Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nikola Kalinović. Nikola je jedan izuzetno dobar momak koji je za 33 godine života uradio svašta nešto interesantno. Skoro pola tog života je posvetio fudbalu. u kome je došao do nivoa mlađih kategorija reprezentacije i do toga da igra prvu ligu. Ali je onda odlučio da ipak uzme život u svoje ruke i da radi neke druge stvari. Nikola je ovde zato što je pod jedan dobar momak i zato što voli sebi da komplikuje život. U prvoj epizodi ćemo pričati o tome kako je tekao njegov lični razvojni put do trenutka kada je postao preduzetnik. Jer sve te stvari koje su se desile pre nego što je u pravom smislu postao preduzetnik su opredelile to da to postane i opredelile način na koji će to postati i kako će raditi stvari. Zapravo Nikola je ovde zato što je njegov pristup životu i kriznim situacijama nešto na što bi svako od nas trebao da se ugleda. Uživajte u prvom delu.

Naši prijatelji iz Orion telekoma imaju važnu informaciju za vas. Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu ponudu za web hosting pakete, namenjenu svima koji žele da sami završe ceo posao: od hostinga i domena do izrade sajta. Uz HOST PRO i HOST MAX pakete trenutno dobijate 30% popusta, a uz HOST STARTER duplo više prostora, kao i besplatan .RS domen kod sva tri paketa. Tu je i AI Sitejet Builder, alat uz koji možete da napravite profesionalan sajt i bez programiranja, bez tehničkog znanja i bez dodatnog angažovanja nekoga sa strane. Pritom, dobijate i ono što je važno da sajt zaista radi kako treba: brzinu, sigurnost i stabilnost.
Za više informacija posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemam često prilike da ugostim mlađe kolege koje izuzetno poštujem i sad jasno mi je da je ovo ovaj malo kontradiktorno, ali zapravo nema mnogo ljudi koji su prošli životni put kakav si ti prošao i koji su se u raznim vrlo neobičnim situacijama vodili uh na način na koji si se ti vodio. I zbog toga mislim da ono o čemu ćemo danas da pričamo može svima da bude korisno, a nekima možda može da bude primer na koji će da se ugledaju ne toliko oko konkretnih odluka nego više oko odnosa prema životu, hvatanju u koštac sa problemima na koje nailazimo svi u raznim fazama, jer ja često u šali kažem najbolja opcija je da se rodiš u dobroj, zdravoj porodici sa generacijskim bogatstvom. E sad, ako to nije na tanjiru onda postoji ovaj dosta stvari koje tu možemo da uradimo, ali odnos prema životu, odnos prema prilikama, konstantna borba, traženje prilika i korišćenje čak i onih najmanjih prilika da se na njima gradi nešto dalje, to je nešto što čini mi se da i mentalitetski nama ovde nije baš preterano svojstveno. Ja znam mnogo fantastičnih ljudi koji su ceo život čekali priliku koja se nikad nije desila. A da su uzeli da je grade, izgradili bi je za 5, 7, 10 godina. Uh zbog toga baš ovaj mi je izuzetno drago što ćemo da pričamo. Drugo, ti si mlađi kolega tako da ako ima mlađih ljudi koji ovo slušaju, ima po neki mlađi čovek ovo sluša moći će mnogo više da se poveže sa tobom i tvojim putem nego što mogu da se povežu sa mojim putem ili sa putem gostiju koji su 15 godina stariji od mene. To je zanimljivo, korisno, informativno, nekad i zabavno ali je mnogo manje primenjivo. E sad, naravno, svaka situacija je specifična, svaki život je specifičan, ali ti si neko ko je vrlo nekonvencionalnim putem došao do onoga čime se danas bavi i umesto da kao svaki normalan čovek ovaj želiš da teraš loptu ako ti je to već išlo dobro, ti si izabrao da to ne radiš, nego da radiš neke druge stvari i mene sad zanima, mislim proći ćemo ceo put, ali mene sad zanima ovaj zašto si ti to izabrao i čime se ti sine danas sve baviš.

Nikola Kalinović: Da, ovaj, pre svega hvala na pozivu. Nekako ceo ovaj, ceo ovaj podkast i sve ono što smo pričali nateralo me je da uradim nešto što planiram već nekoliko godina, a nikako da se to namesti i da uradim. I nikako da pronađem vremena. Možda mi je trebao neki ovakav stimulus da se malo osvrnem na prethodne 33 godine i i šta sam sve prošao i šta sam sve radio, gde sam bio, s kim sam bio. U ovoj brzini i svemu što se danas dešava, nekako zaboravimo, lako zaboravimo zapravo neke važne stvari koje su nam se dešavale, da li ih potisnemo, da li jednostavno smo previše fokusirani na mnoge stvari koje su oko nas dešavaju pa i ne stigneš to da uradiš. A ovo je bila nekako lepa prilika da da malo spustim loptu, ovaj, da stanem na loptu i da da pogledam malo iza, što mi je izuzetno drago i čast mi je što sam danas ovde. A što se tiče nekog mog puta i gde sam ja to danas i šta ja to radim, kao i svi mi, igram između mnogo nekih različitih uloga. Što privatnih, što poslovnih. Pokušavam da nađem neki balans iako nisam siguran da balans postoji. Taj sveti gral balansa između svega onoga što se dešava u našim životima i svega onoga što želimo da budemo i hoćemo da budemo a u nekim situacijama ne možemo. I pokušavam da nađem taj balans i nisam ga još pronašao. Ali možda sledeći put kad budem bio ovde možda ćemo o tome da pričamo. Tako da u principu moj život je negde obojen tim momentima gde sam uvek bio svestan da nečega moram da se odreknem, da nešto moram da stavim po strani, da prioritizujem da bih nešto drugo mogao da uradim. I sada to deluje kao pa da, to svi moramo da radimo, ali kada pričamo o tim nekim godinama kada posebno taj tinejdžerski period, pa i kasnije, mislim pričaćemo o tome, negde kad ti trebaš da kad svi rade jednu stvar, a ti znaš da to ne možeš da radiš ili imaš neki drugi cilj i moraš toga da se odrekneš da bi nešto drugo ostvario. Mislim da me je to da me to prati kroz ceo moje putovanje. I kroz to shvatiš da da li uopšte treba juriti balans? Znaš kao zapitam se oko toga. A neke privatne uloge koje, hajde da krenemo od tih privatnih, mislim da je to možda i važnije nego sve drugo. Ja sam pre svega sin, suprug, otac, brat, ujak, mislim da je to važno i ako pogledamo sa te strane kao privatno versus poslovno, često zbog tog poslovnog aspekta nekada žrtvujemo te privatne uloge. Ja se trudim da da je da to ne bude tako. I posebno još u momenta kad sam postao i otac shvatiš nešto i shvatiš da postoje neke mnogo važnije stvari. A što se tiče nekog posla, da, to je jako interesantno. Tu sam preduzetnik, strateg, partner, facilitator, edukator, menadžer. To su neki splet nekih ono uloga u poslovnom aspektu koje koje igram svakoga dana. Neke su back office, neke su usmerene ka klijentima, ali sve u svemu nije jednostavno balansirati sve to, ali su svakako uloge koje me čine onim što sam danas. U biti nekog mog puta jeste da sam pre svega neko ko voli marketing, ko voli marketing i brend, pa se iz svega toga izrodila da kažem taj ta strast i ljubav prema strategiji, tu negde sebe najviše vidim, ali sam uvek imao tu neku preduzetničku nit koja me vodila i ta želja da stvaram neku vrednost i nešto novo. Da probam da vidim da li sam ja kadar da stvorim nešto iz svega toga. Naravno u sinergiji i u sinergiji sa drugima. Što se tiče nekih formalnih uloga i pozicija i tog gde sam ja i u kojim sam sve entitetima, trenutno sam primarno orijentisan na Evoke marketing agenciju. Tu sam managing partner i direktor strategije. Prethodnih pa evo sad već ima dve godine. Pored toga sam partner i senior facilitator DesignThinkers akademije, koja posluje u 28 zemalja sveta sa sedištem u Amsterdamu. Naravno sad Adriatik region.

Ivan Minić: Ali bilo je tu i nekih projekata koji su izvan Adriatik regiona. To je isto super zanimljivo. Pričaćemo o tome.

Nikola Kalinović: Jeste, jeste, jeste, da. Ipak smo deo velike grupacije koja i posluje u mnogim zemljama sveta i onda samim tim i delimo znanja, nekad su oni kod nas na projektima, nekada smo mi kod njih. Pored toga koautor sam Brand Sprint framework-a. To je isto jedan da kažem važan stupanj u u mojoj karijeri, gde sam uspeo da posle dužeg nekog perioda godina stanem na tu loptu ponovo zajedno sa Daliborom Vasiljevićem, Dijanom Simion, da napravimo nešto što je kao sublimacija svega što smo pre toga radili. Bio sam i dugo godina u upravnom odboru udruženja mladih privrednika Srbije koje je onako jedno lepo, specifično specifično iskustvo koje sam prošao. Tako da eto primarno negde orijentisan sam na Evoke, na DesignThinkers akademiju i tu negde gradim i svoju budućnost. Tako da ukratko.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Imali smo prilike da ovaj, imao sam prilike da ugostim tvog partnera iz Evoke-a, Nikolu. On je u trenutku kada je bio bio najmlađi gost do tog trenutka, mislim da smo posle toga imali još ja mislim dvoje ili troje mlađih od njega, ali dobro ako gledamo u periodu kad je on tu bio i koliko je on tad imao godina, mislim da je i dalje možda nije najmlađi, ali je recimo recimo drugi. Jedna lepa priča, jedna interesantna priča. Nisam siguran i pričali smo u zajedničkom društvu par puta o tome da da je to nešto što je moguće lako ponoviti, da je to nešto što može da bude model koji neko drugi može da sprovede slično, ali to na kraju dana nije važno ako za vas taj model radi. Pričaćemo i o tome zašto si ti uopšte postao deo priče, šta je bila tvoja uloga, na koji način si ti promenio, unapredio odnosno zajedno ste na svemu tome radili ovaj sve to što radi Evoke, ali svakako od mene za one koje slušaju topla preporuka da prate ako Evoke ima neki otvoreni konkurs za ovaj praksu ili nešto slično da je to jedno dobro, zdravo okruženje, su to neki dobri ljudi koji imaju jedan lep prostor, sedam u lepom baštom, sa dobrim komšijama tu sa kojima dele taj prostor i tako dalje. Jedan jedan ekosistem u kome je dobro učiti, stasavati i raditi. Ovaj i mislim da je to jedan veliki uspeh. No da se vratimo na ono što je najvažnije. Ovaj, a to je naše tradicionalno Smajlis pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Nikola Kalinović: U to je, to je vrlo da lako pitanje. Hteo sam da budem fudbaler. I i profesionalni fudbaler. Fudbaler koji igra Ligu šampiona i igra za reprezentaciju i živi slavu fudbala. I iskreno dugo je ta želja bila u meni. Jedan dobar deo mog života. Možda i pola života. Malo manje, al hajde. Uh tako da to mi je to to mi je nekako bila najveća želja. Uh kad se kad se kad je ta želja stavljena malo po strani i negde se osvestilo da se mora ići u nekom drugom pravcu, onda su se naravno otvorio otvorio se prostor za neke nove želje. I ta nova želja su bile marketing i preduzetništvo koje je na neki način ostvarena. Da li sam toliko precizno zamišljao tu drugu želju u smislu fudbaler koji igra ligu šampiona u najboljim klubovima sveta i u reprezentaciji i i živi taj život. U tom trenutku kada mi se ta druga želja javila za marketingom i preduzetništvom nije bila toliko kristalno jasna. Nisam siguran ni da je dan danas. Mislim da je doživljavala neke evolucije i promene, ali su te dve ključne reči bile zapravo u biti svega, a to je marketing i preduzetništvo. Tako da ako gledamo na tom površnom nivou ta druga je na neki način ostvarena. A e sad videćemo ovaj šta će šta će život dalje da doneti i šta će biti neke nove želje kako vreme bude prolazilo. Al za sada sam tu o tome.

Ivan Minić: A kad si bio mali, kad si odrastao, kad si zamišljao to da budeš fudbaler i sve što uz to ide, mislim pričaćemo o tome. Ni ni si ti tu, ni ni tu stigao ni ni si ni tu malo postigao. Postigao si ti neke zanimljive stvari, ali svašta se tu nešto dešavalo usput. Ovaj i doživeo si ono što mislim da je ovaj najstrašnije za neko za neko dete koje je zaljubljeno jako u neku ideju, a to je da prestane da voli tu ideju pre nego što zapravo dođe do nje zbog svega što što tu ideju okružuje. A ali hajmo da da postavimo ovaj situaciju od početka. Kako je bilo tvoje okruženje, gde si odrastao? Ti si bio dete koje je svašta zanimalo, OK fudbal naravno, ali bio si i odličan đak i sve prosto, pa što nije baš karakteristika ljudi koji se bave fudbalom. Nekim drugim sportovima možda, ali fudbaleri nisu baš poznati kao elokventni.

Nikola Kalinović: Pa dobro da. jeste da to važi kao neko mišljenje u javnosti i i možda većim delom tačno. ali opet i neko moje iskustvo je to pokazalo da i u dosta situacija i nije bilo ispravno. Bilo je tu stvarno inteligentnih, bistrih momaka, vrednih, pametnih koji koji jesu da su voleli sport i fudbal kao što sam ja voleo, ali su isto tako uvek gledali da sa te strane škole i obrazovanja održe tempo. Što nije lako i jednostavno u situaciji kada ti dođeš već na neki nivo i očekuje se nešto od tebe, pa sad treba naći opet taj neki neki balans. Neke stvari moraš žrtvovati. I i to je činjenica. Uh a što se tiče nekog mog odrastanja i ono celog tog putovanja, ja sam odrastao kod Kladova, u selu Vajuga. Ja sam dete sa sela pre svega. Odrastao sam, živeo sam jedan dobar deo života u takvom okruženju. Priroda, dvorište, zelenilo, sloboda. sloboda. Nisam išao u vrtić i slične stvari, već sam dosta vremena provodio sa bakom i sa dekom. Majka mi je učiteljica, ove godine ide u penziju. Odradila je ona svoj jedan deo vrednosti koje pruža ovom društvu. i onda je i ona ranije negde završavala sa poslom, pa sam i otac isto nije radio ne znam po 12, 15 sati dnevno, pa nije bila ta situacija da nisam viđao svoje roditelje i slično, što se danas često dešava u društvu. Tako da sam provodio vreme sa porodicom, u krugu porodice i u nekoj slobodi koje je život na selu definitivno pruža. Tako da neka moja ono sećanja na detinjstvo su jako lepa, topla. Osećao sam da imam pažnju ljudi oko mene. I tu pažnju osećam i dan danas. Ne osećam nikakvu nikakvu prazninu sa te strane. Uh naravno život na selu ima i svojih nekih drugih prednosti i mana, ali onako kad sagledam svoje detinjstvo osećam tu toplinu, brigu, ljubav, radost, sreću svakom danu da ti nešto novo možeš da radiš, nešto novo možeš da probaš. Uh nisu stalno za tobom ovaj ljudi i posebno nemaš ta neka ograničenja koje danas definitivno moraju da se postave na neki način. Već već imaš jedno bezbrižno i prijatno detinjstvo. I meni je to detinjstvo da kažem negde bilo obojeno sportom, obojeno fudbalom. Da li sam ja rođen za to, ne znam. Definitivno sam imao neke predispozicije koje su negde rekle e treba možda ići u tom pravcu. Neko prvo, prvo sećanje, prvo sećanje na fudbal koje imam u detinjstvu je doktor Mića koji je bio naš porodični ginekolog i koji je bio prijatelj porodice. I sećam se da mi je da je to mi je zapravo prvo sećanje na fudbal. sad ne znam da li sam imao četiri ili pet godina na primer. i poklonio mi je dva para kopački i dres Borusije Dortmund broj 7 sa potpisom Džej-Džej Okoče. Vau. Da. Ne znam kako ga je nabavio i ne znam odakle mu. Uh ali te te prve kopačke i taj dres jako kristalno pamtim. Puma King i Patrik bele kopačke koje su mi bile nekoliko brojeva veće naravno. I jedne i druge, ali prvo što sam uradio jeste da sam ih obuo i u dvorištu. Da. Tako da mi je to neko prvo sećanje na fudbal i ranije sam i krenuo negde u otac me rano odveo u fudbalski klub Đerdap. 5, pet godina možda sam imao nepunih šest. I već se tu pokazalo da imam neke predispozicije fizičke, u kontekstu brzine, u kontekstu skočnosti, motorike, koordinacije. I neko je tu prepoznao ovo može da bude interesantno. I tako je tako je i krenulo zapravo cela ta cela ta priča. Verovatno sam ja i pre tih kopački i tog dresa ovaj šutirao fudbal i i žonglirao po dvorištu ili ko zna šta sam radio. Ali mi je nekako to ostalo baš u baš u sećanju kao prva rana memorija.

ŠKOLA I PUT KROZ FUDBALSKE SELEKCIJE

Ivan Minić: A škola?

Nikola Kalinović: Da, škola je škola je bila u selu od zapravo prvog razreda do osmog razreda osnovne škole. Bilo je to jedno malo okruženje, nije bilo previše dece, bilo nas je 12, 13, 14 u odeljenju, što je za sadašnji period odlično. Danas je to jedan veliki problem okoline Kladova koja je stvarno jedno prelepo okruženje, Dunav, mir, tišina, jedan dan traje kao tri dana, što je isto specifično. Sve je mnogo sporije, mnogo drugačije nego što se danas živi u gradovima. i drugačija je atmosfera prosto u školi i i i majka mi je bila učiteljica i tada s tim što mi nije ona bila učiteljica srećom, bila je učiteljica Ljubica. ali ali prosto kada ti je majka učiteljica, znaš da neke stvari moraš da ispuniš. Jednostavno ne može da te ne ne može na drugačiji način, što je dobro iskreno i i sama sama priprema pred školu i sećam se da su puno radili, puno radili roditelji sa mnom, trudili su se zapravo da da te dobro pripreme za sve to i da ti usade neke navike, radne navike po pitanju škole. Mada mislim da nisam imao ni mnogo izbora. Tako da uvek sam gledao da da ne mogu da kažem da mi je cilj bio da budem odličan, niti iko ikada tražio od mene moraš da budeš 5,0 ili šta god, ali da se mora poštovati škola, da moraš da naučiš neke stvari, da razviješ neke veštine, da stekneš neke radne navike, disciplinu, da poštuješ te domaće zadatke i sve ono što škola nosi to definitivno jeste usađeno od malih nogu. I mislim da je to jedna dobra stvar koja koja se u tom trenutku dešavala. Da, to je to je bio da kažem neki prvi razred do četvrtog razreda u selu u kome sam odrastao. Nakon toga sam peti do peti, šesti, sedmi, osmi razred, pošto nije bilo dovoljno učenika prosto da se tu nastavi i ostatak školovanja, već se iz drugih okolnih sela svi smo zapravo bili u jednoj novoj školi od petog do osmog razreda u selu Korbovo, koje je nekih 7-8 km od sela gde sam odrastao. Ali je atmosfera bila prilično slična. Tako da onako jedan isto lep period sad kad kad se setim da da sam svakog dana išao peške do škole sa drugarima bez ikakvih problema da će se nešto desiti ili da da nešto pogrešno može da da bude na tom putu. I tako svaki dan. Onako baš neke lepe sećanja iz iz iz škole zaista.

Ivan Minić: A kaži mi to treniranje fudbala. Mislim ja sad ne znam kako su danas stvari organizovane u tim uzrasnim kategorijama. Malo sam više pratio ovo što se dešava posle 15, 16. godine. jer je prosto interesantno. To je najpopularniji i i najplatežnosposobniji sport na svetu, pa negde moraš i sa biznis strane da ispratiš sve to. A to kad kreneš sa par godina je to uglavnom kao školica sporta i kao neke školice fudbala da tu nema neke preterane strukture. ali posebno danas vidim da je to važno baš zbog toga što mnoga deca zbog toga što nisu odrastala u okolnostima u kakvima si odrastao ti, nemaju razvijenu ni finu motoriku, deca i mnogo starija od od 5-6 godina ne umeju da trče, ne umeju pravilno da hodaju, imaju problema sa kičmom, ravnim tabanima, gomilom stvari. I onda se to vrlo često posmatra kao zamena za ono što bi trebalo sami da se igraju. A kako je to u tvom slučaju išlo odnosno kako se to menjalo kroz kroz vreme, kako je postajalo ozbiljnije?

Nikola Kalinović: Pa jeste, jedan razlog razlog da, zapravo zašto sam ja krenuo da igram fudbal nije bio taj. Jednostavno je otac u tom trenutku verovatno procenio da OK, nešto ovde ima, ja sam iskazivao ljubav prema lopti očigledno. Plus odrastanje na selu pruža neke mnogo drugačije mogućnosti i okolnosti za razvoj jednog deteta. Jer tebi je igralište sve ono što se što je oko tebe. i i drvo i trava i zemlja i voda i i ta mogućnost da ti istražuješ svet oko sebe na jedan drugačiji način nego što je to danas gde se najčešće živi u stanu, gde roditelji najviše što mogu deci da u nekom tom ponedeljak petak ritmu obezbede jeste da se ode do parkića ili da u najvećem broju slučajeva, ali i to je nekako ograničen prostor, dok na selu je to mnogo drugačije, plus uključenost u neke razne aktivnosti koje jedno domaćinstvo ima. To isto definitivno mnogo utiče na to kako se ti razvijaš kao osoba i kao kao dete. I mislim da se ta neka pored možda neke kinetike ili nekog potencijala koji ti je dat od rođenja, kroz čitav taj momenat odrastanja i te slobode zapravo i razvija. Tako da motiv za ulazak u fudbal sigurno nije bilo nije bilo to. već eto prepoznat je, prepoznao je nešto otac što što je video u tom trenutku i OK hajmo da da krene da trenira fudbal. Malo je to drugačije bilo tada, nije bilo tih školica sporta ili škola fudbala, već imaš fudbalski klub i i to je to. Ti ideš u fudbalski klub. Obično se kretalo sa nekih 6-7 godina, to su bile neke početne da kažeš grupe. Ja sam krenuo sa nekih 5-6, malo malo ranije, ne mnogo. I obično se u tim prvim nekim godinama trenirali smo u halama, u salama, dok jednostavno malo ne stasaš, pa onda izlaziš na teren i slično. Tako da mislim da je celo moje odrastanje zapravo to što to što sam ja iskazao neki potencijal u fudbalu nije samo uslovljeno treninzima i fudbalskim klubom kao takvim, već i odrastanjem koje sam kao imao. Sećam se da smo mnogo mnogo vremena provodili ono trčeći, skačemo, trčimo, jurimo. nekako imam i taj momenat da ne znam zašto ali uvek su malo kasnili moji u odnosu na neke druge roditelje u davanju nekih stvari deci, pa tipa meni je bicikla došla malo kasnije, pa ja sam onda dok su drugi imali bicikle ja sam trčao za njima. pa onda kada su nekima došle ovaj neke druge neka druga prevozna sredstva, ja sam dobio biciklu, pa opet moram da jurim za njima. I onda sam nekako konstantno imao taj momenat gde sam mnogo trčao, što je zapravo bilo i dobro. I nekako je to postalo ozbiljnije kako je vreme prolazilo. Već se kroz taj neki prvi, drugi, treći, četvrti razred kako godine prolaze imaš počinje liga, počinju neka neki turniri koji su se organizovali, čak je Kladovo onako potentno mesto za ta sportska okupljanja, pa i fudbalska. pa su tu bili neki državni turniri gde su dolazili klubovi iz drugih gradova, iz Beograda, iz Vojvodine, iz Južne Srbije, zapadne Srbije. I tu se već videlo da OK ja tu odskačem i da da se tu nešto dobro dešava i da tu nešto može lepo da ispadne. Mislim da mi je da je taj prelaz iz fudbalskog kluba ka nekim ozbiljnijim mestima za za iskazivanje fudbalsko eto tako da kažem, gde su krenule te reprezentativne selekcije. Prvi me primetio Boban Majkovljanović, zapravo trener Hajduk Veljka iz Negotina, koji je između ostalog bio selektor za Timočku Krajinu. I često sam im zadavao problema dok smo igrali jedni protiv drugih i naravno da je uočio, primetio, sećam se baš te utakmice koja je zapravo bila bila ta koja je njega navela da me ovaj pozove u selekciju. Igrali smo protiv njih u Kladovu, Hajduk Veljka. Igrao sam sa dve ili tri godine starijom generacijom. Znači neka 90-89-o. Ja sam na toj utakmici igrao ovaj protiv njih. Ne sećam se koji sam tačno razred bio, možda treći, četvrti, pošto je u tom periodu velika razlika. velika razlika, ali sam tu utakmicu odigrao fantastično. I to je bilo dovoljno njemu da je ovde, to je to, me je prvi da kažem primetio. Van Kladova i okruženja u kome sam bio. I onda su tu krenule selektivne utakmice, Timočka krajina, pa onda to ide istočna Srbija, pa istok, jug, pa i polako se to grana sve do reprezentacije državne reprezentacije. I da kažem u tom nekom petom razredu se desio i prvi poziv, koji je negde validacija da OK ovde ima nečeg. Usledio je poziv Partizana da prosto pređem u Beograd, oni su tad radili kreirali selekciju igrača iz cele Srbije koja će da započne jedno putovanje sa u omladinskoj školi. i u tom trenutku otac je odlučio da da odbijemo taj poziv. Bio sam previše mali, rekao bih da je doneo ispravnu odluku. U tom trenutku nikoga nije bilo u Beogradu ko bi ovaj mogao na neki način da mi pomogne i da bude uz mene. I u tom trenutku je rekao e doći će vreme za sve to, hajde to sad da stavimo po strani. I to je već da kažem bila neka validacija e ovde ima nečeg. I naravno taj period odrastanja i osnovne škole od prvog do nekog osmog razreda jeste najvećim delom bio obojen obojen fudbalom, putovanjima po čitavoj Srbiji, pa i dalje sa fudbalskim klubom Đerdap. ono specifično za taj period što mi je onako baš baš jedan lep momenat i povezivanja i sigurno je uticao na na ovo što sam danas jeste momenat da smo mi iz sela do do grada, znači to je nekih 15-ak 20-ak minuta vožnje, što nije nije daleko, ali svaki dan me je otac posle njegovog posla vozio na trening i tu smo baš imali onako lep momenat svakog dana gde smo bili povezani, gde smo provodili puno vremena zajedno, pričali, davao savete i tako dalje i tako dalje. I naravno sve te selektivne utakmice koje sam prolazio kroz od Timočke krajine, istočne Srbije, pa sve do državne reprezentacije, provodili smo opet zajedno, on me je vozio. Tako da smo imali onako jedan lep momenat povezivanja ja i on u celoj celoj toj priči i to mi je onako baš ostao u nekom lepom sećanju. I onda je već krenuo krenuo neki drugi put nakon osmog razreda ovaj i kad je krenula srednja škola. Ali ako pričamo o tom periodu do do osmog razreda, u najvećem najvećem fokusu je bio fudbal, škola naravno nikad je nisam zapostavljao, uvek sam bio odličan đak i i to je jedna od stvari koju mi možda čak tu i da kažem OK, uticaj majke kao učiteljice gde gde ti znaš da neke stvari treba da uradiš i na određeni način. i imaš tu vođstvo, a s druge strane i reči oca koje su bile e da bi uopšte igrao fudbal ne želim da zapostavljaš školu. Znači škola ne sme da se zapostavi. i mislim da je to bilo važno i da jeste važno i to bih prosto ako sad treba da se vratim i da savetujem svakom mladom sportisti, ne ne treba da se zapostavlja škola bez obzira koliko u tom trenutku imaš potencijala ili misliš da možeš da uradiš neke velike snove, škola treba da koegzistira sa sportom i to treba da motiviše i klubove i da klubovi negde podrže mlade ljude na tom putu i da im daju mogućnost i prostor da ne zapostave školu. Jer nikad ne znaš šta može kasnije da se desi. Tako da isto kažem, nešto što je vrlo važno i što me je oblikovalo kao čoveka u tom nekom detinjstvu jeste domaćinstvo. Život na selu je s jedne strane lep, s druge strane ima tu puno stvari i puno nekih obaveza koje treba da se ispune i meni je fascinantno u celoj toj priči koliko se nekako stvara ta neka rezilijentnost i istrajnost u tom okruženju, gde ti svakog dana moraš da se pojaviš. I to negde sam primetio kroz dedin život. Deda je bio brodarac, pa je ranije otišao u penziju. I to je to, svakog dana ustajanje u 4-5 ujutru i imaš određene stvari koje treba da ispuniš tog dana. I sad da li kiša, da li sneg, da li hladno, da li si umoran ili nisi umoran, postoje obaveze koje treba da se urade. I ti kad to prolaziš i gledaš svakoga dana, shvataš da, ok, ima nekih stvari koje voliš, koje te motivišu, koje te inspirišu, ali neke stvari moraš da uradiš i na disciplinu, jer su sastavni deo tog puta. I mislim da sam to naučio kroz odrastanje. Često su me uključivali u obaveze oko kuće, oko domaćinstva, čak i delom poljoprivrede. I to te negde osposobi, rekao bih. Pomaže ti da stekneš to neko samopouzdanje, da se osamostališ malo brže nego u nekim drugačijim okolnostima. I taj ponos koji ti osećaš kada uradiš nešto što do sad nisi uradio, a uradio si svojim rukama. I nešto se stvorilo kao vrednost od toga. Mislim da je to važan aspekt koji sigurno mene definiše danas kao osobu. 

KAKO SE BIRA POZICIJA U FUDBALU

Ivan Minić: Vidi ja stvarno mislim da je izuzetno važno za sve mlade ljude koji ulaze u bilo kakav poduhvat da imaju predistoriju toga da su morali da preuzmu odgovornost za stvari. Kakve god te stvari bile. Znači ono, nijedna dečija soba nije po defoltu uredna. Ali postoji to da je možda ne znam posteljina malo zgužvana, ali je nameštena i postoji potpuni haos koji je sada najčešći slučaj kad uđeš u dečije sobe. Mislim da taj pokušaj roditelja da rasterete dete i da da nema tu vrstu pritiska i odgovornosti u konačnici daje jako loše rezultate. Ali pošto nisam roditelj nemam pravo da pričam o svemu tome. Ovaj samo mi se prosto sa strane čini da prezaštićivanje deteta u u budućnosti ne donosi ništa dobro. I taj momenat recimo koji koji mislim da je jako važan i siguran sam da si ti svestan toga, to što si ti dovoljno dugo bio deo ozbiljnog i organizovanog sporta ti je omogućilo između ostalog da imaš ozbiljan i organizovan život i da možeš da postigneš sve što postigneš. Zato što prvi put kada odeš na trening a ne ide ti se ti si zapravo pokazao disciplinu. Pošto kad ideš na trening a ide ti se, onda nema potrebe za disciplinom nikakvom. Kad te boli glava, kad te boli zub, kad ti se ne trči tog dana, nego ti se duže spava, kada je napolju kiša, kada je napolju sneg, a ti ipak odeš to je ono što pravi razliku svaki naredni put kada se pojaviš na tom treningu, jer idealno bi bilo da uvek sve radimo u idealnim okolnostima. E nekad treba da igraš u Tronhajmu protiv nekoga i da igraš na travi koja je zaleđena. Ima raznih situacija ili da igraš na 45 stepeni i da se utakmica pauzira da bi ljudi uzeli vodu da ne bi bilo da ne bi neko kolabirao na terenu. Mislim sve to na neki način ima svoje. Al ono što bih voleo da mi objasniš pošto ja to baš nikako ne razumem, a u sportovima u kojima sam ja bio to se malo drugačije ovaj radi i vrlo često je dosta fluidnije jer zavisi od toga kako će dete da se razvije. Ovaj kako se određuje pozicija u fudbalu i šta si ti igrao?

Nikola Kalinović: Uf, da. ja imam sad neku sposobnost koja je onako zanimljiva, da sada evo već nakon toliko godina fudbala kada mi neko kaže da je igrao fudbal i dovoljno mi je samo da ga pogledam i u 90% situacija ću ja pogoditi šta je igrao. Tako da mislim da jedan bitan aspekt toga šta ćeš igrati određuju tvoje neke fizičke sposobnosti u tom nekom početnom stadijumu. Brzina, visina, težina, pa i neko kažem umeće šta možeš da uradiš sa loptom, jer čim neko vidi da u malim tim mlađim kategorijama i u mlađem uzrastu, aha, dobar je sa loptom, ima dobar osećaj, treba on da ide napred negde gore. krilo neko, neki špic, neki prednji vezni. Onaj ko je malo stameniji, ide tamo gde ovaj stavlja glavu ili nogu tamo gde niko ne bi stavio glavu ili nogu, njega ćemo na štopera. Golmani su tek specifična situacija. Imala majka dva sina, jedan je bio golman, drugi je bio ovaj budala. Uh to je onako izreka zanimljiva koja ima malo istine u tome, ovaj ali ne u nekom negativnom kontekstu naravno, već golmani su specifični jer da ti stojiš na golu i da da da koliko 20 igrača na terenu pokušava i šutira ka tebi, tačnije hajde da kažemo 10 ako si ovaj u jednoj ekipi, nije to jednostavno raditi iskreno i ja se njima divim i skidam kapu golmanima. Ja nikad ne bih mogao da budem golman. Tako da je za to potrebna jedna jedan specifičan splet ličnosti, karaktera da bi bio to. i to se obično prepozna. Znaš ono nekako prepozna se i golman i i drugi ga vide i on vidi sebe. Retko kada golman je nastao ne znam posle 10, 15 godina igranja fudbala. To se obično u ranim ovaj ranom uzrastu prepozna. I obično i ostane na toj poziciji. Ja sam igrao pretežno u u napadu. I tu sam menjao pozicije. Najviše sam igrao na krilu, na boku, prosto imao sam tu brzinu, prodornost, dribling, igrao sam u napadu, špica i u nekim situacijama prednjeg veznog. Tako da tu sam se najviše najviše ovaj kretao. I ima jedna zanimljiva ovaj situacija. Igrao sam u Radu tada i ne znam zašto su me stavili na zadnjeg veznog. Zašto su mi dali tu poziciju na toj utakmici? Ne znam koji je bio razlog, ali se to desilo. I ja sam dobio crveni karton posle 25 minuta. Jer jer sam ja shvatio ja sad igram zadnjeg veznog i ja sad tu trebam da ovaj idem jako. i zapravo sam napravio dva žuta kartona u roku od 10 minuta i shvatio sam da ne treba ja to da radim. Nikad me naravno više nisu stavili da igram zadnjeg veznog. Tako da sam se uvek ovaj, uvek sam igrao u napadu, asistencije, golovi, taj neki ono momenat razlike na terenu. To je ono što sam ja najviše radio, da mogu u situaciji da kada niko ne očekuje da pređem tri, četiri igrača i da dam gol. I tako sam između ostalog i prešao u Rad, ali pričaćemo možda malo i o tome. E sad ono ono tvoje originalno pitanje kako se procenjuje. Eto to je to je negde ukratko. Mislim da su to neke predispozicije koje neko vidi u tom datom trenutku u tim mlađim uzrastima. Ali se kod kažem manje za golmane, a više za ostale uloge na terenu, to se menja kroz karijeru, kroz sazrevanje, kako jedna osoba sazreva, tako se bolje profiliše na određenoj poziciji. Pa nije retkost i da neko ko je igrao u mlađim kategorijama štopera, posle igra špica ili da onaj ko je igrao špica igra u odbrani, u defanzivi. Tako da se to menja ovaj kroz kroz godine i kroz razvoj jednog igrača. Šta on to motorički, fizički i kvalitativno može da ponudi na terenu.

Ivan Minić: Da, ali ali retki su, retki su slučajevi da su to neke drastične promene. Znaš, menja se kroz karijeru i prosto kako se menjaju fizičke karakteristike igrača. Siniša se na kraju je li pomerio da bude libero.

Nikola Kalinović: Ali najluđi momenat, mislim pošto tog čoveka sam obožavao jer dok je dok je branio ovaj, nisam ga voleo u reprezentaciji, ali sam ga voleo u Unitedu mnogo. Peter Schmeichel koji je počeo kao napadač i onda postao golman. Da. I bio kao solidan napadač, nešto tipa dao 10 golova u svojoj prvoj sezoni i kao sledeće sezone je golman.

Ivan Minić: Ali ti vidiš iz njegove, znači on je bio izuzetno snažan golman. Nisu većina golmana nisu nužno takvi. Različiti su stilovi. Ali svaki je dijabola.

Nikola Kalinović: Jeste.

Ivan Minić: Jer mislim, mi okej, ja nikad nisam igrao ozbiljno fudbal, ali smo svi igrali fudbal u školskom dvorištu jer je to bio default sport koji uvek možeš da da nađeš. Kad smo porasli prešli smo uglavnom na košarku. Moju odbojku koju sam ja voleo najviše na svetu nikad nismo igrali zato što da bi igrao odbojku treba ti 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku. To nećeš naći, mislim nigde, možda u Kleku. A svako zna da šuta loptu. A svako mislim, svako zna toliko, znaš kao biće to loše, al nema veze, može da se igra i dalje. I kao mislim, kazne su bile brate napucavanje. A ti biraš da budeš taj koga će da šutiraju svi.

Nikola Kalinović: Da, da.

KRAJ OSNOVNE ŠKOLE I PRELAZAK U ZAJEČAR

Ivan Minić: Ali dobro. U tom periodu da kažemo kraja osnovne škole ti si još uvek maksimalno zagrejan za za fudbal i ima jako dobrih osnova za tako nešto. Dakle dobre stvari se dešavaju, ti postižeš dobre rezultate, to je primećeno. Tu postoji da kažem i neka vrsta želje za dovođenjem tebe u u neke druge sredine i sve ostalo. I sad kako kako ste se vi postavili u toj situaciji, kako si se ti osećao u toj celoj situaciji?

Nikola Kalinović: Da, ovaj, kraj osmog razreda, zapravo sad već dolaziš do onog momenta kad treba da se donose neke odluke i po pitanju škole i po pitanju svega. Procenili smo tada da je najbolje da pređem u Zaječar, znači prvu godinu srednje škole, ja sam bio u ekonomskoj školi u Zaječaru. Timok je tada igrao u tim mlađim kategorijama, to su čini mi se mlađi kadeti, da. Mlađi kadeti, igrali su ligu Srbije. Znači gde su bili Zvezda, Partizan, Rad i tako dalje. Prva liga. I to je bilo onako super. Tu smo blizu i dalje ovaj nije daleko od Kladova, sat i po vremena. Može možemo da da logistički je lakše, jednostavnije. I bio je nekako logičan sled da da tu budem u u toj godini. Naravno, šta bi šta je život donosio dalje, to niko nije znao niti je mogao da da pretpostavi, niti da planira. Ali je bilo super. Okej, Timok relativno lako sam uspeo da se, da se nametnem, da igram standardno, da, to mi je bilo najvažnije u tom momentu da igram. I to je bila generacija starija godinu dana 91 i 92. U tom trenutku, tako tako je bila postavljena liga. Gde je opet tih godinu dana u prvoj godini srednje škole velika razlika u odrastanju i fizičkim karakteristikama, ali je bilo dovoljno okej. I i zapravo proveo sam tu godinu dana u Timoku. Igrali smo onako zanimljivu sezonu. Bili smo u donjem delu tabele rekao bih, ali je bilo dovoljno dobro za moj napredak i za moj razvoj. I šta se tu onda dešava? Ta neka prva godina srednje škole, naravno ja sam i dalje nastavio školu, to mi je nikad je nisam zapostavljao. Tu nisam imao nekih većih izazova. Ekonomska škola, da to je isto sad zanimljivo. Kad smo odlučivali gde ću, šta ću, primer radi moja sestra starija, ona je ’87. godište. Ona nije baš imala u tom trenutku jasnu predstavu za šta će da se odluči po pitanju srednje škole kada se donosila odluka. Možda sam i ja to potajno pratio sve šta se dešava i kad je ona donosila te odluke. Pa sam možda ja bio tu malo određeniji po tom pitanju. Ona je upisala gimnaziju. Dok sam ja sa druge strane već znao da hoću da idem ka ekonomiji. To mi je nekako bilo zanimljivo i interesovalo.

Ivan Minić: Fudbaler voli pare.

Nikola Kalinović: Da, ekonomija. Mada je to sad možda malo i možda je to malo i iz porodice, ne znam, ovaj stric je na primer bio dugo godina trgovac i voleo je da priča na te teme. Nekako sam možda ja sve to upijao. I to su sad nekako podsvesne stvari koje se dešavaju u tvom okruženju. I nekako ekonomija, bio ja to hoću. Ove ostale stvari me nisu previše interesovale.

Ivan Minić: Onda je to bila laka odluka što se tiče odabira srednje škole, gde šta ću gde ću otići.

Nikola Kalinović: I ali nismo tu znali koliko ću se ja, plan je bio da se zadržim u Zaječaru do nekog momenta. Zaječar Timok imao je i prvi tim, isto je bio bili su dobri uslovi za trening i za rad, za razvoj. I ono što se dešava pred kraj te te godine, te sezone, igramo protiv Rada u Zaječaru. Izgubili smo 4:0. Jako smo dobro igrali tu utakmicu. Uh gubili smo 4:0, ali na stranu tog rezultata, ja sam igrao jako dobru utakmicu. Gde je sad u tom u meni proradio neki, nikad nisam voleo da gubim. To to me je baš proradi taj neka neka žica u meni o i da bez obzira na sve okolnosti, koliko god su loše i to me je, to to mi se x puta dešavalo u životu kroz svaku oluju koja je prolazila. Nisam prihvatao da budem obuzet tom olujom i da se stopim. Ne, nego mi nekako što je jača oluja, to je u meni jača želja da se iz toga izađe i da se iz toga ispliva.

Ivan Minić: Da li je to inat?

Nikola Kalinović: Da li je to inat, da li je to ne znam kako god ga nazvali. I to je bilo pred kraj negde utakmice, negde sam dobio loptu na našoj polovini. Mislim da sam prošao pet igrača. Celu njihovu levu stranu zapravo i poslednjeg štopera i golmana i dao gol. I ta utakmica je zapravo napravila donela sledeći korak u mojoj karijeri gde su ljudi iz Rada to primetili.

Ivan Minić: Uh Koković. Radomir Koković čini mi se da se zvao, da je on tad bio direktor omladinske škole i Vladan Urošević.

Nikola Kalinović: Osoba koja je onako jako cenim i jako poštujem. I oni su primetili tada na toj utakmici da tu nešto ima. I onda su nedugo nakon te utakmice već započeti ovaj započeti razgovori i oni su lično došli kod mojih kući u selu da razgovaramo o tome da ja pređem u Beograd. I sećam se tog razgovora kao da je bio juče, sedimo ispod ispod loze i i pričamo o mojoj budućnosti. Tako da je to bilo da kažem već momenat kada kada je stiglo nešto konkretno i ta Rad je ponudio tada i da omogući mesto za život i hranu i sve ostalo što je bilo važno u tom trenutku. Taj neki stipendijski ugovor je potpisan i tog momenta smo doneli odluku da ja pređem u Beograd.

Ivan Minić: Tako da rekao bih da fudbal me je i dalje vodio. Pričaćemo i o tome, ali ono kad si negde pričao da je fudbal ostavio neki trag i da sam nešto tu u tom aspektu uradio, rekao bih ne znam, nije mi nešto mnogo materijalno doneo.

Nikola Kalinović: Ali me je zapravo zbog njega smo danas ovde ja i ti pričamo. Tako da je uticao na jedan veliki deo mog puta i mog odrastanja i svega onoga što sledi i dalje. Zapravo do neke 19. godine je fudbal bio najveći najveći uticaj na sve moje odluke. Zapravo činio. I dešava se da, taj prelazak u Beograd mislim da je Timok tada dobio opremu za ceo prvi tim lopte, čunjeve. Bila je takva neka priča. Znam da su pitali oca šta tražite. Moj otac je rekao ne tražim ništa. Ne želimo, nije nam do novca. Želim samo da ima sve moguće uslove da može da živi normalno u Beogradu i da radi to što voli. I da potencijalno to mesto gde će živeti bude blizu škole. Ne smemo da zapostavimo školu. Timok je imao neke uslove. Mi nismo ni znali da ih je bilo. Ali su se desili i okej, to je bilo završeno. Rad je to obezbedio. Bilo je tu i nekog novčanog dela, ali prosto ne bih ni zao u to. 

Ivan Minić: Kao kad je Partizan svojevremeno nakon prodaje Kežmana reflektore nazvao Kežmanove oči. Ali dobro, da. Mislim, tip zapravo te situacije u kojima klub dobije kompletnu opremu i slično su shvatio sam prilično česte i to je dosta lep manir da se da se ispoštuju manji klubovi. U ostalim sportovima toga nažalost nema i obično ti klubovi iz kojih poteknu neki mladi košarkaši na primer u tom lancu ishrane ne dobiju ništa. Postoje sad neke ideje da će da će to da se promeni. Ovaj ali zato je između ostalog fudbal i najzreliji sport u u biznis smislu. Ali dobro, ima i i i i najviše novca i svega. I sad ovaj Rad, Banjica, tvrda priča.

FK RAD I DOLAZAK U BEOGRAD

Nikola Kalinović: Tvrda priča, jeste, tvrda priča. Nisam ja ni imao sad toliko predstavu, mislim šta sve Rad podrazumeva kao takav. Ali je onako zanimljiva koincidencija da ja završim u Radu, a a mnogo toga nešto radio pre toga, pa kao Rad. Dobra simbolika. Da i taj momenat kažem taj prelazak iz, Zaječar je bio onako lepa priprema za ono što sledi. Nije ni blizu onoga što je Beograd.

Ivan Minić: Moramo da budemo tu realni.

Nikola Kalinović: Ali je onako fina neka tranzicija.

Ivan Minić: Da, da, međufaza.

Nikola Kalinović: Međufaza. I i sad ti dolaziš u Beograd i toga se baš sećam kao isto da je juče bilo sad da li je to bilo dobro ili loše ne znam. Ali sećam se da me je otac doveo. Rekao ti si sad ovde. I ja odem. I da, on je, znam da i njemu u tom trenutku nije bilo jednostavno. Sigurno mu je bilo teško.

Ivan Minić: On je pokušavao da održi da se to ne prenese na mene, ali ali sam osećao ja da mu nije svejedno.

Nikola Kalinović: Ne znam zašto nije proveo dan, dva, tri barem. Ne, nego tog dana me je doveo, tog dana se tog dana se vratio.

Ivan Minić: Nisi sad svoj čovek.

Nikola Kalinović: Tako je. Možda je hteo da mi pošalje poruku. Verovatno mi je hteo da mi pošalje poruku. Nije ni meni bilo svejedno, ali ajde kao ovaj ja pokušavam da ne prenesem da je meni frka ovaj njemu. Ni on meni ne želi i tako kontra. Ali sećam se da mi je trebalo vremena, jedno godinu, dve dana. To je bila ogromna promena. Ti sad ulaziš u tad sam bio u petoj ekonomskoj školi u Miljakovcu, tačnije Kanarevo Brdo. To je sve blizu prosto Rada i stadiona. Novo okruženje, novo odeljenje, novi ljudi. U Beogradu mi kao porodica nismo imali nikoga. Sad uglavnom neko nekog ima. Mi nismo imali baš nikoga. Čak ni nije bilo ni prijatelja koji su nešto mogli sad tu nešto da uskoče ili šta god. Već si jednostavno stavljen si u jedan prostor u datom vremenu i datom trenutku i snađi se, plivaj. Tako da mislim da je taj isto momenat bio vrlo važan u mom mom životu. Ali me je i život pre toga onako lepo pripremio za to. Rekao bih da su, da sam jako zahvalan roditeljima i i porodici i celom tom okruženju gde sam odrastao da da se postave neki zdravi temelji i neke jasni principi, jasne vrednosti. Da ti kada sada dođeš u jednu takvu sredinu iz jednog manjeg mesta zapravo možeš da ostaneš na onom putu na na kom treba da budeš.

Ivan Minić: I da ne samo ostaneš na tom putu nego i da ne izgoriš.

Nikola Kalinović: Tako da rekao bih da sve ono što se dešavalo do osmog razreda i i to odrastanje i sve ostalo je zapravo doprinelo da ja imam dobru osnovu za ono što sledi dalje. A to nije bio lak period. Kažem, nova škola, novi novi ljudi. Dolaziš u jednu kompetitivnu sredinu što je Rad gde gde je totalno drugačije. Jeste Timok igrao istoj ligi kao i Rad, ali je to druga dimenzija. Tu imaš još drugih momaka koji su došli iz drugih krajeva Srbije koji se bore za svoje mesto, koji se pa i naravno momci iz Beograda. Dolaziš u jednu situaciju gde se svako bori za svoje mesto.

Ivan Minić: A imaš mislim jednu stvar koja je onako simbolički interesantna, a to je da tebi od tog stadiona treba 15 minuta peške do oba velika stadiona. I da je to neka međustanica do jednog od ta dva kluba za u glavi mnogih od tih klinaca. Znaš, možeš da dobaciš. Ne možeš baš kamenom, ali možda ako jače šutneš, možda može da se dokotrlja.

Nikola Kalinović: Jeste, jeste. I Rad je u tom trenutku imao jako dobru omladinsku školu. To je isto bio jedan od razloga zašto smo to prihvatili. Radilo se jako kvalitetno. Postojao je sistem koji se tada u tom trenutku kreirao zapravo gde je i prvi tim igrao po tom sistemu i omladinske škole. Zapravo cilj je bio da se iz omladinske škole lako ti posle prebaciš u prvi tim i uradiš tu tranziciju. Tako da se radilo sistematično, radilo se planski i vodilo se računa o o mlađim fudbalerima. Ali opet je i dalje to kompetitivna sredina. Mislim, meni je to fudbal onako zanimljivu perspektivu dao. Ti si s jedne strane boriš se za svoje mesto u u ekipi, a s druge strane moraš da budeš timski igrač. I i to je, to je onako odlika, ti sad i to se dešava u svakom klubu, nebitno da l’ su to mlađe kategorije pa ti kao krčiš put ka prvom timu ili ka nekom drugom klubu ili šta god. To se i dan danas dešava u svakom velikom klubu. Ti danas jesi, sutra nisi i da bi bio tu da gde jesi moraš konstantno da performuješ, odnosno da.

Ivan Minić: Ali i da se uklopiš.

Nikola Kalinović: I da se uklopiš, tako je. Da da shvatiš da ti drugi nisu protivnici već saigrači koje treba da razumeš, kojima trebaš da pronađeš zajednički jezik i da zajedno napravite rezultate. Jer ako kao tim ne napravimo rezultate, ničija individualna igra neće daleko da dogura. I mislim da sam tu naučio jednu jednu stvar, kao sam možeš da doguraš daleko, ali sa drugima možeš da doguraš još dalje. Mislim da je to, to važna neka poruka koju sam naučio kroz fudbal. I da kažem opet ta neka rezilijentnost, ne znam i ako se vratimo na onaj momenat odrastanja i okolnosti u kojima odrastaš i šta sve radiš i da znaš da moraš da se pojaviš i ništa neće pasti sa neba već moraš da kreiraš. Ceo taj period onih selektivnih utakmica o kojima smo pričali, gde ti imaš 45 minuta. To je to. 45 minuta da pokažeš šta onom nekome ko ko tu gleda tu utakmicu selektivnu. Ti pa igra istočna protiv zapadne Srbije. Ti ti imaš svojih 45 minuta, to je to. Ako si se tu pokazao kako treba ideš dalje na sledeću selektivnu utakmicu.

Ivan Minić: Ali ono i mnogi otpadaju.

Nikola Kalinović: Ima samo par ljudi će dobiti šansu na sledećem nivou i to ide u nekoliko iteracija.

Ivan Minić: Tako je, tako je. Ti sad tu nemaš tu mnogo prostora. To što si uradio u tih 45 minuta i sad kao to je s jedne strane veliki pritisak za mladog čoveka. A s druge strane i posle par puta ti se na to navikneš.

Ivan Minić: Je l’ ali ajde da stavimo stvar u perspektivu. Znači to je 45 minuta za 22 čoveka. Hajde 20 aktivno igraju, ova dvojica će se dokazati reaktivno u odnosu na situaciju. Znači imaš dva minuta.

Nikola Kalinović: Tehnički. Mislim ono, statistički ti pripada dva minuta. Možda ćeš ti imati pet, a možda nećeš pipnuti loptu.

Ivan Minić: Tako je. Tako je. Treba tu malo stvari da se nameste rekao bih, ali ali čak i više, to je 40 i nešto igrača jer svako je dobijao po 45 minuta da bi mogao da pokaže nešto.

Nikola Kalinović: I sad tako iz iz selektivne utakmice u selektivnu utakmicu gde ti konstantno moraš da performuješ. I to nije samo hajde selektivna utakmica, to je neka neka priprema za ono što ti dalje sledi kao zbog rezilijentnosti. Ali ako gledamo iz ugla bilo kog kluba, pa čak i Rada u tom trenutku, bez obzira što su mlađe kategorije. Sad možemo da diskutujemo da li je to dobro ili je loše.

Ivan Minić: Ali ti iz utakmice u utakmicu, iz vikenda u vikend, iz treninga u trening, ti treba da budeš na najvišem nivou.

Nikola Kalinović: I to u situaciji gde se sad simultano prilagođavaš na jedan novi grad, na na Beograd kao takav, na novo okruženje, nove ljude, gde treba da pronađeš svoje mesto u školi, svoje mesto u timu, svoje mesto u u gradu. Tako da rekao bih da su te godine bile onako jako izazovne, posebno ta prva i druga godina dolaska u Beograd, gde mi je trebalo malo vremena da se priviknem. Mada mi u školi bilo olakšavajuća okolnost jer igraš u Radu, pa ovaj to onda mnogo brže ide preobučavanje. drugačije te posmatraju, drugačije te gledaju. I Rad je eto da kažem u tom trenutku stvarno bio na jednom jednom ozbiljnom nivou kao klub i prvi tim i bili su, stasali su neki sjajni igrači jer jedan od njih je definitivno i možda i osoba koja je ostvarila i najviše iz tih generacija ’91, ’92 s kojim sam imao prilike jedno vreme da prosto budemo i cimeri da živimo zajedno, Luka Milivojević koji je stvarno napravio neke sjajne stvari u karijeri. Tako da je Rad u tom trenutku izbacio dosta dobrih igrača iz tih generacija i u tim godinama prosto kad sam ja tamo bio. Tako da da, zanimljiv zanimljiv period života.

Ivan Minić: Kako si se ti snašao? Kakav je bio rezultat tvog boravka tu?

Nikola Kalinović: Pa bilo je bilo je bilo je okej. Ne mogu da kažem da je bilo idealno, nije bilo sjajno. Ne onako kako sam možda ja zamišljao u tom trenutku i kažem, trebalo mi je malo vremena da se na to sve priviknem i da da se sve to slegne. Ono što smo pričali i pre snimanja, nekako u danas je to malo drugačije. Mislim da su se treneri malo osvestili, da su se ljudi koji vode klubove malo osvestili, barem u mlađim kategorijama, da treba malo strpljenja i treba malo dati priliku, a ne seći neke stvari nakon mesec ili dva dana. Jer ako neko ima talenat, ima predispoziciju, treba to negovati, a mentalni sklop i i ta psihologija, psihička stabilnost, sazrevanje ne mogu da dođu tako brzo. Treba vremena. Danas tog i dalje nije to tamo gde treba da bude. I dalje se nema strpljenja, posebno kod nas da se sačekaju neki igrači, da im se da pruži prilika ako već imaju potencijal i neko je ubio da imaju talenat. Neko sazri kasnije, neko ranije. po pitanju te neke psihičke stabilnosti, mentalne stabilnosti koja je potrebna da bi se igralo na najvišem mogućem nivou. Ne mogu da kažem da je da je da je bilo loše. Bilo je dobro. I kao rezultat toga što se dešavalo u Radu stiglo je da kažem i poziv Voždovca nakon toga za prvi tim. Ja sam debitovao za prvi tim Voždovca sa 17 godina. Tako da mi je nekako sad da li je to bila dobra odluka da pređem ili nije, ne znam kao i sve što se dešavalo u životu da li je dobro ili loše, ne znam, to je putovanje. gde je bilo primamljivo preći iz iz omladinske škole u u prvi tim. I onda se prosto pojavila ta ta prilika, prihvaćena je i nastavio sam dalje tim putem.

Ivan Minić: Tako da su Radu se zadržao možda nekih dve godine otprilike u omladinskoj školi, a onda nakon toga i prešao u Voždovac.

Nikola Kalinović: A očekivanja nisu bila ista. Mislim u Timoku je bilo važno opstati u ligi. Dok je Rad imao veće očekivanja. Znači uvek se uvek je očekivanje bilo da se pobedi utakmica, uvek je bilo očekivanje da se bude u rangu sa Zvezdom, Partizanom, Vojvodinom i tako dalje. Da možemo da im pariramo, da možemo da odigramo utakmicu sa njima. Tako da i i plus taj momenat gde neko je nešto uložio u tebe i očekuju da im se na neki način to vrati. Što se tiče posvećenosti moje i discipline i svega tu stvarno nikada nisam pravio neki kompromis u smislu da da je tu bilo nekih izazova i nekih problema. Nisam ni na ekskurzije išao. Prosto izbegavao sam da igram fudbal van van Rada da se slučajno ne bi povredio i slične stvari. Tako da sam zaista poštovao taj momenat svega što neko ulaže u mene. Ali nije to dovoljno. Znaš kao nije očekivanje samo da si prisutan i da daješ sve od sebe već se očekuje, očekivali su se neki rezultati, očekivali su se.

Ivan Minić: To što postavljaš to je kao suštinski, jesi ti maloletan i dalje, ali to je neka osnova profesionalizma. E svi su profesionalci. Znači to nije dostignuće, to je podrazumevan nivo od koga krećemo.

Nikola Kalinović: Tako je, tako je, tako je. Šta znači igrati profesionalno fudbal? Da, to znači neki ugovor, to znači da si u nekom prvom timu, da ti neko nešto plaća. Ali ja ne vidim razliku. Barem moj osećaj, kako sam se ja osećao dok sam bio u Radu, kadetima i da omladinaca, ja sam se osećao kao da igram profesionalno fudbal jer to je bio takav moj život. To je bio moj stil. Jedini jedini deo od odstupanja od toga je bila škola koju sam redovno išao i u kojoj sam isto davao maksimum sebe. Bio sam odličan đak i u srednjoj školi. To nikada nisam zapostavljao i uvek sam gledao da to da to bude onako kao što smo se dogovorili. Ali van toga sve ostalo je bilo jako profesionalno. Pristup samom sportu, fudbalu, treninzima, utakmicama. U datim mogućnostima i datim okolnostima.

VOŽDOVAC I DEBI U PRVOM TIMU

Ivan Minić: A kako je bilo u Voždovcu?

Nikola Kalinović: Isto zanimljiv zanimljiv period. Mislim da sve ono što se dešavalo u Radu je zapravo dalo dobru osnovu za za prvi tim. Doduše, osećam da da nekako u Radu sam možda imao jaču podršku. I to im najvećim delom zaslužan je trener Vladan Urošević s kojim sam i dan danas prosto prijatelj koji mi je u tim trenucima stvarno bio uz mene i puno mi pomogao. Nekako kroz ceo život, šta god sam radio i kako se sve kretalo, uvek sam imao neke neke ljude koji su nešto videli u meni i koji su me podržavali i gurali kada je teško. Tako da sam to definitivno osećao dosta u Radu. U Voždovcu malo manje to, ali to je i negde i razumljivo. Došao si u prvi tim, treba da se izboriš opet za svoje mesto sa starijim igračima. Jedan nova dimenzija fudbala gde koliko god pričali, mogu mogu.

Ivan Minić: Prelazak iz mlađih kategorija u prvi tim u seniorke, seniorske fudbal i to je to je totalno drugačija igra.

Nikola Kalinović: Koliko god si bio dobar u mlađim kategorijama, šta god si radio u mlađim kategorijama, da li igrao prvu ligu, davao 50 golova po sezoni. Nekako kad kad uđeš u prvi tim to je drugo. I zato se i dešava taj najveći problem prelaska kad su mlađe kategorije super, vidimo da i reprezentacije u mlađim kategorijama radi sjajne stvari, a onda kad se dođe do seniora, tu se tu se gube stvari. jer ta tranzicija je nezgodna.

Ivan Minić: U Voždovcu sam da, debitovao vrlo rano za za prvi tim, generalno igrao sam standardno, prilično standardno.

Nikola Kalinović: Tad taj trenutak prelaska u Voždovac je isto obojeni i nisam promenio školu, ostao sam u istoj školi, s tim što.

Ivan Minić: Tehnički ostao si na istoj opštini.

Nikola Kalinović: Da, ostao sam na istoj opštini. Što se tiče škole. Ali se život u tom trenutku promenio. Nisam bio više, nisam živeo tamo. Živeo sam u domu učenika, internatu. U tom trenutku smo procenili da je to bolja varijanta za mene nego neko drugo mesto. Tu sam proveo godinu i po dana da kod Hale Pionir. Zapravo tu. I onda je to sad bio malo logistički izazov. Škola, fudbal i tako dalje. Ali sam i dalje, tu sam prosto morao sam četvrtu godinu vanredno jer smo imali dva treninga dnevno ujutru i popodne. I i nisam mogao da se uklopim sa redovnim obavezama. jer sam hteo okej, došao si u prvi tim sa 17, 18 godina, igraš standardno, dobra ti je odskočna daska, u dobroj si situaciji. Hajde da damo godinu, dve dana ful, da vidimo šta će da se desi i u kom pravcu će to da ide. Bez obzira što sam bio četvrtu godinu vanredno, prosto i dalje nije škola ništa trpela u tom nekom smislu. što se tiče učenja i svega. Ali je fudbal doneo jednu novu dimenziju. Prosto igrati senior fudbal u u seniorskom timu, nosi neke nove izazove. Ali hajde onako rekao bih da iako sam bio mlad, iako sam bio fizički u tom trenutku možda slabiji nego ostali igrači u prvom timu, prosto bili su stariji. Kompenzovao sam to kroz brzinu, kroz neku fudbalsku inteligenciju, kroz veštine koje sam do tog momenta stekao i imao. I dobro je to bilo, mogu reći. Ovaj, tad smo standardno igrali po levoj strani sam igrao ja, desno igrao standardno Adam Marušić koji je sad trenutno u Laciju. I podržavali su nas prilično i davali su nam šansu i davali su nam prilike, što je bilo jako lepo u tom trenutku. Voždovac je u tom trenutku i gradio stadion koji sada vidimo. Tako da je dosta tu nekih tranzicija bilo i u samom klubu. Ali ne bih rekao da je da je moje, da kažem da je taj momenat odlaska iz Rada u Voždovac kod mene nešto drastično promenio u smislu da idem nadole ili da padam ili da gubim momentum, već je to bio jedan napredak. I tu sam ja puno sazreo kao kao igrač i kao osoba u te dve godine koliko sam proveo u Voždovcu. Međutim ono što se desilo negde na kraju, ta ta neka 19., 19. godina ponuđen je ugovor trogodišnji koji ja nisam video kao kao nešto što što je meni u tom trenutku bilo u redu. Mislim da nismo uspeli da nađemo taj neki zajednički jezik. Sad da li je to zbog toga što uslovi nisu bili onakvi kakvi sam ja zamišljao? Da li sam ja bio nestrpljiv? Ne znam. Rekao bih da je miks svega toga. Ja sam imao neku drugačiju zamisao. Hteo sam jedna godina plus jednu pa da vidimo kako će to da se razvija. Ako i klub ide u pravom smeru, u dobrom smeru, nije problem da produžimo ugovor i da da rastemo zajedno dalje. Oni su imali neki drugačiji zamisli u tom trenutku i prosto se tu nismo našli. A ta 2010. godina, zapravo to je bila moja 18. godina, uh bila je onako jako izazovna za mene lično i privatno i za celu porodicu. Tad je i preminula moja druga sestra Emina. Ovaj, i i mislim da smo da je bila teška prosto za za porodicu. I onda se tu, tu je već bio taj prelaz šta ćemo sa školom, fakultet, toliko toga su ulagalo u fudbal godinama, a pa se to sad nije naišlo na neku materijalizaciju. Ta situacija sa sa sestrom koja je bila u tom trenutku, sigurno je onako mislim i mojim roditeljima u tom trenutku bilo verovatno jako teško da isprocesuiraju sve što se dešava. I onda su neke odluke morale da se donesu u tom periodu. To je bilo leto te 2010. godine. I tad nakon toga kad se tu nismo prosto našli zajednički dogovor sa Voždovcem, odluka je bila da pređem u Niš. Tada je moja sestra Adela bila na pravnom fakultetu, živela je u Nišu i prosto za moje roditelje u tom trenutku je bilo jednostavnije da budemo na jednom mestu i zbog finansija i zbog svega. I bila je neka zamisao da da pokucamo na vrata Radničkog iz Niša. Međutim to je bio kraj prelaznog roka, kraj avgusta. Radnički je tad igrao u prvoj ligi i već je bio prilično formiran tim. I nisam uspeo u tom trenutku da uđem na vrata Radničkog iz Niša i bila je priča da budem u Car Car Konstantinu, oni su igrali Srpsku ligu Istok, šest meseci i onda na kad bude bila ovaj kada bude bio zimski prelazni rok, onda da pređem u prvi tim Radničkog. Tada je u tom trenutku je bio trener Radničkog Zvonko Varga, koji je bio isto jedan od osoba koje je uticala na moj prelazak iz Timoka u Rad. I on je imao sjajne rezultate u tom prvom delu sezone sa Radničkim, međutim posle dva meseca je iz nekog razloga dobio otkaz. Smenjen je i tu se već onako ljulja situacija. Mada je bila poljuljana već kod mene u tom periodu kada kada je došao taj ta ponuda za ugovor od Voždovca. Kažem, da li je moja nestrpljivost, da li je stvarno to nije bila dobra ponuda ili neki treći razlog, ne znam. Ne znam šta je konkretno razlog zašto je ispalo tako kako je ispalo. Ali sam osećao da je da je da se ta situacija sa fudbalom ljulja. Da da se, da treba promisliti o nekim drugim alternativama što se tiče daljeg puta. Jer već je to bilo kao ide fakultet. S jedne strane i ta neka možda finansijski pritisak koji su roditelji imali u tom trenutku. To je miks nekih raznih okolnosti koje ti stave pred zna čelo i kažeš okej, neke stvari treba ili moraš da uradiš. I da, onda sam tog prosto tog leta 2010. godine prelazim u Niš, živim sa sestrom. U Nišu sam proveo nekih godinu i po dana i tu se svašta nešto interesantno desilo. I onda shvatiš da možda i taj deo života koji koji se okolnosti ili odluka zapravo kako je uticala na sve dalje. Taj neki osećaj da ja sam taj tu promenu iz Beograda u Niš doživljavao kao idem nadole. Sve je išlo nagore do tog momenta, to jest najviše, a onda sam imao utisak da idem dole. I to je tištalo u meni u Nišu. Rekao bih siguran sam. gde s jedne strane u Car Konstantinu si, da l’ će se namestiti situacija za Radnički iz Niša, hoće, neće, šta će biti, kako će biti. Da li želiš da nastaviš da živiš sa sestrom u Nišu, ti si bio u Beogradu. Da li je Niš dobar, dobro mesto za mene za za za budućnost. Znaš, to su pitanja koja su mi bila u glavi plus, znaš, napravio sam godinu dana između srednje škole i fakulteta, pauzu. Ovaj, zbog cele te situacije. S druge strane, moja porodica je bila u tom u tom trenutku u specifičnoj situaciji zbog zbog situacije sa sestrom. Što je baš je baš je bilo onako čudan sklop svega. I mislim da me je to onako poguralo da da moram da donesem neke druge odluke i da moram da idem u nekom pravcu. I onda se desila ideja: “Okej, hajde da se zaposlim. Idi da krenem da radim.” Dok sam još igrao fudbal zapravo tamo u Car Konstantinu. I i to je sad bilo onako kao: “Hoćeš da kreneš da radiš?” Da, hoću da krenem da radim. Hoću da imam svoj dinar. I kao šta ću, gde ću, kao gde da se zaposlim? Nišu je malo specifična situacija. Jeste veliki grad, ali je ponuda posla mnogo manja nego u Beogradu. I krenuo sam da tragam za poslom, gledam oglase i razmišljao sam gde ja to mogu, šta ja to mogu da radim? I sad kad vraćam film sve je, ja sam prvi posao mi je bio u prodaji. I sad ono stric, trgovac, ekonomska srednja škola, prodaja. A da, biću ja okej u prodaji. Tek sam posle shvatio zašto mi je ta prodaja važna i zašto je bila važna kao prvi prvi korak. To je bila 19. godina. I konkurisao sam za posao prodavca u Sportini. 01:26:12 I sad ja bez iskustva. Zašto bih ja u Nišu dobio posao od svih ljudi. To mi je bio prvi konkurs za posao u životu. Pre toga nikada nisam konkurisao. I pošaljem CV biografiju. E baš, e zanimljivo bi mi bilo da iskopam taj CV koji sam poslao. Baš me zanima šta sam tad stavio u njemu. Siguran sam da nisam stavio fudbal što mi je sad onako iz ove perspektive kao što bi fudbal, sport stavio u CV, a sad shvatam da je fudbal zapravo jedan najvažniji aset koji sam u tom u tom trenutku imao. I pozvan sam na razgovor za posao. I kad sam u trenutku kad sam dobio poziv za razgovor, ja sam shvatio da okej, ovo se dešava, ovde postoji neka šansa da se nešto desi. I kako je da se spremim za razgovor za posao? Šta mislim, šta ti ljudi rade u toj prodaji, kao prodavac u Sportiniji. Okej, ali šta, šta je to? Kako to funkcioniše? Šta ću ja da kažem na razgovoru? I onda sam išao od radnje do radnje u Nišu i pričao sa prodavcima. Pričao sa ljudima koji rade u prodaji, u tržnim centrima, u lokalima. I kako izgleda vaš radni dan? Objasnio sam im situaciju, idem na razgovor za posao, hoću da dobijem taj posao. Hoću da se informišem, hoću da naučim, hoću da saznam, hoću da vidim kako izgleda vaš dan. Kako bi bio koliko toliko spreman za za taj razgovor. I prođem prvi krug, video sam ogroman broj kandidata, ono stojiš na na razgovoru za posao, preko te, preko puta tebe stoji neka lista sa brdo ljudi koji su pozvani. I sad ja u tom trenutku kažem: “Da li ću ja dobiti ovde posao?” Kao šta ja radim? Ovaj. I prođem, prvi prođem prvi krug razgovora. Prođem drugi krug razgovora i dobijem posao. Dobijem posao. Prvi put konkurisao, prvi put dobio posao. Prelepo. Počeo sam da radim. I i radio sam kao prodavac. I tih koliko sam proveo u Sportiniji u Nišu, pa skoro nekih godinu dana. I jedna zanimljiva stvar što se dešava u tih prvih prva tri meseca od kad sam počeo da radim. Svaka svaka prodavnica meri neke targete, imaš neke KPI-ove, kada prodaš meriti se koliko si toga prodao u toku meseca, pa imaš neke bonuse. Ispostavilo se da sam ja u ta tri meseca imao najbolje prodaje u Sportini na nivou Srbije kada se pogledaju neki rangovi po neke kvote koje su oni u tom trenutku merili. I meni je to stvarno dobro išlo. Zašto? Da me sada pitaš nemam pojma. Samo znam da je dobro išlo. I ja sam tu nisam stao. Ja sam u ta tri meseca ne samo radio to što je moj posao u smislu prodavao, već sam aktivno učio o tome šta znači da jedna prodavnica Sportine radi u u okviru tog tržnog centra u kom u kom je bila. Šta to sve podrazumeva? Kako izgleda posao van prodaje? Nabavka robe, zalihe, izlog, nivelacija cene i tako dalje i tako dalje. Popisi i slično. I ja sam aktivno pokušavao da naučim sve to kako to sve funkcioniše. Bio sam radoznao, mnogo sam zapitkivao posebno tu menadžerku tada koja je menadžerka radnje. I u nekom trenutku posle jedno nakon tri, četiri meseca od kad sam ja u Sportiniji, menadžerka odlučuje da napusti radnju. Dobila je ponudu za neki drugi posao. I to je bila ta neka tranzicija dve, tri nedelje, mesec dana koliko je to trajalo i ja sam osetio priliku. Počeo sam da se javljam na telefon kada su neke neka pitanja vezano za njen deo posla. Naravno u dogovoru sa njom. Ona je i htela da me podrži u tom trenutku, da da mi prenese posao, da me nauči. Kad god je trebalo da se reši neki problem a kad ona nije bila tu, ja sam preuzimao to da rešavam. I očigledno da su prepoznali, okej, ovde može da bude nešto. I kada je ona otišla Leana Volarević, ne znam gde je ona danas. E to bi baš bilo zanimljivo da znam. Ona je bila direktorka za za Sportine za Srbiju u tom trenutku. I obavili su razgovor sa mnom, Nikola, mi mislimo da hoćemo da probamo sa tobom da ti budeš menadžer prodavnice, menadžer radnje. Ja rekao: “Jeste sigurni da to treba da uradite?” I Leana je tad ukazala mi poverenje i nisam baš i na samom razgovoru nisam ja bio baš siguran da da to treba. Bilo mi je onako malo. Osećao sam tu neku dozu nesigurnosti. Ali hajmo. Ponuđeno ti je. Šta najgore što može da se desi, i da ne bude kako treba? Šta da radimo? 19 godina imaš, probaj. Prošao si gore stvari. I i zapravo je bilo jako dobro. Bilo je jako dobro i ja sam kroz, vodio neki tim ljudi, radio sve što je jedan menadžer prodavnice radi, vodio računa o zalihama, o prodaji, o postavljanju targeta, o izveštajima, nabavkama robe, nivelacije i tako dalje i tako dalje. Ti faktički vodiš tu radnju i odgovoran si za tu radnju. Što sa 19 godina i prvi posao i sve ostalo je meni bilo za mene snova, ovaj u tom trenutku. Fudbal je već već počeo da da prosto ide u nekom drugom planu već tada. I imao sam svoju platu, finansijski sam bio nezavisniji. To je pomoglo i porodici u smislu da da barem ne moraju o meni toliko nešto previše da brinu u tom trenutku. Ali sam negde i to me je i poguralo da kažem okej mislim da je vreme da se vratim u Beograd. Ako sam ovo uspeo da uradim ovde posla u Nišu, naći ću posao u Beogradu. I nisam sebe video prosto u Nišu da da da da da živim i da nastavim dalje jer jer hteo sam da se vratim fakultetu i obrazovanju. Tu sam napravio pauzu nekih godinu godinu dana. Uh… uh… I to, bila mi je odluka, vraćam se vraćam se u Beograd da upišem fakultet. Uh… da upišem fakultet, da da nastavim dalje. I da nađem neki posao koji ću raditi. Uh… I ono što je specifično za ceo taj momenat uh… jeste da sam u tom u Nišu uh… uhm… uh… nekako… kako to čudno sad zvuči, ali ali je tako. Uh… te 2010. godine zapravo uh… zapravo 2011. rek’o bih, da, negde 2011. smo… čudno zvuči, ali formalno uh… započeli vezu ja i moja današnja supruga. Ovaj, koju sam zapravo upoznao u srednjoj školi. Uhm… u srednjoj školi, to je onako isto lepa jedna priča. Uh… onako bila je malo nedodirljiva. Uhm… Mislim da me nije mnogo ni gledala. Ja sam gledao nju. Uh… I… ali to je ono u meni pronaći ću način da da se to desi. I onda sam završio ovaj… na na glumi. Uh… bio sam uh… lovac u predstavi Crvenkapa i Vuk jer je ona bila u toj sekciji. Uhm… i onda sam ovaj glumio tamo u srednjoj školi. Čak je to bilo jako interesantno jedno iskustvo.

Ivan Minić: Fudbaler glumac.

Nikola Kalinović: Fudbaler, glumac, da. Tu predstavu smo radili na onkologiji. Uhm… više puta smo je smo smo to uhm… smo je održali. I zapravo se kroz ta tu sekciju ovaj glume u srednjoj školi smo se mi zbližili i negde malo bolje upoznali. a mislim da me i tog dana primetila, video sam po osmehu. Uhm… I negde smo, OK, imali… zabavljali smo se, pa se nismo zabavljali i tako dalje. Al’ onda kad sam prešao u Niš, nekako sam tu, rek’o bih očvrsnula ta veza. I ona je bila isto sigurno jedan od razloga koji me je onako povukao da se da se pored svega ostalog vratim u u vratim u Beograd. Uh… i evo, kažem, 15 godina kasnije imamo dvoje dece. Uhm… U braku smo i i to je onako jedna lepa lepa stvar u celoj priči.

POVRATAK U BEOGRAD I FAKULTET

Ivan Minić: E sad, kako organizovati taj prelazak u Beograd da bude što bezbolniji?

Nikola Kalinović: Uh, da. Uh… Da, bilo je tu puno odluka doneti. Jedna odluka je bila uhm… jako se vraćam u Beograd, uh… to nema ko da finansira. Prosto… Naravno, nisu mi rekli “nemamo i nećemo”. Daleko od toga. Možemo do neke mere da to podržimo, koliko možemo, jer je i sestra plaćala u Nišu. Bili smo malo rastegnuti na tom, na te dve strane. Podržaćemo te, uh… Ono što je isto specifično za za rek’o bih za moje roditelje da me nikada nisu previše nešto sputavali u nekim stvarima. Uh… radili su najbolje što su mogli sa znanjem i informacijama koje su imali i ono što su mogli da mi donesu. Uhm… i nisu me previše kočili u nekim mojim odlukama koje sam imao. Pa tako je bilo i u tom trenutku kada sam rek’o da želim da se vratim u Beograd. Nisu rekli ne, već su… hajde da vidimo kako će to da izgleda. Uh… trebalo je naći stan, šta ćemo sa fakultetom. Imao sam sreću da imam dobar prosek iz srednje škole da se mog’o da biram da l’ ću ovaj da idem na državne fakultete ili privatne fakultete. Bila je jedna opcija, je… Imali smo zapravo dve opcije tu. Jedna opcija je bila idemo državni, uh… uh… probamo da budemo na budžetu. Uhm… dom učenika, internat, to je bila jedna opcija. Uh… full posvećenost na fakultet i na obrazovanje sa tog aspekta. A druga odluka je bila, uhm… nastavi gde si stao sa poslom. Privatni fakultet, jer na državnom fakultetu nećeš moći da postigneš i posao i da ideš na predavanja i sve obaveze koje su bile u datom trenutku. Uh… ali posao mora da bude takav da može da podrži i da negde živiš i da ovaj uhm… da imaš neke osnovne uslove za život i što se tiče hrane i svega. I naravno i da se deo fakulteta plaća ukoliko se tu ne reši neko pitanje stipendije. Uh… ja sam odlučio da idem putem ovim drugim gde sam već osećao, bio sam malo okuražen time što sam uspeo da pronađem posao u Nišu. Ako sam uspeo u Nišu to da uradim, uradiću to i u Beogradu. I nekako sam shvatao da kroz to mogu mnogo da naučim. Mislim da je to što se desilo u Nišu je zapravo bilo vrlo važno za sve ono dalje. I da nisam sebe video da naredne četiri godine budem full posvećen samo školi, a da odnosno fakultetu i učenju, a da nemam nikakvog dodira sa poslom. Ti kad jednom osetiš platu i osetiš uhm…

Ivan Minić: Lepo.

Nikola Kalinović: Jeste. Lepo. Jeste, jeste, jeste. Znaš nekako osećaš tu nezavisnost i sve ostalo. To ti je kao kad te je deda prvi put naučio da zakucaš ekser, pa nastavićeš to da radiš. Nećeš tražiti ili ili ovaj pustiti da ti pomognu. Pa tako je bilo i ovo. Uhm… znao sam da fakultet na neki način mora da se plaća. Izabrao sam privatni fakultet. Uhm… sad koji privatni fakultet i sad to je bila odluka, ko šta ćeš, koji ćeš. Nisam bio nešto previše informisan po tom pitanju. I onda sam uhm… izabrao fakultet za poslovne studije gde je zapravo bila i moja sadašnja supruga. Uhm… rek’o mi je zanimljive stvari o njemu. Nisam tu previše mario, osim mi je bilo važno da je to marketing smer, međunarodni marketing, da je to vezano za ekonomiju. To mi je bilo važno, ništa drugo. Ja sam negde išao logikom uhm… to će mi dati fleksibilnost da ja mogu da se zaposlim, da radim i da se fokusiram na stvari koje mene zaista zanimaju i interesuju i koje koje želim da uđem u dubinu. Uhm… i tako je bilo. Vratio sam se u Beograd. Neko vreme mi je trebalo, prosto bio sam kod uh… porodice moje supruge sadašnje dok nisam pronašao stan, dok nisam dok se nisam malo sredio. Kratko, nekih par meseci možda. Uhm… I nakon toga sam pronašao stan, uh… pronašao prvi posao. Uh… po povratku u Beograd i sećam se da, to je isto zanimljiva priča. Uh… upisao sam fakultet, uh… dobio sam jedan deo stipendije što je bilo super. Nisam morao da plaćam full školarinu, što je svima značilo u tom trenutku. I uh… uhm… prvi posao koji sam našao kad sam se vratio u Beograd je uh… Klub Satelit. uh… prodaja. Uh… prodavali su uh… onaj time sharing na Tenerifima. Nisam imao pojma šta je to ni ni kako to funkcioniše ni ni šta je, šta to sve podrazumeva. Uh… ali bila je prodaja. Super. Ja sam to već radio. Uh… došli smo na kasting, gde je bilo nas dosta koji su došli da to rade. I naravno da su oni sad tu prošli šta oni tu rade, edukacija, kako to sve funkcioniše, pa su gledali da prepoznaju ko tu može, šta može. I odabrali su me da budem deo toga. I to je funkcionisalo tako što dovedu ljude na prezentaciju u večernjim terminima, uh… stvore im želju za Tenerifima i onda ti prodaješ time sharing apartmane nakon toga. Znači to je kao jedan full experience, ljudi dođu, priča im se o lokaciji, o apartmanima, o Tenerifima i tako dalje. Ljudi se ugoste, hrana, kanapei, uh… posluženje i tako dalje. Jedan dobar experience. Uhm… i onda zapravo ti ljudi kada to završe onda dolaze kod nas koji smo radili prodaju, koji treba da po nekoj određenoj skripti, koju su oni kreirali i načinom na koji su nas obučili, da prolazimo se sa ljudima kroz ceo prodajni proces sve dok momenta dok oni ne odluče da uh… zapravo daju svoj novac u tom trenutku i da se zaključi ugovor. Znači ljudi su išli kući, uzimali novac i vraćali se da daju avans. Uhm… Sad da l’ je to bilo potpuno legalno ili nije, ja nisam siguran ni dan danas. Znam da kad nakon možda godinu, dve nakon toga je ispala neka frka sa svim tim pa su se oni preselili u Makedoniju. Uhm… ali u tom trenutku ni ne nije ni meni bilo previše važno. Meni je važno bilo da imam posao, da zarađujem i dobro sam to i prodavao. Ovaj, mada sam posle nekog vremena shvatio da tu meni nešto ne štima i odlučio sam da istupim iz svega toga. Ni nije mi nije mi bilo OK. Ja sam posle nekog vremena shvatio šta se tu dešava. Uh… ja ne znam da l’ su ti ljudi na kraju bili prevareni ili nisu. Nisam siguran. Ne znam šta se dalje dešavalo. Ali su ljudi zakupljivali apartmane na 50, 60, 70 godina i naravno više ljudi zakupi taj apartman i onda ti možeš u određenom periodu godine da odeš i da koristiš taj apartman u nekom svojoj dinamici.

Ivan Minić: Time share postoji decenijama unazad i tu je glavni problem to što 90% ljudi nikad ne iskoristi ni deo toga za šta se prijavilo. Ali OK, mislim model, mislim da nije model kao model nije nelegalan, ali mislim da postoji veliki broj nezadovoljnih ljudi u tom celom procesu pa suštinski nije bitno da li je da li je nelegalno ako su ljudi nezadovoljni ne treba se time baviti. Ali dosta ljudi zapravo koji danas uspešno bave prodajom koje poznajem su počeli sa time share-om ili sa Kirbijem ili sa nečim sličnim.

Nikola Kalinović: E, da. Uhm… uh… I šta se tu dešava? Da, zanimljivo, nisam ja tu nešto spektakularno dobio osim što su me jako dobro obučili, rek’o bih. Dobro su me edukovali. Uhm… Stvarno su bili dobri prodavci. Znači ako stavimo po strani sve ovaj, šta je time share i ovo što si i sada negde i istakao, bili su, umeli su da kreiraju experience, umeli su da, umeli su da prodaju. Uhm… i stekao sam tu neke veštine, nešto sam novo naučio. Al’ ono što se desilo jeste da sam i ja stvorio želju za Tenerifima. I i onda sam ovaj, tada pričao sa sadašnjom suprugom Milicom. Uhm… pričali smo baš joj, zamišljamo jednog dana da ovaj, kad budemo bili nešto postigli od života, uh… ostvarićemo sve želje ukoliko budemo otišli na Tenerife. I tu tu se stvorila želja za Tenerifima. Eto ako je nešto iz toga ispalo, ispalo je to. I zapravo smo šest godina, pet, šest godina nakon toga i otišli na Tenerife.

Ivan Minić: Jeste videli koliko je daleko?

Nikola Kalinović: Je… Da. To sve deluje magično do trenutka dok ne shvatiš da je to ima da se ide.

Ivan Minić: Jeste, jeste.

Nikola Kalinović: I onda smo pet, šest godina nakon toga, znaš ono kao zacrt… to je baš onako stvorilo jedan crv, jednu jednu želju u tom trenutku e hajmo da nešto stvorimo, napravimo, da odemo na Tenerife, da vidimo šta je to. I i zapravo smo uspeli nakon pet, šest godina od tog momenta da da odemo na Tenerife i čekirali smo to. Uhm… Da, i vraćam se dalje na priču. Nakon Kluba Satelit, izašao je oglas za posao prodavca u Inex Company Neku, uh… koja je bila kompanija, ćerka ćerka kompanije Zepter-a, koja je za u tom trenutku držala zastupništvo odnosno franšizing za Krpisu i za Ćinti. I isto je bila pozicija prodavac. Ja sam se prijavio, dobio sam posao. I sličan, sličan, slična skripta se desila. Nakon dva, tri meseca ja dobijem unapređenje u pomoćnika menadžera za Krpisu pa onda u menadžera i onda i nakon toga prelazak iz Krpise u Ćinti, zato što im je Ćinti bio važniji brend, prelazim kao menadžer prodavnice u Ćintiju. Uh… to je to je već bila ta te godine kad sam se vratio u Beograd. Znači ja se nisam zadržao mnogo u Klubu Satelit, par meseci, dva, tri meseca. Ovaj i uhm… i uh… tu sam ostao, tu sam bio zapravo jedno skoro dve i nešto godine. Uhm… lepa plata, lepo ušuškan, uhm… već je bio neki posao koji sam ja već znao prilično dobro da radim. pa je tu bila… kad sam kad sam u Krpisi bio zapravo sam rukovodio i prodavnicom u Knez Mihajlovoj i u tržnom centru Voždovac ironija. Uh… tako da sam ovaj puno naučio u u ta dva, u ta dva perioda Krpisa i Ćintija, gde je bilo mnogo kompleksnije nego u Sportini. Uhm… I uhm… bio sam nekako uljuljkan, ušuškan, direktorka Jelica Vlajić me je mnogo cenila i mnogo poštovala i ja sam nju mnogo cenio i mnogo poštovao. I bila je neka uh… neki problem sa Italijanima. Ja nisam hteo da pustim da nam nabavku neke neke robe koja je u tom trenutku su hteli da nam pošalju jer smo već imali puno na zalihama. Uhm… kad se uradi nivelacija cene i razlika u ceni, mi smo bili u minusu sa tom robom, a oni su imali na lageru. Ja nisam hteo da pustim da to uopšte dođe. Uh… Italijani su hteli da me sklone. Ali je Jelica rekla i to pamtim ovaj dok god sam ja direktorka ti nećeš otići odavde. I to to to su neke onako, ovamo je bila Ileana, ovde je bila Jelica. Znaš, kroz svaki period mog, neke moje karijere i nekog mog puta bile su neke osobe koje su bili kao neki anđeli čuvari. Pa se sećam se i i i Vladan Uroševića iz perioda rada i tako dalje. Znaš, uvek je bio tu neko ko ti stavi ruku na leđa, ne brini, biće sve kako treba, cepaj ti, guraj. Uhm… I uh… i negde posle simultano sad sa poslom ja sam radio šest dana u nedelji, jedan dan nedeljno smo imali slobodan dan, paralelno sa time sam studirao. I uhm… negde posle oko dve godine od kada sam to je već prelaz drugi na treću godinu fakulteta. Negde sam shvatio OK, ja sam u u Inex Company Neku doživeo neki neki ovaj zaokružen krug. Uhm… nemam ja tu šta sad spektakularno više da naučim. OK, dobra je plata, prijavljen sam, ide radni staž, sve su kao OK.

OD PRODAJE DO PREDUZETNIŠTVA

Ivan Minić: Leže prvog pa ima li šta lepše.

Nikola Kalinović: Jeste, da, leže prvog. Kao, ali sam već i sad kroz fakultet naučio neke stvari i video tu neke nove horizonte. Uhm… i ranije me je privlačio marketing, zato sam i upisao međunarodni marketing kao smer, ali sam negde osetio OK, dovoljno sam bio u prodaji. Ona mi je dala mnogo toga, pre svega taj momenat gde ti pričaš sa ljudima, gde moraš da razumeš ljude, da razumeš njihove potrebe, uh… da zadovoljiš te potrebe kroz neku vrednost koju im daješ. I kako se sve to onda odražava dalje kroz uhm… kroz izveštaje, kroz KPI-jeve, kroz targete, uhm… ponuda, potražnja, trgovina, sve je to bilo ovaj negde tu. Već sam imao priličnog iskustva, skoro tri godine u tom trenutku u prodaji u tom aspektu retaila, gde je sad bilo ili ću nastaviti u retailu dalje sa nekim drugim ulogama ili je možda vreme da da se malo izmestim iz toga i da vidim da probam nešto drugo. Uhm… kroz fakultet sam ovaj stvorio i jaku, jako veliku ljubav prema marketingu i zahvaljujući profesorki uhm… uhm… Beba Rakić, ona je bila profesorka marketinga i onako… isto imala neki lep lep odnos sa mnom i i uhm… osećao sam tu njenu neku podršku. Uhm… ona je sada profesorka marketinga na Fakultetu društvenih nauka. I zapravo je ona bila ta koja me je najviše motivisala i dala neki lep razlog da ja volim marketing i da da nastavim dalje u tom nekom smeru. Uhm… i rek’o sam sebi OK, nešto sam ja tu naučio u prodaji. Naučio sam tu neke sisteme, vodio sam ljude. Uh… ovamo se dosta tog nekog marketinškog znanja uh… nakupilo, ali nema tu nešto mnogo prakse. U retailu to neću dobiti. Znači moram da se preusmeravam dalje, da idem dalje. I onda sam doneo odluku da napustim Inex Company Neko i pojavila se prilika uh… koja mi je delovala kao dobra. I bila je dobra. Uh… uh… kompanija Tubis iz Zemuna, koja je u tom trenutku radila prodaju nekretnina, stanova. Uhm… jedno 15 zgrada u Zemunu u tom trenutku. I uložila je nekih 300, 400.000 EUR-a u opremanje fitnes kluba, trening centra, koje je nula, početak. Još nije razrađeno, treba da se razradi na svakom nivou. I meni je to bilo ekstra. Super. Znači tu ću imati prilike. Ovamo OK, malo mi je vezano za prodaju, malo imam iskustva u tome. Ovde sa druge strane imam priliku da možda primenim neke stvari iz ugla marketinga, imam imaću neku slobodu. I odem na razgovor za posao. I sad čisto da razumeš to su bili jedini razgovori za posao koje sam ja imao. Znači Krpisa… pardon, Sportina, prvi razgovor za posao, dobio posao. Klub Satelit, dobio posao. Krpisa, to je bio sledeći razgovor za posao, dobio posao. Sledeći nakon toga Dubis. Nisam tragao za drugim, bio na nekim, ne. Dubis, dobio posao. Uhm… malo sam se začudio, OK, imam u tom trenutku koliko imam, 22 godine na primer. 22 godine, i sad kao uložio si puno u nešto i ukazuješ meni poverenje koji nisam dokazan u tome još. Al’ su očigledno i oni nešto videli. Nešto su videli. Uh… i dogovorili smo se oko uslova. Bili su bolji uslovi nego u Inex Company Neku, još bolje. Odlično. Naravno, manje je da kažem sigurnosti ipak Inex Company Neko ćerka Ceptera, sistem je, sigurnije sa strane posla, ali nisam želeo sigurnost. Bilo mi je važno da učim i da isprobavam. I uh… i tu sam ja zapravo po prvi put opet dobio neku validaciju nečega što radim i sigurnost i samopouzdanje, hrabrost da mogu da idem na dalji korak. Znači ja sam u Dubisu tada formirao, to je bilo smešno. Mislim sad kad se setim i kad vratim film na na na taj period, ja mislim da su me oni ljudi koji su tamo radili gledali kao da nisam kao da nisam normalan. Zamisli ti u trening centar dolaziš, formiraš ekipu, uhm… formiraš tim, uh… neki ljudi su već i bili tu od ranije, prosto su bili setovani da budu na poslu prilikom otvaranja trening centra. Uh… ali su neki ljudi morali ponovo da dođu i sad novi da dođu. I ja sam tu kreirao sistem kao u prodaji. Ljudi koji rade na recepciji uh… uhm… uh… trening centra imaju jednu ulogu, treneri imaju drugu ulogu, zna se momenat od kada potencijalni korisnik, klijent ulazi, ko sa njim priča, šta je sledeće. Znači ceo customer journey korisničku mapu, iako tad nisam znao da se to tako zove, niti sam to tako zvao. Ja sam posložio. Pratili su se izveštaji, imali su KPI-jeve, radio sam treninge treninge prodaje sa osobama na koje su radile na recepciji. Uh… treneri nisu smeli da prodaju usluge, oni su tu bili da sprovedu vežbača na tom prvom besplatnom treningu, da im stvore osećaj da je to jedna topla atmosfera, da im je tu lepo. Onda to idu kod kod ljudi na recepciji, oni prodaju usluge. Znači jedan sistem je kreiran gde se sve pratilo, merilo. To mi je sad neko to iskustvo iz prodaje koje sam doneo. Pa su imali targete koje treba da se ispune, koliko je ljudi pozvao, od tih koji su pozvali koliko je došlo na probni trening. Od tog koliko je njih zatvoreno, na kom paketu. Onako jedan uh… i i ja mislim da se tu ja i malo igrao. Isprobavao, pokušavao da da vidim kako to sve ja mogu da poslužim. I ono što je zanimljivo, nakon tri meseca od kad sam ja došao trening centar je bio pun. Znači radio sam na promociji, na marketingu, uhm… organizovao celu tu priču. Tad su krenule društvene mreže, krenulo je oglašavanje, krenule su neke stvari. I onda sam zapravo kroz ceo put plus se paralelno to dešavalo i sa nekretninama. Uhm… uhm… angažovao sam ekipu koja je uradila sajt za prodaju nekretnina, tih stanova zapravo. Uhm… uh… gde sam se pa kažem po prvi put susreo sad sa jednom novom pričom gde imam uhm… saradnika, partnera, uhm… koji će raditi na sajtu, pa sad kako to sve treba da funkcioniše, da izgleda. Znači tu sam ja puno nečeg novog radio i nešto novo naučio. A opet ono što sam do sad stekao kroz fakultet i kroz neki neko radno iskustvo, uspeo sam da primenim i u tih nekih godinu dana koliko sam tamo bio, koliko sam tamo bio uhm… rasprodati su svi uh… kapaciteti što se tiče stanova i trening centar je bio zakupan. Sve je funkcionisalo kako treba. Ali onda meni je kliknulo nova stvar kao OK, ako sam ja ovo uspeo da uradim ovde sa osam, devet meseci, godinu dana, šta mene to sprečava da to ponudim dalje? I onda donosim odluku da završavam sa Dubisom i krećem u po znacima navoda preduzetništvo.

Ivan Minić: Što ti je kad je čovek proklet.

Nikola Kalinović: Da. Uh… pazi, svestan i nesvestan svega šta znam i šta ne znam. Ali sam eto, bio sam okuražen time što se što se tu stvari lepo namestile i onda sam pomislio OK, ako je ovo ovde uspelo i ako ono što što je sve rađeno na marketing nivou je dalo rezultate ovde gde je bila vrlo mala šansa da to uspe zbog lokacije i svega i cene, to to nije bilo, to je to je bio premium trening centar, su bile visoke cene. I ako sam to uspeo tu, pa šta me sprečava da to idem dalje. I kako to biva, ovaj uh… šta je sad, to je bila neka treća godina, da treća godina faksa, kad sam ja zapravo krenuo da to radim samostalno kroz freelancing. Uhm… Kako sam, kako da dođem do klijenata? Kao kako da krenem? Nemaš nikakve reference, jedina referenca su ti ovo što si radio, Dubis, to je to. Uh… nemaš preporuke. Ne nemaš network, ne nemaš ništa. Uhm… ali sam već dosta tu shvatio kako taj, kako to na digital, i kao digitalni marketing može da se replicira lako sada na sve druge male biznise i i slične priče, posebno trening centar. Tu sam se već prilično dobro obučio, znam šta treba da radim na nekom drugom mestu. I uhm… tu sad dolazi ta prodaja, koja je zapravo bila puno uh… vrlo važna i došla je do do izražaja i ovde. Uhm… Hladni pozivi. To je bio način. Kao razmišljam kako da dođem do klijenta, šta da radim, da odem, zakucam na vrata? Ne, to je čudno je. Hladni pozivi. Istraživao sam na Google-u ko ima potencijal, vidim šta imaju i šta nemaju i to mi je bilo dovoljno da mogu da pozovem i da kažem e ljudi vidim prostor da se ovde kod vas ove stvari unaprede. Pogledam da l’ imaju sajt. Nemaju sajt. Vidim da šta rade na društvenim mrežama, da l’ nešto rade, ne rade. Moguće je da uradiš neki neki brzi ček da vidiš ko tu ima dobru lokaciju, ko tu ima potencijala i da vidiš kome šta fali. A imaš već case koji možeš da im pokažeš. I onda zapravo prvi uh… tad je uh… Milica, supruga, bila baš pored mene kad se to dešavalo. Uhm… prvi poziv koji sam obavio uhm… meni je kao srce htelo… Da ja nisam prepoznao, ona nije prepoznala mene. Pro me je ozbiljna frka. Ti sad zoveš nekoga, pronašao si broj telefona. To su bili one žute strane Yellow Pages.

Ivan Minić: Vidi se da se razumemo, cold calling je najužasnija stvar na svetu.

Nikola Kalinović: Najužasnije stvar na svetu.

Ivan Minić: Ko to prođe, posle toga može sve.

Nikola Kalinović: I i ja sad krećem telefon, ovaj i lako si mogao da dođeš do vlasnika posebno malih biznisa jer oni su stavljali svoje brojeve telefona i brojeve uhm… koji su bili sa za za biznis. I dobio sam direktno vlasnike i taj prvi prvi poziv zapravo je prvi zakazani sastanak iz tog prvog zakazanog sastanka je došao i to to je bio prvi klijent. I I to je sad opet ono, taj momenat gde me stalno nešto nešto se desi, pa te pogura i onda ideš i onda ti to da hrabrosti i snage da ideš dalje, napred. I onda posle tog prvog ja sam se već oslobodio, rek’o vidi čoveče, ovo radi, ovo ovo može. Pa sam onda napravio listu i zovi, zovi, zovi. Naravno nisam uvek uspevao, mnogo puta je bilo ne, ali sam ja već sad naučio da ne

Ivan Minić: Al’ tebi više nije bilo frka da zoveš.

Nikola Kalinović: Meni nije bilo više frka da zovem. Šta je najgore što može da mi se desi? Pa da mi kažu “nećemo”.

Ivan Minić: I nemojte nas više zvati.

Nikola Kalinović: I da i nemojte, i to je OK kao. Nije mi prob. Negde sam, tu sam, to sam naučio u Klubu Satelit. Zapravo ja se sad kao vraćam film i gde sam ja to naučio. Oni su rekli ljudi kada vam ovi kažu “ne”, to ignorišite. Kao ne, OK. I prva, ako hoćete ikad da se bavite ozbiljno prodajom, to to su nam kao rekli tada. Ako hoćete ozbiljno da se bavite prodajom, vi morate da da steknete toleranciju na reč “ne” i da to ne bude ništa strašno što će vam se desiti. Neće niko ništa rek’o vam je “ne, ne žele”. Nikakav problem. I i ja nisam imao problem od “ne”. Mislim to sam i prošao i kroz prodaju već u retail-u. Koliko puta su ljudi rekli na vezanu prodaju “neće”. Ili dolaze u Ćintiju, kupuju cipele. Ovaj, ti ponudiš još nešto i oni kažu “nećemo”. Dobro, nikakav problem. Ništa strašno. Tako da ovaj nisam se nisam se bojao tog “ne”. Uh… i i tako je to počelo. Ti prvi klijenti koje sam ja tad u tom trenutku dobio su bili uh… preko hladnih poziva, a se onda već stvarala stvarala se uhm… stvarali su se case-i, stvarali su se studije slučaja. Uhm… to što sam radio u Dubis-u, lako sam replicirao na druge male biznise. Nije ni bilo teško da ih od nula do 50 dovedeš relativno brzo, jer toliko stvari u posebno tom digitalnom marketingu nisu imali postavljeno. A ta neka, ti neki saradnici koje sam ja stekao kroz rad u Dubis-u, pa ekipa koja nam je radila tad sajt u Dubis-u, pomagali su mi na ovim drugim projektima. Nekako su se stvarali već taj krug partnera sa kojima si mogao da realizuješ neke stvari koje sam nisi mogao. Mada sam ja u tom trenutku mnogo, mnogo učio u svakom svakom projektu. I ti posle već ono nekog vremena već imaš neke rezultate koje već možeš mnogo lakše na uhm… sastanku da nekome pokažeš i da neko kaže OK, iako još nemaš ni bradu i uhm… ovaj i imaš, mada me niko nikad, to je zanimljivo. Ovo je zanimljivo zapravo. Ja sam tad imao 21 godinu, 22 godine, koliko sam imao kad se sve to dešavalo. Niko me nikada nije pitao, ni koliko imam godina. Retko ko me je pitao šta si ti radio, jer sam ja radio ono što nesvesnom nivou sam to radio. Ja sam bio fokusiran na njihove potrebe, na njihove probleme. Ja sam, ja sam pričao od 100%, meni je sad ovo što pričamo jako čudno, ja ovoliko nisam pričao, ne sećam se kad sam zadnji put ovoliko pričao. Ja, ja obično pokušavam da razumem drugu stranu pa onda u odnosu na to da vidim šta tu zapravo treba i kako ja tu zapravo mogu da pomognem. Tako da je meni akt prodaje uvek bio akt pomaganja na neki način jer sam ja pokušavao jako dobro da razumem njih i njihovu situaciju, njihov biznis i da kroz dobra pitanja uhm… shvatim šta je tu zapravo potrebno. I onda su ljudi kroz to verovatno sticali poverenje i i nije im bilo previše važno odakle ja dolazim i šta ja to imam na stolu ukoliko ja imam rešenje za njihove probleme i ako to mogu da ispunim. I tako je bilo. Ja sam rešavao probleme. I nikada nisu dovodili u, dešavalo mi se tipa posle šest meseci saradnje, kažem koliko ti imaš godina? I onda ja kažem godine i oni se zaprepaste. Tako da su to neke zanimljive uh… zanimljive situacije koje su se dešavale. I taj moj uhm… preduzetnički poduhvat se negde formalizovao kroz Talanou neke dve godine kasnije kada su već krenule da dolaze ozbiljnije, ozbiljnije firme, biznisi. I dalje su to bile male i srednje kompanije, ali opet treba ugovor, treba faktura, treba svašta nešto. Do tog momenta nije bilo potrebno, rešavali smo to solarnim putem. Uhm… a uh… a onda je već moralo da preraste u nešto drugačije i onda se tada desila zapravo Talanoa. Uhm…

ZAKLJUČAK: ŠTA MI JE FUDBAL DAO

Ivan Minić: I tu ćemo da napravimo rez. Zato što smo ispričali ovaj prvi deo i tvoj ulazak u preduzetništvo, a ovih desetak godina u preduzetništvu ćemo da ostavimo za narednu epizodu jer tu imamo gomilu stvari gde možemo da uđemo u dosta detalja. Ovaj, pa da ne bude najduža epizoda u istoriji pojačala, nego da je sečemo na otprilike ovih dva sata. Sad ćemo da napravimo pauzu i vratićemo se malo i fudbalu. Biće malo i fudbala i u ovom drugom delu. Ovaj, ali bih voleo da kao zaključak ovog dela napravimo jedan zaključak o fudbalu. Jer sve to posle što je bilo je bilo nešto potpuno drugo. Bilo je lepo, ali je bilo nešto potpuno drugo. Uh… ne znam mnogo momaka koji sa 19 godina ili 18 imaju neke dobre rezultate, imaju prilike, igraju na velikoj lokalnoj ali velikoj sceni protiv ljudi koji će posle napraviti ozbiljne karijere, novac i sve ostalo, koji bi neću da kažem tako lako digli ruke od fudbala, jer to nije bilo lako, ali koji bi nakon toliko uloženog vremena, znoja i svega ipak to pustili. Ja sam siguran da je to bila dobra odluka. Ali ne znam mnogo ljudi koji bi je doneli. I kako bi ti zaključio tu priču? Jer tad je već bilo jasno da nećeš biti fudbaler.

Nikola Kalinović: Da. Ja i dan danas ne znam, mislim kao i sve u životu ono kao, da l’ je to bila ispravna odluka? Da li je, da li nije bila ispravna odluka? Da li sam to u tom trenutku trebao da uradim? Da li je to bilo doneto na osnovu nekih racionalnih, objektivnih razloga ili jednostavno bilo situacija u kojoj smo mi u tom trenutku bili kao kao porodica? Uhm… Ali se desilo. Ne mogu, znaš baš ne znam da ti kažem da li je to bilo dobro ili loše. Ja samo znam da da sam u tom trenutku imao plan B. Znači kao i plan A je bio fudbal. Plan B škola je uvek dobro išla. Ja sam i faks završio sa 9:0. I pored toga što sam radio svaki dan uh… u fullu. Pa čak i vikendom.

Ivan Minić: Ali ti si uvek imao taj princip da tražiš način i da se dodatno potrudiš i da se dodatno pripremiš i da izburgijaš nešto što ne postoji. Uostalom zvao si ljude iz Yellow Pages-a, to je otprilike ono najstrašnija stvar koju neko može sebi da da nametne. A nisi to uradio za fudbal.

Nikola Kalinović: Pa jeste. Uhm… i to je činjenica. To je činjenica. I mislim da da uhm… jesi se razočarao u fudbal?

Nikola Kalinović: Pa delom jesam.

Ivan Minić: Zato što mislim da je to razlog.

Nikola Kalinović: Jeste. Jednim delom jeste. Znači razočarenje u fudbal sigurno, u smislu toliko si toga dao fudbalu i uložio u njega i sad si došao do momenta kad treba neke neke stvari da se vide. Opet kažem, možda je prerano, možda sam bio nestrpljiv, ne znam, 19 godina sam imao, 18, 18 sam zapravo tad imao u tom trenutku. Ovaj uh… uhm… i sad si očekivao OK, treba to da se materijalizuje. Sa druge strane uhm… roditelji ne mogu da te podrže više u tome i očekuje se da već ti sada možeš iz toga da da budeš samostalan. I uhm… prelaziš na jedan viši nivo gde gde uhm… gde više nema nazad posle toliko. Znači to je bila neka prekretnica. Uvek sam, razmišljam i dan danas šta bi se desilo da nisam imao plan B? Da sam imao plan A, a to je to je to. A da mi je potpisao taj ugovor na primer. A da mi je potpisao taj ugovor, danas je u Laciju. Uhm… ja nisam potpisao taj ugovor. Tražio sam nešto drugačije. Da li je to što sam tražio bilo ispravno, nije ispravno, ne znam. Ali sam to u tom trenutku uradio. Jednim delom jer sam to osećao, drugim delom jer su bile neki faktori eksterni koji nisu samo bili do mene nego prosto i porodice i očekivanja i svega da se tu neke stvari donesu. Odluke. Uhm… šta bi bilo da sam istrajao, istrajao u tome u smislu uhm… potpisao taj ugovor, uh… ili da su se stvari drugačije, ne znam, desile u Nišu na primer, ne znam. Stvarno ne znam. Uhm… rek’o bih da sam danas tu gde jesam zbog svega toga što se desilo. Ja ne mogu da kažem da sam u da nisam zadovoljan onim kako se sve i izdešavalo. Ja sam jako zadovoljan ovde gde jesam danas u ovom datom trenutku. Ali u tom trenutku kada se lomilo doneta je takva odluka i i onda više nema nazad. Uhm… i tu je sad jedno da kažem možda i učenje koje sam dobio od oca. Uhm… imao sam neku situaciju godinu, dve pre toga. Bilo je nešto, ne mogu se setim šta tačno, ali sam imao prokastinaciju. Nisam mogao da donesem odluku. Uhm… vrteo se u krug i tako dalje. I on mi je rekao ovaj, što i pamtim i dan danas i vodim se time iskreno mislim da je dobro, dobar savet. A to je donesi odluku. Ja ne mogu da donesem odluku odavde umesto tebe. Ja nisam u tvojoj situaciji, nisam u tvojim cipelama. Ja mogu da te posavetujem, ali na kraju dana ti moraš tu odluku da doneseš. Ako bude bilo dobra, super, preživeo si. Ako ne bude bila dobra, nešto si naučio. Nešto si naučio. I i i taj princip koji je koji je kad god imaš da li ovako ili onako, OK, donesi odluku. Preuzmi odgovornost i preuzmi odgovornost za sve ono što će doći nakon toga. Možda je odluka dobra, možda je loša. Ko to zna? Trudiš se se u tom datom trenutku sa informacijama koje imaš, znanjem koje imaš, iskustvom koje imaš da doneseš najbolju moguću odluku. A da li je sad u tom trenutku to najbolje moguće odluka, to niko ne zna. Ali je bila važna prekretnica u mom životu i sad kad bih kad bi neko drugi bio u toj situaciji kao e tako i tako je, šta da radim. Ja ne bih znao šta da mu kažem. Ili njoj, svejedno.

Ivan Minić: E ima taj jedan problem sa sa i sa fudbalom i sa generalno sportom i sa nekim drugim disciplinama gde ti individualno ne možeš samo svojim postignućem da se izboriš za nešto. Uh… primer je ne znam gluma. Ti možeš da budeš najbolji i da nikad ne upišeš akademiju. Zato što se potrefilo iz stvari i nisi dobio šansu. Možeš da završiš akademiju i da nikad ne napraviš karijeru. Možeš da dobiješ priliku u jednom filmu da uradiš fantastično posao i da te više ne pozovu. Da ti se poklope neke stvari da ne znam svoje najboljih 10 godina si proveo u periodu kada je snimljeno pet filmova za 10 godina ovde, a ne kao sad 50 za dve i da ne dobiješ nikad svoju priliku. A dao si sve. E isto tako i sa sportom. Mnogo ima situacija u kojima i moj je utisak da je to tako bilo i kod tebe. Ti si uradio skoro sve što je moglo do tog trenutka kada si odlučio da te porodično odlučio da ideš da živiš za Niš ali nije bila samo tvoja odluka. A odluke drugih ljudi koji utiču na tvoj život njih ne bole. One ih donose svaki dan. Ko zna koliko dece je ono, propustilo uhm… priliku jer je odabralo da ne posluša nekog. A ko zna koliko ih je poslušalo pa se to ispostavilo kao loša odluka. Ali nije sve u tvojim rukama. Jeste mnogo i teren ne laže, ali ako ti ne dobiješ priliku da istrčiš na taj teren onda nije bitno. Ako ne dobiješ loptu u tih 45 minuta za koje treba da se prikažeš za reprezentaciju, ti možeš da pokažeš voljni momenat, možeš da pretrčiš najviše na terenu i neko će to isto videti. Al verovatno te neće zbog toga pozvati. Znači mora da se poklopi nekoliko stvari u kojima ti ne možeš da utičeš na sve. A gde god ima novca, ima raznih ljudi.

Nikola Kalinović: Ima raznih ljudi, da. Ima raznih ljudi i to je i te kako primetno u današnjem sportu, posebno u fudbalu. I da je da su mnoge karijere zapravo uhm… nisu doživele onaj potencijal koje su mogle uhm… i jednim delom zbog kao što si i sam rekao negde lične odgovornosti pojedinca ali isto tako i nije sve u tvojim rukama. Tako da mnoge karijere nisu doživele svoj potencijal i zbog drugih okolnosti, drugih ljudi. ljudi koji imaju različite interese i različite afinitete i različite ambicije gde u nekim trenucima ne uvažavaju šta je potrebno jednoj mladoj osobi u datom trenutku ili bilo kojoj osobi. Uhm… I i sad da l’ ćeš se naći na putu tih ljudi to je to je statistika. To je opet nije do tebe. Nije do tebe, da. I ja sam se uvek trudio da da što je do mene, ja uradim što je do mene. Uhm… i kako ispadne na kraju, ja znam da sam ja dao sve od sebe i ja sam miran sa tim. Uhm… Da li je fudbal mogao da ispadne drugačije za mene, svi su bili začuđeni što sam ja tako brzo presekao i zapravo ja sam relativno brzo presekao, to je šest meseci. da ja tu priču zatvaram barem na profesionalnom nivou i da ne idem više kao plan A, da mi to više nije plan A nego postaje moja rekreacija, zabava i hobi, što i dan danas jeste. Fudbal mi nije doneo mnogo materijalno, mi je doneo mnogo nematerijalnog. Uh… i ako bih sada morao da se vratim na onaj prvi CV koji sam poslao kada sam konkurisao za posao, najviše bih pisao o sportu i šta mi je sport kao kao čoveku, kao pojedincu, kao individui doneo i u karakterno i vrednosno i životno. Mislim da je to neko najdragocenije iskustvo koje sam stekao kroz svoj život van ovog drugog dela poslovnog i svega ostalog. Mislim da me je fudbal definisao ono ko sam ja danas, gde sam ja danas. Uhm… tako da mogu da mu budem zahvalan na svakom aspektu, u svakom momentu, u svakom trenutku jer hajde pored tog nekog ono rezilijentnosti i karakternih osobina koje ti sport neminovno daje kad trčiš zimi, kada ti se ne trči, kada ti je sneg do kolena, blato do do zglobova, kada je sunce 45 stepeni, 50 stepeni, ti i dalje trčiš po veštačkoj travi. Nekad i na šljaci. Uhm… ovaj, sva ta neka prijateljstva, uh… ljude koje sam upoznao na tom putu, ljude koji su bili tu uz mene na tom putu, fudbal me je spojio sa ocem na jednom nivou na kojem verovatno ništa drugo ne bi moglo da me spoji. Uhm… Tako da mogu da mu budem zahvalan apsolutno na svakom iskustvu koje mi je dao i da mu se zahvalim uh… uhm… na svemu što mi je što mi je pružio.

Ivan Minić: Hvala ti. Time bih zatvorio ovu epizodu, a naredne nedelje nastavljamo priču. Ovaj, kako je to izgledalo kada si u potpunosti uzeo uzde u svoje ruke, pošto te je fudbal je li doveo donekle, onda si prešao na ove druge stvari. I čini mi se da si ih zavoleo jednim delom i zbog toga što si ipak tu malo više ti pitao. Malo više si ti mogao da doneseš neku odluku i imao si konkretnu ono to je i jebi ga posledica rada sa sa privatnicima u nekom smislu. Imao si tu situaciju da uh… ako ti radiš u interesu firme, interes firme je da tebi bude dobro. No, ovaj pričamo više u narednoj epizodi. Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to za ovu nedelju.