Pojačalo Kreativno mentorstvo EP2: Olga Janković, kompozitorka

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Olga Janković: E pa hvala Ivane. Meni je drago da mogu da podelim tu svoju priču, jeste malo komplikovana i malo možda neobična i donekle dugačka, ali pokušaću što više stvari da pokrijem, da.

Ivan Minić: Kako priča počinje u Sibiru?

Olga Janković: Pa, to baš i nije do mene… Moji su roditelji normalno odatle iz Rusije. Rođena sam u Bodajbu, to je jedan grad za koji niko nikad nije čuo. To je otprilike grad se pojavio pre možda jedno neću da lupam. Ajde neću da lupam da se da se ne blamiram. Ali pojavio se iz jednog razloga da bi se ljudi koji ljudi koji se nisu sviđali ovaj državi. Njih su slali u Sibir i tamo su ostavili neko vreme i tako se desilo da od toga između ostalih drugih gradova, napravio se taj grad i sada taj grad radi nešto sa zlatom, valjda dobiva zlato, nebitno. Uglavnom iz Bodajba sam došla u Irkutsk, to je isto Sibir. Dosta veći grad, naravno tamo sam završila nižu likovnu i nižu muzičku školu, tada sam počela da komponujem, posle toga, šta beše. Posle toga sam otišla u Moskvu gde sam završila gimnaziju. počela isto nešto da se bavim glumom. Nakon toga Crna Gora, gde sam završila srednju muzičku i posle da, nema ništa između dobre. Posle toga da Beograd, Srbija i gde sam završila sada FMU, kompoziciju i tu sam sad za sad, pa ćemo da vidimo šta će biti dalje.

Ivan Minić: Dobro. Ajde da krenemo redom. Naravno nisam nikad bio u Sibiru, ne znam kako to zapravo izgleda, slušao sam priče, moj deda je proveo neki neki period nakon Drugog svetskog rata tamo na vojnoj akademiji kao jedan od nagrađenih ovaj vojnika pitomaca koji su nakon toga ovde da kažem obrazovali neke generacije profesionalnih vojnika koje su dolazile i on mi je pričao razne priče o tome kako zapravo to izgleda kada je toliko niska temperatura i toliko hladno i koliko si zapravo u u tom okruženju jedan dobar deo godine osuđen na zatvorene prostore i snalaženje u zatvorenim prostorima gde sve ostalo samo što kraće što minimalnije i slično i mislim bilo je tu raznih interesantnih priča i priče o tome kako je trajalo putovanje i koliko je ono trajalo. Rusija je najveća zemlja na svetu i čak je i veća nego što nam deluje po po mapama i po svemu. Jednom prilikom sam nešto leteo jedini put ja mislim da sam leteo preko Rusije i sećam se da sam ono pogledam kroz prozor izgleda isto i onda za 3 sata dođem i za 3 sata izgleda i dalje sve isto i dalje sve okovano snegom i ledom. Kako to prvo mislim kako je izgledalo tvoje odrastanje tamo, drugo kako je biti dete u takvom okruženju?

Olga Janković: Biti dete tamo je strava meni, lično. Meni baš to nedostaje, možda zato se stalno obraćam tome u tome što radim mislim poslednje što sam uradila se zove Permafrost na primer. Tako da stalno me vuče ta neka hladnoća i ta neka svežina i dosta je drugačije. Nije to toliko loše, mislim jeste ok, hladno je da, ali na primer tokom leta, recimo jul, avgust tu dolazi hajde plus 29 plus 30 znači postoji i znaš suprotna strana. Nije samo se smrzavaju ljudi, ali da dosta je ekstremno na primer najniža temperatura koju sam ja doživela je minus 41 na primer. E sad u Bodajbo, taj prvi grad imali su pravilo kao ako je minus 40 možeš da ideš na posao, možeš da ideš u školu i ostalo, ako je minus 41 ne možeš kao to je već vanredno stanje. Sad u Irkutsku je malo lakše, tamo je granica minus 30. Minus 30 kao ide se svuda a minus 31 već kao ne može. E to je znači ta neka minimalna razlika ali nije to toliko strašno zapravo ja ne znam čak i ove godine kad je pao sneg kad je kad je sneg napolju dosta je toplije i ako ne znam neki tamo minus dosta toplije kad je okolo ono. Ne znam ja te zakone termodinamike ili čega god već ne poznajem, ali drugačije dosta. Suvi vazduh možda, ali je lepo, znaš se preživi, ne znam obučeš se dobro pa sve ok.

Ivan Minić: Slojevito.

Olga Janković: Slojevito, tako je.

Ivan Minić: Dosta ljudi mi je reklo, između ostalog i deda, da to nije ista temperatura da nekada kada je ovde minus 10, minus 12, minus 15 da je to zapravo mnogo strašniji i mnogo veći doživljaj mnogo je hladniji doživljaj nego što je tamo situacija. Da li je to zbog vetra, zbog zbog čega je to prosto tako?

Olga Janković: Ja sam zaključila da je to možda vlažnost, u Beogradu je katastrofa minus koliko sada minus 2 možda možda minus 5 minus 5 recimo bilo užasno hladno iz ne znam ja verujem da je to vlažnost i to što kažeš vetar, ne znam zbog čega bi drugog bilo. Možda ima nešto do nadmorske visine, nemam pojma ali ne mogu tačno da shvatim u čemu je razlika, ali jeste razlika. Dosta je onako mislim minus 5 u Sibiru je ništa. Ništa. Minus 5 u Sibiru je proleće. Pa bukvalno.

Ivan Minić: Jedna stvar koju koju bih isto voleo da da nam ispričaš da nam oslikaš na neki način jeste taj ruski sistem obrazovanja. Jer nekako mi se čini da bez obzira na krize kroz koje su oni prolazili u prethodnim decenijama da je to nešto posebno u oblasti umetnosti nešto do čega su oni apsolutno jako držali i drže i dalje i i dalje su daleko iznad svih ostalih u onim oblastima koje su njima važne.

Olga Janković: Rusi su mnogo ozbiljna nacija i ako rade nešto, onda to rade svim srcem onako jako su organizovani. na vreme su. Na primer meni majka radi u nekoj muzičkoj školi, i prave predstavu ili neki veći koncert, oni imaju probe ne znam mesecima pre toga i sva deca učestvuju, svi znaju sve napamet, svi su onako uključeni u samu priču i vrlo, vrlo, vrlo ozbiljno prilaze tome. A kamoli neka neke druge ovaj projekte koje su ozbiljnije i tako dalje. Ovde s druge strane, kad se nešto izvodi, vrlo česta praksa da čovek ima 3 probe, 4, 5 proba pred koncert, što kad bi se ispričalo nekom u Rusiji bi rekli, ne može. To ne može tako. Dakle prilaze dosta drugačije, mnogo su onako posvećeniji u tom smislu. Ali što je s druge strane vrlo stresno za decu, za mene je bilo vrlo stresno u nekom trenutku jer je dosta veliki pritisak velika su očekivanja i onda u nekom trenutku se dođe do onog burn outa. Šta, kako se već to prevodi na srpski, nemam pojma. Dakle tu postoji ta opasnost mora čovek da se opusti ponekad. Meni je na primer prijalo kad sam došla u Crnu Goru, drugačije skroz kao, haha, i može i ovako. Da, iz jedne krajnosti u drugu, ali potpuno je drugačiji pogled na svet kao, pa dobro, pa što, ja reko kako pa što. I ljudi se ne stresiraju. I meni onako, ha, tako može ono otprilike. Može da se živi bez stresa ili sa manje stresa. Ali da, mislim skroz su skroz su drugačiji. Što je neočekivano možda na neki način, ali da.

Ivan Minić: A u tvom odrastanju i formiranju, ko su bile najvažnije figure?

Olga Janković: Pa, pa meni je sve to počelo vrlo rano. Prva je figura naravno koja je onako imala uticaja i na ono što ja sada radim i kako radim je moja majka, ona je muzičar isto. Dobro, naravno, i otac je tu, s tim što on nema veze sa umetnošću, ni na koji način, pa nekako gledam da mi je mama ta koja nekako mene uvukla u umetnost. Ne znam lupam igrali smo se nekakve muzičke igrice, pa smo svirali nešto na klaviru zajedno i to mi je ostalo onako kao jedna od jedne od najlepših uspomena. Posle toga naravno, to su učitelji iz osnovnih škola. Na primer moja profesorka Černjavskaja ona mi je predavala klavir i vrlo je onako zanimljiva ličnost i mnogo mnogo sam naučila od nje. Ali ono što meni najviše značilo je da kad kažemo pričamo o klaviru to nije samo mehanika nije samo tehnička stvar to je mnogo mnogo kako ne znam po meni 80 posto toga se nalazi u glavi kao mentalna sprema ili način razumevanja muzike ili način slušanja muzike. Na primer Černjavskaja je mene naučila da slušam muziku levim uhom. Zato što je to vezano za kako se to zove polusfere za hemisferu leva hemisfera desna ako se sluša levim uhom onda je to kao drugačije se percipira i tako neke vrlo zanimljive stvari zapravo. I da čak je Černjavskaja je pisala je poeziju i to me je nekako isto inspirisalo u smislu čovek može da radi više stvari odjednom, može da bude super u svim tim stvarima i da svira i da piše i to nekako sam onako povukla kao vrlo onako pouku, kao može i to pa sam to istraživala nakon toga. A posle je bilo naravno, ja seću da da ispričam super priču. Ako mnogo pričam slobodno me prekini.

Ivan Minić: Samo samo slobodno.

Olga Janković: Samo samo slobodno. Da imala sam jednu profesorku učiteljicu tada još, je l tako? Niže učiteljica, da. Solfeđa, Losjeva. Ona je rekla svima nama, onako u grupi, kao jedan zanimljivi zadatak nam je dala, izaberite jednu priču i napišite jednu melodijicu za tu priču. I ja kao opsesivna ličnost vrlo. Ja ako se meni nešto sviđa ili ako se zagrejem za neku ideju ja idem all in onako baš se unesem u to. I uglavnom ja sa šta 9 godina 10 došla, ovako, umesto sa jednim papirićem, nešto naškrabano, ja donela sam album, čoveče. Onako 10 strana, nacrtano, uzela sam video igru neku, kao Kuzja se zvala nešto. I onda sam nacrtala svaku scenu iz te igre, napisala melodijicu za svaku scenu i kao nekakav pasus teksta. Ljudi moji. I bila sam jako ponosna na to naravno što i treba da budem ja mislim i onda me je ta profesorka Losjeva uzela za ruku ovako i odvela drugoj učiteljici koja se bavila komponovanjem. I odatle zapravo počela ta priča. To je Ljepustina isto vrlo draga osoba meni. Ona me je vodila svuda po Rusiji uglavnom, i ne znam to su počeli onako malo ozbiljnije stvari poput takmičenja, ne znam, komponovanje sa nekom svrhom u smislu, ako se prijavljuješ na neko takmičenje ono traži određeni sastav instrumenata i tako stvari to su već onako malo odraslije stvari za mene bile, ali da to je zapravo taj sami početak moje neke karijere, da kažemo.

Ivan Minić: A kad ti je bilo jasno da želiš time da se baviš?

Olga Janković: To možda nije najjednostavnije pitanje. Kad sam počela da komponujem znači oko 10., 10. godine. Bila sam ubeđena da ću time da se bavim do kraja života. Međutim, to se promenilo. Udario me pubertet ili nešto, ne znam. Odlučila sam da se meni to ne sviđa, da ja hoću nešto drugo, da ja hoću, da imala sam fiks ideju još jedno možda sa 15, 16 možda malo ranije, nema puno veze, nebitno. U to neko doba imala sam super ideju da postanem poznata glumica, ne samo glumica ali poznata glumica ono to mi je bio onako cilj. I to je bio onom trenutku kad smo iz Irkutska prešli u Moskvu da živimo. To je bilo iskreno malo onako izazovno vreme za mene, godine, plus novo okruženje, čovek iz, mislim žena iz nekakve nekakvog Sibira dolazi u Moskvu. To je onako baš je bilo stresno. I pokušavam da se prilagodim nekako u tom društvu i to mi ne ide. I pokušavam da se pronađem, nemam pojma, da postanem glumica pa idem po tim školama, pa ovo pa ono. Dosta sam naučila u smislu kako ne treba, ali i kako treba, mislim ta znanja što se baš glume tiču to mi znači i za ono što sada radim jer na neki način uzimam neke fore koje se tamo koriste za komponovanje kao ubacivanje u obraz kao u lik nečiji i tako dalje to mi je isto korisno, tako da ali jeste bilo jako stresno, onako, tu sam malo skrenula s puta. Nakon toga sam pokušala čak i da upišem fakultet. Ali to u Moskvi je skoro pa nemoguća misija da se da se upiše neki faks baš za glumu. Ja sam nekako sama sebe sabotirala. I to je bio trenutak kada bukvalno ne znam maj mesec jun mesec i mi sad treba da idemo za Crnu Goru za dva meseca i ako ja prođem tu prvu turu nekih audicija za fakultet, onda ja ostajem u Moskvi da živim, ako ne prođem, onda ja idem sa njima u Crnu Goru. Sa mojom porodicom. I onda ja razmišljam, kao da li ja toliko stvarno želim da ostanem u Moskvi i da postanem nekakva tamo glumica, ili ili ne želim, da li me zanima možda šta ima tamo vani. A možda ja sama sebe opravdavam, možda sam bila samo užasna glumica i to je to, tako da nisam uspela to da to da postignem, hvala Bogu jer sad kad se vraćam ono kad vraćam film, razmišljam kako ovaj ja sad ne znam tačno kako je ovde situacija, ali u Rusiji se ophode prema glumcima onako kao prema komadu mesa otprilike kao odbacujete da li to ego ne postoji ličnost ne postoji, to znaš, baš je onako neprijatna situacija bila, tako da mislim da sam ovaj super prošla što sam pobegla od toga. I ostavila ona neka znanja koja meni sad meni sada trebaju. Posle u Crnoj Gori imala sam jednu godinu dana lufta, onako, gde nisam znala šta ću sa sobom. Za mene je bilo stresno, kao ja sam izgubila, ja sam ne znam napravila grešku ja nisam dovoljno dobra i ta ta ta, kad ovaj nisam mogla da se upišem na to na tu glumu i onda kao pokušavala sam da se borim sa stresom i sa tim problemom tako što sam komponovala. I onda mi majka dolazi, kao pa kao zar nije očigledno, koji bi put trebala da uh. I onda kao, hajmo da ok. Kao zašto, zašto pobogu ne, zašto meni to nije palo na pamet kad je toliko u principu očigledno. I onda sam sa tom idejom nastavila ovaj vratila se nekako muzici, bilo je dosta teško jer napravila sam pauzu od sviranja i klavira i od svega, a to je onako malo izazovno zbog tehničke strane i onda sam morala to da nadoknađujem, pa sam upisala Vasa Pavić, srednju srednju školu i tu sam isto završila klavir i upoznala ovaj neke ljude koje se bave komponovanjem i tako, posle sam se nekako vratila u tu neku svoju, u neke svoje vode koje meni mnogo prijaju, da. To je nekako.

Ivan Minić: Spomenula si da, da kažem, pri dolasku u Moskvu da je to bilo onako prilično preplavljujuće iskustvo i da i bilo je teško prilagoditi se i sve i obično mislim, kad kad ljudi pričaju svoja iskustva ako su došli iz manjih sredina u veću to jeste stres. Ako su došli iz neke vrlo male sredine i izolovane u nešto što je toliko veliko i toliko drugačije od svega… Je l’ bilo nešto dobro u svemu tome?

Olga Janković: U prelasku iz manjih u veću sredinu? U Moskvi generalno.

Ivan Minić: U Moskvi generalno.

Olga Janković: O da, ja obožavam Moskvu što je moj onako moje iskustvo bilo stresno ne znači da je bilo samo loše. Ne. Ja sam upoznala ljude koji su jako zanimljivi. Meni, mene privlače neobične stvari, neobični ljudi i tako sam se upoznala na primer sa svojim nekim prijateljicama i i drugarima koji su pravili neki amaterski film. Pa smo probali da snimamo nekakve horore kod kuće kod mene ja, tako da bilo je onako mnogo zanimljivih stvari i to je bio trenutak nekako kao otkrivanja, istraživanja ne znam tu sam počela da čitam mnogo više nego što inače čitam, ne znam religija, nekakve filozofije. Baš sam onako se u nekakve razne ovaj vode bacala jer me zanimalo šta je suština i tako nečim. Ali da, mislim sam grad je neverovatan, ako ako si dovoljno slobodan i ako si dovoljno onako otvoren zapravo da da gledaš na pravi način Moskvu jer jeste puno ljudi, jeste sve onako ubrzano ali ako si cool, ako imaš vremena, sasvim je sasvim je drugačija perspektiva, mislim da je jako jako lepo, da.

Ivan Minić: A kaži mi, to iskustvo vezano za za za Crnu Goru i kasnije ovaj dolazak ovde… Postoji i jezička barijera.

Olga Janković: Uf. Da.

Ivan Minić: Koja je, OK, značajan problem. Jesu to slovenski jezici, jeste to na neki način blisko, al evo ja, prvi nikad nisam progovorio ruski kako treba iako sam ga znao dobro i dobro rešavao testove i sve ostalo, jednostavno nikad mi nije došao prirodno da da ga pričam… Kako je tebi bilo sa ovim našim ovde jezicima?

Olga Janković: Pa, nije bilo toliko teško kao što sam očekivala da će biti, ali pazi, ta sličnost jezika može da bude ponekad i problem. Jer ja kad sam tek počinjala da učim ja sam bila u fazonu, OK, ja ću da ubacim neku rusku reč ako prođe prođe, ako ne prođe, ne prođe i uglavnom nije prolazilo. I još gore nije da nije prolazilo nego značilo nešto apsolutno deseto što meni nije trebalo sad baš neću da navodim primere ali baš ima baš neprijatnih onako suprotno nekih stvari. A dobro, trebalo mi je jednu godinu dana da naučim jezik, onako da se osećam OK da mogu da kažem ono što hoću da kažem, nisam imala neki ovaj rečnik da kažeš vau, ali sam se snalazila. I čak prvih par meseci možda, sam onako stavila sebi zadatak, kao i ja izlazim iz iz kuće i po prodavnicama nemam pojma i onako pozdravljam se sa ljudima, komšijama, ja moram da glumim opet da sam odavde, znači da sam iz Crne Gore. Da vidim kad će da me provale da nisam odavde. Pošto u Crnoj Gori u to doba je bilo otprilike ako ako znaju ako primete da si da si Ruskinja kao a pa ti si iz Rusije, odakle si iz Rusije i počinje priča odmah, odmah, odmah. I ja kao koliko ja dugo mogu da idem ovako po ulici da pričam sa ljudima a da me ne provale. I to je kao iz te neke vežbe kao Spycraft nešto je proizašlo zapravo ta neka moja usavršavanje da se nekako sakrijem taj naglasak i to, to mi je bilo onako cool.

Ivan Minić: Kakav je bio dolazak u Beograd?

Olga Janković: U Beograd je bilo, OK, zapravo. Nekako sam se opustila u Crnoj Gori, našla sam našla sam sebe na neki način, u Beograd je bilo dosta dosta onako lakše tranzicija Crna Gora – Beograd nego recimo Moskva – Crna Gora. Naravno, zbog jezika prvenstveno zbog toga što sam znala šta ću da radim ovde. Došla sam da se upišem na faks. Ovo što je bilo pre toga nije nije bilo do mene, naročito jeste mogla sam da ostanem u Moskvi, ali sva sva ta preseljavanja selidbe nemam pojma, to je bila odluka moje familije a ovo iz Crne Gore u Beograd je bila odluka moja i mog supruga. To je bilo nešto kao naše, mi smo birali OK, kao to je naš korak, mi smo sigurni i tu smo svi svoji na svome skoro. Tako da to je bila sasvim onako prijatna tranzicija čak, da.

Ivan Minić: Kakvo je bilo iskustvo i upisa i studija na, na fakultetu?

Olga Janković: Ne znam, meni je onako, ja još uvek studiram tamo na doktorskim sam studijama sada, ali da, znači od 2016. sam tu i tada sam počela na osnovne studije kompozicije i ušla sam u klasu kod profesorke Svetlane Savić što mi je jako, jako drago. Ona me vodi nekako, još od tada, stalno me stalno me podržava, nekako mi je tu. Ja sam njen veliki fan, ona moj veliki fan i tako, nekako mi je bilo vrlo vrlo onako prijatno. Nisam se osećala onako neko neko opterećenje, nekakvu veliku obavezu nego sam imala slobodu i priliku da nekako pronađem neki svoj muzički jezik, šta god, nekako da se izrazim, da upoznajem ljude, baš imam lepo iskustvo.

Ivan Minić: A je l’ bilo, teško, je l’ bilo, zahtevno?

Olga Janković: Pa, bilo bilo je zahtevnih trenutaka, ali ovako overall kao ukupan utisak mi je sasvim dobar. Pokušavam da se setim da li ima nešto što mogu da ispričam zanimljivo dok nisam na primer OK sitnica je ali dok nisam promenila prezime pošto mi je prezime Bredihina a u pasošu piše Bredikhina pisalo ja to je bilo onako malo stresno prva druga godina kad sam morala to da da da objašnjavam profesorima po 60.000 puta ali onako bilo je tu mini tranzicije kad je u pitanju srednja škola faks i ta vrsta jezičke spremnosti akademski govor nemam pojma pisanje članaka pisanje ovoga onoga to je bilo malo onako neprijatno i dosadno ali da sve u svemu sve u svemu da mislim tu nekako počinjemo ozbiljnije da se bavim komponovanjem iz vode mi se dela tu su i festivali i kolege nekako učim dosta stvari od i od izvođača i od dirigenata i od uopšte od ljudi kojima okružuju tako da da ako se ako se setim nečega još ja ću da.

Ivan Minić: Dobro. I i i jeste negde važno kad kad imaš kada stvaraš nešto gde su ti i drugi ljudi potrebni da to dobije svoj da kažem fizički oblik u fizičkom prostoru na nekom nosaču zvuka na nečemu ovaj koji su ti bili tu još neki interesantni trenuci koja su ti dela koja si radila projekti na kojima si učestvovala da su ti bili najinteresantniji.

Olga Janković: Pa, ono što mogu definitivno što moram da pomenem to su opere. To je jedna moja opsesija koja mi je jako jako draga i koja će trajati ja verujem još dugo vreme. to nisu samo opere savremene opere nego to su muzičko muzičko scenska dela koja spajaju muziku sa tehnologijom. Tu možda postoji malo duža priča ali sve je počelo od jednog programa koji je organizovao SGA Serbian Games Association zove se Playing Narratives Ja mislim da je to bilo 22. godine tako nešto ja sam tu učestvovala i bila su neka predavanja naravno i druženje i ostalo i to u toku tog programa sam saznala za Meta human creator aplikaciju i ja vau OK ja sam odmah odmah sam se zakačila za to ideju ne znam kako ću da iskoristim i gde ali mi se jako jako sviđa i onda sam naravno pitala onako iz čisto neba da li mogu da pevaju ti meta humani pošto je to bukvalno digitalni ne avatari nego baš humanoidi koji su visoko kvaliteta i koji strava izgledaju možeš da ih pomeraš da ih animiraš kako hoćeš i vrlo onako user friendly mogu ja čak da ih napravim tako da vrlo je lako. Tako da od toga je nekako krenulo kako ja mogu da iskoristim to u onome što ja radim. Paralelno sa tim sam učestvovala još jednoj radionici to je Moto muzičko opersko teatarska organizacija organizovala baš za operske ovaj umetnike i tu je bio neki konkurs ta ta ta napisala sam operu Čista voda koja je uključivala jednog pevača meta humana. I to smo pustili onako na sceni kao projekciju ali znači to je bila to je bio deo zapravo narativa opisivao alter ego tog glavnog nekog junaka koji u spasalonu izbrisao svoja sećanja i svoja osećanja. Tako da bilo je jako zanimljivo iskustvo i odatle zapravo počinje moja onako fascinanco fascinacija je l’ se tako kaže. Da sa tehnologijom i sa muzikom i sa tom interdisciplinarnošću na koju sada trenutno radim i mislim da je to vrlo vrlo onako zanimljivo područje nekako skoro pa bezgranične su mogućnosti šta može sve da se uradi sa time i sad nakon toga u stvari postoji nešto i između počela sam da pišem muziku za video igre i naravno sam tu svašta svašta nešto naučila kao interaktivna muzika kako se to zapravo radi kako se prave zvukove tu sam nešto sound design isto radila na primer to mi je bilo isto fascinantno tako da onako koliko sve učimo zapravo stalno učimo nešto novo. I u procesu toga sam shvatila da mi treba nešto veće hoću još hoću još nekih zanimljivih stvari i trenutno radim na svom doktorskom projektu koji se zove Permafrost to je operska trilogija znači sastoji se od 3 male operice možda zajedno sat i nešto. I svaka od njih koristi baš taj meta humani na drugačiji način. ne znam oni mogu na primer da budu mladi pa da odmah staraju pa mogu ne znam u drugoj operi na primer postoji njih četvoro koji sede pored vatre pa nastane smak sveta nemam pojma i počinje lava da kapa na glave njima i to sve kao naravno meta humani ovaj prikazuju zajedno pevajući numeru znači njih četvoro kao ansambl. I u trećoj isto nešto kao neka vrsta dečijeg dvojnika glavne junakinje onako na zaleđenom jezeru bosa i tako dalje. Tako da što se tiče tih nekih mogućnosti i kao prvo vrlo je inspirativno nekako komponovati i raditi na nečemu onako što što se čini da je sveže da je novo onako vrlo vrlo interesantno.

Ivan Minić: Da, mislim da je cela ta priča koja je koja je nastala iz tri lale sa sa metahumanima neverovatno zanimljiva jer su oni pored toga što su napravili alat koji je izuzetno upotrebljiv atraktivan koristi se za gomilu situacija gde tebi treba mnogo različitih ljudi da ti popune neki kadar da mislim danas je primena suštinski neograničena ali kroz taj ceo proces neposredno nakon covida popularizacije cele priče i širenja toga i van onih klasičnih industrijskih primera oni su zapravo dosta radili sa sga na tim radionicama gde su različite vrste umetnika kreativaca dolazili dodir sa tim pa je recimo sećam se ovaj neki drugari koji su koji se bave više scenarijom i tim delom priče su dobili mogućnost da na bazi svog scenarija relativno jednostavno sami naprave svoj kratki film koji će izgledati da se razumemo prilično dobro. Nije na nivou nečega što sad ti snimaš sa ekipom ali je na nivou proof of concepta da to što ti radiš ima smisla i i funkcioniše i više nego dobro a uz dodatni neki trud nekog 3D umetnika koji koji zna malo više o celoj stvari to zaista može da izgleda neverovatno dobro i dosta tih radionica je bilo i reakcije svih ljudi koji su bili tu su bile fantastične bilo da se oni bave pisanjem da se bave reklamom da se bave čime god kao to je najlakši i najbrži način da ti testiraš da li tvoja ideja ima smisla jer onaj na papiru ima smisla ali dok je ne vidiš zapravo ti ne znaš da l’ to radi. Da li zapravo ta scena proizvodi efekat koji želiš da postigneš. Vrhunski reditelji su po tome vrhunski ne znam ono Jaws je fantastičan zato što nisu imali resurse pa su morali da budu kreativni pa je to ispalo mnogo bolje nego bilo šta drugo. No, danas smo se okupili ovde…

Olga Janković: Izvini pitanje samo, jel to Unreal Fellowship pričaš o tome?

Ivan Minić: Da, jedna od stvari, mene su par navrata kontaktirali ljudi iz te priče koju znam kao hajde proširi, daj više informacija, bilo je jednokratnih radionica, bilo je tih programa koji su po nekoliko nedelja, nekoliko meseci, vikendima i to sve. Mnogo je važno, prvo i upoznaš gomilu ludaka jel, a imaš prilike da naučiš svašta nešto, testiraš uz uz neko vođenje. Danas smo se okupili ovde zbog kreativnog mentorstva, završava se ciklus u kome smo, ja bio mentor, ti bila menti, kako je kako je došlo uopšte do toga da budeš deo ovoga i kakvo je za tebe bilo iskustvo?

Olga Janković: Ja sam došla vrlo jednostavno, tako što je moja drugarica Natalija meni prosto preporučila. Ona je bila učesnica prošlogodišnjeg ciklusa i ja mislim da su bili koncentrisani na muzičke profesionalce i nešto vezano za doktorske studije valjda. Ona se povezala sa jednom rediteljkom iz Kelna i sada tamo radi na primer. I ja sam rekla, ohu, OK, ovo je neki jaki program, moram da probam, moram da vidim. I onda sam rekla hajde da probam i iskreno baš mi je drago što sam, što sam uspela to da uđem u to. Jer ne samo da, OK, rad sa mentorom je naravno nezamenljiv i mnogo ti znači i naučiš svašta nešto, ali generalno taj network, taj ti ljudi koji su u ovom kreativnom mentorstvu nekako imaju kakve to da opišem, kao zajedničke vrednosti, šta god, nekako su otvorenog uma i nekako mislim dijagnoza slična, jeste jel da, da je to dobro, šta je to dobro. Tako da meni je mnogo drago da sam mogla da dođem da upoznam te ljude nekako se osećam kao nisam sama, bre toliko ima kreativnih ljudi koliko ih ima koji rade svašta nešto zanimljivo, a priča sa Anom Krstajić koja mi je mentorka bila ove godine je posebna priča, mi nekako imamo dosta tih nekih zajedničkih stvari imamo i dosta stvari po kojima se razlikujemo što ja mislim, obe činjenice su dobre jer OK, kompozitorke smo radimo neke muzike razne, ona naravno jedan jedno tri nivoa iznad mene, radi muzike i za filmove i ostalo, imamo možda razliku prvenstveno u tom nekom senzibilitetu u smislu šta bismo radili da to nije da to nije komercijalizovano u smislu ako radimo samo za nas dve koji bi način, na koji način bismo se izrazile tako da kažem tu se malo razlikujemo ali ono što što se meni sviđa je vrlo onako praktično i korisno tako da kažem imali smo sastanke kod nje u studiju i to je bilo otprilike OK ovaj program, ovo ovaj program ovo, je plagin ovo znači vrlo je onako konkretno, saveti su mi značili u smislu ja ne trošim vreme više za neke stvari na koje sam trošila ranije, vrlo onako precizni i prosto mi ubrzavaju rad nekako mi olakšavaju rad onako sa praktične strane a ono što je meni najviše značilo je to da vidim kako ona razmišlja da vidim da je OK da se trudimo i da se desi da ne uspemo, da se desi da uspemo i to, sve šta ulažemo, sve što ulažemo sve nekako se nadoknadi, sve nam se vrati ponekad uspeh prosto nije do nas samih nekad je to samo splet okolnosti i nažalost ne možemo sve da kontrolišemo ali da prosto se desi ili se ne desi to znači da će da se desi kasnije znači još nije pravi trenutak. Ono što nekako sam pokupila od nje je ta neka vrsta biće ok, treba nastaviti, samo napred znaš šta radiš kao samo napred tako da nekako mi je dala onako vrlo veliki boost samopouzdanja i nekako mi je a OK vidi ovo ja znam šta radim, tako da da, nekako čak smo ne znam povezali smo se na nekom nivou čak i van profesionalnog vrlo onako prijatna prosto da se priča i tako. Vrlo onako zanimljiva, jednostavno opuštena žena, mislim vrlo onako super iskustvo.

Ivan Minić: Meni je neverovatan lik ja sam imao prilike da ovaj budem u toku sa nekim stvarima koje je radila slušao sam ja naravno ovaj kad je gostovala kod kod nekih prijatelja i kolega imala sam prilike nedavno da je slušam i na jednoj konferenciji gde je zapravo baš pričala o tome kako se prave kako se prave zvuci i muzike za igru koji se slažu i koje se prilagođavaju okolnostima znači koja ne ono computation mjuzik nije nije samo nešto što je predefinisano nego u zavisnosti od okolnosti se menja ima neka nekoliko slojeva i to sve i sad uz sve to što je to fantastično i ti to možeš da čuješ i vidiš kako izgleda taj greši šta se sve tu dešava način na koji ona to objašnjava koliko je ona blesava u svemu tome i koliko ona objašnjava da kao falio nam je instrument i onda sam ja pomislila da bi pa što ne bi moj glas bio instrument i onda sam ja otpevala to što je trebalo i pusti to naravno zvuči savršeno i ono način na koji je dolazila do nekih drugih zvukova i svega totalno je neklasično zato je toliko zabavno a krajnji rezultat je impresivan na na na mnogo načina mislim tako da ono mnogo mi je drago što si imala prilike da sa njom prođeš kroz to jer mislim da je to možda i iako je iako nije možda dobro pričati o tome na taj način ali mislim da je da je način na koji ona pristupa muzici i način na koji čini mi se ti pristupaš muzici je malo više future proof Zato što mislim da će sve one dosadne šablonske stvari mislim već sad rade razni alati i rade ih bolje nego što je iko mogao da zamisli pre godinu dve da će da rade ali ta vrsta kreativnosti ideje i ta vrsta pristupa gde se traže neke nove neke zaista interesantne stvari i gde je priča osnova a ovo je sredstvo mislim da je to nešto što što je jako vredno. Jasno. Ako postoji neko ko ovo sad sluša ko je sličan tebi pre pet šest sedam godina ili sada kako bi mu preporučila kreativno mentorstvo šta bi mu savetovala?

Olga Janković: Ja bih nekako prišla to sa neke možda ih prišla sa emotivne strane jer meni lično falilo najviše falilo samopouzdanja. Nekako bih mu rekla, sve ok, sve će biti ok, nemoj da se sekiraš uopšte, znaš šta radiš kao samo napred, jeste ok padneš par puta, malo više puta, nema veze, ustaneš, ideš dalje, nemoj da te išta sprečava, znaš šta hoćeš da kažeš, kako hoćeš da kažeš i samo pitanje da nađeš dobre ljude koji će da te podrže i to će da se desi. I ti dobri ljudi se nalaze između ostalog u kreativnom mentorstvu. Tako da, ja mislim da uopšte ne treba razmišljati da li da se prijavim uzmeš prijaviš se pa ćeš da vidiš šta će da se desi to je ona velika proba.

Ivan Minić: I meni je posebno interesantno za sam program zapravo koliko tim radi na tome da adekvatno spoji mentija i mentora i to nije ono neko ne uzme i pogleda dva CV-a i kaže e ovo deluje kao da je dobar spoj. To je mnogo razgovora, to je svega i onda se to vrlo pažljivo radi na neki način koji nije samo kroz ono kvantitativnu i kvalitativnu analizu nego zapravo i kroz empatiju i kroz sve te neke druge stvari koje su na kraju dana često i važnije od onih faktografskih koje su popisane. A i sam proces je takav da se vremenom prilagođava pa ako se ispostavi da baš i nije dobar meč, što se dešava ali retko, prilagođava se u samom toku i mislim većina ljudi koja je došla sa jednim ciljem je izašla sa nečim drugim iz svega toga ali svi pričaju o putu koji su prošli kao najvećoj vrednosti koju su dobili.

Olga Janković: Jeste, jeste. Ja sam na primer ovaj imala priliku da imam ko mentora zato što imam mnoga interesovanja koja nisu vezana za muziku koja ona nije mogla da mi pomogne pa je kreativno mentorstvo bilo faza ono OK imamo nekog drugog da ti bude kao neka vrsta podrške u tom nekom drugom drugoj sferi tvog interesovanja što su interdisciplinarne umetnosti to je bila Jovana Jankov vrlo vrlo jedna zanimljiva zanimljiva ličnost i mislim da ćemo ostati onako u kontaktu jer već imam nešto da mi se kuva neke projekte zanimljive tako da to je isto vrlo korisna stvar na primer jer baš smo pričali pre neki dan da kreativni ljudi nose po pet šešira otprilike rade po 5 projekata minimum istovremeno i to je OK. Mislim ja ne mogu da se ograničim iskreno i ne mogu da izaberem a ovo mi je važnije OK postoje neke kao vremenska vremenska ograničenja dedlajne i ostalo ali zašto bih ja birala, zašto bih se ja ograničavala na jednu stvar. Tako da mene zanima je muzika prvenstveno broj 1 ono pa onda i slikanje i pisanje tekstova i sve ostalo i ta neki taj neki spoj tehnologija i umetnosti i svega svega ostalog tako da nekako i to može da se pokrije na neki način što je meni strava na primer.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Olga Janković: Nema na čemu.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Istražite, pročitajte, izguglajte, naći ćete u opisu neke dodatne informacije pa pa bacite pogled. A ja sam siguran da ćemo se sresti još mnogo puta, da ćemo pričati o nekim zanimljivim stvarima, možda ćemo nešto i raditi zajedno, i da ćeš za 5 ili 10 godina doći u pravu veliku redovnu epizodu Pojačala gde ćemo pričati o svemu ovome i o novim stvarima na kojima ćeš raditi uz mnogo više detalja. Ali i ovo nije loše za početak da te ljudi upoznaju i da upoznaju ono što nas je spojilo sve ovde i što već više od 10 godina radi sjajne stvari, a to je Kreativno mentorstvo i ekipa koja stoji iza toga. Hvala vam puno. Mi se vidimo ponovo naredne srede.