Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nastavljamo gde smo stali prošle nedelje. Ovaj, i ponovo se vraćamo na to suštinsko ovaj pitanje šta posle fudbala, šta posle toga kad si se da kažemo potopio malo u realni svet posao i svidelo ti se. I to je ono nekako visoko adiktivna ličnost, šta god da se pojavi kao prilika, ovaj, tebi se svidi. Ispričao si kako je bilo na samom početku tvog preduzetništva i u suštini ova epizoda će biti posvećena tom putu, odnosno prethodnih 10-ak godina koje si koje si proveo na tom putu gde se svašta nešto interesantno dešavalo, a sve je krenulo tako nevino, tako malo sa čovekom koji zove ljude iz yellow pages.

Nikola Kalinović: Da, da, da, yellow pages čoveče kad se setim, da. Kad vratim ove ove memorije na sve to. Ali da to to je ono kao što smo i pričali u u ovaj prošle nedelje ovaj… da li je to dobro ili loše, ko to zna, ali da ti vetar u leđa. I posebno kad se neke stvari koje si pokušao stvarno i dese. I onda to postane adiktivno. Onda te to obuzme i i onda guraš u tom pravcu. A ti kad si ne znam, bio 15 godina u aktivnom sportu, ti tragaš za nekim novim dopaminom, ovaj koji ćeš svaki nedelje ili svakog dana da da dobijaš. Iako kažem nisam se ostvario u fudbalu na nekom profesionalnom nivou, opet 15 godina nije malo i dovoljno je da da stekneš neke navike koje te posle drže i dalje. E onda sam te neke tu neku adikciju za dopaminom zapravo pronašao u preduzetništvu. Tu sam pronašao novu utakmicu. Novu igru. Novo takmičenje, koje mi je očigledno prijalo. Pa sam i dan danas u tome.

Ivan Minić: Videćemo kakve će to posledice da ima dugoročno na tebe, ali suština negde jeste da okej, zabava na stranu, stvari se jesu promenile u godinama koje su prethodile tom tvom potpunom osamostaljivanju. Jer su to godine u kojima ti suštinski moraš da preuzmeš odgovornost za sebe. Sve pre toga ti si na ovaj ili onaj način potpomognut, ti si na ovaj ili onaj način zaštićen, ti uvek imaš i opciju gde da se vratiš. Okej, imaš i sad opciju gde da se vratiš i ono, nije to ni sramota, niti je to pogrešno u bilo kom smislu, ali jednostavno onog trenutka kad prvi put postaneš ovaj samoodrživ i kad shvatiš da ti možeš da donosiš odluke vezane za svoj život i ukoliko su dobre ti ćeš imati benefit, ukoliko su loše ti ćeš snositi posledice. Kad ono prvi put zaradiš za nešto što si sebi kupio, neuporedivo ćeš ga više ceniti nego kada ga dobiješ. Iako smo mi generacije koje smo odrasle na tome da cenimo i sve što nam kupuju i šta dobijamo. Ali kad si ti to zaradio taj osećaj je zaista poseban. E sad rekao si da je to u u u startu da kažemo bio freelance. A da se onda konkretizovalo u u u neki oblik koji je bio i formalno registrovan i imao strukturu i tako dalje, da ti si imao mrežu saradnika sa kojima si radio. Na čemu si radio? Sa kim si radio? S kojim klijentima si radio? Šta je bio posao koji si radio?

TALANOA I MENTOR DALIBOR VASILJEVIĆ

Nikola Kalinović: Da, pa bio je marketing, ali suštinski ja sam preslikao u tim počecima ono što sam zapravo radio u Dubisu. Jer mi je to bio neki poznati teren koji sam ja već video da da radi i da može da da napravi rezultat i da reši neki problem. A problem koji sam ja rešavao jeste podizanje prihoda malim biznisima. To je bio njihov najveći problem. I sad nisam se ja limitirao na komunikacije kao takve, već hajmo da vidimo šta vi to trenutno radite i nekako sam im bio sparing partner na neki način da hajmo da dođemo do nekih rešenja. Tako da se nisam nužno ograničavao da to moraju da budu komunikacije. Iako nisam sad imao nekog ogromnog iskustva ne znam u produktu, u servisu,  u kako mi to danas zovemo biznis dizajnu ovaj to to nisu bile reči koje sam ja tad upotrebljavao. Ali mi je bilo prirodno da okej ne ide im prodaja. Okej, nije možda nije, možda ne prodajete kako treba. Možda to što prodajete nikome ne treba, niko niko ne vidi neku veću vrednost. Možda imate dobru ponudu i dobro prodajete, ali to niko ne zna. Tako da smo se tu vrteli oko tih stvari koje su realni problemi i onda u skladu s tim šta je bilo potrebno da se uradi ja sam to napadao, kako god se to zvalo u tom trenutku. Ja bih rekao da sam se bavio marketingom u nekom naj najširem smislu te reči. I koristio eksterne saradnike za stvari koje ja to nisam mogao sam da uradim ili da izvedem. Ono što je isto vrlo važno u tom u tim početnim fazama mog preduzetništva opet je bio jedan anđeo čuvar koji se tu pojavio, koji je bio moj mentor u tom trenutku i kome sam ja mnogo zahvalan ovaj i gde smo danas ono ne samo dobri prijatelji, već u nekim trenucima smo i kao braća, on on on mi dođe taj stariji brat na neki način, Dalibor Vasiljević. Ko je Dalibor Vasiljević? Osoba koja koja je naš čovek, ali živi i radi u Rumuniji, u Aradu konkretno i u tom trenutku on je imao uspešnu marketinšku agenciju Rainful koja je u tom koja je punila nekih tada već 16, 17, 18 godina postojanja. Znači već je već je dugo bio u tom poslu. A oni inače, on je sin osobe koju ja znam pre njega. Njegov otac i moj otac su bili kolege u domu kulture su radili. I ja Mihajla njegovog oca znam mnogo mnogo pre Dalibora. Nikad nisam znao, neverovatno ali nikad Dalibor nije bio tu, bio je u Rumuniji. Nismo se, nismo imali prilike da se sretnemo, niti je Mihajlo znao da objasni šta njegov sin radi, kao što ni moj otac danas teško može da objasni šta ja radim.

Ivan Minić: I meni nije lako.

Nikola Kalinović: Da. Ovaj i ne znam kako su moj otac i njegov otac došli na tu temu, ali verovatno sam ja ispričao ocu šta ja to sad radim pa je on rekao Mihajlu: „Mihajlo, pa čekaj, i tvoj Dalibor nešto slično radi, hajde da ih mi spojimo.“ I tako je to počelo. Ovaj upoznali smo se ja i Dalibor i nekako smo odmah kliknuli. On je video osetio je nešto kod mene. S druge strane i i i meni on odgovarao kao osoba, kao čovek, nekako je istinski je hteo i želeo da mi pomogne i naučio me je mnoge stvari u tim početnim fazama. I plus ono što je bilo važno u tom trenutku, ja u Talanoi tada nisam imao neku veliku pomoć niti mogućnosti da ne znam angažujem puno ljudi. A on je već imao mnogo ljudi u Rainfulu i onda smo prirodno počeli da sarađujemo i da neke stvari koje ja nisam uspevao da da završim ovde, koristio sam resurse Rainfula. I tu negde je počela i naša bliža saradnja. Plus što me je on u tim nekim početnim fazama, već je imao puno iskustva, puno znanja, mnogo toga je prošao i pomogao mi je u tom smislu da razumem neke stvari, da naučim neke stvari, da da kada ne znam kako da rešim neku situaciju imam kome da se obratim. Tako da mi je u tim nekim prvim godinama on bio i na neki način i uzor, i mentor, i i i i partner, i saradnik, i kolega. Tako da, i pre svega, i prijatelj. I onda se iz svega toga sa Talanoom, ono što je isto jedna velika stvar koja se desila godinu dana nakon zvaničnog otvaranja Talanoe, to je neka 2019., jeste da smo Dalibor je već bio deo Design Thinkers grupe u Rumuniji, on me je zapravo uputio, ubacio u taj ceo svet design thinkinga i Design Thinkers akademije gde smo onda došli na ideju: „Hajde da to prebacimo i u Srbiju.“ To je bilo nekih godinu, godinu i po dana nakon zvaničnog otvaranja osnivanja Talanoe. Gde mi se malčice moj ono ne bih rekao fokus ali težište pomera ka design thinkingu, kao nekom novom svetu koji do tada nisam upoznao, koji je zapravo bio lepak svemu onome što sam ja radio. I dao mi je neke nove uvide, neke nove alate, neke novi neki novi način kako ja te stvari koje sam do tog momenta radio mogu da radim bolje i na malo drugačiji način nego što drugi rade.

OTKRIĆE DESIGN THINKINGA

Ivan Minić: Struktura i metodologija koje su u tom trenutku bile svetski hit, kod nas je to počelo da se priča, one najbolje korporacije su u nekim od svojih timova pokušale da to primenjuju, neki su uspeli, neki nisu, ali jeste krenulo da se talasa i krenulo je da se talasa, što se kaže, od od od onih od najboljih ljudi, svako želi da, mislim na kraju dana ako pričamo bio je tu i i Dekić, ovaj, jedna stvar je da neko napiše knjigu o design thinkingu, a druga stvar je da dva čoveka iz Nordeusa napišu knjigu o design thinkingu, to dosta menja na na specifičnoj težini. Ja recimo znam iz tog perioda, od pre 10-ak godina, Telenor je bio jedan od pionira u toj celoj priči, oni su jako puno radili na tome i imali su ja znam blisko sam prijatelj sa dvoje ljudi koji su bili da kažemo nosioci te vrste interne inovacije i znam koliko puta i ja kao nekako spoljni saradnik koji je godinama radio sa njima sam pozivan na radionice iako ništa drugo, bile su izuzetno zabavne. Ovaj a bilo je i nekih zanimljivih uvida do kojih smo dolazili, uglavnom su se ticale to inovacije, predviđanja budućnosti, koliko smo mi pogodili šta će da se desi videćemo, za jedno 10 godina ja ne očekujem da smo pogodili previše, ali je zanimljiv način kako te vođe radionica stavlja u uloge u koje inače nikada ne bi sam došao. Odnosno mnogi ne bi došli. I kako je to kad nešto radiš iskustveno imaš dokaza na to funkcioniše, a je l’ drugačije kad imaš strukturu, kad znaš zašto nešto radiš u kojoj fazi i kako ljude provodiš kroz to.

Nikola Kalinović: Jeste, jeste, to mi je dalo tu neku strukturu. Ovaj, bio je kao neki neki neki lepak koji je zapravo povezao sve to što sam do tog trenutka ja radio.  I te 2019. zapravo ja sam nekako, kad sam negde formalizovao Talanoou već je on počeo da mi baca ovaj neke te crviće o design thinkingu. „E, pogledaj ovo, pročitaj ovo. Ovo bi pogledaj ovo“ i tako dalje. Tad je Design Thinkers Academy ušla u Rumuniju, on je bio jedan od većih deo partnera i fasilitatora tamo. I te 2019. godine smo negde došli na ideju, e hajmo da to prebacimo i u Srbiju, odnosno Adria regiju. I da počnemo sa tim ovde. Do tog trenutka ja sam pretežno radio sa malim i srednjim biznisima u u u kontekstu Talanoe i marketinga. I šta smo sve tu radili, to je bio full service marketing. Gde je uvek bio negde fokus da se ne raditi nešto što je samo lepo, ne znam, uradiš vizuelni identitet ili uradiš neki deo brend identiteta ili performance marketing, znači sve se to radilo, web development, sve se to radilo. Ali fokus svega toga je bio da se podigne posao tim biznisima. I to mi je bilo jako lepo i dan danas volim to da radim. Zašto mi je nekad draže da radim sa malim i srednjim biznisima ili startapima a ne sa korporacijama? Jeste što ti od nula do 100 možeš jako brzo da dođeš. I tim ljudima postoji tolika prilika, biznisima toliko prilika, ima i potencijala da ti zaista utičeš na neke stvari. 

Ivan Minić: Možeš brzo da vidiš da li nešto radi ili ne radi. Možeš brzo da testiraš. Sa korporacijom ne možeš da dođeš do toga da pričate o tome da će nešto da se implementira i kad kreneš u to što završiš na kraju nema veze sa onim od čega si počeo.

Nikola Kalinović: Upravo, upravo. Ja sam kroz Design Thinkers imao prilike da radim sa korporacijama. A mi nekako i dan danas iskreno draže ono srednji biznisi gde pričaš direktno sa donosiocima odluka, gde možeš da implementiraš zapravo neke stvari i da napraviš neke drastične razlike.

Ivan Minić: Onda ako je odluka doneta, ona je stvarno doneta.

Nikola Kalinović: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: Nije doneta odluka da se priča sa prvim nivoom donosioca odluka koji će onda pričati sa drugim nivoom i za 18 meseci ćemo da vidimo ono što ono kao treba da se uradi u sedam dana. 

Nikola Kalinović: Tako je. I odgovornost je veća. Iskreno. Odgovornost je veća, ali ja nikad nisam imao problem s time dok ja mogu da utičem na nešto, nemam problem da preuzmem odgovornost. I da, donosimo odluku da da tačnije to je ideja, ali hajde na neki način i odluka, hajde da probamo da da da vidimo šta će da se desi. I u tom trenutku onako baš se poklapaju lepo stvari i kockice. Javlja se Ana Jeličić, koja je u tom trenutku već nekoliko godina pre toga bila na neki način uključena u design thinking zajednicu iako je bila mala design thinking zajednica tada u u u Srbiji. Među pionirima je tu negde i ICT Hub, na neki način ona je tada bila deo toga. I i videla je da se nešto dešava oko Design Thinkers grupe, videla je, čula je ko smo, ko su i šta su. I zapravo se tu desi taj inicijalni kontakt između svih nas i donosimo odluku da prosto osnujemo Design Thinkers Academy Adriatic. Koji će pokrivati i Srbiju ali i ostale zemlje Adria regiona, jer u tom trenutku Design Thinkers Akademija nije bila tamo prisutna. I dobili smo zeleno svetlo za to. Poslujemo pod brendom Design Thinkers grupe, odnosno akademije, radimo po njihovim programima, njihova je sertifikacija. Slično franšizingu, slično, samo sa nekim malo drugačijim primesama, ali radimo treninge po njihovoj metodologiji, projekte naravno, plaća se određeni procenat matičnoj kompaniji, što je i normalno. Ali tu smo eto 2019. krenuli u to putovanje sa design thinkingom i to je bilo jedna isto od stvari koje su mnogo uticale na na moj razvojni put i na mene ko sam ko sam danas. Iako sam godinama pre toga nekako prirodno, nesvesno koristio ono što design thinking u biti jeste. Ta empatija, razumevanje korisnika, korisnik u centru, ljudi u centru. Mislim prodaja je u biti to na kraju dana.

Ivan Minić: Prodaja bi trebala to da bude. Često nije. Često se prodaja svodi na uvaljivanje i forsiranje ljudi. I to je mislim jedan od razloga zašto je prodaja generalno toliko na lošem glasu. Zato što ljudi koji se bave prodajom se ne bave rešavanjem problema svojih potencijalnih klijenata nego rešavanjem svojih problema na uštrb klijenata.

Nikola Kalinović: Jeste, da, i ako da ja sam prodaju uvek posmatrao kao akt nekog pomaganja, nekog rešavanja neke potrebe ili problema. Iako nisam…

Ivan Minić: Jer kad čovek ima potrebu da ide na Tenerife, treba mu rešiti potrebu da ide na Tenerife. Da ima gde da ode.

Nikola Kalinović: Tako je. Posebno kad je tako jedno lepo mesto. I ovaj, i ako gledamo i ono što sam radio u Dubisu jeste na neki način design thinking, a to je stavljanje nekog vežbača u centar svega i onda kako izgleda celo njegovo putovanje. Iako nisam znao da to u tom trenutku jesu neki elementi design thinkinga. Zato sam i kliknuo sa metodologijom. Čim sam je upoznao, čim sam je pročitao, aha, ovo ima smisla. Ovo mi ovo mi je važno za marketing, ovo mi je važno za brend, za strategiju, za svim onim što ja želim da se bavim i čime hoću da se bavim. I nekako je design thinking jedna od stvari koje koja je mnogo uticala na sve ono što je zapravo danas i kako danas pristupam klijentima, kako danas pristupam poslu, kako pristupam projektima i kako uopšte posmatram marketing, brend i na kraju dana i biznis. I to partnerstvo koje se desilo sa sa Anom i sa Daliborom gde smo negde udruženim snagama pokrenuli Design Thinkers Academy ovde u Adriatic regionu je isto bilo vrlo važno za mene. Prvo okej još bliži nekako formalniji odnos sa Daliborom gde smo zapravo sad postali partneri na nečemu. I plus dolazak Ane koja je koja je onako jedna zaista impresivna osoba od koje sam mnogo naučio. Koja je neverovatna ono upornost, istrajnost, jedan jedan veliki borac. I način na koji ona stvari radi, njena emocionalna, socijalna inteligencija i i sve ostalo, zaista puno sam naučio od nje. I nekako sam imao priliku da budem okružen ljudima koji su sa nekim većim iskustvom od mene sa putem koji su prešli, kilometražom koja je bila veća nego moja gde sam imao priliku da zaista učim. I ti ljudi su bili uz mene da mi pomognu da ja naučim. I ja sam to znao da cenim i znao sam da vratim i eto i dan danas smo zapravo na neki način i dalje partneri i Ana i Dalibor, a sa Daliborom je kasnije izašla još jedna zanimljiva stvar o kojoj ćemo pričati a to je brend sprint. Ali nekako cela ta tranzicija ovaj freelancing pa onda Talanoa kao kao samo nastavak tog puta, rad sa različitim malim i srednjim kompanijama iz stvarno različitih industrija. I da li je to ono da li je to fitnes industrija, da li je to beauty industrija, pa onda kroz design thinking gde se ušao u neke malo korporativnije stvari, farma, tobako i tako dalje i tako dalje. Banke, kao veliki sistemi. I nekako se put granao. Imao sam priliku da prođem različite stvari, da prođem različite vrste klijenata, veličina, da razumem šta su problemi malih biznisa, da imam dodira sa srednjim biznisima, da vidim kako to izgleda raditi u korporacijama i raditi za njih neke projekte. I onda i plus taj miks stvari koje sam prošao kroz sam marketing i različite aspekte tog marketinga, odnosno šta se to nudilo svim tim klijentima. Pa plus onda dolazi design thinking gde ti radiš neke malo drugačije projekte, service design, product design, radiš digitalne proizvode i tako dalje. Customer experience, user experience i slične stvari. Taj ceo miks je zapravo doprineo onome što sam ja danas. Ja sam danas generalista, neko ko se bavi strategijom. A zašto volim strategiju i zašto se bavim njome, jer sam upravo zbog toga što sam prethodnih 10 godina imao priliku da sagledam neke različite probleme i da prođem kroz te neke različite situacije kroz moje putovanje, što kroz freelance, što kroz Talanoou, što kroz Design Thinkers akademiju i da danas budem u stanju da razgovaram, da mogu da razgovaram na biznis nivou, na menadžment nivou sa klijentima sa kojima radimo. Pa da li je sad preko puta mene bio direktor ili direktorka marketinga, da li je bio neko iz C-levela, da li je bio neko iz prodaje, neko iz produkta, neko iz customer experience-a, meni su te teme poznate. Radio sam na njima, radio sam na takvim projektima i sad nebitna je ni industrija više i veličina kompanije. Ti znaš za čime tragaš i znaš koja pitanja da postaviš. To ne znači da ja sam ekspert za mali biznis ili ekspert za srednji biznis ili ekspert za korporacije. Treba još vremena da prođe da bih ja bio ekspert u bilo čemu, ali mi je ovo što sam do sada već prošao dovoljno dovoljno bilo da mogu da postavim prava pitanja i da dođem do odgovora koji su mi potrebni da bih na kraju dana mogao da izvedem nešto. Tako da taj miks iskustava, situacija kroz koje sam prošao zapravo su doprineli i formalizovali to nešto čime se ja danas bavim, a to je strategija. I to je ono što negde najviše volim. Pa sad da li je to brend strategija, marketing strategija, komunikaciona strategija, u nekim elementima i biznis strategija, produkt strategija, više nije ni važno, principi su slični.

Ivan Minić: U trenutku dakle kada počinje ta ta priča sa Design Thinkers Adriatic, kao što rekoh to je trenutak kada firme postaju svesne toga. U nekim slučajevima to znači da će možda poslati nekog pojedinca koji je procenjen kao dobar kandidat na obuku, pa će onda on to probati da prenese i primeni interno i tako dalje, nekad će pozvati konsultantski da neko dođe da ih vodi kroz proces i tako dalje. Siguran sam da je bilo najrazličitijih projekata, voleo bih da mi da podeliš sa mnom neke od njih, za početak kako je izgledao tvoj početak. Prvi projekti na kojima si radio, a onda i šta ti je bilo negde najzanimljivije i lokalno, a i od tih projekata koji su rađeni van van lokala. Jer je to isto zanimljiv aspekt svega da da vi zapravo u okviru sistema imate pristup znanjima onih koji su od vas krenuli ranije i više naučili. Vi radite razne programske razmene da oni dolaze ovde, obučavaju vas, ali da isto tako ukoliko postoji na nekom tržištu potreba za stručnjakom kog tamo nema pošalju nekog od vas tamo, pa se primeni tamo i tako dalje. Mislim da je to za taj konkretan posao fantastična situacija koja opet za neku malu državu generalno su retke takve situacije da ti neko da šansu u takvom ekosistemu koji nije potopljen u lokalno tržište nego je došao tu da potpuno nezavisno sprovede nešto.

ERSTE BANKA I KREDITI ZA PENZIONERE

Nikola Kalinović: Bilo je tu svega, negde u prvim tim nekim fazama razvoja Design Thinkers akademije i mislim to se zove akademija ali mi na kraju dana mi ne radimo samo treninge i edukacije, niti smo samo to i radili, već su tu bili projekti. Ovaj i u početku smo ušli na tržište kroz treninge, kroz open house treninge, odnosno fundamentals treninge gde smo gde smo kroz dva dana prolazili sa ljudima, pričali o design thinking metodologiji, radili na praktičnim stvarima, radili na case-ovima. I onda je nekako to počelo da se širi. Onda se to pojavi neko iz kompanije: „E, hoćemo trening i edukaciju za…“ obično neko iz HR-a, ili iz produkta, „hoćemo da prođemo in-house design thinking trening“, pa odemo održimo trening. I onda se stvori negde potreba: „E, imamo zanimljiv izazov na kome bismo mogli da radimo, hajmo da možemo mi to da uradimo kao projekat.“ Da, postavi se projektno i onda smo zapravo na taj način korak po koraku ulazili u taj projektni deo stvari. Treninzi su uvek bili jedan veliki fokus, ono mislim da da je ta edukacija jako važna. Mi smo evo u prethodnih 5, 6 godina koliko već radimo u Adria regiji preko 600, 700 profesionalaca iz različitih organizacija obučili, sertifikovali po pitanju design thinkinga, tog onog fundamentals nivoa. Ali to je bila zapravo jedna da kažem jedna ulazna nit da se ljudi upoznaju sa nama, šta radimo, kako radimo, i da im se eventualno stvori potreba da to ponudimo i u okviru kompanija. Tako evo jedan zanimljiv case koji smo radili, koji mi je onako baš drag, a posebno mi je drag jer je bila banka u pitanju. Banke i dalje nisu toliko agilni sistemi i nije nije lako uvesti design thinking kao takav u organizaciju. Možeš na nivou nekih ono mini projekata ili one time shot, ali ne na nivou nekog većeg skaliranja, metodologija unutar tima. I zanimljiv case smo imali sa Erste bankom iz Novog Sada, oni su mi onako baš jedan lep primer za banke u u Srbiji zbog svoje agilnosti.

Ivan Minić: Imaju još jednu neverovatnu osobinu, oni su nekad se zvali Opportunity banka. Oni su najmanja banka u smislu broja ljudi i svega i oni su zapravo, što kod nas nije slučaj, ali na normalnim tržištima je slučaj, oni su relativno specijalizovana banka. kod njih ne ideš. Oni su za jedan profil publike, za jedan profil biznisa konkretno i oni dosta rade i sa poljoprivredom i tako dalje. I oni su radili pre 7-8 godina to da tvoj savetnik dođe kod tebe na njivu, pogleda šta treba, izvadi tablet, ti potpišeš i dobio si taj mikrokredit koji ti treba. Zašto to kažem? Naše tržište banaka je takvo da mi nemamo specijalizovane banke. Nama sve banke rade sve. I većinu stvari rade loše. Sve banke većinu stvari rade loše. Na normalnim tržištima banke su fokusirane i specijalizovane i rade određene stvari. Za ostale, možda ih imaju u portfoliju, jer kao ako vam radimo sve, možete i da otvorite račun kao fizičko lice, ali u principu nemojte, idite negde gde ćete dobiti najbolje moguće uslugu. Oni su zapravo jedini koji funkcionišu po tom principu da su da su specijalizovani.

Nikola Kalinović: I to je njihova specifičnost i ta otvorenost ka nekim novim stvarima i inovacijama i pokušajima i tako dalje. I onako baš je bio dobar meč gde smo mi zapravo prošli kroz nekoliko rundi treninga sa sa njihovim zaposlenima. Gde se onda formirao projektni tim zapravo iz tih nekoliko trening kohorti, mi smo uvideli da postoji nekoliko ljudi koji stvarno mogu da ovo nose. I sa kojima može da se radi projekat. Mi smo obično na projektima fasilitatori. Naravno, gde kada je u nekim momentima je potrebno da uđemo i malo u konsultantski da stavimo konsultantski šešir, ali generalno izbegavamo osim ako nismo mi direktno angažovani da neki projekat izvedemo. Ovaj, projektni tim, desetak ljudi, tri meseca i jako zanimljiva i specifična tema, a to je kako možemo da unapredimo odnosno redizajniramo ili dizajniramo, to je sad ono kao kako postaviti izazov, i tu je bilo redefinisanja, ali bila je suština u kreditima za penzionere. Jako specifična grupa. Jako specifičan izazov, zanimljiv izazov i tri meseca smo radili sa njima na razvoju, razvoju te ponude zapravo za, to je bio kao ulazni da kažem projekat koji će njima pomoći da se kreiraju ambasadori u okviru organizacije, design thinking ambasadori koji će iz toga da se onda nastavi sa njima da se radi na mentorskom nivou i onda oni dalje da formiraju i šire design thinking u okviru svoje organizacije. I to je bio onako jako uspešan projekat, tri meseca smo radili na tome, prošli smo svašta nešto sa njima, Ali zanimljivo je to što je čak i deo top managementa bio u okviru projektnog tima, onda je mnogo lakši buy-in za sve ostalo što se radi po pitanju design thinkinga i mnogo je lakše da razumeju koji su benefiti toga. To mi je jako drag projekat koji smo radili, koji smo prošli sa Tri bankom i negde smo osvestili, čekaj, stani, ovde zapravo ima potencijala da se nešto uradi sa design thinkingom. Može da napravi neke rezultate, može da napravi neki impact. I to je i dalje malo neopipljivo u smislu i kod drugih organizacija. Ima puno, naravno, primera dobrih praksi kako je design thinking pomogao, neko ko je od pionira isto Coca-Cola, realno, a jedan koji je puno radio, Telenor, ima puno uspešnijih primera primene design thinking metodologije, ali meni je ovaj slučaj posebno ostao u pažnji, radili smo mi kasnije i sa Erste bankom i sa još par nekih drugih banaka, ali ovde mi je onako ostalo u glavi, e, čekaj, stani, ovo stvarno ima smisla, ovo stvarno može da pomogne. I onda je to bio nekako dobar key za sve ono što će se dalje dešavati i sve neke druge projekte koje smo radili po pitanju design thinkinga. I taj neki moment osvešćivanja koji su ljudi imali, jer su, kad su došli na radionice, naravno uvek počinjemo od onog diskaverija, razumevanja, empatije, hajde da probamo da razumemo korisnike, da vidimo ko su naši korisnici, koji su to segmenti, persone itd. Ljudi dođu sa nekim preduverenjima da mi znamo da je to tako, i onda ti shvatiš kad odeš da pričaš sa ljudima da to nije baš tako, i koliko stvari, pretpostavki i hipoteza zapravo pada u vodu u momentu kada si ti u dodiru sa korisnicima, i bilo je jako interesantno kako su oni osvestili neke stvari. Posebno što je u tom delu tima bilo ljudi koji nisu imali toliko prilike da toliko duboko budu u kontaktu sa sa korisnicima. I šta je bilo zanimljivo na tom izazovu jeste što većina penzionera zapravo ima račune u otvorenoj Poštanskoj štedionici i njima je to prva adresa zapravo za kredite. I sad ti, okej, imaš neke druge isto segmente ovaj penzionera koje smo mi tu mapirali, ali ovo je bio jako zanimljiv segment jer ti sad imaš jednu bitku koju trebaš koju trebaš nekako da se uguraš u tom nekom iskustvu između između poštanske štedionice i penzionera kojima je to prva adresa. Znači oni ne uzimaju u razmatranje bilo šta drugo. Treba mi kredit, idem u poštansku, kakvi god da su uslovi tamo imam račun, tamo ću i uzeti. Tako da je to bila jedna velika barijera koja je trebala trebala da bude prevaziđena. Ali ono čega, šta je bio kao patern svega jeste ta neka anksioznost, strah od vraćanja zapravo kredita i tu je onda iz celog tog procesa proizašla jedna inovativna ponuda tri banke u kontekstu baš tog dela, kako da ljudima pomognemo da osećaju manju anksioznost i strah od uzimanja kredita i da će sigurno da će banka biti uz njih u tom segmentu da se to negde na kraju dana i vrati. To sad možda deluje čudno banka da bude u pomoći oko oko oko vraćanja kredita. Ali 3 Banka je stvarno banka koja brine o svojim klijentima, stvarno se trude da budu uz njih i to mi je onako baš bio jedan lep primer. Lep primer ne samo ono design thinkinga kao takvog nego i lep primer banke koja je koja brine o svojim o svojim korisnicima i ima tu dozu empatije koja je preduslov za design thinking kao takav.

OTPOR ORGANIZACIJA PREMA NOVOM

Ivan Minić: Jedna od stvari ovaj kad se pojave tako neke ovaj moderne stvari, metodologije i jeste da prirodno postoji i odbojnost ka tome. Odnosno da nije svaka organizacija pogodna za to i da nije u svakom timu svako pogodan za to. I da tu često, mislim i ja sam držao mnogo radionica, ima miniranja sa sa strane raznih koji u suštini dobro je njima ništa mnogo da menjaju i da se mnogo cimaju. Design thinking je za one koji hoće da se cimaju. Koji hoće da prodrmaju nešto, koji hoće da izazovu pretpostavke i i postavku sa kojom sada rade. Ovaj, je l’ bilo takvih iskustava?

Nikola Kalinović: Uf, bilo ih je. Bilo ih je… Imam par ali mislim da ne bih smeo da pričam o tome.

Ivan Minić: Ne, ne moraš da imenuješ, ali čisto situacije.

Nikola Kalinović: To što si rekao ta odbojnost i ja to razumem. Mislim meni je to jasno. Ti dolaziš sa nečim novim, nekom novom metodologijom koja do tog trenutka nije bila toliko prepoznatljiva i teško dohvatljiva. Knjiga o design thinkingu je na primer mnogo pomogla da se popularizuje design thinking u Srbiji, i da ga ljudi malo lepše i lakše shvate i da kad dođeš i pričaš o tome, ne gledaju te, šta je sad ovo, već negde imaju neki osećaj šta je to, čitali su knjigu ili su imali ili je došla do njih informacija da se o tome nešto priča i nešto radi. Ali ja razumem zašto postoji ta odbojnost. Ti sad trebaš… mislim čudno zvuči reći prodaš, ali neko treba da kupi nešto što ne zna šta je ishod toga. Znaš, kao ti krećeš na putovanje sa design thinkingom, oko nekog problema, nekog izazova obično malo kompleksnijeg, idealno situacije da kada su isprobana različita rešenja i ništa nije uspelo, nije uspelo da napravi razliku, i ti sad dolaziš sa jednim pristupom koji treba da napadne isti problem, a da ne znaš šta će biti na kraju. Kao ti ne počinješ od rešenja, počinješ od problema. I sad neko treba da kupi proces, neko treba da kupi nešto da, ok proći ćemo kroz ceo proces ali ne znamo šta će biti ishod svega, idealno biće neko rešenje, ali ti ne znaš koje. Ti ideš na putovanje da otkriješ Indiju, otkriješ novi svet. Sad da l’ ćeš da otkriješ Indiju ili ćeš da otkriješ Južnu Ameriku ti to ne znaš. Ili možda nešto treće. I onda mislim da je to bilo nekako da je to jedna od razloga koja je sigurno barijera za ulazak bilo kakvih novih stvari. Konkretno design thinkinga jer ljudi ne znaju šta na kraju dana kupuju. Ok, imamo radionice, imamo neki proces, prolazimo kroz neke stvari, ali šta će biti rezultat. I to to je ta neizvesnost koja je zapravo vrlo važna za bilo koju vrstu inovacija. Kao hoćeš da inoviraš, pa ne možeš da znaš šta će biti ta inovacija. Moraš da probaš, moraš da testiraš. Moraš da uđeš u u u proces pa da vidiš gde će da te on odvede. Druga jeste i nemogućnost da organizacije posebno veće ako pričamo o korporacijama da izdvoje vreme da se time adekvatno bave. Jer to je sad još jedna nova stvar koja nekom dolazi na sto. Ko će da formira taj tim, ko će da izdvoji… Čak je u u 3 banci bio malo izazovno, hajmo sad svake nedelje da izdvojimo jedan dan, koji se zove design thinking dan, gde ćemo da izvučemo 10, 12 ljudi iz redovnog posla da se bavi ovim izazovom. Svaki dan naredna tri meseca, plus da imaju domaće zadatke koje treba da rade u međuvremenu. To danas je na neki način luksuz. Ok, imamo velike velike kompanije kao što je Coca-Cola koje su stvorile tu kulturu tog rada na taj način, imaju svoje dedicated timove koji se koji se bave primenom novih metodologija u kontekstu inovacija. Ali ti kada neko to nije doživeo ili nije bilo šta slično radio na tome postoji prirodna trakcija i opterećenje je neko na samu organizaciju i ovaj da to nešto krenu da rade. I da uopšte uđu u tu priču. Pa je zato uvek negde mislim da je najviše smo najveća barijera se dešavala, ne kod treninga, ne kod nekog specifičnog projekta koji smo radili, nego kada to sada treba da zaživi dalje u organizaciji. Tu je obično najveći problem. Organizacije kao takve su radoznale. One hoće da probaju. Hoće da vide šta je to. Ali sada i odradi se nekoliko treninga, odradi se neki projekat. I sad to treba da se stvori neka kritična masa u organizaciji koja će to dedicated time da se bavi ili neko to da krene da širi. E, tu je onda već bio problem. 

Ivan Minić: Uvek je, uvek je problem na implementaciji. 

Nikola Kalinović: Tu, tu je bio problem. I i tu sad treba da postoji i volja top menadžmenta, i strategija da bude postavljena kompanija da će time da će to ući u u neki plan, da bi se izdvojila sredstva, vreme i ljudi koji će se time baviti. Ali opet i nije ni to toliki problem, ukoliko imaš situacije da se taj design thinking na projektnom nivou radi u nekoliko različitih sektora. Pa tu ljudi polako isprobavaju, pokušavaju, pa se primeni tamo i tako dalje da li će neka osoba koja to krene da gura i vremenom to zaživi u većoj ili manjoj meri. Ja bih rekao da je uspeh ako zaživi u okviru jednog sektora. Znači da se stvari rade onda na malo drugačiji način. Da l’ će zaživeti u kontekstu cele organizacije, pitanje je. Nekad da, nekad ne, u većini slučajeva ne. Ali ako imaš dovoljan broj osvešćenih ljudi koji razumeju da čak i nije ni stvar ni da prođeš ceo proces, dovoljno je da imaš način razmišljanja kako da ti staviš ljude u centar svega što radiš, da znaš da trebaš da razumeš potrebe ljudi, da definišeš problem da bi na kraju dana smislio najbolje moguće rešenje koje rešava neki problem. I to je veliki uspeh. A svedoci smo da i dan danas, evo nekako imam utisak prošlo je evo šest, sedam godina od kad pričamo o svemu ovome i dan danas se malo priča sa ljudima. Malo se priča sa korisnicima. Nekako samo hajmo idemo dalje, imamo podatke. Da l’ su to samo kvantitativni podaci ili imamo intuiciju za nešto. Intuicija naravno nekad nije pogrešna, nije loša, ali nekako i danas osećam da se malo vremena, resursa i pažnje posvećuje tome da se zapravo priča sa korisnicima. Da se izađe na teren, da se sedne sa realnim ljudima, sa realnim kupcima, da se porazgovara sa njima, da se razumeju njihove potrebe, šta je njima zapravo problem i onda da se u skladu s tim neke promene dese u okviru organizacije. Toliko je jednostavno, al’ se opet ne radi.

ZAŠTO JE RAZGOVOR SA KORISNICIMA KLJUČAN

Ivan Minić: Znaš kako kažu majstori naši, znaš ti kol’ko je to pos’o. E. Ono što sam ja lično da kažem svedočio dosta puta je da čak i kada se prevaziđe taj prvi korak da se izađe i da se priča sa korisnicima, uzorak prvo ne bude reprezentativan, ali ajde, nema veze. Drugo bude relativno mali. I onda jedna stvar koja je potpuna anomalija, i ti vidiš da je anomalija, znači ne moram ja da budem genije nikakav, prosto vidiš da je nešto anomalija u odnosu na to šta je realno stanje na tržištu, tome se da preveliki značaj. I kad se tome da preveliki značaj, i kad se to isforsira da se implementira i ne da rezultat, onda se svi razočaraju i više ne rade ništa. A suština je da kad kažemo priča sa korisnicima, ne sa 10 korisnika. Ne ni sa 5.000 jer niko ne može da priča sa 5.000 korisnika. Ali kada radiš istraživanje, brate, postoje kvantitativne i kvalitativne metode, uradi kvantitativne jer treba da imaš i te podatke, a onda uradi kvalitativne na nekom uzorku sa kojim zapravo nešto možeš da uradiš. Ako u 100 razgovora se neka tema pojavi pet puta, nije beznačajna. Znači da li je 5% ili je 10% ili je 3, ali nije beznačajna, verovatno. Jer ono, hajde da uzmemo na primer banke ili telko. Svi ljudi imaju iste probleme. I za te probleme koje imaju svi ljudi, svi znamo. Mi tražimo one neke sweet spot gde možemo da napravimo razliku. Jer to što bi svi voleli da imaju niže kamate na kredite a veće kamate na štednju, dišite da ne biste umrli. To je taj nivo saveta. Ovaj, ali to nešto gde može da se napravi razlika je možda dobra stvar na koju se treba fokusirati. I to neće korisnik sam da ti kaže. Možda se desi slučajno, al’ ne možeš da se oslanjaš na to da će korisnik sam da ti kaže. Morate da dođete do toga.

Nikola Kalinović: Da kopaš?

Ivan Minić: Da kopaš, da ga staviš u poziciju, da se oseti bezbedno, da nema problem, da se oseti bezbedno da ispadne glup što će ti nešto reći, a što će za tebe biti blago. Jer to u principu uglavnom tako funkcioniše.

Nikola Kalinović: Pa jeste, to su ti uvidi i ta ti aha momenti gde ti po baš kroz dizajn, mislim to je negde i suština design thinkinga, da ti od jednog većeg izazova od koga krećeš koji potencijalno rešavaš, imaš neki cilj, ti dođeš do niza sitnih nekih potreba i problema koje nisu toliko evidentne i koje nisi toliko lako uočio zapravo i da onda na tome izgradiš neki, desi se pattern i na tome izgradiš rešenje. Koje će značiti za jedan veći broj ljudi.

Ivan Minić: Od jednog velikog problema napraviš gomilu malih, onda s njima ništa ne uradiš i oni se pretvore u gomilu velikih.

Nikola Kalinović: Tako je. Da. I onda to zoveš, i onda to nazoveš korisničko iskustvo. 

TOBAKO INDUSTRIJA I ZAMKA GLOBALNIH PERSONA

Nikola Kalinović: Ovaj, ali da, eto imali smo kad pričamo baš o o projektima i barijerama, imali smo i jedan jedna velika kompanija u tobako industriji koja se prilično zasniva na, koja ima mnogo podataka. Ali mnogo kvantitativnih podataka. I sad kad je kad smo radili smo na omnichannel strategiji i sad ti treba da napraviš omnichannel strategiju i ne možeš da je praviš na osnovu idealnog customer journey-a. Jer idealni customer journey iz ugla kompanije je jedan, a profili, persone tvojih kupaca su drugačiji. I njihovo putovanje je drugačije.

Ivan Minić: Ali je zanimljivo što je to biznis koji je najduže na subscription modelu.

Nikola Kalinović: Jeste, jeste. Da, kao koji mi njima problem rešavamo. Ali dobro, mislim omnichannel strategija, okej. I kad smo došli do situacije da treba da revidiramo persone i kao ko su vaše persone i sa kime vi tu radite, dolazimo do problema da oni koriste globalne persone. Koje čak ni nisu ni dovoljno lokalizovane. Mislim sećam se jedne persone, učiteljica koja ovaj često posećuje noćne klubove i Exit.

Ivan Minić: Ekstra.

Nikola Kalinović: Ekstra. I sad kao hteli smo da promenimo to, hteli smo da e hajmo da uradimo kvalitativno istraživanje, hajde da revidiramo persone, da uradimo nove, da na osnovu njih radimo omnichannel strategiju. Okej, to treba odobrenje i to je to.

Ivan Minić: Učiteljica koja jedva čeka da izađe na pauzu da zapali.

Nikola Kalinović: Da. I tu sad imaš taj i taj izazov ovaj to je ono što vraćamo se na ono što smo pričali, koliko ti u korporacijama zapravo možeš da pomeriš neke stvari i koliko brzo i koliko je to zapravo veliki izazov. Čak ni nije samo za nas koji smo došli na projektu da da o tome pričamo i na tome radimo, već i već i za one ljude koji interno unutra se svakog dana bore sa time. Ni njima nije jednostavno. 

ZAŠTO SE VELIKE KORPORACIJE TEŠKO MENJAJU

Ivan Minić: Ima tu jedan momenat koji mislim da je važan a koji ljudi jako retko osveste, posebno što ljudi koji su u manjim firmama ili su preduzetnici sami, ovaj, oni romantizuju korporacije na jednom nivou. Na drugom nivou oni znaju zašto nisu u korporacijama jer to ne mogu da utiču ni na šta. Ali sa druge strane korporacije imaju tu zanimljivu karakteristiku da u velikom procentu slučajeva ukoliko su nekada nešto dobro uradili, narednih 50 godina žive od toga jako lepo. Što u suštini znači da ti ne moraš da radiš svoj posao. Ili ga radiš minimalno ili je neka to šminka ili to je ona priča zašto iz ugla prodaje, zašto komercijalisti koji su radili neke super FMCG brendove nisu dobri u prodaji. Zato što on kad ode, iako je ono bio u u u službenom vozilu i obilazio maloprodajne objekte, šta on tačno može da uradi da promeni prodaju nekog brenda koji svi obožavamo i prodaje se prethodnih 50 godina uspešno. Znaš ono, njegov target je 99,5% ostvaren prvog u mesecu. Može tih 0,5% da čačka gore dole, ima službeni auto, njemu je lepo, tu i tamo mu je zadatak da ga da drži odnose sa ono ne znam po manjim mestima imaju lokalne prodavnice pa to nije kao sa lancima nego ipak tu držiš neki odnos sa sa ovaj vlasnikom toga svega, ali u suštini ne želim da omalovažavam, ali posao se radi sam od sebe, brend radi posao umesto tebe. I oni često kao šta razlikuje dobre korporacije od loših. Zašto je Coca-Cola ono najvrednija, ako gledamo 100 godina unazad najvrednija kompanija na svetu, ajd sad su sve tehnološke, ali kao zašto je Coca-Cola to što jeste. Zato što se Coca-Cola cima i kad joj ide dobro.

Nikola Kalinović: Upravo.

Ivan Minić: A većina lošijih korporacija se cima onog trenutka kada stvari kreću da se otimaju kontroli. Tad je već kasno. Jer šta god da si uzeo da radiš, neće da se promeni preko noći. Već ćete da donesete plan koji ćete da implementirate u narednih 18 meseci, za 18 meseci ono akcije su 20% onoga što su bile. I to je ono što što što pravi razliku, što te korporacije koje iznova ostvaruju dobre rezultate i koje se vade iz kriza u koje zapadnu jer normalno je da biznis zapadne u neke krize, jesu one koje su proaktivne. Mi ne moramo da radimo ništa, ali mi hoćemo da radimo.

Nikola Kalinović: Pa da, mislim da je to stvar do kulture organizacije i kako kako se kultura postavi i kako onda onda živi dalje kroz organizaciju. Mislim Coca-Cola, kao što si naveo primer, oni imaju tu kulturu inovacija kontinuiranu i zato uspevaju da u svakoj situaciji čak i kad je dobro nisu e super je i to je to kao ne moramo mi tu ništa novo, čekamo da neko nešto uvede novo pa ćemo onda i mi. Ne, oni konstantno svakog dana tragaju za nekim novim načinima da pruže dodatnu vrednost i da prošire prošire ono što rade i vrednost koju pružaju krajnjim korisnicima i kupcima. Ali da, većina se uljuška i tu smo, okej smo, videćemo šta će biti kad će biti. Ali ali nije ni lako, ja to i razumem sa neke strane, mislim nije lako promeniti preko noći kulturu velikih sistema. To je proces.

Ivan Minić: I u velikom sistemu uvek imaš taj problem što nije ničiji posao. Neka pojedinačna stvar nije ničiji posao. To je posao njih 40, dakle nije ničiji posao. Za tu stvar možda snosi odgovornost jedan od njih koji im je direktor, ali i on je direktor koji se u principu bavi samo zadovoljstvom svojih 40 ljudi a ne nečim konkretnim često. I onda je to zapravo jako teško kad nemaš nekog ko može da kaže okej, ja sam ono ja uzimam ownership na ovo i ja ću sad, mislim kad kažem vlasništvo ne ne mogu da prevedem to na srpski, ali ovo je moj problem.

Nikola Kalinović: Da, da.

Ivan Minić: I ja ću sad sa ovim sa zastavom da trčim kroz firmu kao ludak i ja ću to da napravim. 

Nikola Kalinović: Jeste. Da, mislim da tu ima sad kad smo ono kad smo pričali o kad smo pričali o barijerama i šta tu mogu da budu izazovi u ovim stvarima jesu i agende. Agende i neki ciljevi pa i neka rešenja koja se guraju da budu takva kakva jesu, a da nisu utemeljena u nekim realnim objektivnim činjenicama, niti su validirana niti testirana. Već je to na liniji biznis ciljeva, e to nam je cilj, kao biznis cilj, ovo je rešenje, hajmo to da guramo pa sad da l’ jeste ili nije nije važno. Ovaj to smo imali baš situaciju ovaj projektno za jedan veliki brend biskvita u Srbiji. Ovaj gde gde je bila ideja da se on započeli smo putovanje kroz design thinking al’ se negde u ranim fazama zapravo stavilo na sto potencijalno rešenje. Što nama nije nije praksa, znaš gledamo hajmo da ostanemo otvoreni za rešenja, polako, hajmo prvo da razumemo, prvo da vidimo koji su problemi pa ćemo kasnije doći do rešenja. Međutim te struje su nekada vrlo jake i nije ni lako postaviti granicu i reći e ne možete to da da probate ili da vidite. Već moraš da pustiš da se malo nekad i ekipa slupa. Što je potpuno okej. I onda zapravo kad smo išli u fazu istraživanja izazov je bio da smo trebali da kreiramo iskustvo sa ojačavanje iskustva sa brendom u digitalnom okruženju. To je bio izazov. Kako to da kako to da postignemo. I oni su došli već sa rešenjem a to je da se prodaju proizvodi preko sajta. Zašto da se prodaju proizvodi preko sajta? Koji problem rešavamo? A tu ti je jasno da to dolazi iz biznis ciljeva, treba da se poveća prodaja, treba da se poveća prihod. Što je okej, ali zašto bi neko kupovao ovo kad ima na svakom koraku? Koji je value proposition? Zašto bismo tu uložili sredstva? I onda zapravo ali je rešenje za izazov da stvorimo iskustvo sa brendom u digitalnom okruženju, mislim time što ti stavljaš proizvod da se kupi online to ne znači da je to iskustvo sa brendom. 

Ivan Minić: Mislim vidi, ja sam prošao sličnu priču sa jednom od najvećih banaka pre šest, sedam godina kad su zvali kao mi hoćemo da radimo kampanju koja će da dobije nagradu. Ne bavim se time. Pa ne, ali imamo super ideju. Dobro, hajde da čujem ideju. Mi hoćemo da neki posebni krediti za stan, mislim zapravo interesantna ponuda, nije nije loša, nije za svakog ali za jedan profil ljudi je super. E, i mi smo mislili da napravimo jedan super sajt koji će onako kad ga otvore a on će da se sav otvara kao origami će da se pretvara iz jednog u drugog, ja kao dobro, ja kad idem za kredit na sajt mene ne zanima da se otvara kao origami. Oni su pritom prikazali mi, a znam tu kampanju jer jeste slatka kao šećer, kad je Renault izbacio novi Twingo. Odeš na sajt Renaulta, sve normalno, odeš na stranicu za Twingo, sve je normalno. Učitava se to sve i u jednom trenutku se pojavi play dugme. Ti pritisneš play i počneš da voziš Twingo kroz grad. Mislim jer on je jako sladak, minimalan, mogao je lepo da se izmodelira da to ne secka u browseru, nije sad to igra koju ćeš ti da igraš, ali je mnogo dobra fora. I sad oni meni to pokazuju i ja gledam ovako i kažem dobro šta mislim hoćete da napravim ovo isto da ih vi jurite kolima što nisu vratili kredit, mislim ne kapiram šta hoćete da postignete. I dođemo do toga da im ja kažem ne znam ono kao ljudi vi hoćete to da brendirate, neću reći u koju reći ću bezveze boju, hoćete zeleno da brendirate taj kredit. Hoćemo. Napravite zeleno parking mesto ispred banke gde te osobe kada dolaze da pričaju o tome imaju obezbeđeno parking mesto i garantujte im da će završiti za pola sata. Napravite brendiranu zelenu jednu kancelariju koja će biti samo za to. Ne mora da ima u svakoj filijali, nek imaju tri filijale u gradu, ali ti ljudi će imati savršeno korisničko iskustvo. Ne, ne, mi smo više mislili origami. Ali to neće nikome da unapredi iskustvo. Pa ali možda dobije nagradu. Ma ovo drugo će sigurno da dobije nagradu zato što zapravo menja nešto. I nikad se nije desilo, tako da to sad nije važno, ali

Nikola Kalinović: Ima ima da, ima tih ima tih situacija da. Inače da konta onoga one priče ovaj sa online prodajom, oni su otišli u istraživanje ovaj u i naravno u okviru tih kvalitativnih intervjua su provukli i ovo. Prosto niko nije dao nikakvu indikaciju da bi to kupili online na taj način na koji je to bilo planirano. I naravno onda smo nastavili dalje proces da radimo ovaj sa nekim drugim stvarima. Što eto nekad je okej i pustiti. Nije deo procesa, ne treba tako da se radi, ali

Ivan Minić: Za neki drugi proizvod, za neku drugu publiku možda ima smisla.  Ja sam recimo jednom brendu sugerisao da probaju sa nečim takvim zato što je u pitanju oni se isto prodaju po lancima, ali ovo je specifična stvar. U pitanju je mali u njihovoj paleti, mali, veoma skup, specifičan proizvod koji ako konzumiraš, konzumiraš jednodnevno svaki dan. Daj mi mogućnost da možda mogu online da napravim subscription gde ćeš ti da mi doneseš jer je to ne znam pakovano po 12 komada, donećeš mi tri pakovanja i donosićeš mi ili ćeš mi napakovati mesečno, nije bitno, ali kao tu ima matematike da neko radi isporuku. Ne moraju ni oni da rade isporuku, nek radi partner, ali kao ima matematike da napraviš subscription umesto da svaki treći dan ideš i uzimaš po tri komada u prodavnici, čekaš red na kasi i sve ostalo. Al’ to možeš da opravdaš time što taj paket košta za za za 30 dana nešto tipa 9.000 dinara. Pa mislim ako je procenat retailera 35, 40%, ti u tome apsolutno imaš prostora da uradiš i isporuku i da imaš predvidiv prihod time zato što će ti neko platiti direktno pretplatu. Ni to se nije desilo. Sve lepe stvari se nikada ne dese. Skoro sve lepe stvari.

Nikola Kalinović: Pa da, jeste. Da, bilo je puno prosto tih nekih situacija gde stvarno imaš osećaj da si na nekom dobrom tragu, da imaš neko rešenje koje koje može da napravi neku sjajnu stvar al’ se ono ne desi iz x razloga. Ovaj da li je to na nivou kompanije, komunikacije, proizvoda, nekog rešenja, šta god to bilo. 

Ivan Minić: Promeni se osoba koja je bila ključna u firmi što je normalna stvar, dođe neko novi i kaže to nam nije u fokusu. 

Nikola Kalinović: To nam nije u fokusu. Tako da zato je ono ona ona tema nekako sa tim malim i srednjim biznisima mnogo ti je lakše radiš na tom nivou. Jeste da i više očekuju, u smislu više ih bole neke stvari po pitanju toga šta radiš, ali je izazovnije sa tog aspekta, ali imaš taj tu mogućnost da neke stvari izvedeš koje koje možda sa korporacijama idu idu malo teže, znaš. I nebitno sad da li je to novi proizvod, nova usluga ili neki novi način na koji ćeš da izvedeš određenu stvar ili da pristupaš nekom problemu. Tako da ima sve svoje čari i lepote i izazova koji dolaze sa tim. Tako da

PROJEKTI SA GOSTUJUĆIH TERENA: DUBAI I ČEŠKA

Ivan Minić: Hteo bih još jednu stvar da te pitam vezano za to pa ćemo se prebaciti na ostale teme, a to je iskustva sa gostujućih terena.

Nikola Kalinović: A, sa gostujućih terena. Nisam ih imao previše, imao sam ih nekoliko što je opet nešto što ti otvori neke vidike definitivno. Radio sam da u sa Emirates NBD bankom u Dubaiju. Tu smo radili jedan projekat u okviru Design Thinkers Akademije i kompanija ServiceNow koju si verovatno čuo, američka kompanija, to smo radili u Češkoj projekat sa tom ekipom iz istočne Evrope. I Česi su ovaj jako zanimljivi. 

Ivan Minić: Nemoj da piješ sa njima. Poljaci su još gori. Česi bar imaju dobro pivo. 

Nikola Kalinović: Da, tako da ovaj zanimljiva su ta iskustva, evo na primer Emirates NBD-a gde smo bili ja i kolega iz Amsterdama. Ja nisam znao kako će to da da da funkcioniše, znaš ono ideš na jedan gostujući teren na kome nikad nisi bio. Kako će ta ekipa da te da te uopšte nisam ni očekivao da će znati odakle sam i da razumeju uopšte to. Ispostavilo se da jako dobro poznaju Srbiju, da vole Srbiju, da mnogo njih je planiralo zapravo putovanje kod nas, da su bili. Mislim bio sam fasciniran time. I tačno vidiš koliko ta nekako drugačija kultura mnogo definiše to šta ćeš i kako ćeš raditi neke stvari. I da moraš da se prilagođavaš u hodu. Tako da ti neki posebno taj ServiceNow projekat gde smo radili na izazovu komunikacije odnosno prodajnog tima i customer support tima ka korisnicima u istočnoj Evropi. Rešavali smo taj izazov u skladu sa njihovom novom platformom koju su kreirali. Dok smo u Emirates NBD-u radili na poboljšanju korisničkog iskustva. I te primese koje ti dobiješ i neke neke inspiracije i novine koje se dese na tim tim projektima van naših granica su dragocene. Ja bih voleo da ih bude i više, sigurno. Nema ih previše. Ipak imamo dosta kolega iz ono 28 zemalja gde gde nije stalno potrebna pomoć na tom nivou. Ali ali eto nekad zanimljiva iskustva sam tamo stekao po pitanju baš te kulture i pristupa inovacija, otvorenosti, načina na koji očekivanja ljudi na samim radionicama, to je eto bilo jako interesantno. Ja bih rekao da mi kao ovde u lokalu imamo mnogo veća očekivanja nego bilo ko drugi. To mi je onako posebno isto zapalo za oko.

Ivan Minić: Je, mi smo dali pare kao što niko nikad nije dao pare.

Nikola Kalinović: Tačno osećaš tu razliku i osećaš otvorenost prema različitim načinima ili pokušajima da rešiš određeni problem. Nisu toliko zatvoreni.

Ivan Minić: Šta god da radiš, naša publika je među najtežima. Znaš kao ja sam pre mnogo godina skapirao da ako idem na konferenciju koja traje dan, dva, nije bitno, ja idem da čujem jednu rečenicu. Čuću gomilu stvari koje sam već čuo jer me interesuje, možda ću čuti neki zanimljiv podatak, neko istraživanje aktuelno koje će da mi zazvoni, to je sve u redu, ne mora, može. Ali ja sam došao po jednu rečenicu. I ako sam dobio jednu rečenicu ja sam zadovoljan. A kad pitaš prosečnog čoveka, nije me sve oborilo s nogu. Matori, nikad u životu te ne obori sve s nogu, ne postoji savršeno iskustvo, skoro ni u čemu.

Nikola Kalinović: Jeste.

Ivan Minić: Znači najbolje čemu možeš da se nadaš ono mislim u skoro svim situacijama u kojima smo mi danas na ovom tržištu ono kao najbolje čemu ti možeš da se nadaš je da čovek zna da radi svoj posao. Zato prihvatamo kad ono ne znam lekar nije prijatan. Ali je bar dobar lekar. Ja bih više voleo da je prijatan a da nije dobar lekar. Majstor, kasni, ali ipak dođe i uradi posao. Mi prihvatamo kompromise ukoliko neko ispunjava elementarni uslov. Ako ne ispunjava elementarni uslov onda ovo drugo nije više toliko ni bitno. Ali došli smo do toga da da ono upravo pitanje korisničkog iskustva je jedno od najvažnijih pitanja sa kojima sa kojim svi treba da se uhvate u koštac ukoliko hoće da naprave neku neku razliku. 

Nikola Kalinović: Pa i posebno sa dolaskom ja bih rekao mlađih generacija. Mislim da su očekivanja veća. 

Ivan Minić: Mislim da da, klinci to neće da trpe. 

Nikola Kalinović: Jednostavno neće. I i sad ti kao kompanija ili kao brend možeš da kažeš ma okej to mi tako radimo već godinama, ne zanima nas. I te kako treba da zanima i počinju da se osvešćuju, ja bih rekao da tu imamo taj momenat osvešćivanja i proći će još vremena da to dođe onako kako treba da bude. Ali mlađe generacije ne trpe. I prebaciće se na drugi brend, na drugi proizvod ukoliko i ovaj ispunjava neke neke potrebe ili neku vrednost, ne mora čak da bude ni superiorniji ukoliko je iskustvo korišćenja tog proizvoda ili odnos brenda koji u skladu sa principima određene grupe korisnika, oni će preći. I to se dešava i i uveliko. I meni je drago barem na nivou brenda vidimo osvešćivanje kod kod brendova da okej moramo da imamo ja imam jednu jednu rečenicu koja me prati kroz ceo život i kojoj pristupam i dan danas u poslu. Zapravo prožima me kroz sve. Stand for something and never stand still. Stani iza nečega i nikada ne stoji mirno. Bolje zvuči na engleskom, ali poenta toga jeste da ti znaš koje su ti neki neki sistem vrednosti, neki temelji, neki postulati po kojima funkcionišeš, ali da nikada ne stojiš mirno, to znači da konstantno pronalaziš načine da pružiš novu bolju vrednost i da se unapređuješ pa čak i da menjaš stvari koje radiš. Ali da na tom putu ne izgubiš sebe. I mislim da da su da se da smo došli do momenta da se sve više vodi računa o ovom donjem delu onom temelju šta je to stand for something, iza čega mi stojimo? Ko smo mi? Zašto mi postojimo? Koje su to vrednosti i principi koje zagovaramo kao kompanija, kao brendovi? Pa na kraju dana i kao ljudi. I iza čega mi to možemo da stanemo i što se to ne menja kako dune vetar i kako nova prilika dođe ispred nas. Al’ da opet ne ne ostanemo zarobljeni u tome i da smo slepi za sve ono što se dešava u društvu  i i kod naših kupaca odnosno korisnika. Tako da mislim da se tu dešava ta tranzicija. Da sva da da brendovi vode računa, su počeli da vode računa o tome šta zastupaju, ko je ta autentičnost. Znaš ranije je bilo distinktivnost, distinktivnost, distinktivnost. Pa šta god da je. E sad je tu važan i taj aspekt autentičnosti, odnosno autentičnost ne znači biti drugačiji nego biti ono što jesi. A sad ko si? To je to su pitanja koja mislim da da se sada brendovi prilično pitaju. I posebno se to desilo u tom periodu i korone i svih tranzicija u društvu koje su se dešavale pa su počela takva pitanja da se postavljaju. Mada i uticaj društva odnosno ljudi mlađih generacija koje su prilično autentične, imaju neke svoje principe i neki svoj sistem vrednosti koji je izgrađen i koji guraju, to je negde uslovilo i brendove da se i oni zapitaju čekaj iza koga mi zapravo postojimo i i šta mi ovaj zašto mi postojimo. Zašto radimo to šta radimo.

UDRUŽENJE MLADIH PRIVREDNIKA SRBIJE

Ivan Minić: Dobro. Design thinking. Okej. A šta si radio pored toga mislim sve ovo vreme?

Nikola Kalinović: Pored design thinkinga, da, bilo je pored Design Thinkers Akademije i Talanoye u tom trenutku bio sam uključen i pet godina u upravnom odboru Udruženja mladih privrednika Srbije. To je isto jedno jedno sjajno iskustvo koje sam koje sam prošao. I mislim da je to isto jedna od stvari koja je dosta uticala na na na moj dalji put. Tu sam nekako ušao sa jednim drugačijim sa drugačijim ciljem, sa drugačijom svrhom. Imao sam osećaj da ja trebam nešto, kao što je tu bio Dalibor, kao što je tu bila Ana, kao što su tu bili neki razni ljudi koji su meni na neki način davali neki put, usmeravali, pomagali, pa i kolege stare iz Amsterdama i tako dalje. Osećao sam i ja da to negde nešto trebam da vratim, da nešto ja negde mogu da dam van nekih komercijalnih odnosa i onoga što ti pružaš klijentima na neki način. Pa je Udruženje mladih privrednika Srbije zapravo bilo to. Znači to to je neprofitna organizacija, nevladina organizacija osnovana sa jednim vrlo lepim ciljem a to je da poveže mlade preduzetnike, da ih spoji na jedno mesto i da zajedno jedni od drugih uče. Da se tu stvaraju neke saradnje, neka partnerstva, da se dešava neka razmena iskustava i znanja. I u momentu kad sam ja ušao u udruženje ono je postojalo već 10 godina, tu je bilo. Tako da nije organizacija koja je osnovana skoro, već postoji i dan danas je aktivna. I to je nešto što što mi je bilo onako jako lep lep period gde sam upoznao neke sjajne ljude. Lazara Lekića, Nataša Škrbić, Lekić sada, Milica Radulović i ne mogu da ne pomenem tu i upoznao sam i Grašića, Aleksandra koji koji je dan koji je danas sa nama ovaj cimer na neki način. Ovaj osoba koja koja me zapravo povezala sa svim tim ljudima je bio Nikola Stanišić koga isto izuzetno cenim, on je svašta nešto zanimljivo uradio sa Šumskom tajnom, izgurati ono na tržište stvarno stvarno je veliki uspeh bio. A između ostalog tu sam tu sam upoznao i sadašnje partnere Nikolu Vukulića i Aleksandra Gorčinova. Tako da se iz te cele priče Udruženja mladih privrednika Srbije stvarno izrodili izrodila neka sjajna neki sjajni kontakti, neke neke lepe priče i na kraju dana i ova partnerstva koja su koja su danas tu u kontekstu i Woke marketing agencije. A na kraju dana i prijateljstvo mislim i sa Lazarom i sa Natašom i sa svim ljudima koji su bili uključeni u celoj toj priči. Ja sam prošle godine, ja mislim da prošle godine nisam odlučio više da da nastavim da uđem u novi mandat, bio sam u dva mandata u upravnom odboru, radili smo sjajne stvari, podigli smo udruženje na na noge, postavili određeni sistem, unapredili iskustvo članova što je bilo isto vrlo važno. I udruženje i dalje ima ovaj svoj život, funkcioniše, ima članove, sada sam tu da podržim kao član, da da ovaj budem tu ukoliko je potrebna neka pomoć. A neki drugi ljudi su nastavili tu celu priču da vode u kontekstu upravnog odbora i sličnih stvari. Tako da je to bila jedna od stvari koje koje sam koja je dosta uticala na moj put. Ono što se taj period korone je bio jako izazovan. I evo o tome možemo možda malo da popričamo. Mislim da se tu tu desio neki šift i promena u tačnije shvatiš koliko brzo moraš da se prilagodiš i koliko ne možeš da stojiš u mestu i da čekaš. Ja sam jako ponosan kako smo mi kao tada u tom trenutku Design Thinkers Akademija konkretno pa i grupacija ali rekao bih i mi u regionu brzo smo se prilagodili tim stvarima i tad smo zapravo najbolje radili, najbolje funkcionisali. Koliko smo brzo prebacili metodologiju i radionice i treninge u online okruženje. To je bio ozbiljan izazov. Sad iz te design thinking dosta kokreacija, kolaboracija, važno je da ljudi da budu na istom mestu, kako smo uspeli da to brzo prebacimo online i da zapravo jako dobro poslujemo u tom trenutku kroz taj aspekt. I ono što se što je korona isto dala u tom trenutku, iako je delovalo kao joj korona, haos, šta ćemo, gde ćemo i tako dalje, nekako se nekako se sve usporilo. Povukla se ručna. I otvorili su ti se um za neke mogućnosti i potencijale koje nikako da stigneš da uradiš. I tu se zapravo desio Brand Sprint. U tom trenutku smo Dalibor i ja pričali, već smo imali ono x projekata iza sebe na nivou brend strategije i uvek smo nekako pristupali tom procesu na drugačiji način. Znaš ono ni tu u biti je bila slična, ali nisi imao jasan proces A B C D E F G. Od tačke A da stigneš do do do neke tačke na kraju. I shvatili smo da način na koji se ranije radila brend strategija morao je da se promeni jer nije bilo vremena da ti toliko sada ovaj prolaziš kroz neke procese po par meseci. I onda smo shvatili da naravno pod uticajem i dizajn sprinta i design thinkinga kao takvog, e pa hajmo da spojimo dizajn sprinteve, design thinking i brend strategiju. Da vidimo šta će da ispadne iz toga. I onda smo mi aktivno jedno dve godine radili na razvoju frameworka i procesa za definisanje brend strategije na toj sprint metodi i iz toga se izrodio zapravo Brand Sprint. Uspeli smo da da se dokopamo brandsprint.com, trademarkovali ga u Evropi i Americi. Tako da je tu postavljena jedna jako lepa osnova, jako lep temelj koji će se u narednom periodu doživeti određenu komercijalizaciju. Proces smo već više puta validirali kroz projekte, što je isto jako zanimljivo. I kao jedna ekstenzija svega toga je napravljena i zajedno sa Katarinom Šonjić i Janom Jeličić employer brand sprint. Kao proces za employer aspekt. Tako da je korona zapravo dala nam je prostor i vreme, nekako znaš pustili su se projekti, umirili su se klijenti, imaš viška vremena, e hajmo da šta ćemo da gradimo. Ja nikad nisam stajao u mestu. Uvek sam gledao e okej imam prostora, hajde da vidimo šta ćemo da radimo. Šta možemo novo da uradimo. Ne samo u smislu kreirati nešto potpuno novo nego i u okviru toga što radiš šta je to novo što možeš da iznedriš. I i eto taj taj onako kulminacija nekako mog i Daliborovog partnerstva jeste zapravo taj deo Brand Sprinta koji smo uspeli da da u tom trenutku napravimo i dan danas se koristi i u radu sa klijentima u i Woke-u. To nije nešto što je planirano da da stoji u mestu i da ne znam bude isključivo namenjeno samo za pojedince, već to hoćemo da komercijalizujemo da to bude nešto što će i drugi da primene. To je bila neka da kažem kad smo to 2000 neka 21. čini mi se da smo počeli da radimo na tome i da to razvijamo. Tako da nam je ideja da u nekom narednom periodu to komercijalizujemo i da to doživi neki nije namenjeno za Srbiju i region rekao bih, znači to je jedna šira priča koju hoćemo da proguramo na nekom globalnom nivou. Ima potencijal za to, ima sve preduslove. Tako da eto jedan a usput si i nama pomogao u radu sa klijentima da da možemo na neki način brže i bolje da izvedemo brend strategiju na jedan agilniji način.

Ivan Minić: Dobro se i zove, nije to loše kad se nešto dobro zove.

Nikola Kalinović: Dobro se zove. Dobro se rodilo, hajde tako da kažem. 

POVRATAK FUDBALU

Ivan Minić: Dobro, ovaj, e sad nismo se bavili važnom stvari, ovaj, a važne iz raznih razloga, neki su i smešni. A šta je bilo s fudbalom?

Nikola Kalinović: Opet se vraćamo na fudbal.

Ivan Minić: Pa moramo se vratiti na fudbal.

Nikola Kalinović: Da, ja ja jesam tada ono 19. godina negde krenuo nekim drugim putem. Ali fudbal je imao je tu neke svoje uloge. Ovaj neke izlete moje znaš ono kao vratiti se, joj poželim ponovo da istrčim na tu travu i i da trčim sude sprinteve po 90 minuta. Šta mi to treba ponovo je l’. Ali taj momenat preduzetništva mi je isto dao i tu fleksibilnost da možda mogu da da se opet poigram sa time. I tu sam imao zapravo dva izleta. Naravno to nije bilo vraćanje fudbalu u smislu ja ću sada da se vratim fudbalu. Ne, nego bilo mi je lepo da ponovo osetim taj dopamin fudbalski. I onda sam tako dobio ovaj poziv od nekih prijatelja e dođi hoćemo ovaj treba nam neko ko zna da igra fudbal da nas pojača, je l’ bi ti bio voljan, zainteresovan, to je to bio i taj period korone i tako dalje kao imaš vremena da se nečim baviš takvog tipa. I imao sam dva izleta, jedan je FK Rakovica gde je u tom trenutku trener bio Albert Nađ. Jako interesantno, gde sam se ja pojavio poslednji dan prelaznog roka jer me drugar pozvao e hajde dođi na trening. Ja sad već vidno popunjen malo, ovaj nisam dugo igrao fudbal pre toga možda četiri godine, tako. I sad Albert me gleda i nije on znao uopšte moju istoriju ni ko sam ni šta sam ni da l’ sam ja igrao i tako dalje. Al’ ga je ovaj prijatelj uverio treba da se da prilika. Ja kažem pa evo hajmo da odradimo trening pa ćemo da vidimo. A on je rekao šta ću ja s tobom da radim? Mislim zadnji dan prelaznog roka. I ništa, ja odradim trening, on me odmah posle treninga daj su papiri. Kao hajde. Ovaj i mene je malo to povuklo, mislim on ima tu neku energiju ovaj na stranu sve, ima tu neku neku energiju, on on zaista voli fudbal, zaista voli sport, to jako je strastven po tom pitanju. I ovaj zapravo me je uhvatio u mašinu gde je jedno od kad sam došao dve nedelje svakog dana individualno radio sa mnom da me vrati u formu. Gde je to baš bilo mučno. Ja posle četiri, pet godina sad se vraćam u formu, ono on to posmatra na jednom profesionalnom nivou. Ja povraćam i opet nastavljam da trčim, pa povraćam pa opet nastavljam da trčim. I tako svaki dan, svaki dan. Gde on uspeo da me dovede u red da tako kažem, ovaj uspeo je da me dovede u red al’ to nije moglo da bude, jednostavno nije moglo, moje telo nije moglo da isprati taj taj taj nivo. Kasnije umalo se desio i prelazak u Teleoptik zapravo koji je igrao tada drugu ligu Srbije, ja posle pet godina neigranja fudbala završavam još malo u drugoj ligi ovaj ispod super lige Srbije. Ovaj gde sam se naravno ovaj pre toga povredio sam koleno, ispalo je koleno. I onda sam zapravo shvatio ne, nemoj. Stani.

Ivan Minić: Al’ nije da ti nije išlo.

Nikola Kalinović: Pa išlo je. Išlo je, zapravo ne mogu da kažem da nije išlo, evo posle tih ono četiri, pet godina pauze ti se vraćaš, vrate te u život, osećaš se dobro na terenu, sve ide kako treba, zapravo kako je kako je došlo do tog mogućstva uopšte prelaska u Teleoptik jer smo igrali prijateljsku utakmicu sa njima. I ja sam ja sam odigrao utakmicu fenomenalno. Gde apsolutno nisam osećao da mogu da pariraju ovaj na terenu. I to je i njima privuklo pažnju i onda je to bilo prirodno e hajmo da sledeći prelazni rok da ga prosto prebacimo. Treba nam. Ovaj ja sam u tom trenutku imao koliko 25. 25, 6 godina, tako nešto. Što okej kao ja sad 25, okej nešto se tu dešava. Zaludeo sam se za trenutak. I naravno ovaj nije jednostavno nisam nije telo više moglo da isprati taj tempo i samo je koleno I onda sam shvatio, ne, ovde stani, imaš već priču koju gradiš, preduzetničku, treba da osnuješ porodicu, ide sve u tom pravcu, mislim da je vreme da stanem, ali on to nije prihvatio baš na lak način, ali je na kraju, mislim, shvatio da treba da pronalazi neke mlađe igrače u koje može da uloži energiju, strast, ljubav i da se na kraju dana iz toga možda izrodi nešto dobro. Ali je to bio jako zanimljiv period. Mislim da me je Jovan malo povukao da ponovo uletim u sve to. A drugi izlet je bio nekoliko godina kasnije. Ono što se meni desilo u 2019. godini, čini mi se, da, 2019, 2020. tu negde, ustanovljen mi je tumor u kičmenom kanalu. To je, rekao bih, još jedan trenutak u životu koji je bio onako stresan. Stresan i za mene i za porodicu. Prvo što je porodica već prošla neke stvari pre, sa sestrom, dotakli smo se toga u prethodnoj epizodi gde je ona 2010. preminula, međutim ono što je specifično za tu situaciju, a mnogo je uticalo na mene, jeste što joj je prilikom porođaja, prilikom rođenja, zapravo oštećen veći deo mozga i to je prosto uticalo na to da 25 godina ona bude faktički invalid. Gde su moji roditelji i doručak, i ručak, i večera, i hranili je, i presvlačili itd. I onda se dešava to sa mnom, gde sam ja slučajno saznao da imam tumor u kičmenom kanalu i da je to već toliko poraslo da može da ošteti nerve, da ja zapravo ne mogu ni da hodam. I došlo je do tog momenta da sam ja gubio osećaj u nogama prilikom vožnje. Već je došlo do toga, nisam znao zašto je to tako, baš je bilo čudno. Ja završavam na neurohirurgiji, tipa sedam dana nakon što sam saznao. i onda sam shvatio ne sve što mi se dešava u životu, svaki izazov, svaki problem, uvek mi je čaša bila polupuna nego poluprazna. Imao sam taj osećaj, optimističan sam prema stvarima i stvarima koje su teške pristupam iz jednog pozitivnog ugla. I mislim da sam to dobio od roditelja, koji su u celoj toj situaciji 25 godina, da neguješ svoje dete i da gledaš svakog dana šta se dešava i da presvlačiš i hraniš i da pored svega toga ti zadržiš optimizam. Ja to nisam osećao, ja nisam osećao, verovatno su oni imali loših dana, mogli su teških dana, izazovnih dana, da to prihvate, da s tim žive i tako dalje, svi mi kao porodica. Ali ja to nisam osećao. Ja sam kod njih osećao i osmeh i optimizam i pozitivnu energiju. Majka koja se ono divim, u onom istom trenutku kada je sestra bila bolesna, odnosno imala to što je imala, baka je imala Alchajmera, koja je isto bila invalid, isto bila u krevetu. Znači u jednom domaćinstvu, u našem dvorištu imali smo dve kuće, jedna je gde su živeli baka i deka, gde smo živeli mi, to je tu, mislim živeli smo zajedno tehnički. Imamo dve osobe koje zahtevaju posebnu pažnju.

Ivan Minić: Celodnevnu.

Nikola Kalinović: Celodnevnu pažnju i moja majka koja je posao, učiteljica, sestra, ja, dvoje osoba koje faktički opslužuje svakog dana uz pomoć dede naravno i mog oca, moj otac je morao i da radi čovek i sve ostalo. Svako je tu imao neku svoju ulogu. Ovaj i i ona koja konstantno se pojavljuje, konstantno je tu, ume da se nasmeje, ume da da zrači tom nekom pozitivnom energijom, ne prepuna energije. To ja mislim meni je to to je nešto što sam ja sigurno usvojio od njih i onda kad se dešavaju tako neke situacije ja to gledam iz neke vedrije perspektive. Ne može toliko da me to poljulja kad sam već video šta sam video i prošao šta sam prošao. I usađeno mi je to od strane roditelja kako da se nosiš sa nekim teškim situacijama i da nije ništa toliko teško koliko u tom trenutku deluje. I onda se dešava to sa sa tumorom gde sam naučio jednu važnu lekciju. Ne bih tu previše dužio, ima onako zanimljiva je to priča opet, al dok sam tamo bio na odeljenju i kad sam kad se završila operacija ja sam ništa drugo nisam mogao da radim osim da šetam po hodnicima. Prosto moraš da šetaš zbog svega toga, zbog operacije i pala mi je na pamet jedna ideja. E kad sam ja već ovde narednih sedam dana hajde iskoristim to pametno. Išao sam od pacijenta do pacijenta, jer sam ja jedini tamo mogao da šetam, sa štakama ali mogu da se krećem. I pričao sam sa glavnom sestrom, e ja se bavim time i time, ja bih voleo da idem i da pričam sa pacijentima.

Ivan Minić: Da li bi neko na Tenerife?

Nikola Kalinović: Da, da. Ovaj da pričam sa pacijentima i hajde ja da probam da čujem ljude, da vidim šta im je problem na odeljenju, šta bi moglo da se unapredi i tako dalje, pa da ja napravim neki rezime i da ja vama to dam i da vidimo da l’ nešto možemo da uradimo. I njoj se jako svidela ideja, al naravno kao i svaka kompanija rekla je samo gledaj da ta rešenja budu nešto što možemo lako da implementiramo i da ne koštaju puno. Naravno, navikao sam, sve okej. I tako sam ja išao ovih pet šest dana išao od sobe do sobe na odeljenju i pričao sa pacijentima, neko je to operisao glavu, neko je leđa, to je neurohirurgija. I sad mogu da ti ne možeš da zamisliš to ti ulaziš u prostoriju i sad ti i ja idem sa onim štakama i nosim papire i kao ja dolazim ja se i ja sad tu nešto i oni me gledaju da l’ sam operisao leđa ili sam glavu operisao, nije im jasno.

Ivan Minić: Da l’ si Jehovin svedok?

Nikola Kalinović: Da, da, šta ja to sad radim, je l’ se šalim s njima, je l’ hoću totalno čudna situacija. Al kad su ljudi shvatili da se ja ne šalim i da sam ja stvarno, ja sam im posle objašnjavao ja se time i time bavim, ja sam stvarno hoću da čujem i tako dalje. I kad su ljudi shvatili da neko hoće da ih sasluša po prvi put u životu ti ne možeš da veruješ koliko su trajali ti razgovori, koliko su se tu ljudi otvarali. Koliko je tu zapravo isplivalo problema, strahova koje ljudi imaju na odeljenju. Ovaj i šta misliš šta je bio najveći problem?

Ivan Minić: Klima uređaj ili tako nešto.

Nikola Kalinović: Ne. Bio je problem je bio i to je neverovatno, ali to je bio strašan problem koji se vrlo lako rešava. Tamo smo svi bili operisani kičme, glave, šta god, otežano kretanje. Ti sad ulaziš u toalet. Lavabo ovakav mali. Ti sad kad se umivaš ili pereš ruke pada voda. Dole pločice. Šolja niska. Sad ti treba da se spustiš, imaš operisana leđa. Zavesa nije postojala na tuš kabini, kad se neko kupa to je voda. I sad spoji osobu sa operisanim leđima, ulazi u mokru u ono mokre vlažne pločice, ulazi sa štakama, ne može da se spusti na šolju i to je konstantno bilo mokro. I ovaj ljudi su čak izbegavali, tražili su ovi koji su se slabije kretali, tražili su pelene jer nisu smeli da idu u toalet da ne bi ponovo pali i izginuli. I tako da su se tu bilo ih je još naravno, ali ovo je bilo glavno. I to se zapravo promenilo, to je sjajna ono jedna stvar koja se promenila zapravo na odeljenju neurohirurgije gde je sad toalet totalno drugačiji, koji je prilagođen potrebama ljudi koji su tamo. To su neke sitne stvari naizgled. I onda kad posmatraš šta je zapravo inovacija. Da li je inovacija struja ili svemirski brod ili šta god. Ne, inovacija je ono što radikalno menja način na koji se ljudi osećaju ili nešto dobijaju. Ako to radikalno menja stvari, pa neka je i veća veća šolja ili zavesa u tuš kabini. Ako radikalno menja nečije iskustvo, to na neki način jeste inovacija. U tom datom okruženju, u tim datim okolnostima. Ali ono što je ostavilo zapravo najveći trag meni tamo i dalo mi ono jednu životnu lekciju. Mi smo svi tamo došli, imali smo problem, rešili smo problem, išli smo kući, oporavljali smo se, vratili smo se svojim svojim životima. Bio je jedan čovek iz jedan deka iz slagaću te nekog sela iz okoline Smedereva. I meni je to toliko ostalo urezano u sećanju, on je čovek nikada nije imao zdravstvenih problema. Deka koji živi od poljoprivrede, domaćinstva, radan čovek, vredan čovek. I doživeo je šlog, oduzela mu se leva strana. I on je došao čovek da reši problem. I dan kad sam ja izlazio iz bolnice, izlazio je i on. Ja vidim čoveka plače. Ja sad znaš prilazim mu, sve okej, kako ste, šta se dešava. Njemu su njemu je rečeno da ne može to da reši. On to ne može da reši. Mi smo svi tamo došli, pobedili i vraćamo se, ti ti izlaziš iz bolnice kao da si osvojio Ligu šampiona. A on se čovek vraća kući i izgubio je nešto. I meni je to toliko bilo osvešćujuće u tom trenutku.

Ivan Minić: Mislim njemu njemu život zavisi od toga koliko je on funkcionalan.

Nikola Kalinović: Tako je, tako je. I i taj osećaj kad ti nešto ne možeš da promeniš, nešto se desilo i to je kraj, to je to. Meni je to zapravo ono dalo neku tu lekciju e budimo malo srećniji, zadovoljniji sa onim što imamo i da neke stvari ne treba tako olako da shvatamo. Tako da je to jedno iskustvo koje mi je koje je mnogo uticalo na mene i i nekako sam i nekako sam zahvalan na tom iskustvu. Milica žena često kaže ma kako možeš hajde da budeš ne možeš to da gledaš iz pozitivnog ugla, ne možeš da budeš zahvalan na tome, kao imao si ozbiljnih izazova u tom trenutku, problema, bolova, oporavak, sve ostalo. Ali ja zaista iskreno osećam zahvalnost ka tome jer ti trenuci koje sam tu prošao i koliko su se svi ljudi oko mene osamostalili dok sam ja tamo bio. Znaš ono shvatio sam pa ne mora ne zavisi sve od mene. Može to da se mogu ljudi da se snađu i bez mene. Ovaj tako da i plus taj momenat sa sa tim dekom koji mi je onako baš ostao u u memoriji, to mi je jako jako važno. Miljakovac. FK Miljakovac. Zašto se FK Miljakovac desio? To sam ja mislim da se to desilo zato što sam ja sebi hteo da dokažem ja više ja nisam još za bacanje. U smislu imao sam problem sa leđima, trebalo mi je šest sedam meseci da se ja oporavim, da ponovo protrčim, sad neko ko je 15 godina igrao fudbal pre toga, bio u sportu, nisam ja nikad prestao da budem aktivan, ja sam uvek bio aktivan na neki način, samo nisam bio više profesionalno aktivan. I sad odjednom ti kao e neko ti je rekao doktor Vlada Baščarević mi je rekao gledaj ti sad neke stvari više ne možeš da radiš. Ja to nisam mogao da prihvatim. I ja sam oporavak, vraćaj se, trčanje i tako dalje. Gde sam u jednom trenutku vidim da sam se oporavio i da mi je sve okej, dobro sam, osećam se okej. Kao ali ja mogu i dalje da radim neke stvari koje sam ranije radio. Hajde da probam. FK Miljakovac u tom trenutku jedan prijatelj me je pozvao, video sam, pratio sam šta Miljakovac radi. Tu sam upoznao Jocu Simića, Jocu koji mi je danas prijatelj, evo ima dve sjajne knjige koje je izbacio, 878, devetka, sjajan jedan čovek, veliki kreativac, humanista, sjajne stvari je radio i sa Miljakovcem u tom trenutku i ja sam na neki način poželeo da budem deo te priče baš zbog njega i zbog svega onoga što je što se oko Miljakovca gradilo. I ja sam osećao da mogu da doprinesem svemu tome i plus sam i ja hteo sebi da dokažem e mogu ja to još. Ovaj hajde da vidimo da čekiram kako sam. Tako da sam se da sam se zapravo igrao sam fudbal godinu dana. I prilično sam se dobro vratio. Mislim da sam te sezone dao preko 25 golova otprilike, to jedne sezone.

Ivan Minić: Sreća pa Albert nije čuo za to.

Nikola Kalinović: Nije čuo, da, sreća. Ovaj tako da sam i sebi na neki način dokazao okej, mogu ja to još, al zanimljiva stvar je pre nego što sam svi su me savetovali nemoj, da l’ si lud, imao si tu i tu situaciju, čoveče, nije to više za tebe. Meni kad nije to više za tebe, rek’o kao da si mi rekao e jeste za mene je. I izazov prihvaćen, ono što si ti rekao. I ja zovem Vladu Baščarevića, mog hirurga, sjajan čovek. Zovem ga, doktore Nikola Kalinović ovde. Kaže ko? L3 švanum. Pošto on ne poznaje po imenu i prezimenu nego po dijagnozi. A ti si Nikola. Da. Ovaj zanimljivo, baš bukvalno je to bilo. I kaže Nikola kako mogu da ti pomognem, je l’ sve okej. Kaže jeste doktore, al imam jedno čudno pitanje ovaj je l’ mogu ja da ostanem invalid ako ponovo igram fudbal? Pa ne ne možeš da ostaneš invalid. Okej. Bukvalno sam bukvalno sam čekirao samo je l’ je l’ mogu da ostanem invalid. Ne možeš da ostaneš invalid. Super, važi, to mi je ali ima ne, dobro, dovoljno, to mi je bilo dovoljno.

Ivan Minić: Ulazim u tunel.

Nikola Kalinović: Da, ulazim u tunel. Tako da sam se tu ovaj malo vratio, kad je Joca otišao iz Miljakovca zapravo ni ja nisam video više svrhu da ostajem. Dokazao sam sebi da okej, i dalje sam to ja, i dalje i dalje mogu neke stvari da uradim, ovo što se desilo iza mene i nije mi ostavilo nikakve nikakve posledice što je super, ako sam mogao da igram godinu dana fudbal 90 minuta i da mi se ništa ne desi, u super, onda sve ovo ostalo nije problem. Tako da sam eto imao taj mali izlet. Više se od tad nisam vraćao, onda je prosto…

Ivan Minić:  polako, mlad si.

Nikola Kalinović: Da, i nije da nemam ovaj nekad me povuče, ali okej, sad je već porodica, imam dvoje male dece kojima trebam da ostanem funkcionalan. I i ovaj neki drugi prioriteti su mi sada na na na agendi. Ali bih voleo da da deca na neki način i ja i supruga se zaista trudimo da integrišemo i taj sport u njih, da oni vide da smo mi aktivni, da da vodimo računa o zdravlju, da vodimo računa o sebi, da vodimo računa o i da treniramo i čak i sa njima i da i oni osete sve to. A ko zna kad Stefan ovaj ili Helena ovaj porastu malo tamo neka 30, sad imam 33, pa neka 36. na primer, taman da oni budu svesni malo da se vratim u fudbal čisto da vide i tata igra fudbal. Ovaj jer nije ostalo mnogo tragova nažalost u to vreme. Tako da ovaj eto čisto mali osvrt na to.

PARTNERSTVO U EVOKE-U

Ivan Minić: Poslednja neka važna centralna tema kroz koju treba da prođemo jeste i to da si ti partner u Evoke-u. Pomenuo si kako si kako je došlo do toga, daćeš nam i više informacija. Evoke ove godine slavi 10 godina postojanja. Okej, ti nisi tu 10 godina, ti si tu poslednjih dve. Ovaj ali bih voleo da da mi kažeš zašto si ti sebe video u tome, mislim ne možeš ti da nam kažeš zašto su oni videli tebe u tome, ali prosto kad ste pričali o svemu tome na čemu ste se našli i gde je bio taj doprinos koji ti treba da doneseš za sto, zato što za razliku od većine ovih drugih stvari sve ovo ostalo je part-time. Ovo nije part-time. Nije ni jedino što radiš, okej, ti si lud, ja bih ali nije part-time. Ovo je nešto što je kada napraviš tu vrstu karijernog šifta ozbiljna odluka. Ti si sada okej, nisi Nikola Evoke jer ali si Kalinović Evoke. A imao si u životu izbor. Gradio si sebi prilike. Zašto si napravio ovaj izbor? I šta si ti doneo i šta se promenilo i gde ste vi sada i šta ti je to trebalo i tako.

Nikola Kalinović: Da, da, to je to je zanimljivo, da. Gledaj, ja i Nikola i Aleksandar zapravo znamo se iz udruženja Mladih privrednika Srbije, tu smo ja i Nikola zapravo ostvarili jedan dublji odnos, Aleksandar je bio u prvom mandatu upravnog odbora, a iz tog prvog mandata upravnog odbora smo samo ja i Nikola zapravo odlučili da budemo i u drugom mandatu. Što se zapravo videla neka crta ludila u tom trenutku koja se povezala. I zapravo smo tu sjajno sarađivali, uradili smo neke lepe stvari zajedno. I ti kad četiri godine skoro već hajde da kažem u tom trenutku dve tri si nešto sa nekim radio, imali smo priliku da se dobro upoznamo i da sagledamo sebe u neke različite situacije koje su imale i privatne i ovaj poslovne i shvatiš da deliš neke zajedničke vrednosti i stavove. I uvek smo negde pričali e šta bismo mogli da radimo, nikako da se namesti neka konkretna prilika. A više puta smo pričali o tome. Ne u smislu partnerstva nego hajmo da vidimo šta ti radiš, šta ja radim, možda se ukaže neka situacija i tako dalje. Mada je mene u tim godinama prilično design thinking odvukao u nekom svom nekom svom smeru. Pa sam se malo udaljio od marketinga, onog suštinskog komunikacija ako pričam konkretno o toga o tome. I onda se dešava situacija da sam ja s njim pričao e hajmo da da Evoke zapravo drži ja sam shvatio da interno ne možemo da se bavimo adekvatno marketingom i design thinkingom iz akademije, kako to obično biva. E hajde hoćemo vas da da angažujemo da nam to vodite sve. Jer smo imali interne pokušaje, uvek je nešto preče, klijenti važniji i tako dalje. Hajde vi prosto da vi budemo klijent, to je to. Jer uvek ono interno niko neće da te plati za to. I onda kroz taj razgovor ne znam kako smo došli na na temu onako prilično spontano bilo potencijalnog partnerstva. I tu smo krenuli da razgovaramo. I krenuli smo da razgovaramo o tome zapravo i trajalo je to u više iteracija, jer to sad bilo u jednom trenutku okej, treba da staneš sa talentom, zatvaraš svoju priču, ovde ulaziš u jednu drugačiju ulogu. Puno je to puno je to promena bilo i ne samo sa moje strane nego i sa njihove strane, to je novi partner i tako dalje. Ali mislim da se to namestilo tačno u trenutku kad je svima to bilo potrebno. S jedne strane meni, ja koji sam do x nekoliko godina pre toga bio dosta fokusiran na strategiju, ali sam grcao u implementaciji. I onda se dešava situacija da Evoke već ima formiranu ekipu koja a ja znam tu ekipu jer znam preko Nikole, znam da su radili lepe stvari, da tu ima sjajnih ljudi, dobrih potencijala. A opet znam da je ono ono što ja donosim u Evoke specifično i nije toliko lako naći. I onda sam video tu priliku okej mogu da zaokružim sve to, a u tom trenutku u tim godinama sam bio dosta fokusiran i na porodicu, to smo to je došla Helena, ćerkica, u tom periodu 2022. gde sam tu je bila korona, svašta se tu desilo u tih nekoliko godina gde sam osetio okej imam sad mogućnost da posle korone opet idem i da gradim sve hajmo ispočetka ili da marketing priču samo doživim jednu novu evoluciju kroz Evoke. Ispostavilo se da je i njima to bilo potrebno, pre svega Nikoli, Aleksandar okej nije bio uključen u operativne stvari, nije ni danas, on je više partner, tu je da ono sa nama donese neke veće odluke, da bude da nekad glas razuma između mene i Nikole i slično.

Ivan Minić: Treba, treba.

Nikola Kalinović: Treba. On nije u flaši kao što smo mi nego je spolja, može nekad da sagleda neke stvari, to je super, to je ono što on donosi u u naš odnos. Ali Nikola se već u tom trenutku možda malo i umorio i osetio je da mu je potrebna potreban vetar u leđa i podrška da Evoke sada već koji je dostigao neki u tom trenutku lepe stvari, uradio je sjajne stvari, da bi otišao na stepen više potrebno je potrebna je svežina i nešto novo što Evoke u tom trenutku nije imao. I zapravo se tu video prostor. Ja nisam hteo da ulazim kao zaposlenje i to je to, ja sam hteo partnerstvo, hteo sam udeo u Evoke-u jer to je neki moj način da iskažem moj preduzetnički nagon. A s druge strane bio sam spreman da okej zarad nekog većeg većeg cilja i kreiranja neke nove vrednosti i nekog novog sistema zapravo sebe dam više nego ono što si ti kažeš nije part-time nego je full-time. I Nikoli je bilo potrebno da podeli breme vođenja agencije. Znači moj jedini uslov je bio okej hoću da budem u mogućnosti kroz partnerstvo i funkciju u Evoke-u da mogu da utičem na razvoj Evoke-a i na ono što će Evoke postati. Što je i njemu bilo super odgovaralo jer na kraju dana na taj način je on podelio breme vođenja agencije. I zapravo smo danas tako i nekako i podeljeni, mi smo managing partneri i ja i on. On je jednim dobrim delom zadužen za operacije i biz dev, zapravo da se proda vrednost. Ja sam s druge strane zadužen da se kre da se ta vrednost koja je prodata prodata i ispuni. Da se ispuni to obećanje. Ako gledamo kako smo podeljeni kao partneri. Naravno Evoke ima svoje sektore, ima kreativu, ima art, ima client service, ima operacije i tako dalje. I pod jednom određeni sektori su pod mojom nekom kapom, određeni sektori su pod njegovom kapom. A zajedno donosimo neke glavne odluke što se tiče i nekog strateškog usmerenja agencije, nekih strateških odluka, a opet imamo i nezavisnost u kontekstu onih stvari po kojima smo se podelili. Tako da u tom trenutku mislim da je da se zapravo pronašao prostor i prilika i sa moje strane i neka potreba i sa njegove strane, odnosno njega i Aleksandra u tom trenutku i Evoke-a da se mi zapravo spojimo i da udružimo snage i opet na liniji onoga što sam ja negde i ranije pričao da sam možeš daleko da stigneš, ali zajedno sa drugima možeš da stigneš još dalje. Tako da se u tom trenutku eto donosim odluku da se priključim Evoke-u i mislim da sam doneo jako dobru odluku iz ove perspektive sada. I mislim da su i oni doneli jako dobru odluku i ako pogledamo prethodne dve godine i šta smo sve uradili zajedno. Ono što je isto specifično i mislim da je dobar dobar neki primer kada smo počinjali saradnju rekli smo ovako hajmo da napravimo neki pilot, test, kako god ne sećam se tačno kako smo to nazvali, ali bilo je tri meseca hajmo da radimo zajedno. Ne moramo ništa da potpisujemo. Tri meseca zajedno radimo, imitiramo kako ćemo funkcionisati, nakon tri meseca ne mora to niko da zna, to je naša interna stvar, hajmo da vidimo kako to funkcioniše, ako se ispostavi da je to dobro potpisujemo ovaj zvanično po uslovima saradnju koju smo dogovorili, partnerstva. Ako ne, nikom ništa, nema ljutiš, sve okej, probali smo, vidimo da to nema smisla i to je to. Meni je tih tri meseca bilo važno da se upoznam sa agencijom u svakom smislu. Jer jedno je kada pričamo, a drugo je kada ti uđeš u operacije, uđeš, radiš sa ljudima, vidiš svaki svaki deo agencije. A isto i sa druge strane, jesmo mi sarađivali kroz udruženje Mladih privrednika Srbije i znamo puno jedni o drugima, al opet je drugo kada s nekim direktno na nečemu radiš. I zapravo ta tri meseca smo ono na toj svežini i na svemu svašta nešto promenili i otvorili neke vidike i zapravo smo shvatili ja i on e ovo ima smisla i i ljudi su super reagovali, značilo im je što sam što sam došao, osetio sam i sa te strane onako da su me jako lepo prihvatili i da osećaju da to ide u dobrom smeru. I to je bilo dovoljno da da nekako i zvanično potpišemo potpišemo ugovor o partnerstvu i eto dve godine kasnije to je i dalje onako kako smo i negde inicijalno zamišljali.

Ivan Minić: Šta je najvažnije što se desilo u ove dve godine?

Nikola Kalinović: Uf pa mnoge stvari su važne, mnoge stvari, ali nekako najvažnije rekao bih da smo postavili Evoke je u 10 godina sazrevao. Prolazio je kroz neke različite etape, isprobavao neke različite modele, test, validacija, osvešćivanje i u krug. Ali je iz godine u godinu rastao, napredovao. Međutim u jednom trenutku je dostigao plafon mogućnosti. I potrebno je potrebno je malo bilo da se se osvrne sve unazad i da se vidi okej da li su temelji dovoljno dobro postavljeni. Bili su oni tu negde, nazirali su se, al su opet bili dosta fluidni. Što je u nekim situacijama donosilo dobro, ali u nekim situacijama ne. Jer ti onda ne donosiš odluke na bazi nekih realnih objektivnih činjenica, podataka, već dosta na intuiciju. I Nikola ima dobru intuiciju, on jeste generalno dobar ima intuitivan je kao osoba i može da namiriše, ali isto tako to ga je i kočilo u mnogim situacijama. Bio je kamen spoticanja. I onda smo mi rekli okej, hajmo prvo šta ćemo da uradimo, hajmo da sredimo te temelje. Hajmo da da znamo svaku odluku koju donosimo da znamo pre svega zašto je donosimo i da znamo kako će ona da se reflektuje na poslovanje. Do tog momenta nekako ti osećaš da nešto nije okej, naslućuješ koja odluka može da se donese, ali ne znaš kako će da se odbije, posebno na finansijske finansijske rezultate. I prvo prvo što smo sredili jeste taj finansijski deo. Da da te temelje dobro postavimo i da pratimo sve ono što se dešava u agenciji. Ulazi, izlazi, cash flow, profitabilnost, mesec za mesec, da u svakom trenutku dana i noći mi možemo lako da vidimo kako se krećemo i gde smo i i predviđanja kroz naredne mesece. To je prvo ono što je moralo da se sredi, da se vidi gde curi novac, kako da to bolje optimizujemo, u kom pravcu treba da rastemo, da li nam je u ovom trenutku potreban novi klijent, da li treba da zaposlimo novu osobu, kako će to da izgleda u u bilansu u narednim mesecima, P&L-u i tako dalje. I tu smo angažovali Bright, Bright Finance Hub koji nam je mnogo pomogao i oni su nam na neki način eksterni CFO. I sa njima smo postavili jako zdrave temelje i sada svaka odluka koja se donosi u agenciji prvo što imamo jasne planove za svaku godinu, imamo dobro finansijsko planiranje, imamo dobro praćenje na nedeljnom nivou, imamo na mesečnom nivou redovno analize, izveštaje prethodnih meseci i ti sad i kad hoćemo da donesemo novu odluku, da li je po pitanju ne znam povećanja plate, novog nove osobe, dolazi nam novi klijent, treba da angažujemo neka sredstva da bismo tog klijenta opslužili, mi sad tačno možemo da sa Bright-om zajedno vidimo kako se to reflektuje na poslovanje. To ranije nije postojalo. I sada je mnogo lakše upravljati biznisom. Pa sad to je isto da l’ je marketing agencija ili koji god drugi biznis, to je osnova. Druga stvar koju smo velika koju smo uradili jeste na nivou procesa. Bilo je i tu je znao se neki proces, ali je isto bilo dosta fluidno. Task management sistem, kako to sve funkcioniše. I onda smo dosta radili jedno pet šest meseci smo radili na uvođenju toga gde je nama sad centralno mesto za za taskove zapravo Notion i centralno mesto za sve podatke. I mi sad tačno imamo jako jasan proces i svako zna u svakom trenutku na čemu radi. I kako taj kako jedan task od inputa odnosno brifa prolazi kroz sve sektore sektore agencije. Mi tu više nemamo nikakvih štucanja u u procesu produkcije. I to je fantastično, ti uđeš, vidiš šta su ti taskovi i radiš ih. Što je najnormalnije, međutim u marketing agencijama to je i dalje malo haotično. Na primer kod nas retko ko ima potrebu uopšte da smo se smejali koristi mejl. Nema potrebe. Sve je centralizovano. Ovaj osim naravno ljudi koji su u kontaktu s klijentima. 

SREĐIVANJE PROCESA I ALATI

Nikola Kalinović: Tako da sve je na Notion-u, sad nebitno da l’ se to zvao Notion, Asana.

Ivan Minić: Nije, nebitno je.

Nikola Kalinović: Nije nebitno, slažem se, ali je poenta u procesu. Ne u alatu. Tako da ono čime smo se mi najviše bavili jeste prvo sređivanje procesa, kako stvari treba da funkcionišu, pa smo onda zapravo gledali šta će da nam najlakše omogući da to što hoćemo procesno da izvedemo da nas da nam pomogne. I ispostavilo se da nam je Notion tu najbolje pomogao.

Ivan Minić: Svaki put kad kažeš Notion ja duboko udahnem zato što ne podnosim Notion, ali okej.

Nikola Kalinović: Da, ovaj.

Ivan Minić: Nije bitno šta ja podnosim ili ne podnosim, ja ne moram da ga koristim.

Nikola Kalinović: Ovaj da. Tako da Notion ovaj koristimo. I to nam je puno pomoglo i taj proces proces kako se stvari rade, ko šta radi, organizaciona struktura, tu smo se vrteli prilično, uopšte nije bilo jednostavno, znaš Evoke nema mnogo ljudi. Sa eksternim saradnicima plus još ne tu dođe oko dvadesetak ljudi. Nije to puno. Nije ni malo. Ali opet treba postaviti šemu ko ko je kome nadređeni, ko je kome menadžer, ko o kome vodi računa, ko je u kom timu, kako postaviti timove. Znaš sve smo mi to radili u prethodne dve godine. Postojalo je to nešto, neka osnova, ali kako se kako nam se ta finansijska struktura postajala jasnija i jasnija, jasnije je bilo šta treba da uradimo na nekim drugim mestima da bismo uopšte mogli da isporučimo vrednost koju hoćemo da pružamo. I još jedna važna stvar jeste koju mi vrednost zapravo pružamo. I to se na neki način još bolje i jasnije definisalo u prethodne dve godine. Tako da smo mi radili na tim nekim osnovama na kojima biznis počiva kako bismo mogli da kreiramo sistem koji može da se skalira. Ono što se Evoke-u dešavalo u prethodnim godinama jeste da imaju imaju sjajne stvari, urade se sjajne stvari, skalira se, ali se skalira bez jakog temelja i onda bam dođe do pada. I i tu imaš te cikluse. E sad mi hoćemo da te te skokove i padove umanjimo, da to bude kontrolisano koliko god je moguće, da opet utičeš ono što smo negde pričali, da utičeš na stvari na koje možeš da utičeš, što je do tebe. E to smo zapravo zadnje dve godine radili. Gledali smo da imamo na svakoj svakom sektoru imamo jake seniore. Znači da art ima jakog seniora, da kreativa ima jakog seniora, da client service ima jakog seniora, da na tim mestima budemo jaki i da onda uz juniore i mediore vertikale pokrijemo. Da ti ljudi mogu da doprinesu, da rastu, da imaju role modele od kojih mogu da uče i da onda cela organizacija može da raste. Tako da smo ja sam najviše ponosan zapravo hajde na strani svega onoga nekih lepih projekata, kampanja, klijenata koje smo radili i koje radimo jeste taj momenat gde smo sredili organizaciju. A sad sam se setio i zapravo još jedna od stvari koja me koja mi je bila ono jedna od kriterijuma važnih u mojoj glavi kada smo dogovarali partnerstvo i to se očuvalo i dan danas i to je u biti zašto Evoke postoji, a na liniji onoga u šta ja verujem, ja ne verujem u kreativnost radi kreativnosti i ovo je lepo ili subjektiv ili te subjektivne stvari. Nego već da to što radimo zapravo ima neki impakt na biznis. Na performans. Marketing mi nismo samo komunikacije. Mi radimo ono što i Evoke radi ono što sam i ja negde radio svih onih godina pre toga. I zato mi je bilo i Nikolin način razmišljanja je bio u tom pravcu. I danas to živimo. To je bio jedan meni važan kriterijum i ja ja isto ne volim kampanje radi dobijanja nagrada, to nam nije bitno. Nisu nam nagrade toliko važne. Ako se desi neka zato što smo uradili nešto lepo i neko je to tamo prepoznao i klijenti su hteli da se uključe da se to nešto prijavi negde, super. Ali nam je mnogo važniji taj dugoročni odnos sa klijentima, da budemo dublje integrisani u njihove biznise, da pomažemo prilikom definisanja godišnjih budžeta, godišnjih planova, godišnjih ciljeva, da budemo kao neko istureno marketing odeljenje produžena ruka kompanijama. Da možemo da kroz ono što mi radimo utičemo na njihov biznis. I neki sweet spot za Evoke su srednje kompanije, što je isto negde u skladu sa onim mojim uverenjima s kim ja negde volim da radim. I gde mi možemo zapravo da napravimo najveći doprinos. A to su kompanije od nekih 3 do 30 miliona evra godišnjeg prometa. I tu pričamo direktno sa donosiocima odluka i možemo da utičemo na na biznis. I to je meni bilo vrlo važno. Ovaj ne znam da l’ bih sebe video u nekoj drugoj agenciji koja je na neki drugačiji način postavljena. S ovim sam rezonovao i video sam okej ovo je nešto što ja već radim godinama, super, ne radim ništa preterano novo, a već i postoji neka osnova, dobar potencijal iz kojih mogu brže da se izgrade neki temelji i da se izgradi neki sistem i da to bude da to raste i da napravimo neke sjajne stvari zajedno. Ovaj a drugo je naravno i Nikola i Aleksandar koje prosto izuzetno poštujem, izuzetno volim kao osobe i koji su pre svega dobri ljudi.

Ivan Minić: Jesu.

Nikola Kalinović: Da. I onda i onda i onda mi je nekako bilo logično da da da ako uplovljavam u neku stvar koja zahteva mene više nego bilo šta ranije da to bude na taj način. Design thinking je i dalje deo mog karijernog puta, naravno nije u full-time-u. Ana ima neku svoje svoju stvar koju radi, ja imam sa druge strane Evoke, ali Dalibor naravno uključen i u operacije u Rumuniji, u istočnoj Evropi, ali isto tako i dalje radimo treninge, i dalje radimo projekte, i radimo to jako zanimljive projekte, evo poslednji projekat na kojima koji i dalje radimo, radimo ga zadnjih godinu i po dve dana jeste u saradnji sa GIZ-om, sa Sekretarijatom za javne politike, gde zapravo hoćemo i evo odobrena nam je i zvanično metodologija što je sjajno, gde gde će se u javnoj upravi kreirati javne usluge u skladu sa citizen centricity-jem, odnosno gde se korisnik javnih usluga stavlja u centar svega. Nije da se to nije radilo i ranije, radilo se ali u veoma malom procentu. I od sledeće godine će to zapravo biti na strategiji za javnu upravu i ovaj bio je sjajan momenat kad smo mi započeli zapravo projekat da kreiramo centralizovano mesto, odnosno metodologiju po kojoj će raditi sve javne uprave i svi javni službenici koji su uključeni u proces kreiranja javnih usluga. Ta metodologija će ući u akademiju, nacionalnu akademiju za javne politike, gde će se ljudi koji budu radili, službenici koji budu radili na kreiranju javnih usluga zapravo obučavati kroz to što smo napisali. I već smo imali nije da smo samo radili na metodologiji već smo imali i projekat koji je rađen urađen sa Nacionalnom službom za zapošljavanje gde smo uz pomoć metodologije realno to je na bazi design thinkinga i human centric metodologije zapravo 10 njihovih procedura digitalizovano po procesu koji kako to i treba da se radi, gde se radilo istraživanje korisnika, pričalo se sa ljudima, izvukli smo uvide, probleme i na osnovu toga kreirane te usluge i postavljene na biće postavljene na sajtu eUprave. Tako da ovaj pomerili smo tu neke neke planine u prethodne dve godine oko čega se jako radim, a bio sam mnogo skeptičan. I dalje sam, i dalje sam vrlo oprezan, al ono što mi je što me raduje jeste što i gde mi je bilo onako osvešćujuće gde su se neki u tom celom procesu postoje neki sjajni ljudi koji koji rade i u javnoj upravi i na strani međunarodnih organizacija koji su stvarno posvećeni koji su posvećeni da da se neke stvari rade onako kako treba da se rade, pa pominjali smo Slobu i Jeste, postoje neki sjajni ljudi, a postoji i Sloba Marković. Da, da. Tako da ovaj to mi je onako jedan drag projekat. Bilo ih je još tu nekoliko, startap portal i super klasteri i slične stvari. Radili smo i neke projekte sa Ministarstvom kulture i Ministarstvom turizma za muzeje konkretno gde smo gledali da unapredimo proces naplate karata, koji je bio jedan veliki problem. Tako da je bilo i tih nekih zanimljivih projekata gde smo stvarno imali mogućnost da neki neku vrednost kreiramo. A meni je to važno, ako ne možemo da kreiramo vrednost ovaj nema poente ni da radimo.

Ivan Minić: Siguran sam da ste uradili sjajan posao. Ali mislim da smo sad u onoj fazi ko sa fudbalskom reprezentacijom. Pogledaš sve i kažeš aj bože pomozi.

Nikola Kalinović: Pa tako je.

Ivan Minić: Mislim da je to tehnički izraz koji se koristi u toj struci.

Nikola Kalinović: Jeste, znaš kao ulaziš u takav projekat gde ne znaš šta ćeš opet ne znaš šta će da se desi, znaš ali ali mi je drago eto uspeli smo da izguramo. Uspeli smo da dovedemo dve godine nam je trebalo, ali i bilo je puno iteracija i napred nazad i svega. Prvo je bilo potrebno razumeti ceo ekosistem, da ti napraviš nešto što nije samo papir već nešto što će zaista sutra da služi ljudima. E to je bio problem, ono pronaći pravi model kako da ti na adekvatan način pristupiš javnoj upravi da oni razumeju i shvate kako to treba da rade. I proći će još vremena dok dok se to zaživi u potpunosti. Ali su neki prvi koraci napravljeni. Prva pobeda je tu.

Ivan Minić: Dobro, mislim to ti je ono svi bi oni voleli da optimizuju na tome da što lakše urade posao, a poenta je da ga urade što bolje. Zato što ako je urađen lako a je loš rezultat, nismo postigli ništa. Bolje malo više truda pa onda bolji rezultat, veći procenat pokrivenih slučajeva, okej edge case-ovi će uvek postojati bez obzira na sve, ali prosto ono u proseku veće zadovoljstvo korisnika. Al dobro o tom potom, videćemo. Zaokružili smo ovu priču i ovaj razgovor koji smo razvukli na na dve epizode, ali mislim da je baš važno da ljudi čuju prvo šta se tebi sve izdešavalo zato što ni ti brate nisi normalan. Ovaj a drugo šta si uradio sa tim šta ti se izdešavalo. Pošto razne stvari se dešavaju raznim ljudima, pitanje je šta mi u svakoj situaciji uradimo sa tim. Da li ćeš se ti vratiti fudbalu ili nećeš to ćemo videti, ja se nekako nadam da će da se prave neke ovaj radničke sportske igre, ja moram malo da smršam za to, ali neke radničke sportske igre u našoj struci pa da će da bude ono tim marketara protiv tima influensera na primer.

Nikola Kalinović: I to bi bilo sjajno.

Ivan Minić: To bi bilo znači mene možete slobodno računati za štopera. Nikakav problem. Ovaj u svakom slučaju hvala ti. Naravno želim ti da sve ovo na čemu ste radili u narednom periodu procveta, želim ti da ovaj brend sprint doživi svoju katarzu u narednom periodu zato što mislim da je sjajna stvar koja jednostavno nije bila dovoljno u fokusu, a ima svoje mesto i treba da postoji kao jedna od opcija kako se može napasti taj problem. Svako će naći onu koja mu odgovara, ali i ovo treba da bude ovaj u ponudi pa ćemo videti koliko ljudi će se opredeliti za to. A svakako prenesi pozdrave kolegama u Evoke-u. Vi ste moja deca ko što su i ko što i Žiška su moja deca i ja vas sve mnogo volim i drago mi je kad se dobri ljudi nađu i rade nešto i uspevaju da prežive i uspevaju da napreduju iz godine u godinu bez obzira na to koliko je teško, a prethodnih godinu i po dana su bili izuzetno teški svima nama. Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. To bi bilo to, a mi se ponovo vidimo naredne nedelje.