskustvo, da ti možeš s jednim loginom da igraš. To je bila isto inovacija za to vreme. To su bila čak i tri tima, kasnije se prešlo na Unity, pa je sad to jedan tim koji radi, ali u tom trenutku to je bilo ono nešto gde, ili su firme bile mobile first, kao krenule od mobile, retko koje je uspevao tako brzo da… Jesu još neki kao Candy Crush i tako još neki uspešni primeri postoje iz Zynga-e, ali Nordeus je to prvi radio. Tako da tu se dobija opet veliki boost. To je 2012. na 13. igrača previše, ono, kad tražiš fudbal na App Store, Top Eleven je tu. 2013. je Morinjo kao face of the game, prva igra koja ima sad kao Morinja ili kao menadžera na igri, to je isto, ti se razlikuješ od drugih, to je premium neki kvalitet. I Top Eleven raste. Ja doletim, to je kraj 2013. U Nordeusu se prave dosta igara u tom trenutku, lansira se taj Top Eleven 2015, koji je kod prvi put Nordeus ulazi u TV kampanje u UK, gde ja dolazim, i ja sam radio marketinška agencija, radio sam sa agencijama koje su radile te oglašavanja, ali ja nisam direktno nikad radio te oglašavanja. Jednom ja radim kao sa medijskim agencijama u UK i Nemačkoj gde gledamo one slotove vezane za fudbalske utakmice, kao neverovatno, kao mi imamo tad možda oko 150 ljudi u Nordeusu. Nordeus je tad na više lokacija, znači imali smo i studio u Skoplju, imali smo studio u Dublinu i imali smo San Francisco ofis. Pokušavamo da napravimo veći broj novih igara i generalno je bio taj fokus kao, ok, ajde da… To je ono što postoji ovde u Srbiji, kao, ok, Nordeus ima jednu igru, Nordeus je napravio mnogo više igara, ali taj quality bar koji mi pokušavamo, ili taj kao da ponovimo uspeh Top Eleven, koji je najuspešniji digitalni proizvod s ovog prostora, to je teško. I mi to možemo da uspevamo samo ako pokušavamo, tako da se nismo zadovoljavali nekim stvarima, nego smo težili da, iako su neke naše igre izgledale možda najbolje na tržištu u jednom trenutku, drugi su. Recimo na Messengeru Golden Boot je bila igra godine na novoj Facebookovoj platformi, ali to nije nas vodilo tamo gde je Top Eleven level. I to je nešto što mi je… 

Ivan Minić: Da, i to je bio jako zanimljiv gimmick da te, pojaviti se nešto što je novo, novi feature na Facebooku, ali to nije ozbiljna igra, to je simpatična jedna igra, nema tu monetizacije, nema tu nekih kompleksnijih stvari. Vi ste imali onih nekoliko igara koje su bile u javnim betama ili bile lansirane. Bila je ona igra sa klađenjem koja je isto bila interesantna, koja je kombinovala virtuelno i realno klađenje. 

Marko Jevtić:  Da, Sportster je ugašen, eto kad sam ja dolazio, tako da nisam… 

Ivan Minić: A bila je neka kolaboracija, sećam se, sa Bet at Win-om.

Marko Jevtić:   Da, to je ugašeno kad sam ja dolazio u firmu. Ali da, i to je bilo… Sad, evo danas te fantasy igre i to, nekog miksa toga, raste u Evropi, neke stvari su kvalitetne, ali i vreme tada i danas je drugačije. Neki su, neki prototipovi koje smo imali i koje smo testirali s korisnicima u tom nekom vremenu nisu bile zabavne. Par godina kasnije neke igre se pojavljuju sa sličnom mehanikom i postaju mobilni hitovi. Tako da ima do različitih stvari, ima i do tajminga, ima i do… Ima nekad i do toga kao kvaliteta user experience-a. Mi nismo bili samo zadovoljni, tako da mnoge igre nisu ni izašle. I ono što smo se tad vodili, vodimo se i sad, skroz sa tim fail fast, ako ćemo već da… Ajde da testiramo. I dosta radimo testove sa korisnicima, što fizički, što preko nekih online platformi, fake launch-u, soft launch-u, gledamo, merimo metrike i procenjujemo šta ima smisla. Gde dolazimo… 

RANI DANI MOBILE GAMINGA

Ivan Minić: Mislim, još jedna stvar koja je negde bitna bila u tom periodu, posebno za mobile, jeste taj moment da, ok, da dolazi Top Eleven sa zaštitnim licem kao što je Morinjo, a Morinjo je tad i dalje najbolji trener na svetu, najcenjeniji mlađi trener na svetu i tako dalje. Ali se dešava još jedna stvar. I sve ostale velike igre, ostale velike franšize, dolaze na mobile i ti počinješ da imaš neke Fife i slično, ali još uvek taj interfejs i taj uređaj nije dovoljno zreo za to i ti ne možeš da odigraš to onako kao što možeš da odigraš na konzoli, na računaru, na bilo čemu. U slučaju Top Eleven, telefon, tvoje iskustvo ni u kom smislu ne zaostaje, možda je čak i bolje na telefonu. 

Marko Jevtić:   Tačno, tako da to iskustvo Top Elevena je prilagođeno za mobilnu platformu skroz. I sada, teško je portovati konzolno iskustvo, samo ubaciti ga na mobilni, mora igra da se pravi da se razume kako igraš na mobilnim telefonima. I sad postoje ono, različito, i to nije isto, nije u svakoj zemlji. U Japanu više koriste vertikalno, telefone se drže u onim vozovima, igraju s jednom rukom. U nekim drugim zemljama ljudi vole da sednu i da stave telefon kao kao listu, što je to, pa leno. Amerika je priča za sebe, Koreja potpuno priča za sebe. Tako da, to je recimo nešto što sam ja video odmah kad sam došao na Nordeus. Ja sam bio, ok, oni su već u toj industriji, ja sam sad u novoj industriji, moram mnogo da učim, mnogo brzo da radim da bih ja stigao njih. S druge strane, i njima se dešavalo, znači ostalima svima to u timu, toliko se brzo menjala industrija i oni moraju da se menjaju svaki dan. Onda ja njih jurim, i oni jure dalje. Ali to, da ti razumeš te potrebe korisnika, mi je to plan sigurno, u svakoj zemlji sveta ti da razumeš potrebe svih. Sezonalnosti, različitim, imamo… Kad je u Indoneziji državni praznik, ono padne nam broj dnevno aktivnih korisnika i mi kao, ok, šta se desilo? Ti moraš onda da znaš, ono, različite zemlje, različite navike. Sad je ramadan na Bliskom Istoku, mi moramo da prilagodimo igru tim korisnicima na drugačiji način. Tako da taj globalni izazov i kao tada već kreće da marketing biva, do tada marketing, kvalitet proizvoda pravi viraliti, pravi onih k faktore, organi, mi imamo veliki organski rast za to, ali kako idu godine, cela industrija smanjuje sve više igara na Apple App Store i na Google Play Store i sve teže je probijati se i onda postaje marketing sve bitniji i bitniji, performance marketing, i onda mi pokušavamo tih par godina da radimo stvari da bi Top 11 opstao i da bi Top 11 rastao ponovo, i onda marketingom smo radili različite kampanje sa Morinjom gde kao pokušavamo, što si rekao, EA koja ima svake godine tri najbolje fudbalera kao lice igre, kao kako ćemo mi boriti s tim, ok, mi možemo da dođemo do Nemanje Matića i organizujemo u Londonu u flagship Apple Store, dovedemo Nemanju Matića da priča sa Brankom o fudbalu, Srbiji, Top 11, što je dosta lično, Apple oduševljen, promoviše našu igru, nalazimo neke različite načine, a Nemanja je super dečko i mi odemo kod njega, vrelo ovamo, i lako se dogovorimo oko svega, znači dosta smo brži, manji, agilni, onda sponzorišemo fudbalski klub iz UK, kao najpoznatiji fudbalski klub za koji niko nije čuo, Big Girls World United, gde je njihov predsednik novinar koji nosi svuda dres sa to LVN-om, imamo slike sa svim zvezdama, onda imamo sa youtuberima, smo među prvima krenuli da radimo ozbiljno, tad su tek rasli youtuberi i onda tu njih sponzorišemo, Hashtag United, to je fudbalski, youtuberski fudbalski klub, dobijamo veliki broj novih korisnika onda u UK, tako da radimo te neke lokalne stvari koje recimo ti veliki sistemi su spori, ne rade na taj način i mi se kroz to pokušavamo da nalazimo neki način kako da se izdvojimo.

Ivan Minić: Da, veliki sistem tako nešto može da uradi samo ako baš mnogo veruje agenciji, a agencija ima ludačku ideju, ali to je ono par jedan korak više nego što vi treba da dovedete…

Marko Jevtić:   Nego što mi vidimo danas na Twitteru i kao danas je objavljeno treba im sponzor ili skupljamo, radoznali ljudi isto u firmi, znači fenomenalne ljude koji onda sami istražuju, traže opportunity i bivamo i nagrađeni za to, znači radili smo kampanje, recimo pre nego što su sad prankovi postali kao, kad je youtuber radio prank, mi smo prankovali youtubere za 2016, za World Cup ili 2016 Euro, za jedan od velikih događaja, to je da, Euro je bio 2016, mi spremamo youtubere kao neki fudbal dejli show i prankujemo ih da su na snimanju gde dolazi Morinjo koji ih iznenađuje, sve je to bio live prank, te stvarno niko nije znao jer nismo želeli da to budu fake emocije jer cilj nam je bio, moramo da dobijemo viralnost ovim videom, jedina šansa da mi dobijemo to, ne znači moglo je da sve uložimo i da ovi odreaguju kao “ko je to Murinjo?” samo, i onda je bilo kao, ajde verujemo u to, ajde ono ok, radimo stvari kako da to rizikujemo, povećamo šanse da će to da uspe, i ovaj, i šta se dešava, dešava se da je neki teroristički napad u UK tih dana, mi dolazimo, kolega, jako kolega se plaši aviona, hoće da idemo brodom za UK, a ok, nemamo ni toliko vremena, mi dolazimo, on pod stresom tog aviona, slećemo u London, kao “zašto ste ovde?”, on kaže “we want to shoot Morinjo”, “what do you want?”, kako smo učili da ne smeš tako da kažeš u filmu, onda dolazimo tamo, dolazimo na taj YouTube, sa YouTube-om radimo zajedno, YouTube, Google je oduševljen tom idejom, znači uvek to sa partnerima nekim radimo, to je kampanja, Lazar Džamić recimo, on je tad bio u Google-u u UK, isto nam je pomogao dosta oko te kampanje i radio s nama, sad deo te Headless Rat kampanje je bio taj prank video i da, šta se, mi ne možemo da uđemo u YouTube studio a nismo prošli tutorial, a tutorial je gde se nalaze WC i gde je emergency, i ono čitam dve stranice u sekundi kao samo da moramo da uđemo na vreme, ono popunjavam neke odgovore na pitanja, tu sam uvek bio, tu sam uvek bio snalažljiv kako da odgovorim brzo na neka ta pitanja i mi ulazimo u te studije, međutim nema Morinja, sad njemu se dešava da neko pokuša i tad u toku snimanja da upadne u Bakingemsku palatu, youtuberi pošto ne znaju da je prank, oni rade snimanja gde im ovi izrežu kao “nije dobro, nije dobro”, a to ne može da traje u nedogled, postoje određeni vremenski periodi kao koliko mislimo da to može, Morinja nema, javlja nam njegov agent, “mi ne dolazimo, okrenućemo se, vratiti, jer ne može da se priđe sad, zatvoren je”, jer on i ga, mi molimo, molimo se i Bogu, ne znamo šta radimo. To je jedan od najvećih stresova koji smo imali, sve kao plaćeno, kao šta ćemo da uradimo, međutim na kraju uspeva, sve povodom Morinja, Morinjo gleda sa strane jer tu je jedna glumica koja glumi čistačicu i dobacuje njima dok oni pričaju o podcastu ko će biti, kako će Levandovski da igra, ona im dobaci kao da je Levandovski dao tri gola i zna više od njih, a ima bubicu koja je kao stari Morinjo šapuće, i onda Morinjo dolazi iz reakcije, strava video, postaje viralan, mi ga ostavljamo, za to smo dobili Lavia Voice, radili smo sledeće godine jedan drugačiji prank gde kao user research smo iskoristili, isto sa Morinjom, to smo i završili sa prankovima i rekli smo to je to, koji je isto dobio nagrade, ali bilo je to kao rizikuješ, radiš prvi put nešto u životu, ima milion stresova, ali kao posle na kraju to sve vredi, ti kad vidiš, mi kad smo videli te reakcije i Morinjove i ovih youtubera, mi smo znali, ovo, moj, ovo će da uspe.

Ivan Minić: Sećam se, Nebojša mi je pričao, mislim da nije pričao u podcastu, možda i jeste, ali pričao mi je kako je izgledalo snimanje one prve reklame i koliko je to bilo komplikovano i kako su se, naravno, desile i paralelno gomila nekih serendipity stvari koje su mnogo lepe da se dese, a ti sad sve to pogledaš, to izgleda impresivno, svaka velika reklama na nas izgleda impresivno i sve to je ok do trenutka dok ne vidiš njega i on ti potvrđuje sve ono, znaš, kao stvarno je on uz Top 11, osećaj je neverovatan, i on je bio prvo lice veliko koje ste koristili, ali nije bio jedini.

PLAY TESTING PROCES

Marko Jevtić:   Da nije, mi smo za različite neke događaje dodavali, radili smo sa Del Boskeom, sa Svetskim prvenstvom, radili smo sa recimo Veljkom Paunovićem kad je osvojio Under 20 World Cup sa Srbijom, mi smo sa njim napravili neku saradnju za ova lokalna tržišta, sa Radomirom Antićem smo isto nešto radili, pokojnim, sad radimo i sa Čabijem Alonsom, znači to je isto zanimljivo, mi smo doveli Morinja u Beograd, nije imao posla, i Branko je, Branko je uvek ideja, koje svi prvo pomisle “kome to neće moći”, nema Morinjo posla, a izvolite ga da dođe kod vas malo u firmu, kao da možemo da održimo neki događaj, video da su igrali Srbija i Portugal, i dobar moment, i mi pišemo, i oni stvarno kao hoće, jer obično i to snimanje ima određeno vreme koje hoće, i došao je, došao je, došao je, Žoze je bio tu u auditorijumu kod nas, ima dosta isečaka iz toga koja su otišla viralno, jedna od stvari koju je rekao je bilo pitanje iz publike: ko od njegovih bivših fudbalera može postati trener, i on kao “Čabi Alonso”, to je bilo pre nego što je postao trener, i mi smo onda pratili Čabija Alonsa još pre nego što je uradio ovo što je uradio sad sa Bajer Leverkuzenom, mi smo se dogovorili sa njim za saradnju i ono, to se isplatilo, i evo sad je i on, on je sad isto lice Top Elevena, tako da njih dvojica u paru su lice, ali koristili smo različite još celebritije za različite neke, imali smo i za Svetsko prvenstvo, radili sa Pirlom jedno, i tako.

Ivan Minić: Super interesantan moment gde sam i sam učestvovao jer sam bio aktivan igrač pa sam se prijavljivao za te stvari, jeste bilo upravo to istraživanje, jer šta je, kažemo, veliki problem u gejmingu, možda par ljudi koji su bili ovde pa su pričali donekle o tome, jeste taj momenat da ti održiš pažnju svojih igrača na početku, da im bude interesantno, u srednjoj fazi neko igra, da im bude interesantno, ali da im bude interesantno i posle godinu, dve, tri, to obično bude jako teško, i ja sam odustao recimo posle 6 godina igranja jer jednostavno mi više nije bilo toliko zabavno, ali ono što mi je bilo super interesantno, a to jeste otprilike u tom nekom periodu pre desetak godina, 7-8 godina, jeste taj momenat da ste vi kroz igru pozivali ljude da se jave ako žele da igraju uživo, testiraju neke nove opcije, daju svoje komentare na to i sve ostalo, sad naravno, ja sam znao da tako nešto postoji u svetu, čitao sam o tome, znao mnogo o testiranju, sve to je lepo, ali super interesantno kad prvi put to doživiš uživo, ja sam dva ili tri puta bio na tim testiranjima koje je vodio gospodin Dekić i tad sam ga upoznao, i jedan jako veliki, smiren čovek, onako uliva poverenje, i sećam se da smo dobili određene verzije igre koje nisu bile public, koje su imale određene funkcionalnosti koje su bile super interesantne, i ono što je meni fascinantno je to da znam da je to samo mali deo, da sam ja video samo mali deo stvari koje su testirane, da nijedna od tih stvari nije na kraju završila u igri, da su se u igri pojavile neke druge stvari koje su bile super zanimljive, i kao koliko je to zapravo složen proces i kompleksan proces, to mi je bilo potpuno neverovatno. Kao ti igraš igru, onda popunjavaš formular, onda imaš razgovor koji je malo više od formulara, malo više detaljnije, podpitanja i sve ostalo. Ti si dosta i sa njim radio na tim stvarima. Daj mi malo više uvide o tom. 

Marko Jevtić:  Da, pa generalno milioni igrača igraju to po levele i oni su različiti, imaju različite potrebe. Ja sam, recimo, kad bih gledao da razvijam igru za sebe, ja sam baš kompetitor, nisam nek kao ačiver za sebe, kao da ću ja sad… Na meni je bitno završim sve levele, to mi, recimo, nije neka bitna motivacija, ali bitno mi je ako sad možemo da igramo neku fudbal na konzola, da se takmičimo ko će da da više golova, to je… I sad postoje različiti ljudi koji igraju na različitim teritorijama. Neke stvari radimo lokalno u Srbiji, neke stvari radimo, neke potrebe univerzalne, neke stvari detaljnije moramo da radimo i na različitim marketima globalno. Da, nekad se ljudi isto zaljube, dizajneri naši, kad imaš sad da razviješ tri koncepta za neki problem. Znači, krećemo od problema, koji je problem korisnik, hoćemo da rešimo. Da li je to da korisnik ne može da ima više… Korisnik želi da ima više socijalnih interakcija, ali ne može da ih ostvari unutar naše igre. I sad jedno rešenje je, okej, ajmo guild sa nekim chatom, ono, homosens, ili je to kao okej, možda interakcija treba da bude baš sa njegovim prijateljima, a ne sa nekim novim ljudima u guildu. Razvijaju se različite ideje, rešenja za neki problem i testiraju se korisnicima. I naravno, sad, neke stvari se možda svide tebi, kao u tom konkretnom slučaju, ali možda se ostalim korisnicima nisu svidele i na taj način to nije završilo kao najprioritetnije stvari, možda je samo odloženo. Neke stvari vidimo da, recimo, 3D meč… Mi smo znali od početka da korisnici žele. Ranije, prvo smo imali to, preline kad je rastao, bio je tekst sam, i onda smo imali ovaj 2D meč da su tačkice, i znali smo da korisnici žele 3D meče, žele da vide svoje igrače, žele da vide fudbal. Međutim, trebalo nam je vremena. To smo razvili sami in-house iz Srbije, što je isto za nas veliki uspeh, ali trebalo nam je vremena da dođemo do toga. Tako da, za neke ideje, sad zavisi, to je proces, i onda prioritizujemo i slušamo korisnike. I bez korisnika mi nemamo igru, nemamo biznis. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja mi je bila super interesantna kad sam počeo da igram Top Eleven, nisam bio među prvima, počeo sam relativno kasno, par godina nakon početka. I prva i najvažnija stvar koja je bila kad sam ušao u igru je bilo to gde je ko od mojih prijatelja, koji smo bili povezani verovatno kroz onaj Apple sistem ili kroz Facebook, verovatno kroz Facebook zapravo, na kom nivou je kod njih i tako dalje. Sad, oni su vremenom, neki su stagnirali, neki su otpadali i sve ostalo. Međutim, čini mi se da zapravo već jako dugo ni u jednoj igri nisam sreo to, osim u igrama gde je možda baš relevantno da igrate jedan protiv drugog. U ostalim igrama se nigde ni ne pominju više tvoji prijatelji, nego ti bukvalno stvaraš svoj community u okviru igre koji nema veze s tobom. 

Marko Jevtić:  Da, sad tu dolazi do različitih ograničavanja. Znači, cela industrija se menja, dolazi do različitih ograničavanja toga šta Facebook daje od podataka više, jer Facebook ima otklon od tih, šta Apple, Google isto dozvoljavaju. Pa kao, taj skup stvari koje oni dozvoljavaju je sve manji i manji da se pokažu korisnici. Sad za svaku tačku moraju da daju Apple, tako da mi treba da imamo, da bi se vratili kao što je nekad bilo, milion nekih pop-up-a sa Apple approvalima. Neke stvari, to kažem, znači, bila je igra na Facebook koja je prebačena i onda je to bilo dosta prirodno. Mi ćemo nastaviti da radimo da ti vidiš kao… Znači, mi mislimo, verujemo u to da su prijatelji veoma bitna komponenta tog jednog sveta. Međutim, ima dosta ograničenja i nekad to nije tako jednostavno da se… Cela industrija postaje… Sve manje podataka ima o korisnicima, korisnici daju sve manje podataka, i to nije slučaj samo u mobile gamingu, to je ono slučaj i u Evropskoj uniji. Sad postoji i po različitim tržištima različite… Kalifornija ima svoj neki privacy, Evropska unija drugi i slično. 

EVOLUCIJA MOBILE GAMINGA

Ivan Minić: Hoću da pričamo i o tome kako je raditi igru koja je popularna u velikom broju zemalja, a mnoge od tih zemalja nisu one tier jedan zemlje u smislu platežne sposobnosti. Ali voleo bih i da se dotaknemo onoga što je u principu najviše Nebojša pričao ovde, a to je koliko se zapravo biznis mobile gaminga menjao za ovih 10 plus godina. Mislim da su obe stvari onako zajedno interesantne. 

Marko Jevtić:   Da, pa menjalo se sve, menjalo se. Znači, mnogo je sofisticiranije postajalo u tom smislu da ti možeš sad mnogo bolje da prediktuješ lifetime korisnika, možeš bolje, mnogo je automatizovanije. Marketing sa jedne strane, međutim, to je i prednost a i ograničenje. Neke stvari koje su ranije bile tvoja prednost što si mogao da radiš, sad više ne možeš. Ono black box postaje ono Facebook, Google i slično, nego kažeš: ja hoću korisnike i on ti dovodi neke korisnike. Ti možeš, ali neke signale o kvalitetu i slično. Tako da dosta rano… Ranije su to bile statične slike, sad je video, ono, bez videa ili playbable-a se ne oglašavaš. Tako da, dosta se menja i dosta, dosta postaje komplikovanije i komplikovanije, osim ako nemaš organizaciju veću za sebe. Znači, teže je sada nekom indie developeru da krene, ja mislim da samo da popuni na Facebooku sad ono i dobije probnu kampanju, on će da se spali. Tako da sve postaje ono teže i teže. 

Ivan Minić: A sama ekonomija u igri… 

Marko Jevtić:  A sama ekonomija u igri isto, da, postalo je normalnije ljudima da plate. To je isto bilo jedan od izazova recimo ranije. To jeste free to play gaming, ali korisnici za neke… Korisnici za neke stvari u igrama plaćaju ili gledaju i to je postalo nešto nekako normalnije u celom svetu. Same igre, da, celo tržište sad, top grossing igre… I dalje ima igara koje kvalitetom pokušavaju da se probiju, ali ima dosta recimo igara koje dolaze iz Azije, kineski developeri ih prave, koji su više ono baš monetizaciono heavy. Tako da ima miksa, nije bilo to tako ranije, ali menja se ka tome da korisnici isto sve više moraju sve više vremena da provode u igrama ako neće da plaćaju. Znači, postaje dosta core.

Ivan Minić: A postoji taj neki momenat isto gde, s jedne strane, treba da im zadržavaš pažnju, a s druge strane, igra ne sme da bude ono pay to win flagrantni. Ti treba da imaš kao plaćenik korisnik neku vrstu prednosti, ali koju bih ja mogao da nadomestim mojim većim angažovanjem. Taj balans mislim da je jako težak.

Marko Jevtić:  Jeste, težak je i postoje sad različiti matchmaking, kako se to gleda da se omogući da možeš. I sad kažem, ima korisnika koji dosta vremena provodi u igri, nalaze načine kao kako da ostanu kompetitivni i da ne plate. Ono što se isto dešava, dešava se da to nije isto jednako svuda. Znači, nije isto nekome iz Nemačke i nekome iz Indonezije ni platežna moć ni slično. Tako da postoje te geo momente, postoje različiti momenti koji komplikuju ceo taj biznis model.

Ivan Minić: Da kažemo, šta su vaša najveća tržišta i šta su njihova specifičnost? 

Marko Jevtić:   Da, naše najveće tržište je Evropa i tu smo mi specifični u odnosu na ceo portfolio u Take-Two, iz Zinge, i u odnosu na sve manje-više top grossing igre koje se fokusiraju na Ameriku. Nama je Evropa glavna. Ali što se tiče broja aktivnih korisnika, to su… To je Jugoistočna Azija, to je Južna Amerika, to je Turska. Znači, takve zemlje donose veliki broj korisnika. Postoje neki alternativni načini kako ti korisnici tamo mogu da plate. Nekad nemaju ni kartice, nemaju takvu mogućnost.

Ivan Minić: I vi morate, ako želite to, da implementirate te alternativne načine i sve. 

Marko Jevtić:  Da, usložnjava se. Uslužnjava se dosta. Ono što sam rekao, postoji regulacija, postoje različita po zemljama. Na primer, u Vijetnamu, da bismo opstali u Vijetnamu, morali smo da nađemo lokalnog publishera, što je recimo slično nešto kao u Kini. U Kini nismo više publishovani. U Kini ti moraš da imaš lokalnog publishera i lokalnu licencu. U Vijetnamu smo morali da isto unpublishujemo igru i da nađemo lokalnog publishera i da on publishuje to pravno za nas. Tako da, komplikuje se. I evo skoro je bilo da moramo u Vijetnamu da imamo Vijetnamsku zastavicu u ikonica i onda mi sve to moramo da primenimo da bismo opstali na takvim tržištima.

Ivan Minić: A to su samo mali primeri. 

Marko Jevtić:  Da, primeri, ali ima ih milion.

Ivan Minić: Još jedna od stvari koja je, da kažemo, bila velika i važna jeste ta situacija da mi deset godina, jedanaest godina, na Nordeus posmatramo kao lokalnu kompaniju koja pravi neverovatan proizvod koji igraju u celom svetu. Onda se dešava ta velika akvizicija koja je najveća koju smo mi ikad imali. I sad, šta to konkretno donosi, šta to konkretno znači, kako je taj proces izgledao, ono što možeš da podeliš, ne moramo ulaziti u sve specifično? 

AKVIZICIJA NORDEUSA

Marko Jevtić:  Da, pa da, ceo taj kao proces, due diligence je bio dosta detaljan s njihove strane i mislim oni su prepoznali taj potencijal koji mi imamo. I sa druge strane, nama je bilo mnogo bitno to šta oni donose kao Take-Two, koji potencijal da se dalje razvija Nordeus i da se dalje razvija u Beogradu. Mi smo međuvremenu, znači sad mislim da imamo 280 ljudi. Kad je krenula akvizicija, smo možda bili na 180, tako da smo dosta i porasli međuvremenu. Formirali tu sportsku diviziju, kao što sam rekao, i dobili… Sad imamo i Golf Rival, to je druga igra sad koja je ovde u Nordeusu. Cela igra je prebačena u Beograd, formiran je lokalni tim koji radi na njoj, tako da imamo sad dve igre. To je druga najveća golf igra na mobilnom, tako da isto velika stvar. Izraz, tako da Top Goal je sad u soft launchu. Njega sam najavio i zajedno sa Take-Two. Take-Two ima Zingu, ali ima i 2K, ima i Rockstar. Imamo veliki portfolio mogućnosti gde mi idemo korak po korak i znanja, kontakata, raznih stvari koje ne možeš kad si sam lokalno da dobiješ. Tako da ukrupnjava se ceo gaming i kroz Take-Two mi sad imamo različite neke mogućnosti da idemo, kažem, korak po korak jer je bitan je i fokus.

Ivan Minić: Još jedna stvar po kojoj je Nordeus bio poznat i prilično jedinstven na tržištu, danas možda ne, ali pre deset godina definitivno. S jedne strane, vi ste radili stvari koje niko na ovom tržištu nije radio i niste imali nikog koga možete da cimate za bilo kakvo iskustvo. Bilo je nekih naših ljudi po svetu koji su po nešto znali, ali je to bilo vrlo limitirano. I vi ste relativno rano i prvi počeli da se brendirate kao atraktivna destinacija za strance da dođu, i bilo je raznih stranaca koji su dolazili. Neki znamo zato što su dugo tu, pričali smo pre snimanja, Rajli je tu nešto 8 godina. 

Marko Jevtić:  Jeste, da, Rajli je tu dugo. Da, znači to je isto stvar. Mi smo ušli u gaming, ali ekosistem nije postojao tada. I sad mi radimo na razvoju tog ekosistema zajedno sa Digitalnom Srbijom i zajedno sa Srpskom gejming asocijacijom koju smo osnovali zajedno sa drugim studijima. Znači, radimo da to nastane. Međutim, za neki određeni know-how, iskustvo, ono što si rekao i sam, kao jedno je nešto može da se nauči, ali to ti da prođeš više puta, treba ti vreme, tri godine. Tako da neko iskustvo i impakt na ostale ljude. Kad ti dovedeš nekog sa iskustvom, drugi ljudi brže isto progresuju. Tako da da, to smo uspevali stvarno da dovodimo ljude iz različitih krajeva sveta. I da, ali jedna stvar je bila da moramo Beograd da napravimo… Zašto je Beograd atraktivna destinacija? I to se pokazalo u praksi, da ljudima se sviđa život ovde. Rajli je za mene primer, to sam ti rekao. Primer: škola je Duško Urošević, zato što je Rajli neko ko je mlad, on je iz San Franciska, i pasionirani je fudbal fan i gejmer. I njemu prilika da vodi community tada za tako veliku igru, to je bila pozicija koju on nije mogao da dobije na nekim velikim sistemima. Ali kod nas je prošao taj intervju, lupio je fenomenalan. Mi smo rekli: okej, mi možemo ti ponudimo poziciju, ali moraš da dođeš u Beograd. Rajli je došao, evo ga, srećan je u Beogradu i dobio je poziciju gde je izrastao. Mislim, mi smo svi morali da rastemo sa svakim izazovom, on isto. Ali to je to. To je morao i on nas da razume. Znači, mi smo se, naravno, potrudili da njega vodimo da mu bude super, ali morao je on. Kao što sam rekao, Urešić… Urešić je davao takvu šansu nekim strancima, mladim, kao što je i Veseli, koji onda priča srpski perfektno i koji se oženio, ne mislim sa Srpkinjom. Onda imaš, ovaj je Francuz, Lovergne je igrao za Partizan. Vesterman isto je, ono, veliki. 

Ivan Minić: Ja se sećam, pre osam godina ja sam u San Francisku i bila je utakmica, San Antonio… Gledam Spurse protiv Dallasa, to je sedma ili osma utakmica Dončića u ligi. Ja sam otišao, mislim, bio sam u Americi drugim poslom, ali pošto sam bio blizu, otišao sam da uradim intervju sa Lukom. I odradio sam to, bilo je super i sve. I sad gledam, koga bih još mogao… Ajde probam Popovića, neće naravno, ne zanima ga to ništa. Ali u tom trenutku je Bertans u Spursima, i ja kao, pa jel bi mogli, jel imaš malo vremena? I on kreće da priča na savršenom srpskom. Ja sam znao da on zna srpski bazično, a njegov srpski je bolji od 90% ljudi koji žive u Americi. Sad kao, znaš… 

Marko Jevtić:  Eto, to ti je još jedan primer. Ali taj opportunity da nekom globalnom talentu daš, i da naravno daš mu podršku, ali da on bude spreman da razume i nas. Znači, recimo, eto ti igrači koji su zavoleli, naučili jezik. Rajli nije naučio toliko dobro jezik, jako ga uči i razume, ali ono što je on uradio je, recimo, nije se šokirao kada je došao prvi dan u kancelariju i video mene, koji sam mu tad bio kao nadređeni, koji iscepan skroz jer sam dobio prvo dete tada. I on je stao i gledao i kao: okej, ja moram da razumem šta se dešava. Kao, nisu ga valjda tukli, kao, ne znam. Tako mi je pričao posle, kaže: ja sam bio ono, WTF, gde sam došao? Ali ono, sad razume, sad i on se cepa drugo kad dođe, kapiraš. Znači, on prilagodio se i on nama i mi njemu, i dosta impakta je on napravio, i sad je napravio karijeru koja je stvarno ono, od toga da nema posla, da je završio faks, do sad ne može da ide da radi i da ga da oće.

Ivan Minić: Znam i mislim, verujem da je u tom ono front facing, customer facing delu mnogo važno da ti imaš native speakere koji su tu, nebitno koliko si ti dobar i simpatičan. Mi nismo Španija, pa da neko kaže jao što je slatko što ne pričaju savršen engleski, ali je najveći jezik na svetu pa tolerišemo Špance. Mi nismo neko ko je na taj način dopadljiv i simpatičan, mi moramo da se oslonimo na tome da nam ipak core bude neki native speaker koji priča sa globalom. 

Marko Jevtić:  Jeste da, slažem se.

DESIGN THINKING

Ivan Minić:  imali ste i akcije koje su meni bile posebno drage i lepe, a to je da ste obilazili svoje najbolje menadžere po svetu i pričali njihove priče.

Marko Jevtić:   Jesmo, da, to je jedna od moguće da baš i rajleva ideja bila, da je neki mid community gde smo napravili način da to bude skala, pošto to je bio izazov kao ok, odeš jednom, ali kako napravimo sistem da sa svakog mesta mi pokazujemo nekoga iz neke zemlje, njegovu priču, da onda spajamo taj community. I mi smo stalno imali neke od tih zanimljivih priča po Facebooku, koji je neko kačio, kako su se, ne znam, neki par si uzeo preko Top 11-a, ili, ne znam, postali su kumovi na svadbi, Grci neki, pa šalju slike, neko napravi dresove Top 11, pa taj community kao fudbal, tako kao neki termin, i mi gledamo to da isto da pomognemo kako možemo, šta možemo. I onda i ta serija je prošla dosta dobro, i ti video su i dalje ono online, i stvarno su tu, vidiš koliko Top 11 serije deo njihovog života postane. To je kao neka aplikacija koja te prati kroz dan, jer kao imaš kad treniraš igrača, kad ti je meč, ti se oko toga organizuješ, ti oko toga dogovaraš kad ćeš se viđati s nekim, “aj važi, posle Top 11”. 

Ivan Minić: Ali znaš, mislim da je mnogo važno s jedne strane da imaš tu neku strukturu, a sa druge strane da je to igra koju ne možeš da igraš neograničeno, igraš onoliko koliko treba u toku dana, što je, ne znam, dva puta po pet minuta, ili dva puta po tri minuta, ili tri puta po pet minuta, a ne možeš da igraš tri sata Top 11, nemaš šta da igraš.

Marko Jevtić:  Da ne možeš bez prestanka. Imamo sad neki, mi se razvijamo, i onda postoje neki eventi kada ti imaš veću aktivnost, manju, ali da, jeste, to je deo. Znači, što mi smo uvek gledali, Top 11 treba da postane navika tom korisniku, a ne da postane neko opterećenje koje će da izgustira za jedan dan. I ok, i to je legitimno, neke igre, neki biznis modeli rade više na takav način, ali nama je cilj da pravimo long lasting, i Top 11 se igra posle 15 godina i to je, ono, ja mislim, veliki uspeh. I da bismo imali narednih 15, i opet moramo da doziramo to.

Ivan Minić: Takođe, jedna stvar koja je, da kažem, meni nekako došla kao vrlo logičan nastavak onog iskustva sa testiranjem jeste to da, pre koliko, sad već 4-5 godina, krenu najave da Finesa izdaje knjigu o design thinkingu, u kojoj ste autori ti, pomenuti Dekić koji će takođe biti gost nekad, samo da se mi uklopimo, na dve godine se uklapamo. Gde u tom trenutku design thinking nije nepoznata metodologija, neke od najboljih firmi su počele da uvode u raznim segmentima. Nije to sad defaultna metodologija kako se rade stvari, ali eksperimentalno se rade, pa tako imamo, da kažemo, i Milančeta i Vladu dok su bili u Telenoru, da su dosta stvari pokušavali da rade na taj način, da je prosto tle gde su bili i organizacija bila vrlo otvorena za takve stvari, pa su uspeli neke super stvari da urade. Ali čini mi se da vaša knjiga design thinking uvodi u mainstream biznis zajednice i da, sa jedne strane, to izdanje bude vrlo popularno i da uskoro očekujemo deseto, što znači 20.000 primeraka, što je za biznis literaturu kod nas neverovatno, a da sa druge strane negde vas dvojicu gura u prvi plan kao nekog ko se time bavi. Jer vas dvojica ste vas dvojica i vi ste super momci i to je sve u redu, ali iza vas postoji nešto što se zove Nordeus u Top 11, pa što kaže, kako naši ljudi rade u svetu, pa da mi to probamo ovde da izvedemo. Kako je došlo uopšte do knjige i do svega toga, kako je došlo?

Marko Jevtić:  Ja bih se vratio na onog Kotlera što sam da je rekao da sam ga upoznao, i tad me je to trigerovalo, kao, čovek sa 78 godina uči danas šta je aktuelno, to znači da ja ne mogu da stanem jer je SITOP 11 završio fakultet, tako, ja ne mogu da stanem. I ja sam nastavio taj Infostud postdiplomski na Hrtenovo, ali išao sam i na executive MBA u Ojkotruli jer to je godinu podeljena na triralo, pa sam išao dva puta na neku letnju školu u Kanovo kad je festival, ovaj marketinški, za Master’s of Creativity i slično. I onda je došao Stanford, gde sam upisao LEAD program na Stanfordu, i to je program koji ima osam nekih modula i jedan od tih modula je bio design thinking. I ceo taj LEAD program je u principu namenjen za neki executive level koji već ima i MBA i slično, ali kako treba da osveži, jer se u svetu ta continuous education najbitnija, kao da ti stalno pojavljuju se nove metode, sistemi, da vidiš kako to radiš, case study, kako to druge firme rade i slično. Ti kad si u jednoj firmi, pa čak i u jednoj industriji, ti vidiš jedan pogled, i onda kao, kako drugi to rade u drugim industrijama. I to je meni bilo dosta zanimljivo. Mi smo u međuvremenu dovodili konsultante za design thinking iz UK koji su nas imali, smo kao neke interne edukacije u Nordeusu, i mi smo primenjivali dosta tih metoda. Ali na Stanfordu sam ja kapirao da ceo taj LEAD program sažima design thinking kroz različite neke stvari, da li je kao u finansijama, HR-u i slično. I da, to mi je nekako delovalo kao da ovo lokalno tržište ima super ljude, sposobne ljude, ali ima ljude koji nisu zaokružili celu sliku, i da design thinking može da bude neki naš giving back. Dekić je kao sociolog koji je dosta kod nas se bavio user researchom, a design thinking, on pola i user research je već koristio mnoge tih metoda isto kao i ja. I onda sam rekao ok, mislim da bi mogli da vratimo lokalnoj zajednici tako što prilagodimo design thinking u Srbiji, izpopularišemo ga, jer svi moji pokušaji kroz karijeru i sve ono zašto sam u Nordirusu. Jedno je rad sa super ljudima na nekim super izazovima, drugo je razvijanje svog proizvoda ili usluge. Nije ono, ok, sad neko iz inostranstva mi traži aplikaciju, ja ću je napravim, to je cool i ok, ali ako ja razvijam nešto svoje, ja mogu da dodam vrednost. Ja onda prvo moram da razumem korisnika, ja moram da dođem do ideje i kako to da radimo. Design thinking mislim da je framework koji nije jedan na jedan primenjen sad u svakoj firmi, sad ćemo uđemo, ali mislim da svako u svojoj firmi može da uzme elemente toga i da pokuša da ima jedan sastanak gde će da uzme… I to ne mora da bude i naša knjiga, toliko je materijala dostupno online, besplatno, da, samo je potrebna radoznalost i upornost, čitanje stvari i podrška okruženja. Kao, je li to podrška okruženja? Dođe da nekad i iz upornosti, ali nekad, ok, neke organizacije ne žele da se menjaju. I ono što sam… I taj rad na toj knjizi je isto bilo veliko učenje za nas, jer kao, mi smo to dosta kao znali nešto u praksi, ali dosta smo morali da čitamo nove literature da bi mi došli do toga da smo sa confident da mi vladamo time, da ćemo da napišemo. I dosta tih nekih primera, neki su lični, a neke… Stavili smo primer Milanove ideje, Milan Obradović o pametnoj WC šolji. Nisam napisao čija je ideja, ali to je meni bilo genijalno, kako neko može da gura stvari neke nove. Ono što sam isto shvatio radeći na knjizi sve više i više, to sam negde znao, ali nije mi bilo toliko očigledno, je da obrazovni sistem, ne samo naš, nego obrazovni sistem generalno, tebe tera da učiš samo tačne odgovore, ne da razmišljaš. I ovaj… I kad pogledamo decu u predškolskom uzrastu i decu koja već ono, ne znam, sedmi, osmi razred, mi vidimo da ljudi gube tu mogućnost da ima više načina da se nešto reši. I to je ono što je meni kod design thinking glavna stvar. I onda sam mislio da time lokalnoj zajednici možemo da pomognemo, da ih otvorimo malo ka tome. To je ono, ideja neka bila za knjigu.

Ivan Minić: Jedan drugar je to davno na mnogo lep način opisao i meni je to bilo super, i kao ilustracija tog, ono, metodologija je stvar izbora, ali tog procesa kroz koji prolaziš. I kao nešto u stilu: imaš toliko ljudi koji sanjaju samo da rade po principu “veži konja da ti gazda kaže”, a šta ako ja uopšte ne želim da to bude konj? Možda konj nije najbolji izbor za to što meni treba. I to je ono kao potpuno… Jer u većini slučajeva, brate, ti imaš niz nekih podrazumevanih stvari, radiš to, i često znaš kad je nešto poslednje, kad je nešto u šta si lično investiran, i ti možeš da rešiš problem na najefikasniji mogući način. I to do rešenja je verovatno dobro zanatski, ali to što možeš da propustiš time što nisi ušao u neki, ono, rukavac u kome se krije nešto super interesantno. To što možeš da propustiš, da možda unaprediš to rešenje kroz isključivo forsiranje efikasnosti, nikad nećeš moći da dođeš do toga i kad je tvoje, ti možeš da kažeš: “Ok, dobro, rešili smo problem, hajde sad još malo vremena da izgubimo jer imamo”.

Marko Jevtić:  Da, znači efektivno vs efikasno, jaz, moja preferenca je efektivno, ok, timing nije skroz nevažan. To je ono što sam rekla, da su oni pravili 10 godina Top 11, kao ne bi bilo više Facebook games i kao ništa ne bi radilo, ali kao efekt ti da napraviš nešto da će napravi veći impakt, to je, mislim, ključ, čovek. I da, tako da design thinking, eto, mislim da ćemo ove godine imati deseto izdanje knjige, i jeste, i nas je iznenadilo, nismo mislili da će to toliko, da kažem, “se primi” po znacima navoda ovde u Srbiji, ali jeste. I skoro sam bio sa nekim kolegama sa NBA studija, mislim da je Partizan igrao i možda smo čak izgubili od vas iz Zvezde, i pred utakmicu smo se našli u nekom kafiću, i pošto se nismo videli dugo, neko je poneo knjigu Design Thinking da mu potpišem, i dok sam napolju pisao, konobar je došao i kao: “Izvini, jesi ti pisao Dizajn?”, kao, “dobio sam za poklon, fenomenalno je, šta da radim dalje?” Ja rekao: “Sad je na tebi, idi, guglaj, pokušavaj, imaš na YouTube, znači ima dosta i besplatnog materijala.” Mi smo odrasli, kao što znaš, kao što se sećaš, tako što smo bili radoznali, na internetu smo kopali gde može šta se pročita. I dosta ljudi imaju, ali ne razmišljaju o tome, nego kao lakše da mi neko servira. Ja mislim da je ta radoznalost isto, i to spominjemo dosta u knjizi, kolika je radoznalost bitna da bi bilo šta u životu inovativno radio. 

Ivan Minić: Mislim, jedna od bitnih stvari jeste i to što sa već pomenutim zajedničkim prijateljom Duletom Basalom i Tox & Fox radite i edukacije i radionice. Sad više ih radi Milovan poslednje vreme, jedno vreme ste ih radili više zajedno, ali to je neka podela vaša interna što se vremena tiče, ali mislim da te radionice, ja nisam neko ko smatra da nužno treba detetu ili bilo kome pokazati svaku skraćenicu koja postoji. Ja mislim da treba da se potrudiš, jer ćeš samo onda da ceniš to što radiš. Ali u velike sisteme da tako nešto uđe, mnogo je lakše da uđe kroz neku vrstu radionice, slično, gde ti neko spusti tu ulaznu barijeru, razigrate i uvučete u to kroz neku vrstu igre i onda se ti zainteresuješ da ideš dalje. Mora, mislim, ne mora, ali veću šansu za masovnost može da ima tako što spustiš tu ulaznu barijeru. 

Marko Jevtić:  Ja se slažem, samo što mislim da ima već dovoljno ljudi, da postoji već dovoljno velike community ljudi koji mogu da šire to dalje, da ne mora sve da ide od mene i Dekija, da je kao nemoguće. Tako da ja sam, meni je inicijalna ideja bila pisanja knjige da mi to ispopularišemo i onda kao: “Ok, ljudi, imate, širite dalje”, kao neke akcije ranije koje smo radili kao mlađi, da kao, to, ako da bi nešto raslo, moraju da postoje neki ljudi koji to onda idu dalje i pričaju i to dalje. I ja se nadam da smo to uspeli, i ako smo to uspeli, to je to, ispunili smo cilj. 

Ivan Minić: I gde si ti sad, šta je sada tvoj plan nakon 25 godina karijere? 

Marko Jevtić:  Pa evo, razmišljam o sledećoj edukaciji, baš sam to počeo da razmišljam, kao šta je sledeće, šta bi mogli da još učimo. Pa tu sam, ja sam prezadovoljan ljudima koje imam u Nordeusu, sa timom. Za razliku od nekih poslova gde ne bih ja da podcenjujem nijedan posao, ali ranije je bilo to, posle godinu-dve dana tu počneš da radiš jedno te isto, nemaš ti mogućnosti sad da ne znam šta da radim. 

Ivan Minić: Za event ti, mislim, ti si sad implementirao nešto novo i nema tu nekih promena više, kao sad radiš, što je uglavnom varijanta, zapneš prvi godinu dana da posle ne bi morao da radiš. 

Marko Jevtić:  Da, to je, ovde je toliko izazova i toliko je brza industrija da ja ono, svaki, ne preterujem, svaki dan izazova. Ali da, ima dosta novih stvari koje se pojavljuju i koje moraš kao po prvi put ti da rešavaš. Sad sam već malo u ulozi da gledam kako to drugi ljudi rešavaju i kako njih ja da podržim da oni budu još bolji. Mislim, već ja duže vreme sam u toj, ali uvek ono kopka kao da li ti da isto ono razmišljaš o rešenju sa njima i kao, tako da taj deo tog kao nekog koučinga, gde kao si nekad, gde nekad pustiš, nekad ne pustiš, to je ono što uvek kao me kopka. Ali da, to su zanimljivi, mnogo izazovi i mene to održi, ono, svaki dan. 

Ivan Minić: Hvala ti puno, mislim da je vrlo važno da ljudi čuju kako izgleda taj uspeh preko noći koji traje 30 godina i koliko to različitih elemenata i faktora ima, i koliko je ta, s jedne strane, radoznalost važna, s druge strane i ta inicijativa da vrati, uvek mora da se proba još nešto, uvek mora nešto da se čačka. Pa sad, da li će to da uspe ili neće, ali to što možemo da naučimo u tom procesu je izuzetno vredno i možda vrednije od bilo čega drugog što možeš kroz klasičan nekakav posao za nekog da iskusiš. Ti si ovde usput ispričao bar deset stvari koje si radio mimo svog redovnog posla, a ja znam da ih je bilo još mnogo više. Tako da hvala ti puno, hvala što si izdvojio vreme, znam koliko si u haosu i u gužvi. Sve čestitke na uspesima koje ste ostvarili kao Nordeus, ali i velike čestitke na tome šta ste uradili sa knjigom, i nadam se da će ih biti još. Mislim, znam da Dekić ide, on čovek voli, on čovek izdavač u slobodno vreme, ali se nadam da će biti još više jako kvalitetne domaće biznis literature ili prilagođene domaćoj publici biznis literature. Jer koliko god bile lepe ove romantične priče o Netflixima i sličnim stvarima, nisu relatable, ne možeš sebe da zamisliš kao Jobsa koliko god da si pročitao Isaksonovu biografiju, a ove stvari su nešto što ste vi uzeli, spustili na lokal, oplemenili, obogatili lokalnim primerima i iskustvima kako to zapravo u jednoj lokalnoj organizaciji može da se primeni. Tako da mislim da radite sjajne stvari. Hvala ti što si bio. Hvala na lepim rečima i na podršci, hvala na tome što sve mene na vreme setiš i pošalješ predlog neko ko bi mogao da gostuje, i to bude uvek super iskustvo. Tako da sve najbolje još jednom, pozdravi celu ekipu u Nordeusu. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Nemojte da ga mnogo mučite nakon ove epizode, mnogo da mu pišete, ali ako imate nešto važno, napišite mu, naći će vremena, znam da je takav. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.