Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Marija Končar Ršumović i ona je defektolog. Zapravo ako vas je ta tematika interesovala moguće je da je znate sa društvenih mreža gde je aktivna već skoro 10 godina. Pričali smo o njenom odrastanju, formiranju, obrazovanju, ali i o tome šta je njen posao prethodnih 13 godina. Odnosno koliko su se stvari zakomplikovale, koliko ima više posla za nju nego što je to bilo u nekim možda prethodnim generacijama i šta su najčešći problemi koje roditelji i deca imaju. Ideja epizode nije da vas zastraši, već naprotiv, da vam neke stvari objasni i pokaže šta je sve u redu i normalno. Ali da onima koji nisu sigurni i prosto žele da razumeju i budu sigurniji da je sve ok objasni na šta treba da obrate pažnju i da je na kraju dana potpuno ok javiti se defektologu i popričati i uraditi procenu za sopstveno dete. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nastavljamo da istražujemo teme koje se odnose na zdravlje dece, razvoj dece, to kako da današnjim klincima pomognemo da dođu u poziciju da izgrade svetliju budućnost od ove koju smo mi napravili jer neće ovako moći još dugo, ne ne ide čini mi se u dobrom smeru. A izazovi pred kojima su su verovatno kompleksniji nego ikad u prošlosti, posebno u tom najmanjem uzrastu gde količina senzacija sa svih strana je beskonačna. U svakom slučaju, danas imam priliku da pričam sa Marijom koja je defektolog, al ja ne bih ni pokušavao da objasnim čime se ti zapravo baviš nego ako možeš ti da to objasniš nama kojima to nije struka da mi razumemo šta je tvoj posao.

Marija Končar Ršumović: Da mislim defektolog je inače ovaj jedna strašna reč tako da u suštini verujem da sadrži defekt da, mislim nije ako baš nismo prešli u taj da kažemo neki politički korektan ovaj naziv u stvari mi smo specijalni edukatori i rehabilitatori u jednom trenutku verujem da ćemo se tako zvati i onda će možda biti malo i jasnije čime se bavimo ali u suštini se bavimo ne samo decom odnosno ne samo decom ranog uzrasta nego decom školskog uzrasta, mladima, čak i odraslima u zavisnosti ko se da kažemo za koji uzrast opredeli, ovaj ja lično se bavim decom ranog uzrasta i decom školskog uzrasta ovaj i radim u suštini sa decom na stimulaciji razvoja kada govorimo o tom manjem uzrastu a kad govorimo o tom nekom školskom uzrastu radim tu neku podršku u učenju odnosno u pomoć u savladavanju gradiva iz bilo kog razloga. Tako da u suštini mi smo tu da pripomognemo razvoj u onom delu gde to nešto zastajkuje odnosno ne štima znači nešto se dešava pa to ne ide nekim tim tipičnim razvojem.

Ivan Minić: Ako bi sad napravila neki presek za za ovih prethodnih desetak godina šta su da kažemo najčešće teme i najčešći problemi koje pokušavate da adresirate i rešite?

Marija Končar Ršumović: Kada govorimo o tom nekom ranom uzrastu znači to su deca koja najčešće kasne u govorno jezičkom razvoju odnosno u tom nekom psihomotornom razvoju to je nekada to je u mom slučaju to najčešće fina motorika ovaj i razvoj govora ovaj dok kada govorimo o tom nekom školskom uzrastu to su savladavanje gradiva kao kao takvog znači najčešće to srpski matematika ovaj i srpskog gramatika a onda ako je gramatika onda je uglavnom i matematika jer za gramatiku treba neka i logika da bude ono razvijena i to je u suštini to nekako ono čime se ja najčešće u suštini tu tu bavim. Odnosno ako govorimo o deci školskog uzrasta koja su atipičnog razvoja znači koje se na primer obrazuju po IOP-u odnosno individualnom obrazovnom planu onda je to pravljenje plana koji je za njih i pravljenje u suštini tog nekog materijala koji im pruža to jest pruža mogućnost da mogu da savladavaju gradivo na onaj način kako njima odgovara odnosno ta neka podrška učiteljici koja bi okej trebalo da dođe sa strane škole ali smo svesni toga da to mislim ne funkcioniše uvek tako nego da je potrebna pomoć sa strane.

KAKO EKRANI UTIČU NA RAZVOJ MALE DECE

Ivan Minić: Sve češće čujemo od roditelja da deca imaju razne neke probleme ili izazove u razvoju u napredovanju kroz uzraste kroz školu i ponekad se čini da barem je moj utisak takav, da se sa svim tim etiketama prvo preteruje da to ne bi trebalo da da daju ljudi kojima to nije struka i da možda je lepo gledati serije ali ne mora baš svaka serija da bude inspiracija za za realni život činjenica je da se stvari drastično menjaju da je naše okruženje potpuno drugačije. Mi smo tu negde godinama stvari sa kojima smo mi odrasli stvari sa kojima sada klinci odrastaju su potpuno drugačiji. Mi za početak mogli smo da budemo fascinirani ekranom al to je bio ekran televizora koji je ipak bio negde dalje mali, sa mnogo manje sadržaja sa mnogo manje svega mislim od onog trenutka kad se pojavio Cartoon Network to je to ali opet ni on nije bio dostupan sve vreme mislim tako da to…

Marija Končar Ršumović: Ali otvorilo neke čakre

Ivan Minić: Ali činjenica da sada prvo od najmanjeg uzrasta klinci imaju kontakt sa ekranom koji mogu da kontrolišu gde mogu da biraju šta će im se servirati i da vrlo često sa tim ekranom provode sate, da su over stimulisani u svakom trenutku ovaj svim i svačim, činjenica jeste da je raspon pažnje mnogo manji, da je jako teško zainteresovati decu, motivisati ih za nešto da neke stvari i dalje funkcionišu ali da prosto mehanizmi trigeri nisu ni blizu isti intenzitet stvari nije ni blizu isti pa ako možeš pre nego što krenemo sa hronološkim putem da nam oslikaš neke primere reprezentativne primere toga šta radiš na dnevnom nivou.

Marija Končar Ršumović: Da znači kad je u pitanju mislim ekrani to kažemo to je ovaj recimo eto ja se da kažem individualnim radom bavim od aktivno u smislu da se samo time bavim od 2013. godine ovaj pre toga sam radila i u grupama i da kažemo radila i u vrtiću i sve, ali od 2013. da kažemo taj moj počinje moj rad jedan na jedan znači to je sad 13 godina i znači u tih 13 godina mislim da je bar 70% dece koje su došle na procenu kod mene bilo izloženo ekranima u smislu od najranijeg uzrasta znači ne govorim o to sad imam pet godina i gleda crtaće znači naravno da će dete od pet godina da gleda crtaće znači niko ne govori da dete ne treba da gleda nikad ništa mislim posebno ne danas, nego govorimo o tome da znači u smislu deca koja imaju godinu dve da kada dođemo u tu neku uzimanje anamneze odnosno tih nekih podataka prosto o porodici o porođaju, prvim godinama života i svemu tome dođemo do toga na primer da je dete gledalo kad se sve to sabere nekih četiri sata ekran. Znači do svoje druge godine dnevno. Mislim četiri sata dnevno je puno i za nas da gledamo ekran na primer. Mislim a kad govorimo na primer da dete u suštini tu spava nekih 10 sati znači to je od 14 sati na primer budnog znači od 14 to prava recimo dva sata ako spava popodne, znači to je 12 sati od tih 12 sati 4 sata gleda u ekran. Znači a onda u tih osam sati je ušlo i kupanje, jelo, svi znamo da jelo sa decom ne može da traje, aha mi smo sada ovaj u u fazi uvođenja nemlečne ishrane to ne može da traje tri minuta čak i kada se pojede celih pet kašika. Ovaj tako da u tom smislu znači to je onda jedan veliki deo detetovog dana i onda to je u stvari trenutak gde dete sedelo, nije se pomeralo nego je samo gledalo u ekran i to je najčešće u stvari telefon ili tablet. Što znači da on ispred sebe ima jedan super super brzi internet i super super brzu informaciju gde ono u stvari na kraju dođe do toga da samo to šalta jer jako brzo oni shvate da to mogu da promene i znači dođemo stvarno do toga da oni u stvari su odrastali u nekoj nestimulativnoj sredini a sad ekran je jako dobra dadilja da se ne lažemo dete koje dobije ekran ovaj ako želi

Ivan Minić: Efikasna možda ne dobra ali efikasna

Marija Končar Ršumović: Pa da da ali mislim u tom da, u tom smislu znači kao dobra je u smislu ne mora da se plaća previše a ovaj radi posao u smislu dete će biti na mestu ali učini neku da kažemo tu neku lošu ovaj uslugu odnosno medveđu uslugu detetu gde u stvari ne daje nikakvu stimulaciju za taj razvoj i onda u stvari stvarno dođemo do toga da dete kasnije prohodava, kasnije progovori jer tu nema neke interakcije u stvari nema tog nečega. Jer mi kad uglavnom meni kažu jako često ali mi smo odrasli na crtaćima mislim ja sam prva gledala crtaće kao kao mala ja sam 90-o godište znači mi smo imali da kažemo u full time-u TV znači samo što nisu bili crtaći nonstop ali gledali smo crtaće i na videu znači na kasetama i sve to, ali smo se kretali jer je to bilo na TV-u pa ne znam odeš ovamo, odeš tamo, i znači nebitno to i gledaš malo ali se opet nekako krećeš ovo bukvalno dobiješ nešto što te prikuje za stolicu i ti ne moraš da mrdneš još ako ti neko donosi vodu, hranu i pored tebe znači ti si ne moraš da se pokreneš u suštini četiri sata. I onda u stvari dođemo do toga da jako često se roditelji obrate kad shvate da u jednom trenutku to nešto ne ide je l’ te kako bi trebalo onim nekim svojim tokom već da dete ne znam ne izgovara cele rečenice, da ne može da drži ne znam bojicu olovku da je nespretno sa nekim sitnim stvarima igračkama da se jako brzo iznervira u stvari kada treba nešto precizno da uradi u smislu evo na primer sad ne znam ova čaša kad treba nešto da prespe u nju znači ne znam da to bude ne znam velika količina prospe se i onda dođe do tog nekog bukvalno eksplozije i to ne u smislu kao tog nekog tantruma koji da kažemo tipičan razvojni period već ono stvarno da se u smislu emocionalno raspadnu odnosno da ne mogu da se sastave posle toga ovaj jako dugo vremena jer to u suštini ih ovaj jako jako iznervira jer nemaju te da kažemo razvijen taj tu neku toleranciju na frustraciju zato što taj ekran stvarno ne nudi mislim ništa ne nudi nudi u stvari jako puno senzacija znači on nudi vizuelne senzacije, auditivne senzacije, u suštini i taktilne senzacije jer to nešto se pomera, vibrira i slično. Ali u suštini ne nudi ništa drugo od toga jer sve je brzo i sve je odmah i mi u stvari ne moramo ništa da sačekamo i onda dođemo stvarno do toga da dete od ne znam pet godina ne može ništa što ne dobije u roku od šest sekundi da da sačeka jer jednostavno nema dovoljno razvijeno strpljenje jer nije naviklo na tako nešto a onda se to naravno preslikava i kasnije u školi gde ne mogu da pročitaju duži tekst, ako je duži tekst krenu već na pola da da im se ljuljaju slova, da mislim ono se umaraju, da više ono ne znaju otprilike gde su, isto važi i za pisanje da im se ruka ovaj oznoji da ih bole ono mišići u smislu da im se grči, dlan i slično zato što jednostavno nisu nisu navikli na tako nešto pa onda ono mislim tipična situacija da ne znam detetu do devete godine su seckali na komadiće sendviče da bi brže jelo jer ne može ne može da podnese u smislu kao ceo sendvič pa sad kao nije to to nego mora na komadiće jer će brže pojesti i brže će se vratiti da nešto to drugo radi odnosno je l’ da igra igrice ili da gleda neke crtaće. Tako da u tom smislu u jednu ruku nije kao da mi iz struke želimo da deca ne budu digitalno pismena već samo da u stvari ta digitalna pismenost bude nekako logično da se razvija znači jer nema potrebe da dete od dve godine zna da šalta vide na YouTube-u na primer naučiće naučiće jako brzo otprilike na naučiće za dva sata. 

FINA MOTORIKA I ZAŠTO DECI TEŠKO IDU PISANA SLOVA

Ivan Minić: Viđao sam razne neke interesantne primere sećam se pre desetak godina ovaj u razgovoru sa jednim prijateljem koji se bavi sa ljudima koji su se bavili proizvodnjom drvenih igračaka koje su netretirane koje su da kažemo ono potpuno zdrave u tom smislu i sve to struktura tih igračaka koje su okej neke su bile ono ne znam vozić, traktor, kifer sve to a neke su bile meni krajnje neobične jer su neka vrsta mozgalica sa nekim lavirintom koji spajaš i sve ostalo i ja pitam okej kako ste došli na ideju za ovo, za ovo znam kako ste došli na ideju svi su to videli i čovek koji je da kažemo autor cele priče mi kaže pa pre nekoliko godina sam sretao roditelje na novosadskom ovaj keju su šetali ja sam tu prodavao prve te igračkice koje ja pravio prikupljao fidbek i to se sve i jedan otac me je pitao da li mogu da napravim neku varijantu gde će dete moći da vežba finu motoriku zato što ima problem to je onaj period kada krećemo u školu i kad još uvek ne pišemo slova nego pišemo one razne linijice u raznim oblicima to bi bilo izuzetno frustrirajuće u moje vreme jer kao dobar deo nas smo u odeljenju došli, znali smo da pišemo i latinicu i ćirilicu ili makar ćirilicu i onda se vraćaš na to a u suštini je dobro što se vraćaš na to zato što ti znaš da pišeš, ali ti nemaš nikakvu ni disciplinu ni trening, ni ništa ti znaš da napišeš kad treba da napišeš tri reči ako treba da napišeš dve rečenice ti se naravno umoriš ovo je ideja da izvežbaš te poteze i da… On kaže dete ono, uspeva da stigne ali mu je izuzetan napor i veliki je problem i oni su napravili nešto što je mislim iz ugla dečijih šaka, iz ugla mojih šaka nije veliko, al’ iz ugla dečijih šaka su dve velike drvene šake u kojima imaš lavirint za klikerčić i ti jednom šakom praviš to i onda ga prespeš u drugu i tako se vežba i prvo kao reakcije su bile fantastične jer dete pomisli odmah kao Hulk da ima ogromne šake a kao zanimljivo je i nije previše teško, možeš da budeš okej na početku nećeš biti nećeš moći sve ali neće ti ispasti odmah i onda se deca ovaj pokrenu i kao već posle mesec mesec i po dana ima neko super rešenje za to a dobro i kad ti dođe neko od drugara možete da podelite i tako to i super je da sa jedne strane imaš klasične igračke koje su namenjene tome da razvijaju te neke specifične stvari a viđao sam i rešenja za tablete rešenja za računare gde je ideja da se deci stimulišu baš te neke konkretne stvari gde vodi dete kroz proces to je igra, dete to doživljava kao igru ali kroz tu igru baš tačno vežba to što treba da vežba tako da ima zanimljivih stvari.

Marija Končar Ršumović: Ima ne ima i mislim i to je na jednu ruku je da kažemo korisno al opet sad ono mislim i tu treba preći sad na primer ne znam tog crtanja po tabletu na primer prstom treba preći na olovku jer mi ne crtamo prstom pišemo i dalje olovkom. Ovaj tako da i olovka je stvarno značajna mislim ono danas je u suštini da kažemo prirodan pokret je su pisana slova jer ona su prosto tako kako ide ručni zglob i jednostavno to je ono šta je da kažemo prirodno i intuitivno bi trebalo da budu pisana slova a štampana da budu teža, ali danas je na primer to drugačije, jako su teška štampana pisana slova pardon deci da pišu zato što u suštini jako često im pokret ne ide iz ručnog zgloba nego im ide iz lakta jer to samo ono u stvari govori da nisu toliko stvari radili rukama odnosno nisu koristili celu šaku nego su možda koristili prst ili nešto jer jednostavno ni ne igraju se toliko tih igara koje zahtevaju upotrebu šaka. I onda to u stvari dođemo do toga da štampana slova budu super a onda kad dođu pisana bude mislim katastrofa ono da ne znam, da znamo da pročitamo učiteljica, mama, tata i ja zato što konstantno viđamo ta slova i to je to ono otprilike mogla bi se šifrovana poruka poslati lagano.

Ivan Minić: Da s tim rukopisom mislim suštinski ti kada pišeš štampana slova ti crtaš slova.

Marija Končar Ršumović: Tako je da, mislim to su da to su u suštini sve prave linije mislim nema ništa da

Ivan Minić: I individualno je potpuno u smislu ti crtaš slovo po slovo ti kad pišeš štampano, kad pišeš pisano ako pišeš brzo recimo ne daj bože kao lekari

Marija Končar Ršumović: Apsolutno tako je

Ivan Minić: Ti napišeš reči iz jednog poteza faktički potpuno je drugačija mehanika toga svega.

Marija Končar Ršumović: Jeste mislim to je da. I to je ono što u suštini i opet na na početku onim prvim razredima kad se u stvari uči pisanje, pisanje slova se dosta insistira na tom pravilnom pisanju slova što da kažemo danas koliko toliko je možda u neku ruku kad govorimo o današnjim generacijama možda bi trebalo da se promeni da se malo prilagodi da to ipak može da se da bude i da kažemo da taj neki lični pečat, ovaj jer mi na kraju svi promenimo rukopis mislim ono ovaj jer jednostavno što bi se reklo ta brzina eto pisanja i svega ovaj i opet tog nekog da kažemo ličnog, naših ličnih osobina, ovaj prosto da kažemo utiče na na razvoj rukopisa ali jednostavno se oni tu jako trude i jako se u stvari nerviraju kad ne mogu to da napišu kako je napisano ne znam u bukvaru ili u čitanci ili u tome ne znam u onoj vežbanci u stvari odakle treba da prepišu i onda ono brisanje u stvari ih dodatno ovaj frustrira i to je onda opet tu gde se vidi ta ta taj nivo tolerancije na frustraciju kako je zna da bude nizak zato što je to opet nešto za šta treba vreme. Svi oni to savladaju na kraju ovaj neko će pisati lepše neko će pisati ružnije i to je sasvim što bi se reklo u redu mislim ne možemo svi pisati krasopis, ali ovaj ali kako se zove, važno je da se mislim pročita na kraju.

Ivan Minić: Da bude funkcionalno.

Marija Končar Ršumović: Tako je da da mislim ono u suštini zna da se da napiše, potpiše, pročita ovaj i to je u suštini najbitnije da bude to stvarno funkcionalno znanje a ne samo naučeno pro forme.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Dobro da te ja vratim na početak priče kako obično to radimo u Pojačalu i da ti postavim naše Smajlis pitanje šta si htela da budeš kad porasteš.

Marija Končar Ršumović: Pa htela sam da radim uvek sa decom ovaj meni je sestra vaspitač i od uvek sam ovaj htela da da radim sa decom i kao mala sam htela i ja da budem vaspitač ovaj i da radim u vrtiću i to sam što bi se reklo probala sam, videla sam, nisam sigurna da bih ponovila ali kako se zove probala sam dve godine sam radila u vrtiću. Ovaj jer meni je sestra starija ovaj od mene 19 godina tako da je što bi se reklo ja kad sam se rodila i kad sam u stvari uopšte da saznala za svet oko sebe ja sam već kao nju imala kao odraslu koja je radila i onda mene je tako vukla je l’ kao ovaj mlađu sestru sa sobom po vrtićima u kojima je radila ovaj tako da sam je to uvek bila nekako želja a onda posle toga sam u suštini jedno vreme sam u stvari ne jedno vreme nego sam znala sam da ću da upišem za fizioterapeuta srednju školu otprilike ne znam od trećeg osnovne i onda sam nekako ubrzo i zaključila da ću sigurno da upišem defektološki fakultet koji se još tada zvao tako još nije promenio ime u fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju što je sigurno imalo uticaja mislim i prva ćerka moje ovaj sestre koja jeste osoba sa invaliditetom ovaj tako da u tom smislu mislim da je to tako nekako samo me ovaj oblikovalo u jednom trenutku sam se razmišljala o medicini ali sam onda shvatila da to ipak nije nije put za mene nego da je baš ovaj defektologija jeste ta koja je moja ovaj struka i tako i bi.

Ivan Minić: Kaži mi na tom na tom putu ovaj koliko su sve stvari kroz koje si prolazila bile za tebe interesantne i korisne i ko su bili neki ljudi koji su ti na tom putu pomagali da lakše doneseš odluke presečeš da otkriješ nešto možda novo da da otkriješ neki ugao cele priče jer imamo zajedničke prijatelje koji su iz perioda tvog školovanja i ja znam iz nekoliko slučajeva neki su bili i gosti ovde, koliko je zapravo ta srednja škola bila super u svoje vreme, koliko je bila da kažemo relevantna moderna drugačija od onoga kako je to izgledalo pre toga. Ni jedna nije idealna niti će ikad biti ali većina ljudi koje koje znam koji su deo te priče bili u generacijama ne znam 87 8 9 90 91, prvo su naučili jako puno toga i većina se bavi i vrlo su cenjeni. Što baš i nije neki redovan slučaj posebno za te škole nekog specifičnog usmerenja, naročito što ako razmišljam recimo o tom periodu a ja se sećam toga dosta dobro jer sam bio mladi sportista koji se vrlo često i prilično ekstremno povređivao, tada recimo posebno to domovi zdravlja i slično, nije bilo nikakvog znanja na tu temu znači sve se završavalo na tome stavim ti ona dva sunđerčića i struju i ništa i čekaš da otkuca sat i čekaš da otkuca sat oko tebe prosečna starost ekipe je 80 godina i obično su neki lomovi kukova i slične stvari a ti si kao mlad u principu zdrav jak kao konj i ideš na nešto što ti neće ništa doneti u tih 10 dana ali lekar je rekao pa sad ti ideš, pa na kraju kad se vratiš na trening ono trener ti kaže hajde sad radi ojačavaj ovo ojačavaj ono jer kao to što si prošao to to ne služi ničemu ali čini se da je baš taj period bio period kad se tu desio značajan skok i u stvarima koje su se radile i o znanju koje je postalo dostupno metodologijama i svemu tome prosto kako je to izgledalo iz tvog ugla.

Marija Končar Ršumović: Pa ja sam u suštini nisam znala za moju srednju školu odnosno za FFŠ dok nisam pisala listu, ovaj ja sam znala da hoću za fizioterapeuta al sam znala samo za ovaj onu u Deligradskoj i u suštini kad sam uzela onaj informator i pisala šifre onda sam bila o vidi imaju ovde kao i bolja je škola novija u smislu manja su odeljenja jer moje odeljenje u osnovnoj je bilo malo tako da mi je nekako i bilo i prijatnije da mi drugo mislim nastavak bude isto ovaj manja odeljenje i onda kako se zove sam to stavila kao prvu želju ne znajući ništa o školi osim da je ogledna i to je to ništa se ja dalje nisam tu razmišljala šta to znači ogledna i ovaj i onda kad sam tu upala onda sam kao okej šta znači ogledno ovaj i kao ta 60% praksa 40% teorija vrh još kad sam saznala da nema istorije vrh duplo. Ovaj jer istorija nikad nije bila moj ovaj predmet izvinjavam se ali ovaj na kraju me je dočekala sad na poslu, al to je… to je to. Ovaj šta da se radi ali uglavnom kad sam došla onda tamo mislim što bi se reklo odmah smo stavljeni u u taj praktični deo što je baš prijalo i stvarno nekako je bilo uvek dinamično ovaj i ja kažem meni je na primer ta srednja škola za konkretno moj fakultet rešila mi je pola prve godine zato što nismo imali tih nekih medicinskih predmeta ovaj što se tiče baš kao tih nekih ne znam oboljenja, stanja, bolesti, klinička slika i slično. Znači to skoro ništa nisam morala da spremam za za ispite zato što sam imala jako dobro znanje iz srednje škole i i mislim u smislu prepolovila sam sebi vreme učenja. Dok na primer koleginice koje su bile isto fizioterapeuti ali u Deligradskoj opet su morale mnogo više da uče zato što su oni bili jako dosta opterećeni istorijom, geografijom u prvoj godini i tim nekim stvarima u suštini koje su im oduzimale vreme a manje su se bavili praksom odnosno tim praktičnim radom. Tako da u suštini ja mislim da ja sam već u nekoj drugoj godini fakulteta počela da se da kažem bavim tim nekim nevladinim organizacijama odnosno da učestvujem u tim nekim njihovim programima zato što sam bila da kažem u srednjoj nisam se toliko time bavila ali sam bila ono u smislu imala sam dovoljno da kažem hrabrosti da kažem okej ja to mogu i mogu mislim okej pratiću šta mi neko kaže al’ u smislu već imam neku podlogu. Znači nisam baš ono da ne znam ništa baš zbog te srednje škole što smo u stvari stvarno tu dobili to nešto da smo imali i kontakti sa ljudima i prošli smo sve i svašta u smislu tih nastavnih baza, praktičnih baza znači stvarno smo bili u kontaktu to sa sa ljudima i isprobavali sve to što smo jelte radili u srednjoj školi što na teoriji što na praksi. Ovaj meni iskreno nikad mi nije bila ni da kažem želja da nastavim time da se bavim, kao da nastavim dalje da se bavim kao fizioterapeut da upišem višu odnosno visoku ovaj jednostavno nisam se videla u tome ali u suštini mislim da je to neko kad smo mi završili tu srednju školu znači 2009. da je tad došla stvarno znači na primer u naredne ne znam ni četiri pet godina da je stvarno dosta toga došlo od metoda što se primenjivalo u svetu xy godina da su i kod nas došli ovaj da drže te obuke ovaj što je mislim da kažemo stvarno onda dalo neki bust celoj toj sferi ok i dalje to u nekom privatnom sektoru ne toliko u državnom ali dobro to znamo da kod nas državni sektor stvarno treba malo više vremena ovaj ne samo za fizioterapiju nego za za sve, ovaj ali opet mislim da mi je stvarno ta srednja škola dala to nešto da se osećam prosto slobodno da nešto probam jer ono prosto oni su nas od prve godine ubacili to dom zdravlja, VMA probajte budite sa pacijentima. I onda jednostavno se osećaš nekako opuštenije da probaš i da pogrešiš nema veze pitaš kako da ispraviš ili pitaš nekog ako ne znaš on će da ti objasni i uputi te kako, šta da uradiš. I onda mislim otprilike sam eto tačno od neke druge godine krenula u suštini u rad sa sa decom i sa roditeljima bez nekih velikih u suštini problema da ono u smislu se sad kao osećam povučeno da ne znam šta ću da ne znam gde sam nego da kažemo osećala sam se kao svoj na svome.

STUDIJE I PROMENE U POLJU

Ivan Minić: Mislim da je zapravo taj taj period od recimo 2000. do 2010. kod nas a možda par godina ranije u svetu postao period u kome velika većina stvari koje su te pre toga dovodile u situaciju da faktički budeš invalid da imaš ozbiljan celoživotni problem sa ne znam kolenom kukom bilo kojim većim ozbiljnijim problemom prelomi koji su bili kompleksniji najdalje što smo išli je da se taj prelom zaleči al ti više nikad tu nogu ne koristiš na isti način i sve ostalo. Da se to sve drastično promenilo u smislu da ni ono neke ozbiljne povrede više nisu bile konačna presuda da ti više nećeš moći da se baviš, da iako si sportista ono kao ne znam 99. je bila ono otprilike presek meni se čini kod nas da prednji ukršteni ligamenti znače kraj.

Marija Končar Ršumović: Dobro da.

Ivan Minić: E od 2000. te više ne znače i dalje je to teška povreda, i dalje je to oporavak i sve ostalo ali postoji mnogo slučajeva ljudi koji su nakon oporavka bili bolji zato što su po prvi put u životu zapravo istrenirali tu nogu i i uradili sve što treba u tom procesu jer pre toga znaš ono kad te neko kaže što se ne zagrevaš pa zato što nemam osećaj da imam da postoji realna potreba za tim do prvog puta kad to ne bude razlog problema svi počnu da se zagrevaju tek kada imaju neke problem što nije što što nije dobro. A mislim da je barem mi se čini iz onoga ovaj što sam pričao sa sa ljudima koji su prošli slično sličan put kao ti u tom početku ovaj da je taj momenat da ti suštinski razumeš kako funkcioniše telo tvoje tuđe, kad te nešto zaboli znaš šta te je zabolelo pošto kao jedan od najvećih strahova kod prosečne osobe je što kad oseti bol u ramenu ako krene da gugla naravno doći će do toga da je to neki kancer.

Marija Končar Ršumović: Tako je, uvek je kancer.

Ivan Minić: A u suštini

Marija Končar Ršumović: Tako je, može biti svašta nešto

Ivan Minić: Samo si nezgodno spavao, nabacio si ne znam ono jastuk na rame i kao imaš problem koji ima mnogo ljudi danas i tako prosto spava. Ali ti ne razmišljaš o tome jer ti ne znaš, tebe je to strah, a ko odeš još kod a ima raznih lekara, ako odeš kod lekara koji neće odmah ni shvatiti šta je ni nakon gledanja snimka nije očigledno i sve ostalo to se samo paranoja diže na max a ovde ti razumeš. Razumeš kako stvari u osnovi funkcionišu, pa sad te neke fine detalje možeš da razrađuješ i naknadno, ali je bitno to razumevanje i shvatanje na kom mestu se nalazi problem barem u jednom delu slučajeva.

Marija Končar Ršumović: Da da mislim i ono shvatanje u stvari i razumevanje tela i kao celine ali tela kao pojedinačnih da kažemo segmenata jer to je ono što u stvari mi možemo gledati to ono taj mali detalj ali onda u stvari moramo pogledati i kao šta je to ostalo znači ono aj baš ono ako se uhvatimo tog ramena ono i kakav je tu obim pokreta u kom položaju boli u kom položaju ne boli, da li ono u smislu se taj položaj opet zauzima često ili samo u toku sna kad se mislim smo svi što bi se reklo mrtvo telo maltene. Ovaj ono teži smo jedno 20 kila i onda mislim to naslonim na to rame i slično ovaj i naravno i u kom smo da kažemo tom nekom periodu života jer mislim ono ja sad kažem sad posle trudnoće mislim u toku trudnoće i sad i pre trudnoće znači mislim ja sam tri različita tela ali bukvalno mislim tako se i osećam ovaj tako da u tom smislu znači ono kad sam čučnula pre dva tri meseca u stvari sad prvi put posle sedam meseci moje telo nije znalo kako da ustane. Ali bukvalno je zaboravilo kako da ustane iz čučnja gde sam ja bila ono kao okej kako ću sad da ustanem i ustala sam mislim ono kao dete koje iz čučnja ustaje prvi put znači ono kao da imam godinu dana i ustajem tako što stavljam ruke ispred sebe i dižem prvo kao trupa i glava je i dalje dole, mislim u tom smislu potpuno sam zaboravila taj taj potez jer mi je taj mislim u stvari taj položaj tela mi je bio zabranjen. Ono mislim dobar deo trudnoće i onda sam zaboravila, mislim, telo je bukvalno zaboravilo kao šta se tu desilo, kao kako trebaš da se tu ponašaš u tome. Tako da u tom smislu znači sve to treba gledati na na kraju da bismo mogli da stvorimo tu neku sliku ovaj a to se često nekada ovaj da kažemo stavi na stranu, nego se samo gleda taj trenutak aha to tebe boli ma to ti je, evo ti diklofen ili namaži ne znam ono konjsku mast.

Ivan Minić: Voltaren uvek voltaren jedan u frižideru nema ništa lepše nego hladan voltaren kad je ovako neko letnje vreme. No da se ne bavimo preporukom lekova ni to nemojte raditi ako vam nije rekao ni doktor ili farmaceut. Ovaj kada si došla na fakultet je l’ bilo to ono što si očekivala šta ti je tu bilo najinteresantnije, prosto, šta ste prolazili? Pošto mislim da je prilično nepoznato ljudima kako to izgleda zapravo.

Marija Končar Ršumović: Da, moja generacija je bila specifična jer je to neko vreme bilo neka smena dekanata to jest dekana i mi smo ovaj trebalo da bude određen broj upisan, upisano nas je duplo više ovaj tako da je u suštini nisam očekivala toliko ljudi. Znači to mi je ono prvo što mi je bilo šokantno jer onda prve godine manje više sve predmete slušamo svi zajedno svi smerovi i to je ono što je bilo ovaj otprilike sam bila ono kao kako ćemo disati kad smo svi ušli u onaj amfiteatar koji je pritom mali ovaj jer zgrada je da kažemo ta mislim ono neprilagođena tom broju studenata ovaj odnosno mislim te sale. I ovaj tako da je to meni bilo onako malo sam bila onako šokirana zato što opet osnovna škola malo odeljenje srednja škola malo odeljenje i onda dođemo do toga da nas ne znam 300 u jednoj prostoriji gde pola ljudi stoji zato što nema mesta gde da sedne al dobro sad su to napravile neke grupe i sve to. Ovaj ali iskreno kad sam došla na fakultet što se tiče kao profesora, profesora, ono što bi se reklo, bilo je sjajnih bilo je onih koji su stvarno znali da prenesu znanje, bilo je onih koji su bili zanimljivi ali su bili zanimljivi kao pojave više nego što su hteli da nešto nas nauče nego jednostavno tu su, da bi bili tu. Ali opet ti od svakoga nekako izvučeš, neku svoju ovaj, neku da kažemo, uzmeš to nešto što što misliš da će ti da će ti biti važno, a i na kraju krajeva mislim kažem ja sam prosto nekako uvek se vodila time ako se meni to dopadne izvući ću ono što smatram da je da mi je interesantno. A ono što mi nije, prosto to mi je nebitno, naučiću koliko moram za prolaz, ali ono što me stvarno bude da kažem uhvatilo tu ću se malo dodatno potruditi. Tako da meni je onako fakultet bio okej s tim da ja sam da kažemo radila praksu to jest te neke vežbe u srednjoj školi i onda mi te neke vežbe na fakultetu su mi bile blago rečeno katastrofalne, organizovane, zato što ono u srednjoj školi za fizioterapeuta svaka vežba praktična odnosno nastavna baza je ti radiš sa pacijentom pa makar mu stavljao samo ta dva sunđerčića ti ih staviš. Dok na mom fakultetu mi nismo nikad znači osim eto na tom jednom predmetu pa smo nešto imali kao neki dodir sa decom na nekom logopedskom smeru. Ovaj u suštini mi se nismo dotakli dece mi smo tu vežbali jedni na drugima, mi ne gledamo ni osobu sa autizmom ne gledamo ni osobu sa motoričkim poremećajem mi smo tu negde gledamo mi u papir na kome piše šta sve možemo da vidimo. I onda mi je to bio baš onako onako šamar u stvari nekog tog mog da kažemo očekivanja ja se sad tu da radim sa decom ima tu sad svašta nešto da se dešava. U suštini je to na fakultetu potpuno suprotno bilo i onda smo mi imali tako neke vežbe gde odemo u grupi, pa tako nas ono pet šest sedi i gledamo jedno dete pa onda svi imamo tako istu vežbanku i kao nešto beležimo pa onda izađemo pa malo porazgovaramo i to je to i u suštini to je bilo to. Bilo je naravno onih koje koje bi bilo požejno zaobilaziti i apsolutno ništa nisu ono nešto da kažemo prenosili nego su eto tu bili da da popune neku tu svoju možda kvotu. Ali ono što jeste bilo ovaj najveći možda ustvari šok pored tog kao brojnosti jer to se hajde kao izbalansiralo posle jeste neorganizovanost. Ovaj i ja uvek govorim svima kome pita ono za za FASPER neorganizovanje mislim jednostavno mnogi su fakulteti neorganizovani ali oni su mislim ne znam ono pošto je moj onda kažem ono jednostavno imaju taj neki trenutak ovaj da se nikad ništa ne zna do poslednjeg trenutka i onda se sazna i u šest sekundi kasnije se promeni i za šest dana se opet promeni. Ovaj tako da u tom smislu to je baš bilo onako izazovno uh prihvatiti na neki način zato što ja volim da da znam neke stvari ono unapred ovaj pa mi to ono bilo nekad kao ta neka neizvesnost koja mi je dodatno znala više opteretiti nego ne znam ispita ovaj da l’ će se kao to sad nešto tu poklopiti šta ko pomera ovaj a ne pomeri onaj i onda to sve saznaš u nekom poslednjem trenutku, ali generalno kao tih pet godina ovaj sa sa onim masterom to je peta godina u suštini dobila sam to što sam tražila i mislim da onaj uh da će ga možda mnogi reći da se ne dobije toliko praktičnog znanja ali mislim da onaj u suštini ko želi da ga dobije da ga može dobiti i ovaj i ne znam da li se to ne samo mojoj generaciji zadesila takva sreća da smo mi imali stvarno dobre baze nastavne i da smo stvarno svašta nešto videli od nekih da kažemo tih neformalnih grupa u smislu ne znam likovne radionice gde su samo učesnici osobe sa autizmom ili ne znam plesne radionice gde su osobe sa invaliditetom gde budu ono i ne znam gluve i nagluve osobe osobe koje su korisnici kolica u smislu različiti da kažem invaliditeti. Ovaj do toga da smo ono bili ne znam po vrtićima školama da smo mogli da isprobamo sve to što smo učili u suštini na teoriji i da smo mogli da isprobamo i u praksi tako da u tom smislu stvarno sam da kažem bila zadovoljna al opet sad neke kasnije generacije znam da nisu imale možda tu sreću posebno sa ne znam sa protestima i svim tim što se da kažemo dešavalo što je opet naravno bilo opravdano ovaj al opet mislim da se da kažemo i promenilo opet nekako rukovodstvo ovaj na fakultetu pa su se i na neke nastavne baze promenilo, promenila se akreditacija i onda su se smanjili ti naši taj neki predmeti su se rastavili, pa su se pretvorili u dva, i to sasvim odmah donosi neku drugu drugu dinamiku. I automatski manje možda nekog truda za tu neku praksu, tako da je kažem moja generacija stvarno je imala ovaj ne možemo se žaliti na to šta smo hteli to jest šta smo mogli da vidimo, znači je samo eto bilo na našem onom individualnom da li ćemo to iskoristiti ili ili nećemo. Mislim da li ćemo to nešto iskoristiti za nešto da mi naučimo, ako nas to prosto taj deo tu zanima, jer mislim mene ne znam u tim nekim neformalnim, to jest nekim udruženjima gde smo bili, na tim nekim radionicama ja sam tu posle nastavila kao nekih da volontiram jer me je jednostavno to zanimalo, ovaj dodatno da to nešto prosto što bi se reklo isprobam i da vidim to što sam učila da mogu da primenim i u i u praksi. Tako da to je ono što mi je bilo ovaj da kažemo značajno. Ovaj, al opet mislim da kao i svaki fakultet u suštini dosta to zavisi od od nas individualno. Možda nisu toliko ti spoljašnji faktori bitni koliko je naša odluka da nešto uzmemo od tog fakulteta, hajde da se tako izrazim.

Ivan Minić: I da i da tražimo na kraju dana da.

Marija Končar Ršumović: Tako je, da mislim da iskoristimo to što nam što nam daju.

Ivan Minić: Kaži mi tu je otprilike postavka bila kao i na još nekim fakultetima gde je prva godina ta koja je zajednička koja je nekakva osnova i sve ostalo i onda postoje smerovi specijalizacije i sve ostalo šta šta je postojalo u to vreme od smerova i kako si ti, ti si znala šta hoćeš okej ali kao šta šta su bile opcije.

Marija Končar Ršumović: Da. Ja sam znači u suštini somatoped odnosno završila sam smer za motoričke poremećaje ovaj i to je i dalje mislim vrlo slično znači ima logopedija, ima specijalna edukacija i rehabilitacija osoba sa intelektualnom ometenošću, znači isto specijalna edukacija i rehabilitacija za osobe koje su gluve i nagluve slepe slabovide, motorički poremećaji i za probleme u ponašanju i ne znam da l’ sam nekog zaboravila. Aha, ima ustvari sad novi smer senzomotorni smer ovaj tako da u tom smislu ja sam znala da ću ići na na taj somato smer, s tim da sam se ja tu da kažemo negde posle završetka fakulteta i tokom fakulteta malo dodatno edukovala da u stvari se preusmerim možda ka svima jer mislim malo je sada tog izolovanog da kažemo problema okej ima ali su opet jako česte ustupljene te neke ometenosti gde dete odnosno osoba ima problem u više nekih ovaj sfera što znači ne znači da se sad bavimo svima mi, on u smislu da sam ja sad postala odjednom logoped zato što radim sa decom koja imaju problem u govorno jezičkom razvoju nego jednostavno radim moj deo posla samo radim sa decom koja imaju problema sa govorom ali to što ne znači da oni ne idu kod logopeda.

Ivan Minić: Kaži mi ovaj postoje osnovne studije postoje i master šta, šta master konkretno donosi i kako je postavljen.

Marija Končar Ršumović: Pa master u suštini tu i tamo ne donosi nešto previše iskreno ovaj izvinjavam se ako ko sa FASPER-a sluša ali ovaj al’ u suštini ništa nekog znanja dodatnog ne znači znači više nekako baziran na pisanju radova i možda je više neka osnova za onog ko hoće doktorske studije da kažemo da tu da neki bust za to da dobiješ neku osnovu koja će ti trebati za za doktorske za pisanje tih stručno naučnih radova. Jer u suštini sad tu doduše govorim iz mog master mog ugla zato što sad akreditacija je drugačija pa je malo promenjen program, ne znam sad kakva je situacija ovaj, ali u suštini ne nudi ništa nešto dodatnog nekog ultra znanja u odnosu na na osnovne studije nego se to samo nekako nadovezuje i više se možda bazira na to da znamo da napišemo stručno naučni rad ovaj i ok potreban je da bi se zaposlilo ovaj u prosveti na primer u obrazovanju školi, vrtiću mora se imati završeni master.

PRVI POSAO 

Ivan Minić: Ti kada si došla negde pred kraj studija radila si dosta tih nekih volonterskih stvari učestvovala na projektima i i tako dalje, ali kad je otprilike došlo vreme da treba da se razmišlja o tome šta će kako će da se zapravo radi je l’ ti se to iskristalisalo kroz kroz taj proces, jesi pred kraj već znala otprilike šta želiš i kako želiš da počneš.

Marija Končar Ršumović: Da, u suštini znala sam da želim da se bavim decom i da u suštini želim da kažem tim individualnim radom pre svega da se bavim ovaj želela sam svakako da da radim u vrtiću da to probam i to mi se ostvarilo 2018. ovaj znači kroz ono pet godina posle završetka ovaj fakulteta, ovaj dobila sam tu priliku i mislim zahvalna sam toj prilici jer što bi se reklo uvek bih se pitala da je da je nisam probala ovaj, i meni je bilo u suštini lepo tamo ovaj, sad samo eto tako su se da kažemo namestile ovaj planete pa nisam tamo i ostala duže, ali uglavnom, znači znala sam da to želim da bude u stvari moja ciljna grupa da budu deca, probala sam godinu dana sam i radila sa sa odraslom osobom ali jednostavno u tome se nisam nisam našla i odgovorno tvrdim da je mnogo teže raditi sa odraslima nego nego sa decom, ma šta ovaj to da kažemo rad sa decom značio. Ovaj jer je jednostavno drugačije je, ovaj i zabavnije je mislim biti sa sa decom, to to je definitivno. Ovaj, iako je nekad ono stvarno teško, ali je ovaj stvarno stvarno je lepo mislim ono na kraju dana je super.

Ivan Minić: Mislim da je da je generalno užasno teško raditi sa ljudima koji su već formirani

Marija Končar Ršumović: Tako je,

Ivan Minić: Koji imaju neke prilično čvrste stavove, navike i sve ostalo.

Marija Končar Ršumović: Tako je.

Ivan Minić: Kod dece sigurno to postoji, deca isto mogu da budu izuzetno jaki karakteri i sve ostalo ali je to i dalje nekakav plastelin.

Marija Končar Ršumović: Jeste i to i s mislim i sa decom se mislim nekako il se poklopiš ili se ne poklopiš i neko ja sam uvek bila ono ok ako se ne slažem prosto sa detetom ja to otvoreno kažem i jednostavno ne idemo zajedno i preporučujem nekog drugog terapeuta zato što mislim to je neko smo, smatram da je traćenje to jest mog i dečijeg vremena znači ja gubim vreme a gubi ga i dete znači u smislu to je neko samo tačke gledišta to je gubljenje vremena mislim ako se dete dobije ono u smislu histerični napad kad me vidi ovaj jednom dvaput, treći put znači jednostavno mu nešto ne prija ovaj kod mene znači prosto i ako ja vidim na ono kad vidim detetovo ime i ovaj vidim neko da to jest stvori mi se neko opterećenje jednostavno to to nije to i stvarno onda gubimo vreme. Hajde što ja gubim vreme ono kao što dete gubi to svoje dragoceno vreme tog ranog razvoja tako da je uvek i tu bolje preporučiti nekog drugog nego forsirati pa sad kao navići će se, pa nije stvar navići će se nego treba ono u smislu da dete dođe s nekom ono željom na na rad a ne zato što mora da se jednostavno tu vreme gubi a opet to ne znači da ono u smislu svako dete koje negoduje da se mi nismo povezali. Znači imala sam ja dece koje stvarno ono što bi se reklo, znali smo da vrišteći da provedemo čas ovaj jedan dva tri pet, ali se videlo da se mi kao otprilike u stvari kao deca preispituju je l’te svoje granice. pa valjda i to samo da jednostavno taj trenutak treba da prođe iz tog nekog prilagođavanja ili da se nešto dešavalo neka velika promena u detetovom životu i da jednostavno je moralo da se sve namesti što bi se reklo na na svoje i da onda to prosto je posle toga bilo ono da jednostavno tu smo, gde smo i zajedno se družimo.

Ivan Minić: Približićeš nam više i konkretnije o tome, ali moj utisak je negde za većinu tih stvari da suštinski je to isto kao i u nekim drugim stvarima u životu kada treba nešto da učiš ili nešto da vežbaš ti u suštini najviše vremena treba da provedeš sa stvarima koje ti ne idu. Niko ne voli da radi ono što mu ne ide, niko ne voli da radi ono što mu je teško.

Marija Končar Ršumović: Tako je.

Ivan Minić: Oni koji uspeju sebe da motivišu da stalno rade stvari koje su im teške posle naprave neke fantastične stvari zahvaljujući tome, ali generalno to je mislim neprijatno. Ti ne želiš da radiš to, ako možeš da biraš između toga i nečega što ti je super fokusiraćeš se na ono što ti je super i u čemu se ti osećaš dobro i sa čim se ti osećaš dobro i tako dalje.

Marija Končar Ršumović: Pa da i ono što je lakše jer jednostavno to je nekako ono u ljudskoj prirodi da idemo onim lakšim putem i jednostavno ono sve što je da kažemo teško iz bilo kog razloga znači moraće da se stvori neka vrsta otpora. Ne mora da znači da će to da bude neki strašan otpor ali jednostavno da će da bude nekog negodovanja al opet onda je stvarno, stvarno naći baš to nekom neki motivator. Znači ono za početak to može biti spoljašnji motivator, a onda da u stvari dođemo do tog unutrašnjeg motivatora da stvarno ono dete želi zbog zbog sebe odnosno da shvati zašto je to nešto važno da da sazna, da nauči i da će mu u stvari ne znam ta veština doprineti da bude samostalnije na primer, da nešto može samo da uradi. Jer mnogi ne vide ono u startu zašto na primer to nešto mora da radi, a onda u stvari nekad vremenom kao aha brže ću ne znam izaći napolje. Ovaj, ako znam sam da se obujem, a ne da čekam da me neko obuje.

POČETAK KARIJERE U CRNOJ GORI 

Ivan Minić: Zvuči kao prilično dobar motivator. Kaži mi da kažemo tog trenutka kada si ti došla u u poziciju i da kreneš da radiš i da kreneš da da oblikuješ i gradiš neku svoju priču šta je početak, kako počinje, kako počinje i i tvoja priča ali kako počinje i svaki taj odnos koji nije najčešće nije neko dođe vidite se jednom i to je to, nego ako radite vi radite neko vreme zajedno i mora od nečega da počne, to je nekakva procena, to je znači prosto ima dosta nekih koraka koji treba da se dese i to je neka vrsta odnosa koji se gradi na na na duge staze. Kako je to izgledalo u početku?

Marija Končar Ršumović: Pa da, pa moj sam početak nije baš bio da kažemo klasičan početak tog individualnog rada jer ja sam u suštini da kažemo našla sam se u pravom trenutku na pravom mestu kod profesora na konsultacijama gde je njega neki saradnik zvao da ga pita da li ima nekoga da preporuči ko bi hteo da ode u Crnu Goru da radi jedan na jedan sa detetom jednim iz Crne Gore. Ovaj i ja sam se našla tu, on je mene pitao i ja sam rekla hoću. I ja sam onda otišla u Crnu Goru i otišla sam da živim u Crnu Goru ovaj i u Podgoricu ovaj i radila sam sa tim detetom za početak sam sa sa jednim detetom radila onda se to da kažem malo da kažem razvilo jer dole je u datom trenutku tog 2013, 14. bilo poprilično nerazvijeno. Jako su malo imali ovaj logopeda, defektologa još manje ovaj i oni su većinom u stvari dolazili u Beograd na na tretmane ovaj i ovi su isto porodica isto bila u Beogradu samo što jednostavno zbog posla više to nisu mogli tako da da organizuju i tražili su nekog ko bi im bio dole baš ovaj došao zbog njih. Ovaj, znači da znaju da imaju svaki dan ovaj termin jer to je ono u suštini dole i kad da kažemo imaju defektologa ne ne može da se organizuje ni da bude svaki dan a nekome stvarno treba intenzivno. I tako sam u stvari ja došla ovaj dole i onda sam radila u suštini godinu dana dole pa sam onda godinu dana otišla u Hrvatsku. Ovaj to jest nije baš cela godina ali skoro, ali uglavnom tako je da kažemo bio taj neki moj početak i to je ok bilo je inicijalno to isto upoznavanje, procena, da vidimo šta može, šta ne može. Šta su nam u stvari te neke šta su u stvari jake strane iz kojih ćemo da vučemo sve ovo što da kažemo ne ide, što su slabije strane da guramo da kažemo dalje da se to dalje razvija. I to je ono što u suštini jeste i posle i za taj da kažemo kasniji rad i rekoh sam posle se vratila zvanično znači neke 2017. kući odnosno u Beograd. Ovaj tu sam pre nevladinoj organizaciji sam počela da radim individualno i to jeste znači prvi susret je uvek je procena i razgovor sa roditeljima. I roditelj je u stvari u tom prvom razgovoru ključan jer u suštini ne može niko drugi znati bolje dete od roditelja i on je u stvari taj koji daje najglavnije informacije o ne znam prethodnom razvoju o opet taj ono mislim porođaj, prvi dani života, prvi meseci života i sve to da kažem tog trenutka dok nisu došli ovaj kod mene, odnosno šta je to šta dete voli, šta de šta je to šta dete ne voli jer u suštini da kažemo ako dete ne znam ne voli glasne zvuke to je bitno znati u startu da mu ne bi dali neku glasnu ne znam igračku ili nešto i samim tim odmah napravili neku neki zid između nas. Ovaj jer jednostavno zašto izlagati odmah nečim što ne voli. Ako imamo nešto već šta voli, šta jeste taj spoljni motivator i onda automatski da kažemo detetu prijatnije i bolja mu je da kažem atmosfera jer u suštini bez da kažemo tog prvog da kažem ta atmosfera jeste nešto što se prvo mora napraviti. Ok, inicijalna procena i tu mislim ja na neki način formiram neko mišljenje odnosno pišem neki izveštaj. Ovaj s tim da ako dete na primer nastavi da dolazi kod mene taj izveštaj se što bi se reklo još tu negde prilagođava, kroji jer nekad ne možemo sve zaključiti od tih prvih sat, sat i po vremena jednom što se vidimo. Ali u tom smislu znači da bi se generalno tretman mogao sprovesti znači moramo napraviti prijatnu atmosferu za oboje. Znači da se dete ne dolazi kod mene zato što me se plaši ili zato što mu je naređeno ili da ne znam ne dolazi kod mene tako što se trese, nego da dođe opušteno kod mene i da zna da ako mu treba pauza da će dobiti pauzu ili da prosto može da mi da kažemo da mi kaže to nešto šta ga šta ga muči pa ono mislim dođemo do toga da dođu mislim ono, eto pa sad se ne znam 15 minuta jadaju šta im se desilo u školi u onoj nekoj pubertetskim posebno fazama ovaj pa neke razmirice i čuda pa onda kažem ono kad dođete na seansu da da završimo pa ćemo pređemo na matematiku. Ovaj, ali zato što je prosto jako važno da se u stvari dete oseća prijatno jer bez tog da kažemo prijatnog osećaja nema nema ni tretmana. Kad govorimo o nekom baš malom uzrastu u smislu dve godine onda se prosto ide ne samo kao ta atmosfera nego onda se naravno i prostor prilagođava tom detetu. Znači ako nečim ne želim da se dete da kažem bavi znam da ga ne znam frustrira ili ga opet odvede u neku hiperaktivnost onda ga time neću izlagati odmah u startu nego ćemo to posebno, posebno i postepeno uvoditi da bi se opet razvila ta jelte neka tolerancija na neku frustraciju. Ali u smislu neću ga odmah izbombardovati svime i reći uf ma ovo nikako ne mislim ništa bilo je katastrofa a u stvari da kažemo spoljni činioci jako utiču. Mislim utiču na nas ovaj mislim ono meni nije dobro ako sam sat vremena na 45 stepeni, ovaj i uđem onda bilo gde ja sam prvih 15 minuta neupotrebljiva uglavnom. Ako me neko da evo ti sad čitaj ne znam Dostojevskog i prepričaj mi sve šta si pročitala mislim, ili reci šta je taj neki razmišljao ovaj šta je bio njegov motiv za takav postupak. U tom smislu znači ono reći ću ne želim ili ne znam ili ću ćutati i gledati ono u prazno otprilike. Tako da, tako je isto mislim i sa decom u suštini. Ako ih odmah izbombardujemo sa vrata s nečim što za šta nisu spremni u datom trenutku ovaj znači oni će se zatvoriti i doći ćemo do toga da kažemo ok ovo nema nika ni mislim nikakvog kao napretka, nikakve saradnje, ne može. A u stvari samo nismo pristupili na na prav način. Tako da to je ono u stvari šta je da kažemo za taj početak bitna, bitna je stvarno procena ali kad odradimo tu procenu jako je bitno i da pripremimo sve to što možemo da pripremimo. Znači nećemo to ne znači da ćemo samo ono cveće, proleće već samo da želimo da u stvari da dete stekne poverenje i onda ćemo to postepeno dalje graditi šta treba.

S KAKVIM PITANJIMA RODITELJI DOLAZE KOD DEFEKTOLOGA

Ivan Minić: Hoću da te pitam u tom periodu da kažem upoznavanja i i taj prvi razgovor kažeš da su ključne informacije koje dolaze od roditelja. Naravno postoji tu da kažemo ceo proces kroz koji kroz koji prolazite, ali koliko ljudi dolaze koliko ljudi dolaze svesni toga da postoji problem i šta je problem i neka ideja kako pristupiti tome svemu, a koliko dolaze samo sa tim da su primetili da nešto nije ok.

Marija Končar Ršumović: Pa mislim da da kažemo eto sad zadnjih 13 godina, da je da kažemo poslednjih recimo nekih pet da sve češće da roditelji dolaze sa konkretnim pitanjima. Jako često dolaze deca koja su tipičnog razvoja i stvarno da čak i roditelji otvoreno kažu, “Mi mislimo da dete naše ne kasni ni u čemu, nego jednostavno želimo da se posavetujemo, da vidimo gde smo i da vidimo šta možemo dalje da radimo”. Znači jednostavno nismo baš više toliki bauk.

Ivan Minić: Tehnički pregled jednom godišnje.

Marija Končar Ršumović: Tako je, ovaj nismo više toliki bauk u tom smislu da ono kao samo ne znam jako veliki problemi treba da idu ne znam ono kod defektologa. Već eto ono bukvalno dođu eto ono znači jako mi se često da desi da dovedu predškolce da eto provere koliko su spremni za školu.

Ivan Minić: Pred nego što odu u školu da to urade jer što da se loše iznenade.

Marija Končar Ršumović: Tako je. Znači to je ono uglavnom opet ta grafomotorika, pisanje, nekad čitanje, znači ono u smislu eto prosto kao ta neka ono što bi se reklo dodatna provera spremnosti. Ovaj ali isto tako i na primer tak neke rani uzrast od godinu i po, dve sa istim onako pitanjima da u stvari stvarno dete je ono što bi se reklo u tim nekim razvojnim miljokazima, samo što jednostavno žele da saznaju još, ovaj jer jednostavno da kažemo zanima ih i zainteresovani ih. Neki to da kažem vidi se onda kada dođu da je to iz nekog možda straha, ovaj ali opet mislim nekada je čini mi se bolje taj strah rešiti nego razmišljati posle i opterećivati se jer onda mislim što smo više opterećeni to više pravimo neke scenarije u glavi, “Jao pa ne znam, ruku je pomerio levo, desno” ili, ili slično. Ili mislim eto na primer evo moja slika mog deteta koje je bukvalno je zabilo glavu i glumi noja ovaj u svom bejbi džimu, ali to je u stvari neka faza kad ona pokušava da se posedne sama, a još nije spremna da se posedne sama, ali pokušava. Ovaj i nebitno jedna mama mi se javila i rekla “Jao pa to je stvarno normalno kao, znači to je normalno da se tako i moje dete to isto radi.” Tako da eto ona je već mislila da to nešto nije, nije kako treba i razvila je celu ovaj da kažemo teoriju zavere o za svoje dete, a u stvari dete potpuno normalno da tako mislim ono, nekad postave glavu, šta bi se reklo, postaviće u još milion drugih položaja, ovaj, zato što će jednostavno isprobavati mislim što bi se reklo, sve im je sad pet meseci novo. Ovaj tako da u tom smislu znači sve se češće javljaju da kažemo ne iz straha i ne iz nekog velikog problema nego eto da bi problem predupredili. Ili da jednostavno saznaju kao šta su nam dalji ti neki koraci, a opet kada govorimo kad već da kažemo problem neki postoji onda su uglavnom da kažemo na neki način pripremljeni ovaj na to mislim šta ću ih pitati i ako često da kažemo nisam ni prva stanica zato što su i opet da kažemo u tim privatnim sferama, nego su već možda otišli državno, ovaj pa su već da kažemo prošli neke te ovaj procedure. Ja svakako što se tiče da kažemo te neke procene kod mene oni dobiju pred dolaska jedan upitnik kratak koji treba da popune, pa već imaju da kažemo neki neki da kažemo uvid u to šta šta ću ih i konkretno pitati pa onda dalje prosto ovaj što bi se reklo u sitna crevca onda razvučemo to nešto ukoliko je potrebno ovaj od tih njihovih odgovora. Ovaj ono što mene uglavnom najviše zanima uvek je kako se dete igra i čime se igra i na, na koji način jer igra stvarno dečija nam sve govori znači. Može nam bukvalno ako stavimo dete ispred nas i ono se igra sat vremena ispred nas mi možemo stvarno ako znamo šta gledamo možemo proceniti i grubu motoriku, i finu motoriku, i logiku, i znači taj da kažemo taj neki logični ono sled u smislu ne znam, pamćenja, pažnje, fokusa, znači sve možemo videti u toj toj igri i da li ne znam se voli da se igra sa senzornim igračkama više ili više voli da se igra sa ne znam igračkama koje su zatvorenog tipa u smislu ono imamo jasan cilj, znači da ne znam se igra sa igračkama ne znam sa kockama pa da samo razvije igru, nego uvek se igra sa nečim što znači imamo od a do b i uvek je od a do b isto. Ovaj, tako da u tom smislu znači svašta nešto može da se da se zaključi, a da jednostavno dete ništa nešto specijalno ne diramo i ne za ne zadajemo mu neke preterane zadatke sad ono u smislu skoči, stani na jednu nogu, idi odnesi stani ovamo, dubi na glavi, ono dubi na glavi sa jednom rukom podignutom i slično. Tako da u tom smislu znači stvarno ono možemo to to videti i onda u stvari stvarno se da kažem vidi neka razlika sad i pre jedno 10 godina. Da kažemo osvešćeno se sad ja malo me da kažemo nervira ta ta reč jer se stalno nešto moramo osvestiti nekoga, a i ono ta osvešćenost je postala baš ono reč koja se iskorišćava ono eksploatacija na na maksimum, ali ovaj ali stvarno jesu taj da kažem osvešćeni su o dečijem razvoju ovaj i vide da da kažemo eto to, da ekran nije baš toliko prijatan, ali zato što naravno ti sad na svakom ćošku imaš tekstove, videe ono o ne znam, štetnosti ekrana što jeste naravno. Mislim i niko se sad ne drži toga da mislim kao roditelji da nije isto to što smo mi gledali te ekrane i što se gledaju sad ekrani, da jednostavno to nije ekran iste vrste. Ovaj i da ne znam, internet danas i internet mislim preko telefona koji se sad ne znam kako se zvao al’ onaj internet znači nisu isto.

Ivan Minić: Dajlap, da.

Marija Končar Ršumović: Ovaj znači nije nije isto.

Ivan Minić: Pa mislim najbanalnija stvar koja postoji ali ti si iako si gledao svaki dan crtaće gledao si ih sa tri, četiri metra, dva metra, sada ih gledaju sa 10 cm.

Marija Končar Ršumović: Tako je da, mislim nisi primetno nešto nisi ni ih ni mislim nismo ni mogli da ih gledamo sve vreme mislim zato što jednostavno i drugi ukućani su isto imali pravo na TV ono posebno ko ima ne znam, starijeg mog slučaja brata ovaj koji je opet bio dosta je stariji od mene ali opet dosta je stariji imao je svoje pravo šta će on da da gleda, dok nije ono kao dobio on TV u svojoj sobi pa je onda smo kao okej kao moj je TV u dnevnoj. Ali u tom smislu al onda je došao internet. Tako da ono koji naravno mislim opet je neko zezao, znači podigne slušalicu. Tako da, u tom smislu, al to nemaju oni danas mislim, internet ono je šta, ako se pokvari Wi-Fi signal mislim onda ga nemaju. A onda će se uključiti mobilni internet. I to je to. Tako da drugačije je.

PANIKA I BOMBARDOVANJE INFORMACIJAMA 

Ivan Minić: Jedna stvar koju si ti vrlo živo proživela kroz tih 13 godina jeste to da okej, i pre 13 godina su ljudi bili bolje informisani nego pre toga, i guglali su stvari, nalazili su svašta, bilo je foruma, i ljudi su se informisali. U u tom nekom periodu je došlo i do hiperekspanzije razne literature, saveta, knjiga za roditelje i sve ostalo. A sada imamo i tu situaciju da super je to što ti guglaš, ali ovde možeš da pitaš. I onda možeš i da aplouduješ nešto, i onda ti to Chat GPT ili Claude ili neka Džemina i analizira, i ti na osnovu toga što ti to čudo analizira donosiš neke zaključke. Čini mi se da moj utisak koji nije relevantan ni na koji način, za početak nemam decu, ali ovaj moji neki utisak je da smo iz nečega gde je to bilo prosto stvar vaspitanja i ono što se prenosi kroz porodicu generacijama što sigurno nije baš idealno ali je imalo neku neku tradiciju pa je funkcionisalo u nekom smislu, došli do toga da budemo elementarno informisani pa onda budemo previše informisani.

Marija Končar Ršumović: Tako je.

Ivan Minić: Da kada pročitaš pet knjiga dobiješ pet različitih informacija i svi govore iz ugla ultimativnog autoriteta. Znači niko ne kaže moglo bi biti ovako al moglo bi biti onako nego to ako se nije desilo u 43. nedelji to je strašno. Ja sam viđao te primere, kao na onim kriminalističkim serijama kad neko uzme jedan ceo zid i posveti detetu i ima to raspored kao da vodi biznis plan ovaj za dete i tu sad imaju grafikoni, i imaju imaju ti ucrtani periodi u kalendar i sve kad treba da se desi skok u razvoju i slične stvari, ja sam to gledao, meni je to ništa naravno nije bilo jasno. Ali sam video količinu panike ako se nešto što treba da se desi tada ne desi u tada i u narednih sedam dana a kao deca progovaraju de progovaraju ne znam, od 10. do 15. meseca pa kad god da se desi mislim, ne znači da taj što je progovorio u 10. mesecu da će sad biti doktor nauka.

Marija Končar Ršumović: Ne, ne apsolutno i mislim i tu se eto baš što se tiče govora tu se jako ono meša mislim taj šta je govor a šta je na primer brbljanje, i onda na primer kažu “Ali moje dete je već, znalo sa šest meseci da kaže mama”, a u stvari ono je govorilo ma-ma-ma-ma mislim nije imalo pojma ko je mama. Mislim znalo je ko je mama ali nije govorilo mama mama kao mami mislim eto i moje dete govori sad već ma-ma-ma ali ja znam da se ne obraća meni nego da je to ma-ma-ma i ba-ba-ba, ja znam šta zna da kaže, što se tiče gukanja trenutno. Ali ja ne kažem da sad ona je progovorila i da je to njena prva reč. Znači njena prva reč će se verovatno desiti za šest, sedam, osam meseci ali kako se zove i onda u stvari dođemo do toga “Ali ono je govorilo sa šest a kako moje ne govori sa 10?”. E to je to, a zato što mislim ja eto ne smatram da ona je progovorila, da ima svoju prvu reč. Ovaj, dok neko će to reći da, da da je u stvari kao dete reklo. Ovaj, tako da u tom smislu se tu mislim opet to je ta imamo jako puno informacija a onda sa druge strane čak i neki ljudi koji bi trebali da imaju u smislu imaju znanje, odnosno, ne znam, doktori na primer, jako često ovaj unose tu nekada neku pometnju i onda kažu da treba u stvari kao da se govor krene, da se razvija sa šest meseci, a u stvari ne misle kao reč, reč nego misle na to brbljanje, znači brbljanje i govor…

Ivan Minić: Da se proizvode neki smisleni zvuci.

Marija Končar Ršumović: Tako je, da, mislim ono nebitno ono, kreće sa to tih grlenih u smislu a e o, pa mislim onda se tu odvajaju te neke slogove koji su to najčešće ono ma, ta, ba, ga, najčešće su te to, te ka ta četiri, ono što najčešće čujemo. Ali u tom smislu znači to nije opet reč znači reč je ono što je da kažemo smisleno, rečeno sa značenjem, znači ako ja kažem “vo” i pokažem ili pogledam ka ovaj čaši, znači to je reč ne vezano što nije rečena “voda” ali to je reč zato što je ono ja mislim, znam da to je reč za vodu.

Ivan Minić: Pa ćeš dovršiti.

Marija Končar Ršumović: Tako je, doći će mislim do, do voda, ono. Ali u tom smislu znači nije, nije isto, ovaj i onda se u stvari dođe do toga da se roditelji jako često zabrinu kako njihovo dete ne govori, odnosno govori. A onda s druge strane imamo drugu krajnost, gde u suštini onda kažu dete ne znam ima godinu i po dana i nema ni jednu reč, znači čak ni to u smislu “vo” ili “ba”, u smislu da bar kao slog kaže za za nešto. Ovaj nego kao ma samo je lenjo, dečak je, ma progovoriće. Tako je i Pera Mika Žika ovaj progovorio tekst sa pet godina pa vidi ga sad i slično. Ovaj ali u suštini kad bi stvarno videli te ljude “vidi ga sad” i kad bi im odradili tu neku procenu, videli bi da to nije baš tako idealno. Ovaj ali u tom smislu znači u tom da kažemo trenutku, jako je u stvari važno izabrati, jer roditelji su stvarno izbombardovani, mislim, ja to sad vidim kao roditelj, mislim, odavno sam gledala decu, uvek su me gađale te teme, algoritam me je gađao kao roditelja, a sad me baš gađa kao roditelja, a sad me gađa u razne teme, mislim, one u koje me pre nije, i stvarno gađa, algoritam gađa roditelje u onu kao najslabiju tačku, znači ono kao najslabija karika ti je to, aha, sad ćemo tu da te gađamo sa tim šta tu, kako se zove, može da nešto ima i kao, hajde sad ti tu razvij celu priču kako to neće ići, ili opet to suprotno, ma kao pusti se i samo ono, uživaj i sve će to doći na svoje. Mislim, kod neke dece stvarno imamo te, da kažemo, kasne progovorače, znači, late talkers, znači, decu koja stvarno kasnije progovore i stvarno stignu uzrast i sve to bude okej, ali to opet ne budu deca koja su progovorila sa pet, nego to uglavnom budu deca koja su progovorila sa dve. Znači, opet to budu i u nekoj, ono, da kažemo, grupici tu blizu toga kad bi to sve trebalo da se desi, ili ono u smislu, eto, za hod. Znači, ne moraju sva deca da prohodaju sa 12 meseci, znači, sasvim je u redu da se to desi i sa 18. Ali, opet sad, ako ne hoda sa 24, to znači nije to kao, ma, pusti ga, kao prohodaće, nego, znači, opet je potrebno da proverimo, da kažemo, da se konsultujemo.

Ivan Minić: I nekako postoji proces, ništa od toga se ne dešava odmah. 

Marija Končar Ršumović: Tako je, da. 

Ivan Minić: Znači, ako je krenulo ka tome da prohoda, to znači da ono ima neki proces u kome se podiže polagano, pa stoji. Tako je, neke faze koje se moraju proći, znači, ne može ono u smislu, e, sad sedim i sad odjednom trčim, ono, mislim, hodam, pa trčim brzo, nego ono u smislu, to je ono, ne znam, ustane na noge, pa su to ustajanja na noge sa pridržavanjem, pa je ustajanje na noge bez pridržavanja, pa hoda, ne znam, bočno. Pa se onda, uglavnom, nekada neka deca krenu unazad, zato što im je malo, da kažemo, lakše, ovaj, nemaju, mislim, generalno, deca najduže, ovaj, razvijaju tu dubinu, odnosno percepciju kao dubine, ovaj, zato, na primer, pre će da nauče da se popnu uz stepenice, nego da siđu niz stepenice. Ovaj, i onda kao tek idu, kao to, unapred, onda to kažu, što bi rekli, pustilo se, u stvari, stvarno se pustilo, jer se opustilo i moglo je to da izvede, i najčešće se to izvede onako spontano, znači, ne ono kao e, sad ja tebi kažem hodaj i ti kao hodaš, mislim, to je to. Ali, u suštini, ovaj, stvarno je previše informacija i onda mislim da je, u stvari, [01:07:12] (CUT4 STARTS) najvažnije da se izabere, da se izabere ko se sluša. Ovaj, jer to što je neko, na primer, roditelj i što ima, na primer, petoro dece, ne znači da je stručan da daje savete o razvoju. Ovaj, može on da to govori iz, da kažemo, svog iskustva, ali opet, eto, ja mislim, ja to mogu da kažem, mi smo krenuli sa ishranom pre petog meseca. Ne mogu da, ono, da kažem, da savetujem da svi krenu pre petog meseca. Znači, dete mora pokazati da je spremno za to. Znači, da je ona bila spremna sa sedam, ja bih joj dala tek sa sedam. Znači, što bi se reklo, ništa ne bi propustila. Ono, što se tiče hrane, nahranjena je, gladna nije. Tako da, u tom smislu, znači, jako je važno, u stvari, birati nekako informacije, ali mislim da je danas to jako teško, u stvari, zato što smo baš izbombardovani svime. I jako često to, ono, te, ti plakati, ti zidovi, ono, u stvari, idu na strah. [01:08:08] (CUT4 ENDS) I podgrevaju strahove i onda, u stvari, tu dođemo do toga da stvarno bude, onako, uđe se u frku i onda se može nekad napraviti i veći problem nego što stvarno jeste. 

Ivan Minić: Najzanimljiviji, u stvari, problem za rešavanje tu i jeste taj trenutak gde treba da odabereš kome ćeš da veruješ. I da ako imaš tu jednu, jednu osobu ili što kažu single source of truth, jedan izvor istine kome veruješ, da na neki način treba da odbaciš sve ostale. Pomenula si da mnogo često komentari dolaze i od drugih ljudi u porodici i tako dalje, i ja verujem da je velika većina toga dobronamerna.

Marija Končar Ršumović: Tako je.

Ivan Minić: To ne znači da proizvodi željene efekte, nego da uglavnom se zapravo sve svodi na zastrašivanje roditelja, dovođenje u neke vrlo, vrlo nezgodne pozicije. 

ŠTA SE SVE GLEDA NA PROCENI 

Ivan Minić: Pomenula si kako otprilike ovaj teče taj proces procene. Šta je nešto što, što ljudi treba da znaju, okej ti im pošalješ taj upitnik koji je nekakva, neka vrsta pripreme, ali za nekog ko se sad interesuje za to. Šta su neke najbitnije stvari kod, kroz koje tu u tom procesu treba da prođete?

Marija Končar Ršumović: Pa meni lično znači ono šta je bitno da kažem od roditelja da saznam jeste kakav je ustvari bio porođaj, znači dal je bio prirodan, dal je bio carski rez, dal je se proteklo kako treba, dal je bilo nekih komplikacija, jer jako često komplikacije na samom porođaju, ili tik pred porođaj ili nešto posle porođaja, odnosno rođenja deteta, znaju da u stvari dovedu do tih nekih kasnijih problema. Ovaj, tako da u tom smislu znači to je jedna bitna informacija koja možda kao deluje da je nevažna ali stvarno sve što bi se reklo počinje od početka, znači moramo znati kako je sve počelo da bismo mogli da stvorimo tu neku u stvari celu sliku. I onda posle kako je to dalje teklo, znači da l’ je dete lepo prihvatilo tu nemlečnu ishranu, da li je žvakalo, da l’ je samo jelo pasiranu hranu, znači sve u suštini te neke najizgled u stvari obične stvari, odnosno svakodnevne, ali su jako u stvari bitne, znači da l’ dete jede, kako jede, znači da li to opet ponavljam samo pasirana hrana, da li jede komadiće, da li izbegava određenu hranu, da li dobro spava, ako ne spava dobro da li se budi u odnosu, ne znam, određeno vreme u toku noći, da li se budi ne znam, da bi otišlo do vecea, da bi popilo vodu ili se budi ne znam jednostavno da se posle dva sata naspavalo i da onda ima dva sata, šta bi se reklo, pauzu da se poigra pa onda nastavi da spava. Znači u tom smislu znači kakav je taj u stvari ritam dana deteta. Ovaj i generalno kakav je ritam i kakve su rutine porodice. Znači prosto da li dete ide u vrtić, ne ide u vrtić, ako ne ide u vrtić da li ga neko čuva, da li je sa roditeljima, da li je sa bakom, da li je sa dadiljom i slično. Jer to sve u suštini je neko to su u stvari ne nešto nego neko ko može da utiče na na razvoj u, u globalu. Znači da li je ceo dan, ne znam, sa bebisiterkom ili je ceo dan sa mamom i tatom, ili bakom, ili dekom, nije bitno tetkom, nije važno. Jer mislim svako od nas se ponaša drugačije, mislim i dete sa svakim naravno drugačije kao što smo i mi, drugačije se ponašamo sa različitim ljudima, ali prosto znači kakva je u stvari ta stimulacija. Na primer tu sam imala ono situacije da kad ne znam, opet s druge strane to ne znači da krivim bebisitere, da su svi takvi, ali da se na primer dešavalo da su jednostavno bude sa bebisiterkom, dadiljom, i da, ne znam, ako je šest sati sa sa njom, da se šest sati gleda TV. Znači da se sve radi ispred TV-a, znači da se jede ispred TV-a, da se sve sve sve radi uz crtani. I to je automatski znači nije neka stimulativna sredina. Znači to dete nije izašlo ni napolje, nije videlo nikog drugog čoveka, niko nije komunicirao s njim nego prosto je bilo tu i gledalo je u ekran i u suštini to je to. Tako da u tom smislu znači važno je u stvari da se sazna ovaj eto da se dobije informacije znači kako dete provodi vreme, odnosno šta su te rutine kako deteta, kako porodice, jer u suštini onda se kasnije te rutine porodice koriste kako bi dete se uključilo u njih i koristilo znači da ne bude ono nije poenta da roditelj bude terapeut, znači zato imamo terapeute, ali poenta je u stvari da dete bude stimulisano i kod kuće u u što prirodnijem okruženju, znači da ne pravimo neke veštačke stimulacije i neke veštačke situacije koje mislim nisu rutina te porodice, mislim ja ne znam, sad ono kažemo e dete mora da nauči pod hitno da vozi biciklu, a porodicu bicikla mislim ono ne zanima nego ono poslednja rupa na svirali otprilike, ali eto mi kažemo zato što eto to je ono neki grafikoni su rekli da u nekom trenutku dete treba da zna da vozi biciklu. A ne mora da, da zna, mislim ako ne želi ono mislim može se bicikla naučiti da se vozi i sa 30 godina, ono otprilike, ako, mislim se tad poželi. Tako da u tom smislu znači neke stvari okej imaju smisla da se insistiraju, ali jako je važno da se u stvari se to i prilagodi samoj toj porodici, jer ono što jeste u stvari bitno da mi kao terapeuti, i da porodica sa kojom radimo, odnosno porodica deteta sa kojim radimo, da imamo iste ciljeve. Znači da svi radimo na na istom, samo svako iz svog ugla. Tako da tu su nam u stvari te neke informacije o rutinama su jako jako bitne.

RAD KROZ IGRU I RAZVOJ FUNKCIONALNOG GOVORA 

Ivan Minić: Kaži mi taj deo ovaj kada prosto sa porodice treba da pređeš na konkretni rad sa detetom. Kako tu počinje priča? Zavisi od uzrasta sigurno i sve, ali prosto šta je negde uobičajeno.

Marija Končar Ršumović: Pa u suštini, zavisi od uzrasta ali hajde kad govorimo o tom nekom mlađem uzrastu. Znači to je ono ne znam, dve, tri recimo godine taj rani uzrast. Ovaj tu je u suštini uvek kroz igru. I ono što je kod mene na primer je da dete je to koje vodi na početku igru, dok se ne upoznamo. Ovaj i uvek je ono to koje ulazi u prostor i bira čime će da se igra, a ja se onda tu uključujem. Znači ja pratim šta dete radi i ponavljam to, imitiram kako bi u stvari dobila informaciju da, okej, vidim te, primećujem šta radiš i u suštini na neki način poštujem to šta radiš, jer to je ono šta je ovaj važno da u stvari dete zna da je viđeno i prihvaćeno kao takvo. Znači da nije ono konstantno nešto ono okej, igraj se ti, ali ja ću da igru da vodim jer ti ne znaš, znači deca znaju da se igraju jer mislim igra je njihov posao. Ovaj tako da u tom smislu jako je važno da se oni osećaju kao vođe. I sad to neko sad na primer ako govorimo o deci na na primer deci koja su u autističnom spektru oni često znaju da imaju jednoličnu igru ili je to na primer neko ređanje ili je to na primer, ne znam, ja imam na poslu u kabinetu osam kutija sa životinjama malih dimenzija. I jako često to je baš onako idealna igračka. I jako često se na primer kod dece koje jesu u spektru bude tako da oni uzmu tu kutiju, izvade, i onda ređaju te životinje. I moja znači ako se mi tek upoznajemo, ako tek počinjemo, znači da se uključim u tu igru. Znači ništa ne menjam, ne branim da se ređa, znači ništa tu ne zadajem “e hajde da uzmeš ne znam ovako ili onako” nego pokušavam samo da uđem u to i da, za početak da dodajem, to ili ja ću da ono da ređam ili ja ću da imenujem. Ili ću da ne znam, dodam zvuk ili ću nešto da napravim u stvari neku interakciju, da me on, dete primeti u suštini da me prihvati u toj igri i onda da u stvari to dalje razvijamo. I tek kad me dete u stvari prihvati u toj igri mi dalje možemo to da, nadograđujemo to i da se u stvari ja u nekom trenutku uključim u igru i da ja uzmem vođstvo, a ali važno je da to vođstvo ipak vratim detetu jer mislim dete je poenta da dete to bude koje se, se igra ali opet i to šta radimo mislim da bude sa nekim da kažem ciljem. Znači u tom, znači igri bi bilo da se ta igra razvije. Znači kad govorimo o toj igri ređanja, znači da nije poenta samo da ono zna da da kao navede igračke ono, jer većina dece koja imaju problem sa govorno-jezičkim razvojem, a imaju opet da kažemo u spektru su autizma razvijaju govor u nekoj meri jako često imaju jako puno imenica. Ovaj, znaju ne znam ih, imaju ne znam 200, 300 kad bismo brojali ono i reč po reč. A glagoli fale. I onda u stvari poenta je da ako želimo da nadogradimo tu komunikaciju sad iz mog ugla kao defektologa jeste da kroz igru to iskoristimo, da to napravimo bar kao nešto da se tu nadogradi u tom smislu. Da se naprave možda rečenice ili bar da se usvoji glagol kao aktivnost koji ćemo mi da napravimo. Napravi igračka, pa ću da napravim ja, pa će da napravi i dete. Pa ćemo da napravimo možda zajedno. Pa onda u smislu da možda ja zadam aktivnost, a cilj je naravno da i dete vrati to, na, kao da i ono u stvari bude to koje će da kaže “Hajde sada ti”. Jer onda se u stvari imamo taj neki reciprocitet da u stvari nije samo da dobije jednosmerna naredba, nego, znaš, da se u stvari to nešto menja da, da se u stvari vrši neki kao dijalog ili komunikacija. Tako da u tom smislu znači želimo da nadogradimo igru, a al ovaj ne želimo da samo ono ono sad ćemo da ponavljamo kao papagaji ne znam, mikrofon, čaša, voda, sto. Mikrofon, čaša, voda, sto. I tako dalje.

Ivan Minić: Pa mislim da ima dosta ima tih primera ovaj i ja sam imao to kad ovaj krenem da se igram sa sa klincima mojih drugara gde sad ima im je gomila knjižica koje su divne i raznih onih varijanti sa kartama i slično. Gde u 90% slučajeva to jesu imenice. Ti naučiš sve životinje, naučiš sve vrste vozila, naučiš sve ali nema uglavnom, sigurno da postoji, ali ja se igram sa ovim. Nema gde ti sad ne znam, slažeš te karte da bi formirao rečenicu, vezuješ nešto nego to su pojedinačne stvari i sad iskreno prisustvovao sam tome u dosta navrata. Stvarno imamo pametnu decu gde jako mala deca znaju sve. Zna zna 100 imenica, i vrsta životinja, i to ono ja se meni se dešavalo da mi je on “ali Marija to nije ta životinja”. A ja kao kako nije “ali to je ono, otprilike, podvrsta vrste”. Razlika između merkate i lemura.

Marija Končar Ršumović: E, da, da. To je to.

Ivan Minić: Znaš. Oba su na m. To je dodatni problem.

Marija Končar Ršumović: Da, da. Ili tako znači ili ne znam, nije to ajkula nego to je ne znam posebna neka ajkula ili tako ono ili ono, ne znam, kit, nije kit nego je to ne znam, plavi kit, ovaj onaj, dobro aj kit beluga je specifična i orka je specifična, ali ono kao, tako da u tom smislu znaju baš dosta, ali onda jako se često desi da samo da je to to. Kao znaju ali ne znaju šta će šta će dalje od tih kartica.

Ivan Minić: Nije nije funkcionalno to što to što znaju.

Marija Končar Ršumović: Tako je da, mislim jer u stvari čak i ne mora ni da bude. Mogu da znaju stvarno svašta. Ima dece koje stvarno to zanima, ali onda mislim i tu se može da kažemo dalje razvijati ta njihova interesovanja, i da se to stvarno pripada ono kojoj klasifikaciji, pa kako je to životinja, pa gde živi, gde se može naći, pa mislim ono mape sveta i u tom smislu znači prosto da se to razvije dalje a ne da to samo bude, e znam da reprodukujem reč i to je u suštini to, nego prosto da to da kažemo nekako i razvijamo dalje jer ono u suštini jako često se na primer te baš kartice promovišu kao savršena za razvoj za razvoj u stvari ok, za razvoj govora al kao za za razvoj, a i imamo sad mislim ono i gomilu tih nekih reklama koje se baš tako ciljano reklamiraju kao ovo nam treba kako bi se, se kako bi se detetu razvio govor, ali to je u suštini to, to je znači samo ono na slici je ne znam šešir i šešir je. Ja sad ne znam, pokažem sliku i dete kaže šešir, a ja sad kao smatram to da dete govori. U suštini ne, ako dete to ne koristi u funkciji ako ono na primer ne znam, kad mu kažem idi mi donesi šešir, to što on zna na slici da kaže šešir, to je u suštini ništa. Mislim.

Ivan Minić: Da, mislim suština jeste da razume kontekstualizuje i tako dalje kako pa može još ne ume da ti kaže ali kad pitaš gde je šešir da pokaže na glavu zato što razume šta je šešir.

Marija Končar Ršumović: Tako je, u suštini da.

Ivan Minić: Nije samo reč nego i da zna šta je.

Marija Končar Ršumović: Tako je, i da zna ne znam i čemu služi i da donese, ili da ga stavi, ili sebi, ili nekome drugome i slično. Znači da ono može da se iskoristi u nekom funkcionalnom nekom značenju i nečemu što će mu u suštini značiti za da kažemo za život mislim ono. To je isto ne znam ako zna na slici kašiku al ne zna čemu služi kašika, ili da je koristi, ne mora ni savršeno da je koristi, nego da je koristi bar da ono primakne jel ustima. Znači onda džabe što zna na slici šta je kašika ako ne zna šta će s tom kašikom koju dobije, pravu kašiku.

DUGOROČNA SARADNJA I KADA STATI 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je isto da kažemo specifična kod kod onoga čime se ti baviš jeste da u nekim slučajevima je to procena i vi nemate dalje kontakte i tako dalje. Ali u slučajevima kada sa nekim detetom radiš, to je obično prilično dugoročan odnos. I samim tim nešto što se gradi, kao dugoročan odnos, nešto što u životu gradiš sa ciljem da, da traje ne optimizuješ kao kad nešto radiš da što pre bude gotovo. I to onda verovatno često znači da i taj proces upoznavanja, sticanja poverenja i svega ostalog traje, da to nije dva viđanja nego je to nekoliko nedelja ili nekoliko meseci upoznavanja. Što takođe može da bude frustrirajuće na jednom nivou da neko vreme nemaš nemaš napredak. Nemaš ni ono nemaš ni onu negativnu reakciju odbojnosti i svega, ali nisu nisu nisu potpuno predvidljive i savršeno merljive stvari, nego je nešto što vrlo ide nekom svojom sinusoidom koja nije pravilna. 

Marija Končar Ršumović: I to, mislim, ono, i generalno mislim, imam decu koju znam, krenula su u prvi razred i sad sam ih ispratila iz osmog razreda. Što bi se reklo, završila sam osnovnu školu tri puta, ali to je, mislim, od početka do kraja ciklus. Verujem da ću je završiti pa ove godine još jednom, to jest ove školske godine kad krene. Ali u suštini ono što jeste, da mislim, i sa njima kada neko vreme radimo, odnosno, znamo se, eto, ono, 7-8 godina, nije to uvek isto. Znači, prosto njima se dešavaju promene. Znači, nije isto dete od 7 godina, isto od 12 godina, 14 godina. Znači, desi se tu i to, da kažemo, pod navodnicima, taj predpubertet i pubertet, koji stvarno donese svašta nešto. Ovaj, i bukvalno, samo se setimo, ono, kao, sebe u pubertetu i onda, kao, setiš se sebe i kao, to je zbog puberteta, kao nije se ništa drugo, kao, promenilo. Ovaj, ali kako se zove, jednostavno i tu se onda odnos, da kažemo, menja i prosto, i oni imaju nekad neke druge potrebe, da se nekad možda ne radi toliko na školi nego na nekim drugim stvarima, nekim drugim razgovorima, ne znam, o druženju, o društvu, o tim nekim socijalnim kontekstima i problemima, hajde da se tako, ovaj, opet izrazim, ovaj, i tim nekim dešavanjima, kako reagovati, kako ne reagovati, šta je dobar izbor, šta nije, a onda se možda nekada u nekom trenutku stavi po strani, ono, srpski, matematika, sabiranje, oduzimanje i ostalo, da kažem to, kao školsko to neko gradivo, ali, ovaj, ali stvarno nekako rastemo sa njima, mislim, kada se duže tako družimo, jer stvarno, eto, imam decu koju znam od treće godine i koja sad imaju tipa 10, 11 i dalje radimo, samo, eto, krenuli smo od toga da smo radili prosto na tom, kao, psihomotornom razvoju, onda smo nastavili kao pripremu za školu i sad smo došli u školu i sad tačno ulazimo u pubertet i tačno smo došli do toga da nije više samo škola nego dolazimo stvarno do tih nekih socijalnih konteksta koji su opet kao a nego jesu važni. A opet je potrebna neka vrsta podrške ovaj u tome. Tako da u tom smislu i mi se razvijamo sa, sa njima i ceo taj odnos se nekako nekako prerasta znači ono iz jedan u u drugi i ide kao prosto nekim svojim ovaj tokom. A opet s druge strane kada govorimo o deci na primer, tipičnog razvoja, koje dolaze kod mene na primer zbog problema pažnje, ili problema konkretno ne znam disgrafije ili problema matematike odnosno diskalkulije. Ovaj, onda tu opet isto se može videti da nije isto kad je drugi razred i nije isto kad je sedmi i osmi razred jer ne znam u osmom razredu jako često imaju potrebu da iako žele da kao shvatili su da kao moraju i znaju da da moraju da, da, da nešto prođu ne znam eto sad sam imala ovaj osmaka koje sam pripremala za ovaj prijemni iz srpskog. Ovaj ali kako se zove, da jednostavno imaju potrebu i ne mogu da ne ispričaju šta im se dešavalo u školi ili da podele kao taj, taj neki svoj trenutak kao a kako ću sad brinem, ne znam kako ću u srednjoj školi, niko ne ide iz moje osnovne škole u srednju školu jer prosto da kažemo na neki način mi postajemo drugari ovaj i onda ono te neke teme se, se provuku i ja mislim da oni mene često doživljavaju na neki način kao drugaricu jer mislim pola njih nije svesno kol’ko ja godina imam. Ovaj, misle da sam mlađa i onda kad me pita, pitaju, znaju da mi je rođendan ono onda kao koliko si godina napunila pa im onda kažem. Kao, “Ju.” Kao “bože” reko mislim se ono kao hvala, kao ne znam, kao, kao da l je hvala ili nije hvala, ali kao hajde shvatićemo to da je to kao kompliment da, da, da izgledam kao mlađe. Ali u tom smislu da se ono, prosto kao ono “aha, kao da”, i onda kao to tek možda tad ono, kao, shvate, ali brzo oni to zaborave da da kao ipak je razlika ono u smislu da sam, mislim ono šta bi se reklo mogla nekim od njih da rodim, lagano. Ovaj, tako da, u tom smislu imaju ono ovaj taj neki drugarski, ovaj odnos koji je opet i prerastao iz toga da sam kao samo neka, pod navodnicima, nisam učiteljica, ali me tako nekad često dožive do toga da sam ono opet im budem tu za tu neku konsultaciju životnu što bi se reklo. Al, opet kao iako je primarna škola da ipak se konsultuju sa mnom o nekim tim drugim stvarima kao kako da reaguju. Ovaj jer prosto me ne znam, ono eto doživljavaju me stvarno dožive kao drugaricu.

Ivan Minić: Osobu u koju imaju poverenje.

Marija Končar Ršumović: Tako je, da. Tako da ono, u smislu odnos raste, mislim i mi rastemo zajedno sa njima.

Ivan Minić: Ovo o čemu smo sad pričali su uglavnom priče u kojima vi imate taj dugoročni odnos. Ti, kada upoznaš dete, ti verovatno znaš da li je to nešto na čemu ćete raditi nekoliko meseci, to će verovatno biti u nekom, posle, ritmu u kome treba, uz neke kontrole i tako dalje, da li je to nešto što je kratkoročna, srednjoročna ili dugoročna priča. Prvo, naravno, kako ti to posmatraš, šta je ono što tebe tu najviše interesuje i čime najviše želiš da se baviš? I drugo, ne sad procenat onako kao da radimo istraživanje tržišta, ali koji procenat je tih slučajeva gde je potrebno da to bude dugoročni odnos kroz faktički celo odrastanje, a koliko su prosto neke stvari gde, recimo to tako, deca dolaze da nešto zajedno sa tobom nauče, pokupe neke alate sa kojima će moći da rade kasnije samostalno i onda to bude nešto gde je sporadično viđenje ili nema potrebe ni za viđenjem, nego se prosto vrate u kolosek i idu nekim običnim smerom. 

Marija Končar Ršumović: Pa, mislim, što se mene lično tiče, iz neke prakse, mislim da je nekako sve zastupljeno, znači čak i ono u smislu da dođu samo na procenu i da se eventualno jave nekad u nekom trenutku ako imaju neko pitanje, kao roditelji, ili da, ne znam, na primer dođu jednom godišnje, a da u međuvremenu možda idu kod nekog od kolega na tretmane ili, ako im nije potrebno, onda ne idu uopšte, nego eto, žele, da kažemo, godišnju, što bi se reklo, proveru. Imala sam i te situacije opet podjednako, da jednostavno jedno vreme radimo i da jednostavno više nemaju potrebu za mnom mislim ono da jednostavno nemaju potrebu da idu kod

Ivan Minić: Jesi ti ta koja to proceniš ili oni ili zajedno

Marija Končar Ršumović: U suštini da. Pa mislim nekad se i vidi očigledno je nekada mislim ono jednostavno kažem, nekada prosto roditelji žele još neko vreme što bi se reklo da budu sigurni, ovaj tako da je to sasvim ono ok. Nekad se to prosto spontano da kažem prekine ta saradnja zato što ne znam presele se, dete pređe u drugu školu, raspored se da kažemo ne ne poklapa da jednostavno ne mogu da stignu da dolaze, ovaj i opet imam i te dece koje stvarno znam znači preko pet godina ovaj i koji ono dolaze i mislim čak i kažem neki od njih možda i ne bi morali da dolaze ali jednostavno prosto ta neka rutina im odgovara i prija, i mislim što njima što i roditeljima jednostavno da kažemo taj vid podrške im je potreban u datom trenutku možda ne- neće biti potreban do godine, ali u ovom trenutku im je ovaj potreban jednostavno da je tako da kažemo svima lakše, ovaj i onda zašto da, mislim što bi se reklo, zašto ne bi ako dete već voli da dolazi i ima korist, i onda u suštini dokle god dete ima korist od dolaska to je sasvim onda ima onda ima nekog smisla. Onog trenutka kada dete nema koristi od dolaska kod mene onda stvarno nema ni potrebe da da kažem da se nastavlja da se dolazi jer nema nema zašto mislim ono jednostavno nema nema razloga da se to dalje dešava, bolje je stvarno to da bude to ne znam jednomesečno, jednom u tri meseca, jednom godišnje, jednom u šest meseci nije važno, ako im treba samo eto kao taj neki check point otprilike, ovaj nego da to bezveze ono bude eto kao reda radi.

TOLERANCIJA NA RAZLIČITOST I PRILAGOĐAVANJE ŠKOLA DECI

Ivan Minić: Moj utisak je da jedan od od većih problema našeg društva prethodnim decenijama posebno, to što tolerancija na različitost je jako jako jako niska. Mi tvrdimo da jesmo tolerantni ali u realnosti bilo ko ko je drugačiji od nas a pitanje je da li je svako od nas na nekakvoj na normi ili je negde ovaj negde drugo. Uh svako ko je drugačiji od nas samim tim je čudan, samim tim će na neki način biti odbačen, skrajnut i tako dalje. Ja sam imao prilike dosta kroz kroz stvari koje radim da da imam kontakta i sa klincima koji su na spektru i sa klincima koji imaju neke druge vrste specifičnog ponašanja, koje nije ni dobro ni loše samo je drugačije. Većina tih klinaca su genijalni i mnogo je lepo što smo kroz neke aktivnosti dali mogućnost da upoznaju sebi slične i da zapravo steknu prijatelje koji su pravi prijatelji jer kao kad si mali to je jako velika stvar. I danas imaš mogućnost da budeš u kontaktu sa sa tom decom iako su u drugom gradu a jer ste se sreli pod nekim nekim okolnostima koje su bile specifične i omogućile vam da se prepoznate. Ali kao da nije dovoljno teško to što si drugačiji tebi samom, dobiješ i tu neku vrstu stigme u u u svom okruženju. Uh koliko je to važna tema i da li se vi uopšte bavite time ili je to nešto što je u delokrugu nekog drugog?

Marija Končar Ršumović: Pa u suštini bavimo se time, mi konkretno kao naše udruženje u suštini uh ne radimo neka da kažemo javna zagovaranja u smislu ne znam javne politike ili tako nešto, znači više je to da kažem vezano za pojedinca, i uh koleginica Nela ovaj ona radi radionice za mlade, znači udruženje Moj Način, radi radionice za tinejdžere i mlade hajde tako da se ovaj izrazim, ovaj gde u stvari su radionice socijalnih veština kroz dramu i oni se u stvari uče da se međusobno podržavaju, ovaj zato što to je ono šta jeste da kažemo važno, da oni imaju taj neki svoj glas i da oni znaju da odreaguju i da se odbrane ako je potrebno ili da se uključe ako je potrebno. Ovaj jer ono u suštini šta sam ja da kažem primetila ovaj i kroz taj da kažemo neki neformalan rad po grupama i opet rad u vrtiću i sve, ovaj i po školama gde sam bila, znači da je u suštini dete koje ima smetnju u razvoju ili invaliditet invaliditet ili bilo šta je prihvaćeno do onog trenutka dokle ne napravi neku buku, odnosno dok ne ispadne iz nekog dok dok je ta u stvari neki taj predviđenog nekog ponašanja koje je ta odrasla osoba da kažemo zamislila da to dete treba da ima. Znači onog trenutka, ne znam, ako je dete ovaj na primer korisnica kolica, korisnik kolica znači sve je super, sve može, sve je kao top i kul do onog trenutka da dete na primer ne dobije napad panike iz nekog razloga. E onda je to kao hm zašto se tako ponaša pa kao možda bi trebalo ne znam da sedi samo, da sedi ovo, da bude u ćošku, da bude malo izolovanije i slično jer kao šta napadi panike se ne dešavaju ljudima koji nisu u kolicima. Mislim, dešavaju se svima. Ili ne znam ono ako je dete ne znam sa sa autizmom super je dok ćuti i dok sedi i dok je ovaj mirno ali ako slučajno ispadne ne znam ono ustane i ima potrebu da se prošeta onda je to odmah ovaj velika ovaj muka jer mi u suštini jako često pokušavamo i dalje da decu prilagodimo sistemu okruženju umesto da okruženje i sistem prilagodimo njima, jer u suštini taj da kažem to okruženje koje odgovara detetu koje ima teškoće u razvoju je okruženje koje prija svima. Znači to je ono da kažemo manje stimulativna sredina u smislu senzornog opterećenja prija svakom detetu. Znači to je, to je prosto tako. Ovaj da to budu ne znam raspoređene tako i i klupe i da bude učionica tako raspoređena ovaj to odgovara opet svima da li je ne znam da budu ne znam u u nekom p ili da budu ne znam raz- raz- mislim klupe razvrstane tako da da kažemo da ima prostora da ne smetaju jedni drugima, opet da budu u nekim ne znam grupicama i slično ovaj to prija svakom detetu. Znači tako da to nije ono u suštini nešto sad što mora nešto kao specijalno pravimo zbog nekoga nego se u suštini to tako uvek uvek se postavlja. Ovaj ili ne znam da spustimo ovaj zavese to jest da stavimo zavese ako je previše svetla i slično da ne pravimo ne znam nije tolika buka mislim ono što bi se reklo zvono, ne mora biti zvono, mi u eto u srednjoj školi imali smo muziku isto i nam je posao radila, ako zvono samo kako se zove nije nam ništa nismo kao kasnili na čas, nije da kao nismo znali da kad kao prestane muzika ili počne muzika da je kao to znak isto. Tako da u tom smislu znači to su sve neka da kažemo sitna prilagođavanja koja su do sistema a mi i dalje to pokušavamo dete da prilagodimo tome. A nisu neka, nisu neka ne traže velika ulaganja to hoću da da kažem znači ne traže rekonstrukciju škole da bi se to nešto uložilo. Tako da u tom smislu diskriminacija mislim da je u suštini velika i dalje, iako se, uh mislim i tu se promenilo i da kažemo mnogo su ljudi svesni ali opet su i dalje je taj njihov nivo tolerancije na tu diskriminaciju do onog dokle su oni odlučili da je to kao u redu. Znači ako ti ispadneš iz tog njihovog u redu, ti si automatski na neki način si odbačen izolovan svesno nesvesno kako kod koga, ali u suštini si stavljen automatski po po strani. Tako da u suštini mislim da te te radionice ovaj koje koleginica radi da su jako važne u stvari u tom smislu njihovog osnaživanja odnosno njihovog ohrabrivanja da se uključe i da da znaju kako da kako da reaguju u u datim situacijama, ono u smislu ne znam kafića, pozorišta, bioskopa, prodavnice svega ono. Svakodnevne neke su da kažem situacije ono imali, gde su ovaj bili a gde pre toga nisu imali neku priliku da izađu u društvo. Nego su uvek to bili mama tata. A ovo je društvo, baš baš da kažemo njihova ekipa.

Ivan Minić: I i kad pređu to sve kad izleveluju sve to na kraju je saobraćaj.

Marija Končar Ršumović: Tako je i bukvalno to jest na kraju je saobraćaj da idu samostalno ovaj autobusom, neki idu, neki su naučili da dođu sad ne znam sa Banovog brda do Dorćola ovaj sami, ovaj dođu autobusom bez kao nekog ono ovaj tipa nekog neke FBI da ih prati. Nego bukvalno ono jave se, sa slušalice, autobus, javite se kad stignu i i to je to. Tako da ono.

Ivan Minić: Mislim da opet ako pričamo o tome šta je da kažemo negde kod nas bilo tradicionalno i kako smo svi vaspitani većinom i tako dalje. Mislim da mnoga od tih socijalno poželjnih ponašanja nisu ni na koji način dobra za pojedinca i za društvo, oni čine možda da situacija nekad bude tiša, nekad da bude mirnija. Ali mislim da možemo u praksi ovaj jako dobro da vidimo oko nas kako izgleda kada pratimo ono što su nam sigurno hiljadama puta rekli da pametniji popušta. Da možda u jednom trenutku pametniji mora da prestane da popušta jer u ovoj varijanti imamo negativnu selekciju i samo oni koji su bezobrazni, samo oni koji su bezobzirni u suštini napadaju napreduju zato što pametniji popuste jer im je rečeno da to tako treba. Možda tako treba stvarno u nekoj Danskoj.

Marija Končar Ršumović: Tako je negde u nekom drugačijem sistemu tako je, da.

DRUŠTVENE MREŽE, BESPLATNI MATERIJALI I PROMOCIJA STRUKE

Ivan Minić: U u u sistemu koji na nivou sistema reguliše to da nije problem što pametniji popušta. Uh za ovih 13 godina koliko si u toj priči radila si mnogo nekih interesantnih stvari i pored onoga što je samo da kažemo tvoj rad jedan na jedan sa sa klijentima. Uh imaš vrlo aktivne naloge na društvenim mrežama, tamo deliš svašta nešto interesantno i korisno što može da bude na korist svakom roditelju i svakom ko se interesuje za te teme. Takođe napravila si i neke materijale, razne vrste ovaj dodatnih nekih sadržaja koji mogu da da budu korisni. Kaži mi prvo kako si došla uopšte na ideju, šta to tebi znači jer to je isto nešto na šta je potrebno potrošiti neko vreme i neku energiju, u možda to pojedinačno nije strašno ali u kontinuitetu je to ogromna količina truda i energije. Zašto to radiš šta ti je to donelo i šta su neke ono zanimljive stvari na kojima možemo dodatno da ljudima da skrenemo pažnju.

Marija Končar Ršumović: Ovaj pa ja sam u stvari prvo krenula sa blogom odnosno sa sa sajtom i Fejsbukom to 2017. kad sam se radila.

Ivan Minić: Jer smo mi stari ljudi, tad je to je tad Fejsbuk.

Marija Končar Ršumović: Tako je Fejsbuk je bio, tako je. Tako je, Fejsbuk je bio primarni. Mislim iako sam tad ja imala ono lični Instagram i ja Instagram generalno volim kao mrežu i volim.

Ivan Minić: Pa lep je.

Marija Končar Ršumović: Pa volim slike mislim ono što bi se reklo imam i dalje radim slike imam 12 albuma punih slika ovaj to je kao neka moja slika kad sam bila beba pa kao nego sad ono kao otprilike iako imam tele- telefon sa 1000 i nešto 10.000 slika kao imam i urađene fotografije. Ovaj tako da je Instagram je meni onako uvek bila zanimljiva ova mreža i dalje i dalje volim. Ali u suštini kad sam krenula i kad sam se vratila u stvari u Beograd sam odlučila da krenem da pišem ovaj tekstove na svom kao sajtu. I ovaj zato što u tom trenutku nije bilo nečega tog tipa i ako je bilo, to je uglavnom bilo uh vezano za neke određene da kažemo centre, ordinacije i više je bilo ono kao nešto jako kratko i i.

Ivan Minić: Sporadično nije bilo sistemski uopšte.

Marija Končar Ršumović: Tako je, tako je i nije bilo u smislu da je to nešto konstanto, nego su to u suštini bile neke određene da kažemo teme i ovaj i to je to maltene nije baš kao skinuto sa Vikipedije ali ali slično. Ovaj i tako da sam tad onako odlučila, ali sam krenula mislim ono sa Fejsbukom i Fejsbuk je u stvari bio da sam te tekstove delila i gde sam delila te neke besplatne radne listiće odnosno te kao listiće za za sa zadacima koji mogu da se iskoriste. Ovaj i onda sam te naredne godine znači 2018. odlučila da uđem u Instagram pošto sam nisam bila u početku spremna za Instagram jer sam znala da mi treba vremena, koje ja iskreno u početku nisam imala. Pa mislim ni da ga nisam imala nego nisam imala volje da ga delim sa sa Instagramom iskreno. Ovaj jer on jeste mislim mreža ako želiš nešto da ga ra- da razviješ moraš joj posvetiti vreme. Ovaj tako da u tom smislu, do- godine je u stvari krenula ta Instagram stranica isto ono isto ime kao pitajte defektologa i tu sam u suštini samo da kažemo od početku sam presula te tekstove ovaj na na Instagram i to se posle onda razvijalo da to ipak bude ne znam ta neka forma mislim prateći jelte to šta je Instagramu zanimljivo i slično. Još se nisam ono sa ovim rilovima, rilsevima u stvari ovaj spojila, zato što volim da ih gledam ali ne volim da ih pravim, iskreno, da. Ovaj, a i ne znam šta znam, nisu mi možda moje teme nisu mi toliko za za rils šta znam. Više ja sam baš vizuelni tip a ono auditivno slabo ono ja u suštini ovaj i podkast ako imam da pročitam proči- pre ću da ga pročitam nego što ću da ga poslušam.

Ivan Minić: Ima ima ludaka. Ima dosta ludaka.

Marija Končar Ršumović: Tako je. Da i uvek ću pre da pročitam nego što ću da da oslušam ovaj tako da ono kad bih samoj sebi radila procenu ja sam definitivno auditivno osetljiva. Ovaj ali šalu na na stranu, mislim ne šalim se za ovo sigurno jesam. Ali uglavnom je onda znači taj Instagram i krenuo i generalno uh iz toga su proizašle prvo je seminar onda se desila korona pa je seminar prešao u vebinar i onda je vebinar prešao u video edukaciju, ovaj baš vezano za tu igru kako koristiti kao alat za za procenu, i iz toga su u stvari potekli ti neki materijali koji su u suštini sam shvatila da su meni potrebni i da nisam mogla da ih nađem u u tom vidu i opet je meni uvek bilo lakše kad dobijem neki PDF odnosno da mogu da ga umnožim ono koliko puta koliko mi treba. Ovaj tako da sam onda napravila da to u stvari budu neki ti materijali koji su dostupni ovaj svima. Znači ne znam matematika koja je prilagođena baš deci koja rade po IOPu 2, odnosno po potpuno prilagođenom individualnom programu. Ovaj, neke te vežbanke za razvoj pažnje, ovaj ili za ne znam, sad za nas, ono za kolege, te neke ček liste za bržu procenu da ne gubim vreme na zapisivanje nego se samo čekira u suštini šta se vidi šta se primeti ili se doda taj komentar ukoliko je potrebno. Tako da sam u suštini svi materijali su proistekli iz toga nečega šta je meni bilo šta mi je falilo, da mi ne znam rad bude efikasniji jer u suštini ne znam, da ne gubim vreme na aj da kažem gluposti, mislim nisu gluposti al da ne gubim vreme na nečemu što mogu da da uštedim i da iskoristim za nešto pametnije ono od materijala do do te procene. Tako da sad je u suštini mislim sad sam primarno ono aktivna na Instagramu zato što je opet Fejsbuk da kažemo umro ovaj na neki način, ali u suštini mreže su mi ono više kao neka pa šta znam, zato što ih volim to jest ono Instagram mi više zato što volim nego zato što sad kao nešto tu kao ovaj imam neke saradnje ili sponzorstva ili nešto. Mislim čak mi to nikad nešto nije bio ni cilj, ovim, imala sam saradnje, stvarno ono sa ne znam proizvođačima dečijih igračaka, izdavačima izdavačima dečijih knjiga, to su stvarno sve super bila iskustva. Ovaj, ali jednostavno nije mi to nikad nešto bila sad kao poenta ovaj svega, više mi je bilo ono poenta da je jedan onako taj defektolog nije bauk i da defektolog nije onako ne znam neka strahota, ovaj i da stvarno ono u tom smislu stvarno defektolog bude ono mislim ne znam ono svi bi pre odveli dete kod logopeda nego kod defektologa. Zato što logoped im lakše zvuči i automatski logopedi se mislim ono opet greota ali njih odmah vezuju kao ne zna da kaže slovo r znači zato ideš kod logopeda ono i tome logoped služi. A mislim logoped je mnogo više od ne znaš da kažeš slovo r. Ovaj tako da u tom smislu ono a defektolog je opet ne znam ono misle da je to samo za ovaj kada je ono baš neka katastrofa i onda moramo na- naterali su nas da da idemo kod kod defektologa. Tako da mislim da je ono u suštini sad eto to je sad već šest, osam godina ovaj aj da kažemo Instagrama odnosno devet godina sajta, na sajtu sad ono već ima ne znam, preko 300 tekstova i imam recimo jedno stotinak besplatnih PDF materijala koji mogu da se preuzmu u bilo kom trenutku. Ovaj tako da u tom smislu, mislim da da kažemo, da sam napravila neki pomak u promociji struke. Ovaj zato što mislim sad sam ono prvo sam to skromno rekla ali mislim na neki način stvarno jeste tako jer mnogi stvarno nisu ni imali pojma šta je defektolog i da to nije ništa ono stvarno ovaj strašno i da možemo mi da budemo i zanimljivi, i da mi se u stvari prvenstveno stvarno i igramo sa decom, i kroz igru radimo na tom nekom razvoju. Čak i kad je to stvarno ono u smislu ne znam kolege koje se bave baš ovaj r- razvijanjem grube motorike opet to ne ne rade ne znam kroz neki ono ružan način nego stvarno se trude da deci bude to zanimljivo, i da se stvori ta lepa atmosfera i poverenje i sve, jer opet iz sve sve iz toga proizilazi. Tako da to je neka moja ideja bila prvenstveno da ono u stvari se zna šta je defektolog i da nismo strašni.

Ivan Minić: Mislim zaista jeste sigurno deo problema i to što je naziv takav kakav je.

Marija Končar Ršumović: Jeste da 100% da, to nema tu šta.

KAKO JE KOVID UTICAO NA RAZVOJ I OBRAZOVANJE DECE

Ivan Minić: Apsolutno nije nije ni na koji način prijatno kad prosto čuješ. Ovaj uh voleo bih da da se dotaknemo još jedne teme koju si ti pomenula al nismo ulazili u nju dublje, a mislim da je da je vrlo značajna. Evo sad otprilike smo na nekih 6 ipo godina od trenutka kad je uh došao covid.

Marija Končar Ršumović: Mhm.

Ivan Minić: I šta se kaže uh na američkom govornom području the gift that keeps on giving. Bilo je strašno kratkoročno, jer su se desile neke stvari koje neki ljudi su izgubili život, neki ljudi su bili na ivici. Bilo je jako jako strašnih priča. Možda na kraju u nekim ukupnim ciframa to i nije bilo toliko strašno, ali nekome kome se desila porodična tragedija, statistika suštinski nije preterano bitna.

Marija Končar Ršumović: Tako je nije nije naravno da da.

Ivan Minić: Svakako izgubili smo mnogo više ljudi nego što je trebalo da da izgubimo nekim prirodnim procesima. Desilo se to što se desilo da su ljudi uh po prvi put u u u istoriji jedne generacije shvatili da može da postoji nešto tako, jer kao kad se poredi sa tim kako je bilo ne znam, španska groznica, to je pre 100 godina. Čak i ako postoji neko ko je to doživeo, doživeo je to sa jednom dve tri godine, ne znam ni ja kako je to bilo, a vrlo verovatno nema mnogo onih koji su to iskusili. Sve ove ostale stvari koje su se dešavale, ne znam i variola vera i slično, sve to bilo je mnogo lokalizovanije. To nije bila pandemija, to je bilo nešto što su bile stvari koje se dešavaju i tako dalje, imali smo mi i ne znam i ptičiji grip, i svinjski grip, i sve ostalo, ali nikad nije bilo bila srazmera takva da počinje uh zatvaranje. Nemaš nikakvu ideju do kad će da traje, kako će da izgleda i sve ostalo. I to je dosta uticalo na i na mentalno zdravlje ljudi, i svašta smo videli u prethodnim godinama, ovaj i mnogo posledica i na na porodične odnose, i na zajednice u svim oblicima. Ali jedna od stvari koje mi se čini da je najviše u tom celom procesu narušena jeste taj to stasavanje dece i obrazovanje ono pre svega osnovno, pa onda i sve drugo, ovaj koje je bilo na vrlo krhkim nogama i pre toga a čini mi se da mislim ne bih da budem baš ekstremno negativan ali moram. Ovaj čini mi se da ga je ovo dokrajčilo.

Marija Končar Ršumović: Da, da, i ja na primer mislim eto pošto se mi smo prešli smo bili otvoreni u maju 20. ovaj znači eto ja sam na Dorćolu počela da radim sad radim, znači septembar 20. znači 21. meni su dolazila masovno deca od dve godine na procene, koje jednostavno psihomotorni razvoj je kasnio po minimum šest sedam meseci. Ničim nešto, mislim izazvano, osim kad se tu uđe u tu anamnezu, je to što su bili roditelji jako uplašeni i zastrašeni i da se nisu viđali ni sa kim, da su bili ono svoja četiri zida što se kaže. Mesecima, čak i posle otvaranja. Što znači da je sigurno to doprinelo tome da da se kasni, jer mislim nije isto kad se dete razvija tako što ide napolje viđa okruženje, viđa ljude, i kad se razvija samo kod kuće. Ovaj i stvarno to kažemo to to se uticalo. To ne znači da su sva deca kažem razvila određeni, hajde da kažemo dugoročni problem odnosno doživotni problem, ali da su kasnila u razvoju i da im je bila potrebna podrška jeste. I isto tako na primer ono što sam ja primetila u svojoj praksi da deca koja su te godine bila prvaci je jako im je vremena bilo potrebno nakon toga da dostignu to sve šta se uči u tom prvom razredu, jer prvi razred je jako intenzivan. Znači čitanje pisanje uh štampana, pisana slova, mislim.

Ivan Minić: Prvi razred je od nula do jedan. Od nula do jedan je mnogo više nego od jedan do dva.

Marija Končar Ršumović: Tako je. I mislim i i i svega ono, sabiranje oduzimanje prelazi

Ivan Minić: Priroda i društvo.

Marija Končar Ršumović: Ma da svega ono šta šta šta treba da se učimo, to mislim to je po nas nije ni to je najmanja ono muka otprilike jer se on nažalost često u prvom i drugom razredu ignoriše jer ne mogu da se stignu srpski i matematika da se ovaj da se obrade na časovima, to jest u onom času koji je ima. Ali u tom smislu znači baš da se videlo da da jedva ono hvataju drugi razred da ne mogu, ne znam ni da l da ga uhvate ono za glavu il za rep il za uši otprilike i da ne mogu da se sustignu sa time. Jer jednostavno to je bilo onlajn. Znači učiteljice su slale šta su mogle, šta su da kažem bili što bili lično motivisani, što da kažem prema svojim kapacitetima, ovaj roditelji su opet radili kod kuće koliko su mogli naspram kapaciteta poslova koje su radili od kuće. Da l su bili motivisani da l su uopšte videli poentu da l su uopšte mogli da im da kažemo pomognu na dati ovaj na datu temu. Tako da tu se baš onako najviše videlo taj neki uzrast znači dece koje su imala godinu dana tada, i dece koja su bila u stvari godinu dve u stvari dana tokom kovida to jest zatvaranja tog ovaj lokdauna, i koje su bile prvi razred, da se baš onako videla ta neka najveća ovaj najveća loša mislim najveći loši uticaj. I čak i istraživanja neka koja su rađena ovaj po svetu ovaj da se stvarno vidi da deca da je stvarno da kažemo proisteklo mnogo više dece koja su kasnila što u govorno-jezičkom razvoju, što u nekim da kažemo uh socijalnim veštinama, motoričkim veštinama baš u tom da kažem nekom periodu, više nego na primer godinu godinama pre toga. Znači uticalo je definitivno i mislim da se to i dalje se oseća iskreno ovaj taj taj trenutak tog kovida iako je šest godina prošlo.

SOCIJALIZACIJA I POLAZAK U ŠKOLU

Ivan Minić: Baš sam na na ovo što se tič- čega se dotakla na kraju hteo da da te da te uputim. A to je taj momenat koliko je zapravo socijalna komponenta toga svega važna u u tom periodu. Kada mislim ti vrtić, jeste trenutak kada si ti deo nekog formiranog formalnog kolektiva.

Marija Končar Ršumović: Ok imaš i u vrtiću nešto, ali

Ivan Minić: Ali u vrtiću ima i različite grupe, niste vi toliko upućeni jedno na drugo, možete da budete neke stvari radite zajedno, ali možeš ti da se osamiš i da sad nešto u ćošku i čitaš knjigu i neće niko da te dira.

Marija Končar Ršumović: Jeste drugačije je. Može, nije to. Da, to je to, jeste, da.

Ivan Minić: Nije važno kako ja to znam. Ovaj ali nije isto, vrlo je značajno i to, i ako u vrtiću stvari ne funkcionišu kako treba biće sigurno problema i u školi. Ali to je prvi put gde sa jedne strane si u formiranoj grupi s druge strane imaš neke realne obaveze.

Marija Končar Ršumović: Jeste i to mislim, i te kakve obaveze.

Ivan Minić: Ambiciozan program na sve to, ali i taj momenat da kao sve pre toga, ako nešto dete uradi dobro jeste ali ne mora.

Marija Končar Ršumović: Da, da sve u suštini ono bazirano pre toga na nekoj toj igri i mislim generalno naš predškolski program se uopšte ne nadovezuje na ono što ih čeka u prvom razredu, mislim oni kad dođu u prvi razred dočekaju ih tiganju glavu otprilike.

Ivan Minić: Plus imaš tu je taj momenat, recimo ja se toga dosta dobro sećam, jer se se slučajno desilo da moja poslednja ovaj godina vrtića i predškolsko su bili u okviru škole, mislim fizički se vrtić nalazio u u okviru škole. Tako da sam ja znao zgradu škole i i i pre.

Marija Končar Ršumović: To je dobro da.

Ivan Minić: I bilo je lepo na mnogo načina ali je tamo bio vrlo prisutan i izražen problem koji ne mora nužno da bude problem ali jeste indikativno, to je da su se naravno učiteljice bavile onima koji su problematični, koji ne znaju sve što je potrebno da znaju negde za za početak škole i sve to. A nas 10-20% koji smo znali i da čitamo i pišemo i sabiramo i oduzimamo jer nas je interesovalo, pa smo znali i znali sve o dinosaurusima i šta god postoji, mi smo manje-više bili prepušteni sami sebi, što je nama bilo super, jer smo mi bili takvi da smo se organizovali, to je već to bilo ozbiljno, ali jeste negde i kroz školu fokus vrlo često na to.

Marija Končar Ršumović: Jeste, mislim da ono u suštini učitelji ne mogu da postignu da se bave nadarenom decom jako često i to nevezano sad na primer da li dete da li imaju inkluziju u odeljenju ili ne, pošto se jako često se uhvati se za to, ali evo na primer i mi u odeljenju, ja nisam imala u odeljenju inkluziju pa se nije učiteljica stizala da se bavi sa svima nama podjednako a nas je ne znam od prvog do četvrtog bilo 22. Mislim, baš nas je bilo malo.

Ivan Minić: Mi smo, da, mi smo imali dosta tih nekih uh kroz ove ostale stvari koje radim u u životu dosta nekih situacija i aktivnosti gde uh su upravo ti mladi nastavnici neko ko ko vodi tim dece na takmičenje u programiranju i tako dalje. I postoji jedna vrlo bitna stvar to je i ti ljudi imaju život. I njihov život u 25, 7, 30, 31 je potpuno drugačiji nego kad budu imali 37, 8 i budu imali svoju decu koja možda idu u u školu ili se ili se spremaju i tako dalje, kao ne možeš da očekuješ istu količinu požrtvovanosti u svakoj generaciji koju neki učitelj treba da da izgura.

Marija Končar Ršumović: Tako je. Pa mislim, niti ono mislim da kažemo i i njima treba motivacija. Mislim na neki način

Ivan Minić: A sistem apsolutno nije dizajniran za to.

Marija Končar Ršumović: Apsolutno ništa. Tako da u tom smislu nadarena deca jako često se nekako stave po po po strani, mislim, IOP 3 ja ne znam ono statistika šta kaže, kolko ih imamo na nivou Srbije. Ovaj, da ono imamo IOP 3 je individualni obrazovni plan za nadarenu decu. Iskreno ne znam kolko ih imamo.

Ivan Minić: Nema to postoje postoje škole koje su poznate po tome i onda negde imaš.

Marija Končar Ršumović: Ok škole, ali mislim na kao ono, šta bi se reklo, klasična škola i koliko on ovaj profesora zapravo napravi taj IOP 3, odnosno prepozna IOP 3, ja mislim to jako mali broj, ovaj nažalost pošto mislim ja kad se sećam ja mislim nisam sigurna da l je jedno dete bilo mislim iz moje prakse, to je eto što ja ja znam iz svoje prakse i plus što sam pitala kolege, mislim da je jedno dete imalo jedan IOP 3, ali je to prekinuto pošto se nastavniku više nije radilo. To je bukvalno taj odgovor. Nisam ja radila u školstvu, tako da mislim prenosim informacije ono, ovaj s tim ali prosto da, znači mnogo manje imamo napisanih tih da kažemo programa za nadarenu decu koja prepoznaje te njihove neke da kažemo vrline to jest darovitosti i da stvarno to potkrepljuje nego znači mnogo manje imamo dece koliko ih kako se zove imamo pos- eto u poslednjih 5 godina napisanih ja verujem da ne toliko koliko imamo dece koja su koja su nadarena. Ovaj, tako da u tom smislu, ne znam, ovaj, nije to ovaj uopšte tako sjajno, što bi se reklo, ali mislim da ono sistem kao takav i generalno program kakav nam je trenutno, što znači opet ne slažem se sa tim da čas treba da traje 30-35 minuta. Nego mislim da će to samo da dovede do do većeg ludila. Ovaj jer mislim za 45 minuta se ne stigne ovaj obraditi ovaj niti se posvetiti, čak i po grupicama da se da se napravi, ne znam, na tri grupe, znači ono veća podrška da kažemo, tipična podrška i veća stimulacija da im treba, znači u smislu da im treba dodatno da bi im kao nešto dali, ovaj, da ne može da se stigne za za 45 minuta a tek za pola sata, što mislim su predlozi naših ministarstava. Ovaj tako da u tom smislu mislim da nama treba jedno debelo u stvari menjanje programa, da bi to moglo da se da kažemo ispoštuje, ali opet sad iz ove perspektive, mislim da to nema ko da uradi. Mislim, tako da.

REFORMA ŠKOLSTVA I UČENJE NAPAMET

Ivan Minić: Svakako je, ako do toga uopšte i bude došlo, nadamo se da hoće, to je proces koji će trajati godinama, to decenija, decenija.

Marija Končar Ršumović: Tako je godinama da, neće moći. Tako je, neće moći mislim ono da to bude da kažem hajde sad preko noći mi smo to napisali.

Ivan Minić: Mislim prosto, kad ti kreneš da to radiš ti kreneš od nekog ko tek tek ulazi, onima koji su u sistemu ne menjaš sistem da ih ne bi istraumirao za sva vremena, ali i on je prilagođen tako da na kraju oni treba da stignu na isti cilj i isto tržište koje ih čeka.

Marija Končar Ršumović: Tako je ali tu mislim ali tu su onda i promene fakulteta nastavničkog obrazovanja učiteljskih obrazovanja ovaj gde bi to isto onda moralo da se menja zato što znači onaj ko bude izvodio, ko bi ko će da vrši egzekuciju mislim je onaj ko uči tog koji koji stasava. Znači to je ono u smislu mi se i dalje obrazujemo, to jest mi i dalje obrazujemo kadar kako za, kao što je bilo pre 50 godina a hoćemo, deca su nam kako što je ne znam sad ova godina, to su ogromne te su ono ogromne neke te neke razlike i da stvarno kad neko traži više, ovaj da mu se daju još neke zanimljivosti, znači to ne znači da treba, ne znam, da bi dobilo peticu da zna fusnotu fusnote, nego da jednostavno ono prosto zna da više da poveže, to neko znanje, da ispriča, nego da vidiš da je razumeo, a ne da zna da izdeklamuje napamet mislim jer to je ono, šta mislim što bi se reklo, nema nema smisla mislim, jer to je ono na kraju mislim ja to jedna od, u stvari to su bila pitanja za za profesore na primer profesora sociologije kod nas ovaj na mom fakultetu, on je predavao sociologiju i na narednoj godini sociologiju obrazovanja i ja sociologiju, da se ne lažemo, nisam nešto specijalno učila, položila sam iz prvog, boga pitaj kako. Ali eto, i dođemo na sociologiju obrazovanja i hajde tu sam i solidno i učila jer nije bilo nešto puno da se uči, dobijemo tri pitanja esejska, ja tri pitanja napišem. Skontala sam da sam dva promašila. Totalno sam temu promašila. Dobih ja osmicu. Nemam pojma kako. Aha, ali objasnio, kao profesor, zato što se svidelo mi se kako sam raz- razumeo je, ne znam šta sam pisala, pogrešno, ali se u stvari shvatio, mislim ono kao svidelo mu se kako sam ja obrazložila taj način. Da razmišljaš.

Ivan Minić: Da razmišljaš o formi u suštini.

Marija Končar Ršumović: Tako je da, ovaj, a u stvari mislim, i to je to, mislim, znaš, nekad nije u stvari bitno kao koju količinu, da znaš da napamet nabubaš, nego kao da si razumeo kao poentu. Sad ono ja sam mislim ono nešto, promašila, boga pitaj sad šta šta je to bilo, promašila sam, al tad sam shvatila ono kad sam došla kući, kad sam kao prelistala, shvatila da sam malo da, da sam ovaj omašila ovaj tipa neku ono eru ili ili neku klasifikaciju ili nečega. Ali u tom smislu znači to je nekako ono, nekada je, to je malo teže decu naučiti jer oni danas jako često ne znaju da uče, a nemaju ni pažnju da se time bave i ne znaju iz da kažemo tog šta je napisano, da izvuku šta je poenta, da izvuku kao najvažnije, ovaj, a s druge strane i udžbenici pojedini su stvarno kriminalno napisani.

Ivan Minić: I profesori imaju očekivanja koja su vrlo drugačija. Neki žele razumevanje suštine, a neki insistiraju na definiciji i godinama.

Marija Končar Ršumović: Tako je neki žele baš da se kaže, jeste. Tako je. Tako je. Da mislim ono to bude ono od reči do do reči, mislim ono da l ti znaš definiciju šta je iverica.

Ivan Minić: Ne ja se sećam tog nekog perioda gde ja sam bio odličan iz matematike, takmičio se i sve ostalo i kao sad ne znam treba se raditi neki taj poslednji čas, da li ću imati uslov za peticu, da l ću morati da odgovaram za peticu i kao izlazi meni, kao de definicija broja. Šta šta treba da se izračuna. Ma ne ne kao pričamo teorija, definicija, da.

Marija Končar Ršumović: Pa da to je to mislim ono ovaj i eto dođemo a to isto znači to je ovo ovo je tehničko kao šta je definicija iverice. A ne znaju da uzmu na primer ne znam testericu da iseku drvo ili da zalepe kao dva dva drveta jer time se ono kao ne bavi više to tehničko na taj način ovaj ali uče saobraćajna pravila kao da će sutra da polažu ovaj za vožnju, ali dobro to je mislim sad sve ono u suštini kod nas tako. Ovaj ali opet ono kad govorimo o školstvu mislim da ono za početak bez ikakve reforme mislim da bi trebalo eto da zaposle defektologe ovaj u škole, i defektologe koji su baš završili smer za probleme odnosno poremećaje u ponašanju jer mislim da bi im to mnogo olakšalo ovaj posao učiteljima i direktorima i školama generalno da ima znači podrška u školi, ovaj ali to je baš ovaj baš retko, ovaj tako da, a to je negde da kažemo nije neka nije neki veliki iskorak.

Ivan Minić: Pa mislim mi smo imali i psihologa i pedagoga išlo se gotovo isključivo kada postoji neki ozbiljan problem i najgori učenici su išli dva puta za osam godina škole. Znači tako da nije to baš nešto bilo ni tada.

Marija Končar Ršumović: Nije se ni tad rešio ništa specijalno. Tako je, da.

ONLAJN KONSULTACIJE I TRETMANI

Ivan Minić: A za kraj bih da te pitam još neke stvari koje se tiču konkretno onoga što radiš. Pričali smo malo o Covid-u, Covid je promenio svašta, između ostalog mnoge stvari su prešle u nekakav hibridni režim. Sad dobar deo onoga što ti radiš podrazumeva 1 na 1 interakciju uživo i to je najbolja opcija za za rad. Ali kada nije jedina opcija?

Marija Končar Ršumović: Pa u suštini ja radim na primer online konsultacije sa roditeljima ovaj znači to je ono u suštini bukvalno razgovor sa roditeljima o tome šta ih da kažemo muči, šta imaju kakva imaju pitanja, i tu u suštini isto dobijaju neke upitnike koje popunjavaju pre toga i onda u suštini o tome dogovara- to jest razgovaramo na na konsultacijama. I u mom slučaju moguće su onda kada dete može na primer samo da bude ispred ekrana i da radimo školsko gradivo. Znači to su uglavnom deca recimo nekih devet deset godina i i više i onda u suštini radimo, radimo školsko gradivo, kroz ne znam neke igrice, PowerPoint, da ne znam ono, nešto dopuni, ja nešto dopunim, kroz neke te da kažemo materijale koje su interaktivni, znači nema ono kao e sad ja sedim i frontalni tip pa kao sad ćemo mi to da ispričamo, znači mora dete da bude aktivan aktivan učesnik. Ali opet znam mislim koleginice neke ono rade online, ovaj drže tretmane logopedske u smislu tog nekog ispravljanja glasova i slično i to stvarno može da bude ovaj uspešno. Mislim da ono može da, samo je ono mislim da da nije realno da to bude online rad sa dvogodišnjakom, ali ako na primer je online potrebno jer ne znam na primer žive u u tom gradu ili zemlji, ovaj da jednostavno to onda bude neki program koji se napravi za to dete pa roditelji prate pa se vi čujete komunicirate i slično znači to onda apsolutno ima nekog smisla, ali to kao sa dete od dve tri godine sedi ne znam pola sata, 45 minuta i preko ekrana pričamo to mislim da to to nije realno na na pravi način, ali ovo ovako znači da tu roditelj bude uključen i da se u stvari obučava na da bi roditelj oba roditelja, porodica nije važno, ovaj ko god da je uključen u detetov život to ovaj može i mislim moguće je definitivno nije ovaj to sad nešto kao ovaj naučna fantastika. Znači apsolutno moguće izvesti samo je naravno potrebno opet neko prilagođavanje i i želja da svi akteri budu uključeni znači ne ono sedim sa strane i gledam nego stvarno da svi budu uključeni aktivno.

KADA SE JAVITI DEFEKTOLOGU I KOME VEROVATI

Ivan Minić: Šta bi nekome ko je odslušao ovo i ko je roditelj, ko nije siguran kako da se postavi, kako da postupi u vezi sa svojim detetom, šta bi savetovala u smislu toga da li da se javi, kada da se javi, šta je ispravan motiv da da se neko javi?

Marija Končar Ršumović: Pa u suštini, ako pričamo o motivaciji, znači kad god imaju neko pitanje, jer ono većina nas, mislim ja lično ono, uvek ću pitati zašto se javljaju, i ja reći ću im ako nemaju potrebu za mnom ja ću to i reći, mislim ono, neke stvari se stvarno mogu rešiti odgovorom na mail, ili ne znam, čisto pitaju da da nešto razreše prosto da im bude eto lakše da imaju manje što šta što je opterećenje, bolje tako lakše ga rešiti jer to je ono mislim baš znaš da da je sve u redu i i i to je to, ili ako nešto treba da se da kažem pogura bar ćeš dobiti ono savet kako, ali ono što jeste u stvari moj da kažem savet to jest moj neki onako hajde zaključak jeste da defektolog stvarno nije bauk, ovaj i da kada mislim i prate te neke savete, ovaj i neka mišljenja kako nešto treba raditi da stvarno provere kod koga to mislim od koga taj savet primaju jer stvarno danas svako daje sebi za pravo da da svašta nešto savetuje a mnogo toga zna da bude i stvarno ono nebezbedno, mislim po po zdravlje i po život deteta ono nekad stvarno u toj liniji bez preterivanja. Tako da u tom smislu znači da se ono prati je l’ te ko daje od ko od koga se uzima savet i da stvarno nismo nismo strašni.

Ivan Minić: Jedna moja poznanica koja je u širem smislu gledano tvoja koleginica je jednom prilikom pošto je onako dosta drčna ovaj prokomentarisala kada su joj rekli ona ima troje dece, ona zna. I ona je na to odgovorila: da, ona u najboljem slučaju zna to troje dece.

Marija Končar Ršumović: Da pa to je to, mislim da, i to je to, mislim svako dete je priča za sebe a vrlo je veliko pitanje da li zna i to troje svoje dece.

Ivan Minić: Jer mislim svi smo mi odrastali moji roditelji su bili divni, siguran sam da ne znaju barem 80% najbitnijih stvari koje su se dešavale.

Marija Končar Ršumović: Ma kako ne. Evo mi sad slušamo ono kako smo ono sve smo radili čim smo se rodili otprilike ono, ja sam mislim ono na- nekad sam otprilike rekao da, da, sve 100 posto, nikad ništa nismo nikakvu muku nismo imali svi smo bili ultra dobri. Ovaj fini, plakali, spavali. Znači plakali nismo, spavali smo po celu noć sve smo je li sve smo radili. Odmah smo počeli da sedimo, da stojimo, hodamo, trčimo, se oblačimo sami skinuli pelene sami i tako. Sve se.

Ivan Minić: Ja sam vidim siguran sam da su neke od tih stvari bile posledice okolnosti u kojima izbora nisi ni imao.

Marija Končar Ršumović: Ne ne, apsolutno. Ja se slažem. Mislim ono da su se skidale pelene ranije sigurno jesu, zato što pre svega Pampersa nije bilo u toj meri, i tako da ono i svi su imali motiv da se pelene skinu ranije. Ali ovaj ali opet to je ono, sve se to idealizuje i svašta nešto se zaboravi. Ovaj i onda kao mislim ono. Eto moja mama je prva, ne znam, nešto je nešto mi je bila rekla i onda je našla moju radosnicu i rekla uh baš sam pogrešila, tipa promašila za 4 meseca nešto kad se nešto desilo, ali eto mislim našla je pa je pa je mislim prepisala to jest čitala to što sam prepisala. Mi i dalje pišemo.

Ivan Minić: Zato danas roditelji imaju excel.

Marija Končar Ršumović: Da, mi i dalje vodimo. Da, da.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Marija Končar Ršumović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Ako vam je bilo interesantno, i ako imate neka pitanja u u u opisu epizode ćete naći sve relevantne linkove, lako ćete naći našeg današnjeg gosta i na instagramu, biće i i sve objave koje su na instagramu, biće kolab, pa će to biti još bliže, ali eto, nije bila ideja da vas zaplašimo, bila je ideja da na neki način normalizujemo neke stvari, i da razumete da uh dete nije uh robot, ili auto, koji ide na redovan servis i tehnički pregled. Da je svako dete različito i da to ne znači da je uh manje vredno, manje pametno, manje dobro, i da uh prosto treba da birate kome ćete da verujete. A kada izaberete, treba da znate zašto ste izabrali tu osobu, to je na kraju dana to je jedino bitno. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.