Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Vukan Damjanović, a Vukan je najpoznatiji kao Vukan LKL DKL. Sad vama to zvuči kao da se nešto, kao da se zamrsila traka, ali ne snimamo na traci, snimamo digitalno. I LKL DKL je zapravo naziv brenda, a ta skraćenica znači “lepo ko lutka dobar ko leba”. U pitanju je brend garderobe koji ove godine puni 10 godina i koji je od jednog simpatičnog andergraund skejterskog i grafiti brenda postao jedan od najvoljenijih streetwear brendova na ovim prostorima, koji vole i ljudi naše generacije, ali sve više i klinci, jer njihova femili kolekcija je prethodnih godinu i po dana baš bila veliki hit. Vukan je jedan pre svega divan momak koji je okružen sjajnim ljudima i koji je sa njima uspeo da izgura 10 godina ove divne priče i moja želja je bila da obeležimo ovaj jubilej i da ispričamo tu priču i da vam pokažemo kako je moguće ni iz čega napraviti nešto, ako u to dovoljno veruješ i ako ti je važno. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Moj današnji gost je mogao da dođe i u nekom ranijem trenutku, al uvek je lepo kad možemo da spojimo gostovanje sa nekim direktnim povodom. A jubileji su uvek dobar povod. Naročito kada je u pitanju jubilej kao što je 10 godina. Jer to u principu govori da je neko dovoljno lud da ne odustane 10 godina. Ako pogledamo kako je izgledalo prethodnih 10 godina, mora stvarno da bude mnogo lud za nešto tako. Tako da imamo priliku da ispričamo jednu neobičnu ličnu priču i jednu priču brenda koji skoro niko ne ume da izgovori kako treba, ali ja sam od prvog dana kad sam video bez problema to pročitao kao LKL DKL. Ovaj… jednu lepu priču o nečemu što je u suštini jedna potpuna lična transformacija kroz razvoj brenda. Tako da pričaćemo šta se ti radio i pre toga, na čemu radiš pored onoga što možemo da vidimo kroz sam brend, pošto ti i tvoji prijatelji suštinski ste dizajn studio koji radi svašta nešto drugo kul. Ovaj… ali ovo vaš merch i clothing brend koji je postao prilično primetan u gradu i u prethodnih nekoliko godina posebno kroz… možda malo komercijalniji pristup i možda malo pristup kome se, koji se više otvorio ka, ka ljudima, da kažemo u, u tom nekom periodu, ali doći ćemo do svega toga za početak. Vukane dobro mi došao.

Vukan Damjanović: Hvala na pozivu i, da onako, jeste jubilej lep i, ja, s obzirom da sam bio klinac kad si ti krenuo sa ovim Pojačalom i sa podkastom a pratio sam tvoje radove i ranije bilo je kao kad ja budem porastao nekad da budem na ovom mestu, tako da, onako i, i, da je, što je bilo pre, bio bih u fazonu čekaj još nije vreme, još nije vreme, a ovako se lepo pogodilo i namestilo prirodno na kraju. Tako da, drago mi je što sam ovde.

Ivan Minić: Ko je lep ko lutka dobar ko leba?

Vukan Damjanović: Pa različiti su konteksti. Ali kreneš prvo od lične stvari naravno, ne, ne sad striktno fizičkog izgleda iako ljudi to tako prvo mogu da povežu, da vide, ili da skontaju, ali… neki… neki razni ljudi. I mogu da budu zapravo i obični ljudi. Ali najbitnije je da si dobar čovek i da imaš dobre vrednosti, i da to neguješ i da to razvijaš i samim tim si automatski LKL DKL.

ŠTA SI HTEO DA BUDEŠ KAD PORASTEŠ

Ivan Minić: Pričaćemo o tome kako je došlo do, do brenda. Lepo je što, kad pričaš sa ljudima koji oblače ovaj grad, ovaj, shvatiš koliko su neke subkulture koje su se takođe oblikovale ovaj grad, uticale na celu toj priči, koliko je tu važna i skejt kultura, koliko je tu važna i grafiti kultura i tako dalje, ali mnogo više ćeš ti i pametnije o tome pričati od mene. A ja želim da počnemo kako inače počinjemo Pojačalo, našim smajlis pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Vukan Damjanović: Pa vidi i to sam isto razmišljao kao, ka, kad ja budem bio nekad u podkastu, ako se desi šta ću da kažem, a u suštini onako prosto, sa moje strane prosto je i bilo logično, dok se to posle nije usložilo ali ja sam oduvek pratio svoje snove. I u suštini šta si hteo da budem kad porastem malo je glupo reći ovo što sam danas, ali u suštini sve to što su moji roditelji zapisivali u onim radosnicama iz godine u godinu dečijim kada kako deca rastu sa nekih pet, šest godina, tu piše u suštini svašta nešto ovo što ja radim. Ne u ovom obliku da ja imam svoj brend, ali u suštini… crtanje, kreativnost, pravljenje nešto rukama, ostavljanje nekog traga, majstorisanje, popravljanje, lemljenje žica, tad se pojavili upaljači tek sa LED diodama sad ima LED traka i svega ali pa je tu bilo spajaj i sve te stvarčice pa lemi žice i tako dalje to me deda naučio to je pričaćemo i sigurno i o tom nekom delu. Ali bile su takve stvari tako da sve sam ja to negde spojio onda i nekih burago autića pa onda njih nešto budžiš tako da sam imao segment i sa kolima i sa motorom i sa svim tim stvarima, tako da sve to što me, me na u suštini od malena ložilo i šta me vuklo ja sam to samo nastavio kroz život da radim. A onda kako je došla cela ta i skejt kultura i grafiti, pošto smo krenuli da crtamo grafite negde u četvrtom osnovne, onda je to bio neki smer ono tipografija, slova. Kad smo učili u prvom razredu osnovne slova to je odmah bilo da mi nešto smišljamo neka naša slova i tako dalje. Tako da se to samo prirodno nekako složilo a kad odeš u dizajn negde je logično da svaki dizajner želi da ima svoj brend tako da… nekako mogu da kažem eto od malena sam znao šta ću da budem, kad porastem da kažem.

Ivan Minić: Imao sam prilike da pričam sa mnogo dizajnera i, neki od njih su imali, neki i dalje imaju svoje brendove, neki… nisu nikada otišli na tu stranu. Ali znam dosta primera… da nekako ovaj, ljudi se opredele da prave svoj brend onog trenutka kad više ne mogu da trpe to što dobre ideje klijenti ne odobravaju. Ovaj i što se vrlo često pravi neki kompromis koji nekad je i u redu ga napraviti naravno, ali… često je baš na, na, na lošu stranu, i onda kao ostaju ti super ideje, zašto jednostavno ne bi od toga napravio nešto pa makar za prijatelje ono ako ne dalje od toga, i onda se… stvari zakomplikuju.

Vukan Damjanović: Zakomplikuju, onda bolest što ti kažeš krene. Jeste samo što na primer mislim da su tu grafiti zaslužniji u mom slučaju, da je to došlo ranije a nekad su mi se klijentski projekti smučili. Nego nekako… ti kroz te grafite… ostavljaš neki trag. I to što si ti nacrtao neku skicu na papiru i nešto preneseš na zid. Kad sam ja krenuo da studiram grafički dizajn, sve dizajne koje sam ja radio što za faks što ovako, koji nisu završili na nekom printu ili u nekoj fizičkoj izvedbi ili na nekoj neon reklami koju sam radio pored toga ili šta god, ja se tih dizajna uopšte ne sećam. Kao da se nisu desili. Tako da je meni vrlo rano izgubilo smisao da ja se bavim dizajnom na taj način. Kažem verovatno su grafiti uticali prilično na to, da to mora da ima neki trag i da to mora nekako da se izvede. Plus što sam voleo sve stvari da radim rukama i pravio sve u suštini sam, onda mi je nekako to bio logičan sled događaja i bilo mi je vrlo brzo. Ja sam zapravo jedva čekao da krenem da studiram grafički dizajn da bih naučio nešto prvo u programima da bih što pre krenuo da to radim. Tako da je… tako to krenulo.

ODRASTANJE U JAGODINI I PREDUZETNIČKA PORODICA

Ivan Minić: Dobro hajde da te vratim… još malo u detinjstvo pa ćemo se baviti fakultetom. Ovaj… kakvo je bilo to tvoje okruženje… jer sve vreme o svemu što pričaš pričaš u množini. Znači to je, više vas koji nešto radite. Ovaj… gde si odrastao, kakvo je bilo tvoje porodično okruženje, kakvo je bilo tvoje okruženje u, u kraju, u školi?

Vukan Damjanović: Pa ja sam iz Jagodine, malo mesto… ovaj, i… ja kad pričam u množini, pričam često zato što je tu moj brat, koji mi nije rođeni brat, a svi misle koji nas znaju da jeste, jer smo u suštini nerazdvojni, i on je zapravo stariji od mene 6 meseci. To mi je brat od strica. Ovaj jako smo bliski, odrastali smo celog života od malena i to je tako krenulo ovaj. Od, od toga da krenemo da vozimo ono BMX rolere, ovaj skejt. I onda je ta kultura tako negde krenula i sticajem okolnosti Jagodina je, možda i prva dobila ja mislim u Srbiji skejt park tamo 2007., osme godine. Tako da je to nama bio raj, jer smo krenuli da crtamo grafite, em se onda tu pojavili neki zidovi, em je krenula skejt kultura cela. I onda smo mi tako nekako ušli u sve to, od toga pre toga smo odrastali i slušali generalno mislim i dan danas u hip hop kulturi. Tako da… to je nekako, mislim pri- prirodno je bio neki logičan sled događaja koji se razvijao. Ali da ja i burazer od, od malena crtamo grafite, tako da se to posle samo razvijalo dalje. A što se tiče… ovaj… uh, roditelja i tako dalje, ja sam u suštini iz preduzetničke porodice. Ovaj roditelji se bave nekim lepim poslom, a to je hortikultura i pejzažna arhitektura, ali onako, za zemlju Srbiju jako težak posao, sezonski i tako dalje. Čudno smo mi tržište za sve to. A i nekako sam ja od malena gledao njih, kako se oni sa svim tim bore i nekako mi to ništa nije bilo čudno i ništa nije bilo nenormalno. Ovaj, sa druge strane, i bliska familija, druga isto, su svi negde preduzetnici, ali moram da kažem da, ja mislim da ja to imam isto od malena, zato što i moji braća i, i sestre koje imam i okolo, ovaj niko nije bio u, u nekom tom domenu da ga sve te priče toliko zanimaju, i da ulazi sad u nešto preduzetništvo i tako dalje. A mi kad smo bili klinci, ovaj kad budu neki rođendani ili porodična okupljanja ja obično onda idem i blejim sa matorcima, da slušam njihove priče i da slušam to sa čim se sve oni bore, i meni je to bilo vrlo interesantno. A to je zapravo neka radoznalost koja, koja te tu vuče i zanima, i mislim da su me neke stvari, sad kako i vreme prolazi, sigurno ovaj ohrabrile u sve to i da nemam neku odbojnost. Čak neki put se onako uplašim i sam sebe koliko idem preko nekih granica i nečega, gde ma da mislim da to ima i sa godinama, s obzirom da sam jako rano ušao u preduzetništvo pa onda nemaš nekog posebnog straha jer nemaš šta mnogo da izgubiš, i… a pratiš svoj osećaj.

Ivan Minić: A ovi ostali ljudi koji su tu okolo, koji nisu ta primarna porodica sa kojima si u kući?

Vukan Damjanović: Pa be- bilo je tu raznorazne ekipe, stvarno je bilo svega i šarenog, ali niko nije bio mislim mi smo se isticali iz toga. To imamo drugare koji nas i dan danas onako prozivaju, kao vi ste bili popularni po gradu ili tako dalje. Mislim to jeste bilo tako, ali ja to pogotovo tad uopšte to tako nisam gledao. Ali jesmo bili drugačiji, to toga nije bilo, mi smo imali… uh, par ljudi iz starije ekipe, ovaj koji su crtali grafite, pa smo mi krenuli da se družimo. I to je jedina ekipa u gradu koja je bila, koja je crtala grafite, na koje su nama bili uzori i koje smo gledali. I dan danas, mi smo da ono kao… velika porodica, sad i svi smo stvarno mnogo bliski i dobri, ovaj, ali eto, osim njih smo onako bili totalno drugačiji od svega ostalog. Pogotovo ja kao klinac sam nosio i, hteo da nosim dredove, pa onda to, ća- ćale nije dao, pa onda posle tog je došlo, tako da sam ja već u sedmom osmom razredu stavio dredove bio, što sad kad me neko pogleda, kako sam ćelav ne bi rekao, ali bile su, do tad su bile konstantno kikice unazad. Znači celo odrastanje, ond- e onda je to već sedmi osmi razred, su došli dredovi, onda sam njih nosio, tako. I to je sve bilo, onako, drugačije. I to pantalone u boji, to je uz skejt kulturu tad bilo vrlo specifično, i to, mislim, kao dvorska luda moraš da u- moraš da upadneš nekom u oči, tako da je bilo onako, različito, drugačije.

OD GRAFITA DO PHOTOSHOPA

Ivan Minić: Kako je i kada je… tehnologija ušla u tvoj život?

Vukan Damjanović: Pa u suštini… kasno, ne sad kao da ja imam neke godine pa kad smo mi bili klinci toga nije bilo. Ne, bilo je i Photoshopa i Illustratora, svega toga, samo smo mi kroz grafite nekako to radili. To je ono, kad imaš, kroz grafite to mora sve ručno, moraš sve, na, da kecaš što se kaže, što mi kažemo i da, da to bude na papiru, pa onda na zidu. I mi smo kasno zapravo krenuli. Mislim kroz srednju školu je bio neki Corel eventualno ilustrator, al’ ne na taj način. Ja sam zapravo tek kad sam upisao faks sam, ušao odmah u programe i hvala Bogu da na tom fakultetu je bilo već odmah od prve godine pored onog ugljena i takvih predmeta, da je bilo hajmo odmah Photoshop i tako dalje. Tako da sam ja zapravo prve dizajne za brend dizajnirao u Photoshopu, a ne u ilustratoru, s obzirom da je bila tipografija, ali to sam znao i onda je bilo hajmo to prvo.

Ivan Minić: A kaži mi… ovaj… to, taj period, srednja škola, priprema za fakultet i sve. Ovaj kako si razmišljao… čime si se vodio, šta ti je bila ideja, kako je izgledala priprema za to?

Vukan Damjanović: Pa ja sam hteo grafički dizajn da upišem i kao srednju školu. Ali onako iz malog mesta, pritom da l’ je vreme da dete ode tako malo, pa ovamo tamo, tako da se na kraju se ispostavilo da nisam upisao srednju školu dizajnersku. Što mislim da je i sa jedne strane bolje, jer kako sam… mislim sad iz ove perspektive kad gledam šta je preduzetništvo sve donelo, a onda i oduzelo, neki deo bezbrižnog i bestresnog detinjstva. Ovaj taj deo kroz srednju školu mi je bio ludilo, to je bilo crtanje na časovima, crtanje, crtanje, crtanje, svi profesori su to znali, jer su nas puštali, jer nismo pravili nikakve probleme, a svi su nas gotivili i onako, to je bilo, od jutra do mraka, samo grafiti i zezanje. To je bila cela preokupacija. Onda kad dođemo kod te starije ekipe ovde ovaj u BG, onda je bilo, ti prođeš, pa pogotovo to prvo prođeš ispod auto-komande pa vidiš grafite, pa prođeš sve ostalo, pa krenuli su graffiti jam-ovi, pa to, mislim mi smo bili obuzeti tom kulturom. Baš smo, ono, to je kažem, bilo po ceo dan. Tako da to to je nekako meni definisalo kompletnu srednju školu.

UPIS NA FAKULTET I PRVIH 200 EVRA ZA BREND

Ivan Minić: A… upisati ovaj, faks, nije baš, jednostavno?

Vukan Damjanović: Nije, ja nisam bio neki đak u školi uopšte jer mene to sve smaralo, pogotovo gimnazija, nije me to interesovalo, interesovalo me je crtanje i to je to. Tako da su se posle ljudi zbunili kad sam ja upisao faks kao ‘ti si postao štreber’, da l’ se to prvo u roku. Ja sam zapravo ono radio šta sam, šta sam voleo. Ali bile su tu pripreme, godinu dana, crtanja, i svega toga. I s obzirom da sam studirao na Metropolitanu grafički dizajn nije bilo toliko zeznuto upisati grafički dizajn i teško kao što je na državnom fakultetu bilo. Tako da, prošao je taj deo i onako super je, super je ceo period fakulteta bio kroz dizajn. Mislim da je dodatno bio meni zanimljiv zato što sam ja, ovaj, zapravo, već u prvom semestru odmah, čim sam upisao faks kontao sa brendom šta hoću da radim. Mislim pod znacima navoda šta hoću da radim, nemam pojma šta sam hteo da radim, ali znam da sam hteo da radim, da imam brend i da ja krenem sa nekim dizajnima. I onda sam ja otišao, ovaj, kući i rekao mojima ja hoću da pravim brend, trebaju mi da odštampam neke majice, dajte mi 200 evra da ja imam prve majice da odštampam. I tako je to već u drugom semestru, u suštini, krenulo sa… sa tim dizajnima i zašto kažem da je dobar deo faksa zato što ja sve zadatke, domaće zadatke, ispite i sve ostalo što sam imao na faksu da radim, ja sam to radio kroz brend. Sve što sam radio za brend, sam radio i i i kroz to.

Ivan Minić: Jedna od od važnih stvari u, u, u toj celoj postavci, gde, se ti, prosto celo detinjstvo, i, i, ceo taj neki formativni period, ti se već baviš stvarima koje te interesuju i… hvataš usput po nešto i pošto imaš talenta to sve izgleda dobro i sve to napreduje i tako dalje, ali nemaš strukturu nikakvu tu, nego prosto, ti radiš na osećaj i OK. Mislim, na kraju dana mnogo posla n- najboljeg se obično i uradi na osećaj, a ne na na to što znaš gomilu teorije i setova pravila i tako dalje, i vrlo često ta neka rešenja koja su najinteresantnija krše ta neka osnovna pravila, ali nije loše ni ta struktura kada dođe. Ovaj, čini mi se, mislim bio sam negde upućen u, u tom periodu šta se radilo po, po privatnim fakultetima jer sam i ja imao neku decu tako koju sam to dočekivao vodio na prijemne i sve ostalo. I znam, koliko je zapravo taj program bio dobar u smislu da prvo, nije bio pretežak, jer šta god ko mislio, ja zaista ne mislim da je poenta da te fakultet ubije u pojam i da zamrziš ono što treba da radiš nakon toga, što neki fakulteti vrlo uspešno rade. Ovaj, a s druge strane, ono što, što je takođe jako važno, bio je veoma aktuelan. Znači, te- tehnologija koja se koristila je tehnologija koja se koristi, ljudi sa kojima si bio u kontaktu su ljudi koji aktivno koriste tu tehnologiju, vrlo često i kao profesionalci u nekoj praksi a ne kada i akademski, ok. Ali nisi radio na nečemu pa onda te dočeka da, da kad izađeš iz zgrade i odeš kući ono kompjuter u koji sedneš i softver koji pokreneš to više ne izgleda tako ni blizu. Super je to ali, ja sad kući moram da sednem i da, da radim, od nule sada u novim alatima da bih bio uopšte, ono, tržišno, pristuan. Kako je bio organizovan program, šta ti je tu bilo najinteresantnije, faze kroz koje si prolazio, i kako si se ti, prosto menjao kroz taj proces?

Vukan Damjanović: Pa, po- potvrđujem sve ovo u suštini što si rekao. Jeste bilo aktuelno, i to je bilo, pogotovo tad, onako to su bili sveži smerovi. I vrlo moderno organizovani, sa svim tim stvarima i entuzijazmom na nivou, da entuzijazam, čak sa onim i bili najnoviji kompovi, i sve to, bilo kako treba i programi i sve, tako da. I profesori su bili entuzijastični. Pogotovo, sa druge strane, gde vidiš da, ako je neko zainteresovan, ovaj, onda su oni baš imali neko nadahnuće da, da ti budu vetar u leđa. Još ja kad sam došao sa svim tim idejama i, i profesorima prikazivao naravno bilo je različitih profesora ali, imao sam jednu profesorku, tipografija s obzirom da sam ja ovaj bio u, u grafitima i u tipografiji, ovaj kad smo mi krenuli kaligrafiju ja sam sanjao tad kao jedva čekam kaligrafija pa sve. Ja sam levoruk inače a levom rukom da pišeš kaligrafiju perom to je, mislim samoubistvo to jednostavno ne ide. I pritom kako vučeš, ti preko svega toga što si napisao, to, to ne radi. Ali ja sam toliko bio uporan svemu tome i bio sam dobar u tome baš, ali… tako da ona, kad je videla tu tu ambiciju i želju. Ja sve te stvari koje sam i posle za brend radio ja sam sve vreme njoj dolazio i ona me je savetovala i tako dalje, oko svega toga. Tako da, imali su zapravo vrlo sluha, bilo je sve to aktuelno i ja sam stvarno bio zadovoljan i prezadovoljan tim fakultetom. Pogotovo, što sam imao ljude i drugare koji su upisali državni gde je bilo to veće crtamo, u nedogled, ne znam ni ja koje stvari, da l’ će ti to trebati, pogotovo što smo mi u tom periodu bili, kad se već sve prebacivalo digitalno da se uopšte se malo stvari ostalo da se radi zapravo, ručno iz crta. Ovaj, tako da je meni to bilo super, ja sam samo, samo nastavio tim putem i onako, mislim da je doprinelo i ja sam zapravo isto puno posle mlađih ljudi koji je od mene htelo da upiše, razmišljalo se upisalo, upisalo taj faks, zato što sam im ja, da kažem preporučivao, jer sam ja bio stvarno prezadovoljan time. Kažem ja jesam to voleo, i profesori su to videli pa su me dodatno još i ohrabrivali i gurali, ali ja mislim da je to i poenta fakulteta, mislim da ako se usmeriš i radiš, prepoznati ako si nezainteresovan. Pustiće te ovako, ako ti prikažeš neku inicijativu mislim da je svakom stalo da, da ti bude vetar u leđa, za to.

Ivan Minić: A šta ste radili? Kako je bio organizovan, ovaj studijski program?

Vukan Damjanović: Bilo je zanimljivo. Meni se to dopalo zato što je bilo svaki dan jedan predmet. I ti si tačno fokusiran na, na na jedan predmet koji, koji imaš. Jednog dana je tipografija. Ti celog dana radiš tipografiju i imaš taj predmet. Onda imaš vežbe, imaš domaći zadatak, sledeći dan… drugi dan sledeći dan imaš, imaš drugi predmet i tako svaki dan za dan. Imaš redovno domaći, imaš redovno vežbe i to je tebi zapravo ulilo jednu, pogotovo mislim da je to dodatno bilo dobro organizovano zato što ovoliko strukture ti kad si dizajner, kad si kreativac, tebe kako put nosi ti, ti tu je teško da ima neke strukture. Ovaj, a kad je to tako bilo organizovano, lepo, i da bude redovno i da ti uhvatiš neki kontinuitet i disciplinu, i rad, i vežbu, i da vežbaš i ruku, i da vežbaš mozak svaki dan sa tim svim stvarima, da nemaš nešto, što si ti konstantno mesec dana. E, posle tri godine, ne pogledaš u tome, to mi je bilo dodatno super, bukvalno kao, imaš vežbe, imaš domaće i kao da si nastavio iz škole da, da ideš kako treba. I samo treba da pratiš to i da budeš redovan.

Ivan Minić: Koliko je na faksu, bilo bitno i to, ovaj tebi, što si upoznao ljude koji su slični, koje to isto interesuje?

Vukan Damjanović: Pa bilo mi je bitno. Mada mislim da mi u tom celom odrastanju mi smo baš bili tad okruženi punim, puno crtačima, grafitima i dizajnerima i ovako, pa mi to, ni, nije mi je ekipa sa faksa, toliko bila značajna, na taj način. To pričam iz ove perspektive, zato što godinama kasnije kad sam upisao Mokrogorsku je to bilo e, našao sam iste ludake, kao, ja to mi je bilo onda mnogo značajnije. A ovde sam ja već imao ekipu kreativaca, ko je i onako i do sad drži, pripadnost i, i znače i sve to. Ali bila je dobra ekipa na faksu, ovaj, ima par, baš, i dan danas baš uspešnih fini dizajnera, koji su uradili neke lepe stvari za ovo malo godina koje je prošlo od tad, karijere tako da, ovaj i to je bila šarena ekipa. Sa sa svih strana, tako da to je bilo meni značajno. S obzirom da sam bio iz manjeg mesta gde u suštini znaš, znaš ekipu i ljude ovde je bilo baš raznoliko i, i zanimljivo.

TRNOVIT PUT DO PRVE PROIZVODNJE 

Ivan Minić: A šta si radio, tokom prve dve, tri godine LKL DKL pre nego što se to onako uozbiljilo i postalo u nekom trenutku i ono nečemu što možeš da, se posvetiš… kako je to sve teklo jer sve vreme učiš na faksu nešto, a ti sa strane ono guraš brend u kome to što si naučio i primenjuješ a i imaš i neke druge stvari?

Vukan Damjanović: Pa to je cela priča. Pa sve ovo što, kao što sam rekao, sve ovo što sam radio i i dan danas sve stvari koje smo mi imali na faksu sam ja zapravo radio i za brend. Znači od rasklapanja ne znam imali smo, dizajn pakovanja i takvih stvari. Evo i dan danas rasklopi odnosno proizvode koje ovaj pakujemo u te kutije u koje šaljemo, kad prodajemo, to je dizajn od tad iz 2017. godine su te kutije izdizajnirane i to je moj studentski rad, ovaj koji sam ja spremao za ispit. Tako da, u suštini ima puno stvari, koje su u brendu, i dan danas, prisutne koje su rađene tad kao studentski radovi. Tako da u suštini sve, od dizajna pakovanja, pa, ne znam i dizajna karata, postera, kakvih god, rasklopa raznoraznih brošura, sve što grafički dizajn u suštini, u suštini nosi.

Ivan Minić: A jedna stvar koja, mislim da je, ono, posebno važna, za, za kad je to brend koji ti obučeš i nosiš… mnogo je važno i, i, kako to izgleda, i kako ti stoji, i koliko je trajno, i koliko je kvalitetno i tako dalje, i naravno kreće se sa nečim što je dostupno, ono, reklamne majice na koje štampaš, i krećeš od od od takvih stvari, ali u perspektivi je ideja da, naravno iskontrolišeš što je veći mogući deo procesa i da budeš siguran da to što, ovaj, to što radiš zaista možeš da staneš iza toga. Sve to što ti crtaš, posebno digitalno, živi jedan svoj život. Pa kad ga odštampaš… to je neki drugi život, ili kad ga preneseš u u na neki zid ili nešto. Ali ovo su, stvari koje su malo drugačije u tri dimenzije, i malo drugačije funkcionišu, i imaju gomilu svojih izazova i svega. Kako se taj deo priče razvijao? 

Vukan Damjanović: Uh to je isto… tu je bio onako, trnovit put, u suštini kao i svako kad hoće da uradi majice. To je najlakše, ti n- ono, odštampaš neke majice, izračunao si koliko te košta i sad ćeš ti to da ih prodaš i to da, tako se završi, da to funkcioniše. To uopšte nije tako. A s obzirom da to imaš kao od malena, da to bude drugačije i da ti sad hoćeš da smisliš kao dizajner i misliš da da si da ćeš ti da izmisliš neku toplu vodu… Ovaj, bilo je eto sticajem okolnosti iz te kulture iz te starije ekipe. Ovaj skejtera i, i, i dizajnera, ovaj, crtača, je bio jedan lik koji je ušao, već u, u, da ima svoju štampariju, i već je uveliko radio printove na majicama, i tako dalje. I to je bilo logično, znaš lika, koji je tu iz kraja, odrastali sa njim, vozili ste zajedno dasku, on je stariji od tebe, ušo u neki biznis, što se tiče tekstila i, i štampe. I onda je on meni te prve serije radio. Međutim, tu ima gomilu ograničenja, naravno od toga od, ko od kvaliteta, od krojeva, od svega, a ja sam tad hteo, ne znam sve živo, da to bude specifično, drugačije ovamo tamo. Smo mi jedan period tako na početku radili i to je bilo super s obzirom da nisam imao nikakvog kapitala. Odradio sam te probne majice prve, koje smo mi fotkali. I onda je to bilo, ti naručiš majicu, preko, tad je još bilo na Facebook-u aktuelno, ni te prve prodaje, su bile sve, mislim, prve, prvih par godina je bilo baš na fejsu, Instagram se tek zaleteo bio sa svim tim. Ovaj i to je bilo, tipa, poručiš majicu, mi u roku od 24 sata odštampamo, i šalje se sledeći dan. I to je bilo, da bi taj početak mogao bez bilo kakvog kapitala, je bilo super. Dok se to tako kao zamotalo i išlo je, onda kad su krenule moje ideje al’ ja hoću ovako, al’ hoću onako, hoću printove preko celih rukava i tako dalje. To više nije moglo tako da se radi. To moraš da uđeš u neku seriju. Kompleksnije, to više ne može da se štampa tek tako, da se radi, onda ti ulaziš, zapravo, u neku ozbiljnu problematiku: ‘Aha, kako sad mi ovo da izvedemo?’. S obzirom da sam ja imao tad 19 godina… i onako, klinac a entuzijastičan, to sve što sam ja tražio od cimova i tako dalje, ljudi te gledaju vrlo neozbiljno. I jesam ja bio klinac i neozbiljan al’ ja sam se s- to, moje smatrao vrlo ozbiljnim, sa svim tim. Sad šta god da sam ja pričao sa nekim šivarama, krojačima ovamo tamo, to je super ali, razumem ja i njihovu stranu ja sam 1001. koji je tako došao sa nekom idejom odradio je 10 majica i nikad više. A to je neisplativo totalno. Tako da tu je izmenjano bilo krojača, šivača, isprobavanja svega živog je bilo. I onda jedna značajna figura, koja se tu pojavila, ovaj to preko Instagrama, jedan lik, profesor na fakultetu u grafičkoj ško-, na u… nije na fakultetu, u grafičkoj školi ovde srednja škola, ovaj, na Novom Beogradu, ovaj se meni javi na Instagramu i kao ja mogu da ti radim kao sito štampe, sa sitom šta, kako, ovamo tamo i i on ima je neki baš lep pristup koji mi do tad nije bio poznat. Odnosno, hoću da kažem video me je sa, tim, bio je entuzijastičan, ‘hajde sa tobom da odradimo nešto’ i to. I sigurno da postoji deo zato što je i pedagog, i radio je sa klincima, pa je video taj entuzijazam za razliku od ostalih firmi, kojima sam ja prilazio koje, nisu imali sluha da uopšte mene čuju, za bilo šta na kraju dana, totalno im ne isplati. da se ti zaluđuješ sa svim tim. I on je onako, mi smo se videli, upoznali, i ja tad niti sam imao studio, niti bilo šta. Ja sam od moje male sobice u stanu napravio mini studio i pozvao ga tu, on je došao i, i, onda smo mi krenuli da pričamo o svemu tome. I ja sam mu rekao za te neke printove preko celih rukava i tako dalje, on je rekao ‘Da, možemo sve to da izvedemo. Dobro može mi to da izvedemo u 20, 30 komada.’ ‘Kao da možemo’ – kao. Mislim ja sam tad u tom vremenu priča i kad sam video to, to je lik koji voli sito, štampu, više nego leba da jede Kada je on sve te ludosti koje sam ja zahtevao želeo da izvede u 10, 20, 30 komada. To su stvarno ludosti. Skoro mi je inače poslao, pošto je on to štampao u Železniku, mi je poslao neke one filmove i to da je našao u garaži gde je to radio. Pa nema mesec dana kako mi se javio sa tim da je video ove dizajne i još su ostali filmovi po podovima i po zidovima zakačeni. Ja kao, baš mi je lepo sećanje, mi smo ostali u super kontaktu i on je meni baš bio vetar u leđa tad, i značajan. I pri tom mi je tu pomagao, ajde jedni krojači, drugi, ajmo ovo, ajmo ono. Dok sam ja to zamotavao da to krene uopšte, da se prodaje, da to neki tiraži uopšte budu, da ti možeš nešto da izvedeš ozbiljnije od toga, odnosno da to već bude polako drugačije, autentičnije od onoga što ti imaš na tržištu i da to nije klasična majica sa printom. Napred A4 formata i to, jer sam ja sve to hteo, da radim sve to drugačije, ili preko cele majice, ili šta god, ili duksa, eto, cele rukave itd. Tako da eto, on mi je onako prirodno bio, to jest, sam je došao u život i onako lep, lep smo period saradnje imali, dok se to onda, i to je trajalo par godina, dok se to još nije uozbiljilo. E onda ima sledeći deo priče, gde sam ja krenuo sa nekim kosim zipovima i ogromnim kapuljačama, pa to se nešto preklapalo, pa hoćeš print preko cele polovine duksa i tako dalje. Ja sam te stvari radio i dalje sa njim bio. Međutim, to je već bilo, znaš, ovo sad već radim zato što te gotivim i tako dalje, ali mislim jednostavno nema nikakvog smisla da mi to sve radimo više. Mislim, baš je bilo pomoću štapa i kanapa. Sam ja otišao u par proizvodnji da vidim šta i kako, međutim, iste stvari, isto dođeš i onda se zadesila jedna žena koja mi je dan-danas tu prisutna u životu, jako bitna i značajna, koja je videla to moje, što ona kaže, caklenje u očima i stalno me vraća na te stvari, kad ja sad pričam sa njom i ona tako, strog si ti stalno prema sebi i vidi šta si postigao, ovamo tamo i tako dalje, što ja to tako ne smatram, ali dobro. Ovaj, i onda mi ona vrati se ‘Sećaš se ti kad si došao sa 21. godinom, ovde, pa donosi duks.’ Mislim s obzirom da su oni dugo u industriji, da znaju sve šta kod nas može da se izvede, ja kako sam im doneo duks koje sam radio za tadašnju prvu IT firmu neku to prvi B2B projekat koji smo imali. I kad sam ja njoj doneo gotov proizvod kako to izgleda i kako smo to smo to izveli ne znam, u 60 komada a onoj je bio u fazonu ‘Da l’, mislim ko ti ovo radio, i kako ste vi ovo izveli?’. A to je, kažem ručna sita, ogromna, pomoću štapa i kanapa, i entuzijastični krojači koji su hteli te stvari ovaj da izvedu. Tako da, ona je videla taj potencijal u, u, u meni da tako kažem. Ovaj, i onda mi je bila podrška, onda su oni meni izlazili u susret da ja sve te ludosti koje sam imao smišljeno da to radimo, u mi- u minimalnim tiražima i da to nekako mi uspemo da izvedemo. I da to ima smisla, da to ipak već ulazi da bude ozbiljan kvalitet, i da mi već polako gledamo i biramo apsolutno i materijale, i da ti šavovi svi moraju da budu na svom mestu, i da je to jako bitno, i da to, treba da, da, treba da bude brend, kakav jeste. Ovaj, tako da… onako to, naš razvoj je bio kako, kako sam ja rastao, tako je i on nagledalo sve te stvari, i rasli smo tako. Ovaj danas je to totalno nešto drugo i ozbiljniji su tu količine i tiraži, i danas imamo neke totalno druge izazove i probleme, ali ovaj, ono što mi je bilo bitno, da je neko to prepoznao, sa druge strane, i, da je bio za ‘Hajde to da radimo’. Iako je to u, u suštini, neisplativo, pa počevši od toga ‘Nekad će to da postane ozbiljna stvar, pa imaće smisla graditi to dugoročno’.

ZANAT KOJI NESTAJE I PADOVI NA POČETKU 

Ivan Minić: Mnogo je lepo, kad u tako nekom… osetljivom trenutku za, za tebe i za brend naletiš na nekoga, ko je spreman da te podrži, i da te odškoluje u tom procesu, znaš. Jer jednostavno ne- tog znanja nema s ra-. Sa razlogom ga nema. Ta industrija je kod nas bila, izuzetno jaka pre 60 godina, ali je u međuvremenu izumrla. I… vrlo mali broj ljudi je ostao da tu nešto zaista zna. Novi koji su dolazili nisu imali ni blizu, tako ozbiljan poligon, da nešto rade… I onda je uvek kombinacija, kad gledaš te neke malo kompleksnije, hajde de, ne, ne možda majice, šorceve, taj nivo proizvoda, ali ove malo kompleksnije stvari. Čim je, čim je već košulja, znaš kao tu tu ima…

Vukan Damjanović: Ili to duks sa zipom, koji duk sa ovim onim, kapuljačama koje se to.

Ivan Minić: To, to niko nije učio kako se pravi, to ste vi doneli posle pa su se ljudi mučili. Ali kao, to nešto što je malo kompleksnije, što neko treba da izmodelira i sve… to je uglavnom neka osoba, koja je, bi trebala da bude u penziji, ali, nije zato što, da od penzije u Srbiji ne živi pa radi, tako nešto sa strane. Posle sad taj, proces proizvodnje, toga svega… može da uradi neko drugi ali da napravi, da osmisli model, da uradi proporcije, mere i sve to, to je uglavnom neko ko ima to staro znanje.

Vukan Damjanović: Tako je.

Ivan Minić: I sad, jebi ga, dođe, dođe mlad čovek, ima, blesave ideje, fala Bogu, bilo je i ovde dosta blesavih ljudi koji su imali svoje čudne ideje, i koji su, umnogome oplemenili to što mi imamo danas na tržištu kao opcije, ali, to su sad stvari gde… ti dođeš, onaj te prvo pogleda pa ti kaže: ‘Znaš, to se ne radi tako.’ Pa dobro, ali ja bih voleo. ‘Pa dobro, ti bi voleo al’ to se ne radi tako… Ali ja bih baš mnogo voleo. ‘Pa dobro, ajde, napravićemo’. ‘Ako, ako ti baš toliko voliš, napravićemo’.

Vukan Damjanović: Jeste. Pa da. I, i to, ali mislim da, da se to u meni videlo. Jer ja sad, ispriča, ovu lepšu stranu, da su, da su se meni pojavili u životu tako neki ljudi koji su imali sluha da me čuju, ali, bilo je zapravo mnogo više ovog mučnijeg dela, i, ko d- nije imao pa je to sve živo kasnilo, pa ti sad hoćeš kolekciju da izbaciš, zimsku zimsku a to sve krene naopako pa te neki krojači zavlače, a onda to tebi stigne, tamo, u nekom februaru martu. A ja sve studentske projekte, do tad, koje sam radio uporedo, studirao i, i radio uslužno dizajn. Sve pare, koje sam zarađivao, nije bilo ni, ni izlazaka, ni, ni druženja ni sve to nego to je bilo samo, to. Po ceo dan. Znači idem na faks, odradim stvari za faks, sve ostalo je bilo samo brend i ja sam tu imao… isto izazove, i sa, sa tim stvarima gde, kao u jednom trenutku se ti izoluješ, radiš nešto što voliš, a celo društvo tvoje bleji ispred da se i izlazi u grad i tako dalje a ti to skroz, skloniš sa strane. Onda, nemaš to a ti si entuzijastičan, po tom pitanju. Imaš ambiciju i hoćeš sa nekim sve to da podeliš i da pričaš a, a ti nemaš sa kim da, o tome pričaš. I onda te niko tu ne razume, a onda, sa druge strane, te tako neko ispali, ili sa strane produkcije pa ti puknu pare. Ili tako neko iz neznanja uradi i onda ja ne želim da pustim u prodaju loš proizvod i onda imaš situaciju kad sam plakao jer, bukvalno šta, ne znam šta ću sutra. Ne sa ovim na… gde ono, ostao sam bez, bez jednog jedinog dinara zbog onog posla u koji sam verovao na kraju neko, u lancu ga usere, jednostavno se to tebi prebije, obije o glavu, jer to ne liči na na proizvod koji si ti hteo. E onda na na tim svim delovima gde sam ja gurao to ko, ka- kao manijak s oproštenjem ali jesam onako bio stvarno entuzijastičan, ti onda u tim nekim padovima, doživiš totalni onako rolerkoster da ne znaš šta ćeš i onda tu, se ti preispituješ stalno. E, ti u tako nekoj, takvoj nekoj problematici da, ti stigne zimska kolekcija u martu a, a šta ti da radiš sa tim stvarima a ti si ono, odvajao sve žive stvari koje ima, da bi znači nema ničega drugog osim toga, da bi ti odradio ne znam četrdesetak dukseva. A, a onda dođe do toga, da oni stignu na kraju sezone, ko će da ih kupi? A ti nemaš nikakav kapital, ‘Aha hajde sad ćemo mi da idemo dalje.’ Nego to kad bi se prodalo, opet bi se presipalo, u neku kolekciju majici pa, pa sad, to, da ide to. Se, pravljenja od gimnastika raznoraznih, i, takvih stvari je bilo, zapravo najviše dok, dok nije došlo do ovih hajlajtova i ovih dvoje ljudi, u nekim, u nekom periodu, da, to čuju i da, da vide taj toliki entuzijazam ovaj, ovaj u meni. A, i ja sam po prirodi onako uporan, prilično, tako da… kad zacrtam neke stvari to onom to moram da, moram da izvedem i to mora da se desi. Tako da mislim da ima i toga.

PRVE MAJICE I PRIČA IZA IMENA LKL DKL

Ivan Minić: A… od starta… si ti imao nekakvu ideju. Sad ta ideja je evoluirala, menjala se, menjala svoje pojavne oblike, e, gradivne elemente i tako dalje ali… hajmo da krenemo od toga. Sa čime si počeo, šta ti je bila pr- prvobitna ideja, šta je bilo na, prvim majicama koje si radio?

Vukan Damjanović: Na prvim majicama je bio, taj, ceo natpis, što ćirilično, što latinično, i sa tipografijom je bilo. Ceo natpis lep ko lutka dobar ko leba. Ovaj, i, to je isto neka priča koja je totalno… ovaj random tako nastala, niti sam ja tad s 19 godina imao svest o tome, a ja sad treba da pravim brend, šta je brend, da koliko je bitno ime, da, da l’ će to neko, znati da pročita, hoće ne- ne, meni je to bilo zabavno i smešno i tako sam se pre toga kad je Instagram, posle Fejsa došao da ti ne moraš da se zoveš po imenu i prezimenu nego možeš da staviš neki nick name. Onda je bilo tako, bezveze, Vukan LKL DKL. I to je, iz neke priče, sa, kao pošto to isto milion ljudi, te pita odakle LKL DKL, mislim sa ko- te starije ekipe koja je crtala grafite, i koja je već studirala po, po BG-u. I, išli smo na neku žurku, i jedan lik je došao, i krenuo neku priču, i on, kao, ma on je dečko LKL DKL. I mi, kao šta to znači? Kao, hahaha i to je tako, ostalo. I onda kad je došao period tog Instagrama, ja sam kao nickname, Vukan LKL DKL. I onda je meni to u školi prilazilo. Ono ljudi kao ‘E šta to znači? Šta to znači?’ – ti svakom kom kažeš taj neko ne zna da ponovi ali je bilo smeha. Ovaj, i onda, kad je, to krenuo Faks, i kad sam ja bio u fazonu ‘Aha, ja hoću sad hoću da pravim brend. Kako će da se zove?’ – pa kao ‘LKL DKL’. Logičan sled događaja, već su ljudi zapamtili, videli ti iz okruženja koji su me znali. I tu nije bilo nikakve šire, zamisli o toga kako u- uopšte to treba da izgleda, i da li je to dobro, i da l’ nije dobro. Mislim da se sad u početku ispostavilo, da je bilo jako dobro i bitno, jer kad ti nemaš nikakvu autentičnost u brendu i dok se brend gradi. Jako je bitno da se po nečemu izdvoji. A, taj duks se nije izdvajao ni po čemu on se izdvajao po imenu. Pa si ti da l’ ćeš da imaš ceo, tako, simpatičan, naziv… ili ćeš, da, da, imaš stvar koja je, da neko ne zna, da što ti kažeš, da zapamti i da izgovori, al’ taj neko je to upamtio. On ga ne izgovori pravilno, ali njemu je ostalo, u- urezano u glavi, kako je, što je jako bitno, zapravo za grad- za građenje bilo kog brenda ispostavilo se da je to ime u tim početnim fazama, bilo, jako bitno da brend bude drugačiji autentičan i da bude primećen na, na, na tržištu. E onda posle toga se… razvijalo. Onda su krenuli odmah to. Čim je, malo prilike došlo, su krenuli, već i dizajn i, tiha osi sa tim dru-. Pa tako da se posle već brend, krenuo autentično da se razvija.

MKDSL I KOLABORACIJA KOJA MORA DA SE DESI

Ivan Minić: Ja se sećam, tamo, mislim da je bila 2001. ili 2002. organizujemo mi. Ja sam klinac, najmlađi sam u svemu tome, ali, pošto sam, i ja bio čovek od akcije, dobio sam prilike da da radim neke, imao zahtevnije poslove na tim projektima. Organizujemo mi… konferenciju, festival, zovi ga kako god, ovaj, nekoliko dana, nekog druženja i svega ali, ideja ima i predavanja tokom dana, uveče… pušta neki… didžej, i svi smo zvali sve ljude, koje znamo. A, kao za vikend, će da bude, ne znam, turnir u odbojci na pesku i tako neke stvari i u Kanteru i to. I ja se sećam, kao, juče… znači, to je. Tako kažem mislim 2001. ili 2002. Dolazi, momak. Par godina stariji od mene. I, kaže ćao, ja sam Marko. Ja ‘dobro’. I sad kreće tu, nešto. I u jednom trenutku, ja, ovaj, u razgovoru sa sa drugom osobom shvatim da je to MKDSL. I sad, ne zna mnogo ljudi u gradu još uvek, MKDSL, znači, nije to njegov prime ni blizu, to je tek početak neke malo ozbiljnije priče, ali ja se sećam kada sam prvi put čuo i naravno da mi ništa nije bilo jasno i tako dalje. I kad sam čuo šta znači, da znači mama kaže da sam lep, ja kao, brate. Znači, prošlo je 25 godina kasnije i ostalo je, i meni je to bila neka poveznica. Sad, nije toliko ludo kao što je Marko, posebno kao što je Marko postao preko tih godina, ali jeste taj neki vibe. Znaš ono, kao što je i Dečko car prvo i osnovno dobar dečko pa onda sve drugo, tako je i ovo za neke dobre momke i devojke nekakav brend koji se nosi. I evo, da, ove godine Dečko car 25 godina i LKW 10 godina, nije mala stvar. Ovaj, kada si otkrivao i kada to kažeš da je bilo vrlo teško u početku i da je bilo vrlo malo i limitirano i da je bilo teško izboriti se i za pažnju saradnika i za pažnju sigurno i publike, ovaj, ali kada si polako dolazio u poziciju da stvari gradiš, šta su bile osnove na kojima si hteo da gradiš zapravo? Ono kao, mislim, baš ću jako banalizovati, nemojte shvatiti pogrešno, ono kao na početku praviš, bude lepo, ono, šta je ovo, nije bitno, vizuelno, atraktivno, idemo dalje, što si ovo napravio, svidelo mi se. Nema sad tu uglavnom neke preterano dublje priče iza toga, ali da bi ostalo i da bi imalo smisla, da bi moglo da se iterira deset godina, ovaj, mora da postoji da ugradiš u to nekakav smisao, da ugradiš u to nekakve ideje i ne samo ti, naravno, nego tim koji radi na tome, pa bili oni interni, eksterni, bili oni samo drugari, nije važno, ali to je ono, to je proizvod svih njih. 

Vukan Damjanović: Tako je, pa evo, spomenuo si MKDSL-a, to je isto neka stvar koja, mi smo i bili u nekoj komunikaciji u nekom trenutku pre x godina, ali… Mislim, raditi kolaboraciju, koja bi bila MKDSL LKL DKL. Ajde da to neko izgovori i da onda znači majka, kaže da sam lep ko lutka dobar ko leba, je, tek posebna ludost, za sebe, i, i, i da je zabavno, to će se, možda, nekad desiti.

Ivan Minić: To mora da se desi.

Vukan Damjanović: To, to će morati, zapravo, da se desi. Ali ta ideja levitira, već sigurno, i, već pet šest godina u, u, u nazad. Ali, eto to je isto dodatni kontekst. Jer, od toga da se ti igraš, kao… student, grafičkog dizajna, i da praviš natpis LKL DKL pun ili skraćen na u svim živim oblicima, iteracijama, to, ima svoje limite, na kraju dana nisu ni svi ljudi, vizuelci. Pa sa to što ti kažeš, da je meni je to lepo, lepo je l’, al’ šta ćemo sa tim, dalje, i da l’ će to, neko, u nedogled da kupuje. E, onda dođe, to, šta je sad sledeće, šta sad ide. Pa onda kreneš, od toga, e hajde sad sa ovim našim ludostima, iz grafita. Pa onda, to prenosiš. Pa to, jedno vreme, bude, onako zanimljivo ali, i to isto, ti ispu- ispu- ispucaš, sve te stvari. E onda, krenulo da smo mi hteli da pravimo neke… dublje kontekste, da daješ dublji značaj da, ti to povežeš kao, i što se svaki dizajner, ili i marketar ili, kreativac zapravo, u suštini, hoće uvek ide, neki korak dublje, uvek neka kolaboracija ili, nešto kad se tako radi ‘A šta je dodatan značaj, šta je dodatan značaj?’ Koji, zapravo, vuče neka i, umetnost od, od svega toga. Mislim, ja završio Primenjene umetnosti, ne smatram sebe umetnikom, ali da, tebi, mozak, radi na tu stranu i da daješ, neki dublji značaj, svemu, tome, to ima. Tako da su nastale u međuvremenu, kad je iz, tog kad je, moj stan postao magacin, u suštini, i kad to više, stvarno nije ličilo ni na šta… sam ja tražio neki prostor. I onda se, isto sam tako zacrtao, da taj prostor mora da bude, da ima gale-, galerijski prostor, plus da, budu, da bude jedna prostorija veća, i da tu mogu mogu ako već ceo dan, svaki dan radim, da ba- mi bar bude lepo, e onda je to bilo sve sređeno. Onako korak po korak smo sve to sređivali. I tad je već burazer došao tu da, da i on bude da kažem svaki dan prisutan. I, još jedan drugar kog smo isto upoznali kroz, kroz grafite. I onda smo, on je ilustrator, i onda smo se mi tu spakovali, i krenulo je hajde sad da damo neki dublji značaj, i da mi napravimo neke tematske kolekcije gde ćemo neke teme da obrađujemo, i onda opet, šta ti bude logično, obrađuješ teme kroz koje lično prolaziš. Tako smo imali ne znam, kolekciju Proces, gde pričaš o nekim da je proces izgraditi vrednosti, koje čovek treba da ima. I sad na, na, primer za nju njega, ovaj, on je radio neki cvet, je crtao. Na kom je i zovi se ta taj, taj dizajn fotositeza, zapravo, da je on, sa nama u studiju, našao neko svoje mesto pod suncem i metaforički da je procvetao kao cvet, kroz to. Onda je druga stvar bila vrednost i poster gde je veran pas, marljiv mrav, moj burazer, koji je vrlo vredna osoba i onako, pedantan je i tačan i tako dalje, i on ima te vrednosti i onda je bilo, ajde po tome. On je u tom nekom periodu crtao floru i faunu, biljke, životinje, stalno nešto tu deluje i taj print izgleda tako. Da, pored toga ja, s obzirom da pored ovoga čime se bavim kao imam, takoreći, biznis sa strane koji je totalno drugačiji, a to je izrada svetlećih i neon reklama, što mi je isto to od doba tog mog klinačkog, radoznalog, da lemim žice, da spajam i te LED diode, je došlo do toga da sam ja na kraju, kad su sve te LED trake postale i ta creva i da ti to možeš da kriviš i da radiš to, da radim. Onda sam ja napravio neku reklamicu malu sa dve neonke u studiju, bio u fazonu: što ja sad ovo ne bih kako je to u 3D-u nacrtao. I u tom nekom periodu ja sam upoznao baš puno ljudi, stalno mi se dešavalo da se meni sklope neke kockice. Dođem u studio i ja njima dvojici punim glavu šta sam ja posložio u glavi, šta ima novo, i to traje satima, i to je bila moja, jedan period, priča: mi kad ne radimo ništa, tad najviše radimo, zato što ja tu uhvatim da držim neko slovo i da pričam šta sam ja složio u glavi, šta sam čuo ovamo-tamo, i onda je bilo: pa čekaj, to je neko sklapanje kockica, ajde da ja izdizajniram na toj majici tu reklamu koja je kao Ikeino uputstvo kako se sklapa nešto. I kad je ti sklopiš, ono, upali se lampica, bljesne, i zapravo to bude kad neko kaže upalila mi se lampica ili kad neko kaže složile su mi se kockice, i taj dizajn to predstavlja. Ovaj, mi smo tu kolekciju tako, eto, pričam ti, svako ko je tako lično gledao i onda smo skontali: aha, ali to može da se zove, to je sve proces od svih tih stvari, aha, imamo tematsku kolekciju, ajmo ovo, ajmo dublje značenje. I kao, jesu one, imaju agresivne printove po celim leđima i primećuju se, pa smo mi pravili događaj u studiju i pozvali ljude kao na promociju i predstavljanje te kolekcije. Sad ljudi vide kao, da, super, lepo je to što kažeš, ali kad smo mi njima ispričali šta stoji iza toga i koji je kontekst i kako je ličan, i da se svaki dizajn naslanja na jedan, na drugi, da su totalno tri različita stila i da smo sva trojica radili po jedan dizajn, bili su svi u fazonu: aha, sad ponovo da pogledam. I ja sam se sad u ovome pronašao, pa se onaj pronašao u onome, a takva je tema da svako može da nađe neki segment gde je, i onda je meni došlo: aha, ovo je super, ajmo da nastavimo ovako, pa smo onda posle radili sledeću kolekciju koja je imala temu…ravnoteža. Pa pošto smo u tom periodu bili, da smo, krenuli to, i što sa, projektima van brenda nego, kao dizajn studio što, neke druge kolaboracije. I onda ti ne znaš gde ćeš pre da, da radiš i na šta, to liči. I kao, daj, ne- neki balans u životu da nađeš, i, kad, ti uopšte spavaš, kad odmaraš, kad, te stvari radiš, koji je cilj svega toga i tako dalje. Tako da sad, ne bi, ti pričao kolekciju po kolekciju, ali, u suštini… da, bile su tako, kako smo mi zapravo, odrastali i u kojim smo procesima bili, tako smo mi te teme, obrađivali, i onda smo to dizajnirali. Gde je bio, naš kompletni projekat, u smislu aha mi kao dizajn studio i mi, kao brend, evo kolaboracija kako te kolaboracije trebaju da izgledaju stvarno. Tako da smo mi zaokružili te neke četiri te tematske kolekcije. Ovaj, koje, koje imaju smisla. Posle, toga je došla, kolekcija Slojevi. Da je sve to da je svaki čovek sastavljen od, više slojeva i, kako, te, ljudi, vide, od spolja, kako ti fizički izgledaš kako, te ljudi, koji te znaju onako, doživljavaju, iznutra, ko si ti, iznutra, zapravo to je neka japanska poslovica pa smo to u, tome našli inspiraciju pa smo obrađivali tu, te, tu temu… Kroz, dizajn, i onda, posle toga je, negde, logično došlo ‘Aha, dobro a, šta mi sad to radimo, to, sve što radimo, je neka vizija, za nečim više, šta mi hoćemo da izkomuniciramo, kr- mi, kao brend’. I onda, je došlo, na ta kolekcija Vizija, gde imaš nadahnuće, i kao butterfly efekat da, zapravo ti nadahnjuješ, neke ljude, da, da rade, to što vole i da trebaju, da istraju u, svemu, tome. S druge, strane, da trebaš da pratiš imamo dizajn, koji, se, zove Šesto čulo, koje je zapravo, da trebaš, da pratiš intuiciju. Ovaj, i da, te to, vodi, kroz život, i da je to, prava stvar, koja je, da bi ti bio, u skladu, sam sa sobom. I da, kad sve te, stvari i te procese od svih, tih, četiri kolekcija, dođeš, do, kraja, dolaziš, do, neke slobode da ti možeš da, živiš slobodan život. U suštini što jako malo, ljudi dođe, i ka tome, se teži. I onda smo mi, taj dizajn nazvali, Uzlet, i na, tom iz-  ilustracija ptice koja uzleće, uzleće ka nebu, odnosno ka toj slobodi, i da svako ko bi ispratio te 4 naše kolekcije i svaki dizajn koji se slaže jedan na drugi, bi došao, iako živi te vrednosti, on bi došao do tog nekog uzleta, da ide ka toj svojoj slobodi. Tako da, eto, to je neka kolekcija bila gde smo mi dali dublji značaj, a da nije samo eto ajde lep dizajn ili ajde samo tipografija. Imali smo pored toga puno kolaboracija sa nekim umetnicima koje smo radili pa, ajde, da je to samo vizuelno lepo, ali ima u kontekstu njihovog dizajna, ovaj, pa ima tu publike oko toga, pa je, pa to dobija neki dodatni značaj da ti umetnost na taj način prebaciš na garderober. Ovaj, a imali smo i raznorazne teme, evo nešto što je sveže, što nam je trenutni bestseler je Family kolekcija. Ovaj, gde smo radili, pošto nam je kao, lk lk i to šta znači, dođeš do toga, kad ti to treba da svedeš i da objasniš vizuelno to je neki smajli, neki dobar lik, što kažeš lep i dobar lik. Ovaj, sa smajlijem kao i svi dizajneri uvek se vole da se igraju, mislim zato se emoji tako i popularni i tako dalje. I onda smo se mi tu kao uzeli da se igramo sa tim. I to je isto onako potpuno prirodno nastalo, bez nekog plana mi ćemo sad da pravimo Family kolekciju zato što ti sad ideš iz nekog biznis segmenta da to posmatraš i tako dalje, ne. To je došlo da smo mi hteli da dizajniramo zapravo novu dečiju kolekciju i onda je Veljko kolega nacrtao cvet i sunce. I onda je bilo aha, dobro, i onda je nacrtao taj smajli koji smo mi već radili milion i jednu iteraciju na to, i onda kako je on postavio te dizajne bilo je ovo je super al’ šta ćemo sad mi s tim, to lepo izgleda, ali to je to šta ćemo sad sa tim dalje. I onda je meni samo kliknulo u nekom trenutku pa mi imamo kontekst za to, to ti je, tatin da, mamino sunce, tatin cvet, to ti je, kao kad dođe baka i kaže ti lep si ko lutka, je l’, tako dalje, to su sve te fraze. I samo se to posložilo i bilo je, aha, imamo ovaj mamino sunce, tatin cvet, ženska majica ima srce jer još je oversized majica, pa oversized srce na na ženi je zna se kakvu žena ljubav ima prema porodici i i koliko je sve to oversized. Ovaj tako da imamo mi Family kolekciju gde je to, tata je smajli, neki dobar lik, mama je oversized srce, imamo uhh ceo deo i dečije kolekcije za to. I to je napravljeno da smo ubacili dodatan kontekst i gde ti sa vrlo malo reči možeš da dodirneš ljude i da se pronađu u tome da su oni ti, da su oni ti lk lk. Tako da eto to su neke, ima tu milion ideja, ali to su neke teme koje, koje smo obrađivali.

KAD LJUDI NE RAZUMEJU ONO NA ŠTA SI PONOSAN 

Ivan Minić: Kakav je osećaj kad radiš na nečemu što ti je stvarno važno i napraviš nešto na šta si ponosan, i onda to ljudi ne razumeju?

Vukan Damjanović: Uf, teško. Moraš prvo kao dizajner da se otkloniš od tvoga, a ja mislim da smo mi tu imali onako u studiju lep jedan hendikep svega toga jer smo trojica dizajnera, pa još sva trojica gledamo na to imamo pogled na to na isti način, a treba ti neko ko će to da sagleda iz totalno druge perspektive i da ti da neki drugi uvid u sve to da ti to možeš da razumeš, mislim ti razumeš sad raznorazne stvari, kako to funkcioniše, i razumeš i marketing, i ideš i školuješ se dodatno za to. Ali jednostavno ti imaš intuitivno da znaš koliko je to bitno, da je to neka evergreen stvar, da to pogađa ljude, da to ima smisla, da si ti uložio nebrojeno vremena, znači ja ne smem ni dan danas taj projekat da sračunam uopšte koliko je sati otišlo za te dve godine i te naše četiri kolekcije, mislim to su, kad ti pogledaš sa biznis strane totalno neisplativi projekti doneli su oni neke druge stvari i sad već posle dve godine kad smo mi radili iteracije to ima smisla, ali kad ti vidiš to i da to nema takvog feedbacka, pa bolno je. Bolno je izuzetno i i tražiš način, ako si uporan, tražiš način da ti to i dalje na neki način dopreš do tih ljudi. Al’ onda ide i neko odrastanje kroz sve to da ti uh spoznaš da nemaju svi pogotovo u današnje digitalno doba gde je pažnja toliko kratka, da ti sa ovom kolekcijom koju sam ja tebi vrlo ukratko kroz par rečenica opisao a gde bi ja sad mogao da napravim ceo case study kako je to zapravo stvarno u backendu izgledalo i koliko je to interesantno, i to je svakom kreativcu interesantno da na kraju dana to neko vidi e kao majica ili prođe dalje jer nema te pažnje da neko, da neko ima pažnju da te sasluša par minuta da ti o tome ispričaš, a zapravo je realno genijalno kako je to sklopljeno i da je došlo izašlo prirodno a ne sad kao ja mislim da sam ne znam ni ja šta smislio nego to, to smo mi. Tako da to je bilo različitih pokušaja, što kroz marketing što kroz ovo ajde sad ti to objasni nekom za 10 sekundi kroz reel-se kroz ovo kroz ono, da nije samo print pa da je i tako dalje, tako da ali u suštini učiš zapravo stvari u odrastanju da iskomuniciraš što kraće i što jednostavnije jer do tad je kažem, pošto je hendikep što smo sva trojica dizajneri bilo, mi to sve vidimo i znamo kako to izgleda i tako dalje, ali ti to nikako publici ne komuniciraš osim vizuelno. I onda ti se ljutiš što neko to ne razume, a ljudi prvo nisu svi vizuelci, s druge strane tu ima neki ogroman segment i drugih stvari koje ti moraš da posložiš da bi to bio brend brend izgrađen i da bi to ljudi skontali da za to treba prilično puno vremena da ti do toga dođeš.

KAD BREND POSTANE POSAO I ŠKOLOVANJE NA MOKROGORSKOJ

Ivan Minić: Da, u više navrata sam imao prilike da, da ovaj pričam sa ljudima koji danas hvala Bogu ovaj uglavnom predaju ili su predavali na, na Primenjenoj, i koliko je zapravo važno to da, ok, s jedne strane ja mislim da se čak i smer zove, ovi grafički dizajni i vizuelne komunikacije, ili tako nešto, ali koliko je taj drugi deo zapravo važan. Zato što dizajn, znaš postoje stvari za koje ti je dizajn izuzetno važan, postoje stvari gde suštinski najbolji dizajn je onaj koji ne primetiš uopšte. Mnogo upotrebnih predmeta su takvi. Najbolji su ako ne moraš da razmišljaš o tome i ne primećuješ. Znaš ona ima ona ovaj, ima ona čuvena cediljka za limun, koja je mislim, pre zanimljiva je sve ne služi ničemu, niko nikad nije uspešno iscedio limun na onome, ali dobro treba imati na polici, lepo je. Ovaj, ali na mnogo mesta ti imaš ni sekundu ili sekundu vremena da nekome uhvatiš pažnju. I to je prvi korak. Uhvatiš pažnju, i šta radiš sa tom pažnjom? Ako je to samo nešto što privlači pažnju, a ne ne rezonuje ni on, onda ok, ostaće možda zapamćeno ali neće neće se desiti nikakva akcija dalje. Mnogo je važno da ti možeš nekome onako u kratkim crtama da iskomuniciraš sve što je bitno, da se on ili da zna sve, ili da ga zainteresuje dovoljno da istraži šta se šta se krije iza toga. I zato često te neke malo dublje stvari ne prolaze jer stvar mora na prvu loptu da funkcioniše da bi neko uopšte se zainteresovao za za neki dalji korak. A to je sve neki proces evolucije koji se koji se dešava kroz brend i uh ako pričamo o onom prvom periodu gde ti ono kod drugara štampaš neku količinu majica, pa onda preprodaš pa gledaš da se napravi neka razlika, se zaradi da se uloži ponovo. U kom trenutku to počinje da da biva nešto što je ozbiljnije, ok ne na nivou na kome je danas, ali nešto što je sad već sad već nije stvar ličnog utiska da biste vi voleli da se bavite time ili da bi ti voleo da imaš brend, nego brend ima svoju publiku, brend ima uh ljude kojima je važan i postoji obaveza da izađe kolekcija, postoji obaveza da ima u svim veličinama.

Vukan Damjanović: Pa ja sam to tek kasnije osvestio zapravo, odnosno dok sam studirao su bili svi ti projekti sa strane, i od tih svetlećih i neon reklama, do toga, da radiš dizajn uslužno i tako dalje, i onda u jednom trenutku ti sve manje vremena imaš za to jer ti sve više vremena uzima brend. Ovaj i onda u jednom trenutku sam ja tek osvestio, da to više nije bilo ni džeparac od roditelja za nedelju ili eventualno hranu ili da ti majka pošalje hranu ili šta god. Ja sam tek kasnije osvestio da pa kao od čega ti živiš, pa ja živim od brenda. Tako da nisam ja imao neku prelomnu fazu, ili e sad od danas je to tako, nego nekako sam tek onako, to se isto prirodno, osamostaljivanje da tako kažem odrastanje, gde je bilo i onda sam se okrenuo u jednom trenutku i onda sam ja shvatio da ja živim od toga, da. Da ti kad je došao taj taj studio je bilo da, mi kao, od čega ćeš ti uopšte da središ taj studio, da platiš kiriju, da ovo da ono, sve te troškove, novi koji dolaze i proširenje tima. I onda to jedan korak po korak, korak po korak nekako, i to se ne, sad da me pitaš kako ne znam, ali ne znam to je sreća prati hrabre i ti radiš na tome, i cimaš se, i stresno je, ali ti veruješ u tu svoju ideju nenormalno, neki ljudi to prepoznaju i vi to gurate. I to u jednom trenutku dobije, posle x godina od toga, znači to je prošlo ja mislim prvih sigurno pet, šest godina, kad je to, pa mislim tako, prvih pet godina je to bilo sve i svašta i uplivavali su tu svi ovi poslići sa strane a onda se to osamostalilo da ti kažeš e ti možeš sada da napraviš održivo, i tu je na primer super bio ceo jedan segment, i sektor koji smo mi radili za b2b kompanije, gde smo njima izrađivali raznorazne stvari za zaposlene, a da su ovako kreativne i lude kao što smo mi mi radili. Tako da je to tako potpomagalo i to se tako razvijalo, tako da eto u tom nekom trenutku je to došlo da ima neke strukture, i tad kad je došlo, i kad ja više nisam bio sam tu, e onda sam video tek koliko ja ništa ne znam. E kad sam video da ništa ne znam, onda je bilo, fali znanja, fali znanja, izvođenja biznisa, knjigovođe, papirologije, svega ostalog što ti trebaš ti da radiš. A onda od svega toga ok, ja sam se do tad savetovao sve sa roditeljima jer su oni u preduzetništvu i sve te stvari prolazili, ali ja sam i taj neki segment prerastao, gde ni oni više nisu imali šta sad meni tu posebno da pomognu, da mi kažu, da me posavetuju, e sad ti bi trebao ovo, ovako ili onako. U i onda u tom nekom periodu, ja sam završio već faks i krenuo da radim, i razmišljao se dal ću neki master da upisujem, ovo se već razvilo, ja od toga živim. Uh šta bi, šta bi sad mog’o, a da to nije bacanje vremena jer sam ja na kraju jedva čekao da završim faks, da bih mogao 100% svog vremena samo u to. I onda u celom tom razmišljanju dal’ nešto šta kako da bude se desi zapravo, desimo se Mokrogorska. I, onako klinac, tad sam imao 24 godina godine, ovaj i budem ja odem na intervju. I sad kao klinac sve je to u suštini meni ozbiljno i lepo, ali u suštini to je sve malo, a tamo neki ozbiljni ljudi, neki biznisi i tako dalje, tako da je isto, to je bio ovamo moj entuzijazam kako ja to šta vidim, šta kako hoću, i tako dalje, kako sve to izgleda. Ovaj, i njima je to bilo simpatično. Ovaj, evo i sa Aleksejem juče sam se baš video iz Mokrogorske i pričamo, pa smo se okrenuli, pričali smo o te neki kad je njima bolji biznis kao model postao i nastao, to je bila neka prva pilot generacija, ja sam već odmah druga generacija, bilo, baš se sinoć podsećali tih stvari, kako je to tad izgledalo, u šta je to izraslo, i mi tad koji smo tu bili, kako, koja je ekipa bila, i šta i kako, sad je prošlo već pet godina od toga. Ovaj, ali meni se to tad posložilo i tako, tako lepo se desilo u tom trenutku, pritom tu ima veze, mislim da se tako neke velike promene dešavaju, rade, da ti praviš neke velike korake, meni i na privatnom planu, sam bio u nekoj dugoj vezi do tad, i to se i ta devojka se čak i preselila kod mene i ovaj a ja tad otvorio studio. Mislim nije me bilo kući uopšte to je od jutra do mraka dođeš u pola noći u 2, 3 ujutru kući, nešto malo spavaš, ujutru se ponovo vratiš da sređuješ studio i da radiš, to je ti veruješ u tu ideju. E onda je to puklo, i ja sam bio u fazonu, ok ne može sad ni ovako sve, tebi treba znanja, treba struktura, treba svega, hajde da učiš dalje. Tako da došle, došla je Mokrogorska i ja sam onda krenuo ovaj tamo kroz Bolji biznis. E i onda mi se desilo, prvi modul tamo osnovni menadžment modul, ti sad upoznaš neke ljude, znaš ono, ja najmlađi, pritom svi su ti ljudi nekako obučeni, ja sam obučen ovako kako se oblačim, generalno. Ovaj, u mom brendu i u street wear fazonu, iz kulture iz koje sam. Ovaj, i onda je to znaš isto ti prilaze ljudi kao e misli smo ja da čekamo, ko je taj lik koji je dao ime firmi Lep, ko lutka, Dobar ko lebac, i tako dalje, to je sad bilo smešno. Ovaj, međutim, posle prvog modula je meni bilo, ja sam našao taj osećaj, koji si me ti malopre pitao, mi je bio taj osećaj, našao sam budale iste, kao što sam ja. Znači, ti koji vole sebe da zagorčaju život, ti koji smisli nešto i verovali u neke svoje lude ideje i kao nešto teraju i sad ti vidiš da ti je ljude, da ti nekom ovamo u odrastanju si pričao kompletno šta radiš, u koje ideje veruješ, šta koji entuzijazam i tako dalje i vidiš da te većina ne kapira, pogotovo u tom klinačkom periodu i odrastanju. A onda odeš negde i sa nekim sedneš sat, dva vremena, i posle dva sata se bolje razumete nego sa nekim ceo život jer je, ta neka budala prošla isto što i ti. Odnosno hteo sebe da zakomplikuje život sa preduzetništvom kompletno. Tako da ta pripadnost i taj način toga da ti nađeš ljude koji razmišljaju na isti način i koji su zaraženi istom bolešću je meni bio jako bitan pogotovo u tom periodu ovaj gde sam ja sa 24 godine otišao tamo i bilo ti je bitno da sada da više tu taj ni taj tip podrške uh u smislu da te neko razume i da te gura u to u smislu da te da te podržava to što radiš i da ti bude vetar u leđa, ovaj ti je falilo dalje. Treba ti novi vetar u leđa, trebaju ti novi ljudi, treba ti novo nadahnuće, treba ti i da crpiš negde to sve. Tako da je to bilo jako bitno i u tom periodu je meni to bilo baš značajno.

Ivan Minić: Svako, ovaj strukturirano znanje koje možeš da pokupiš na tom putu može mnogo da znači. Najjači su ti momenti kad ono uhvatiš uputstvo za mašinu s kojom radiš šest meseci srećeš se tako nečim a pre toga si već morao da radiš stvari. I onda kao, vidiš ovde piše da se to ovako radi, a ja sam slučajno sam došao do toga, tako nisam ja baš toliko glup, znaš. Ali naravno otkriješ i gomilu drugih stvari o kojima prosto nikada nisi vodio dovoljno računa i nije ni bilo vremena. Možda bi ti i do toga došao intuitivno, ali se nikad ne bi stvorilo dovoljno prostora da ti u dokolici razmišljaš o tome.

Vukan Damjanović: Pa i to, i bilo je tu još razloga mog školovanja, i ideje za dalje, jer znaš kao ti si došao iz unutrašnjosti, ne znaš ljude, gomila stvari su konekcije, poznanstva, i ljudi i znam kroz šta sam prošao sa svim tim krojačima i to da je tek oko kako zavlače i tako dalje. A tebi je bitno da ti imaš i neki socijalni kapital tog tipa, pa ti je bitno i da poznaješ ljude ko može, ko radi neki takav posao pa ko može i da te posavetuje za nešto ili šta god, a da ti to kroz svoj razvoj i kroz posao upoznaješ možeš i dešava se al’ ovo je bio ubrzan proces svega toga. Sa druge strane ovo što kažeš, da bilo je stvari aha pa mi ovo i radimo dobro bilo je nešto što drugačije i kad si ti kao kreativac uđeš iz onda iz dizajna uđeš u biznis. A kad ti iz nekog biznisa ili iz nekog menadžmenta pokrećeš neki biznis ti mu znaš strukturu, i znaš kako to treba da izgleda, možda ne znaš šta je taj tačno proizvod i kako će taj proizvod da izgleda, ali znaš kako se kako bi trebalo to da se vodi, a ti ovde nemaš pojma o biznisu i kako se bilo šta vodi od toga nego ideš intuitivno, i ideš to šta je tebi lepo kao dizajneru i tako dalje, a ove strukture ovamo ne postoje. To je falilo, i to je bio taj trenutak kad sam ja skontao da ja to moram da naučim ako hoću da radim to dalje i da ja idem na neki novi nivo i da se uozbilji priča još.

KAKO JE BREND NAUČIO DA KOMUNICIRA

Ivan Minić: Kako je postavljena vaša interna organizacija?

Vukan Damjanović: Pa, nas ima u suštini sad, petoro, da kažem, i imamo tri trojica smo dizajnera. Ali u suštini, ja se najmanje bavim dizajnom. Ovaj pogotovo u tehničkim pogotovo u poslednjih na primer dve, tri godine. Ovaj, bavim se kompletnom kreativom i smišljanjem, to i konteksta, i i kolekcija i tako dalje, ali ne striktno izvedbom dizajna. Ovaj tu imamo kolegu Veljka koji je da kažemo kao kreativni direktor, koji tu najviše najviše vuče ceo taj identitet brenda, u smislu vizuelnog, odnosno art direktor koji ceo taj art vuče na na deo strane. I moj burazer koji je tu koji ima i malo matematičkog mozga pa ga složi te stvari a to je meni falilo i nas dvojica smo ovako kad nas ljudi upoznaju, pošto smo konstantno zajedno, to kao slični, isti i tako dalje ali smo mnogo različiti po tom domenu, i ja to vidim konceptualistički i vidim šta bi, kako trebalo da da se radi i imam taj entuzijazam da se to gura i izvede, a on je onako vrlo tehnički nastrojen, pa sa tehničke strane radi sve te stvari po PS-u kako to treba da bude. Jer ti kad uđeš u preduzetništvo, tebi sve sve i svašta sve non stop gori i ideš da gasiš požare, a onda tu praviš propuste hiljadu i jedan, a onda to ima svoje posledice, a kad kad ovako dođe do toga da to može da izgleda kako treba i da imaš osobu koja je za to, i koja to prirodno radi, onda onda ti je mnogo lakše u životu.

Ivan Minić: Rekao si petoro.

Vukan Damjanović: Imamo koleginicu, naravno koja koja pakuje pakete, šalje se, i tako dalje. Moja sestra koja je to na kraju će doći, da bude porodičan biznis u suštini. Moja sestra koja je u finansijama u svojoj porodičnoj firmi, to mi je sestra od tetke, tako da nam ona mi tu pomaže sa finansijama i u tom domenu i imamo eksternog saradnika vezano za marketing.

Ivan Minić: I šta je bila ideja, pošto je da kažemo, vrlo očigledna promena u prethodnih godinu dana, mnogo ste vidljiviji, mnogo ste prisutniji, asortiman se značajno proširio i prešao onaj nivo koji ste tradicionalno gajili? Šta je bila ideja kako da se nastupi na tržištu, šta si promenio?

Vukan Damjanović: Promenili smo glavni taj hendikep koji smo imali dugo, izašli smo, to jest prvo ja pre par godina da sam izašao iz dizajnerskog mozga, da sam razumeo kako biznis funkcioniše, a onda mi je trebalo vremena da to prenesem njima u u studiju i da se onda to odraste, izađe iz svega toga i da mi krenemo ozbiljno da komuniciramo sve to, a da nije samo vizuelna komunikacija koja ti je primarna jer smo mi svake godine i svaka naredna kolekcija je bila sve bolja i dizajnerski i konceptualno i tako dalje, ali ona je bolja dizajnerski, ona je bolja u krojevima, ona je bolja u izgledu, ali mi smo samo tu napredovali i to komunicirali sve ovo ostalo nismo. E, onda je trebalo da se da se zavrti da se uči puno o tome, da mi taj ceo segment skontamo. E, i onda je krenulo to vidljivije kad smo mi krenuli da komuniciramo napokon, da mi pričamo o tome, a ne da samo vizuelno pokažemo što nam je prirodno i prvi jezik. Tako da tad su tad je krenulo to da bude prilično i vidljivije, i da se to vidi, i da se ljudi drugačije povezuju na drugom nivou sa tim, i da ljudi dolaze u showroom, tadašnji showroom koji smo imali, ovaj i da to dobija neki oblik, odnosno da to postaje zapravo stvarno brend dokle se dolazi, jer ljudi svi pričaju brend, brend, i to sa tom sa tom rečju se onako lagano maše. I priča, a brend ne nastane tako što si ti smislio ime uradio logo nego brend nastaje posle x godina kad ti sve ove segmente zapravo pokriješ i da to ima celu strukturu i ceo izgled. Kad smo to uključili, tad su krenule stvari prilično da se uozbiljuju.

NOVE KATEGORIJE: OUTDOOR, KLASIKA I EXPERIMENTAL

Ivan Minić: Samo moj utisak možda nije ispravan, ali čini mi se da je to u prethodnih godinu dana sve to što ste radili i komunicirali bilo veselije, vedrije. Ste vi pre toga vrlo često umeli da zađete u neke dosta mračne momente. Da se razumemo ja 95% vremena nosim crne majice. Nemam ništa protiv toga, i mislim da zapravo ono većina stvari koje mi se sviđaju jesu takve, ali da i ovo ima nešto svoje, i da je najbolje da to bude miks. Posebno kada je brend takav da mora da ima taj osmeh. Znači mora da ima taj osmeh kao deo cele priče. Ovaj, e sad, uhh, da kažem, u trenutku kada izlazi epizoda, to je neki prelaz između dve sezone, između te neke proleće/leto i jesen/zima. To uvek znači i da kažem dosta značajnu promenu artikala koji će biti prisutni, mada kod vas bude prisutno i jedno i drugo tokom cele godine, ali šta je fokus? Krenulo je sa majicama. Najprepoznatljiviji proizvodi su duksevi i to asimetrični duksevi sa onim kosim, kosim zipom i velike kapuljače i sve to. E sad, kako su se dalje razvijali proizvodi, šta su bile ideje, kako ste širili sam portfolio proizvoda?

Vukan Damjanović: Pa eto u poslednjih, kao što si rekao godinu i po, godinu i po, sad već možda i dve, ali to se vidi na, na spolja u poslednjih godinu i po, godinu dana. Smo mi proširili stvari, da tu imamo neke kategorije i da smo mi to podelili kategorije i da to je i streetwear brenda, izlazi striktno da je samo streetwear. Nego ide i u par nekih srodnih stvari, imamo outdoor segment koji smo prošle godine izbacili prvu kolekciju i izašli u taj outdoor kompletno segment sa tim čupavim jaknama, materijalima, tim toplim i cozy stvarima. Ovaj, tako da naravno to nije performans oprema za planinarenje, ali je za rekreativce koji vole da planinare ili da za vikend odu ovaj u prirodu. Ovaj, to je za njih, i to nam je jedan ceo segment koji se, cela ta kategorija nam se zove Zov, odnosno Zov prirode, da, da, i sklad, sa prirodom da se ti povežeš na taj način, sad i tu ima dublje teme koje ćemo mi da gradimo sve više i više. Ali to nam je jedna kategorija i jedna nova ciljna grupa koju mi do tad nismo imali uopšte, a to je za ljude koji upravo to. Uh rekreativce koji vole prirodu. Tako da smo to i to nam je sad najinteresantnije i sad treba da uskoro izađe nova outdoor kolekcija kompletno, tako da nam je to jedan segment, drugi segment smo ušli malo u, u klasike ali u stvari to je isto opet radiš po sebi, odnosno ti učiš kroz sve to i odrastaš, ali kako smo i mi odrastali onda od svih tih stvari kreneš malo da podnosiš negde i polo majicu. Kao što je ova na meni e onda hajde mi sad da pravimo neke polo majice, pa je to ušlo, došle su i polo majice, koja je klasik al’ to nije klasik polo majica jednobojna koju ćeš ti da nađeš u nekom drugom brendu to je za nas klasik, gde je smirenije svedenije. Ali jeste klasičnije, da neko ko voli naš brend i gotivi a ne želi da nosi toliko šarene stvari ili možda oversize ili te kapuljače i kosi zip, da može da ima i za njega jedan segment proizvoda, koji je svedeniji i u kome može da se pronađe, tako da ubacili smo tu kategoriju klasika. Imamo ove ludosti naše sa tim dubljim temama i tim ekspresivnim stvarima i ogromnim printovima, to nam je experimental kategorija cela gde tu baš idemo ono, radimo šta god i da je to agresivno. Ovaj jer imamo puno takvih celo DJ-ing svet je u tome, svuda gde su te oversize velike majice printovi na leđima i, ne znam rusa ima puno koji su u takvoj kulturi, njih imamo puno kao kupaca, za za to. Ovaj, i imamo ovaj segment streetweara od čega je brend nastao i šta je osnova brenda. Tako da što bi rekao Todor moj burazer to je kroz streetwear ovaj je brend prohodao a onda je posle odrastao u sve ovo ostalo, tako da. Eto tu tu tu se širimo na tim poljima. Ovaj osluškujemo i publiku sa tim evo imamo, ja bi možda i posebno nazvao tu family kolekciju koja nam je zanimljiva za te stvari i za porodično i i za poklone, i da se kupuju na taj način, ili da ti ideš u goste ili kupuješ, bake i deke da kupuju deci, zanimljive jer su oni prvi koji pričaju da su lepi ko lutke, unukčići, tako da imamo ja bi to možda sad kao zasebnu neku petu kategoriju al’ ona može da upadne u ove kategorije tako da eto u to u tom smeru se širi.

PEŠKIRI I LETNJA KOLEKCIJA ZA PLAŽU

Ivan Minić: Meni se čini da je možda, nešto što je najveću pažnju privuklo u prethodnim mesecima, prirodno i zbog sezone i zbog svega, bio taj momenat sa peškirima, torbama za plažu, pratećim proizvodima koji su u suštini vezani za to leto i letovanje i slične stvari. Nije da je jedini brend koji ima tu vrstu proizvoda. Ima raznih, ali vi ste nekako, čini mi se uspeli, kroz, ako se ne varam, to ima sigurno desetak motiva otprilike? Sad ih više nema, znam da ih ima par. Ali bilo ih je inicijalno, da kažemo desetak nekih različitih motiva gde ste vi pokrili baš baš širok dijapazon vizuelnog i dali ljudima mogućnost da baš nađu nešto što će, što će lepo da im legne jer mislim koliko god to glupo zvučalo, kupovina peškira za plažu je velika stvar. Ovaj, jer se uglavnom kupuje sa idejom da traje nekoliko sezona i tako dalje, a lepo je kad vidiš nešto što te svaki put obraduje kad ga vidiš. I kad u moru prepoznaš one koji su tvoje.

Vukan Damjanović: Tako je. Pa mislim vidi ceo brend na kraju je zbog toga da ti sad hoćeš, da je to posebno da ti što imaš taj proizvod on je poseban ili on je primećen, a prvo kreće od toga da tebi bude lepo, da kad ti uzmeš taj proizvod i vidiš, ti si u fazonu, da to, super je ovako. Tako da, da pokrili smo puno i jeste to je to je onako taj ceo segment, kupaćih šortseva muških, ovaj rančića za plažu, tih peškira sa raznoraznim motivima koje smo radili je onako pokrlilo lepo zato što, da, tebi ili rešiti problem mislim, zato što ti stvarno rešava neki problem, ti ćeš ili da kupiš dan pre nego što odeš ako si da kažemo neodgovoran, odnosno kako muški znaš iz statistike muški kupe dan, dva pred more pa dođu do do prodavnice. A žene su kupovale još od prolećnog čišćenja, tamo u aprilu i martu, peškire za leto. Ovaj, tako da ovaj ima super stvar, ti kad odeš tako negde, onda da kupiš peškir, uzmeš neki peškir koji ti ne znači ništa. Dal’ je on kvalitetan, manje kvalitetan to je sad bitno bitno p-pitanje, dal’ ćeš ti da odvojiš neki novac za to, ili si na brzinu negde nešto kupio ili si uzeo u Dekatlonu neku ćebence samo da ti to završi posao, ali ako hoćeš i ako ti je bitno, i ako si došao do toga da kupuješ stvari iz za plažu pored garderobe koja su tebi bitna, da to što nosiš prikazuje neki deo tvog identiteta, onda da, mislim da, da jesmo, i tih ljudi je sve više, i oni su se zato tako fino i i i prodavali, i i jesu zabavni. A i ljudi vole da se opuste dok su na moru, tako da tad onda može da bude i šareno i da ne mora da bude svedeno i da razmišljamo o nečemu da bude kako treba.

SELIDBA U NOVI PROSTOR

Ivan Minić: Jedna od velikih i najvažnijih stvari koje su se desile jeste i prelazak u novi prostor.

Vukan Damjanović: Jeste, da. To je jedan veliki onako simbolično na kraju ovaj za 10 godina ovaj, što je bila neka ideja i tako dalje, ali nije bilo baš planski da se to sad ovako desi jer smo u gomilu nekih drugih stvari i ovih kategorija i svega ovoga što pričali koje smo stvari proširili i tim i uozbiljili i komunikaciju i sve ostalo da uopšte nije bilo redosledno tek tako za to. Međutim taj prostor u kom smo, u kom smo bili nam je stvarno postao mali, mislim ono, postalo je da bilo ko ko dođe u showroom te malo bude i sramota što je došao hajde bolje naruči onlajn jer to je bila kutija i kutija i to je već ličilo kao magacin nego na neki uređen skroz prostor. Ovaj tako da nam je baš postao mali, sa druge strane su se tu desile neke stvari sa, sa, sa tim likom koji da je držao taj prostor gde on hteo neke svoje svrhe da ga koristi, a onda je to tako bilo naprasno i onda hajde sad mi treba da nađemo nešto novo, da kažem, izbačeni iz studija od toga, gde ćeš i šta ćeš sad. I onda tako isto komplikacija i sve živo, međutim poslože se kockice i mi u blizini nađemo ovaj drugi prostor i to je sad prava prodavnica, prodavnica, i šop. Ovaj tri puta je veći, ima 150 kvadrata na dva sprata, isto to sam i ja imao nešto u glavi da to mora uvek da ima galeriju i onda sam bio specifičan i izričit po tome. Tako da i u novom lokalu imamo ovaj galeriju i gore nam je kanc i deo magacina i pakovanje paketa, a dole nam je šop ovaj gde sad napokon možemo da izložimo sve stvari, to je ima stvarno puno proizvoda i da su sad svi ti proizvodi izloženi i da smo to sve sredili. I evo, u finalu smo i u zavisnosti od toga kad će da izađe epizoda, ali možda je već i otvoren. Tako da to se dešava trenutno baš ovih dana. Tako da…

Ivan Minić: Biće vrlo verovatno, imamo par nedelja ovaj pre emitovanja.

Vukan Damjanović: Tako da da, tako da eto. Ljudi će onda moći već da vide kako ceo prostor i kako nov šop izgleda i kako smo mi to sad skockali, i koja je naša nova faza.

PLANOVI ZA JESENJU KOLEKCIJU

Ivan Minić: Šta je plan za jesenju kolekciju?

Vukan Damjanović: Jesenja kolekcija ta ide standardno, ovaj streetwear i to šta se nama uvek najviše proda, tih dukseva sa kosim zipom i u raznim bojama i i modelima i krojevima. Od tog streetweara ide nam ta nova outdoor kolekcija koja treba uskoro da izađe, čupave jakne i duksevi. Ovaj, koja koja nam je sad fokus. I imamo još jednu stvar koju radimo za kolekciju Ravnoteža koju sam spominjao ranije, koja je koja je tema pošto su to sve, mislim, ceo brend je sve proiz- proizvode koje mi radimo su limitirani, i nema ih dostupnih. Znači mi odradimo određene količine, za neke određene radimo dopune ali uglavnom ne radimo, posle toga se radi nova kolekcija. Ovaj i sad pošto imamo te tematske kolekcije koje smo radili sad posle dve godine vraćamo ponovo stanje tako da će to zapravo prvo da izađe sad ta Ravnoteža i kako naći malo balansa u životu i kad, kad radiš kad odmaraš. Tako da ide ponovo, to je jer nam je to stvarno puno ljudi tražilo, i to su ti oversize duksevi jednostavniji ali su oversize. Ovaj, i izlazi nam nova dečija kolekcija, to će isto uskoro da izađe, možda isto će do tad već i da izađe. Dečija kolekcija sa šarenim rukavićima nekim i to sa ovim koji su nam bili bestseleri majice dečije pa sad nastavljamo sa tim jednostavnim duksićima za decu. Tako da eto to je sve u narednom periodu od mesec, dva dana.

B2B SARADNJE SA IT I GEJMING FIRMAMA

Ivan Minić: Jedna od vrlo važnih stvari i i za tebe i ekipu i za brend, i za keš flou i za sve ostalo, i za priliku da može da se investira jesu bile te uh kolaboracije, b2b saradnje sa, primarno it-jem ali ne samo it firmama. Ali mislim da možda nije loše da da pomenemo neke od tu saradnji koje su vama bile najznačajnije i u smislu toga da je to bilo nešto kreativno, zanimljivo i i interesantno, i u smislu da je prosto bilo veliko i značajno i u količini i u svemu.

Vukan Damjanović: Pa vidi, bilo je puno tih stvari. E sad ti poslednje što su verovatno mnogi videli jeste kolaboracija sa KupujemProdajem, da, to je od letos i to je sveže. Ovaj ali bilo je tu svašta. I to, eto čak još na početku kad sam taj uzorak nosio u tu jednu firmu, to je bila prva IT firma koja se nama javila, 2017. ej, mi hoćemo to što ste vi radili za sebe, e to isto hoćemo nama. Samo mi imamo taj patern koji je malo drugačiji ajmo mi to tako. Tako da je to isto pogotovo tad, bez mog bilo kakvog razmišljanja i nečega da ja sad vidim da l’ tu postoji ciljna grupa al’ šta i kako, to se tako prirodno razvijalo, jedna po jedna, a onda to što ti kažeš, preporuka bude, pa onda oni pitaju e odakle to, pa vide. I to je tako, a zašto IT industrija i gejming svet? Pa oni su u suštini najsrodniji tome da su najopušteniji, da te stvari mogu da nose po kancelarijama i na poslu, a da je to dovoljno slobodno, i da se identitetski to slaže, da se oni naslanjaju na naš identitet brenda. Ovaj tako da od od tih gejming firmi je bio i Nordeus i Wargaming. Mad Head Games, to i dan danas dobijemo upite, kad neko zakači taj duks, e jel bi imalo, jel bi moglo, i tako dalje, jer stvarno je toliko unikatno odrađeno bilo za njih, sa tim gejmerskim fazonom, i svako ko je gejmer, taj duks mu je jedan jedini. Tako da je to bilo tih gejming firmi, bilo je tu, ovaj od IT firmi značajnih još i H-Tech, koje smo radili, to je nešto što je bilo veliko, mislim oni su najveći kod nas i radili smo im za sve, pogotovo što su u tom periodu akvizirali puno firmi, pa ih je bilo puno po svetu i mi smo im u 10 zemalja izvozili proizvode, to je bilo na kraju nekih sedam hiljada proizvoda koje smo mi odradili ovaj za njih, tako da i sa firmama sa kojima smo razvijali kompletno nove proizvode, gde je kao, e sviđa nam se to vaše, ali mi bi još nešto od ovoga, pa smo sa njima razvijali skroz. Ili lupam Two Desperados koja je isto gejming firma, pa hajmo sad printaćemo preko cele kapuljače one njihove ikonicu i to. Tako da bile su tu kreativne, puno kreativnih stvari i imalo je tu stvari koje se iz godine u godinu ponavljaju. Za Symphony na primer smo svašta radili do toga da smo došli, ja sam imao uvek plan da odradimo neke koledž jakne za nas, ali to nikako da se desi, pritom ti znaš da će to vrlo malo da se proda, takav je jednostavan proizvod. Pritom je i skuplji, a ti ako ćeš da ga radiš kao takvog da ti hoćeš da ga odradiš u fulu, onda će to da košta ozbiljno, a na to se ložiš ti, a ne lože se, ne zanima njih toliko da li to i tako dalje, ali eto oni su bili ti koji, e kao, pa hoćemo mi koledž jakne, ovamo tamo, tako da smo njima za ceo tim i za sva tri kanca u Srbiji radili ovaj isto par, mislim sve te IT firme su u suštini na par stotina komada i par njih koja je išla u par hiljada. Ali ovaj to su, to su lepe saradnje zato što nije mučno, oni znaju šta hoće, ima kad ne znaju naravno, ali hoću da kažem u okviru koliko druge vrste hoću da češće znaju šta hoće, da i kako to u drugim industrijama funkcioniše, ovo i kako sam se slušao kako to funkcioniše onda ja ne mogu da se žalim stvarno. Iako je tu sa rokovima, sve je to, lako, biće, ovamo, tamo, ne, uvek tu zapinje nešto naravno, i uvek biće natezanja, da l’ bude natezanja, rokova i svega ostalog, ali u suštini je bilo zato što su nam verovali i prepuštali nas i videli naš identitet. I ipak smo mi radili naš proizvod, i radili dizajn za njih ili ako su oni neki određeni imali svoj dizajn, pa su radili, pa tu nije bilo toliko problematike. Ovaj i u svim tim kolaboracijama, odnosno tim saradnjama na taj način sam ja baš uživao, i stvarno smo odradili sve i svašta. I to je sad kad pogledaš, da sad to sa KupujemProdajem je vidljivo sad i zato što smo predstavili sve, ali tu je bilo baš puno zanimljivih stvari sa različitim proizvodima, pa je tu i brendirano kompletno pakovanje, pa je i stiker pek i to je sve, da kažemo imamo celu tu uslugu ključ u ruke jer svakako te sve stvari radimo za nas. Zašto ne bi ovako stvar odradili za nekog, a ko može, a pomaže i keš flou i svim ostalim ludostima koje ti imaš da investiraš da bi ovaj gurao dalje. I ovaj imali smo na primer zanimljivo ekipa iz kontrole leta iz Smace, ovaj Nikola Tesla aerodroma, sa njima sarađujemo godinama gde oni sindikata idu da igraju fudbal po Evropi i onda svake godine ih mi opremamo kompletno. Tako da to je, znaš. Otišli su ove godine su ne mogu da se setim gde su beše bili, ali neko toplo mesto i preko leta je bilo i onda smo im radili to i rančiće i peškire za plažu i šortseve za kupanje, znači celi su bili obučeni sa tim. Onda prethodne godine smo radili i koledž jakne i komplet trenerke i majice i to i oni se pojave onako, vidiš kao da je neka reprezentacija. Da, da, kao ozbiljna ekipa, a ne zato što ono. Ali i oni se isto lože na takve stvari kao i mi. I ovaj super je. Tako da ima takvih saradnji i stvarno stvarno je super sa svim tim stvarima. Imali smo ne znam značajno još i Soulflare hrvatska firma koja ima svoj kripto volet a oni su u svojoj nekoj ekspanziji i svega toga i ludosti, mislim oni kao da su modni brend pored toga čime se bave. Znači to to toliko stvari je izrađeno i kreativnih da tu smo mogli da se igramo koliko god hoćeš i onda smo se tu našli, onda smo sve živo radili od team buildinga, company day-a, zaposlenima za Novu godinu i takvim prilikama raznoraznim, rođendanima i slično.

OSVRT NA 10 GODINA I ŠTA BI URADIO DRUGAČIJE

Ivan Minić: Da kažemo direktan povod što pričamo je 10 godina. Sad kad pogledaš 10 godina unazad, šta ti je tad trebalo?

Vukan Damjanović: Uf, pa evo opet se sad vraćam na Alekseja sinoć jer mi se kako sad mi odrastamo i sve manje slobodnog vremena imamo, pa smo i mi krenuli sve ređe da se viđamo, a i kako ja nisam završio module na Mokrogorskoj pa još ređe, i onda kad se vidimo, onda ide prvo kukanje, znaš. I onda krećemo kukanje jedno drugom, šta kako, i onda kad se mi iskuakmo, ti ubiješ ceo krug, i iz toga dođeš ponovo na kraju, pa da, al’ ja ovo ne bi menjao ni za šta. I to je stalna ta znaš kao, i kao i kod svih, dođeš, vidiš šta ti je donelo, vidiš sa čim tu, kako radiš, vidiš koje gimnastike praviš, vidiš kad će da budu ulaganja, vidiš, a onda ti dođe ta nagrada, kad ti to sve odradiš kako treba i kad prođu neke godine, pa se osvrneš iza sebe, i vidiš šta si sve i koji si trag ostavio. A možda to ima isto dela sa grafitima kod nas, gde tebi znaš i kako su grafiti i nastali, je neka potreba čoveka da ostavi neki trag. Da li porukom, da li u društvu, da li na bilo koji način, ali da ostavi neki trag. E sad ti kad radiš ovakvu stvar koju radimo mi, ti ostavljaš jednostavno neki trag od toga, i ti kad se okreneš i kad vidiš koliko godina je prošlo, i šta se tu sve izdešavalo, i kako si ti kroz sve to odrastao, i šta si naučio, i koliko si zanimljivih ljudi upoznao, i koliko lepih stvari se desilo, tebi to ima mnogo veću težinu nego bilo koja neprespavane noći, stresa, i šta mi je ovo trebalo. Odnosno opet se okružiš tim ljudima koji su isto ludi ko ti, i onda ti oni kažu, pa da to je sve super, i onda si ti u fazonu, da, super je idemo dalje, to jest dođe opet neka motivacija.

Ivan Minić: A dobro, je l’ bi, je l’ bi voleo da si neke stvari radio drugačije?

Vukan Damjanović: Pa sigurno da neke stvari bi radio brže. Proširivanje tima, ali to je sad pitanje kako izvesti, mislim da naravno, to, to, moraš da se sretneš, mora da slegne. Mora da slegne, pogotovo za ovakve stvari i načina na koji sam ja to radio, i kako je meni lično bitno šta sam ja birao da, i posebno ljude sa kojima radim, i kakav mi odnos imamo, ovaj to je trebalo izgraditi. Sa druge strane hajde izraditi, nismo bili svi klinci, treba i odrasti u sve to i svako da pronađe neki svoj put, tako da je zato trebalo i vremena, nisam ni ja mogao sada širim neki tim, i da sam imao možda mogućnosti ranije, a da zapravo ni ja sam ne znam kako to treba da izgleda i u šta će to da se pretvori. Tako da je, kad tako pogledam neki prirodan sled odrastanja i događaja da sad evo sa 30 godina mojih kad se okrenem, eto to je jedina stvar gde bi možda, možda nešto menjao da, da sam ranije proširio tim. Ovo ostalo mislim da je sve došlo na, došlo na svoje u trenutku kad je trebalo jer sve ima svoje razloge kad analiziram zašto se to desilo. Naravno, kad pogledamo sa biznis strane, to je moglo da brend mnogo ranije da krene da komunicira glasnije, i drugačije, a ne samo vizuelno. Ali je, očigledno je to trebalo tako da bude, tako da ima takvih stvari, ali suštinski ovako, mislim da, da ništa od toga ne bih menjao.

ŠTA SU GA NAUČILI KUPCI

Ivan Minić: A šta si naučio od kupaca?

Vukan Damjanović: Uf, mnogo toga. Prvo da izađem iz svoje kože i da gledam, odnosno iz tog hendikepa da je meni, meni je bitno da to sve mora da bude prvo lepo, pa onda funkcionalno i šta god drugo. Taj trenutak da ja skontam kako kupac odlučuje, i dolazi da kupuje naš proizvod. I šta je njemu bitno. To mi je to, to mi je bilo onako osvešćivanje. To su me kupci najviše naučili. I najviše naučili koliko smo mi sami sebi zakomplikovali život, i kroz dizajn i ovako, a da to može da bude mnogo jednostavnije, i da ljudima na mnogo jednostavniji način kupuju. I sad, posle toliko vremena, kad su me sve to naučili, mi onako prilično jednostavnije i lakše, ne, ne opterećujem se i ne zaglavljujem se toliko u tome, a dolazi tu i iskustvo, gde ti jednostavno i procenjuješ šta će da ide, šta neće i tako dalje. Ali, kroz njihov imput sve te stvari naučiš. A oni koji su bili tu na početku kao među prvima koji su kupovali, jesu i dalje tu? Jesu, velika većina je tu. I sad, kako godine prolaze, pogotovo kad mi neki stari stori nađemo, ili iskopamo nešto, i kad vrate, kad vidim na primer specifične stvari koje su od papira, a to su papirnati novčanici, koje smo mi imali davno, pa smo ih sad vratili ponovo, ih imamo. Ali, sa početka, kad vidim ljude da i dan danas te novčanike, onako sve, a to je plastificirani karton. Jeste on izdržljiv i tako dalje, ali nije da to može da traje ne znam ni ja koliko godina. E, kad ih vidim da je posle i koliko godina, to je sad sedam, osam godina i dalje ih nose, to mi je, to mi je posebno ono, to mi je baš oduševljenje. Sa tim, i neko sa starom majicom, kad vidimo, ili tako to, to bude oduševljenje. Da. A ima ih, i mnogo mi je drago zbog toga, evo, i moj otac sad kad smo se selili, pa naravno koga ćeš da upregneš ako nećeš starijeg burazera i oca, da dođu da se selimo i tako dalje. On je došao u majici koja je iz 2016. godine. Jeste se ona cela raspala, al’ 10 godina je stara i on je koristi za posao. Al’ on je došao u toj majici. I kad tako uradiš retrospektivu ima težinu, ali da, imamo puno takvih ljudi, kad vidiš ko je tu od početka i kad, e, znam, kroz šta ste po- jer sad, kako je sve vidljivije, i kako se razvijaju stvari, to ti onako znači. Jer vidiš od čega je p- odnosno i ti ljudi su odrastali kroz kao i mi što smo odrastali uz brend. Tako da, kad se okreneš je baš značajno i lepo.

KAKO POKRENUTI BREND KOJI TRAJE DUŽE OD JEDNOG LETA

Ivan Minić: Za kraj hoću da te pitam jednu stvar koja mislim da je da je mnogo važna. Niste se baš usrećili sa tržištem na kome radite. Srbija je tržište gde do skoro nije postojala nikakva kultura kada su street wear brendovi i generalno mali mali brendovi u pitanju. Sada ne možemo baš da kažemo da ne postoji, ima primetnih brendova, sigurno desetak. Ima možda par, ovaj, ozbiljnijih i tako dalje. Ovo ostalo je sve relativno malo. Ali nije to neko mesto gde će se ljudi primarno opredeliti ka tome, a ne ka nekoj konfekciji, nekom H&M-u, Zari, Springfildu, čemu god. Šta bi rekao nekome ko je ti od pre 10 godina, koji ima neke svoje ideje, razmišlja da pokrene brend. Ne mislim šta bi mu savetovao to striktno tehnički i tako dalje. To su stvari koje sedneš jedan na jedan sa osobom, pa popričaš. Ako hoćeš, ali šta je dobra motivacija da krene to da radi i šta je loša, ali šta je ispravan način da tome pristupi? Zato što i stvari koje su zanimljive i brendovi koji su zanimljivi koji se pojave, opstanu jedno leto.

Vukan Damjanović: Ja mislim da prvo moraš da voliš to što radiš jer to se prvo vidi i ja mislim da ja sa brendom ne bi ni uspeo da dođem do ovog trenutka sad i da to opstane i da to dobije neki oblik i priču i da se da bude ozbiljno da ja nisam živeo to. Mislim da je to glavna stvar i kad pričam sa ljudima i to su više meni je opet se vraća meni je to bilo neko prirodno, pa su ti onda dolazili ljudi i pričali da se to vidi i da vidiš da znaš i požrtvovanje i i da jednostavno da ti živiš to, to se oseti. Mislim da je to prva stvar koja mora jer smo što kažeš tržište je takvo kakvo je, nismo se usrećili sa njim sa kulturom u kojoj smo, i šta mi gradimo. Sa druge strane ja mislim da će to sad da bude lakše da, da dođe. Tako da, ako ne pričamo o tehničkim stvarima ja mislim da samo to krčenje puta svih mi koji smo radili, da će ovim budućima da bude mnogo lakše da izgrade tako nešto svoje. Sa druge strane, menjaju se i generacije, i trendovi šta je sad popularno, pa je to i mnogo dostupnije, i mnogo lakše za komunikaciju. Ovaj mnogo osvešćenije sa te strane tako da ali mislim da to da bi trajalo da ne bi trajalo jedno leto, da to mora, da li dve sezone, mora to stvarno da voliš i da te to loži. I da posmatraš na to dugoročno jer kao što sam i rekao malo pre, brend nije stvar koju si ti smislio ime, i stavio logo i sad je to brend, i ti imaš brend. Brend, evo ja bih na primer sad sa ove distance posle 10 godina rekao da ja tek sad ili poslednjih godinu dana imam brend, da je to kad ti kažeš brend, i da je to neko toliko čuo, i da taj neko ko je čuo zna u koju će tačno reći, u banalno fioku da stavi, odnosno koje vrednosti taj brend komunicira, sve pre toga je majica sa štampom ili dizajn, ovaj a za to je potrebno vreme, i građenje brenda, pa ne i samo u našoj industriji, građenje brenda kao brenda je dugotrajan proces i moraš to da živiš da bi to moglo da, da, da, da traje, i da bude nešto od toga.

Ivan Minić: Meni nekako u glavi sve vreme stoji koliko je zapravo važno imati to nešto svoje. Znači nešto što kada vidiš te artikle, znaš da nisu drugi brendovi, ovaj jer u suprotnom, ako samo se baziraš na nekakvom, vrlo često, humor, kod nas je to najčešći ugao koji se ulazi u takve priče, ti postaješ nešto što se zove poklon majica, a to je najgora pozicija u kojoj možeš da budeš. Mislim može i od toga lepo da se živi, znam ja ljude koji lepo žive, al to su obično ljudi koji imaju štamparije. A ne ljudi koji imaju brendove. I u toj nekoj postavci, da da prosto ono, moraš da imaš nešto svoje, i to nešto svoje mora da bude konzistentno, to ne znači da ne sme da evoluira kroz vreme, mora da evoluira. Ali mora da bude verno sebi istovremeno i da, prosto, ti stojiš iza toga jer ono, ako ti ne nosiš svoj brend, zašto bi ga iko drugi nosio, ako ti ne veruješ u ono što, što oblačiš, zašto bi iko drugi verovao.

Vukan Damjanović: Tako je, mislim… stvar sa i nošenjem brenda, i verovanjem, i da imaš nešto svoje, je meni bilo jako bitno, i ta dugoročnost da ti u nešto u šta ulažeš energiju i radi, i toliko požrtvovanja i cimanje, da ti kad se okreneš, da ti znaš za šta si to vreme dao. I gde si to uložio, a da je onda, i nisi samo dao neko to vreme nego da ti je u celom tom procesu bilo lepo, a tebi je lepo ako donosiš svoju garderobu. Iako ti je to bitno. Tako da kad uspeš da spakuješ takve stvari, mislim da je onda to taj dobitak, i taj uzlet, iz ove naše vizije kolekcije, šta je zapravo naša vizija, i kad ti uzlećeš, da živiš neku slobodu, iz svega toga zato što ti ako praviš nešto što ostavlja trag, ako radiš nešto što voliš, i ako si dugoročno uložio vreme u nešto i da se okreneš i da to ima smisla, ti onda, realno, živiš neku vrstu svoje slobode.

Ivan Minić: Želim ti da, sve prođe uspešno što treba da se desi u narednih 10-ak dana i nekoliko nedelja. Želim ti da proslavite još mnogo rođendana brenda i još mnogo jubileja, i da ponovo sednemo za pet ili 10 godina, i da vidimo gde ste, gde ste stigli, i da to bude tamo gde ti želiš da bude, a ne možda, kako neko sa strane zamišlja da izgleda uspeh.

Vukan Damjanović: Hvala puno na lepim željama.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, linkove ćete naći u opisu, razmislite i ako ste deo nekog tima koji želi da bude malo drugačiji, da merch ne mora da izgleda samo onako kako izgleda u katalozima reklamnog materijala, da ima nekih blesavih ljudi koji vole da prave blesave stvari, i da su već napravili dosta toga al’ mogu i da naprave nešto baš za vas ako ako ste toliko posebni. Ali da svakako, cenite to što nosite i da razmišljate o tome da i kada poklanjate stvari, poklanjate nešto to uh tu neku osnovnu vrednost komunicira koju želite, i da taj novac koji ste za to odvojili, koji je nažalost, pošto živimo u takvim vremenima kakvim živimo, svima teško da odvoje, odvojite za nešto gde će taj novac ostati ovde i pomoći nekom da gradi neke lokalne, ispravne vrednosti. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.