Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dženan Dževlan. Osnivač i jedan od ključnih ljudi kompanije AllOps, koja u ovom regionu okuplja nekih dvadesetak ljudi i bavi se na globalnom nivou infrastrukturom, cloud-om, konkretno Amazon Web servisima. Onima koji nisu u tehnologiji, ovo što sam sad rekao zvuči im potpuno nerazumljivo i besmisleno, ali hajde da kažemo to ovako. Momak iz jednog sela pored Mostara, koji je odustao od Elektrotehničkog fakulteta tako što tri godine nije dao ni jedan ispit i vratio se kući da radi fizičke poslove, petnaestak godina kasnije je jedan od 250 najvećih stručnjaka na svetu za infrastrukturu koja danas tera oko 30% svog sadržaja na internetu. E sad, kako se to postane i kako je izgledao taj njegov put koji je bio sve samo ne linearan, saznaćete u ovoj epizodi. Topla preporuka i uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kada sam počeo sa ovim podkastom, imao sam razne neke ideje šta bi on trebao da bude i prva priča je bila da je to podkast o preduzetništvu i da ja dovodim tu moje drugare preduzetnike da se u principu jedan drugom iskukamo i nije se to nešto mnogo promenilo za ovih 350 epizoda, skoro 400 koliko je prošlo u međuvremenu. Međutim, shvatio sam da nije poenta samo u preduzetnicima, da je poenta u raznim drugim profilima ljudi koji prosto rade neke ispravne i dobre stvari što automatski barem na ovom našem podneblju znači da sebi komplikuju život. I tako negde posle 50, 60 epizoda sam shvatio da u stvari moji gosti su razni profili ljudi, ima tu i sportista i umetnika i konsultanata i prosto raznih nekih ljudi koji u suštini svaki dan sebi komplikuju život i zato uspevaju da naprave neke fantastične stvari. I ako pričamo iz ugla storytelling-a, što jeste, ako imam za nešto možda malo dara i veštine i 25 godina iskustva, to je otprilike to. U storytelling-u postoji nešto što se zove put heroja. I u suštini svi ti ljudi prolaze taj put. Sad on ima razne neke faze i može da se prikaže i na grafikonu, može da se prikaže na najrazličitije načine, ali u suštini to je osnova svake dobre filmske priče, to je osnova svake dobre knjige gde naš glavni junak kreće, ulazi u probleme, prevazilazi probleme, pobeđuje, sad da li osvaja devojku ili nagradu ili postaje ono što želi, na kraju dana nije preterano važno, kad ogoliš dobiješ te osnove. E sad, mnogo je lepo kad u takvoj nekoj celoj situaciji imaš u gostima nekog ko je i formalno-pravno heroj. I nije heroj samo svoje ulice, nije heroj samo ovog regiona, nego je globalno jedan od heroja. Dženane, dobro mi došao.

Dženan Dževlan: Dobar dan Ivane i hvala lepo na pozivu. Jako mi je drago da sam danas ovde, mnogi moji heroji su sedeli ovde gde sam ja sada i jako mi je drago da imamo priliku da razgovaramo.

ŠTA ZNAČI BITI AWS HEROJ

Ivan Minić: Ti si došao kako i dolikuje u crnoj majici, znači kad mi dođe u beloj majici mene glava zaboli koliko to blješti i svetli. Došao si u crnoj majici na kojoj piše nešto, nešto lepo piše, AWS, neki heroj. Šta znači da si AWS heroj?

Dženan Dževlan: Pa AWS heroj u stvari znači da je kompanija Amazon, odnosno njihov deo koji se bavi cloud računarstvom, prepoznao naše kontribucije, naš rad na globalnom nivou i zbog tih kontribucija nas nagradio tom titulom. Možemo tako reći. To nije nešto za šta mogu da položim sertifikat, to nije nešto za šta mogu da apliciram. Svi ljudi koji su, ima ih nekih 250, koji su prepoznati globalno kao AWS heroji su prepoznati na način da ni oni sami nisu znali da će biti prepoznati, odnosno nisu se tome nadali, nisu radili zbog toga. To je jednostavno nesvesno došlo u celom onom putu i kontribuciji zajednici kako u mom slučaju za celu Adria regiju tako i na globalnom nivou jer suštinski kad radiš u AWS zajednici u bilo kojoj državi, bilo kom regionu ti doprinosiš globalnoj AWS zajednici i svi oni ljudi koji rade u takvim zajednicama rade to čisto iz volonterizma, altruizma, jer žele da podele svoje znanje sa drugima, ne da bi bili AWS heroji nego da bi rešili neki problem koji je ta zajednica imala u datom trenutku u datom vremenu i zbog toga većina njih ni ne zna da AWS heroj program postoji. Dok mu neko ne pošalje mail: hej ti si AWS heroj, hoćeš li da prihvatiš nagradu? Mi kažemo pa OK. U suštini to je nagrada kompanije Amazon pojedincima koji nesebično dele znanje i ne rade to ka tom cilju nego jednostavno je to došlo kao nagrada njihovog eforta za sve ono što rade unutar te AWS zajednice, unutar AWS komjuniti-ja.

Ivan Minić: Često kad pričamo na takve teme, a imao sam prilike dosta da pričam sa raznim ljudima i ovde i u drugim situacijama u tom domenu izgradnje zajednice, komjuniti bildinga, često se tu prave neke analize, postavljaju se neka pravila, kako se to gradi zajednica, uputstvo, sad ću ja tebi da napravim hodogram kako se gradi zajednica. A u suštini to je jako jednostavno. Postoji najjednostavnija stvar na svetu, nađeš zajednicu, ako nema ti je formiraš, i onda samo stalno daješ više nego što uzimaš. I stvori se neka pozitivna razlika i ako nađeš dovoljno ludaka koji to rade, napravite nešto veliko zajedno. Ako ne nađeš dovoljno ludaka, može i jedan al mu treba malo više vremena. Ono svakako u razgovoru krenućemo i hronološki i tako dalje, ali ono što bih voleo da adresiramo pre nego što krenemo sa tim delom jeste da si ti sa tvojim najbližim saradnicima u suštini jedan od glavnih ljudi za tu zajednicu profesionalaca koji se bave Amazon Web servisima. A to sad zvuči rogobatno i tako dalje, ali činjenica je da otprilike 30% svetskog interneta se nalazi na Amazonovoj infrastrukturi. Svaka čast gospodinu Džefriju Bezosu na raznim stvarima, ali ta ideja da nešto što mu je jedan od najvećih troškova pretvori u jedan od najvećih profitnih centara, za to je stvarno trebalo imati kliker. I ta zajednica je i lokalna u Bosni odakle si krenuo, a i u regionu. Kada ste počeli bila je izuzetno mala, a sad je to nešto što je zaista ozbiljno i veliko, pa ako možeš malo da nam kažeš o tome i da najaviš kad je naredno okupljanje te zajednice.

Dženan Dževlan: Pa AWS komjuniti, odnosno AWS zajednica je na našim prostorima, na Balkanu počela negde 2014, 2015. godine. Ovde kod vas u Srbiji, u Novom Sadu kada je Aleksandar Nenov bio jedan od inicijatora, jedan od pionira AWS komjuniti-ja, gde je on pokrenuo tu zajednicu koja je bila mislim uz zajednicu u Minhenu prva juzer grupa u Evropi, druga. I u to vreme sam ja prolazio kroz zanimljivu fazu svoje karijere. Negde par godina pre toga sam se prvi put susreo sa Amazon Web servisima i na internetu sam video da postoji ta juzer grupa u Novom Sadu i kroz razgovor sa Aleksandrom došla je ideja da se to isto napravi u Bosni i Hercegovini. I mi smo imali svoj prvi mitap 2016. na Fakultetu informacijskih tehnologija u Mostaru gde na tom mitapu nije bio niko. Odnosno došao je profesor sa fakulteta koji nam je otvorio prostoriju i mi smo tu upalili slajdove i na tom slajdu je pisalo naš prvi mitap, uzeli smo tu jednu sliku i postavili je na mitap sajt i rekli smo mi smo imali mitap. Međutim, to nas nije dalo omesti i krenuli smo da radimo dalje, da podižemo avernes odnosno svest o tome šta znači ta AWS zajednica. Jer sam motiv zašto smo počeli sa AWS zajednicom je u tome da ja čvrsto verujem da je AWS meni, i užom krugu, i širem, ne toliko uskom krugu ljudi oko mene, uspeo da promeni život. Na jedan neverovatan način, na način na koji ja to nisam mogao da zamislim. I kada se meni to dogodilo, kada se to dogodilo meni dragim ljudima, onda je tu bila želja da to pokušamo da skaliramo, da to prenesemo na širu zajednicu. I da kroz tu juzer grupu, odnosno AWS komjuniti, probamo da prenesemo znanje pre svega, da edukujemo ljude, i da im pomognemo da krenu da rade sa AWS-om jer smo videli da postoji jako veliki potencijal, da postoji jako velika potreba za ljudima sa tim skilom na tržištu. I onda je usledio jedan mitap, usledio je drugi mitap, i ja sam imao tu sreću, i imam tu sreću, da imam ludake u svojoj porodici koji su spremni da mi slede sa tim idejama i da me podrže, u prvom redu moja sestra Dženana koja je takođe prepoznata kao AWS heroj, gde je ona podržavala, i podržava, i prati, i vodi u velikom broju slučajeva sve te aktivnosti. Tako da smo mi negde 2020. došli na ideju da mi treba da napravimo Community Day Bosnija. To je konferencija koja je organizovana od strane zajednice za zajednicu. Gde se ne plaća ulaz, gde dolaze najbolji tehnički predavači iz čitavog sveta, drže dip dajv tehnička predavanja i generalno je sjajna stvar za zajednicu jer okupi sve te članove zajednice na takvom jednom eventu, to bi mogli nazvati mitapom svih mitapa kada je u pitanju AWS zajednica. I mi smo tu 2020. krenuli sa organizacijom jednog takvog eventa, međutim, došla je korona. Event smo sa on-sajta morali da prebacimo na virtual event i za nas je to bio propao događaj zato što sve ono što smo radili nekih godinu dana je palo u vodu jer nismo uspeli da okupimo u Sarajevu sve te ljude koje smo hteli da okupimo. Međutim, onlajn tom eventu je prisustvovalo 400, 500 ljudi koji su gledali to uživo, imali smo sjajne predavače, sjajna predavanja, Dženana je radila video produkciju i sve što je bilo potrebno oko toga, međutim, nama je onda trebalo dve-tri godine da se oporavimo od svega toga. I da nađemo ludake koji bi nas dalje podržavali u našim idejama i skaliranju i onda smo tu kroz razgovor sa kolegom Marinom Rađenovićem iz AWS zajednice u Crnoj Gori i kolegom Urbanom Jurcom iz AWS zajednice u Sloveniji došli na ideju da napravimo AWS Community Day Adria. Jer kada vi nešto prodajete pod nazivom Bosnija, to ima svoje tržište ali je jako teško naći kompanije koje bi podržale tu ideju, koje bi entuzijastično stale iza toga sa finansijama. Sa tim brendingom Adria stvari počinju da se menjaju iz razloga što to onda uključuje jedan region koji ima 20-25 miliona ljudi koji ima nekoliko država gde imate veliki broj kompanija i je l’, oni su spremni onda da podrže tu tu priču. Naša ideja iza AWS Community Day Adria je da imamo svake godine konferenciju koja će da se održi u jednom od gradova republika bivše Jugoslavije. Počeli smo sa Podgoricom 2024., imali smo tu 300 ljudi. To je bio neki draj ran te konferencije, gde je sve prošlo sjajno, naravno Marin je bio direktor konferencije za tu godinu i podneo je najveći efort. I sledeća godina, odnosno 2025., bila je konferencija u Sarajevu, gde smo sva ta znanja u prethodnih devet godina rada sa AWS zajednicom primenili na taj na taj event u Sarajevu. I izuzetno sam ponosan na sve ono što smo napravili u Sarajevu ’25. iz razloga što smo imali tu preko 700 ljudi, koji su bili dženeral atandiz, koji su bili posetioci konferencije. Imali smo jako veliki broj volontera i entuzijasta koji su pomogli da se ta konferencija održi i organizuje. Imali smo 60 predavača. Ti predavači su bili iz bukvalno čitavog sveta. Iz Los Anđelesa, Londona, Čikaga, Minhena, Madrida. Čitav svet eksperata, AWS stručnjaka je došao u Sarajevo iz kompanija poput BMW-a, Tesle, Dejta Doga, Amazona, AWS-a jer su to kod njih ti različiti, različiti identiteti i imali smo sjajnu konferenciju u Sarajevu gde je kinot predavač bio Džef Bar. Džef Bar je neko ko je 2002., treće i četvrte, bio deo S tima Amazona. To je u principu tim od pet, deset ljudi koji je sedeo skupa sa Bezosom i došao na tu ideju da treba da naprave Amazon Web servise. I dolazak jednog takvog čoveka koji je pomogao da taj biznis postane takav da drži 30% interneta i više, u Sarajevo da da sa nama proslavi taj događaj, taj komjuniti dej, je za nas bio nestvaran osećaj. Jedno neverovatno iskustvo i naravno je l’ i svi ostali ljudi koji su bili tu su ga učinili neverovatnim i nestvarnim, i je l’ pokazalo se da sve ono što je rađeno u prethodnih deset godina je napokon je l’ dostiglo svoj neki pik. I mi smo je l’ nastavili dalje da planiramo, da radimo i ove godine se događaj AWS Community Day Adria u Ljubljani. 22. oktobra, gde ponovo je l’ radimo sve ono što smo radili u Sarajevu. Kinot predavač je Darko Mesaroš, distingviš inženjer unutar AWS-a. Kako bismo sad onim koji nas slušaju i gledaju objasnili koliki je to skejl titule, znači to je rola unutar Amazona gde je ima direktan pristup samom lideršipu, CTO-u, CEO-u, i to je čovek koji dolazi iz Subotice i koji je napravio sjajne stvari, sjajan uspeh. I on će biti naš kinot predavač, otvoriće konferenciju i pored Darka ponovo će imati tu 50, 60 predavača koji su sjajni, sjajni stručnjaci, sjajni eksperti. Mi se trudimo da AWS Community Day Adria ne bude ordinari komjuniti dej, da to ne bude mitap svih mitapa, nego da to bude konferencija koja će da popuni rupu u nedostatku zvaničnog AWS događaja. Kada smo juče dolazili u Beograd, prva stvar koju sam primetio je bio logo Microsofta. Mi nažalost još uvek na Balkanu nemamo tako velik logo AWS-a. Iako mi iz zajednice se trudimo i radimo jako teško da to nadomestimo upravo ovakvim događajima poput AWS Community Day Adria, gde je to zamena za AWS Samit, gde je to zamena za AWS Cloud Day. Čisto poređenja radi, AWS Samit, koji je zvanični AWS događaj koji događaj organizovan od strane samog AWS-a, je u Poljskoj prošle godine imao nekih 1.400 ljudi koji su ga posetili. E sad ako ako uzmete jedan događaj koji je organizovao sam Amazon i gde postoji čitava jedna mašinerija iza tog događaja i taj događaj okuplja 1.400 ljudi, onda imate događaj koji je organizovalo četvoro ludaka, koji okupi 700 plus ljudi. Onda je jasno je l’ da i mi imamo čime da se pohvalimo i da je taj event postao zanimljiv jer je to bio najveći komjuniti dej u Evropi. I postao je zanimljiv jer i sam Amazon može da promoviše svoj cloud, svoje AI alate. Međutim i čitav taj ekosistem kompanija koji tu postoje. Postoje AWS partneri kompanije koje pomažu drugim kompanijama da uspu i da rade na AWS-u. Onda je taj event i njima zanimljiv. Onda i oni dolaze. Dolazi AWS zajednica, dolaze studenti, dolaze profesori, tako da je čitav jedan ekosistem je tu sada napravljen i okuplja se oko tog eventa. I jako se radujem tom događaju, jedva čekamo. Sve vas pozivamo i već smo počeli da radimo na eventu za 2027., a juče sam se s tobom dotakao eventa za ’28., tako da planiramo unapred, radimo i radujemo se tom događaju.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Sjajno. Ovaj, svakako tople preporuke, pričaćemo o tome šta su sve bile aktivnosti koje su izgradile zapravo tu zajednicu. Nije to samo događaj, bilo je tu i mnogo besplatne edukacije i svega što je što je značajno pomoglo da prosto broj ljudi koji znaju o čemu je reč, broj ljudi koji žive od toga bude veći, pa da možete i da se bazirate na tome da onda i eventi budu mnogoljudniji i što se svega toga tiče. No, hajmo mi da se vratimo na početak i da krenemo sa našim smajli iskušenjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dženan Dževlan: Ne znam. Još uvek nisam siguran šta želim da budem kad porastem. Ali znam da bih bio u velikoj nevolji da ne radim ovo što radim i da ne postoji sve ovo što radim. I sad pošto sam nedavno postao otac, kad razmišljam šta da savetujem svoje dete šta sutra da bude, nisam siguran. I mislim da je to dobro. I sput-, mislim da ću u potpunosti izostaviti taj deo da mu na bilo koji način imputiram šta bi trebao da bude. Moj put je, moj IT put je bio jako čudan. U to vreme kad sam trebao da upišem fakultet i da odaberem šta želim da radim, izbor je pao na Elektrotehnički fakultet u Sarajevu. I to je bila jako loša odluka. Međutim, motivacija za taj Elektrotehnički fakultet u Sarajevu je dolazila iz tog dela gde je moj adže, odnosno brat od mog oca, koji je preminuo kao vrlo mlad, je negde tamo 60-ih godina, krajem 60-ih godina studirao i želeo da studira tu elektrotehniku i moj otac je imao odobravanje prema elektrotehnici kao nečemu što je sveti gral zanimanja. Kao nečemu što će doneti prosperitet, sigurno radno mesto i mogućnost za napredak.

Ivan Minić: Dobra plata, sve što uz to ide.

Dženan Dževlan: Da, sve što uz to ide. I pošto je taj neki, te neke moje tinejdžerske godine i detinjstvo su bili period oporavka od svega onog što se događalo 90-ih. Kako za čitavu zajednicu tako i za moju porodicu i izbor te elektrotehnike je bio izbor koji će da nam omogući da živimo bolje, odnosno da imamo neku bolju, bolju budućnost. Međutim ja odlazim na elektrotehniku u potpunosti nespreman. U drugi grad, Sarajevo, iz jednog malog sela kod Mostara od 170 kuća. I provodim tu neke tri godine vraćam se sa ukupno nula položenih ispita. Vraćam se kao dečko koji je obećavao, ali je sad propao, bez neke izgledne perspektive, i vraćam se i krećem da radim fizičke poslove.

ODRASTANJE U HERCEGOVINI I RADNA ETIKA

Ivan Minić: Hajde samo da te malo zadržim još na tom delu, možda da te vratim malo nazad. Generalno mislim, mnogo je lepo kad put heroja ne počinje od toga da se heroj rodio u bogatoj porodici kao naslednik ono jedini naslednik i te cele priče. Ali za ljude koji ne znaju, a verujem da mnogo ljudi ne zna, okruženje u kome si ti rastao, čak i da zanemarimo sve sukobe koji su bili i i i probleme koje je to prouzrokovalo svima u životu. To je kraj u kome nema baš mnogo zelenila, to je kraj u kome ima mnogo kamena. Mnogo je teško proizvesti bilo šta, šta god da je u pitanju je obično rezultat velike muke i tako je generacijama unazad. Prosto to je to. I sve ono što je neki tradicionalan način kako su porodice funkcionisale, kako su domaćinstva funkcionisala je prosto jako teško. A kada iz takve sredine dođeš u veliki grad koji ti daje opcije kakve nisi imao, verovatno si tamo išao pre, ali opcije koje imaš kao neko ko tu sad živi, ti si negde predodređen za to, ti pokušavaš svojim izborima da se skloniš od toga i da probaš neku jednostavniju stvar, ali u principu to je to je neko okruženje, pa prosto ono opiši nam malo više kakvo je kakvo je samo okruženje bilo.

Dženan Dževlan: Da, je l’ nemamo, imamo sve osim mora. Što znači da imamo kamen, draču i to neko rastinje koje ne daje puno prilika. I pošto je l’ živimo na selu poljoprivreda je bila način kako su naši roditelji nama omogućavali da mi preživimo i da se školujemo. I to je podrazumevalo stoku, farmu, međutim kad kažemo farma to je daleko od onih farmi koje imate u Vojvodini, to je gde vi sad morate da napravite ogroman fizički napor da biste uopšte osigurali hranu da ta stoka može da preživi, kako bi posle dala neko mleko, kako bi se to neko mleko prodalo i kako bi se iz tog novca finansiralo školovanje. E sad to odrastanje u jednom takvom okruženju ima jako veliki broj benefita. To pre svega znači da smo mi radili kao tim, gde vi sad kao dete sa svojim roditeljima preživljavate sve te neke probleme koji dolaze i razmišljate skupa sa njima o njihovom rešavanju. Ne možete da doprinosite naravno ali ste tu, deo ste, deo ste tima. Pa samim tim je l’ ovaj izbor školovanja je usledio kao posledica toga gde je l’ roditelji imaju svoje zadatke, oni ih obavljaju najbolje što mogu ulažu ogromne vanzemaljske fizičke napore, osvrnuću se na to. A dok mi je l’, deca, ja i sestra, imamo svoj zadatak da učimo i da budemo najbolji u tome što je moguće, gde ta ocena nije neuspeh u školi, ta ocena kada je loša ona znači je l’ ugrožavanje budućnosti na neki način je l’ jer fejl-ao si u svom tasku, u svom zadatku, koji nije samo ocena nego je to nešto što će promeniti naš život na bolje. I međutim, to nas je naučilo strašno korisnim stvarima. Pre svega radnoj etici. Gde recimo kada je otac od moje mame preminuo, ona je dan nakon toga otišla da prodaje mleko. Da bi mogla da zaradi, da osigura novac za porodicu. Što znači, što je meni, kao nekome ko je to gledao sa strane, sa 8 godina, dalo primer za čitav život gde ti sada možeš da vidiš kako treba da postupaš onda kada je teško. Ustaneš i radiš ono što je tvoj posao. I ne dozvoliš da te ka tom svom cilju koji imaš, a moja mama je jako tvrdoglava i ona je imala je l’ za cilj da mi je l’ završimo školu, da budemo dobri, primerni. Vidiš da ka tom cilju si spreman da napraviš neke stvari koje možda neki drugi ljudi ne bi napravili, gde bi oni samo odustali i podigli ruke. I to nas nauči da radimo, odnosno da šta god krenemo da radimo, da dajemo svoj maksimum, bez obzira koje je to bilo zanimanje. I nauči nas da na tom putu dok radiš bez obzira kakve prepreke ti vidiš, kak na kakve probleme nailaziš da ne odustaješ. Da jednostavno ustaneš i da kreneš napred. Tako da to, to odrastanje, to odrastanje je bilo ključno za sve ovo danas. Bilo je platforma, bilo je temelj jer bez tih stvari i bez tih primera ja bih 1000 puta odustao. Odustao bih tad kad sam se vratio iz Sarajeva i prihvatio bih to.

OD KOPANJA RUPA DO HELP DESKA

Ivan Minić: E sad da nastavimo tu gde si stao. Znači ti se vraćaš, probao potpuno razočaran u svoj izbor i sa nekom propuštenom prilikom i tako dalje, a čekate sve ono od čega si otišao i sad bi trebalo nešto u životu doprineti.

Dženan Dževlan: Da. Baš sinoć sam čitao na Reditu jedan tred gde momak iz Sarajeva, nisam bio sam jako umoran pa nisam duboko išao u to, međutim momak koji je padao anatomiju na Medicinskom fakultetu u Sarajevu sebi oduzeo život. E pa sad to je taj nivo pritiska sa kojim se ljudi nose kada odu na fakultet i ne uspeju. Znači neki ljudi.

Ivan Minić: Neki ljudi, da.

Dženan Dževlan: E sad, kada dolazite iz male sredine, taj pritisak se multiplicira, zašto, zato što vi ne morate samo da opravdate taj svoj neuspeh pred svojom porodicom, morate da opravdate taj neuspeh pred svima onima koji su želeli da vi ne uspete, jer je uvek puno veći broj u takvim malim sredinama puno veći broj ljudi koji nekako priželjkuju da vi ne uspete i vi tad trebate da opravdate to taj svoj neuspeh. I način na koji sam ja krenuo da opravdam svoj neuspeh je bio taj da sam prihvatio. OK, tu sam gde jesam. I šta je sad sledeće što mogu da radim? Sledeće što mogu da radim su fizički poslovi. Od kopanja rupa, i sada imam svoju omiljenu rupu u Mostaru na trgu Ivana Krndelja, to je bila to mi je i dalje omiljena rupa koju sam iskopao. I kroz te fizičke poslove sam došao u priliku da krenem da radim u firmi u Mostaru, gde sam jednostavno je l’ na preporuku svog rođaka i na preporuku mog kolege iz srednje škole, dobio priliku da je l’ budem help desk, odnosno Tier 1 support u kompaniji gde ću da preuzimam telefonske razgovore i da beležim support case-ove i da radim na njihovom rešavanju. I to je bio taj moj ulazak u IT svet. Bez bilo kakvog prethodnog znanja o računarima, jer sam ja svoj računar, desktop računar dobio u drugom srednje, bila je subota, taj dan nisam išao na dodatnu nastavu iz fizike, preskočio sam to jer sam bio jako nestrpljiv da taj računar dođe. Pre toga je l’ donesena je odluka u porodici, mi ćemo da prodamo jednu od krava i da kupimo računar i sad ćemo je l’ da imamo računar. I taj računar je bio bez-, mi nismo imali prilključak na internet tada i profesor iz srednje škole je običavao da kaže da ako nemate interneta, računar je beskoristan. Tada ja to nisam razumeo, međutim, bio je debelo u pravu i taj računar je stvarno bio beskoristan, ja nisam sledeće dve godine ništa korisno uradio i napravio na tom računaru. I kad sam došao da da budem taj help desk support, sve što sam znao da uradim je da se uljudno javim na telefon da kažem: Dobar dan, kako možemo da vam pomognemo. I međutim, to je bio taj ulazak, to su bila ta moja vrata i to je bila prilika koju ja nisam hteo da pustim ni za šta na svetu. I to okruženje u toj lokalnoj firmi u Mostaru je pomoglo da vidim različite stvari i različite vrste problema, ali mi je takođe i dalo puno prilika jer se radilo o timu od 20, 30 ljudi gde vi mo-, gde ukoliko želite možete da radite sve živo, od programiranja, QA-a, šta god, imate priliku da se oprobate.

IZBOR AWS-A, SERTIFIKATI I SAVETI BOGDANA KECMANA

Dženan Dževlan: I u toj firmi smo u jednom trenutku razmišljali, odnosno lideršip kompanije inženjering menadžment, je doneo odluku da se krene transformacija od Microsoft tehnologija prema Open Source tehnologijama. Zato što su rešenja bila desktop, Microsoft SQL server baze podataka i dotaći ćemo se i toga. I donešena je odluka da se napravi transformacija prema Open Source tehnologijama. Imam osećaj sad iz ove perspektive da je veliki uticaj na to imao ovaj osnivač Basecampa, zato što je inženjering menadžer u kompaniji bio njegov veliki fan i mislim da još uvek jeste, i dosta tih nekih stvari koje je Basecamp tada sjajno radio, mi smo preslikavali. Počevši od remote rada, od toga da treba da radimo na MacBook računarima. Tada je ovaj Basecamp bio ful Apple, Apple fanbojs, i tada smo je l’ te sve stvari koje su viđene da radi Basecamp pokušali da preslikamo na naš mali tim, krenuli smo prema tim Open Source tehnologijama i došlo je je l’ počeli smo da se doticati stvari kao što su DevOps, kao što su CI/CD pajplajnovi, kako da automatizujemo te neke stvari koje radimo, kako možemo da radimo apdejt naših aplikacija, da ne kopiramo exe fajl i dll-ove na USB stik. I tada se postavlja pitanje koji cloud provajder da se koristi i ko će to iz kompanije da radi. I ne znam kako, ja sam bio taj koji je dobio zadatak da odabere cloud provajdera i ne znam zašto odabrao sam AWS. Ono što se sećam je da je bilo pitanje AWS versus Rackspace. Rackspace danas ne postoji kao cloud provajder. I srećnim okolnostima, ja kažem idemo sa AWS-om. Prva stvar koju sam napravio je bilo podizanje Windows Server EC2 instance odnosno virtualne mašine i sećam se da sam potrošio pola dana da skontam kako da dekriptujem .pem fajl da bi mogao da se RDP-om logujem na tu, na tu virtualnu mašinu na taj Windows Server. Međutim, moj pristup učenju unutar IT-a tada je podrazumevao da šta god krenem da učim i da radim da pronađem odgovarajuću sertifikaciju koja bi bila moj learning path. Pre nego što sam se dotakao AWS-a, sam se uglavnom zanimao bazama podataka, pošto smo koristili Microsoft SQL server, kompanija je podržavala sertifikaciju prema Microsoft SQL serveru, ja sam položio tada sve dostupne sertifikate za Microsoft SQL server, hteo sam da postanem SQL master, mislio sam da su baze podataka nešto što je moj poziv, nešto što ja želim da radim. I ispričaću i jednu jednu zanimljivost vezanu za taj period baza podataka, međutim, ispostavilo se da to nije bio na kraju moj poziv i da baze podataka neće biti ono što ću ja raditi, međutim baze podataka su postavile temelj za komjuniti. Zašto? Zato što ste oko tog SQL servera i oko Microsofta u to vreme još uvek postojali imali tu MVP zajednicu. I ja sam se tada obratio jednom od tih MVP-jeva sa pitanjem da mi se da, da li imaju neke knjige, neke materijale koje bi mogli dati da mi pomognu u u pripremi tih sertifikata za SQL server. I nikad nisam dobio taj odgovor, a oni su imali tu zajednicu komjuniti SQL Saturday, različite te evente. Međutim niko nikad iz te zajednice meni nije odgovorio na taj moj upit i to je nekako kao dalo ne, izazvalo razočarenje tom zajednicom. Jer upravo bi zajednica trebala da bude ta koja će da podrži ljude koji planiraju da to nešto uče. Međutim, u toj svojoj potrazi za ljudima koji bi mi pomogli kad su u pitanju baze podataka, ja na Facebooku pronađem gospodina Bogdana Kecmana. I sad, javlja se neko ko ima dvades-, kog ranim dvadesetim, sa pitanjem čoveku koji je napravio prvi sajt u Jugoslaviji, sa pitanjem kako ja mogu da budem bolji u bazama podataka? Njegov prvi savet je izbriši Facebook. Ja mu se upravo preko Facebooka javljam. Pored tog saveta da izbrišem Facebook on je imao čitavu jednu listu stvari koje mi je rekao za MySQL, šta, kako i odakle da krenem. Ja sam se uzeo slike tih njegovih poruka i poslušao njegov savet, izbrisao Facebook i krenuo da radim. Kasnije, iako se nikada uživo nismo sreli, smo par puta komunicirali putem maila i upravo je Bogdan imao taj pristup iz AWS zajednice gde bi on analizirao moj CV i meni davao fidbek na moj CV i rekao mi nemoj nikada da šalješ to kao Word dokument, uvek to mora biti PDF, uvek to treba. Takve neke stvari, od najbanalnijih saveta od kako treba da izgleda tvoj CV do toga kako ćeš optimizovati bazu, kako ćeš optimizovati tabelu koja ima terabajt podataka. Taj skejl je saveta bio sa Bogdanom. I upravo je to bila upravo je to bila inspiracija za AWS zajednicu, šta bi ljudi unutar zajednice trebali da rade. Trebali bi da pomažu drugima koji žele nešto da nauče, da im pomognu i da budu taj njihov inicijator i da kažu: ok, ovo je smer u kojem ti trebaš da ideš, ovo je smer u kojem ti trebaš da da učiš. I sa tim, sa početkom tog rada na na AWS-u, sa prebacivanjem tih naših on-premise rešenja na cloud, automatizacijom uspostavljanjem CI/CD pajplajnova, ja položim, tada je bilo dostupno pet AWS sertifikata, danas ih mislim ima trinaest, četrnaest. 

BLOG, ENGLESKI I SARADNJA SA ALEKSANDROM NENOVOM

Dženan Dževlan: Ja položim tih pet dostupnih AWS sertifikata i to je to. Ja sad idem na posao u sedam, dolazim sa posla u pet, znam, rekao bih puno, za tada mislim da znam puno, međutim nemam nemam neku priliku da se okušam, da da stvarno testiram to svoje znanje, osećam da sam dostigao taj neki limit. I ja tad započinjem da pišem blog. Loše govorim tada engleski, verovatno još uvek imam taj grozni ruski naglasak. Počinjem da pišem blog i taj blog je na bosanskom jeziku. I napišem blog kako koristiti AWS CLI. Sve sa uputama, izvrši ovu komandu, klikni ovde, klikni tamo. I Twitter je bio jako dobra platforma u to doba. Postavim taj svoj blog post na Twitteru. I dobijem poruku od kolege Aleksandra Nenova i dragog prijatelja, gde on kaže da je taj blog sjajan. I ja pomislim, pa nije to, čovek nije verovatno ni pročitao, nego to čisto kaže iz kurtoazije. I ja se lepo zahvalim…

Ivan Minić: Zadnji ovaj našao da me zajebava.

Dženan Dževlan: Da. Ja se lepo tu zahvalim i ništa. Međutim nakon par dana Aleksandar Nenov kaže, da li bih ja hteo da napišem još tehničkih blogova na temu AWS-a gde bi je l’ on platio taj moj rad. I to meni zvuči kao sjajna ideja, zašto? Zato što je kalkulacija u mojoj glavi sledeća. Pet dolara po satu, mesečno mogu da, imam dostupno četrdeset sati i imam tih nekih dvesta dolara dodatnih što će je l’ što je 30, 40% potrebe za budžetom i to je sjajno. Naravno ja na to pristajem. Međutim imam tu sada problem, ja ne govorim i ne pišem engleski jezik na nivou na kojem bi to pisanje tehničkih blog postova to zahtevalo. I tu je l’ rešavam taj neki problem na način da kažem kolegama koji su koji poznaju engleski sjajno, koji su sjajni u pisanju, i kažem OK, ajte vi ja ću napisati na bosanskom, vi to provedite na engleski i ja vam od onoga platim. I to je onda funkcionisalo par meseci, međutim meni je pomoglo da postanem bolji u pisanju engleskog jezika, jer shvatam da ne mogu da radim na ozbiljnom nivou sa bilo kim ako ne pišem i ne govorim engleski jezik na tom nekom minimalnom, profesionalnom, zadovoljavajućem nivou. I ti blog postovi, to sve mi pomogne da postanem bolji na engleskom, u smislu da ja više kad… naravno je l’ i ranije sam ja čitao sva dokumentacija je bila na engleskom jeziku, međutim, imao sam taj problem da nisam razmišljao na engleskom jeziku, i onda kad nešto pročitam na engleskom to prevedem i zapišem sebi beleške na bosanskom. I to je bilo izuzetno iscrpljujuće i trošilo mi je jako puno vremena i za savladavanje bilo čega mi je trebalo tri puta više vremena nego nekome ko razmišlja na engleskom jeziku. I ti blog postovi su mi pomogli da, ti blog postovi su mi pomogli da unapredim to svoje znanje engleskog jezika i Aleksandar je doneo nove prilike, na način da je rekao, OK, ti imaš sada AWS sertifikate, ajmo mi sad neki projekat na AWS-u, hajmo mi da radimo skupa. I Aleksandar je neko ko je počeo da radi sa AWS-om 2007. 2008. godine, kada je AWS imao od tri servisa, sad ih ima 255 i više. I mi krećemo da radimo zajedno, na različitim projektima za klijente širom sveta. I ja tu dolazim u jednu novu situaciju sa kojom se nisam susretao ranije, a to je da vodim komunikaciju sa klijentom, da planiram kako, šta i na koji način, Aleksandar mi daje upute i mi radimo na više različitih projekata. I isporučujemo stvari, klijenti su sretni, sve funkcioniše sjajno. Za to vreme ja imam neke svoje privatne majlstonove. Za to vreme Dženana privodi svoje studije kraju, dotiče taj sveti gral, magistrira na elektrotehnici i mi dolazimo u situaciju da sve one stvari koje su bile loše su sada postale sjajne. Zašto? Zato što sada više ne postoji nikakav pritisak da mi nešto moramo. To je to. Mi smo sad akaomplišovali što smo hteli i sada smo osigurali neku sigurnost za porodicu i sad možemo da se opustimo i da radimo. E, i kako sam dok sam bio tu sa Aleksandrom i dok smo mi to radili, Dženana je pomagala svim aktivnostima u pozadini, bila je uključena na projekte koliko je to, koliko su to obaveze dozvoljavale, i ona takođe je l’ polaže sertifikate. I ona sad može da kontribuira na projektima. I mi sad smo već tim. Mi smo sad tim od dve osobe koje mogu da rade. Aleksandar donosi, jedan dan sa, sa idejom gde kaže, sve ove projekte koje, na kojima sada mi radimo zajedno, ja ostavljam tebi. Jer sam ja dobio ponudu poslovnu koju ne mogu da odbijem, ja sam umoran od poduzetništva, možda šta god koji su bili njegovi razlozi, međutim, on odlučuje da prihvati tu ponudu i mene ostavlja sa sa klijentima, sa četiri klijenta stabilna, i ja i Dženana možemo da isporučujemo u to vreme to što ti klijenti od nas traže.

YAHOO, SINDROM ULJEZA I DŽEF GAHAN 

Dženan Dževlan: I jedan od tih klijenata je bio Rami Nabulsi i Toplica Tanasković iz kompanije TiEnTek u Novom Sadu. Ima taj video o, o Ramiju Nabulsi-ju kada je došao iz iz iz Jordana u Srbiju, i kako su se svi tada čudili negde 2011. zašto je čovek zašto bi neko došao iz Srbije iz Amerike. Međutim, pošto smo ja i Aleksandar sarađivali sa Ramijem i Toplicom, ja nastavljam samostalno da sarađujem sa Ramijem i Toplicom i mi tu dolazimo do projekata koji su u Saudijskoj Arabiji, Bliski istok, Nemačka. I jedan dan Rami i Toplica kažu mi imamo otvorenu opciju za projekat koji je za kompaniju Yahoo. I bez da pitam kakvi su uslovi, šta su uslovi, ja samo pitam da li je radno vreme u evropskoj vremenskoj zoni? Zašto? Zato što ja već tada godinu dana radim 16 sati. Radim od 7 do 3 i radim od 19 do 3 ujutro. I ja sad samo pitam da li ću moći da nastavim sam u evropskoj vremenskoj zoni jer vidim da ne mogu više da izdržim taj tempo. To već traje 10-12 meseci. Ne mogu to dalje da izdržim, kažu da i tim iz Irske, Van Mobajl platforma softver inženjering i automejšn, i ja kažem super. Prihvatim ja to i dođem u taj tim i susretnem se sa izmerim svoje znanje i vidim da ništa ne znam. Dođem u tim koji je sastavljen od profesionalaca sa deset plus godina iskustva, sa ljudima koji pričaju na jeziku koji ja ne razumem. Pričaju tehničkim jezikom koji ja ne razumem. Nemam znanje i moj je osećaj da nemam kvalitet da budem deo tog tima. Moj tim lid je profesor doktor sa univerziteta u Kelnu, čovek koji danas vodi data tim za Tojotu na globalnom nivou, i njegov zadatak je da radi rivju mojih pul rikvestova. I mi imamo timski sastanak u 11, timski sastanak traje do 11:30. Ja posle timskog sastanka idem da legnem u krevet jer me boli stomak. Jer na timskom sastanku svi ljudi su isporučili sjajne stvari, ja ne isporučujem, ja vidim da ne isporučujem ono što se od mene očekuje. Međutim, kako se radi o kompaniji koja je l’ ima hiljade zaposlenika oni imaju svoje timove za sve. Yahoo ima tim za baze podataka, tim za sekjuriti, prodakšn inženjering koji se bavi infrastrukturom, i u to vreme Yahoo gasi svoje dejta centre i prebacuje se na na AWS. I ja pronalazim svoju priliku u tome da kontribuiram timu tako što ću da se brinem za AWS deo stvari. Tako da mi što je manje moguće komuniciramo sa prodakšn inženjering timom i da oni imaju svoj prodakšn inženjering tim unutar svog tima odnosno mene. I je l’ Yahoo nakon toga donosi jednu od gomile loših menadžerskih odluka, odlučuju da u potpunosti ugase Atek jedinicu u Nemačkoj. Da otpuste stotine sjajnih inženjera, Java eksperata sa deset plus godina iskustva. I sad se ja pronalazim u situaciji da ono što smo radili prethodne dve godine je pod znakom pitanja, je l’ šta je perspektiva. Ako sam ja deo tog paketa ljudi koji odlaze ja sad nemam puno opcija za posao. Međutim taj tim lid pravi preporuku za mene da ja budem prebačen u prodakšn inženjering tim. Prodakšn inženjering tim unutar Yahoo-a je tim koji je zadužen za čitavu njihovu infrastrukturu. Direktor tog tima je Džef Gahan, sedište u Baltimoru, i ako je Aleksandar bio osoba koja me 2014. 2015. popela na prvu stepenicu moje karijere, onda je Džef Gahan bio taj koji me popela na drugu stepenicu i pokazao mi da je l’ postoji još jako puno stepenica na koje mogu da se popnem. Jer sam ja tada verovao da je to moj neki limit i da sam ja sad dostigao to to je to. Međutim, Džef pokazuje neverovatan nivo poverenja prema meni, gde on kaže OK, ti si sada odgovoran za našu infrastrukturu unutar Evrope, naš radni dan počinje u 13 sati po našem vremenu, ja sam na poslu od osam, znači ta rupa od 8 do 13 je na meni da bude popunjena. I nakon par meseci Džef kaže da ja treba da dođem u uredi Yahoo-a u Baltimoru i da provedem par sedmica da radim sa njima. To je moj drugi let avionom u životu, a prvi u Ameriku. I to iskustvo za mene sa profesionalnog stanovišta menja sve iz razloga što ja sada iz prve ruke mogu da vidim kako operiš-, kako rade inženjering timovi enterprajs kompanija. Kako to izgleda iznutra, kako oni funkcionišu, kako komuniciraju i sve ostalo. I sa Džefom uspostavljam sjajan odnos, imam ose-, on stavlja na mene ogromno poverenje i daje mi slobodu da širim tim u Evropi gde ću da ombordam svoje ljude. Odnosno ljude koje ja preporučim i u koje ja imam poverenje i trast. E sad pošto u to doba AWS je relativno nova tehnologija. Ne postoji puno ljudi koji rade i na tom nivou pogotovo sa AWS-om. Mi kroz AWS zajednicu, i kroz naše privatne aktivnosti, pomažemo ljudima da se sertifikuju. I sad ako mi provodimo vreme zajedno ja ću sigurno u jednom trenutku tebi da predložim da položiš AWS sertifikat. To je ono što sigurno ne možeš ni da da očekuješ. I moj kolega i prijatelj iz srednje škole, kojeg sretnem onako na ulici dok smo krenuli na šišanje, ja mu kažem: Hajde kreni da učiš AWS, kreni da položiš ovaj sertifikat euti lerning plan, zato što ja mogu da ti pomognem da dobiješ posao da to radiš. On je bio na vreme nekog ko je imao development bekgraund ko je znao i razumeo IT na puno boljem nivou nego nego ja, jer ja nikada nisam bio dobar developer. Ja nikada nisam bio dobar softver inženjer. Bio sam neko ko je profeso- profesorica u srednje škole rekla u srednjoj tehničkoj školi rekla da neću nikad da postanem inženjer i verovatno i nisam po nekim njenim standardima, međutim, je l’, nisam imao taj softver inženjering bekgraund koji bi mi pomogao da razumem te stvari na bolji način. A ljudi koji su imali taj softver inženjering bekgraund su mogli i koji su me razumeo su onda mogli vrlo lako da se ombordaju na DevOsp, da razumeju taj mentalitet taj pristup i da razumeju AWS kako funkcioniše. I taj moj prijatelj iz iz srednje škole, on polaže AWS sertifikate i on takođe se pridružuje našem Yahoo timu. I nakon toga se pridružuje Dženanina kolegica sa fakulteta Elektrotehnike, i mi smo sad već tim koji ima šest-sedam ljudi, i mi se u jednom trenutku brinemo za čitavu Yahoo at serving infrastrukturu. To je infrastruktura koja je skejl desetinama hiljada instanci, to je infrastruktura koja je sam AWS dovodila do njegovih limitara. koja troši milione dolara mesečno. I mi smo ti koji smo deo on-call rotacije, mi smo ti koji se brinu za sve to. Kad ljudi u Japanu upale Xbox i ne prikažu se ne prikažu se reklame, mi smo ti koji hendluju te išuje. I dobijamo neverovatno iskustvo, imamo tu privilegiju da iz prvog reda je l’ možemo da naučimo jako puno stvari i to dalje pravi temelj za sve ono sa tehničke strane što smo kasnije napravili.

PRVI ODLAZAK U AMERIKU 

Ivan Minić: Nisi previše pažnje posvetio tom odlasku u Ameriku. A voleo bih da malo popričamo o tome. Prvo, brate od svih opcija i svih gradova, ti odeš u Baltimor koji ima najveću stopu kriminala u Americi. Ovaj, a drugo, mislim da je svakome ko je otišao, bez obzira na to koja mu je bila ulazna ovaj tačka jer svaka je drugačija. Svako ko je otišao je imao osećaj da se spustio na drugu planetu. E sad kako si ti to doživeo? Da li si bio uopšte tamo na aerodromu da vidiš ljude, ili si bio ipak nekoliko nedelja. Kako si ti funkcionisao tamo? Šta šta pamtiš iz tog iskustva odlaska?

Dženan Dževlan: Pamtim čoveka iz Arizone sa kojim sam imao puš pauzu na aerodromu. Kad sam došao u Ameriku generalno to je za mene bio jedan osećaj ono što kažeš, druge planete, od saobraćajnih znakova, broja Pepsija koje možeš da izabereš ili Kole do toga kako ljudi voze, koliko su široke ulice. Međutim sam taj put je krenuo sam taj put je krenuo sa Air Italom koja je ono verujem najlošija aviokompanija na svetu i proveo sam sad 10 sati u avionu sedeći između u sredini, između dva čoveka, na najužem mogućem sedištu na svetu, i kad sam kad smo sleteli na aerodrom u Vašingtonu ja sam se osećao jako usamljeno. I prvi put dobiješ taj neki dojam da si ono kao sam. Osećaš se skroz usamljeno, zato što prvi put se susrećem sa promenom vremenskih zona. Udara me taj dzet-leg gde, nazvao bih sad kući a kući je mrak, oni svi spavaju, ja sam tu ono sunce je i ne znam šta da radim sledeće. I prebacujem se iz Vašingtona u Baltimor. Pitam naravno, kako ja sad mogu da posetim one lokacije gde se snimala Žica, oni meni kažu, mi ćemo te provesti sa autom međutim nemoj dugo da se zadržavaš da svoj pogled, i ono, nemoj da ideš u te neke delove, drži se tu oko svog hotela. I međutim, kad sam došao u hotel, i dao pasoš devojka koja radi na recepciji je bila iz Viteza. Iz Bosne i Hercegovine. A glavni ekonom hotela je bio čovek iz Čapljine. Da, oni su mi pomogli meni tu jako, da ja prebrodim tu svoju usamljenost i jako lepo su se pobrinuli o meni, a ja sam imao neke svoje stvari koje sam želeo da, da na njih stavim čekboks. Da odem u američki bar i da vidim ono, jel oni stvarno uspostavljaju konverzaciju kad sede za onim drvenim šankovima i to. I se uglavnom sam provodio svoje vreme na putu od hotela do ofisa i to je izuzetno veća količina rada, međutim možeš da napraviš taj impact i ne treba, ne treba da da da ideš. Tako da, uvek sam imao tu motivaciju da ostanem tu blizu svojih roditelja, pre svega iz razloga što oni se nalaze sad u nekim godinama gde je svaki minut dragocen. I, ako sam na drugom kraju sveta bez obzira ko sam, šta sam, koliko novca imam, meni treba 15 sati da dođem kući. A sad mi treba par sekundi da se spustim i da budem tu sa svojim roditeljima i da im budem na usluzi i da probam da… ne može se nikad vratiti naravno, međutim da probam da pokažem koliko cenim sve ono što su oni napravili za nas. Tako da jako mi je drago da nisam otišao, jako mi je drago da sam tu gde jesam, al takođe jako volim da otputujem na par sedmica ili koliko god je moguće u Ameriku i da osetim tu Ameriku i divno je otići.

SILICIJUMSKA DOLINA, YAHOO OFIS I JAPANSKI VENDOMATI 

Ivan Minić: A kaži mi taj odlazak u ofis, ovaj prvi put kada si kada si došao…Moj prvi obilazak Kalifornije, svih ovih Palo Alta, Kupertina i svih tih okolnih mesta oko San Franciska je podrazumevao da ja zapravo vidim headquarterse tih firmi o kojima sam sanjao i koje koristim svakodnevno. Bilo je raznih tu trenutaka, tipa 2009. prvi put kad sam bio, kad sam prošao pored headquartersa u Hjustonu, headquartersa Rackspace-a gde mi je bio prvi server koji sam kupio 2002. Ovaj, to je neverovatno iskustvo i onda razne druge stvari, ali kad odeš u Kaliforniju i kad se šetaš tako po svakom ćošku je neka velika firma. Sad da li je to ne znam Lockheed Martin, Hewlett-Packard, Meta, nije bitno. I neke od tih kancelarija su neverovatne. Tipa ono Googleplex je ludilo. Nova, novi headquarters Mete je neverovatan, meni je prvi utisak kad sam ga video bio, ovo izgleda kao frankfurtski aerodrom. Međutim, prvo ima dosta firmi koje nisu na tom nivou, ono trenutno aktuelne, pa novi ofisi, pa onoga, pa su malo starije i onda prolaziš i shvataš, brate ovi ljudi rade u ovoj staroj zgradi sa ovim prozorima… kancelarije unutra su sive i dosadne, a prave najzanimljivije stvari na svetu kao kako je to zapravo moguće. I sećam se da je taj dominantan utisak ovaj bio tadašnje 2016. ili 18. ovaj prolazak pored headquarters-a Tesle. Koji izgleda kao, evo sad možda ću možda ću preterati, ali mislim da neću, mislim da je baš ovako tačno, tačan opis. Kao upravna zgrada Yumco Vranje. Ovaj ne znaš da li prave farmerke ili prave najlon čarape ili prave plastične ovaj šolje i nemam pojma predmete od plastike, a to je headquarters u tom trenutku ono najinteresantnije, najatraktivnije ovaj akcije na tržištu kapitala na svetu. I meni je to sve delovalo kao da ćeš ući u u u 2100. godinu, i u nekim situacijama uđeš u 2100. godinu, a u nekim situacijama uđeš u 1990. E sad ne znam, nisam bio, nisam imao prilike da vidim. Ali Yahoo mi deluje kao ta kompanija iz 90. i neke.

Dženan Dževlan: Da, Yahoo definitivno ne spada u tu listu popularnih IT kompanija. Tu su oduvek međutim niko ih više ne uzima za ozbiljno.

Ivan Minić: Tu su oduvek i sve greške koje su mogle da se naprave su napravili.

Dženan Dževlan: Međutim, tad je još uvek, za razliku od danas, bilo popularno imati te fensi IT ofise, sa sobama za spavanje unutar ofisa i moja, moja prva impresija je bila – ja ne želim odavde da idem, ja ne treba da budem, hotel mi nije potreban, jer sve što mi je potrebno imam u tom ofisu. Kantina sa 100 vrsta žitarica i svega ostalog, vending mašine za tastature i miševe, soba za spavanje, fitnes deo iako ja nisam bio baš tad zainteresovan za taj fitnes deo, međutim standing deskovi, gedžeti, sve te stvari koje sam ja gledao na internetu i hteo ih u svom radnom okruženju, ti si to imao, samo dođeš na posao i tu si. I onda se pitaš zašto ovi ljudi uopšte idu kući. Iako ja verujem, siguran sam da Yahoo nije ni blizu u tim stvarima bio poput Mete ili Google-ovih ofisa na na nivou tog fenseraja unutar, unutar njihovih ureda, međutim sve te neke stvari koje su činile jedan IT ured zanimljivim su bile tu i meni je bilo vau. Ja sam prva dva dana bio impresioniran sa svim i samo sam hodao okolo i gledao šta ovo ima i za šta je ovo i za šta je ono.

Ivan Minić: Moj prvi odlazak u Japan gde naravno ludaci imaju svakih 20 metara ima neki vendomat za nešto. E sad, okej, ono kupuješ hladnu Coca-Colu na vendomatu, sve to u redu. Ali onda kreću kreću one sulude stvari. Pa imaš vendomat za cveće. Pa imaš u jednom trenutku vendomat za cipele. I kao, brate, kako kupuješ cipele? I imaš vendomat za cipele, i onda kao jebiga, robotičar koji se nikad u životu nije baš bavio time što, što je želeo da mu bude struka, zaintrigiraš se. Ja bih probao sve. Mislim ne trebaju mi cipele, malo mi je glupo da kupim cipele, ali sve ostalo što je moglo da se kupi na na vendomatu a da se ne nosi, sve sam ja probao. I to radi. I ja ne znam, meni je glavno pitanje meni, ko ide i dopunjava te vendomate? Ja nikad nisam video nekoga da je to dopunio. Ali oni ljudi, oni ljudi rade i na svakom koraku je, i kako brate, stoji na suncu, bije sunce u njega, sve je metalno, sve je usijano, i dobiješ hladnu Coca-Colu Zero. Ali dobro, to sigurno su mali ljudi unutra. Ja i dalje verujem da mali ljudi su u svemu što radi a mi ne vidimo unutra, ima mali ljudi koji to rade.

YAHOO KAO POSLOVNA PREKRETNICA

Ivan Minić: Yahoo je bio izuzetno važna i velika stvar. Možda je on tada već izgubio na relevantnosti iz ugla nekog pretraživača i toga što je u startu bio, ali ceo njihov ekosistem je izuzetno veliki i dalje se koristi kao defaultna adresa za mnoge Amerikance i za finance, i za sport, i za gomilu drugih stvari. I to su neke milijarde impresija i to treba servirati i to je ozbiljan izazov za rešiti. Ima ozbiljnijih, ali to je sad već ono NBA liga. Nije više nije više zezanje. Nije više ABA 2.

Dženan Dževlan: I osetivši to ni, sad imamo potvrdu da možemo i da smo u stanju da podržimo bilo koga drugog ko hoće da skalira i da ima sve rešenje unutar AWS-a. I da te stvari koje smo tu naučili možemo sada da primenimo i na druge. I tada u principu mi doživljavamo tu neku zrelost sa te biznis perspektive gde ja i Dženana dolazimo do toga da smo dovoljno zreli i da možemo sada da razvijamo neki svoj biznis i da krenemo u tom smeru. Pružanja, pružanja usluga kada su u pitanju AWS servisi, koji neće biti, koji neće biti outsourcing usluge, nego koji će biti jedan service provider za sve ono što je korisnicima potrebno unutar AWS-a da bi njihovo rešenje bilo postavljeno u skladu sa najboljim AWS praksama. Tako da, definitivno je taj Yahoo bio prekretnica u tom, u tom smlu za nas.

Ivan Minić: Ako gledamo to jako pojednostavljeno, za, za sve one ljude koji nemaju svo potrebno tehničko znanje da im je baš svaka rečenica ovoga što pričamo jasna, suštinski smo došli u fazu, i to ima, pa možda i celih desetak godina ali svakako sedam, osam, da se tebi više apsolutno ne isplati da imaš svoju infrastrukturu. Jer moraš negde da je držiš, moraš da imaš neke uslove, moraš da imaš neke ljude koji to održavaju, moraš redovno to da ažuriraš, obnavljaš, uzimaš novi hardver i tako dalje, i to je sve, prvo, time neko mora da se bavi, to nije trivijalna stvar, drugo, to ima mnogo stvari zbog kojih može da te boli glava. A ti ovde to dobiješ u par klikova i apsolutno možeš da radiš sa tim šta god ti treba. Ono, 100 puta smo slušali sve one priče gde, ne znam, mali biznis u Americi koji pravi nešto što je interesantno, nebitno ono, najlepše cupcake-ove u u nekom gradu, postane prvo lokalno, pa onda malo šire, pa još šire, kako to obično biva, postane vest o kojoj se priča i onda naravno da im ne radi sajt, zato što taj sajt je imao 100 poseta dnevno i vrteo se na nekom shared hostingu, a sada ima milion poseta i baš tad kada jedino je važno da radi baš tad naravno ne radi, zato što zašto bi radio. To nije bilo predviđeno da da tako funkcioniše. I to je sad ono situacija koja se dešava jednom u milion. Ali zapravo takvih situacija ima mnogo, i ima mnogo slučajeva gde prosto neki biznisi koji, nebitno da li im treba mala ili velika količina resursa, imaju potrebu za tom fleksibilnošću koju ti ovo donosi. Jer tebi možda, ne znam, ako si e-commerce koji se bavi belom tehnikom, tebi treba neka količina resursa veći deo godine, ali na Black Friday i Cyber Monday ti treba puta 10. I samo tad ti treba. I treba ti da možeš da vratiš to na ono staro. Sve su to neke stvari koje su užasno komplikovane ako ideš iz onog ugla iz koga mi stari inženjeri najviše volimo, da to bude naš čelik i da ja znam da ja mogu da pipnem, da mogu da ugasim na dugme. To je mnogo lepo, kad si old school i kad se ložiš na takve stvari to je super osećaj, ali je nerentabilno, nefleksibilno, ima hiljadu i jedan problem i nije future-proof. Tako da mislim da je jedna bitna stavka u celoj toj priči, i pričali smo o tome i ti i ja juče, doneo si dobru odluku u u važnom trenutku, slučajno verovatno ali nema veze nije važno, važno je šta je posledica. Ali u suštini i i ti i ceo tim ste rasli zajedno sa nečim što je u tom trenutku sazrelo i postalo pravi proizvod. Ja se sećam ono dizanja prve instance na AWS-u sa sa drugarima pre 2010. i to je radilo i bilo je okej, ali nije bilo ništa specijalno. Sad je jako specijalno.

Dženan Dževlan: Poslednjih desetak godina je postalo jako specijalno.

Ivan Minić: Pa da.

Dženan Dževlan: Postoji tu sada čitav jedan ekosistem, gomila servisa i funkcionalnosti tih servisa koje omogućavaju da ono što smo ranije spomenuli, čitav taj procenat interneta koji je na AWS-u, radi tako kako radi.

Ivan Minić: Mislim, često su to situacije u kojima ti kao neko ko nije tehničko lice ali jesi bitan u kompaniji ni ne znaš da je to to. Zato što to nije tvoj problem. Pa, u principu sa infrastrukturom bi trebalo da je tako. Da ako znamo da ona postoji, to verovatno znači da ima neke probleme. Ako ima neke probleme, to znači da ne radi kako bi trebalo da radi. I obično da je DNS, al’ to sad nije tema.

Dženan Dževlan: E sad, postoje, naravno, različiti uglovi gledanja na stvari i različiti, različiti ciljevi gde kompanije i dalje definitivno trebaju on-premises okruženje. Međutim upravo ta elastičnost koju si ti spomenuo, da nije potrebno da se napravi kapitalna investicija u infrastrukturu, da bismo skontali da tu aplikaciju neće da koristi niko van našeg užeg kruga prijatelja. Gde možemo da izbacimo stvari u produkciju vrlo brzo, možemo da probamo i testiramo stvari, a da potrošimo minimalan novac unapred. I ta elastičnost koja omogućava da taj, infrastruktura se širi i smanjuje u zavisnosti od naših potreba, da mi plaćamo onoliko koliko koristimo i kad koristimo, da su naši troškovi nula ako smo ugasili stvari na propisan način, je ono što je omogućilo pre svega ljudima iz startap sveta da izbace jako veliki broj rešenja jako brzo. I postoji ta paralela sa ovim što se danas dešava sa AI-jem i proizvodnjom koda. Ranije to bi, ranije je bila jako velika prepreka ljudima kako da učine svoje rešenje dostupno vanjskom svetu. Gde da ga deploy-aju? Gde da nabave taj server? Pa su onda postali ti VPS-ovi i cloudi i sve ostalo. I ja sam jedno vreme imao jako veliki problem da objasnim ljudima kad mi kažu okej, pa ja mogu da koristim Hetzner za 5 dolara, zašto bih ja sad išao na AWS? Pa, ako Hetzner zadovoljava tvoje potrebe ili bilo koji provajder VPS-om sa tim nekim virtuelnim serverom, i ne treba da ideš na AWS ili na cloud. Jer cloud nije tu da bi ti dao server. Cloud je tu da bi ti dao čitav jedan sistem servisa oko tog tvog servera, da ti ne moraš da se brineš više za load balancer, da se ne moraš brinuti za sertifikate, ne moraš da se brineš za DNS. Sve to je već tu ugrađeno kao servis, što ti možeš da automatizuješ, što ti možeš da svoju infrastrukturu pišeš kao kod umesto da klikaš tamo po konzoli i da podešavaš te stvari ručno. I onda je samim tim isporuka je l’ puno brža.

Ivan Minić: Mislim, to je ono što kada radiš sa, sa nekom vrstom kompleksnih problema, za razliku od onih jednostavnih koji mogu da i dalje budu teški, ali su jednostavno jednostavni. Kad imaš kompleksan problem, to znači da postoji mnogo potencijalnih mesta za usko grlo. I ti u principu imaš nešto što ti zadovoljava devet od 10 kriterijuma i to znači da to ne radi. Znači, jer taj jedan kriterijum će u jednom trenutku postati usko grlo koje će koštati da ceo sistem ne radi. Nebitno šta je u pitanju, da l’ ti je zafalilo procesorske snage, RAM-a, bandwidth-a, uopšte nije bitno. Ali nije, vrlo često nije dovoljno da ti ispunjavaš devet, devet i po od 10. I jednostavno, neke stvari ne možeš, osim u ovakvim situacijama virtuelizacije, ne možeš da povećaš. Znači ti ako si, ako želiš da voziš automobil, putnički automobil, najveće nešto što možeš da uzmeš je konačno veliko. Ako ti treba još 50 litara prostora – nema. Mo’š staviš na krov, krovni kofer, ali u principu nema, to je to. Ne možeš još malo da razgaziš, to je konačna stvar. Možda izbaciš nešto iznutra, možda pa eto da ima malo više mesta. Tako isto i sa ovim, dok sa druge strane, ekosistem u kome vi radite od početka je krenuo sa tim obećanjem fleksibilnosti, a sad samo za gomilu potreba koje su ljudi vremenom pokazali da imaju, imaju posebna dodatna rešenja koja se specifično bave tim temama koje su tu, pa ne znam, mi za dosta nekih projekata mi ne koristimo AWS kao infrastrukturu za osnovne stvari, za web, za data i tako dalje, ali koristimo mail. Jer je to najbolje rešenje koje ti treba za, za slanje nekih većih količina mejlova koji su legitimni i tako dalje. Tako da ono, za svakog po nešto, za nekoga sve. Šta se dalje dešavalo? Šta su bili neki ključni trenuci i, i, i ko su bili neki ovaj najbitniji i klijenti i projekti i milestone-ovi?

ALLOPS I PRELAZAK NA AWS PARTNERSKI MODEL

Dženan Dževlan: Pa, za nas, nakon što smo je l’ sa Yahoo-om ispekli zanat, mi onda pravimo jednu transformaciju, gde primećujemo, na vreme i na sreću, da se industrija menja, i da više ne možemo da se oslonimo na, na to da da će sad, da ćemo mi zauvek moći da isporučujemo nekome tamo broj nekih sati i da radimo taj neki outsourcing, i da budemo njihovi DevOps timovi. Mi pravimo transformaciju ka tome da postanemo prepoznati kao AWS partnerska kompanija. AllOps, naša kompanija sa kojom mi nastupamo na tržištu je nastala kao, ime kompanije je nastalo kao wildcard za sve ops stvari unutar IT-a. MLOps, AIOps, DevSecOps, i sve stvari koje možete da zamislite sa tim ops delom je nastala, ime je nastalo na, na toj premisi. I nakon tog jednog perioda gde smo radili sjajne stvari sa klijentima, gde smo im bili zamena za njihove DevOps timove, bili integrisani u njihove, u njihove timove, primećujemo da se industrija menja i da to nije više smer u kojem želimo da idemo. I radimo transformaciju prema tom AWS partnership ekosistemu, gde mi kao AWS partner, Premiere do kraja ove godine ćemo postati, gde mi kao AWS partneri možemo da offloadujemo sa klijenta veliki deo troškova kada je u pitanju, ne samo infrastruktura, nego i implementacija te infrastrukture, zahvaljujući samom AWS-u. Jer recimo vi sada kad radite neku migraciju na cloud, AWS će sam sufinansirati tu vašu migraciju na cloud kako bi vam pomogao da se vi što je moguće brže migrirate uz pomoć, uz pomoć svojih partnerskih kompanija. Vi sada imate ne znam desetine hiljada partnerskih kompanija u svetu koje rade sa AWS-om. Međutim jako je bitno da kada birate ko će to sa vama da radi, i ko će da vas vodi kroz taj cloud journey, da izaberete kompanije koje su deo tog partnerskog ekosistema.

Ivan Minić: Na početku priče si, ovaj pomenuo da ste ti i sestra AWS Heroes. Kada se ode na vaš sajt, ima mnogo onih značkica raznih. Ko kad vidiš onog generala pa ima sve nešto izlepljeno, one kockice i svašta nešto. Svaka od tih stvari podrazumeva da neko sedne, zagreje stolicu, prođe i tako dalje. I kada sam se upoznavao sa tim što radite ovaj naš zajednički prijatelj je konstatovao jednu pametnu stvar koju ja tako isto volim i cenim. Je da ste vi i danas, a proći ćemo i, i ovo što je na vremenskoj liniji ostalo što smo preskočili, ali da ste vi i danas u suštini mali tim, mala firma, koja radi neverovatne stvari, uzevši u obzir broj ljudi. Što dosta govori o tim ljudima. A dosta govori i o onima koji su doveli te ljude. I često ovaj u poslednje vreme sa, sa nekim mlađim naraštajima koji ovaj, vide sebe u nekoj karijeri u IT-u ali nisu u klasičnom smislu inženjeri koji će postati hardverski softverski inženjeri ubice ili admini, nego imaju ono bazično razumevanje tehnologije, umeju malo sa ljudima pa šta bi mogli kako bi mogli, pa gledaju project management. Sad kao što je poznato ljudima koji slušaju ovaj podkast duži niz godina, ja sam u nekom trenutku predavao taj projektni menadžment studentima i dosta su to bila netradicionalna predavanja, ali mislim da su bila vrlo upotrebljiva i korisna. Ja smatram da odrasli, odgovorni ljudi, ne zahtevaju da ih neko menadžuje. To ne znači da ne treba da postoji sistem, da ne treba da postoje alati i sve ostalo, ali ta varijanta gde je nečiji posao da ide i ono bode štapom ljude da nešto urade. Ili da pošalju update na nešto i sad, to postoji u organizacijama u kojima u principu nikom se baš ne radi to što treba da se radi, gleda da izbegne, ne bi da se cima i… I pričali smo juče i o tome koliko je važno da u nekom kolektivu ovaj ljudi pre svega osećaju odgovornost prema onome što rade, klijentima, kolegama i tako dalje. A i da neka vrsta ljubavi nije, nije loša u toj celoj stvari i da ljudi zbog ljubavi rade, rade razne sulude stvari, pa možda ponekad mogu i da ostanu koji sat duže na poslu iako ne bi trebalo, zato što je to što rade važno, i važno je svima. Ubacujem to u ovom trenutku zato što je ovo trenutak u kome ta firma postaje od par ljudi i ono neposrednog najbližeg kruga nešto što je ipak malo veće, ozbiljnije i šire, nije to sad baš isto kao što je danas, ali jeste trenutak kada to treba proširiti i to je trenutak kada neko iz samopreduzetnika koji treba da smisli ideju i napravi da se nešto desi, napravi neku razliku u društvu, razliku u ceni, razliku na mnogo nekih polja, sad treba da nauči da izabere ljude, da vodi ljude, da upravlja ljudima i sve te stvari, i tu imamo nekoliko puta ljudi a pričali smo ti i ja da je u suštini skoro uvek i u skoro svim situacijama problem to što postoje ljudi. Pa kako si ti ovaj, odnosno ne samo ti ali pričamo ti i ja, kako ste pristupili tom problemu ljudi i pretvorili ga u snagu, a ne u problem?

Dženan Dževlan: Pa, pre svega mi smo izuzetno ponosni na naš tim, zato što, postavka stvari od početka je bila kada vi pravite kompaniju bez nekog početnog kapitala nego evo sad, formirate neki tim i… Kada smo imali prvi projekat na kojem je bio potreban MacBook laptop, polovina tih para za, za taj laptop je bila posuđena. Što znači da mi nismo pre nekih desetak plus godina krenuli sa, sa nekim početnim kapitalom, nego je to je l’ krenulo od nule. I imali smo tu nekoliko srećnih okolnosti, a imali smo nekoliko nesrećnih okolnosti. Srećne okolnosti su bile te da smo zapošljavali ljude koje smo mi birali. Da smo zapošljavali u 99% slučajeva ljude koje smo mi edukovali, jer u to vreme sa AWS-om nije radilo dovoljno ljudi na tom nekom nivou koji je nama bio potreban. I onda smo mi sa svim tim ljudima prolazili naše interne, edukacijske puteve, pomagali im da naprave svoj upskill da bi mogli da odgovore zahtevima. I ideja je oduvek bila da ja ne želim da budem, ja ne želim da budem menadžer. Ja želim da budem deo tima. A želim da budem deo izuzetnog tima, tima izuzetnih profesionalaca koji su u stanju da se takmiče i da se nadmeću sa najboljima. E da biste formirali takav jedan tim vi onda morate da pravite neku jako dobru selekciju kandidata. I ja nisam uvek radio dobar posao po tom pitanju, nekad se napravi dobar izbor, nekad se napravi manje dobar izbor, međutim uvek smo se oslanjali na tu neku veru u ljude i na veru u prepoznavanje potencijala u ljudima. Potencijala koji možda niko drugi nije video. Gde ja sam započeo svoju karijeru iz pozicije outsidera. Iz pozicije nekoga u koga nije verovalo baš puno ljudi, osim moje mame koja je platila obnovu godine tri puta. Znači, iz takve jedne pozicije sam započeo svoju karijeru i to je bila pozicija apsolutnog autsajdera i verovao sam i još uvek verujem da postoje oko nas, i među nama ljudi koji imaju ogroman potencijal, koji mogu i vrede jako puno, međutim niko im nikad to nije rekao, niko im nikad nije pokazao, niko ih nikad nije pogurao u pravom smeru da dostignu, barem delić svog potencijala. I upravo te aktivnosti kroz AWS zajednicu i zapošljavanje ljudi, ideja je bila da se probaju prepoznati takvi ljudi. Jer kada prepoznate ljude koji imaju potencijal i oni ga tek otkriju, onda su takvi ljudi spremni uvek da idu ne jedan korak, ne jednu milju više, nego milja koliko god je potrebno. Naravno takvo okruženje nije za sve ljude. Vrlo mali procenat ljudi je spreman da ide koliko god milja je potrebno za, za taj customer satisfaction, i za sretan završetak projekta i da su sve strane zadovoljne. Međutim to je u redu, mi i ne želimo da budemo okruženje za sve ljude. Mi želimo da budemo okruženje za izuzetne profesionalce koji imaju izuzetne performanse i koji su spremni i u stanju da rade izuzetne stvari. I mi to radimo. Projekti na kojima mi radimo i klijenti sa kojima mi radimo, kad imate klijenta iz Tadžikistana, koji jako loše govori engleski, i vi i dalje uspete da ga migrirate na AWS i da svi budu sretni i zadovoljni, pokazuje da vi stvarno radite super stvari. Kada imate klijente iz, sa Bliskog istoka gde uspete da napravite disaster recovery plan, takav da ni rat ne može da obori tu aplikaciju… Iako je tamo bio Amazonov Data Center pogođen, pa ta aplikacija napravi failover u, u Evropu… To vam pokazuje da vi radite super stvari. I kada je u pitanju rad sa ljudima, ja sam pa rekao bih ne toliko dobar u radu sa ljudima iz razloga što imam problem da kažem ne. Imam problem da povučem neke granice. I onda smo taj rad sa ljudima prepustili ljudima koji su eksperti u tome, koji to znaju. Jer iako je naš core tim mali i još uvek manji od 20 ljudi, broj saradnika koji daju svoju ekspertizu da bi naš tim bio najbolji, je jako veliki. I onda ti ljudi sa strane doprinose tamo gde treba kako bismo, je li, bili high performing tim. Nadam se da sam uspeo da pojasnim ovo.

KORONA I DEVOPS MENTORSHIP PROGRAM

Ivan Minić: Ako se vratimo na timeline približavamo se onome što si otprilike opisao i na početku, kad sam te pitao šta to radite za zajednicu. I prosto da bi, da bi firma mogla da, da raste i da bi cela priča mogla da, da dođe do tog svog punog potencijala, ili barem dela, ovaj, bilo je potrebno jačati svest ljudi ovde. Jer ima, bilo je i tada, ima i danas, sjajnih ljudi koji se time bave, ali se o tome ne priča previše, to se negde zna u internim krugovima ko je dobra adresa za to, ali u principu dok god to ne postane tema razgovora, ono ne znam, razgovori oko water coolera ili na kafi, to nije nešto što je dovoljno relevantno da će usmeriti ljude koji nisu duboko u tome na tu stranu da se edukuju, usavršavaju i sve ostalo. Pričao si kako je izgledala priprema za prvu konferenciju i taj savršeni tajming koji se desio da planirani datum bude u aprilu 2020. Pričao si kako je trebalo malo vremena da se oporavite, znam da je to bilo u u jednom smislu onako i poražavajuće i razarajuće, da se prvo to nije desilo u fizičkom obliku kao što je trebalo, okej, održalo se online što je i dalje velika stvar i lepa stvar, ali nije isto. Bio je i Covid, koji je doneo gomilu svojih izazova u toj celoj priči. I par godina kasnije ste sa tim nastavili. E, šta se dešavalo u tih par godina?

Dženan Dževlan: Pa, kao što nam je Covid na neki način upropastio taj Community Day Bosnija, dao nam je neke druge mogućnosti, ljudi su otišli online u potpunosti. I mi tada dolazimo na ideju pokretanja DevOps mentorship programa. Postoje te razne diskusije da li je DevOps rola, da li nije, da li je to način rada ili je dijagnoza… I mi na kraju, na kraju uopšte nije ni bitno. Ono što smo mi primetili je da većina ljudi ima problem sa razumevanjem tog seta alata, jer kako ja vidim DevOps rolu je da vi imate na raspolaganju jednu veliku kutiju sa različitim alatima kao onaj majstor u crtanom kad dođe, i kad se on susretne sa nekim problemom on treba u jako kratkom periodu vremena da odluči koji je to najbolji alat koji će rešiti taj problem i da zavuče ruku u torbu i da uzme taj alat i koji da reši, reši taj problem. I sa DevOps mentorship programom smo mi krenuli u priču edukacije ljudi od DevOps alatima i tehnologijama na jedan malo neobičan način. Na način gde, gde stvari radimo uživo bez, bez pripreme materijala, pa objavljivanje nakon toga, i je l’ svi su prisustvovali predavanjima uživo i radili smo, radili smo stvari uživo, i taj program je trajao 7 meseci. Od februara do septembra smo imali predavanja svaki utorak i četvrtak u trajanju od 3 sata, od 6 do 9. Sedam meseci. I program, program je bio regionalan gde smo otvorili prijave za čitav Balkan, predavanja su bila na bosanskom, svima su bila razumljiva… I na taj DevOps mentorship program se u dva ciklusa prijavilo oko 1000 ljudi. I taj DevOps mentorship program je imao za posledicu da je jako veliki broj ljudi položio sertifikat, jako veliki broj ljudi je dobio priliku da to bude njihov ulaz u IT svet. Ljudi su na svojim intervjuima za posao, kao argument u, kao argument svog znanja govorili da su prisustvovali DevOps mentorship programu, da su prošli kroz taj DevOps mentorship program, i da je taj DevOps mentorship program na taj način dobio svoju verifikaciju svog kvaliteta, da je ljudima dao znanje. Jer ono što smo primetili je da je postojala ta neka rupa gde kompanije kada zaposle ljude na praksu, ili na neku juniorsku poziciju, oni moraju da ih edukuju određeni vremenski period. I obično taj vremenski period edukacije nije plaćen. I vi onda imate čoveka koji je završio fakultet, koji je učio i teško radio poslednjih pet godina da bi stekao svoju diplomu, i nakon toga dobije svoj prvi posao i taj prvi posao mora da radi za džabe. DevOps mentorship program je upravo hteo da popuni tu rupu, kada ljudi dođu na svoj prvi posao, da su oni u stanju da preuzmu zadatke namenjene junior inženjerima, i da te zadatke izvrše. Zadatak koji je namenjen junior inženjeru podrazumeva lepo i propisno opisan task sa svim svojim nekim requirement-ima i dovoljno objašnjen, da bi sad neko ko je početnik mogao da uzme taj task i da ga implementira. Kroz DevOps mentorship program mi smo prošli od osnova, kako da koristimo Git. I došli smo do tog nekog dela gde deployamo i postavljamo skalabilna i visoko dostupna rešenja unutar AWS-a kroz, kroz devet meseci. I to je zahtevalo ogroman napor, ogroman broj sati je u to uložen, međutim rezultat, rezultat svega toga je bio sjajan. Velika zajednica ljudi se oko toga napravila. Ne samo da su neki ljudi dobili znanje iz toga, i uspeli da dobiju bolji posao, sertifikuju se ili dobiju prvo zaposlenje, dalo je priliku i ljudima da drže predavanja, da istupe iz svoje komfor zone, tako da, imao je benefite za obe strane, i za stranu koja je držala predavanja, i za stranu koja je prisustvovala predavanjima i na kraju je učinila tu zajednicu brojnijom, većom, jačom, gde vi sada nakon tog Community Daya imate desetine volontera koji se prijave da pomognu taj Community Day da se održi, zahvaljujući tim aktivnostima koje je zajednica ranije dala prema njima.

ZAŠTO ZNANJE MORA DA BUDE BESPLATNO

Ivan Minić: Kao što na početku negde i rekoh, da se zajednica pravi tako što se okupite oko iste ideje, onda dajete više nego što uzimate. Ovde imamo situaciju gde ste vi zaista davali i ulagali mnogo sebe, svog vremena, svog znanja. I tvoja da kažemo osnova cele priče je da sve to treba uvek da bude besplatno. 

Dženan Dževlan: Znanje treba da bude dostupno svima. Nemaju svi priliku i mogućnost da prisustvuju najboljim konferencijama, da sebi finansiraju sertifikaciju ili da potroše 50, 100 dolara da isprobaju kako to radi AWS. Kao AWS heroji mi smo davali gomilu puta feedback da studentima sa naših prostora predstavlja problem da koriste bankovnu karticu da bi kreirali AWS račun. I AWS je promenio to, vi sada možete da promenite, da, da kreirate AWS account bez da koristite kreditnu karticu uopšte. Što znači da možete da učite i da probate stvari bez rizika da ćete imati bilo kakav neželjeni trošak. I to je jedna od stvari koju smo mi kao AWS heroji jako puno gurali unutar samog Amazona da, da do takve jedne stvari dođe. Jer, znanje kako bi bilo dostupno svima, ono u velikoj meri mora da bude besplatno, jer ako nije besplatno samim tim i, i njegova dostupnost se smanjuje. I iz tog razloga sve aktivnosti AWS zajednice su uvek bile besplatne, i uvek će biti besplatne, sve ono što radimo, radimo na način kako bi zajednica imala benefita od toga, i ako samo jedna osoba položi sertifikat, ako samo jedna osoba dobije bolji posao ili promeni svoju životnu perspektivu, onda su sve te naše aktivnosti uspešne.

Dženan Dževlan: Kada je u pitanju taj deo davanja nazad zajednici, upravo te neke stvari sa početka naše priče kada sam tražio literaturu, dokumentaciju koju nisam dobio, su bile temelj za ovo kasnije, da ne znam, neki Dženan tamo koji hoće da uči i koji ne zna odakle da krene, da ima mesto iz kojeg može da pođe i unutar kojeg može da raste. Naravno u jednom trenutku kad osoba započne svoj put, onda će pronaći i gomilu materijala online i onda stvari idu kao domino efekat same od sebe. I obično ti ljudi koji su dobili priliku na taj način kasnije osećaju potrebu, mislim to je sad već stvar vaspitanja, ali obično kasnije osećaju potrebu da to zajednici doprinesu, vrate, kada oni naprave neke uspešne firme, te firme podržavaju te priče kada oni dođu do nekih sjajnih ljudi, potrude se da ih dovedu, i u principu, ono tako se pravi zajednica. Nebitno oko čega, ali tako se pravi zajednica. Da se napravi taj neki beskonačni krug dobra.

Ivan Minić: E sad jedna stvar o kojoj nismo pričali gotovo uopšte a mislim da treba da pričamo jeste da suštinski to što vi radite, negde podrazumeva da imate pristup i vrlo direktno ste deo velikih stvari koje Amazon radi. Sad, da li kroz AWS ili i nekada i kroz druge stvari. Amazon je impresivan na toliko načina, znači prvo, taj model od koga se krenulo sa prodajom knjiga zvuči kao najjednostavnija stvar na svetu, a nije uopšte toliko jednostavna, a posebno nije bila jednostavna pre 30 i kusur godina. A onda sve to u šta se Amazon vremenom pretvorio. Ja se često šalim ovaj da kad Amazon hoće da testira neki novi feature, on da svojim zaposlenima pošto na milion i 800.000 zaposlenih možeš da istestiraš sve, možeš da nađeš dovoljno ljudi za svaku specifičnu ciljnu grupu koja ti eventualno treba. Amazon i AWS su jedna priča, ali oni jesu odvojeni na gomilu načina, međutim, i AWS je nastao iz onoga što je na čemu je Amazon građen i na čemu je Amazon postavljen. I to je gomila nekih principa koji su vrlo interesantni i zanimljivi. Ja sam jedno vreme baš jako voleo da čitam pisma gospodina Džefrija, ovaj, svojim shareholderima i često ga citiram kada su neke stvari u pitanju, citiram ja i Džobsa i razne druge ljude. Ali Amazon je jedina firma na svetu u kojoj svaki put kada sam imao kontakt sa tehničkom podrškom, ja sam izašao srećan iz tog razgovora. Što je u principu nemoguće. Jer to su najgora iskustva koja postoje. Znači, nikada ne želiš da pozoveš korisničku podršku. To je tako zato što je neko od starta rekao da to treba da bude tako, a ne zato što su odabrali neke fine ljude koji tamo tebi odgovaraju. Ti principi na kojima je Amazon nastao, i na kojima je izgrađen, su verovatno ključna stvar zašto su danas toliko uspešni, iako princip na kome je nastala firma od 5, 10, 100, 500, 5.000 ljudi ne može da se sprovede na milion i 800, jer mi smo sad u Beogradu i ništa ne funkcioniše na milion i 800.000 ljudi, uključujući i saobraćaj. Ali šta su ti principi i kako ti to vidiš, kao neko ko je ovaj, u to uveden vrlo nevino i iskreno i evo sada si, sada si taj koji ono nosi zastavu i baklju?

Dženan Dževlan: AWS leadership principi su core rekao bih i temelj svega onoga što je AWS napravio. I ovo što si iskustvo koje si pomenuo sa customer supportom, do pre pojave svih ovih AI stvari, koje su taj support u svim mogućim organizacijama učinile gorim, je u stvari taj customer obsession, jedan od njihovih leadership principa, gde se stvari koje je AWS napravio i razvijao su počinjale na osnovu feedbacka svojih customera, gde customer ima problem u korišćenju ili u načinu korišćenja njihovih servisa, oni taj problem saslušaju, i taj problem implementiraju. I to je u stvari, taj jedan od tih njihovih leadership principa – customer obsession. Ima ih mislim sedam, osam ili koliko već. Disagree and commit. Gde sam Amazon ima taj svoj neki Amazonian language gde oni pričaju jezikom koji je razumljiv samo njima, međutim taj jezik odlično funkcioniše na tom nivou na kojem oni rade. E sad, da se vratimo na tvoje pitanje, kao AWS Heroes, mi imamo tu privilegiju da pored toga što smo često pozivani i što budemo na njihovim najvećim eventima od AWS Summita do re:Inventa u Las Vegasu… Imamo priliku da usko sarađujemo i usko radimo sa AWS timovima gde budemo uključeni u proces i faze testiranja novih proizvoda, novih servisa, gde dajemo svoj feedback nazad, poput ovog feedbacka da bi se trebalo omogućiti kreiranje AWS računa bez korišćenja bankovne kartice, možemo na taj način da budemo taj glas zajednice, da damo svoj feedback i da kažemo: okej, možda se vama iznutra čini da ove stvari funkcionišu jako dobro, međutim sa vana ljudi imaju problem sa korišćenjem tog servisa ili imaju problem sa načinom na koji ste vi iskomunicirali korišćenje tog servisa… I to nam daje mogućnost da kontribuiramo prema samom AWS-u, ali i da pokušamo da poboljšamo i promenimo neke stvari. Jedan, jedan od načina kako to radimo je i taj AWS Heroes Summit gde AWS svake godine okupi AWS heroje unutar svog headquartersa u Sijetlu i stavi im na raspolaganje njihove servis timove, i onda vi imate priliku da date direktno feedback Mattu Garmanu ili da razgovarate sa Jamesom Hamiltonom, koji je njihov VP, jedan od njihovih VP-ijeva… Gde možete direktno da kažete: okej, ove stvari ne rade, ove stvari ne prolaze na način kako vi to mislite da prolaze… I to je u stvari rekao bih i najveća privilegija i benefit Heroes programa. I to je nešto što mi probamo da iskoristimo da napravimo stvari boljima.

PREKRETNICE I LJUDI KOJIMA DUGUJE ZAHVALNOST

Ivan Minić: I to je mnogo važno, zato što, ako se ponašamo kao ostrva koja nemaju nikakvog međusobnog kontakta, onda se to neće ni razvijati ni izbliza toliko brzo koliko bi trebalo, jer kao što si i sam rekao, ceo ekosistem je izgrađen na bazi potreba korisnika, što znači da ako nešto napraviš i to zapravo odgovara potrebama korisnika ti imaš odmah ljude koji će to koristiti i koji će to plaćati. Ne moraš da, kako ljudi na našim prostorima najviše vole, ako žele da prave, recimo, voćne sokove, oni krenu prvo od toga što izgrade fabriku. I lepo je imati fabriku. Znači, ja bih voleo da imam fabriku, da mogu da se igram. Ali često nije rentabilno i mnogo bi bilo lepo kad bi mogla da se fabrika renta na minut, sekund, litar i sve ono ostalo što, što možeš u ovakvim varijantama. Sada kada, kada gledaš to sa distance od 10-ak godina, osim te odluke da između Rackspace-a i AWS-a izabereš AWS, šta su neke još najvažnije stvari koje ima smisla da pomenemo, a nismo, i ko su najvažniji ljudi koje ima smisla pomenemo, a nismo?

Dženan Dževlan: Pa definitivno kada govorimo o nekim ključnim stvarima koje su se dešavale… pre svega, taj ulazak u IT i taj prvi posao od ljudi koji su dali posao iz kompanije Wizard Health, a tada se zvala Wizard Computer, je definitivno nešto što je činilo prekretnicu u IT karijeri i što je pomoglo da ja uopšte uđem i zakoračim u taj svet, i definitivno sam na tome neizmerno zahvalan i svim ljudima koji su bili deo tog tima i koji su me okruživali. Nakon toga, taj deo kada je Aleksandar prepoznao, Aleksandar Nenov, kada je prepoznao taj blog post koji je krenuo, koji je na neki način pokrenuo moje razmišljanje van te kutije u kojoj sam ja do tada živeo i pokazao mi da postoji svet van te kutije u kojoj sam živeo… Takođe, ono već sam spomenuo ove razgovore sa Bogdanom onlajn koji će nadam se da će uskoro da se dogode i uživo, gde, gde se pokazalo da to davanje bez uzimanja bilo čega nazad je jako bitno i sve te stvari su postavile temelje. Međutim, nedavno sam gledao ovaj dokumentarac Đokovića kojeg sam sa nestrpljenjem očekivao, i u onom delu kad on kaže da su za biti profesionalan teniser i najbolji u tome što radiš je potrebno da se sve stvari u životu prilagode tome. I na kraju dana najveća zahvalnost ide upravo ljudima koji su bili oko tebe, kada si ti radio neke stvari koje su za druge bile van pameti. Gde ti se spakuješ i odeš u Las Vegas tri dana nakon što ti se rodi dete, to većina ljudi ne bi nikada napravila. Ali moraš da imaš nekoga ko će da tu tvoju odluku podrži, tako da to je svakako zahvalnost prema supruzi, zahvalnost prema roditeljima, koji… gde… koji su non-stop ulagali i davali kako bih se išlo ka tim ciljevima napred, koji su postavili temelje svega toga. Pričao sam na početku puno o tome. I naravno, umalo ne rekoh koleginici Dženani, sestri Dženani – najviše, je neko ko je bio tu da iznese sve te stvari i ja i Dženana smo dosta ranije razgovarali na temu da imamo taj problem da se isto zovemo pa ljudi nas i ne razlikuju, međutim to tokom godina se pokazalo da je to naša najveća… jedna od naših najvećih tržišnih prednosti, jer imaš svog klona, imaš nekoga dok ja sad ovde s tobom razgovaram, ko radi stvari koje bih ja radio da sam onlajn. Tako da na taj način mi možemo da napravimo duplo u odnosu na sve ostale, i to su ljudi koji su tu najbitniji, koji i porodica i prijatelji koji okružuju, i koji plaćaju cenu toga što mi jurimo ka nekim majlstonima, ka nekim ciljevima, i u tom u toj jurnjavi, je l’, svi, ako želimo da dođemo do cilja, svi moramo da damo i platimo određenu cenu. Ja sam iz nekoga ko je izuzetno takmičarski nastrojen i ko voli da bude najbolji u onom što radi, i da biste bili najbolji u onom što radite, morate da platite cenu koja ide uz to. Tako da tim ljudima ide najveća, najveća zahvalnost.

Ivan Minić: Znaš kako, ovaj svako bira u životu da li želi da stremi ka velikim stvarima ili ne. Ako želi, i stvarno mu je važno da ih stigne, onda obično je to put koji podrazumeva tu vrstu žrtve i prilagođavanja. Ima ljudi koji to ne žele, koji nisu spremni na to ili misle da jesu dok ne probaju. Ili je u redu da probaš pa se ispostavi da to ipak nije za tebe, to nije tvoj to nije tvoj put ili nije tvoj to tvoja šoljica čaja, i okej, vratiš se na nešto takvo i to je sve u redu. Problem je kad dođe do tog sukoba između želja i te posvećenosti i komitmenta i napora, pristupa stvarima, načina na koji radimo stvari, jer onda imamo to što je tradicionalna boljka ovog regiona da ljudi samo sede i kukaju i u principu ništa ne rade da se stvari promene. A jedna od, od najvažnijih stvari koja mislim da je takođe vaš ogroman doprinos celoj priči jeste da ste ljudima pokazali i osvestili i vašim primerom pre svega, ali i kroz sve događaje koje ste radili, primerima ljudi iz ovog okruženja koji su sada ili i dalje tu ili po svetu i rade ove stvari, i rade neverovatne stvari, samo niko za to ne zna zato što oni ne idu i ne viču da oni to rade, jer ih je blam što bi zašto bi pričali o tome ali zapravo su stvari na kojima su radili neverovatne, i kada to prikažeš svojoj zajednici i onda im prikažeš šta su sve opcije, gde može da se stigne. Pa da l’ će baš tamo da se stigne ili neće, da li će da se ono aim for the stars… jer u najgorem slučaju ipak ćeš završiti na jako dobrom mestu. Tako da, mislim da je to jako važno, i mislim da je to jedan veliki veliki doprinos dodatni u celoj priči, jer prosto, inženjeri su obično neki fini pristojni ljudi koji ne pričaju previše o neverovatnim stvarima koje su, koje su napravili. I u svim tim velikim firmama koje su pravile inovativne stvari, koje su menjale svet… ono jedan Voznijak nikad ne bi bio Voznijak da nije bilo, da nije on bio on i radio to što jeste, da nije bilo Džobsa. Te kombinacije nisu uvek idealne, ima mnogo problema u njima i tako dalje, ali za magiju je obično potrebno i jedno i drugo. I vi ste ti u stvari koji tim ljudima dajete pozornicu, dajete im glas, i dajete im priliku da utiču na svoje okruženje. Jer ljudi po svetu, kolege, već to verovatno i znaju i ti ljudi su možda poznatiji na svetu u nekim svojim krugovima, u Nemačkoj nego što su u okruženju gde žive. I možda su na nekoga uticali pozitivno u toj Nemačkoj, to je u redu, i Nemačka je važna stvar i ovaj, Nemačka je priča i to… Nemačka. Ali najvažnije je da zapravo napraviš promenu u društvu čiji si deo i iz koga si potekao.

Dženan Dževlan: Evo, samo jedan primer na tom tragu, mi smo prošle godine u Sarajevu imali predavanje koje su održala dvojica inženjera iz BMW-a koji su napravili, koji su na čelu tima koji je napravio platformu na koju se spajaju sva BMW vozila koja su onlajn danas, njih 25 miliona se paralelno spaja na, na tu platformu. To su Hrvoje i Tomislav, Hrvoje iz, iz Hrvatske i Tomislav iz Bosne, koji su održali predavanje u Sarajevu na konferenciji. I kasnije kad smo mi razgovarali o tom njihovom predavanju i o posledicama tog predavanja, pa bilo je da je došlo nekoliko aplikacija u BMW ljudi koji su prisustvovali tom predavanju i koji su videli da, okej, postoje ljudi naši koji prave sjajne stvari, i mogu i ja da pravim jednako dobre stvari. Jer auto treba da je nemačko.

Ivan Minić: Da. Ako već može da se bira, auto treba da je nemačko. Dženane hvala ti puno. Puno sreće u organizaciji, videćemo se tamo. Svi koji ste zainteresovani za ovo naći ćete linkove u opisu epizode da vi mogli više da se informišete o, o ovim stvarima. A, biće još razgovora na ove teme. Već smo se dogovarali da povremeno ubacimo još nekog od gostiju koji ima sličnu priču, sa kojima me je Dženan već i povezao. Na kraju dana to je taj taj nekakav trud da se zajednici doprinese time što ćemo da da prenesemo dobre primere. Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.