Pojačalo Kreativno mentorstvo EP1: Pavle Lazarevic, dramaturg i pisac

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Pavle Lazarević: Aha, to je dobro pitanje. Zato što ja mislim da se pitam to skoro svake godine. A jedna od prvih stvari koje se sećam kad sam bio jako mali, Deda Mraz. A mislim da to zapravo ima i sa onim veze sa ovim čime se danas bavim, jer sam između ostalog pisao i za decu i onda ta knjiga na kraju neka koja stigne do dece to jeste neka vrsta poklona kad ti nešto tu spakuješ među te stranice. Eto to bih mogao da kažem.

Ivan Minić: A kroz tvoje odrastanje i formiranje šta je bilo najveći uticaj i šta te je poguralo ka želji da ovo radiš?

Pavle Lazarević: Pa to je sad onako pitanje, zato što ja koliko se sebe sećam, meni je nekako umetnost bila uvek deo života. I skoro sam ja sa ovim roditeljima nepovezano do ovoga, stvarno se desilo paralelno, pokušao sam da nađem slike ili fotografije ili neke video sadržaje gde se tu zapravo vidi kad sam ja uzeo nešto u ruke. Jer je umetnost za mene uvek bila neki način ja posmatram svet, nešto doživim i onda ga pustim u sebe i onda ga ispustim iz sebe u obliku nekog umetničkog dela. Tako da je tih nekih prvih mojih interesovanja ono bilo i slikarstvo i vajarstvo i i pisanje. Sad kako sam ja u jednom trenutku odlučio da se bavim pisanjem, to ni ja nisam baš najsigurniji, ali pošto sad pričamo o mentorstvu, nekako nam je to tu ključna reč za danas. Neki prvi mentori jesu na primer bili nastavnici, to je bila nastavnica srpskog Suzana Kićanović, inače moja razredna, i nastavnica likovnog Ana Cvetković i one su meni, bile su važne u životu sa te strane jer to su sad osobe koje i van tvoje porodice, jer jedno kad ti kaže majka ili otac jao ti si super, ti si talentovan, to svako može da kaže za svako dete. Ali ta druga je stvar kad ti zapravo neko kaže spolja i još je tu neki autoritet. Ta nastavnica moja srpskog jezika Suzana Kićanović, ona je baš pošto sad moje aktivno pisanje negde da kažem kreće sedmi, osmi razred i to sad ima veze malo i sa sazrevanjem i tinejdžersko doba, i kako to inače bude u tinejdžerskom dobu to je uvek malo neki mračniji pogled na život. Ti krećeš sve da preispituješ pa neke sumnje, pa da li je ovo, pa kao neka ono mnogo velika životna pitanja ti padaju na pamet i meni je bilo mnogo lepo što je ona to sve lepo prepoznavala bez neke osude. Jer na primer moj ulazak u uopšte neka da kažem neku literaturu za odrasle je bio na primer horor, ja sam Stivena Kinga čitao tada i on mi je tada bio i onda su svi u školi znali da ja čitam Stivena Kinga i onda su i oni krenuli da čitaju Stivena Kinga i to jeste zanimljiv neki moj prvi uticaj na ljude van ne nešto što sam ja lično pisao ali što se ali ima veze sa umetnošću. I kako se zove, i sećam se moj doživljaj, e sad da hoću da kažem na koji način je ta razredna bila dobar mentor, ja mi smo imali neki poslednji sastav koji je bio tipa osmi razred i sad je to rastanak i sad neki naš doživljaj tog rastanka. I ja sam napisao onako jednu mračnu priču, sve je to bilo razbacano po nekim kratkim rečenicama sa mnogo tri tačaka i tako. I moj doživljaj rastanka je bio kao smrt. I onda je meni razredna napisala, to se i dan danas sećam, to sam dobio četvorku inače sam dobijao petice, a meni je onda razredna napisala kao a zašto smrt a ne novi početak? E meni je to na primer primer dobrog mentorstva u smislu one, ja tačno njena je bila poruka ja tačno vidim šta ti radiš i šta je tebi u glavi, al vidi ima i ovaj ugao posmatranja stvari. Tako da je to jako lepo.

Ivan Minić: A kaži mi samo okruženje, vršnjaci. I u osnovnoj školi i u srednjoj školi i odabir srednje koja sticajem okolnosti blizu srednje u koju sam ja išao, znam da je bila uvek dosta teška i dosta zahtevnija nego što je nekakav prosek za gimnazije i da je bila zapravo i dosta okrenuta prirodnim naukama i sa fokusom na neku matematiku i slično. Kako je to izgledalo i to pred kraj osnovne i kako si se odlučio za srednju, kako ti je bilo tamo, kakvo je bilo okruženje?

Pavle Lazarević: Pa mislim sa mojom odlukom da odem u gimnaziju ima veze ova pomenuta nastavnica likovnog koja je videla da kažem neke moje sposobnosti i ja sam se razmišljao da l’ da idem na primer u ovu dizajnersku, ali ona mi je dala savet i to onako nije se ni pitala ona mi je samo to rekla uzgredno, rekla mi je idi ti prvo u širinu, idi u gimnaziju da ti stekneš široko ovaj široko znanje a onda se ti posle fokusiraj. I na primer ja sam njoj poverovao, ja sam rekao ova žena mislim da sam više verovao njoj nego roditeljima u tom trenutku. Ali sada kad ja gledam retrospektivno, ja na primer ne bih to uradio dan danas, otišao bih na primer u tu dizajnersku, jer mislim da je mene gimnazija, sad konkretno gimnazija u koju sam ja išao, ne znam baš da li je pametno da kažem koja je to gimnazija jer nemam nemam lepo zapravo neko naročito lepo iskustvo, ovaj meni su na primer u toj gimnaziji prva stvar koju su mi rekli, ja sam imao dugu kosu ono ja sam bio tada neki roker, metalac, panker sve pomalo. Ja sam imao kosu do leđa, prva stvar koju su mi rekli ošišaj se u septembru. Tako da ovaj to je bilo ovo jedan, sad da li ima sličnosti sa tvojom gimnazijom ili prepoznaješ?

Ivan Minić: Ja sam išao u stručnu školu i mi smo uvek bili na neki način skrajnuti kao nebitni. Je li koji konkretno smer u koji sam ja išao, robotika, okupljao zapravo najtalentovaniju decu koja su bila ispod nivoa odnosno ili ispod nivoa ili nisu želela da upišu matematičku gimnaziju. Mi smo imali poseban prijemni, dosta teži i tako dalje, bilo je eksperimentalno odeljenje. Imalo je nekih mnogo lepih strana, imalo je nekoliko užasnih ljudi koji su mi sigurno ono ostavili ožiljke za ceo život. I ono što je što mislim da je najtužnije zapravo, mi smo dobili mnogo znanja, sjajno znanje, jako dobru osnovu i uglavnom smo zamrzeli to sve i većina ljudi je zapravo završila na društvenim fakultetima ili bez fakulteta, vrlo malo je otišlo na ono što bi prirodno trebalo da ode prirodno matematički, ETF i slično. Bilo ih je, bili su vrlo uspešni i ima pozitivnih primera, ali smo imali dosta tih situacija gde u suštini jedna osoba kao što može da ti otvori čitav jedan svet, što je recimo nama u stručnoj mašinskoj školi bio profesor srpskog, znači ja sam dobio četiri nagrade za pisanje u srednjoj školi ono, tako isto može da ti neko ugasi želju prema onome što je struka, prema onome što je u suštini neka logična neki logični dalji korak. I mislim naravno ne moramo da pričamo o imenima, ali to to jeste nešto što se često često ljudima dešava. Ti si imao takvo neko iskustvo?

Pavle Lazarević: Jeste, jeste, jeste. Mislim to je iskustvo tako da ja danas na primer kad bih sad jedno danas svoju decu imao, išao bih ka tome idi ti usmeri se na tu stvar koju zaista voliš. Jer ja nekako verujem da iz tog jednog pojedinačnog ti dođeš do tog opšteg. Na primer ja sam zapravo štreber na primer postao na fakultetu, zato što a kroz to aha mene zanima pisanje, zanima me film, zanima me pozorište, zanima me književnost i onda kad kroz kroz to zapravo mogu da dođem do svih drugih nauka iz kojih mogu da crpim nešto za to što trenutno pišem. Eto to bi na primer ja mislim da je to nekako zdraviji pristup barem u tom nekom mom iskustvu.

Ivan Minić: Ti si jedan od prvih ljudi zapravo sa kojima pričam a da je na FDU išao ne kao glumac nego kao neko od drugih. Imao sam imam par drugara koji su otišli zbog zvuka, režije i slično, ali nikad nismo imali ovaj ovakav razgovor pred kamerama i meni je super interesantno zapravo šta sve FDU može da ti da, najčešće prepoznajemo naravno glumce jer ih je najmasovnije i tako dalje. Ali meni je i oni su se prethodnih godina su imali fantastične mastere i tako dalje. Mislim da se ne zna dovoljno o tome i voleo bih da ispričamo prvo i kako si ti došao a drugo kakvo ti je to iskustvo bilo zato što za skoro sve ljude koji su uspeli da uđu znam da je to iskustvo bilo fenomenalno.

Pavle Lazarević: Jeste, jeste. Stvarno jeste tako i ja dan danas volim mnogo taj fakultet i te profesore i oni meni i dalje tu negde pričaju neke stvari dok ja pišem. To je to je stvarno tako. Na upis na taj fakultet ja mislim da ljudi to sa ljudima to ljudi gledaju kao jedno od velikih svojih životnih dostignuća, to stvarno jeste tako. Za mene je to lično bilo aha ja sad nekako sam dokazao tu svoju sklonost ka umetnosti i sad nekako nema više, pošto ja sam shvatio nekako nisam baš siguran koliko umetnici pričaju o tome, umetnici nekako stalno traže neku potvrdu. I ja se nekako i dan danas pitam dobro kad će to da stane, u smislu i pored svog iskustva i nekog samopouzdanja koji si izgradio, al tebi je jako i dalje važno da ti neko preko puta kaže e ovo je super. Ovaj, i ljudi na tom na FDU na tom fakultetu, profesori su ljudi od autoriteta i onda kad oni tebi kažu e ti si sad jedan od nas, ti ćeš sad ovde četiri godine da dolaziš i da nešto učiš i mi ćemo da te učimo i imamo na čemu da radimo. To je baš onako velika validacija.

Ivan Minić: Kako je izgledao proces upisa?

Pavle Lazarević: Proces upisa, pošto sam ja završio dramaturgiju je izgledao tako da ti pišeš jedan rad, to se može da bude znači dramski tekst za pozorište i može da bude scenario za film. Ja sam dosta bio naklonjeniji filmu i napisao sam scenario za film i to je onako, ali ti ne dobiješ ništa pre toga i to je jako dobro, oni tebe ubace u vatru. Oni kažu napišite to je celovečernji ovaj dramski tekst ili isto tako celovečernji film. Znači to je jedno od dobrih 90 stranica teksta i ti pišeš nešto prvi put. I to je ja mislim 60% odlučuje to što si napisao da li ćeš da prođeš uži krug ili ne. Ostalo je imaš neke vežbe, imaš dve vežbe kad se kad u prvom krugu, jedna je pisanje neke kratke scene na zadatu temu a druga je analiza filma koji gledate. I poslednji taj krug je zapravo razgovor sa sa komisijom gde se prosto onako sve stvari otkriju. Ja sam ja mene na primer oni ništa nisu pitali u vezi s tim što sam ja pisao, ali sam shvatio da su imali jedan onako trik pitanje da oni shvate da li sam na primer ja to pisao. To to je jako zanimljivo. Znači on je ima i i jako je to zeznut taj prijemni. Ja sam na svu sreću na neki način se psihički pripremio za to zato što oni baš na primer sećam se Nebojša Pajkić je tada ovaj bio profesor i on me je pitao ja sam imao neku sitnu referencu na Psiha Hičkokovog, on me on mi se on me pitao aha volite Hičkoka a koji je omiljeni film, a ja kažem Psiho, on kaže to je onaj film u boji i ja kažem ne ne crno beli. Aha dobro. Da sam ja rekao da to bi bilo disvalifikacija u trenutu. Da da oni bi ili bi rekli izađite kolega ili bi me vozili narednih pola sata i opet bi me izbacili.

Ivan Minić: Pošto si završio, pričaćemo i o tome kako je bilo to kako si prošao kroz kroz celu tu stvar, ali pošto si završio verovatno si u tom procesu imao neki razgovor ovaj ili danas sa njima, da li si uspeo da shvatiš ili da li su ti rekli šta je to što oni zapravo traže? Da li oni biraju potencijal ili biraju nešto što misle da im u tom trenutku treba? Recimo kod glumaca je to jako komplikovano zato što mislim svi stalno se mi šalimo to su glumci lepi ljudi, generalno jesu lepi ljudi. Ne može svaki film, svaka uloga u tom filmu da budu isti ti lepi ljudi i slični ljudi. Možeš da budeš najtalentovanija generacija ako oni generaciju pre toga imaju nekog sličnog, verovatno nećeš proći jer nema mesta za za za obojicu ili za za više takvih ljudi. Ali ovo je nešto drugo i drugačije. Pa kao šta je to što oni traže?

Pavle Lazarević: Pa evo ja sad kad bih mogao ovako retroaktivno, taj na primer test za prijemni se zove test sklonosti i sposobnosti. Znači ti očigledno moraš da pokažeš neku veštinu, da ti vladaš, da ti razumeš ili jezik filma ili jezik pozorišta barem u naznakama. To je jedna stvar sigurno. Druga stvar je da ti donekle imaš izgrađen neki senzibilitet. Znači da oni vide, ne kao ja malo volim ovo malo volim ono malo volim ono, nego kao ja za ovo živim, ja sam u tom trenutku na primer živeo za horor, ja tada naravno do tad sam se 100 puta promenio, ali tada je meni bilo ja pišem horor i ništa me drugo ne zanima. Na primer mislim da je to kod njih bilo zanimljivo u mom slučaju. Znači da ti ipak imaš izgrađen stav prema prema nečemu što voliš. I treća stvar bi možda bila da oni zaista vide da si ti potencijal al u smislu da oni mogu sa tobom da rade. Znači da ti imaš jednu finu neku podlogu i da oni s tobom sad da rade. Da li mi to sad nazivamo talenat, to ne znam, nemam odgovor na to pitanje. Jer na primer talenat kao reč se gotovo nikad ne spominje na tom fakultetu, barem na mojoj katedri.

Ivan Minić: Ja često kažem da ovaj za mnoge ljude je talenat u suštini prokletstvo zato što na početku im olakša, spusti im ulaznu barijeru, ali nikad ne razviju radne navike, a talenat bez radnih navika je vrlo limitiran u tome šta može da da dostigne. Kada bi sagledao sada u retrospektivi svoje studiranje, koliko je bilo korisno, relevantno, zabavno, koliko je to bio dobar izbor?

Pavle Lazarević: Pa u mom slučaju je bio stvarno odličan izbor. Ja mislim da svako ko želi da se pisanjem bavi u životu da je to broj jedan stanica. Jer taj tebe fakultet kad je dramaturgija u pitanju on tebe zaista obuči da se ti baviš pisanjem i da možeš da ga primeniš u svakom mogućem mediju. Znači da ti kad izađeš sa tog fakulteta da možeš da pišeš i kritike i scenarije za film i dramske tekstove i da budeš na kraju krajeva i kopirajter. Da budeš scenarista za video igre pošto mi imamo i te predmete. Da budeš scenarista za strip. Tako da nekako ti stvarno da širinu da ti vladaš veštinom pričanja priče, što je negde na neki način dramaturgija i jeste, i da možeš da je primeniš za šta god u životu. Znači to ne mora čak ni da nužno da bude pisanje, jer ja gledam tako da svako umetničko delo zapravo priča neku priču, ne mora nužno svako, neko ti samo prenese emociju, ali većina priča neku priču i onda ti zapravo kao dramaturg uvek možeš da budeš taj neko koji će tom možda nekom drugom umetniku koji nešto radi, pomoći da on dođe do toga kakav je narativ iza toga. Da li je to slika, da li je performans i šire.

Ivan Minić: Zato je posebna stvar je što u mnogo je dela pričaju mnogo različitih priča u zavisnosti od toga ko stoji ispred njih ili ko ih gleda i to je isto posebna veština i neverovatno neverovatna sposobnost umetnosti za razliku od većine drugih formi izražavanja. A ti si nakon fakulteta ušao u marketinške vode i posle nekog vremena iz njih i izašao bez većih posledica. Barem ovako fizičkih, na prvi pogled. Zašto, kakvo ti je to iskustvo bilo, šta si radio i zašto si se odlučio, kako si se odlučio, to nije za tebe?

Pavle Lazarević: Pa ovako, prvo kako sam odlučio da se time bavim, to je onako vrlo stereotipno da ljudi koji završe dramaturgiju odu da se bave kopirajtingom jer je to tebi jedina sledeća stanica na kojoj ti možeš da se baviš onim čime voliš da se baviš, to je da pišeš, da pišeš svaki dan i da za to dobiješ na kraju meseca platu. Znači ima ima realno posla za to. Tako je, tako je. To je i ja sam zaista dok sam bio u marketingu bio zaljubljen u taj posao. To mi je jako važno isto da kažem. Jer sam stvarno našao dobre strane toga, u smislu mnogo sam toga naučio, prvo taj svakodnevni dribling. Ja danas mislim da ja koliko sam radio u marketingu nikad više neću toliko raditi, ali to je na onom nivou da zaista sebe iscrpiš do onih maksimalnih granica. Ne bih to na primer voleo sebi da da sledeći put nekoj u sledećoj životnoj fazi dopustim, ali te nauči kako koje su tvoje granice, znači dokle ti možeš da ideš i vidiš da zapravo možeš mnogo da daš. A i još neke ovako što se zovu kao te te soft veštine, to komunikacija sa kolegom, sa klijentom, to su mnogo važne stvari. Na primer ja pre nego što sam došao u u kancelariju i seo sa upoznao neke ljude, otišao na neke sastanke, ja to na primer nisam znao. To je dobra strana marketinga. Zašto sam izašao iz marketinga, mislim da je bukvalno je ta ljubav prestala. Nisam se ja sebe video u tome. I dok dok smo se voleli ja sam vrlo se identifikovao sa tom ulogom, ja sam kopirajter. I onda sam u jednom trenutku video samo sam doživeo, ali ja više ovo nisam. I onda se prosto setim da imam tu diplomu, na diplomu piše da sam ja umetnik, kao čekaj bre Pavle pa kao hoću kao da l’ da pišem tu knjigu pa šta će mi to ako ovo neću ovo da pišem. Znači ti sa tim što to pišeš ne probaš nije da kažem ponovo ali da daš sebi šansu, ovaj, bilo bi baš šteta. E to je bilo.

Ivan Minić: A koliko si imao problem koji često imaju barem iz mog iskustva tako, ovaj često imaju umetnici, a to je da naravno nekad se zaljube u neke stvari na kojima rade, u kojima pišu, nekada se zaljubi u klijenta i i odnos, brend i sve ostalo, a da se zapravo nažalost jako često dešava da si ti potpuno siguran da si napravio nešto sjajno, samo klijent to ne vidi i to nikada, to nikada ne zaživi. Ako si dizajner, ti to možeš da staviš u nekakav svoj portfolio iako nije otišlo, ali eto možeš da pokažeš tvoje rešenje i super je zanimljivo kad kad veliki dizajneri pokažu rešenja koja su otpala, a znamo koja su izabrana. Ali recimo za za nekog ko piše i mali broj onoga što zaista ode se zapamti, mali broj slogana se pamti, mali broj koncepata se pamti, a verovatno se uopšte ne pamte oni koji, koji su odbačeni, a koje smo mnogo voleli. Je l’ bilo toga?

Pavle Lazarević: Da, da, super je to pitanje. To je, da, to je apsolutno svakodnevna stvar u agencijama. Ovaj, i nekako ja mislim da je to, mene je i fakultet naučio ti kao kao scenarista ti si uvek negde nešto u pozadini, nisi kao, mnogo si važan ali se ne vidiš, nisi to to što na kraju izađe, jedan veliki deo toga si ti ali ti si tu nevidljiv. I slično je tako u marketingu, u smislu taj najčešće se tako desi, barem je to moje iskustvo, da dizajner čeka kopirajtera koji će da razvije neki koncept, koji će da da neke naznake šta tu treba da se vidi na na tom vizualu i da napiše slogan, pa će on sad to da ilustruje. Znači ti si tu jedna dobra, jedna baza početna koja je jako bitna, ali to na kraju što se vidi pitaju te, sad tu na kraju što, što mene su uvek zezali dizajneri, ma dobro ti to nešto pišeš ko išta čita. Što je apsolutno tačno. Znači apsolutno tačno. Ali ti nekako veruješ da taj tvoj koncept koji si razvio i ta priča koja postoji iza tog vizuala i iza tog slogana na kraju krajeva, ta vrednost koju to donosi, koju sam ja mnogo, zaista mnogo verovao kad, dok sam bio u marketingu, da svi brendovi donose neku vrednost, ovaj nije to baš uvek slučaj u mom iskustvu. E ja onda kažem to sam ja i to je meni onda lepo i onda ja kažem ja sam deo ovoga. Tako da sad da li je neka, nešto propalo, naravno da je meni bude žao kada nešto, neku ideju u koju sam ja verovao, ali to te uči da klijent je uvek u pravu i onda ti kažeš dobro klijent je uvek u pravu, ideš dalje.

Ivan Minić: Pa mislim da nažalost da je ovaj deo tog odrastanja i formiranja jako važan i taj momenat da naučiš da prihvatiš odbijanje.

Pavle Lazarević: Da, tako je, praksa, jeste, jeste, apsolutno.

Ivan Minić: I da postoje stvari u životu, projekti, teme, oko kojih nema kompromisa, a da je ostalo posao.

Pavle Lazarević: Apsolutno.

Ivan Minić: I posao, ja ne mislim da je klijent uvek u pravu, ali mislim da klijent plaća za nešto i da smo mi koliko god sebe doživljavali kreativcima i nosiocima misije, ideje i svega, mi smo izvođači radova, mi smo servis.

Pavle Lazarević: Jeste, pa sad taj servis može da bude fantastičan, ali je i dalje servis.

Ivan Minić: I nije nešto za šta bi trebalo toliko da se lično vežeš.

Pavle Lazarević: Jeste, a ako se ne vežeš, onda je teško to raditi.

Ivan Minić: I dobro, šta onda?

Pavle Lazarević: Da, eto ja 2024. kažem sebi, baš onako isfrustriran, šetam sa koleginicom i kažem ja ne mogu više ovo da radim, ja bih baš želeo da budem umetnik, ali meni je jako teško ovako i da priznam, da verbalizujem kao, jer sad zamisliti umetnik u Srbiji, mislim to je već samo po sebi ono, desi ti nenormalan. I, ali ja mislim da je u tom mnogo važno i kao neka poruka koja je meni važna da kažem ovde danas, da ništa ne, se ne desi dok ti nemaš tu neku, ne desi se ta unutrašnja odluka. U smislu da je svaka promena koja ti dođe u život uvek je prethodilo nešto da si ti zaista, zaista duboko iznutra odlučio ja više neću ovako, ja bih sad ovako. I meni se to zaista i desilo, jer sad prolaze ti meseci mojih frustracija, ja više ovo ne mogu, ja na silu radim i ostalo, i dešava se Kreativno mentorstvo na koje sam ja zaista planirao, ovaj, nekako sam doživeo da je to neka vrsta podrške koja, koja će mi ono naići tokom tog mog nekog prelaza, koji o kome ja i dalje maštam. I onda se dešava, u ono, paralelno se dešava da ja dobijam ponudu od Popbuksa, znači oni su društvo ljubitelja popularne kulture, i oni me zovu da radimo na knjizi o Vladi Divljanu. I to je sad neka priča koja je započela 2018., znači ja sam te ljude upoznao još 2018., ta knjiga se s, materijal za tu knjigu se skuplja od 2014., znači kad je Vlada Divljan još bio živ. I te 2018. mi smo imali neki onako razgovor, mi smo malo ušli u tu temu, al to je i dalje stalo zato što su oni morali još materijala da pripreme. I sad oni mene, to stvarno se eto tako to dešava, kažem šta je to u pitanju, verovatno ta unutrašnja odluka, oni mene zovu i kažu Pavle, je l’ hoćeš sad da o ovome radimo, mi imamo sve, mi smo napravili neku strukturu, materijal je tu, to je 2000 stranica intervjua sa Vladom Divljanom i ljudima oko Vlade Divljana, i je l’ hoćeš ti da nam pomogneš da mi ovo sklopimo u knjigu? Jer njima je zapravo, to su ljudi Predrag Puca Popović i Moma Rajin, koji su bili prijatelji sa Vladom Divljanom, i oni nikada ne bi mogli da naprave tu distancu da da da priđu tom materijalu tako da kažu e ajmo da ovo izbacimo, ajde da ovo da ostavimo. I onda je njima trebao neko malo mlađi koji će da malo priđe tome, ko voli rokenrol al ko može da mu priđe sa strane celoj toj priči i da zaista može da kaže okej, ovo je višak, ovo nije višak. I moj tu rad se sastoji na tome, to je neki urednički posao, u smislu da ja tih 2000 strana spakujem tako da bude na kraju 600 stranica. Eto to je. To je ovde negde, jako ide dobro, uradili smo prvu ruku tako da ovaj nadamo se da će da bude uskoro. Posle eto od 2014. do danas to je, to je koliko već godina, to je 12 godina.

Ivan Minić: Znam nekoliko takvih projekata koji su sada u povoju i neki moji prijatelji su takođe radili na nečemu sličnom, pa su možda neki su prikupili materijal, radili tu neku prvu selekciju…

Pavle Lazarević: Mhm, mhm.

Ivan Minić: Ali su svi u nekom trenutku shvatili da im ipak treba treća osoba koja nije bila, na primer, u procesu prikupljanja materijala i nije na taj način emotivno investirana u to sve, da na kraju to pogleda i napravi od toga nešto što…

Pavle Lazarević: Jeste, jeste. Stvarno jeste tako.

Ivan Minić: Znači da nas u narednom bliskom periodu očekuje nekoliko kapitalnih dela gde ćemo zapravo zaista upoznati te ljude koje poznajemo pre svega kroz muziku i povremeno nekakav intervju, koji, ljude kojih više nema, a bez kojih sve ovo što, što smo imali ovaj od muzike, a bilo je vredno pamćenja, ne bi bilo ni izbliza toliko lepo i toliko zanimljivo i toliko emotivno. A šta još radiš, na čemu još radiš?

Pavle Lazarević: E pa da, znači sad pored tih svih tako paralelno stvari koje se dešavaju, pisao sam taj 2025. sad već famozni u mom životu, tekst o brain rotovima, to je sad ona bila fama oko toga, zvali su me iz putujućeg pozorišta panda, preko preporuke, lepo je isto to da spomenem, pošto, to se isto zaista lepo sugeriše, ko su ti ljudi koji su bili još tu u životu, to su stvarno moje kolege sa FDU-a i moja neka lekcija je da, da, i kad god ja gledam šta sam ja to zapravo dobro uradio, ja sam se zapravo sve vreme trudio da budem što bolji pisac i što bolji čovek. I zato što ako si dobar čovek, onda će te se setiti, pozvaće te. A ako si dobar pisac a nisi dobar čovek, hm… i obrnuto. Ovaj, i to su zaista stvarno neke moje kolege, poput Ognjena Obradovića, Staše Petrović, Borisa Grgurovića, ljudi koji kad vide da se nešto dešava, oni nemaju vremena za to, oni kažu: e Pavle, je l’ možeš ti. I to je, to je stvarno lepa stvar. I jedna od tih stvari su ti sad Brain Rotovi. Znači predstava se zove Brain Rotovi protiv previše neta i drugih šteta. Aleksa Rejčević je glumac, on je došao do tog koncepta i jako je inteligentno to smislio, da zapravo nam glavni junaci budu Brain Rotovi, ali da pričamo o nekim negativnim uticajima internet sadržaja. I onako onda sam ja tu ušao u tu celu priču, ispakovao ga tako da na kraju to bude neka priča gde su nam Brain Rotovi glavni junaci, ali ih posmatramo da su oni kao neki influenseri. Znači oni tamo negde žive i oni snimaju taj sadržaj, mi ga ovde gledamo iako je to sve AI. I jednom od njih od previše pravljenja tog sadržaja, gledanja u ekran, zapravo ubuđa mozak. I sad onda ide avantura kako oni to sad vrate stvar na početno stanje. Eto to je negde bilo. Tako da eto.

Ivan Minić: Još nešto?

Pavle Lazarević: Još nešto, pa sad uvek se tu nešto sprema, ali videćemo.

Ivan Minić: Kaži mi, kakvo je tvoje iskustvo bilo vezano za, za, za kreativno mentorstvo, s kim si radio, na čemu si želeo da radiš i kakvo ti je iskustvo bilo?

Pavle Lazarević: Da. Znači ja sam radio sa Vanjom Nikolić. Zanimljiva je ta stvar što ti taj cilj na početku koji postaviš to se neminovno promeni. I promeni se u tom smeru da ti shvatiš, aha meni zapravo ovo trebalo. Sa Vanjom je super, zato što Vanja dolazi iz sličnog sveta kao ja, jako ga dobro razume, ona je i dramaturgiju i književnost, ali je žena koja je zaista odlučila, okej, ja sam ovo završila, što sam završila, i ja hoću da živim od ovoga. I to je meni jedna od najvažnijih stvari tu bila, što ti imaš pored sebe jednu osobu od krvi i mesa koja je kao to na kraju uspela, od toga napravila biznis. I to je, to to je mnogo lepa stvar, zato što onda ti sebi dopustiš da kažeš e pa čekaj, znači ovo je moguće. Zato je Vanja bila na primer tu savršena osoba za mene. Ali smo jako brzo sa tog razgovora da li će to biti ovaj, ovaj, onaj cilj, došli do nekih onako jako ličnih stvari. Ja mislim da dobar mentoring uvek dođe tu da ti razgrne neku zemlju tamo, nešto što ti nisi hteo da po, što onda ne bih ni ja pokušao. To je jedna stvar, a druga stvar je što ona jako dobra tebe vodi kroz ceo proces. U smislu, ti si sad tu nešto naučio, ti znaš te osnovne stvari o pisanju, struktura, likovi, m, m. Ali ona tebe nekako vrati na to, okej al kako ti dok ti prolaziš kroz to pisanje, kakav zapravo tebi izgrađa proces i šta tebe koči. Jer očigledno mene kočilo čim sam imao potrebu za mentorom. I na primer jedna od stvari je da sam ja shvatio, to je meni velika bila tema prošle godine, moj perfekcionizam, koji je na tom nivou da apsolutno mene sabotira. I to je za mene bilo potpuno novo. U smislu da ja sam bio svestan da ja imam tu kao crtu, ja sam perfekcionista, ali sam to doživljavao kao da je to deo mog karaktera, kao dobro, ja tako to, mnogo pazim na to što radim, mučim se do krajnjih granica, dođem do toga što sam ja zamislio kako to treba da bude. Do toga da zapravo ja osvešćujem da je perfekcionizam zaista stvar koja ne da tebi išta koristi, nego ti samo odmaže u procesu jer ti to, perfekcionizam te non-stop, ono glas koji ti kaže, kao nije dobro, nije dobro, nije dobro.

Ivan Minić: Ma mislim, vidi, vrlo često mnogo pomaže u procesu do jedne tačke, problem je od te tačke na dalje, gde jednostavno ništa nije dovoljno dobro. Jer ti znaš da to možda može bolje, uz nesrazmerno veliku količinu truda. A opet, pitanje je šta je zapravo bolje, jer za tebe je bolje, i za tvog konzumenta, za publiku, ne mora da znači da je ista stvar bolja.

Pavle Lazarević: Tako je, tako je. Jeste, pozitivna strana toga, to je baš to što si rekao, što te gura napred. Što si nekako uvek samokritičan, i što kažeš, ajde ono Pavle, ajdemo još jedan korak napred. To jeste dobra strana toga.

Ivan Minić: Ali kad postane blokada, onda je problem. Šta bi rekao nekom malom mlađem od tebe ili sebi pre pet godina, zašto treba da razmišlja o kreativnom mentorstvu?

Pavle Lazarević: Pa pre svega, jedan, kreativno mentorstvo su jedni jako profesionalni ljudi. Ja sam poslednjih godina bio dosta na tim edukativnim programima, ja ovo do sad nisam susreo. I čak i u odnosu na inostranstvo. Znači gde ljudi koji su jako prvo, znači kad se kaže završava se u taj sat, se završava danas u 11, do taj sat se završava u 11, to je već prva stvar, u Srbiji jako retka. A druga stvar je, što i kreativno mentorstvo, ja sam prvo bio jako skeptičan, oni tebi kažu: nama je najvažniji tvoj unutrašnji razvoj. I ja onda prvo sebi kažem, dobro bre unutrašnji razvoj, to je neka nemerljiva stvar, ja na kraju posle tih godinu dana mogu da slažem vas, ja sam mnogo napredovao, ja sam se promenio, vi to. Ali zaista je sve to tako uređeno da se to zaista i desi, i onda što bih ja rekao nekome ili mlađem od mene ili sebi pre pet godina je da kreativno mentorstvo je jedna onako fina podrška, ako tebe bilo šta zanima u domenu umetnosti i kulture, da ti nastaviš da koračaš ka tom nekom svom cilju, znači ne moraš nužno ti dođeš do njega. Ali na jednom, imaš taj neki svoj put. Na jednoj deonici tog tvog puta, kreativno mentorstvo će tebi da pomogne. A ključ je uvek u tome šta ti tebi sebi iznutra treba da promeniš da bi ti bio bliži tom putu.

Ivan Minić: Ja moram da kažem da meni kao nekom ko primarno dolazi iz privrede, iz biznisa, iz jednog potpuno drugačijeg ugla, mi ovo otvorilo jedan čitav novi svet mladih ljudi. Ja sam, ja znam zapravo dosta mentora, znam po neke mentije, ali nisam znao ni šta su sve radili, ni kakvi su zapravo ljudi. Imao sam prilike kroz ovaj proces da, da ih upoznam i da steknem tu neku novu mrežu ljudi, gde ili već imam direktan kontakt, ili sa jednim hopom mogu da dođem do bilo koga. Što, prosto u svakoj sferi života je jako važno da kad ti za nešto treba pomoć imaš koga da pitaš, a pošto ste povezani preko iste stvari, vrlo verovatno će biti motivisan da ti pomogne koliko god može.

Pavle Lazarević: Tačno, tačno, tačno. Ja sam, ja sam jedan od razloga zašto sam se ja prijavio, jer kada sam video na LinkedIn-u da imam 500 ljudi iz marketinga a nemam nikog iz umetnosti.

Ivan Minić: Umetnici nisu preterano aktivni na LinkedInu.

Pavle Lazarević: Da, da, da, tačno, tačno.

Ivan Minić: Pavle, hvala ti. Nastavi sa sjajnim stvarima koje radiš i voleo bih da za par godina kada ostvariš neke od velikih ciljeva koje imaš, sednemo mi snimimo jednu punu veliku epizodu u u studiju, u onoj mojoj crnoj scenografiji, i ispričamo sve detalje koje smo ovoga puta morali da propustimo, ali mislim da smo uhvatili ono najvažnije. Ti si dramaturg, ti reci da li je to tako.

Pavle Lazarević: Jeste, jeste. Prilično dobra struktura.

Ivan Minić: Hvala ti puno, hvala vama što ste nas slušali. Ovo je prvi u nizu razgovora, imaćemo ih još nekoliko u narednim nedeljama i kao i do sada, redovne epizode idu nedeljom, specijali će ići sredom. Uživajte, verujem da će vam biti interesantni i korisno, a svakako ćete saznati da među nama hodaju neki mladi ljudi koji rade sjajne stvari, bore se za sjajne stvari i treba da znamo da postoje, a u kojoj prilici možda treba i da ih podržimo. To bi bilo to, vidimo se naredne srede.