Native Teams Pojačalo specijal EP2: Kako Native teams može da pomogne većim firmama?

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobrodošli u drugi deo Pojačalo specijala koji realizujemo sa drugarima iz Native Teams. U prvom delu smo pričali kako izgleda iskustvo nekog ko je freelancer, ko ima potrebe za celim nekim setom usluga koje se u suštini svode na fakturisanje i naplatu, a nema načina da to uradi, kako to kroz Native Teams sistem možda da uradi vrlo jednostavno, povoljno, fleksibilno, a opet na jedan vrlo dobar način koji odgovara i klijentima sa različitih meridijana. E sad, to je, da kažemo, najjednostavniji oblik rada koji neko može da ima. On može da donosi značajne prihode, sve je tu u redu, ali to je u suštini rad gde ti prodaješ svoj sat, dan ili nešto slično, i ako radiš, imaš, ako ne radiš, onda nemaš. S te strane, da kažem, to je nešto čemu se najčešće okreću ili vrlo mladi ljudi, ili ljudi koji imaju nekakav redovan posao kao dodatni prihod. Međutim, to je jedan deo korisnika i da se samo njima Native Teams obraća, ceo sistem bi bio neuporedivo manji i manje kompleksan nego što jeste. Ono što je, da kažem, krupniji deo priče i krupniji zalogaj i kompleksniji problem za rešiti jeste šta sa firmama koje žele da budu efikasne u svom poslovanju, jer vrlo često pričamo, ne znam, nedavno smo imali neku situaciju, kolege, treba da se otvori firma sa nekoliko zaposlenih i ta firma od nekoliko zaposlenih mora da ima nekoga ko se bavi praćenjem finansija, fakturisanjem i svim ostalim pet sati nedeljno. A to ne možeš da nađeš, naravno, odgovornu osobu koja će se posvećeno baviti tim, jer ta osoba mora da radi u osam firmi da bi sakupila nekakav broj sati i finansije koje su zadovoljavajuće. Vrlo često postoje takvi problemi, vrlo često postoje problemi da ljudi prosto ne žele da uče specifičnosti nekih tržišta, a trebaju im ljudi sa tih tržišta. I onda kako ste vi uopšte došli do toga i kako ste pristupili rešavanju tog problema, odnosno kako se taj ceo toolbox koji postoji za firme razvija, od čega je krenulo i kako se razvija? 

Igor Radošević:  Ovako, krenuo bih od samog početka, a to je gde nam je inicijalno sinula ideja da želimo da ponudimo uslugu i biznisima i šta je bilo ključno u tome. Pre svega, mi ovde na Balkanu smo pre 10-15 godina bili jedno od, ajde da kažemo, krem mesta ili hotspot za sve entry-level pozicije i pogotovo customer-facing timove, znači customer-supportove i ljude koji su radili na sličnim pozicijama. Ono što je suštinski najveći problem u svemu tome bio je što ljudi nisu bili edukovani i eventualno nisu imali pristup tome da portfolio i potencijal koji mogu da dostignu ne zavisi samo od 10 kompanija koje su inicijalno penetrirale naše tržište. E sada, naša ideja inicijalno je bila da i firmama, pa čak i individualcima koji žele da pokrenu biznis, ali ga prošire van, pružimo mogućnosti i ekspertizu i znanje o tome šta, kako, gde i zašto. Ono što je ključni faktor u svemu ovome jeste da živimo trenutno u dobu gde biti cost-efficient je jako bitno. Živimo u dobu gde generalno kompanijska kultura, posebno globalna, funkcioniše na engleskom jeziku. Treća stvar, mnogo je bolje ako automatski, kakav god MVP imao, kreneš da, da kažemo, gradiš iz više različitih kulturoloških perspektiva. A četvrto, u potencijalnoj situaciji gde ste već razvijena firma i želite da određene operacije premestite negde ili smanjite troškove, to niste znali ili ne znate kako raditi, mi tu stupamo na snagu. Sada, ono što ja mislim da je početak svega toga je da talent baze kao takve su pre bile, da kažemo, na neki način job boardovi isključivo. I sad, ako si kompanija, postaviš remote job na Remote OK ili nekoj sličnoj platformi, nađeš potencijalnu osobu. Ili, oglasiš na LinkedInu, nađeš potencijalnu osobu. E sad, ono što se u poslednjih godinu dana dešava i zašto smo mi dodatno i regrutaciju, koju smo u prvoj epizodi napomenuli, dodali kao feature, jeste to što ljudi lažu. E sad, ta tema je možda malo i tabu, ali ne treba biti, živa je istina. Ja gledam prvo kroz naš ceo hiring proces koji smo imali u poslednjih godinu dana gde smo prošli sa 200-400 ljudi koliko smo problema doživeli. Kroz lažne CV-eve, kroz lažna predstavljanja, kroz jako dobro i kvalitetno prodavanje sebe, i za to stvarno skidam kapu ljudima. Moraću da ispričam jedan fun fact. Imali smo momka u Srbiji, našeg momka, koji je imao najveću platu u celom našem sistemu ikada. A imao je platu samo tri meseca. Dobio je posao kao CTO u firmi, plata mu je bila 57.000 EUR neto mesečno. Radio tri meseca, posle tri meseca nam kompanija došla i rekla: “Ovaj čovek ne zna da programira.” On je čovek prodao sebe za tri meseca, posle tri meseca nismo mogli da ga otpustimo tek tako, jer CTO pozicija nije centralna pozicija. Dobio je još tri plate, znači jedan stan sebi je rešio. Druga je stvar da je prodao, pretpostavljamo, kroz fake CV i jako dobru socijalnu inteligenciju i ko zna kakve još skilove koje je koristio. Tako da, u svemu tome vraćam se sad na tematiku što smo i taj recruitment dodali. Generalno, headhunteri, staffing i HR kompanije uzimaju maha, pogotovo kod zapadnih firmi koje su bazirane ili u Zapadnoj Evropi ili u Americi, da bi izbegle probleme gubljenja vremena i novca kroz pogrešne hiringe. E sada, mi tu stupamo na snagu jer, prvo, imamo entitete u 70 zemalja, znamo kulturološki zašto, kako i gde treba zaposliti u jednoj od tih 70 zemalja i, treće, možemo da ponudimo ceo portfolio i aspekt usluga u jednom. Znači, dođite kod nas, kažete: “Treba nam dva senior React developera, 5+ godina iskustva.” E sada, ok, gledamo koji je salary band koji je vama ok, gledamo da li određene geolokacije ne mogu da dođu u obzir i onda vam pružimo uvid u to šta mi smatramo kao možda potencijalno prave zemlje gde možemo potražiti talente. Pronađemo talente, naravno, kao i ovo što svaka regruterska kompanija radi. Kada nađemo talenta, vi nemate pojma, na primer, u Jermeniji kako treba zaposliti osobu, koja je neka medijalna plata, kakvi su uslovi. Eto, čak i benefiti koje smo u prvoj epizodi pomenuli. Da li su bitni benefiti tamo? Znači, dosta stvari mogu da se skrešu kao troškovi, jer dosta globalnih delova poslovanja i zapošljavanja nije baš vezano za svaku geolokaciju. Dođete, pronađemo potencijalnog zaposlenog, zaposlimo ga mi, znači, totalno nemate ni dodira ni sa čim, nikakva birokratija, nikakva papirologija, intelektualna prava su u vašim rukama, bonusi, povišice, otkazi i sve ostalo je na vama, ne na nama. I na kraju dana, opet, sve što dolazi posle samog momenta zapošljavanja mi uvodimo, tako da praktično mislim da ključ u ruke sistem i pristup je nešto što će biti budućnost u internacionalnom poslovanju, definitivno. 

Ivan Minić: Mi vidimo, mislim, to da ljudi lažu, ja tvrdim da 95% ljudi koji su napisali da znaju Excel, ne znaju Excel. A kamoli nešto kompleksnije. Sada, naravno, mnogo je teško očekivati da za neka ultraspecifična znanja ti možeš da uradiš adekvatan test. To je trenutak kada treba da se uključi kompanija i tim s kojim će raditi i da prođe to sa tom osobom, ali ti možeš da im raščistiš 95% šuma. I nešto što se dogovorite da se apsolutno ne uklapa, niko tamo neće gubiti vreme na to, možda će pričati sa pet kandidata za dve pozicije i na neki način ono što dobiju će sve biti dobro, samo je pitanje šta im se više sviđa i šta im više odgovara. Taj moment je da različite kulture na različite načine funkcionišu. U nekim zemljama jeste vrlo uobičajena praksa neki signing bonus koji je ozbiljan, a onda druge stvari nisu toliko važne. Negde je 13-14 plata, negde su neki drugi bonusi koji su bitni. Jako je teško da neko to razume, a nije nužno dobro da se neke prakse koje funkcionišu na jednom mestu na silu prebacuju na drugom mestu, jer postoje kulture koje su vrlo tradicionalne u tom smislu i neće dobro reagovati na nešto tako. Postoje, naravno, i kulture gde novac zaista nije jedini prioritet. Postoji granica posle koje mnogo više zavisi od odnosa između ljudi, mnogo više od te neke slobode u nekim situacijama i slično. I sad, kako funkcionišu sve one ostale birokratske stvari za koje firme često imaju potrebe, ali nemaju interne resurse da se njima bave? Od, ne znam, bolovanja do trudničkih, porodiljskih i sličnih stvari, prosto, kako je to rešeno?

Igor Radošević: E, ovako, to je isto deo, ajde kažemo, nekog znanja koje smo mi prikupljali, gde smo se pre svega trudili da, prvo, zakonski prikupimo sve bitne stavke, tako da, na primer, u Srbiji porodiljsko traje toliko i toliko, bolovanje može i toliko i toliko, oznake i tako dalje. Ali, sa druge strane, prakse i procedure koje možda nisu vezane za zakonske regulacije, ali su, opet kažemo, kulturološki prihvaćene, takođe ih imamo kao, na neki način, napisane. Jer, opet, kao što si sam rekao…

Ivan Minić: Ovo je must, ovo je nice to have.

Igor Radošević: Ovo je must, ovo je nice to have, tako je. Što se tiče dodatnih, ajde kažemo, tih birokratija i peripetija kroz koje svaka firma prolazi, mi nekako se trudimo da sve to predstavimo kao totalno prostu stvar. Suština biznisa za nas je da prolazimo kroz to, a našim klijentima je suština da koriste naše platforme da ne prolaze kroz to. Tako da, ono što mislim da je tu ključno je to što samo nekako širenje našeg znanja koje imamo, opet, ljudima samo olakšava ono što je najbolniji deo poslovanja – to je sve oko legalnih, birokratskih i generalno HR stvari. E sada, mi takođe se trudimo da budemo up to date sa stvarima koje se dešavaju globalno, tako da naš absence management, na primer, na platformi je mesto gde možete da takođe konektujete i vašu HR platformu, Bamboo HR-a i slično. Tako da, nije da se trudimo da mi predstavimo naš pristup u celom tom aspektu poslovanja kao pravi, već da dajemo, opet, kao što smo u prvoj epizodi pričali, potpunu fleksibilnost i slobodu bilo kojem korisniku da platformu koristi kako njima odgovara. 

Ivan Minić: Ajde krenemo sa nekim konkretnim primerima kako bi saradnja mogla da izgleda. Ajde krenemo od primera da smo mi lokalna firma koja ima određeni broj zaposlenih i sad je to već postao PMDS koji ne može usput, ne može niko usput da se bavi, jer na 15 ljudi to nije par sati posla, to je ipak malo više posla za nekog ko se bavi administracijom. Znači, imamo trenutno 15 ljudi sa idejom da ćemo u narednom periodu imati još 3, 4, 5, 7, 10 ljudi koji ne moraju nužno da budu iz Srbije. Neki će biti Sloveni i Hrvati, neki će biti iz UK, jedan će biti iz Amerike, jedan će biti iz Dubaija, jer želimo da pokušamo da to što pravimo, to što nudimo, pitchujemo na ta neka tržišta gde, ako nemamo svog čoveka tamo, u principu nismo prisutni. Nekad sajmovi deluju za neke stvari, ali uglavnom oni očekuju da ti dođeš na sastanak. Ti možda doletiš na sastanak, ali mnogo je lakše kada je neko tamo ko se bavi time. I sad, kako bi uopšte mogao da izgleda taj proces prelaska firme iz tradicionalnog oblika organizacije i poslovanja u ulazak na vaš sistem? 

Igor Radošević: Evo ovako, vrlo prosto. Platforma s jedne strane je napravljena da čak i ljudi koji nisu tech savvy ili nisu tehnički potkovani ili upoznati toliko sa digitalizacijom ovih stvari koje smo napomenuli ne budu uplašeni pri korišćenju iste. Sve je vrlo prosto i one-click job. Tako da, na primer, pri dodavanju novog zaposlenog, eto, ako ste firma iz Srbije, novog zaposlenog u Dubaiju, svaki korak će biti isti kao kada dodajete zaposlenog u Srbiji. Naravno, dokumentacija koja je bitna i, opet, birokratski delovi će biti drugačiji jer pričamo o različitim zemljama, ali suštinski procesi izgledaju isto za sve zemlje. Naša cena, takođe, produkta je ista za sve zemlje u kojima smo operativni, tako da se ništa ne menja. Znači, nama ideja iz početka je bila da produkt, kakav jeste, pružimo svima svuda, na isti način, pod istim uslovima. Bez da postoje razlike da, na primer, ako će firma iz Srbije zapošljavati u Nemačkoj, njoj bude jedna cena, a firma iz Nemačke koja zapošljava ima druga cena. E sada, za ovaj primer koji si ti rekao, sve što je potrebno da uradimo je pre svega ono što se uvek radi na početku, to je prolazak kroz sve potrebe koje klijent ima. Znači, eto, ajde da kažemo, četiri-pet zaposlenih po prvi put žele da se prošire van okvira Srbije, zaposle ljude u Bosni i Sloveniji, UK-u, Americi i Dubaiju. Sad, mi, igrom slučaja, sve te zemlje imamo u portfoliju, osim Dubaija. Ujedinjene Emirate nemamo, generalno, jer su jako, jako skupi za poslovanje što se tiče licenciranja i ostalog, a ne vidimo toliko velikog tržišta tamo. Tamo, generalno, sve firme koje postoje imaju sve završeno. Dosta je malo drugačiji pristup radu. Ali, na primer, za ove ostale firme, prvo, ako nema niko, na primer, zaposlenih iz firme iz Srbije uvida u to kako pristupiti celom procesu zapošljavanja tamo, možemo dati i naše znanje pri tome gde potencijalno, ako ne želite LinkedIn, možete okačiti job post. Ako želite preko nas, preko regrutmenta, kakvi su uslovi i koga gde tražimo. Drugo, koje su mogućnosti i koje su potrebe koje će potencijalno vaš zaposleni moći da traži u toj zemlji. I, na kraju dana, kako uopšte svi pozicionirate kao zaposleni, kao poslodavci Srbije koji zapošljavaju nekoga tamo. Ono što je bio bauk do skoro, to su klijenti iz Srbije, dve firme iz Srbije koje su mlade IT firme koje su proširile poslovanje na Indiju i Kanadu. Sada njima je bio problem, kako će to neko tamo iz Indije, iz Kanade, da bude u fazonu, vidi mene neko iz Srbije zapošljava. Gde je to, šta je to? Sada, to je jedna od stavki koja mislim da je nama tu malo ono bauk i nepoznanica da smo mi kao ovde nešto, nepoznanica neka, pak ne. Ovim iz Indije je bilo kao vau, kao nikad nismo pomislili da može neko iz Srbije da nas zapošljava i to je najbolja zemlja na svetu, na prvom. Totalno drugačija stvar od onog što su oni mislili. I, na primer, ovaj momak iz Kanade, kada je došao prvi put u Srbiju, zvali su nas baš, bili smo s njima na večeri i ono, kada je probao i srpsku klopu i piće i sve ostalo bio u fazonu, pa čekaj, šta ja radim za američke firme, kada mogu da dođem ovde, jedem i pijem i zezam se i svega. Na kraju dana, aj sa malo šale na stranu, sve je vrlo prosto, koncizno, celokupna dokumentacija i znanje je u našim rukama, na vama je samo da istražite ili date predlog gde potencijalno želite da se proširite ili da razvijate poslovanje, a mi smo tu da, eto, i kroz konsulting i kroz funkcionalne alate pomognemo i budemo deo tog puta. 

Ivan Minić: Ono što si sad rekao se odnosi na ove nove ljude. Šta se dešava ako želiš da, mislim, prvo, da li možeš nezavisno da zapošljavaš nove, a da ti ostali ljudi rade u postojećem entitetu? I drugo, da li možeš postojeće zaposlene da prebaciš u okvir u sistemu?

Igor Radošević: Oba odgovora su da. Moguće, naravno. Znači, sa naše strane, što se tiče zapošljavanja nekoga van zemalja u kojima se nalazi sedište firme sa kojima sarađujemo, ne postoji nikakva razlika. Znači, taj zaposleni se vodi kao vaš zaposleni preko naše platforme. U Master Service Agreementu su sve detaljno stavke naglašene i intelektualna prava su totalno prebačena u ruke našeg klijenta ili krajnjeg poslodavca. A u slučaju premeštanja zaposlenih, mi trenutno imamo 19 zemalja u kojima imamo radne i boravišne dozvole koje pružamo i vrlo lako je aplicirati za sve njih. Naravno, postoje određene stvari, na primer, ne možeš biti politički aktivan i, je l’ te, ne smeš imati bilo kakav kriminalni rekord i ostalo, ali imamo uspešnost oko 82% što se tiče radnih i boravišnih dozvola. Ono što se ljudi najviše pitaju to je kako to tek tako ja mogu da se prebacim. E sada, postoji jedna stvar koja je olakšavajući model i metod koji smo krenuli da praktikujemo koji nam je povećao procenat uspešnosti u dobijanju radnih i boravišnih dozvola, to je da ako, na primer, ti kao Ivan si zaposlen u Native Teams-u u Srbiji i želiš da se preseliš u Nemačku, dosta je lakše da te prebacimo iz Native Teams-a Srbije u Native Teams Nemačku nego da si bio u drugoj firmi u Srbiji pa želiš da pređeš u Native Teams u Nemačkoj. Ili pak, dosta nekih stvari koje su nam u međuprostoru se pokazale kao olakšavajuće okolnosti koje možemo pružiti našim klijentima, ali definitivno jedna druga stvar, ne da nisu bauk jer su vrlo prost proces i sistem. Imamo ljude koje smo interno iz naših timova prebacili iz Nigerije u Hrvatsku, iz Turske u Nemačku, iz Srbije u Švedsku i tako dalje. Poprilično smo upoznati sa svim procesima i zaista su prosti.

Ivan Minić: A ukoliko neko planira da primarno, da kažemo, zapošljava u Srbiji a posluje sa globalom, je l’ u tom slučaju ima smisla koristiti platformu?

Igor Radošević: Ima u tom slučaju koristiti platformu vrlo smisla. Pre svega zato što ovako kroz sad, ovo ima dosta veze sa tim u kojoj industriji ste i s kime poslujete i ko su vam klijenti, ali određene sertifikacije i licence su jako bitne za poslovanje, opet kažem, pogotovo u fintech sektoru, a ponajviše kada se priča i radi sa klijentima iz Amerike ili opet iz zapadne Evrope. Tako da čak i naša ekspertiza i mogućnosti koje mi na tom polju imamo mogu da budu plus firmama u slučaju da se nalaze u poziciji da su firme iz Srbije koje žele proširiti svoje poslovanje, na primer u Nemačku, Španiju i Ameriku, a trenutno nemaju dovoljno novca da sebi priušte sve te licence i ostale sertifikate koji su potrebni za određene aspekte njihovog poslovanja u Evropi.

Ivan Minić: Osim standardnih ISO sertifikacija i slično, sve više se traže security sertifikati koje u principu nije lako dobiti, naročito ako si mala firma gde jednostavno nemaš osobu zaduženu za nešto, nemaš popisane procedure jer, što bi, nas trojica se dogovorimo za stolom oko toga šta ćemo i kako ćemo, ali to je preduslov da uopšte možeš da apliciraš za neki posao. Kad postoji potreba za nečim novim, specifičnim, nekom novom licencom ili nečim sličnim, da li postoji opcija da se jave, da vi za to aplicirate, da se na neki način dogovorite u tom procesu?

Igor Radošević: Ovako, postoji mogućnost, ajde kažemo kroz neki inicijalni consulting slash, hajde da kažemo, middle manning u tome, da pomognemo i potencijalno olakšamo put. Naravno, samo moram naglasiti da svi ti procesi nekada oduzimaju jako puno vremena i ono što smo na neki način, iz našeg puta skapirali, jeste da ih samo treba raditi u pravo vreme. Poenta je što se dešavala, na primer, situacija da su nam ljudi zatražili da im pomognemo u otvaranju licenciranja, na primer za Encrypto. Oni vole baš preko Stripe-a u UK-u da otvore novi entitet, ali jednostavno nije im bilo pravo vreme za to, još uvek nisu ni produkt razvili do nivoa da ima smisla da generišu neke revenue, već su potrošili mase resursa, vremena i workforce-a na nešto što nije ključno. Ali definitivno smo tu. Ono što nam je takođe ideja i od početka bila, to je da budemo na putu bilo kakve firme od početka do kraja. Tako da, na primer, sad moram naglasiti još jednu stvar. U slučaju da ste firma iz Srbije koja je zaposlila 15 ljudi u Nemačkoj, u tom momentu je tebi jeftinije da napraviš svoju firmu. Je l’ te tamo? Mislim, možeš i da imaš svoj entitet, lakše ti je za poslovanje. Mi imamo i kompanije za servis kao uslugu gde praktično mi uzimamo ceo birokratski deo, celu papirologiju i vođenje firme na legalan način, dok vi imate vaš entitet i dalje se bavite istim delom biznisa i poslovanja kao što ste se bavili do tada. Tako da nam je ideja da budemo deo puta firme od samog inicijalnog starta do krajnje uzlazne tačke i, nadam se, najveće moguće stope uspešnosti koju svako može da dostigne.

Ivan Minić: Hteo sam da te vratim malo na sam početak priče iz prve epizode, a i sam početak priče Native Teams-a, jer ti si faktički tu od početka. Kako je samo širenje izgledalo? Kako ste se širili i šta su bile neke ključne tačke i razlozi da se ode u nekom smeru? 

Igor Radošević: To je jako zanimljiva tematika. Uvek me vraća nazad na same početke naše kad smo imali male cirkuse, putujuće, gde nas sedam-osam sedimo u kombiju i vozikamo se po Evropi i kao gde ćemo, šta ćemo da radimo. Gde možemo da se proširimo? Njima sigurno treba Native Teams. Baš je bilo dosta štap i kanap, naravno, i kao svaki startap nismo znali gde i šta udaramo. U početku su nam prva dva tržišta bila Makedonija i Srbija, tako da smo praktično krenuli sa Balkana. Mi jesmo balkanski startap. Nama je put ka širenju bio, i sada ovo može zvučati totalno ludo, ali isključivo i samo vođen time šta smo ja i kolega sa sales strane, koji smo prvi prodavali, mislili u našoj glavi da ima smisla. Opet kažem, od početka mi je bilo to kao mi smo people first, mi smo growth driven, šta god mi iz prodaje mislimo, tako produkt ide. Tako da, pravo da ti kažem, prvih deset zemalja smo mi tako bili u fazonu. U Tursku, na primer, mislili smo: Turskoj sto posto trebaju naši servisi, ko zna kakvi su zakoni. Mi smo bili 500 godina pod Turskom, znači slično. Šalim se, naravno, ali to je bio taj pristup neki koji nije bio baš toliko data driven. Vremenom, posle druge godine, već smo malo krenuli da se bavimo GX-om i kako ćemo se širiti dalje po, opet, nekim inputima koje smo imali od klijenata, ali to je već bilo u B2B rastu. U početku je definitivno ideja bila da što više ljudi koje smo mi znali, na primer, ja sam imao konekcije sa LinkedIna, pa sam imao drugara u Bosni koji je imao slične probleme, pa sam onda bio u fazonu: “Aha, okej, imaju isti problem, što ne bismo proširili poslovanje u Bosnu?” Posle toga, imali smo developera u Jermeniji i Gruziji. Znali smo da je tamo takođe slična situacija kao kod nas. Okej, njima trebaju naši servisi, ajmo tamo. Tako da smo prvo krenuli u neke, ajde nazovimo ih, ne baš super razvijene države gde smo zapravo i najveću ekspertizu i najveće znanje o poslovanju i mukotrpnim aspektima istog naučili i mislim da smo dosta očeličili sami sebe kroz uspešan rast i razvoj i na Balkanu i na Kavkazu i definitivno u svim manje razvijenim regijama. 

Ivan Minić: A šta je bilo sa ovim nekim dalekim lokacijama? 

Igor Radošević: Sa dalekim lokacijama je sve krenulo kroz našu komunikaciju, kroz EOR partnere. To je isto jedna jako zanimljiva tematika. Mi resellujemo naš produkt takođe nekim EOR platformama. Među ostalog, imamo i dalje jednog klijenta koji je baziran u Indiji, gde je jedan od zaposlenih, kad je upoznao mene i kolegu, izrazio želju da pređe kod nas da radi. I sad, mi nismo nikad razmišljali o tome da potencijalno želimo da se širimo tamo, ali ajde, ok, hoće dečko da radi, što da ne. Tako da je krenuo da radi s nama, rekao, ok, super, malo krenuo da nam širi vidike o tome šta možemo u Indiji i ostalo, otvorimo Indiju.

Ivan Minić: Nije ni mnogo milijardi da koristimo. 

Igor Radošević: Nije ni mnogo milijardi, je 300 miliona. Da budemo specifični, i sad imamo trenutno 50 ljudi u Indiji. Pa dobro. Tako da, bukvalno, znači u dve godine to se samo desilo. Znaš kako, nama generalno, ajde kažemo, taj istok nam je došao kroz to, kroz reselling partnere. Zapad smo znali da nam treba, u kom god momentu će nam trebati. Sad, nama nije bio glavni fokus da budemo odmah prisutni i da budemo number one provider u Americi. Znali smo da je to nemoguće uz resurse koje smo u tom momentu imali. Ideja nam je da ne replikujemo ničiji uspeh, nego polako da se pozicioniramo kroz sve ovo što mi vidimo kao prioritetno i da pomognemo, opet, manje razvijenim regijama kako bismo došli do situacije da možemo da onda i proper uđemo u tu Ameriku, a bez da smo već izlistani negde. 

Ivan Minić: Dobro, znači, to je neka vrsta, da kažemo, zdravog rasta u celoj toj priči. I četiri godine kasnije pričamo o vrlo ozbiljnom sistemu, dakle, povećali ste se sto puta od trenutka kad si ti došao. Četiristo ljudi, sedamdeset plus zemalja, verovatno operacije sa barem duplo toliko zemalja i mimo toga. Ovaj, gde ste, da kažemo, najuspešniji, najviše zastupljeni, gde ste, da kažemo, primećeni kao relevantan tržišni igrač i neko ko zaista rešava probleme lokalne? 

Igor Radošević: Mi smo u početku pričali o tome da određena tržišta definitivno će nam biti naši core ili hero countries, kako ih mi zovemo. Nama su trenutno hero regije definitivno Balkan, Kavkaz, koji sam pomenuo, Peloponez, Španija i Portugal i cela Jugoistočna Azija. U Jugoistočnoj Aziji smo, opet, plus Indija, njih ću aj staviti malo centralizovane, malo ću ih pomenuti u desnu, ali definitivno ceo taj južni deo Azije nam je u poslednjih godinu i po dana baš doneo dosta posla. Definitivno nam je jedno od ključnih tržišta na koje ćemo se dodatno širiti, pre svega zbog toga što je njihova digitalizacija samo toliko buknula u poslednjih par godina da je potencijal nerealno velik. Mislim, ako pogledaš čak i broj izlistanih kompanija na Indijskoj berzi, veći je nego u Kini trenutno. Tako da, definitivno, ajde, taj BRICS deo će biti jedna od ključnih regija za nas u naredne dve godine bez premca. Trudimo se da otvorimo par hubova i da imamo par određenih mesta kako ćemo pozicionirati naše poslovanje tamo. A pored toga, definitivno da još više osnažimo naše prisustvo i definitivno, odnosno nama je idealno rešenje da krenemo od Balkana prvo i sa malo edukativnim delom, to što sam rekao, oko zajednice i pokušavanja dodavanja nekih određenih alatki i delova proizvoda koji mogu da pomognu širem narodu i društvu. 

Ivan Minić: Znaš, ja mislim da je jako dobra stvar fokusirati se na ovo ovde za testiranje i za razvoj iz prostog razloga što smo mi izuzetno zahtevni korisnici. 

Igor Radošević: Sve i svašta.

Ivan Minić: Mi ipak imamo neke izbore, mi ipak imamo neki standard već duže, neko ko je u Vijetnamu je zadovoljan s bilo čim što mu radi, jer mu radi i to je magija da nešto radi. A ovde su ljudi nezadovoljni sa svakom stvari koja nije idealna, što je u tom periodu razvoja neke priče vrlo interesantno. Sad, naravno, meni je super zanimljivo kako pomeriti tolika različita tržišta, tolike jezike i sve ostalo. Znaš, meni je potpuno magičan bio moment kad smo došli u situaciju da dođemo negde. Najveća trauma mi je da sam negde, nemam interneta i da ne mogu da pročitam gde sam. Jer kao, imali smo ćirilicu, latinicu, to znači da pokrivamo jedno 70% sveta. Ali odeš u Japan, Kinu, Koreju…

Igor Radošević: Nema ništa. 

Ivan Minić: Gledaš i kad te neko pita gde si, ima neka zgrada, neka siva, svetleća reklama sa nečim što ne znam šta je. Ne možeš da objasniš. I onda taj moment kad si kao sa Google Lensom mogao da pročitaš da ti on prevede šta ti je, ok, možda nije idealno, možda ne može kontekstualno, nego da bukvalno prevede, ali ti si i dalje u neuporedivo boljoj poziciji nego što si bio. Naravno, sa AI-em, sa mogućnošću da se u realnom vremenu prevode stvari, sve to je postalo mnogo efikasnije, ali prevodi se pisana reč ili izgovorena. Ne prevodi se uvek kontekst, ne prevodi se uvek kultura koja uz to ide. I onda prilagođavanje s te strane može da bude izuzetno komplikovano. 

Igor Radošević: Definitivno. Ja zato kažem, uvek se trudimo, mislim i dalje, i trudićemo se zauvek da budemo dosta lokalizovani iz te perspektive. Ali ovo što si rekao za Balkan, potpuno se slažem. Mi ovde, mislim, evo, to je opet jedno nepisano pravilo, i da moram iskoristiti tu odvratnu frazu, ali definitivno gde god odemo, mi se snađemo. Jer ovde živ čovek se navikne na sve. I najbolje i najgore, i najcrnje i najbelje. Tako da…

Ivan Minić: Još samo da vidimo najbolje.

Igor Radošević:  Pa pazi, ali kažu biće. Naravno, dve godine su ključne, ja mislim. Ili presudne. Tako da definitivno ovde koliko smo insajta dobili, nama se dešavalo čak i to definitivno nigde osim na Balkanu. Da nam klijenti dolaze i drže nam bukvalno kolove gde nam objašnjavaju, kao da sam ja tebi konsultant, šta i kako treba. Ali što je najcrnje, zaista dobili smo jako puno dobrih saveta i kvalitetnih koje smo i primenili. Oko regrutmenta, na primer. To nam je došlo iz priče momka iz Srbije koji je freelancer, koji je bio u fazonu: ljudi, ovo je totalno nevezano ni za šta poslovno ili mejl, official support mejl, kao da li mogu da zakažem call, imam ideju za vas. Mislim da treba da regrutment implementirate, vidim šta se dešava, par drugara ne može da nađe posao, CV-evi, ovo ono. Ovde ljudi, ako išta, što se tiče socijalnih komunikacija i tog aspekta, nisu ni malo bojazni da ti bilo šta kažu, što nije situacija u mnogim delovima sveta. Tako da, kažem, zato smo najzahvalniji i najdužniji, mislim, dužniji. Imamo najveću želju da ovde definitivno celokupno znanje prvo prezentujemo, primenimo i podelimo sa ljudima. Samim tim nadamo se nekome pomognemo isto kao što su i nama mnogi pomogli.

Ivan Minić: Na kraju dana možemo to sve da ogolimo i da svedemo na to u opciji zato što smo morali. Da nismo, mnogo lako bismo bili razblaženi i sve, ali pošto to nije bila opcija, onda moraš da se snađeš. Igore, hvala ti. 

Igor Radošević: Hvala tebi. 

Ivan Minić: Nastavite da radite super stvari. Još jednom, ukoliko vam nije bilo baš sve jasno iz ovoga što smo pričali, a jeste komplikovana stvar, ako vas je zainteresovalo, to je dovoljno dobar signal da se obratite podršci, popričate, da dođete i da kažete ono što svaki Srbin jedva čeka da kaže: Znate vi moj slučaj.

Igor Radošević:  Može to malo jeftinije, komšija. Dve stvari, imamo knowledge base na platformi koji može da vam pomogne oko određenih, opet kažem, bazičnih informacija vezanih za sve zemlje u kojima poslujemo. Drugo, postoji mogućnost za bukiranje direktnih poziva sa našim klijentima. Znači, nema botova, nema nikakvog četa, direktno zakazujete call sa živom osobom. I treće, uvek možete pisati meni, Igoru Došiću, na LinkedInu ili bilo kome od kolega. Uvek smo više nego za da pomognemo i odgovorimo na sva pitanja ili nedoumice kog god ih ima.

Ivan Minić: I to mogu da potvrdim, kažem, iz iskustava kolega koje koriste, koji su u mnogo navrata dobijali neke prilično i bazične, ali u nekim situacijama i kompleksne odgovore na neke kompleksne probleme. I ono, postoji dobra volja da nađemo rešenje. Da li ćemo uspeti da ga nađemo? Ja sam inženjer, ja ne pretpostavljam da svaki problem ima rešenje. Neki problemi su nerešivi. Ali većina problema sa kojima se srećeš kao firma koja je u razvoju, većinu tih problema je neko preživeo pre tebe i mnogo je lakše kada si u okruženju gde već postoji ogromna količina specifičnog znanja.

Igor Radošević: Definitivno ono što smo rekli na kraju prve epizode, ništa nije čudno. Desilo se, neko je radio negde, a mnogo lakše je ako čuješ od nekoga. Makar se ne osećaš kao da ili ludiš ili da radiš pogrešnu stvar, jer je nikad ni ne radiš u principu. Samo pokušavaš da radiš svoj put, tako da je sve okej. 

Igor Radošević: Nastavite da se borite. Hvala. I vi koji nas slušate, nastavite da se borite. Nadam se da vam je bilo interesantno. Igor vam je već rekao kako možete stupiti u kontakt sa ekipom iz Native Teams-a. Vama hvala što smo realizovali ovu priču i što nas podržavate. To bi bilo to. Kraj ovog serijala. Viđamo se u redovnim epizodama. Sve najbolje.