Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Ove nedelje u Pojačalu nastavljamo priču Branka Lukića i sad je onaj trenutak kada on krajem 90-ih godina odlazi u Silicijumsku dolinu i traži svoje mesto pod suncem u nekoliko najboljih svetskih dizajn studija. Vremenom kroz neverovatne projekte dolazi do spoznaje da njegov način rada može da bude potpuno drugačiji u odnosu na ono kako inače studiji rade i osniva sa partnerima Non-Object studio. Kroz njega radi neverovatne stvari i učestvuje u neverovatnim projektima, a kasnije postaje deo jedne od kultnih kompanija koja je oblikovala naš način interakcije sa tehnologijom, Logitech. Pričali smo o svemu ovome, obradili tih 25 godina i ostavili neke stvari za neku narednu epizodu koja dolazi. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nastavljamo priču od prošle nedelje i trenutak u kome se trenutno nalazimo je početak veselih devedesetih, ti završavaš fakultet i osnivaš dizajn studio/advertising agenciju u najboljem trenutku za bavljenje tim poslom na ovim prostorima. Imali smo neke goste ovaj u prošlosti koji su pričali otprilike o tom istom vremenu, ali iz vizure toga kako je to izgledalo u New Momentu, odnosno Saatchi-ju, koji je tada bio, mislim…

Branko Lukić: Centar.

Ivan Minić: Centar ali u smislu, druga planeta, država u državi, potpuno jedan drugačiji sistem koji je ono negovao te neverovatno talentovane ljude, štitio ih i omogućavao im da rade na nekim projektima koji su s jedne strane komercijalno uspešni, dobri i tako dalje i to je postavilo temelj. O tome se mnogo priča, ali nije nije bio niko ko je pričao neki drugi paralelni tok koji je bio u to vreme. Kako je to izgledalo tebi tek svršenom studentu koji ima velike snove?

Branko Lukić: Sećam se vrlo dobro da. Situacija je vrlo interesantna jer smo možda smo i bili taj neki paralelni svet, nismo pripadali nekoj velikoj agenciji koja je došla iz ili Slovenije ili iz Evrope negde, i nije čak ni bilo mnogo studija. Saatchi je bio ono jedan veliki primer toga kao neki paralelni svet. Ali mi nismo mnogo obraćali pažnju na to. Ja sam bio toliko fokusiran na… Sunčica, Miki i ja smo bili fokusirani da napravimo jedan fenomenalan studio iako je situacija u tom momentu postala izuzetno teška. Čisto da se podsetimo u tom momentu devedeset prva, rat počinje, druga, treća, ovo je sad devedeset treća, mi smo napravili…

Ivan Minić: Hiperinflacija.

Branko Lukić: Znači hiperinflacija i sve, znači ludnica. Moji roditelji, znači majka je tad imala ja mislim pet nemačkih maraka penziju, ti nisi mogao s tim da preživiš. Nismo imali… Oni nisu imali dovoljno hrane. Ja sam im davao isto neka sredstva. I morali su da idu na selo da bi se snabdeli sa pšenicom, ne znam, brašno, neke kukuruz šta god je trebalo. To je bio prvi put da se to dogodilo, jer nije nikad ranije tako bilo. Međutim ja sam zbog ovog biznisa i možda je srećom isto kako je Boris fenomenalno radio biznis i način na koji je on bio umrežen u taj jedan novi talas ljudi koji rade posao, ozbiljan ali koji nisu vidljivi ovako u vestima, nego su ljudi koji su bili počeci tog malog preduzetništva, malog preduzetništva, možda ne baš tako malog. Pošto je bila kriza, tu su razni ljudi dolazili čak iz sveta. Naši koji su bili u inostranstvu pa se vratili u Beograd da prave biznis i whatever. Ali je bilo teško zbog rata i svega, međutim i opet je bilo i revolucionarno, jer to je bio neki početak scene beogradske, građenja jedne scene profesionalnog dizajna. Jer ja ne znam mnogo ljudi. Tad je nas nekoliko pravilo nekoliko studija. Bio je Transist, ICPS. Bili smo mi Okapi studio. Bilo je to možda nekoliko agencija. I meni lično bilo fantastično jer smo u tom momentu prvi laptopovi su došli, mekovi. Znači ono baš prvi, crno-beli, znači lom. Pravljenje fontova. Nismo ni imali možda sve fontove, pa smo nekad smo hteli da pravimo naše same, naše originalne fontove, pa išao si ono bukvalno si radio sve. I klijenti iz svih mogućih od Makedonije do Slovenije. Gde god. I razne stvari smo radili. I to je bilo baš ono big fun. Ali sam se isto tad odvojio od kuće. Prvi put znači napustio sam gajbu, možda čak je malo ranije već devedeset druge sam napustio stan s roditeljima. Ostao je burazer s mamom i tatom, a ja krenuo da živim sa Sunčicom u našem stanu i to je jednostavno potpuno drugi chapter. Kad ti imaš, kad vidiš da tvojim radom možeš da napraviš neku putanju, to ti je dalo dodatni, dodatni boost. I bilo je super zato što je to početak te dizajn scene u kojoj sećam se da smo organizovali da li Jovan Jelovac i Coba zajedno ili ne znam ko je sve tu još bio involviran, doveli smo David Carson-a iz Amerike u Beograd, pa smo imali veliki workshop s njim. To je bilo baš mind-expanding, znaš, gde ti imaš taj paralelni svet dok rat traje i sve se događa što se događa nažalost, ti imaš ovaj svet u kojem mi operišemo i ono fight for survival, znači nije bilo jednostavno, ali opet smo svi toliko voleli to što radimo i to je to nas je držalo, znaš.

NOVI BRENDOVI I SNALAŽENJE U OSKUDICI

Ivan Minić: Znaš mislim da je da je važan momenat tih devedesetih to da u periodu pre toga advertising i dizajn su uglavnom rezervisani za ta velika društvena preduzeća, ona koja imaju neku vrstu tržišnog nastupa, ambicije da izvoze, šta god. I onda često sam ovaj prijatelji su nekoliko puta organizovali te ovaj izložbe tih starih plakata, oglasa iz novina i sve i ti sad tu vidiš JAT i Zastavu i Jugoplastiku i svašta. Ali kao to je jako mali broj firmi i to sve izgleda besprekorno, da se razumemo. Znači to zaista izgleda svetski. Ali kao neko ko prvo manjih i nije ni bilo osim na nivou to baš zanatske radnje, jedna osoba, tu nema reklame, možda ima papirni flajer jednobojni ili nešto slično. Ovaj, a ta ta velika preduzeća, ona suštinski nisu morala da se bore za tržište. Jer su uglavnom bila jedina koja to rade. Ili dovoljno najveća, dominantna da to…

Branko Lukić: Već uspostavljen biznis decenijama da.

Ivan Minić: A onda dolaze devedesete u kojima nastaju nove firme, nastaju novi brendovi i oni moraju da se bore za pažnju, oni moraju da se bore za to da budu zapamćeni, primećeni, oni moraju da ti iskomuniciraju i pakovanjem u kojem se nalazi proizvod da su oni neko kome možeš da veruješ, da ima smisla da svoj novac koga ima jako malo daš njima i tako dalje. Nisu to svi shvatili, ali mislim da je mnogo ljudi koji su tada pokretali biznise imalo neku svest o tome. Oni nisu znali šta je unique selling proposition, oni nisu znali… Falilo im je tih nekoliko godina marketinga na na…

Branko Lukić: Mislim svi smo, svi smo učili tad u tom momentu, na razne aspekte, u pravu si skroz.

Ivan Minić: Ali jeste bio taj trenutak da da ljudi žele da da budu primećeni, da ostanu zapamćeni i mnogi brendovi danas kojih se setimo iz devedesetih, mi ih pamtimo po tome što su za to vreme izgledali svetski. Bili vau. Uh e sad naravno, tu nema para ili ima mnogo manje para nego što ima kada radiš za neke ogromne brendove i kada ti je posao onaj koji je najčešće bio kod nas i u kasnijoj fazi kada su se veliki internacionalni brendovi vratili i sve, lokalizacija. Tu nema ništa…

Branko Lukić: To su bili među prvim biznisima, da.

Ivan Minić: E, šta ste vi tu sve radili? Šta je tu tebi bilo interesantno? Šta si naučio u tom periodu?

Branko Lukić: Bilo je zaista fantastičnih projekata. Jedan koji odmah pada na pamet ja sam ponosan na taj projekat danas kako je kako je jak, kako smo ga uradili. To smo radili za kompaniju koja se zvala u to vreme Pobeda Holding. Oni su u Vojvodini bili koliko se sećam. I radili smo za njih kompletno brand standard. Znači ono book of standards kompletno. To je holding imao u sebi puno kompanija, to je bio projekat fenomenalan. Znači na svetskom nivou. Slali smo ga za Graphis, za druge magazine i druge nagrade. To je manje važno nego način na koji smo to radili. I sam proizvod na kraju koji smo napravili kako je to bilo jako. Bilo je recimo interesantan projekat kad sam radio za sajmove, radio sam za neke tehnološke kompanije dizajn za sajam u kojem sam bio izbačen u situaciju… OK, hej Branko treba da se uradi ovaj dizajn, al’ možeš, možeš da navigiraš 65 ljudi u timu koji će da grade taj ceo sajt, ja kažem pa može. Nisam ni znao šta sam govorio. Pa može, ja ću ja napravim za Genex je bilo čini mi se i radio sam znači bam bam bam, uradim ceo sajam. To su bile nenormalne rokove. Sve smo pravili od nule. Nije tu bilo tad komponenti, knauf ili whatever, nego ti sve morao da praviš sam. Znači napravim tehničke crteže, ilustracije, bla bla bla, odem i imam 60-70 ljudi ispod mene u ne ispod mene znači za da kažem nego znači sam morao da navigiram tim od 70 ljudi da to sagradimo i to je sve moralo da se uradi u roku od…

Ivan Minić: Jer je to zapravo trebalo da se sagradi.

Branko Lukić: Da treba da se sagradi, ne samo da se sastavi da. Upravo to. I bilo je fenomenalno. To možeš samo da zamisliš koliko to ima tehničkih izazova da se nešto napravi u roku od dve-tri nedelje. I to je, to je bilo sjajno kad ti napraviš i kad je to uspeh klijentima i bilo je tu u nekim projektima i neuspeha, ali dobro ne možeš uvek da pobediš za projekat. Nekad smo se borili za projekat i ne dobijemo. I drugi projekat koji je bio jako zanimljiv, znači radio sam puno tih sajmova. Radio smo isto enterijere za ofise gde sam morao da dizajniram stolove, instalaciju svetla, sve si morao da praviš. Nije bilo kao što si danas spomenuo, nije bilo stvari. Morali smo da izmislimo stvari pa smo…

Ivan Minić: Nema otišla IKEA.

Branko Lukić: E. Znači u tom momentu da IKEA je bilo u Mađarskoj, pa si ako si hteo nešto iz Ikee moraš da ideš tamo da.

Ivan Minić: Ja se sećam to to to ljudi ono ko ko istraži može da nađe. IKEA je imala salon u Beogradu. Je l’ imala u to vreme? IKEA je imala salon u Beogradu pre 92. koji se nalazio u prolazu ispod platoa na kod Hajata. I ja se sećam, ne zato što sam ja nešto mnogo pametan, nego zato što su moji meni kupili školski sto tamo. 

Branko Lukić: Ne mogu da verujem, da uopšte ne… 

Ivan Minić: I oni su bukvalno otvorili tu jednu radnju probno i kad je krenulo sve zatvorili. Možda zato nisam se ni ne sećam se da su bili… I nisu ih 25 plus godina, ali se sećam te priče da je čovek koga su tada odabrali da bude direktor bio prva osoba koju su pozvali da bude direktor 25 godina kasnije. To su Šveđani, ne znam ti… Klasika. Ono, impresivno. Ali to kao nije nije bio hajde IKEA je jedan primer ali…

Branko Lukić: Nije bilo toga, da. I šta je interesantno, ti imaš te projekte koji svaki put je projekat drugačiji, zato sam ja puno voleo consulting. Uvek sam video kao kako da pomognemo ljudima, pa sam radio recimo za Bor, Majdanpek. Je l’ tako Bor? Znači za za rudnik bakra. Pravili smo čitav kao experience, tad se nije zvalo to experience, nego smo pravili čitavu izložbu u kojoj znači klijenti mogu da uđu, da vide šta je bakar, kako se pravi, šta oni rade. Znači to tu sam morao da dizajniram kompletan flow ni ne znajući da se to tako zove. Mi smo to pravili od nule pa gradeći sve. I ono što je super bilo u tom momentu je da si svaki put imao drugačiji projekat i morao si drugačiju vrstu zupčanika u glavi da uključiš. I ako pravimo nameštaj, pravimo nameštaj. Kako sam ja testirao nameštaj? Jedne za jedan ofis sam hteo da napravim nameštaj, stolove koji imaju jednu nogu. Imao sam taj trip hoću da napravim sto, uvek sam malo kontra nešto da radim. Sto koji ima jednu nogu, kako ga napravim. I na kraju imao sam neku moju ekipu gore na Karaburmi kod neke stare ciglane. Tu sam uradio prototip i moji likovi koji vare, hajmo da varimo. I izvarimo neke strukture. I način na koji sam ja testirao je izvarimo strukture razne strukture, a onda ubacimo medijapan ploču na bacim na vrh i onda ja skačem po stolu. I idemo po svim ćoškovima. To je bio moj test da l’ da l’ je ova struktura radi ili ne radi. Znači ono real time…

Ivan Minić: Mlad čovek, dobro.

Branko Lukić: Da, real time kao učenje mehanike i uvek sam voleo intuitivno inženjering kao da l’ ovo radi, radi OK cool, napravimo. Teraj. Uh, ali isto u isto vreme sam imao sreće da pobedio sam na nekom konkursu i bio za institut za ispitivanje materijala. Nevezano od same kompanije. To je bilo zapravo pre nego što sam završio fakultet i to me uvelo u jedan krug ljudi koji isto vodio ka Mihajlo Pupin institutu. Tu sam se upoznao sa fenomenalnim profesorom, pokojnim Ivanom Petrovićem koji je me povezao po prvi put sam tad ušao u dodir sa PhD ekipom koja je izvršila veliki uticaj na mene u parallel computing. Znači prvi dodiri sa AI-om tada. Ja sam s njima bio malo involviran. Radili su u to vreme expert software koji je radio pomoću semantičkih dijagrama, je pravio software koji je za arhitekturu. Gde možeš da ti da mnogo opcija za kratko vreme. Znači praktično počeci AI-a na neki način, machine learning. Parallel computing, transputers, znači znači koncepti koji ono kao vau, ovo je ludilo. To je isto važno. I onda u u početku Kapije sam imao šansu da radim… Ti se možda toga ne sećaš, možda se sećaš. Na autoputevima, radio sam za institut Mihajlo Pupina, uređaj koji je skenirao sve automobile koji prolaze. To sam ja dizajnirao s njima. Jedan kao od aluminijuma jedna specijalna struktura. To je zahtevalo da baš ozbiljno, to je bio prvi ozbiljan industrial dizajn koji sam ja uradio koji je zapravo postao proizvod. Koje pravim znači od aluminijuma, slično kao što je Apple sada pravi sve. Pravi od aluminijuma, machined, bent. Imao si elektroniku unutra, ćelije, kamere, znači snimanje, brojanje automobila, kamiona, klasifikacija vozila. I to je bio big deal. I tad sam upoznao neke odlične inženjere i tako. To je sve uticalo na neki način na sam posao, međutim kako je počela kompanija koju smo otvorili super je baš smo bili successful. Ali sam znao da to nije posao koji ja hoću na ultimately da radim. Nego je ipak dizajn. Ja moram da idem napolje. Ja moram da odem napolje da probam. Ćale je uvek govorio ako ti se ide u inostranstvo, moraš da odeš, nemoj da dozvoliš sebi da ne odeš da bar probaš. To mi je govorio milion puta.

SAN O AMERICI I PROBOJ NA SVETSKU SCENU

Ivan Minić: Uvek možeš da se vratiš.

Branko Lukić: Da, uvek mi je rekao kao nemoj, nemoj da ti se dogodi da ne probaš, posle ćeš sebi nećeš nikad oprostiti to. To mi je ostalo u glavi. Druga stvar koja koju mi je rekao koja mi je ostala u glavi duboko urezana, rekao sam OK, to je to. Ja moram da odem napolje. Ali ne da perem tanjire. Neki moji ortaci su otišli na brod, prali tanjire i tako ušli u Ameriku. Jedan dečko za kog sam čuo koji je postao posle čuveni biznis lik je pobegao preko Meksika, pobegao u Ameriku i otišao na Art Center pa sa Dan-om je verovatno jedan od prvih Srba koji je otišao i napravio big deal u biznisu. On je napravio kasnije proizvod koji je merio G-forces u sportskim automobilima i on je napravio toga veliki biznis. Tako sam čuo te neke random priče, što mi je dalo dodatno pogon. I ’94. sam se odlučio da sam da napravim, dok smo pravili kuću, Sunčica i ja na Petlom Brdu. Ja sam odlučio da investiram… Nisam video drugi način sem da sam izmislim svoje projekte u industrijskom dizajnu i tehnologiji koji bi demonstrirali uh breadth and depth of work. Znači da ja kad neko to vidi da kaže OK, ova osoba zna kako da uradi ove projekte. Hajmo da pričamo sa tom osobom. I tad nije bio internet. Ni približno, niti je postojalo u ovom momentu vizualni internet uopšte. To je 93-4. 8.000 maraka u to vreme je jako puno para bilo. Ja sam te sve pare ubacio u pravljenje knjige. Ja sam shvatio da hoću da napravim knjigu u kojoj prvo da angažujem ljude koji će mi pomoći u CAD softveru, tad si imao vrlo malo mašina koje su mogle da rade ozbiljan CAD. Alias station je i sa Softimage softverom koštalo pola miliona maraka ili milion maraka. Znači imao sam samo par mesta gde si to mogao da uradiš. Tako sam koristio ono The most advanced tech koji sam mogao da nađem u Srbiji preko prijatelja i počeo da pravim koncepte i neke proizvode i pravio sam neke moje proizvode u Nišu sam proizvodio neke CD uh CD player rack kao da za čuvanje diskova i te stvari. I tako jednostavno sam skupio materijal. Odštampao sam knjigu jer sam hteo da šaljem po svetu ne neki mali portfolio fotografije, nego nego knjigu da ti što bi rekli Amerikanci body of work. Pa pa plus da vidiš, znači to je malo shvatio sam da to može da, hteo sam samo da ozbiljno komuniciram s njima. Da me ne odbace odmah kad otvore kovertu. I nisam znao šta će biti i tako. Uradim tu knjigu, zvala se Neto. Uvek me je zanimala suština. Znači uvek ćeš videti, neka ima ta jedna linija, silver lining, gde uvek ili Neto ili Non-object ili neka suština uvek sam me zanima šta je u stvari suština. Neto, kao što znaš, je kolika je sadržaj tog čipsa. Čips ima od 100 grama je neto. Pakovanje se ne računa. To je ono surface level aesthetics. Važno je kako čips, koji ukus ima i šta je. Anyway. I tako krenem da šaljem. Tad sam počeo moj journey putovanje, krenuo sam prvi put putovanje ka Americi. Teoretski. I to je bilo dosta naporno, da. Trebalo je neko vreme, mere da je bilo jako teško pre svega što je rat, drugo ni ne znam koliko od moje pošte koje sam slao. Ja sam odlučio uzimao sam ID magazin i sve adrese koje su mi bile interesantne počevši od Canon, Nikon, Adidas, Nike. Ja sam pucao na kompanije koje su se meni sviđale. Najjače kompanije koje sam mogao da nađem.

Ivan Minić: Dobro tamo gde želiš da ideš.

Branko Lukić: IDO, da, IDO, Frog i to. Ni nisam se nikad plašio kao u kao neće oni nikad te prime, pa ne mogu ja. Moram ako ću ući ću da od vrata. I ja krenem da šaljem. Niko se ne javlja. Pa godinama mi se niko nije javljao. I verovatno puno ljudi bi odustalo posle prvog meseca, drugog, trećeg. Ja sam nastavio da šaljem istu tu moju knjižicu na razne adrese. Kako ID magazin se promene adrese, ja tako promenim i dalje Frog, IDO. Bila je još jedna treća po veličini agencija bazirana u Sijetlu i LA-ju. Ja kao OK, šaljem njima. Videćemo šta će biti. Niko se ne javlja. I svi meni drugari kažu bukvalno pa ti si lud. Bane, nema šanse, niko tebe da pozove. Baš bukvalno kažu drugari kao pa ti si ono, ti si lud. Bukvalno kažu najozbiljnije, nije više bilo ni šala. Pa kažu odustani bre od toga, gubiš vreme. Ja kažem ne, ne, ne odustajem. I u jednom momentu uvek znači mali paket, ja to lepo spremim. Uzimao sam, tražio sam, kupovao sam one srebrne kesice za PCB, znaš one antistatic kesice, u nju sam pakovao neto. Neto je imao neku blesavu plavu, duboku boju pa sa fluorescentnom zelenom. To mi je štampao Publikum. Sve je to bilo upakovano u jednu malu knjigu. I unutra ima super kompjuter, ima štaka koju sam radio za diplomski, koja je neka high-tech štaka, da se pomogne ljudima, al’ da ne izgleda kao proteza, gomila projekata. Wireless microphones i whatever, all kinds of stuff. Sa malim objašnjenjima na engleskom i sve. Tad nije bio QR code ili website ili ništa. To je ta knjiga. Ti vidiš, e zovi ovog čoveka ako je OK. Ne moram ga zvati ako nije OK. I u nekom momentu 97. Sunčica veruje u to, ali mi je ono guramo, radimo posao, al’ ništa, videćemo. I u tom momentu i i treba da znaš da nisam nikad bio u Americi do tada nikada. Nisam ni putovao ni u Evropi. Ja sam možda jedanput leteo u Grčku bio avionom. Prvi put u životu ’91. I ništa do tada. I ’97. u nekom momentu pošto sam tad radio dosta sa Sunčicom, ono ja smo radili u Sava centru, u Apple studio smo radili odatle. Super bilo, fenomenalna ekipa. Sećaš se toga? Jesi bio ti tamo tad? Da, da, znam tu priču, da. Uh tu nam je bila baza. Tu smo radili pre-press i svašta za projekte. U tom momentu ona i ja već radimo godinama sami, služimo klijente i to. I na primer odjedanput stiže faks iz Adidasa. Direktor dizajna za Adidas Portland kaže Branko, sviđa nam se portfolio, hoćete da se čujemo za sastanak. Ja nisam mogao da verujem. To je bilo nerealno. Ja sam izašao, istrčao sam iz Sava centra sa onim, je l’ mi je da l’ se zvala Ivan ili Dragana. Ona mi kaže Branko evo došao je faks za tebe. Bilo faks mi je stizao znaš. I ja vidim i tad sam znao, ma kakav Adidas, neću da se javim. Neki Giuseppe je bio lik ili nešto. Ja istrčim napolje zovem Sunčicu. Znači ono šok. Evo ga javili su se po prvi put. To je čudo. To je teško ljudima da da razumeju. Prvi put se svetlo iz distance sa planine se neko je vratio svetlo znaš ono flashlight kao, hej videli smo tvoj rad. Hajde da pričamo. Malo prođe vremena, javlja mi se sada. Ja sedim na Petlom Brdu u mom malom studiju, ofisu. Zvoni telefon. Ja podignem, zove me ova treća po veličini agencija. Zove me osnivač, founder, Sorab Vosugi na telefonu. Moj engleski je kao Tarzan priča. Razumem al’ ne umem da pričam dobro. Hi. Pa Sorab, Sorab here, kao on kaže. Ja ne mogu izoštriti, ne mogu da objasnim tu priču. To je šok. Ja već šokiran oko paralize. Da. Yes. Pa Branko kao can you speak with Branko. Branko here. Pa Sorab here. I would, I saw your portfolio, I would love to. To je he’s the founder. To je dvesta ljudi u studiju imaju. On mene zvao na telefon. Kaže can we talk later? I’m not ready right now. Kaže OK, OK, važi, kasnije se čujemo. Ja spustim slušalicu. Nismo se ni čuli ja mislim sledeći put. Ali nisam želeo ni kod njih nego ja kao pa ovo je ludilo. Ali ja potpuno polupan, uopšte nisam ni želeo da ga zovem ponovo. Meni je to bilo ono šok. Odmah javljam Sunčici, mi skačemo, radujemo se. This is all cool. Međutim niko mi se ne javlja iz Frog-a. Ja i dalje Frog u glavi gori. Gori Frog, ništa bre Frog. Ja krenem da gađam na Frog. Jedan dan dođem, poludim kao OK, sad ću da napravim faks od jedanaest strana. Jedanaest, dvanaest strana. Napravim neki ludački digital work sam napravio, crno-belo, pošto samo crno-belo. Povezao sam, jer sam shvatio da jedini način da hakujem, nisam voleo što su strane za faks bile A4. Ja sam hteo da pošaljem njima nešto da oni provole, da vide, kaže ovaj lud čovek jebote. Ovaj je lud. Ja se setim OK, ako napravim jako dugačak format, tako ću da zalepim A4 formate. Onda faks neće znati, on će samo nastaviti da šalje podatke. Ono tri bit-a u sekundi. Ja odredim ogromnih jedanaest strana poruku, ludilo neka, ne sećam se ni šta sam im pisao sve. Digital design, neki glitch sam pravio, glitch art, kao “we need to talk”, kao pogledajte ovaj rad ovo ono. Ja sam im poslao i knjigu, poslao sam na na poštu. Pošaljem taj faks. I verovatno ko je video mislim da sam potpuno lud. Dan-dva prođe. Telefon. Branko, telefon za tebe. Pa ko je? Pa zovu neki Frog Design. I tu je kao onaj Coppola film. Šta se sad radi? Slow motion. Šta se sad radi? Ja iskačem, hvatam telefon. Ja pričam gospođa na drugoj strani, pa Branko zdravo kao, ja bih volela samo da organizujem razgovor sa tobom. Dobili smo tvoj portfolio i kao videli smo tvoj faks. Znaš ona kaže ovo je bolid nego, pošto znaš, oni su kulturni su pričali. Nisu složenci. Da, ja kao malo grubo uvek malo da, OK. Pa evo kao koji dan ne odgovara, pošto mi smo ipak devet sati kasnije na, u Kaliforniji pa kao kad odgovara, Dan Harden i Hartmut hoće da pričaju sa tobom. Kad je ona to rekla, ja sam bio potpuno kao da sam otputovao negde. Kao dematerijalizovan, kao Star Trek, ja ovako Matrix, znači. Ostao sam, kao da je vreme stalo ovako. OK. Četvrtak, može. U 5 sati može. OK. Brate. Spustim slušalicu, javljam Sunčici ono glava eksplodira. Ludilo. Da je neko video, došlo je. Slao sam od ’94. do tada, niko se nije javljao. Ni I do nikad javio, by the way. Posle je interesantna priča sa Ido-m. I dođe četvrtak, ja u frci. Ne znam šta da radim. Kažem svi bešte iz kuće. Niko da ne bude u našoj kućici. Sam moram da budem. Sunce je bilo lep dan. U 5 sati sad će poziv u 5. Imamo ono bežični telefon, znaš, Panasonic. Sednem ja lepo u stolicu kao nemiran, znaš, nemiran duh, nemirno telo. U mirnom duhu mirno telo. A ovo je bilo drugačije. Šta sad da radim? Nema salon-tele, nema tu Zoom call, nema tu G-chat. To je ti si brate preko kabla. Kabliraš direktno sa Amerikom. Al’ ovo je sada Hartmut i Dan Harden. A ja ih sećam se, gledao sam ID Magazin pre tri meseca ranije, njih dvojica su objašnjavali neki projekat, bio je feature sa njima. Vidim Den i Hartmut pričaju. Ja kao vau, znaš. Ja vidim votku, imam absolut votku i cela flaka ja uzmem i popijem pola flaše. I toliko, kad si toliko u, toliko si u speed-u da pola litre votke apsolutno nikakav efekat nije imalo na mene. Adrenalin, samo si isprao sve to. Da ništa, znači kao da nisam, kao da sam popio vodu. I dalje ono, ništa. Zove, podignem slušalicu. Mnogo sam sad protegao. Podignem slušalicu. Zdravo, haj, Branko. Ja ono, haj. Ne znam ni da l’ da kažem da je haj Hartmut, haj Dan. Kao Dan Harden here, Hartmut here. How are you? I’m I’m good, how are you? Ne znam ni šta sam pričao, dve reči neke. Pa vidi Branko, sve je OK. We don’t have to talk. I would like to organize, are you OK to come to Germany? Kaže meni Hartmut. Hartmut mene pita, nije me pitao HR, nego Hartmut me pita je l’ hoću da dođem u Nemačku da se sretnem. Ja kažem: yes. Ne brini ništa. Pošto on video da nema potrebe da pričam, on je tu hteo verovatno da vidi da l’ je ovo živ čovek, je l’ to OK, je l’ ovo postoji ova osoba znaš. I kao OK. Dan kaže Branko, great work, ovo ono. Ajde vidimo se. Pa ništa Branko, javiće ti se moj asistent pa da dogovorimo let i to i ona spusti slušalice. Poziv je trajao možda minut i po. Ja ono u šoku. Iskače glava iz nogu, u nogu u glavi. Znači potpuno nebitno. I za jedno par nedelja odlazim u Nemačku. Ne možemo da verujemo da se ovo događa i oni kupili meni business class u Lufthansi. Ja nisam nikad video takav avion. Ja sam leteo JAT-om bio na Rodos jedanput. To je bilo, bio sam u frci kao avion, nisam nikad bio u avionu. Ulazim tu, ja neki džemperić, neki koferić sam držao u ruci kao ono u starim filmovima. Mali kofer držim u ruci, nije ni ranac, ne backpack nego ono koferić. Neki isple, isple, kako se kaže, džemperić koji je ono ispleten brate. Ja pravac u Minhen. Ulazim u Minhen, slećem, upadam u kola, BMW od asistenta i ona vozi, ulazimo na, ja nisam nikad bio u Nemačkoj. Ulazimo na freeway, a ona vozi dvesta i nešto na sat. Ja kao meni nerealno ovako gledam mrak. Samo projuri ovako stvari. Prvo na u Minhenu na aerodromu sam bio u šoku šta radim sledeće. Ulazimo u neki hotel, divan neki stari hotel. Budim se u frci, šta da radim, ne znam. Ovo je sad stvarno, this is real. I to je jedno malo mesto Altenschteig, to je praktično gde je Frog Design počeo. Odatle je Hartmut, tu se on rodio. I to je jedno divno selo u Nemačkoj onako u Schwarzwald-u. Al’ to mi je postalo jasno tek kad se dan osvetlio. Sunce, neverovatna šuma, divno sve lepo. Palim u studio. Pošto još ti ne ne shvataš taj nivo dizajna, tu vidiš robotske one mašine, znači 5-axis CNC kompjuteri, znači ja ulazim sad u office i vidim da je to kao neki drugačiji svet. Sad je ono stvarno Frog Design miris, vidim rade za Lufthansu, vidiš klijenti znaš ono svašta ima sa strane, Sony je tamo u uglu rade Trinitron televizore. I sednem za sto i kažu sad će da dođe Hartmut. Ti možeš da zamisliš znači meni srce u peti, ne znam gde da se denem. Stiže Hartmut, iskuliran skroz. Vidim ga po prvi put u životu, sad vidiš čoveka koji stoji, čovek iz istorije dizajna. Ja ono, stalno to govorim da sam bio u šoku, jer stvarno sam bio u šoku. Ustajem, on nas lepo drugarski rukujemo se i to malo smo pričali, vrlo je kul. I samo me pita vrlo brzo, Branko gde bi ti voleo da radiš kod nas? U kom ofisu bi ti voleo da radiš? Pošto mi imamo lokacije u celom svetu, gde bi ti hteo da ideš? Imamo u Tokiju, imamo u Njujorku, u Silikon Veliju. Pa ja kažem ja ću u Kaliforniju. Ja bih tamo voleo. Kao bukvalno sa Saša u Malom Ritu. Znači ja vidim sebe, ja sam mali Saša u Malom Ritu. Šalajko, stojim tamo i pa ja bih voleo tamo, tamo. Pa što si to ukrao? Pa ne znam, ne znam, ne znam, ne znam. Znaš onaj stari dokumentarac oni sa klincima iz doma. Domci brate ja ovako. Pa kaže nema problema. Pa ajde sad ovo zadnje pitanje, koliko bi ti hteo da plata tvoja bude? I tu je brate mene pokosilo kad me je to pitao. Kad me je to pitao ja u frci nije to kao danas, klinci imaju GPT pa se spreme pa čitaš blogove. Pa sto ljudi ti pomogne da znaš šta da kažeš u svakoj situaciji. Ja nisam u tom pitanju ni razmišljao. Samo sam razmišljao da l’ ću ja ovo preživeti, da l’ mogu ja nekako da dobijem šansu da me zaposle da perem pod u Frogu, whatever. I on kaže pa koliko bi ti hteo plata da ti bude? Bukvalno me direktno pita i gleda me u oči ovako, čovek iz istorije koji je radio za Steve Jobs-a, kompjuter koga je Steve Jobs doveo iz Nemačke. On je prvi dizajner koji je napravio million-dollar contract u osamdeset i nekoj godini. Ti možeš da zamisliš koja je to nivo. Znači potpuno mind-boggling. Tad je tad se Hartmut preselio u Kaliforniju. Ja gledam njega, gledam Hartmut-a kao i to sam napravio kardinalnu grešku, ne moramo da ulazimo u detalje, ali sam rekao pa nije važno, vi predložite pa ćemo se dogovoriti. Jer sam u to, intuicija mi je rekla u tom momentu jer nisam imao taj data uopšte, nisam se spremio kao bolje da ćutim. Da ne bih napravio neku grešku, kažem neku cifru, niti ja znam koliko to, koliko to košta. Šta to znači…

Ivan Minić: Živiš u zemlji u kojoj sa hiljadu maraka možeš da se kupiš sve.

Branko Lukić: Da. Kako ja nemam pojma. Bolje da ćutim. I to je OK. Verovatno je tako i trebalo da bude. I tako je krenula cela priča, krenuo sam za vizu i posle the rest is whatever history.

RAD U SILICIJUMSKOJ DOLINI

Ivan Minić: I kako je tebi bilo kad si sleteo na mesto na koje si želeo da dođeš?

Branko Lukić: Pa šok, da. Deset godina. To je bio šok, znači to je bilo znači viza je stigla. U Sava centru radim ja jedan dan, stiže viza H1, dobili ste vizu. Skačemo, slavimo, pijemo. Bio sam potpuno blacked out od tekile. I sad već znamo datum, letim u Ameriku u maju ’98. I to je istovremeno fenomenalno istovremeno isto čudno, jer u tom momentu pre nego što smo sleteli, dolazi taj taj momenat gde ti praktično dolaziš do tvojih roditelja i burazera ili nije bitno, Sunčica do svojih roditelja, sa njenim burazerom jednostavno moraš da kažeš baj. Znači ti sad ideš. Ti krećeš…

Ivan Minić: I ne znaš kad ćeš da se vratiš.

Branko Lukić: I ne znaš kad ćeš se vratiti. I to je nekako bilo malo, ne malo, to je bilo teško. Jer ti nisi ni spreman za to. To je važno da se pomene, i drugari, cela ekipa. Znači sve je to malo i anyway krenemo slećemo u, prvi put sam leteo i prvi put smo leteli preko okeana. Znači ono baš letiš skroz do zapadne obale. Kad smo sleteli u San Francisko, ti onaj autoput 280 kad smo videli. Sve je izgledalo veliko. I nebo izgleda veće. To ne mogu da objasnim, kao da je nebo veće. Jer nekako je prostranije, znaš. I bilo je fascinantno, znaš. I teško. Jer onda smo potpuno bili sami na sebi. Znači morali smo prvo da vidimo kao gde smo, ono orijentacija, orijentiring, znaš, sa kompasom, engleski. Bilo je dosta teško u početku i to je bio big deal zato što morao sam da nađem novi gear u gearbox. Jer sam sada jednostavno ovo je postalo realno sad. Ušao sam u to što sam oduvek želeo. Ulazim u Frog, počinjem da radim. Neviđeno. A engleski kao Tarzan pričam. Ali razumem. Uvek ima onaj, čuo sam, tad sam još saznao da je uvek je 5:1 neki neka proporcija u tvom razumevanju jezika u odnosu na to kako pričaš. Moraš da dosta praktikuješ pričanje da bi bio na ono equal. Tako da trebalo mi je dosta vremena da krenem da pričam i da se ohrabrim da postavljam pitanja. Dugo nisam postavljao pitanja nikakva, nego sam koristio, onda sam nagazio dizajn maksimalno da da dizajn priča i da budu što luđa rešenja, da bude što inovativnije. I to je bilo u stvari OK, jer mi je pomoglo da rapidno napredujem u projektima, znaš. I baca te u prave projekte. Znaš, radio si neke super kompjutere odmah. Znači odmah sam upao u taj svet silikonske doline. Direktno. I radio sam sa Hartmutom direktno isto. On mi je bio mentor i puno sam stvari naučio od njega i sa Dan Harden-om sam radio isto. Tako da potrebno je bilo oko godinu i nešto dana, godinu i po dana da počnem da pričam fluidno. I da tek onda počneš da se ne bojiš da postaviš pitanje. Jer recimo bio sam na sastancima sa gomilom ovih industrijalaca ili biznismena ili startupa, high-tech, gde ti ceo sastanak sediš i imaš neka pitanja u glavi za koje misliš da su glupa. U stvari su odlična pitanja. Ti to tek kasnije shvatiš da niko nije pitao. Ali je ključno za projekat. Ali ti treba puno vremena, meni je trebalo baš puno vremena da se da to prevaziđem i to je ono bio bio veliki breakthrough.

Ivan Minić: Uh, mnogo naših ljudi ovaj koji koji su bili u podkastu ranije, koji su pričali uglavnom svoje priče sa odlaskom na fakultet i slično, su imali taj problem da kada dođeš u taj sistem koji je mnogo otvoreniji, koji podstiče na diskusiju, koji podstiče na debatu, gde je važno, mnogo je važno šta ćeš da pitaš, ali je važno i kako ćeš da pitaš. Kako ćeš da spakuješ to što kažeš. Ovaj su imali uvek problem na početku. Jer na početku su oni potpuni autsajderi ili što bi moj pokojni otac voleo da kaže sine u Engleskoj, u svakom selu, svaki Englez priča engleski. To nije prednost. To je ono preduslov da uđeš uopšte u bilo kakvu priču. Ovaj i sad uh to je jako zanimljivo vreme u industriji. To je vreme tehnološkog buma, to je vreme kada kompjuteri dolaze u svaki dom, ne svaki ali počinju da ulaze u veliku većinu kuća. To je vreme kada internet počinje rapidno da raste. I dalje je to malo, ali jako ozbiljan trend ima. I to je vreme koje u suštini ako uzmemo u obzir tvoju adaptaciju i sve je vrlo blizu dot-com bumu i celoj toj priči.

Branko Lukić: Jeste. Možemo i to da dodirnemo svakako.

RAD U VELIKIM STUDIJIMA FROG I IDEO

Ivan Minić: Kako su se stvari odvijale dalje? Znači…

Branko Lukić: Ono što mnogi ljudi ne znaju, gledajući odavde, ne možeš to da znaš. Moraš da budeš u tom okruženju, a ja sam sve vreme u Silikonskoj dolini i znam taj način kako diše Silikonska dolina. Kao jednostavno postao deo mene, već sam skoro pola života tamo proveo. I vrlo je dinamično, vrlo otvoreno. Da samo dodirnem vezano za komunikaciju. Puno sam imao fail… Mnogo sam verovatno mnogo bolje da neke stvari uradim kada gledam sad unazad da sam imao čistiju komunikaciju. Nikad nisam bio dobar u komunikaciji. To sam možda bio suviše kritičan prema svom načinu komunikacije. Komunikacija je broj jedan. Kada si u Americi, u smislu koliko jasno govoriš rečenicu, kako jasno razmišljaš. To je uvek neka refleksija tvog razmišljanja. Ono što je, jednostavno moraš da radiš na tome. Onda postoji diskriminacija. Diskriminacija u smislu akcenta. Iako to ljudi će reći, pogledaće pogledati na moj komentar reći ne, ne, ipak je Amerika. Jeste Amerika je liberalna i otvorena i tako dalje i ima stvarno neke stvari koje nijedna država na svetu nema. Taj pionirski duh. To je zaista u Kaliforniji tako. Zato volim Kaliforniju jer je sve moguće. Ali, međutim postoji, ako si Britanac u Kaliforniji, šta god ti izgovoriš svi ovako slušaju. Zato što zvuči intelektualno. Kako god da okreneš to je, pa apsurdno, to je tako. Al’ to je jednostavno po default-u tako. Tako ljudi doživljavaju i ti kao dobar, stvarno interesantno. Možda i nije to tačno što osoba kaže ali kao vau.

Ivan Minić: Lepa je otmenost. Dobro zvuči. Dosta bolje zvuči.

Branko Lukić: Dobro zvuči. To to je interesantno. Čim imaš, ja mislim da je to vrlo jasno. Ako je malo Slavic English, odmah tu imaš diskriminaciju direktno. To ćeš primetiti u mnogim studijima velikim po svetu su Britanci vode dizajn. To je počeo sa Jony Ive-om pa onda su drugde pa bla bla bla bla. Tu ima nekog razloga što je tako. Nije što je dizajn najbolji, nego jednostavno tako je to. To je… Diskrimin… Ja mislim da je diskriminacija sigurno ima deo deo toga. Ima i puno Amerikanaca koje voze, koje vode studio. Dobro sad se ta situacija malo i promenila.

Ivan Minić: Jeste. Mislim da u ovih dvadeset i kusur godina se dosta liberalizovalo to jer su neki ljudi internacionalni vrlo na visoke pozicije došli. Ali…

Branko Lukić: Ali u ovo vreme, to je, u ovo vreme, to je bilo tradicionalno vreme. U ovo vreme čak i dan danas postoji bias. Čak i dan danas će postojati bias. Ukoliko ti čuješ neko da priča britanski, ti ćeš slušati drugačije. To je the fact. To je tako.

Ivan Minić: Kao što i ako naletiš na osobu koja je azijat, ćeš pretpostaviti da zna jako dobru matematiku i u proseku je inteligentan. Da. Upravo to. Znači imaš one assumption da. Da, znači imaš te assumptions što u principu nije nije to nije helpful. To nije dobro, ali takav je svet. Anyway, znači imao sam, imaš neke kao uphill battles. Imaš sigurno neke uphill battles gde ti moraš da pokažeš kroz svoj rad i uspeh da ti znaš o čemu pričaš. E, za to treba vremena. E, znači čim i bilo je potrebno znači da se uradi ne samo jedna stvar nego druga, treća, četvrta. Onda ljudi onda da pay attention kaže a ovo je, this is for real. Hajde da radimo sa ovim čovekom zato što dolaze neka rešenja koja nismo nigde videli. I onda tako to dolazi do promene etc. Anyway, šta si me pitao, koje je bilo pitanje?

Ivan Minić: Kako je bilo dalje.

Branko Lukić: Da. I bilo je OK zato što onda sam primetio isto drugu malu… Ja sam senzitivan, mogu da osetim te neke nivoe pošto je bio evropski studio originalno, Frog Design dolazi iz Evrope i tu je možda malo diskriminacija postoji čini mi se mala. I nije kao da je američki studio. Nego je možda, ja sam možda to možda izgradio u svojoj glavi, ali delovalo da da postoji neka barijera. Da sam ja udario u glass ceiling neki. Kao da sam udario neki stakleni plafon kao ne vidim, ne mogu znaš. Ne želim da se bavim politikom. Ja sam počeo da shvatam da veliki studiji kao Frog Design koji ima ono hiljadu ljudi imaju i politike puno. Ako hoćeš da ideš napred u nekom momentu moraš da se baviš politikom. Mene to nikad nije zanimalo. Apsolutno nikada. Mene samo zanima krajnji proizvod, da bude najjači mogući, da pomogne ljudima, da pomogne biznisu. Uvek sam imao tu važnu uh, važan cilj, da projekat mora da poslovno uspe, ali zato što je user, korisnik, otkinuo od sreće što ima takav proizvod. Znači da imaš taj cycle da zatvoriš. I zbog toga je kompanija successful. To je vrlo važno. To mi je uvek bilo važno. A možda 90% mojih drugara dizajnera to njima nije toliko važno. Ja sam bio možda malo anomalija u tome, jer uvek mi je to bilo biznis aspekt mi je bio dosta važan. Uvek sam studirao biznis stranu dizajna. I IP stranu dizajna sam puno studirao. I imaš recimo u studijima se isto odigrava druga stvar gde postoje dve vrste dizajnera. Dizajneri koji su menadžeri i dizajneri koji su content creators, koji su pravi ono, tire hits the road. Ljudi koji zapravo move the needle kao kaže Amerika, koji prave inovacije. Ja pripadam toj grupi. Jer meni nije nikad zanimalo da budem, možeš ili da budeš onda menadžer i samo radiš menadžerial. To mene ne ispunjava ni malo. Tako da moraš da odlučiš u tom nekom smislu. Anyway, u nekom momentu posle dve godine u Frogu puno projekata se odigralo, fenomenalnih, ludačkih, znači radim sa čovekom koji je dizajnirao F16 u prethodnom životu, znači čovek koji je bio VP za inženjering Jacques Gagne iz Kanade koji je ono znači neverovatan inženjer, pravimo robote, pravimo nenormalne projekte, za Ford, električne automobile, whatever. I u nekom momentu Motorola me pozove. Počeli su da prave nov studio, po prvi put znači kompanije počinju da prave dizajn studio unutra. Apple je bio među prvim, pa onda je Motorola. Tad je Motorola bila big deal, StarTac i veliki telefoni. To je mnogo godina pre Palma. Pametnih telefona. Palma i pametnih telefona. I u principu nisam taj posao želeo i onda Ideo me pozove da dođem u Ideo i ja kao ajde da probam, dođem u Ideo, prošao sam gomilu intervjua i oni me zaposle, ja napustim Frog. I po prvi put sam se osetio skroz at home. Ja sam video da je ista ekipa, ali smo svi nekako bili više equal. I to sam, jednostavno razumeo zato što je američka firma. Znači mnogo je otvorenija. Znači nema tog biasa. I bilo je fenomenalno. To je bilo potpuno nova revolucija jer smo u tom momentu Sunčica i ja razmatrali da l’ da se vratimo, ne vratimo. Malo je kao cool je ovde, ali kao koja je putanja? Nije mi bilo jasno u tom momentu. Onda Ideo je otvorio putanju i to je to. To je bio big deal jer, jer jednostavno shvatiš da ne može samo da su projekti dobri. Moraš da osetiš da pripadaš. Pripadnost je isto važna. E. Ono što je isto bitno, što nisam pomenuo, nije lako otići sam u svet. Podigneš sidro. Kad jednom podigneš sidro je vrlo bolno. Međutim kad jednom podigneš sidro, onda je lako podizati sidro koliko hoćeš puta. I onda možeš da ideš bilo gde na svetu i da se snađeš. To je bilo veliki benefit odlaska preko okeana skroz daleko na na zapadnoj obali.

KLJUČNI PROJEKTI I POČETAK NON-OBJECT IDEJE

Ivan Minić: Znam dosta ljudi koji su upravo tako nešto i uradili, pa su promenili pet, šest lokacija po svetu u desetak godina i svaka od tih lokacija im je donela veliku stvar za karijeru, ali ono što što što većina njih u nekom trenutku kaže da ili se pronađu negde ili se ne pronađu više nigde. I više nisu ni odakle. Više nigde ne pripadaju. Mogu da budu bilo gde, ali nigde ne osećaju da je dom. Jer ovde više nisu nisu više ovde. Mogu da svrate koliko god puta ali oni će uvek biti gosti koji svrate, a nigde na svetu ne pronađu tako nešto. Mislim ljudi koji se zadrže na jednom mestu, izgrade sebi ekosistem pa im to postane novi dom. Svakako. Ovaj ali jeste to prilično veliki izazov posebno kad to radiš u okviru različitih, potpuno različitih kulturoloških okvira. Znači evo konkretno Beograd, London, Dubai, Tokio, LA. Štapni mikser u mozak i znači potpuno svaka stvar je potpuno suluda. Uh… Šta je bilo, mislim OK, radio si na malo drugačijim projektima tu. Ali šta je tu bilo u radu toliko drugačije?

Branko Lukić: Puno toga je drugačije. Način, prva stvar koju koju vidiš koja je neobična je mutual respect. Način na koji se ljudi cene. I sam način razgovora kakav je. Način na koji ljudi hoće da poslušaju, ako hoćeš, kad te pitaju za neko mišljenje, način na koji se to prihvata, sluša, onda ti slušaš nekog drugog, ideje i tako dalje. Jedna potpuno drugačija vrsta mutual respect-a. Ne znam kako bolje da objasnim. OK, OK. Uh, međupersonalni poštovanje. I profesionalnost. Ono što je big deal je, ja sam uvek negde imao tu žicu za profesionalnost i bilo mi je važno da se bude vrlo profesionalno, mada možda nisam u glavi ni razumeo do kraja šta to znači, ali u Americi sam dodao nove ove leje i kocke koje su mi pomogle da to razumem bolje. I to je big deal zato što vidiš da je to jedan veliki dijalog. Druga velika razlika je što je teamwork. To je bila ono huge, huge difference. Jer ti moraš, u tom momentu se prisetiš da je Evropa i dalje ima onu staru ideju dizajner je artista sa nekim egom, sa nekom personality kao što je Philippe Starck ili bilo ko, bilo koji veliki dizajner. Børge Brothers i whatever. Al’ to je isto deo industrije kakav je u Evropi. Međutim Amerika je mnogo dinamičnija, stalno se pravi nešto novo, stalno nešto novo. Znači. I teamwork u stvari shvatiš da je two people know more than one, five know a lot more than two, 10 know a lot more than five. I ako imaš dobru dinamiku, tim će napraviti bolje rešenje nego da samo jedna osoba radi. I to je bio big, big change. Ili ogromni projekti, znači, koji su ne samo komplikovani, nego su full stack. Ja sam bio na izvoru početka digitalnog dizajna. Jer Hartmut je napravio prvi digitalni dizajn na svetu, studio u Ostinu, zbog klijenata kao što su SAP i Dell. Prvi websiteovi koji su bili soup to nuts dizajnirani, znači ono fenomenalno, full stack, Austin studio koji smo imali radio je samo digitalni dizajn, to su ti počeci digitalnog dizajna, imao sam prilike da radim na takvim projektima. Tako da ti vidiš kompleksan system dizajn, product dizajn, service dizajn, sve je to počelo da emerge u to vreme. 

Ivan Minić: Tako da dizajn nije samo vizuelna komponenta? Nije samo nešto lepo kao… Ili što bi Steve Jobs rekao, design is how it works. Što na kraju dana i jeste poenta. I would add it’s how it feels. Može i tako. Mislim da je mnogo važna komponenta ta da u jednom trenutku treba da sazri osoba i da pobegne od samo vizuelnog. Zato što nešto što je lepo, a ne služi ničemu, će stajati, u najboljem slučaju će stajati na polici. A nešto što je funkcionalno, a možda nije estetski vrhunsko, će se i dalje koristiti ako nekome zaista treba. Ovaj… To je period u kome se, da kažem, proizvodi koje nas okružuju, proizvodi sa kojima imamo interakciju na dnevnom nivou, drastično menjaju. Pre, ne znam, deset godina, tako deset godina otprilike, desila se situacija gde je neki rođendan kod starije ekipe, bake i deke nekih mojih prijatelja i tu je unuk koji se igra, a baka i deka imaju uramljenu sliku. Unuk uzima sliku, pokušava da zoomira, pokušava nešto i kaže: ovo ne radi. Bacio je. Jer on nema nikakvo iskustvo koje nije multi-touch interfejs u svom životu. On je video uramljenu sliku, staklo, staklo, staklo. I pokušava gesture da radi. Ne radi. I to je nešto što, svi kažemo, ajde, desilo se u prethodnih 15 godina, otprilike. Ali sve to što se dešavalo u prethodnih 15 godina počelo je da se dešava tamo gde si ti bio mnogo pre toga. Nijedan uređaj koji je danas izašao na tržište nije nastao pre tri meseca, nego je nastao pre dve godine.

Branko Lukić: I decenijama pre toga tehnološka, da.

Ivan Minić: Naravno, ali ono, da kažeš, lock-in, šta će da se radi, se zakuca dve godine pre nego što proizvod izađe, ne može da se menja u poslednjem trenutku za nešto što je zaista kompleksno. Ti si, da kažem, bio deo svega toga. To je automatski značilo da s jedne strane i kada pravite uređaje i uzimate to u obzir pa pravite takve uređaje, sa druge strane i kada dizajnirate iskustva ljudi treba da uzmete u obzir medijume kroz koje će oni iskusiti ta iskustva. Ti si u tom trenutku prvo još uvek mlad i naložen na to sve i sigurno se mnogo lakše adaptiraš, ali stvari se menjaju brže nego ikada. Drastično, da. Kako je to izgledalo i na tvom ličnom nivou, ali i na nivou tima u kome si bio. 

Branko Lukić: Upravo si u tom momentu, toliko je velika glad za znanjem i ono što su mnogi ljudi rekli pre mene, znači hiljade, milioni ljudi su to rekli, svaki dan ti deluje kao potpuno novi chapter. Svaki dan je novi chapter. U bilo čemu, znači učiš stalno. I uvek je malo nelagodno, malo nekomfortno, kao šta je sad ovo, šta je ovo, šta je ovo, projekti se menjaju drastično. I timovi se nekad menjaju. Nekad radiš na dva, tri projekta i različiti su timovi. Znači moraš da naučiš koja je dinamika, kako da komuniciraš sa svima, da li se razumemo. Znači neko je ko-layera, tu ima istovremena. A stvari se menjaju velikom brzinom, tehnološki i vrsta projekata. I načina na koje se projekti rade. Puno sam stvari naučio od Hartmuta u samom procesu dizajniranja, kontemplacija je uvek bila veliki deo mog procesa, duboka kontemplacija o svemu što treba da se radi. Zašto? Zašto ovo radimo i kako da to napravimo? Uvek imamo dva važna pitanja, kao dva pola. Ako to ne umeš da odgovoriš, projekat je waste. Znači, dinamika je važna i ništa ne može rečima da se objasni kad ti vidiš da tvoj proizvod je došao na market. Ništa ne može da… Radio sam jedan superkompjuter u jednom momentu koji je… pa bio je za, kako to zovu, clean rooms. I za te clean rooms nikad nije dizajnirana ta oprema da bude nešto fantastično. Ja sam hteo da to bude fantastično. Tu sam baš puno truda uložio, napravio, to je bio procesor, zvao se KELOS, chip tester, superkompjuter, i onda kad sam završio i napravio, Credence je kompanija koja je to napravila, chip company. Ta mašina testira sve moguće procesore, da li su oni dobri ili nisu. I samo stigne informacija iz IDSA da je dobila zlato za IDSA, to je vrh američkog dizajna, i da je prihvaćeno u Muzeju dizajna u Čikagu u permanentnu kolekciju, jer je neobično dobro dizajnirana za nešto što je industrijska oprema za tu prostoriju, nebitno clean room. I kad ti jednom osetiš takvu neku stvar, to je big moment of recognition, da ti u stvari veruješ: ok, ovo je bio jedan važan korak napred, ne smemo tu da ostanemo, gledamo dalje. I onda drugi proizvodi koji su postali pravi, Plantronics, HP, Intel, kompjuter i… I u jednom momentu bio je projekat 1999. AT&T, koji je tada značio nešto. Ogromna kompanija. Oni su nas pitali, Frog su pitali da napravi studiju za 2020, na četvrtu godinu 2020, ali to je bila ’99. To je važno da se razume distanca. Nas nekoliko, zvao nas i Hartmut i Den, da uradimo projekat budućnosti i komunikacije. Ja sam bio pozvan da uradim one piece. Svako od nas je radio one piece. Den je radio jedan, Ralf je radio jedan, svi smo radili ponešto. Ja sam istripovao da napravim neki uređaj koji je bio… E onda sam se skapirao, ke bi vodio me mali uređaj koji je… Treba se isto razumeti da su mobilni telefoni tada bili samo mali i mehaničke tastaturice. Napravio sam da budu dva okrugla ekrana, kružna, i taj uređaj ima wireless broadband, gde samo ga uperim u nešto i pitam šta je to, i kompjuter mi pokaže ne samo na mapi šta je, nego mi daje istoriju toga šta je to, kakav je to objekat. Ili ako slećem avionom na aerodrom negde da idem na business trip, da onda dobijem celu putanju u 3D do mog hotela, znači preko okoline. To je onda ušlo u Time Magazine, napravili su veliki feature i dobio je neke nagrade tamo. Ti momenti su big deal, jer ti si sada u glavnoj ligi i radiš stvari koje jednostavno dolaze do samog špica i to je to. Moraš da radiš posao i da teraš napred.

Ivan Minić: Pominjao si obrazovni program. Jedna od stvari koja je meni bila najinteresantnija u obrazovnom programu kad sam ja odrastao bila je posle 2000-te. Ono, Beyond 2000 emisija. I, brate, 2025-ta je, velika većina onih stvari koje su rekli posle 2000-te, to se sve desilo. Ali ima gomila stvari kojih se ja sećam, koje je trebalo da imamo odavno, i nemamo ih i dalje. Znaš, tako da nije svaka vrsta predviđanja, prvo, ne može svako da pogodi šta će da se desi, gomila stvari utiče na sve to. Drugo, u nekim domenima tehnologija napreduje brže nego što očekujemo, u nekim domenima tehnologija napreduje sporije nego što očekujemo. I ne samo tehnologija, nego i gomila drugih stvari jednostavno se ne razvija tempom koji bismo voleli. Ja stavim taj primer atletike jer mi je to najjednostavnije. Ti imaš sprinterske discipline, progresija svetskog rekorda ide najviše što može. Sada, imali smo Bolta, trebaće malo vremena, neki ludak istrčaće to brže. Ali gledaš tehničke discipline koje nisu toliko atraktivne, niti iko zna ko je svetska šampionka u skoku s motkom ili bacanju kugle ili bilo čega. Tehničke discipline ne napreduju. Sve ostalo se desilo. Ali ovo nije u fokusu. A nisu ljudi postali superljudi u drugim disciplinama, a u ovima nisu. Jednostavno, prvo, nije toliko atraktivno i nije toliko u fokusu, drugo, podrazumeva neke stvari, jer ti kad recimo gledaš, ima onaj TED Talk koji je meni superinteresantan, da je suštinski najveća razlika zbog čega se desio taj progres na 100 metara, 200 metara u sprinterskim disciplinama podloga i oprema u kojoj trče. Ako prebacimo podlogu i opremu u kojoj trče na Jesse Owensa iz ’36, i on bi trčao ispod 10 sekundi. To je sjajna paralela. I kao, to je impresivno. E, vidiš, za bacanje kugle nije toliko bitno koje patike nosiš. Bitna je tehnika. Da, da, da. A ljudi nisu postali za 50 godina drastično jači. Možda imaju bolju mogućnost da isprate.

Branko Lukić: I možda ishrane, a možda malo više inženjeringa ima oko ishrane, tipa mnogo je tehnološki naprednija nego ranije, gde možda nismo ni razmišljali toliko šta jedu. 

Ivan Minić: Na mnogo mesta u okviru istog sporta, mada ništa tu nije isto, jer svaka od tih sportistkinja izgleda potpuno drugačije, ali na mnogo mesta nema progres. Ima tamo gde je tehnologija napravila taj breakthrough koji se desi kao i u košarci, kao i na raznim drugim mestima. I onda mnogo tih stvari o kojima smo maštali, ali maštali sa idejom: ja ću ne doživeti to, nego ja ću biti još mlad kad će to da se pojavi, se nisu desile. Pa jedno od njih je i to da si ti zamišljao uređaj koji ti govori to sve, a mi smo odrasli na filmovima u kojima je bilo potpuno normalno i očekivano da imamo naočare. I mi imamo sad neke naočare koje nešto rade, ali to nije ni blizu onome o čemu smo mi razmišljali i šta smo gledali u tim filmovima.

Branko Lukić: Posle milijardi, milijardi dolara potrošenih. 

Ivan Minić: Tako je, tako je. I šta je bilo dalje?

IDEO I DESIGN THINKING

Branko Lukić: Bilo je dosta interesantnih momenata. Pada na pamet situacija, recimo radiš te projekte i meni je uvek bilo važno kontemplativna strana dizajna. Ne ne samo egzekucija, znači učiš tehnološki kako se nešto pravi industrijski dizajn je mnogo kompleksniji nego bilo koji drugi dizajn. Znači imaš puno puno stvari koje moraju da se stave put in place da bi nešto na kraju bio ozbiljan proizvod. Što je mene uvek oduševljavalo. Znači i digitalno i fizički sve dođe u jedan proizvod. Ali uvek me je intrigiralo i to je zahvaljujući Hartmutu isto koji je duboko bio pionir u samim procesima dizajna. Kako da se napravi proces koji je koji je najbolji proces za dizajniranje stvari, da bi se napravio dobar dizajn. Znači to je praktično dizajniranje motora dizajnerskog. On je stalno tu bio pionir i uvek je neka revolucionarna stvar se dogodila u Frogu, pa su onda svi drugi pratili to i kopirali. I onda sam čak i ja imao šansu da malo radim s njim na nekim tim strategijama samog planiranja kako dizajn može da se evolvira. Jer on je uvek radio jednu fantastičnu stvar gde on evoluirao samu način kako razmišljamo. Ne ne bude statičan. Zato se nisam nikad slagao sa Dieter Ramsom i njegovom idejom da ima deset pravila dizajna. Nema deset pravila dizajna. Ima infinite number of ways to design. Priroda ima preko 600 kvadriliona listova na drveću i svaki list je drugačiji. Nema tu određeno pravilo, 10 pravila. Znači nisam nikad sa tim gestaltom slagao, nego svaki problem ima u idealnoj situaciji svaki problem traži da ti adaptiraš proces na taj problem da bi našao najbolji način da se otključa rešenje. Elem, kad sam došao u Ideo sam to nastavio da radim sa timom u Ideo, radili smo na design thinking i uopšte cela revolucija dizajna u smislu da učimo dizajn druge ljude da učimo kako da dizajniraju, koji nisu dizajneri. Da potpuno drugačije posmatramo dizajn, šta je suština toga što radimo. Pa ima tu to možemo u nekom momentu da pričamo. Ono što je meni interesantno, šta se onda dogodilo u Frogu sam znači radio te projekte i sve je bilo super. Međutim da bi ti dalje nastavio ti moraš da odeš u drugu kompaniju. Meni se dogodilo to da je Ideo me hteo zaposli i prihvatio sam se tog tima. Bilo je super sa Šonom Kolkorom i ekipom. Ideo je u to vreme bio organizovan u male studije u Palo Altu koje su svi kao independent bili, ali su se svi zajedno stvorili firmu koja zove Ideo. I kad si novajlija u firmi onda te oni bacaju neki projekat da vide kao je l’ si ti for real ili nisi. I hajde evo ti neki test projekat, znaš. Ja dobijem neki test projekat da radim golf palicu za neku firmu koja se zove TaylorMade. Pa kao OK, ja nikad nisam igrao golf, meni je totalno kul da to radim. Uvek sam voleo da radim stvari koje nisam nikad ranije probao. Pa hajde da radim. Dođu iz TaylorMade ekipe, ja mi pričamo sa inženjerima i sa… Ja vidim vidim ja da je ovo projekat dosadan zato što oni traže da uradimo neki weight system customization na Golf Club. To ti je onaj metal woods, to je onaj najveći Golf Club kao Big Bertha kao veliki. Ko igra golf tamo znaće. Međutim, meni se ne sviđa što niko ne priča o tome da mi dizajniramo celu onu glavu, znači ceo Golf Club. Ja pitam ovu liku iz TaylorMade-a je l’ vama ne smeta da ja dizajniram ovu celu kao Golf Club? I oni kažu: Pa ne, ne smeta nam. OK. Slobodno ti dizajniraj. Ja kažem važi. Ja kažem onim našim inženjerima, momci, ja sad ovo hoću da radim. Nije bitno, uradimo to. Završimo projekat i predamo TaylorMade-u i TaylorMade nas pozovu u San Diego. Kaže momci, čisto da vam kažem, vi ste pobedili. Mi želimo da napravimo vaš Golf Club. Najviše nam se sviđa. Mi nismo ni znali da smo bili u takmičenju sa drugim kompanijama. To je super kao i mi krenemo da pravimo, razvijamo taj Golf Club. I izađe na na tržište i za par meseci, 6-7, 8 meseci meni moj boss pošalje advertising pre dve strane TaylorMade sada koristi 75% US PGA golfera. I ovaj koji sam ja pravio zove se R500. I on bukvalno skine sa prestola Big Berthu koja je bila tamo deceniju i TaylorMade postane najveća golf brend na svetu. I odmah posle toga, to kad sam video, znači stvarno sam se oduševio. To mi je opet dalo potvrdu na neki način da to što radim je OK. Uvek sam ja imao tu ako je da li je ovo OK, je l’ bilo mi je puno važno uvek da da, učim sve što mogu, da ako me ti ne prime, pitaš za projekat, da ja mogu da te potpuno razumem šta ti zapravo hoćeš. I da razumem osobu za koju ti hoćeš da je proizvod, da služi određenu funkciju. I to sam godinama razvijao, jednostavno ti moraš da sebe transponuješ u taj svet. Pa i ako nisi golfer, ukoliko hoćeš da se baviš ovim poslom, ti moraš da osetiš šta je to što je važno. Al’ to je funkcionalno i emotivno i sve zajedno mora da bude perfektno i efikasno i sve. E, posle toga odmah drugi projekat mi daju da testiram, kao ajde hoćeš da radiš sedište za biciklu? Ja kažem pa važi, može. Koja je firma? Pa neka firma zove se Fizik kao OK, iz Italije. Važi. Uradim ja to sedište. To je bilo profesionalno sedište za pro tier. To je jedna kompanija Fizik je kao praktično bila mali brend od velike firme koja se zove Selle Royal, koja je u stvari najveća brend za sedište za bicikle na svetu. 700.000 sedišta dnevno prave neke, nenormalnim brojevima, nije bitno. I napravimo to sedište. Ja hteo da napravim, iztripujem tu, hoću brzinu, hoću da uradim nešto što nije nikad ranije rađeno. Hoću da ljudi, pro biciklisti da kad vide to sedište na bicikli… Ovo je vrlo važno. Deluje možda čudno, ali meni smetalo na biciklama što je to bio neki konglomerat brendova. Potpuno je nepovezano. Ti izgleda kao da voziš neki ono sandwich man, ti si neki promoter nekih tu nepovezanih stvari. 

Ivan Minić: Kao kad vidiš vozača u ne znam, formuli ili maskaru koji ima 800 onih etiketica na sebi. 

Branko Lukić: Pa da, potpuno je nebitno, to se treba skloniti sve to je noise. Kako da napravimo sedište koje će tebi kao profesionalnom bajkeru da ti pomogne da se istripuješ da ćeš biti neviđeno brz tog dana kad prilaziš svom biciklu. To je meni bilo to je ono pa ja sam dead serious about this. To je meni bio najvažniji stvar. Niko tako nije razmišljao o sedištu ranije. Ja sam rekao OK to je number one, number two. Hoću da izrazim brzinu kad vidiš to sedište. I kad sedneš na sedište da bude najbolja na svetu. A ja nisam profesionalni biciklista niti sam uopšte bio biciklista neki koji ono, ja volim rekreativno nekad se vozim ali. Opet znači uđeš u mind, praviš kontemplaciju, da razumeš bum bum bum. Napravim se sedište, bum krene na market, UCI koji drži ceo svetske pravila za Tour de France i za Giro d’Italia i za sve, kaže zaustavi ovo sedište, nelegalno je. Fizik kaže kako nelegalno. Oni odu na sud. Prvi put posle sto godina UCI kaže pa nelegalno jer je predugačko. A ja pošto znaš nisam ni ne pratim ja to, da l’ ima tu neki standardi. Fizik kaže i onda su se borili na sudu i Fizik promeni pravila UCI-a prvi put posle sto godina. Jer uopšte nema veze ako je sedište predugačko, jer to nije doping. I suštinski kad malo razmisliš i nema. Nema nikakve, da, nikakve. Nego to su imali zakon, znaš. A ja to poguram te, uvek volim da da malo tarabu tu polomim, da malo idemo da vidimo šta je iza tarabe. Međutim, sedište sam napravio tako da je imalo je sweet spot da kad pre toga sva sedišta su imali fiksni sweet spot. A to je vrlo važno kad pričamo o Tour de France. Ti moraš da razumeš da ti vozači na Tour de France, oni znaju kako ti daš njemu bicikl, on zna tačno u milimetar gde je sedište u pravu lokaciju. Ukoliko promeniš za milimetar ugao i pozoveš ga ponovo da sedne, on će reći “nešto je…” Tek tada bi ti rekao e ovo se… Ko je promenio sedište? A ti si jedan degree ovako promenio. Tako oni osećaju to. To je ti je man-machine. Iz Kraftwerk-a, sećaš se? Sve to sad dolazi u u key point. I sedište ovo radili. Ja sam napravio da bude sedište ravno, što je bilo neobično. Da imaš sweet spot, a zašto? Da kad ideš downhill, možeš malo da se ideš unazad, kad ideš uphill malo na napred. Znači imaš mali, sweet spot je sad u stvari nije mali nego je produžen i jednostavno imaš veću fleksibilnost. Sedište postaje number one seat in the world. I Tour de France gomila timova uzme to sedište i to je čuveni Arione, Fizik. I to je dalje postala, da ti ne pričam, nije bitno. Cela kompanija se od toga izgradila. 

Ivan Minić: Svaki put kada kada radiš neki takav projekat moraš da budeš maksimalno posvećen njemu i da se potpuno… Immerse yourself. Da se potopiš u taj svet da bi postao uopšte, da bi mogao da razumeš taj nivo problema. OK ne možeš nikad da razumeš ono što je što je problem tog biciklista. Možeš da ga razumeš u jednoj meri, ali ono, nivo osetljivosti je dosta dosta viši kao što si i sam rekao. 01:18:01 A je l’ bilo nekih projekata koji su general purpose? Nešto što treba svako da ume da koristi?

Branko Lukić: Da ima, da. Pa to je bio Western Digital. Ako se sećaš te priče.

Ivan Minić: Meni omiljenih projekata i priča. Dobro.

Branko Lukić: Je l’ znaš znaš za to?

Ivan Minić: Da, da.

Branko Lukić: E i to je interesantna priča zato što tu sam aplicirao prvi put uh, što je bio kao precursor, to je bio kao embrio test za način na koji ću da dizajniram u budućnosti. Ja sam promenio pristup dizajnu. To je već bio početak Non-object-a. Već se rađao neko 2004-2005. U Ideo-u sam pozvao me je drugar da se pridružim njihovom timu koji je počeo da radi… Došao je Western Digital kod njih i tražio je da im daju next-gen kao tipično uvek i jeste. Western Digital kaže “ej, we are 4th on the market”, hoćemo da budemo prvi. Znaš oni uvek imaju svoje neki tehnički, mehanički, ekonomski cilj. Mi smo četvrti, hoćemo da budemo prvi. Napravite nam nov dizajn za hard disk. Kome je, znači ovaj consumer level. Tad je to bio big deal, jer je svako imao gajbi hard disk na koji je stavljao slike, muziku i to. Ja kao OK. I svi krenu po default-u da prave neki dizajn, apstraktniji, kao estetiku, nešto… Meni to se bilo nekako prazno, to nema smisla. Šta radimo? Znaš? Samo prepakujemo nešto što je već rađeno milion puta, ili napraviš neku skulpturu, nešto, senku neku. Kao kao kad ljudi prave lampe. Znači to meni nema smisla. Tu mora da ima nešto dublje. I dosta sam razmišljao šta je to i došao sam do spoznaje, pa to je to. To je knjiga. Zato što to je moderna vrsta knjige. Jer praktično knjiga, to su podaci. A knjiga je divna. Ti kad dođeš u neku biblioteku i pogledaš knjige, ja sam uvek obožavao knjige, ti možeš samo sediš u biblioteci, da gledaš knjige i da ti bude totalno chill. Onda uzmeš knjigu, čitaš ili… Objekti, sam objekat knjige je isti, a svaka knjiga je potpuno drugačija. To je ono što je neverovatno, meni je fascinantna jednostavna istina. Druga stvar, odmah mi je bilo jasno, foto albumi su knjige u to vreme. Kao, pa čekaj, to je knjiga isto. Znači fotografije, JPEGs idu tu. Muzika, MP3. Pa to isto može da ide u knjigu. Zašto da ga zovemo hard drive? Hard drive je to ono dosadna tehnika, disk, gramofon. Vrlo brzo, mislim, nema smisla.

Ivan Minić: Što bi rekao jedan moj prijatelj – spinning rust.

Branko Lukić: Da, spinning rust, da. I i u principu ja dam tu njima taj seed i kažem “ej, treba to da bude knjiga. That’s it.” I ti kad to shvatiš kakav je to dizajnerski pristup, to je potpuno drugačije, jer ti si dao praktično kernel koji postaje deep truth. Znači ti praktično, sad ovo je vrlo važno, pokušaću da ti objasnim zbog čega je to bio veliki breakthrough. Pre toga dizajn je uvek bio neka estetika, nešto si pravio neku estetiku, kao patike kad se rade, ok, napravio si ovu patiku, napravio onakvu. Ili novi auto, to je sve estetika. Čak i Aston Martin, koji je najlepši, ono, proporcionalno. U principu, ovde napraviš istinu, ti skapiraš istinu koja ima smisla. Ta istina je toliko solidna u tom momentu da ti na nju možeš da izgradiš vrlo jasnu priču. Promena paradigme. Da. I sad u jednom momentu, i to postaje jedan od tri smera koje su prezentirali Westin Digital, i kada je Westin Digital video knjigu, gotovo, svi su rekli: idemo, hoćemo ovo. Ima… My Book. My passport…Gotovo. E da. My Book, my passport. I znaš šta se dogodilo? To je vrlo interesantno koliko kad se poklope, kad jednostavno shvatiš nešto što ima smisla, što niko nije video. To me uvek, najviše obraduje. Kad uspeš nelinearno da povežeš tačke koje drugi nisu videli. To je meni uvek fantastično. Da uvek tražiš to i uvek je moguće to videti. Nekad ispred tebe stoji nešto i ti ne vidiš. A toliko je jednostavno, tu je. Ali ne vidiš ga. I sad zamisli kad su oni videli knjigu potpuno je bilo jasno, ne samo da je knjiga toliko jasna nego ne deluje tehnički, ne deluje ono brutalno, ne deluje nego je toplo, nego je, nego je…

Ivan Minić: A i još kad ga ono emocionalizuješ dodatno time što kažeš my book.

Branko Lukić: My Book, da, to je… A everyone else has My Book. Još luđe, da. E, tu je došlo do velike revolucije. Ne znam da l’ si to čuo ranije, da l’ sam ti pomenuo ili ne. Sam brending je potpuno izašao iz toga, automatski. Nije ni čak niko ni morao da smišlja ime, a kada si otišao u to vreme u radnju kao što je Best Buy ili Fry’s ili bilo koja Circuit City, bilo koja velika firma, radnja za elektroniku. Ti si video zid. Ja sam to isto studirao pre nego što sam radio na ovom projektu. Ti vidiš zid Hitachi, Toshiba, svi su neki nazivi, agent 22765 WXT 884, znači nazivi neki ono potpuno, i čak i danas beše da su nazivi proizvoda imaju neke nenormalne nazive televizori imaju neke ono kodove, koje ne može niko da…

Ivan Minić: Koje niko ne može da zapamti.

Branko Lukić: Da niko ne može da zapamti. Ni da ponovi da.

Ivan Minić: Čak i Sony kamere koju ima…

Branko Lukić: Ili bilo koja druga kamera. Anyway. I to ti vidiš kako je to kristalizacija ideje toliko jasna i šta se dogodi? Western Digital napravi My Book i ono bilo je potpuno eksplozija. Oni dođu ne samo na prvo mesto nego su 12-14 godina na samom vrhu bili milijarde dolara uh profit, dok je dok se ta vrsta biznisa postojala kao kao takva.

Ivan Minić: Pa u suštini dobro i… Vidi, mislim sve to ima svoje, znaš. I pakovanje u kome je to dolazilo, ali i sam samo pakovanje proizvoda kako je proizvod izgledao kad ga izvadiš iz kutije. On je izgledao kao knjiga.

Branko Lukić: Pa da. Ali ali znaš šta je, znaš šta je ovde ključno isto, što ljudi ne vide, što promaše. To je toliko jako za brend njihov i i ti sad što si zapamtio kao user i zašto si se emotivno vezao ne ne samo da ima smisla nego tvoje sledeće generacije dizajna su bazirane na ideji, ne na estetici. Estetika je samo outcome. To je ono što je mnogo važnije. E zato je taj pristup u dizajnu doneo daleko jaču uh temelj, daleko jači koji traje decenijama može da traje. Ja se pamtim, ja se tačno sećam. Ne mora da se izmišlja priča.

Ivan Minić: Znači kad je to izašlo. Ovaj i sećam se toga da je vrlo brzo nakon toga Western Digital postao najprodavaniji, postao je malo skuplji od svih ostalih. I sad, mislim, možda nije dobar primer, ali suština koju koja je meni bila nekako uvek važna kad je ta priča u pitanju je da imaš sa jedne strane My Book kao nešto što ti je beskrajno simpatično i i želiš.

Branko Lukić: Ono ljudski.

Ivan Minić: A sa druge strane taj Western Digital koji u principu ima prilično onako surov taj naziv i sve to. On je tu da ti garantuje da će to da radi. Znaš ti uopšte tebe Western Digital kao firma to te ne zanima. Ali ono ako hoćeš najpouzdanije diskove, uzećeš Western Digital. I kad spojiš to sa ovim, dobiješ jedan jako zanimljiv miks koji gde iz ugla prosečnog potrošača koji ne zna ništa o tome i ne želi da zna i podržavam, ne mora sve da zna o svemu. Njemu je My Book veći brend od Western Digital-a.

Branko Lukić: Upravo to.

Ivan Minić: Al’ kao znaš, vrlo je logično. I ima smisla. I to je ono što mislim da je da je da je mnogo bitno.

NON-OBJECT

Branko Lukić: I vidiš kako je interesantno. Tu sam u tom momentu sam odlučio da napustim Ideo. Ja sam znao da ovaj sistem radi i da je ono big deal. I da je to će biti način na koji ću praviti inovaciju za klijente. Ali vidiš u tom momentu isto što smo dali to Western Digital-u i njima bukvalno ih je odguralo u stratosferu. Nije niko mogao ni da se takmiči s njima. Jer su oni, oni su jednostavno zauzeli teritoriju koja se sad zna da je da su to oni. Knjiga. Znači ide o knjizi. To je to je much bigger than than the brand name. E, to je ono što je praktično velika velika. Kasnije smo to radili, to sam uradio za Boom. Za UE Boom i to je bilo još još luđa priča.

Ivan Minić: Kako je tačno nastao Non-object? 

Branko Lukić: Način na koji je nastao bio je taj što sam oduvek želeo da pravim svoj studio. U tom momentu mi je bilo jasno: ok, dosta sam naučio, dovoljno sam naučio u velikim studijima kao što su Frog i IDEO, dovoljno. Nikada pre toga nisam radio u firmama, to su bila moja jedina iskustva u firmama. I ipak moraš da budeš još malo lud da bi to uradio, jer je mnogo lakše bilo da sam otišao kao moji drugari u Microsoft ili Amazon ili ko zna gde, u Dell, IBM, HP, Apple, whatever. Ja sam hteo da napravim neki moj studio. I Sunčica se isto složila s tim i napravili smo studio. Počeo je samo sa nas dvoje i kasnije se Steve pridružio, moj kolega koji je bio u ID-u sa mnom, Steve Takeiama, Japanac. I tako smo zajedno počeli, to je bio Nucleus. Imao sam drugare koji su znali da smo napravili studio i posle su nam davali prve neke poslove. Radili smo na vrlo zanimljivim projektima od samog početka. I na nekima koji nisu nigde vodili, u koje smo investirali u neke naše proizvode, neki su bili više teški, više komplikovani. Neke smo radili software startape sami sa još gomilom drugih ljudi, pa je bilo projekata koji su bili failure. To je deo učenja. Jednostavno ne možeš uvek da imaš winning project. Ali je bilo sjajno i teško, ali pošto smo odrasli u okruženju u kojem smo pravili naš biznis, to comes with the territory, znači ti kad praviš firmu znaš da će biti teško, ali će biti i rewarding, imaćeš freedom, bićeš svoj boss. Tad sam bio u fazi I’m my own boss, to je meni bila najvažnija faza zbog koje sam pravio firmu i tako je krenulo, napravili smo puno zanimljivih projekata. Tad se dogodio i moj rad sa Billom Moggridgeom. Bill Moggridge, što ljudi ne znaju, on je jedan od tri foundera IDEO-a. On je postao moj mentor u IDEO-u. I on je mnogo voleo to što sam radio za non-object. Ja sam ponudio non-object ideju dizajna i marketinga u IDEO-u. Rekao sam: mi možda dizajniramo na potpuno drugačiji način. Žena me ništa nije razumela, video sam po njenom licu da me nije baš razumela najbolje i tu sam shvatio da imam pogrešan audijens, da je ideja suviše velika da bi oni nešto menjali drastičnije. I to je bio meni drugi signal posle Westin Digitala i svih projekata koje sam radio, ima tu još puno projekata koje sam radio pre, u toku isto TaylorMade i Fizik, koji su pokazali da ono što radim donosi veliki uspeh kompanijama. Zašto ne bismo radili biznis sami? Bill Moggridge mi je dao šansu da dođem na svetsku scenu, na najveću konferenciju ikada i čak i do danas, u San Francisku 2007. me je pozvao da dam keynote na globalnoj konferenciji u San Francisku gde su se skupile IDSA, Američka asocijacija za industrijski dizajn, i ICSID, svetska organizacija za industrijski dizajn, zajedno su napravile mega konferenciju. To je za mene bio ogroman šok, jer sam bio na stejdžu u Moscone centru, pet i nešto hiljada ljudi u dvorani, ispred mene sede ljudi iz Dysona, iz najvećih studija, Naoto Fukasawa je sedeo negde dva, tri reda ispred, znači ljudi za koje je bolje da nisam znao da su u publici da ne bih bio u frci. Nije bitno, tu sam prezentovao non-object po prvi put konceptualno, delove projekta, eksperimenta koje sam pripremao za knjigu. Tada sam uradio pitch za knjigu za MIT. MIT se oduševio materijalom i onda smo krenuli da razvijamo knjigu. Nije lako raditi knjigu, to zahteva mnogo fokusa. Ali smo to radili i u međuvremenu sam počeo da radim provokacije na internetu po prvi put. YouTube je tek počeo 2006. i ja objavim one ludačke motore, napravio se neki nenormalan motor. Uvek sam želeo da ispitujem koje su granice logike, ali u granicama logike gde možeš da napraviš nešto što zapravo ima potpuno smisla, ali niko ranije nije to uradio. Uvek me je zanimalo da otkrijem originalnost. I uvek mi je smetalo što se industrija pomerala u malim komercijalnim inkrementima, uvek pomalo, koliko je safe. Samo Steve Jobs i par drugih ljudi, a i oni su se sve više držali toga, pogotovo što Steve Jobs više nije među nama. U principu, motor smo objavili. Taj motor je važan zato što je u to vreme postojao čuveni magazin Business Week i oni su objavili na svom sajtu motor koji smo uradili sa TVA, koji je bio revizija prvog motora koji mi je pomogao Marko da napravim. Marko iz Beograda mi je pomogao da uradimo CAD za to. I ovo je eksplodiralo, dijalozi na internetu, lom. To je bio sam početak social media, Facebook je možda tek bio u nekoj baby formi. Ja gledam na njihovom sajtu stotine komentara, ljudi, hate, hate, hate, kako je ovo motor. Tek tada shvatim koliko ima konzervativnih ljudi koji gledaju motor potpuno rigidno. A ja sam napravio električni motor koji zahteva potpuno novu budućnost, drugačiji DNA, ne motor kakav je klasičan sa SUS motorom, combustion engine. Električni zahteva potpuno drugačije. Hteo sam da napravim motor na koji staviš dlan, on sedi kao konj dole, uvučeni točkovi kao blok, kad staviš dlan on prepozna i podigne se kao konj, izađu ručke, električne. 

Ivan Minić: On izgleda tako da možeš vrlo lako i vidljivo da ga personalizuješ estetski kako želiš. To su stvari koje suštinski ne možeš da uradiš na klasičnom motoru. Možeš možda da menjaš rezervoar ili nešto da ti neko iscrta, ali suštinski izgleda isto.

Branko Lukić: Steve i ja smo ubacili gomilu aspekata koje ni danas ne postoje na motorima. I vidim kasnije kako ide hate, hate, hate i ono što je interesantno na threadovima i na Redditu, kad god neko povuče diskusiju na negativno, to ide dugo u negativu dok neko ne ubaci ponovo pozitivu. I na kraju neko ubaci pozitivu i kaže: ljudi, jeste li normalni, motor, nismo videli ništa ovako. Mi smo pustili to i gomila ljudi nam se javila, razni dizajn magazini, Gizmodo, Engadget, Print Magazine, intervjui u San Francisku, u LA-u. I onda nam se javi neki magazin koji uopšte nisam pratio, Robb Report. Tada nisam ni znao šta je Robb Report. To je magazin za milijardere, tamo su Gulfstream, Bugatti i slično. Oni nam se jave i kažu: Branko, Steve, nama se mnogo sviđa ovaj motor, znamo da nije napravljen, ali mi hoćemo da vam damo nagradu za jedan od deset najboljih motora godine i da ga stavimo među devet napravljenih motora kao najbolji motor na svetu, kao provokaciju. Da li vam je to ok? Mi gledamo jedan drugog i pitamo se da li nam je ok. Pa naravno da nam je ok. I to se objavi i to je bio big deal.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje koje je bila super interesantna, vezano za knjigu jeste to da knjiga nije postojala samo u štampanom obliku.

Branko Lukić: To si ti interesantan. Ne zna mnogo ljudi za to. To je bila prva aplikacija multi… To je zapravo bila prva aplikacija te vrste u Apple ekosistemu.

Ivan Minić: Ja mislim da je mnogo važna stvar što je to bilo za iPad. Zato što tu…

Branko Lukić: Čudi me, čudi me da si to, da si to otkrio.

Ivan Minić: …iPad-u to ne možeš da istripuješ.

Branko Lukić: Čudi me da si to otkrio. To ljudi ne znaju. Ja i dan danas čuvam taj prvi iPad. Imam ga na polici i verovatno baterija nije punjena već 15 godina. Uh taj iPad sam kupio prvog dana kad se pojavio u prvoj radnji Steve Jobs-ovoj u Palo Altu. Čekao sam u redu dva sata pošto su otvorili radnju. Taj isti iPad i bilo mi je jasno u tom momentu tad nije čak ni postojao Apple Store u tom kontekstu kako je postojao kasnije. I bilo mi je jasno da hoću odmah da uradim aplikaciju jer je multi, multi-senzoralno možeš da napraviš, multi-dimenzionalno. Knjiga koja je praktično multi-medial experience. Gde možeš da čak i okrećeš objekat, da možeš da vidiš stvari, da…

Ivan Minić: Na ekranu. Meni je, ja mislim meni nikad nije bilo jasno čemu to služi. Zato što imao sam iPad mnogo puta i nisam ga koristio. E sad mi je jasno zato što kao ako gledamo iz ugla toga da je to tablet za crtanje, bolji je od bilo kog drugog i tako dalje, sve to. Ali jedna stvar koja mi je bila savršeno jasna prvi put kad sam ga uzeo u ruke, kao, uh, ovo je uređaj za gledanje. This is a viewing device.

Branko Lukić: Da, to si dobro rekao.

Ivan Minić: Kao to je to. Šta treba da imaš šta da gledaš.

Branko Lukić: To je to.

Ivan Minić: A consumption device.

Branko Lukić: Consumption device, da. I kao to je to.

Ivan Minić: Vau.

Branko Lukić: Sad si me baš si me sad iznenadio. Majke mi. Niko to nije, ljudi ne znaju uopšte za to. Uh… To je zahtevalo da potpuno moram da nađem prvo ljude. Čekaj, kako da nađem ljude koji ovo kodiraju? Niko ne zna kako kodira za ovo. Znači to je XCode, ima ono tek počeo XCode u tom kontekstu. Znači…

Ivan Minić: Još je objective C sve bilo.

Branko Lukić: Objective C, da. Znači tek to je ipak neki počeci.

Ivan Minić: Boli, baš boli.

Branko Lukić: Boli, da. I ja, ja pošto sam bio na nekoj konferenciji su me zvali u Meksiko u Monterej. Fenomenalna škola za dizajn i opasna znači fenomenalna konferencija i tamo sam upoznao čoveka Manuel koji je programer. I ja kao Manuel pa kaže ja radim Objective C, radim XCode i to, to mi je sve potpuno OK. Ja hoću da uradimo, al’ bi ti bilo OK da pokušam da napravim aplikaciju za iPad? On kaže pa hajde. Ja njega platim, dogovorimo se, ajde da pokušamo. Ja knjigu sam sad završio za MIT. Tačno je da ti u pour book into this. I znaš što je, tu mora isto budeš malo lud da uopšte nisam ni, nisam ni želeo da razumem koliko je komplikovano. To je kao kad se penjemo na planinu. Ti i ja spakujemo ranac otprilike hranu koju, nismo ti računali svaki dan koliko imamo sardina, koliko je…

Ivan Minić: A i da smo računali ne bi mnogo pomoglo.

Branko Lukić: Ne, ne bi mnogo pomoglo. Možda neki jedan dan pojedemo pet, neki dan dve. I teramo u vrh. Pa kad stignemo stigli smo. E, tako je radim projekte. I ja brate krenem sa njim, radimo. Isto Voždovac. Ne možeš da se otarasiš Voždovca, znaš. I napravimo aplikaciju i lansiramo u Apple-u i ludnica. U tom istom momentu sam sa Manuelom razvio aplikaciju koja je tek kasnije postala Be Real i koja je tek kasnije Apple sad na najnovijem telefonu 17 otvorili po prvi put. Ono što sam ja hteo da dizajniram 2010. kameru. To se vidi da ima možda u knjizi ima kamera da slika u isto vreme napred i iza. Jer mi je, to se zvalo behind the scenes camera. Zato što sam želeo svi kontrolišemo šta hoćemo da pokažemo drugima, a ovde ne možeš da kontrolišeš. Ovde može baba da te gađa paprikom jer si zablokirao prolaz ili psuje ili ja ti ovde imaš pizza tower. To je meni bilo fenomenalno da se tako JPEG uradi novi standard JPEG-a, gde imaš imaš dve, A i B strane. To je meni do neviđeno i danas. I Apple mi nije dozvolio. Mi smo to predali za aplikaciju i Apple kaže “ne, ovo ne ne možemo da dozvolimo” kao. Verovatno sam zgazio njihov IP ili ili nisu oni razmišljali. Nisam vam dao da napravimo.

Ivan Minić: Ono što znam da je postojalo, ja sam koristio, neka od onih aplikacija za profesionalno snimanje telefonom, ne mogu sad da se setim kako se zove.

Branko Lukić: A to je godinama kasnije bilo.

Ivan Minić: Par godina kasnije je omogućavala da koliko god da imaš kamera možeš da ih koristiš sve. I onda sam ja recimo neke stvari snimao sa tri kamere istovremeno, zajedno.

Branko Lukić: Uključujući i zadnje, ali ne u isto vreme.

Ivan Minić: Prednje, da, da. Može može da se kombinuje i sa prednjom. Ovaj, ali prednja je uvek bila niske rezolucije za bilo kakav ozbiljan video nije bila ideja kao da to radiš. Ali ovo ti daje tri kadra sa kojima, nisu, nisu različiti, ali malo i jesu. Pa možeš da sečeš i da da kombinuješ. Mislim, slučajno se sećam toga da to se recimo…

Ivan Minić: To je ’18. ili ’19. video. To je dosta kasnije.

Branko Lukić: Da, da. Uh… 

Ivan Minić: Knjiga je big deal iz mnogo razloga. Mislim, prvo svaka stvar koja je štampana, hajde lepo je štampana i sve ostalo je big deal. Ali ovo je, kako ja vidim, a ti mi reci pošto je tvoja, kako ti to vidiš, ali to je u suštini studija i razmišljanje o tome kako će izgledati naš odnos kroz primere tvog razmišljanja za različite uređaje. I ono, uglavnom to nije nešto za što očekuješ da će postojati. To je ono što što je zanimljivo. E sad, naravno, prvo, to je lepa stvar. Fajn. Ali koliki je njen impakt bio izvan toga što je bila lepa stvar da se nađe na polici svakom dizajn studiju ili kod svakog dizajnera ili…

Branko Lukić: Uh, imala je vrlo precizan cilj knjiga. Uh… To je jedan kao to je jedna serija thought experiments, ne znam kako to mislim eksperiment, znači jedna serija koja je tematski vezana u jedan veliki paket na kraju gde te vodim na jedno putovanje inovacije. Zašto te vodim na putovanje inovacije? Jer sam se ja umorio toliko od dizajna koji je toliko bio baziran na biznis factors. Ja rekao sam “hej ljudi pravi inovacije se ne događaju bazirano na Excel spreadsheet bazirano na PowerPoint i nije iterativna stvar. I nikada ne može da bude breakthrough”. Ja sam shvatio early on da jer sam studirao sva velike breakthroughs u dizajnu. Nijedan nije nastao baziran na podacima. Nikada. Nikada nisi saznao od user-a kako se pravi breakthrough proizvod. Jer user ne zna šta hoće. User ne zna kakav hoće proizvod da bude.

Ivan Minić: Ima onaj misattributed quote koji svi pripisuju Fordu kao da sam pitao ljude šta žele rekli bi mi brže konje.

Branko Lukić: Pa da. To je tačno. Uh, ljudi žele, evo ti ga ceo, da ti dam jedan summary jednostavna rečenica, kada spakujem svo moje iskustvo dizajniranja, šta je suština? Positive, meaningful surprise. That’s it. Šta to znači? Svako želi positive, meaningful surprise. All day long, anytime. Tu nema end to how much you want to be positively surprised and in a meaningful way. Ne samo neka komedija nego nešto što te pomeri. Tu uvek kao da rasteš i nema granice. I srećan si i empatija i sve. Šta to znači? To je isto vezano za jednu drugu stvar koju sam primetio u celom mom poslu svih ovih godina. Impossible drives possible. To su dve dve vrlo važne plus i minus te toga toma. Dizajn, dizajn toma. Šta to znači? Znači da uvek nemoguće stvara moguće. Kada pogledaš svaku inovaciju koja je napravljena, ona najluđa, svi su rekli tom pronalazaču da je to nemoguće napraviti. Dok taj pronalazač nije napravio da je postalo moguće. Tesla sa motorom, svi su rekli nema šanse neizmenični motor. Bilo je nemoguće iskapirati to, atomi, elektroni, i on je iskapirao kako se napravi vrlo jednostavan i brushless i sve to. Ni ni dan danas taj motor ne možeš da napraviš bolje od toga. Na primer.

Ivan Minić: Da je ostao u Smiljanu bio bi ludi sveštenikov sin.

Branko Lukić: Pa da. E, znači u tom smislu zato sam da pričam, znači sama knjiga je uh, vodim te kroz jedno putovanje, ako si dizajner pogotovo, to je bilo ja sam to pre svega uradio za dizajnere da da krenemo u da da im pokažem dizajnerima da treba mnogo da da je mind, creative mind je mnogo luđi i i sposobniji nego kako ga mi usmeravamo kroz neke naše ono apstraktne neke modele razmatranja stvari koje su potpuno limitirane. Tipa business factors kao “ej, radimo za Pepsi kad sam radio i za Starbucks vodu za Ethos Water. Kao ajde kao i pazite ne sme, rekli su svi useri da vole ovaj dijametar”. To nije tačno. Mislim ja sam znao u sebi da nije tačno, al’ hajde OK. I radio jednu super flašu.

Ivan Minić: Mislim znaš kako, taj momenat gde gde pričamo da se neka odluka donosi na osnovu podataka, na osnovu istraživanja i svega toga. Jako je veliko pitanje šta si ti te ljude pitao. Kad im ponudiš dve opcije, oni će masovno izabrati jednu od njih. To ne znači da je ona dobra. Kao sa nesvrstanima. Da, upravo to. Ali… Uvek postoji nešto što je bolje rešenje od toga, samo te niko nije pitao.

Branko Lukić: E, upravo to. I onda isto isto tako razumeš da sigurno, of course, kad bih ja razvijao proizvod ima ima faza za u kojoj je važno da dizajn testiraš. Multiple times. Ali ne da pitaš ljude šta treba da uradiš. Ja uvek kažem jedan primer svim ljudima: da li je James Cameron išao napolje, okolo i pitao ljude “ej, koji film hoćeš da napravim, šta ti se sviđa”? Mogu da napravim o avatarima? Avatarima, šta je to? Čovek je smislio, napravio film Avatar, napravio čitavu priču, svet kompletan, godinama radio na tome i napravi, to je to. Bilo koji film, Ridley Scott, Blade Runner. Znači nema tu, nema tu, nema kraja. Nema kraja. Znači, vrlo je važno da se setimo toga. Druga stvar, ljudi hoće positive, meaningful surprise. Ljudi hoće nešto što je nelinearno, što te probudi iz tvog dnevnog sveta rutine u kojoj živiš. I ima smisla. E. Naravno, mnogo je kompleksnije od toga. Ja dajem samo neku grubu. I knjiga je serija thought experiments. Ako se sećaš, ima jedno poglavlje zove se 90°. To je meni jedno od najomiljenijih poglavlja gde sam ti objašnjavam kako možemo da napravimo revolucionarne uh servis za jedenje klope, koje je brutalističan i i ima komentar na na preistorijska vremena kad su ljudi ono bili jeli meso samo rukama, samo time što smo radili matematičko pravo je 90°. Nikakva inspiracija renesanse, šta je radio, da li je Alvar Aalto radio ovo ili ono. Ne. Ispitujemo da uradimo 90° kakvu vrstu kašike, viljuške to omogućava da napravimo. Potpuno nelinearan način, matematički dolazimo do potpuno nenormalnog seta viljuške, kašike i noža. Koji koristiš brutalno. Pa meni je onda bilo zanimljivo kako je to bi bilo jedan jedan zabavan video gde su svi elegantni na večeri, ali moraju na na brutalan način da jedu. Znaš, jako je, tera te da jedeš na način brutalan sa pesnicama. Znači potpuno je fenomenalna bila kao, kao Greenaway filmovi oni. Kada ono The Draughtsman’s Contract. Kako on uvek napravi tu neku scenu malo tipa Vermeer ili ili Rubens kao slika u kojoj vidiš tu kao elegantne ljude, ali moraju da jedu brutalno. To mi je bilo zanimljivo jer mi svi na kraju krajeva jedemo tu mrtvu životinju na tanjiru. Nije se to mnogo promenilo u pećinsko vreme. I primetio si bicikli ima 90° koje mi je bio ludilo. I to je znači gledamo samo način razmišljanja kad se promeni malo, dobiješ drastično zanimljiviji rezultat. E. To je ideja knjige. I ima različita poglavlja koja imaju u sebi puno stvari. Imaš jedno poglavlje gde imam, dajem demonstraciju UI, kako je UI stak u nekom sistemu uh fizičkog objašnjenja vremena, celzijusa. Pa kao 16°C. Ko je Celzius? To u suštini ne znači ništa.

Ivan Minić: To ne znači ništa. Ne, tebi iskustveno pokušavaš da to uporediš, pa da bi znao.

Branko Lukić: A što mi ne bi lepo rekao? E, a sad zamisli kad bih ja rekao kao ajde da let’s emulate nature i da imamo recimo drvce sa vetrom, da imamo drvce sa malo pahuljicom, da imamo malo. I ti sam napravio sam te kao ripple u vodi i ti dodirneš i i biraš koji hoćeš state AC da ima. To mi je bilo potpuno paradoksalno zašto imamo AC koji je fiksan. Napolju kad izađem nije nikad fiksna temperatura. Zato ljudi nisu ni zdravi koji žive u AC in environment. Nego onda ideš varijaciju i tad praktično napraviš interno vreme, sistem vremenski unutra, u samoj kući.

Ivan Minić: Dobro ti za za većinu tih stvari ti imaš tu neku parametrizaciju gde platiš nekoliko parametara, ali bez konteksta oni u principu ne znače ništa. Mislim kad je 45° napolju, onda ništa nije važno.

Branko Lukić: Da onda hoćeš da…

Ivan Minić: Onda hoćeš samo da napraviš hlad.

Branko Lukić: Da, da. Ali kad želiš da napraviš prijatno okruženje i da bude kao i da bude vremenski isto to me je isto iznenadilo u kolima. Niko to do danas nije uradio. Da pravi klimu da da malo emulira prirodu. Znači da ima malo varijaciju temperature. I tako dalje. I tu si odmah video drastičnu razliku između te dve strane u knjizi gde imaš numerički i dugmići versus ikona koja objašnjava vreme i micro weather system. Potpuno drastičnu razliku. A sve je u jednostavnoj ideji. 

Ivan Minić: Šta je bio rezultat? Ti si rekao šta je cilj. A šta je bio rezultat knjige?

Branko Lukić: Pa znači to je bio rezultat da pomognemo ljudima koji se bave ovim poslom i bilo ko ko je zaintrigiran za dizajn, da može da bude hrabriji i da vidi mnogo više layera u u situaciji u kojoj se nalazi u nekom projektu. Znači tipa ako imaš neki projekat i neko ti kaže ovo su pravila, moramo ovako da uradimo, da ti ta knjiga pomogne da budeš mnogo opušteniji i i širi u u načinu sagledavanja situacije kakav je taj projekat. Jer ono što je mene Hartmut naučio, što je big lesson, on me je to naučio na jedan posredan način, je da uh, vrlo je važno da si, da gradiš u sebi tvoju uh sposobnost za altitude, to zoom in and out. I to onda ide još davno u lekcije kad sam bio u srednjoj školi za dizajn gde sam crtao ovako blizu dok me nije profesor rekao “ej Branko, udalji se malo”. Ja sam se udaljio na pola metra, kad sam video šta crtam, on ništa nije valjalo. Čim si se udaljio, vidiš crtež mnogo bolji, a da se uradiš da vidiš recimo kad počneš ovako da crtaš je mnogo bolje. Znači da imaš taj ability to zoom in and out. Čim ti možeš zoom in and out problema koji pokušavaš da razrešiš, imaćeš mnogo bolju šansu da da nađeš dobro rešenje. Jer ćeš videti veći ekosistem oko problema. 

DOMAĆI PROJEKTI SA SVETSKIM ODJEKOM

Ivan Minić: Jedna od stvari ovaj koje su mnogi ljudi zapamtili, mislim i dan danas je ovaj sa nama. A koju verovatno niko ne zna da ste vi radili, jeste trenutak kada smo prvi put od kad se ja sećam i koliko sam mogao da istražim ovako, dobili pakovanje za vodu koje se ljudima svidelo. Dakle vi ste radili onaj čuveni i dan danas prisutni kockasti dizajn Voda vode. Što mislim nije voda kako smo mi navikli da da izgleda ovde. S druge strane to je pakovanje koje su svi kupili da imaju pakovanje. Što onako dosta impresivno kad kad tako pogledaš. I jako važno kada se pojavljuje novi igrač na tržištu koje je već jako lepo zasićeno, na kojem već ima gomila igrača i u suštini nema mesta za za nekog novog ako se baš ne izbori za to. Odakle ta priča?

Branko Lukić: Pa pre svega radio sam sa Vojom dosta dugo. On je vizionar i uvek je verovao u u snagu dizajna, šta dizajn može da postigne. I ono što je interesantno u poslu kada posmatram projekte koji su uspeli na mnogo višem nivou od ostalih projekata je kad je postojala velika vera, znači poverenje veliko između klijenta i i nas. U ovom slučaju Voda voda je meni bilo interesantno, mnogo interesantan projekat jer sam želeo da pogotovo posle rata i svega, da naša zemlja ima nešto, da napravi nešto što niko na svetu nije video. I niko do tada na svetu nije video ono što smo mi uradili. U smislu kockaste PET flaše. To je bilo nemoguće napraviti. Pri tom ono najbanalnije gledano…

Ivan Minić: …to je idealno za pakovanje.

Branko Lukić: Jeste, to je idealno. I to je sve deo ideje. Uh, međutim isto je isto je jako sama ideja da nazovemo vodu vodom. Ne da je zovemo nekim latinskim rečima ili nekom specijalnom…

Ivan Minić: A i nije sa ukusom, pošto su sve vode postale sa ukusom.

Branko Lukić: Pa da, i ono znaš, obično kad gledaš u industriju vode, ima tu i poezije neke i ovako i onako stvari. Mi smo hteli to onako da uradimo baš minimalno i da uradimo da l’ je moguće uraditi samo sa belom bojom. To je isto bilo malo čudno, kao kako sa belom? Pa samo sa belom, da vidiš vodu. Vodena voda. I ovo, to je jednostavno takva ideja bila i došlo je do toga, puno sam glavu razbijao kako da napravimo kockastu PET flašu. Jer to nije niko do tada uradio iz razloga što nije lako napraviti to. Dok nisam došao do breakthrough ideje strukturalno dok sam radio sa inženjerom mojim u Americi kako da ojačamo. Bilo je neki momenat u samom procesu gde sam shvatio OK, način na koji da pojačamo flašu i kad smo to uradili to je bilo to. I tako je krenulo. Ja sam hteo da kad ljudi u Parizu, čak je došlo do one čuvene radnje u Parizu koja prodaje high-end dizajn. Kako se zove to? Bila je jedna baš poznata radnja. Jao ne mogu da se setim.

Ivan Minić: Nema veze.

Branko Lukić: Uh, Colette. Colette je bilo da. I oni su tražili Vodu vodu da bude u toj radnji. Jer nisu, niko nije video ovako nešto ranije. Pa u Graphis-u je dobila velike nagrade i kojekuda po svetu. I u Kinu smo išli zbog toga i posle smo radili Abnormal Abnormal votku i džin i neke nenormalne stvari. Posle je Tom Cruise, njegova ekipa su nas zvali. Kosinski nas je zvao sa njegovom ekipom kao je l’ možemo da uzmemo Abnormal votku, smo videli je l’ možemo da uzmemo u film da stavimo u Oblivion? Ja mi smo rekli pa kako da ne. I stavili su, imaš u Oblivion-u je flajka stoji, mi kao vau kul. Uh… Tako da uvek uvek je bilo to pomeranje granica. Zašto da, da se igramo. Da da napravimo nešto što je zaista ima smisla, što će biti zabavno ali i ima nekog smisla. E. Mislim da je mislim da su sve te stvari jako važne, znaš da neki proizvod prvo postane primećen, onda da izgradiš neki odnos sa njim. Znaš to… Ljudi nekad čuvaju flaše zato što u njih nešto treba da stave. A druga stvar je kad čuvaš flašu zato što je voliš. Kad ono naletiš na staklenu flašu voda vode koju kao ostaviš u frižideru i u njoj držiš hladnu vodu. Sipaš sa česme ali…

Ivan Minić: Čak je u Americi imam u frižideru da.

Branko Lukić: Znaš kao, prosto je tako. I OK, vremenom sam ja ono i po svetu i u raznim situacijama viđao gomilu nekih impresivnih ambalaža za vodu, obično su bile besmisleno skupe, ali i dalje je impresivno kad sve to vidiš. Ali to je recimo taj jedan detalj nečega što što si radio ovde, što je što je što je interesantno.

Branko Lukić: I Gorki list je isto bio u nekom momentu, pošto smo Gorki list napravili. I to je bilo zanimljivo opet sa stanovišta pravljenja novog identiteta koji je vezan za neku vrstu pića koja je praktično staro piće sa ovih terena.

Ivan Minić: I koje je bilo vrlo jako u nekom trećem planu.

Branko Lukić: U trećem planu, da.

Ivan Minić: A onda je odjednom Gorki list postao nešto što se redovno naručuje često uz objašnjenje to je lek. Pa zbog toga ćemo. 

Branko Lukić: Travarica, da, travarica.

Ivan Minić: Ali da, to je ono što što pravi razliku. I danas mislim ono imaš x proizvođača pelinkovca na ovom prostoru. Gorki list je Gorki list, a svi ostali su svi ostali. Iako neki proizvode to duže. Mislim. Možda i bolje. Ne znam, nisam stručan. Ali Gorki list je Gorki list. Uh… Kako se kasnije odvijala priča sa sa Non-object-om?

REVOLUCIJA U LOGITECHU I UE BOOM

Branko Lukić: Pa ništa, znači radili smo na gomili projekata. Posle ovog stage-a 2007. na konferenciji Sony nas je odmah zvao i Nokia. Uh, advanced design tim iz Nokia-e nas je zvao da im pomognemo da uradimo viziju za future of the of the phone, mobile phone. I to je bio neviđen projekat. Nemam sad vremena da ulazim u detalje. Posle toga Sony, radili smo sa Sony-evim timom iz Tokija, glavni tim, sa globalnim direktorom za dizajn u to vreme i u LA-ju prezentirali potpuno novi point of view za TV koji je postao vrlo brzo posle toga. To ljudi ni ne znaju. Postao je praktično napravio shift u tome kako je Sony pozicionirao televizore. Ono što smo im uradili postao je big deal za Sony gde mi smo im objasnili da TV nije proizvod, ne sme da bude product nego mora da postane object. I kada ti na tom nivou imaš šanse da imaš audience koji razume i sluša i želi da da ide dublje, kao što je Sony-ev dizajn tim, to je bio big deal. Jer Sony je razumeo šta mi kažemo. Jer ima velika razlika između proizvoda i objekta. Kad dobiješ kašičicu ili stari sat od tvog dede ili kašičicu od bake koja je ono imala za džem ili za pekmez, ta kašičica tebi znači mnogo više nego najskuplja Alessi uh set za sto. Ali zašto je to tako? Zato što ima priča bakina vezana za ovo. Ima priča vezana za stari sat. Ima priča vezana za stari Zippo Lighter. To je kada objekat, projekat, produkt postane objekat. To se retko događa, ne uvek.

Ivan Minić: I za mnoge od tih stvari mi smo vremenom došli do toga da iako su bile jako posebne, postale su potpuno iste. Ti sad kad gledaš mobilni telefon, ako gledaš prednju stranu, to je sve isto. Stara šala kad nemaš mokap modela koji ti treba, samo uzmeš i pomeriš kamericu u ćošak ili malo veću. Ima dobrih džoksa na Instagramu. Jer kao nema više, sve je isto, OK. Zadnja zadnja strana jeste negde postoji razlika, ali i tu smo imali situaciju da po nekoliko generacija i Samsunga i iPhone-a manje-više izgledaju isto, samo neko ko baš prati detalje može da utvrdi. Došli smo do toga da svi televizori izgledaju isto osim onih baš baš najskupljih koje skoro niko ne može da kupi. I da je gomila toga postala commodity.

Branko Lukić: Jeste, postala commodity.

Ivan Minić: Što ne bi trebalo da bude commodity. Mislim ja bar mislim da ne bi trebalo da bude.

Branko Lukić: Zato što je tehnologija u principu i dobro je da je postala više affordable kao što je AMOLED ili OLED TV i tako dalje. To je bio san kao Dream Come True da možeš da imaš televizor koji ima fenomenalnu sliku. Ali kad se malo vratimo unazad, ipak to vreme kad smo radili za Sony, to je bio big deal jer kad je godinu dana kasnije izašao taj TV ili godinu i po dana kasnije koje je dizajn studio Sony-a, imali su video. Naravno, nisu oni nas zvali da kažemo ništa za taj video. Što na neki način uvek postane, ti moraš da se prihvatiš te istine da to što si ti dao to je to. Nema tu puno razgovora. Ti si plaćen da to uradiš i to je to. Ali mi znamo šta smo uradili za njih, tako da je kul. I druga stvar se dogodila kad smo radili za Google, Google nas je zvao 2016. da im pomognemo da urade novi mobilni telefon, Pixel. I tad smo razvili, želeo sam da napravim nešto mnogo luđe za Google. jer svi ti telefoni su mi bili dosadni. I dali smo im DNA koji danas vidiš u Pixel-u. Ali to niko ni ne zna da smo mi to uradili. To smo radili mnogo godina ranije 2016-17. i onda to treba godine da prođu dok oni, oni su postali malo hrabriji i onda su videli da differentiator koji smo mi njima dali za Island, taj Island dizajn, imali smo razne vrste tih steped Island dizajna. I evo sad mi je meni jako drago da oni to imaju danas na na telefonu.

Ivan Minić: Znaš, mnoge od tih stvari koje bi mogle da se dese u jednoj iteraciji, se dese u sedam iteracija.

Branko Lukić: Da u sedam iteracija, da. Ali jer je hrabrost kompanije isto, oni moraju da vide, ja znam nekada kad je rešenje jako, ali kompanija se boji. I onda ona pravi jako male korake i onda vide da gube na tržištu i ne neprepoznatljivi mi je telefon. Sad mi je bilo baš drago u Pixel 10 kad je izašao koliko je još jači taj naš dizajn koji smo mi dali tada, prisutan, uh, u formi ono godinama kasnije, koliko je to, sedam godina, osam kasnije. Devet. I kad ljudi kažu Marquez Brownlee ili drugi kažu review “hej, kao Google telefon je lepši od iPhone-a”. Meni je ono baš drago. Zagreje mi srce kao kul.

Ivan Minić: Jedan od važnijih delova karijere do koga dolazimo jeste taj momenat da si ti i ste vi ovaj bili deo Logitech-a. A meni je to posebno važno zato što je Logitech uvek bila ta kompanija koja prkosi svim nekim pravilima. Znači prvo Logitech nije uzeo i napravio svoj desktop računar, svoj laptop, svoj mobilni telefon i sve ostalo. Šta vi ljudi pravite? Pa mi pravimo tastature, miševe, džojstike, gamepade, pravimo kamerice i to je to. I koliko vas ima? Nas ima 7.500. To je ništa. Znači u odnosu na bilo koju firmu koja ima tu tu vrstu impakta, to je smešno. Ali Logitech je voljen 30 godina i Logitech je firma koja je u suštini najzaslužnija, iako mi koji smo na Apple-u smo pobegli sa tog puta realno. Ali najzaslužnija za to što je nama interfejs sa računarom postao toliko lagodan i prirodan i sve ostalo. Mislim ja se jako dobro sećam perioda kad ja svoj miš krene da preskače i onda ga ja otvorim, izvadim kuglicu i čistim. Znači to je…

Branko Lukić: Gumena lopta pa prašina.

Ivan Minić: I onda kao došao je optički. Pa to nije baš radilo. To je radilo na podlogama koje, ali ako…

Branko Lukić: Da, da. Na staklu nije radilo da.

Ivan Minić: I onda vrlo brzo smo došli do toga da ti imaš nešto što je neverovatno precizno, neverovatno prijatno za korišćenje i gde većina profesionalaca bilo da su u kreativnim industrijama ili u gejmingu ili nečemu…

Branko Lukić: Da, da. Nosi bre svoj miš sa sobom.

Ivan Minić: MX je bio big deal za creative.

Branko Lukić: I kao potpuno je neverovatno da imaš firmu koja je napravila takav impakt.

Ivan Minić: To je 90% ljudi ne zna da je Logitech iz Švajcarske. Ne, iz Amerike, Japana ili ne znam čega. Jeste. I kao potpuno je to sve ludilo. Odakle uopšte ta priča, saradnja, kolaboracija i onda sve što se izrodilo iz toga?

Branko Lukić: Ludilo, da. Znači Logitech je zanimljiva priča zato što i malo je i smešna u principu u početku jer sam pokušavao kad sam napustio Ideo kad je počeo Non-Object, oni su mi uvek bili kao “vau, hteo bih da s njima radim”. Znam da su kul. Kao mogu da bude jedan od naših klijenata. Pokušao sam nekoliko puta, smo imali prilike da prezentiramo. Kad sam ja njima pokazao Non-Object ideju prvi put, telefon koji nema dugmiće, S-5 telefon sa ono milion dugmića sa svih strana, ne znaš koje strane da ga uhvatiš, možeš… Pa ja nisam razmišljao ni jedan milimetar da je ekipa koja je sedela za stolom su sve project managers. I ono market managers. Koji kad kad im kažeš tako nešto hoće da se ubiju. Da, oni gledaju ovako u mene kao da gledaju nekog ludaka ovako kao “kad će ovo da se završi, ovo ništa ne razumem šta priča ovaj čovek”. Ja nisam u tome razmišljao u to vreme uopšte EQ, emotional intelligence, kao čekaj šta bih ja bolje prezentirao nešto drugo. Anyway, pričao sam nekoliko puta, Logitech nismo imali šanse da im pomognemo i I gave up. Nisam nikad odustao od klijenta, od ovog klijenta sam odustao, kao ovo nema šanse. Uopšte nas ne kapiraju. Čak i kasnije kad smo imali mnogo bolji pitch. Anyway, nije važno. 2011. uh, Google TV počinje. Pozove nas Logitech, odjednom pozove nas neko iz iz Irske. Denis O’Keeffe. Nisam ni znao ko je Denis O’Keeffe. Tek kasnije sam video da on vodi R&D njihov za ono cutting-edge tech. Kao pa je l’ to Non-Object, kao mogu pričam s vama, ovo ono, whatever. Pitam ih da nas, da dizajniramo mi za njih Google TV. Pa kao, pa hajde. Al’ mi smo bili malo drugačiji studio jer mi nismo radili posao, mi ne radimo skin jobs. To imaš vrste studija koje rade samo estetiku, skin jobs. Mi radimo hard problems. Kad ti imaš ozbiljan problem koji niko nije umeo da uradi, nijedan dizajn studio nije umeo da uradi, ti dođeš kod nas i mi uradimo to za tebe. Mi napravimo to. Ukoliko ne možemo, onda ne možemo da uradimo. U principu, svaki takav težak projekat smo uspeli da napravimo. I uvek smo bili drugačiji jer smo mi klijentima vraćali kad nam oni pitaju “request for proposal”, mi njima vratimo pitanje ako nam se ne sviđa projekat kao “pitamo je, zašto vi ovo radite”? Mi mislimo da treba da uradite ovo drugo, a ne ovo. I često klijenti su rekli “kao a, zanimljivo”, neki su rekli “pa vi ste bre, nećemo s vama da radimo, da vi nama kažete šta mi treba da radimo”. To je bilo super jer na neki način bio filter da odmah odbaciš klijenta koji nije za nas. Ali Logitech je iskapirao to i mi smo im rekli kao “mislimo da ovo nije dobra ideja za vas da pravite Google TV, ali OK pomoći ćemo vam. Napravili smo neki dizajn, whatever. Ništa to se ugasi, zatvori se. I malo kasnije opet se jave kao “hej, hoćete da da pravite za nas kao budućnost, trend kao koncepti za mobile music”. Kao, “what’s the future of music? Of sound?” Pa kao hajde. Imamo samo, pa koliko je dugačak projekat? Pa samo dve nedelje i treba da počnete juče. I kao pa hajde. Super. I mi seli ovako svi nas na za kompjuter, all hands on deck. Bam, uradimo projekat, damo im nekih deset potpuno ludačkih zvučnika koje i to dan danas kad bih ih napravio, to je bilo kao “vau, šta je ovo?”. A to je sad već mnogo ozbiljniji nivo i tehnološki, napredniji, ideje su nam mnogo solidnije, nema tu više i rendering i sve smo radili jak paket. Pošaljemo, oni javljaju se, kaže “mi hoćemo s vama da radim”. Šta? Pa kao “vi ste pobedili na konkursu kao vaše rešenja su super i hajde da radimo”. Pa šta da radimo? “Pa treba u stvari da nam pomognete da dizajniramo Bluetooth speaker”. Pa mi kažemo OK. Šta kao Jawbone? Pa da. Kao “we need to design a Jawbone killer”. I ja njima odmah kažem na telefonu, pa mi nismo pravi tim za vas. We don’t design killers. We can design something that no one has ever seen and no one has ever experienced, ali mi ne da, ne radimo na taj način da pravimo killers of other people’s products. I onda više tišina na drugoj strani Logitech-a. Oni kažu: pa mi mi smo OK sa tim. Napravite vi kako vi mislite da treba da bude. Kažem važi. Napravim PRD, mi smo sami napravili PRD, product description i product frame oko projekta kakav da bude zvučnik i rekli smo OK. Napravićemo ga kao mi mislimo da treba taj zvučnik da, da taj proizvod bude. To je bio početak Bluetooth speaker-a. Prvi je bio jedini, praktično Aliph. Mislim da se zvao Aliph ili tako nešto. Ne, Jawbone se zvala firma, radila onaj mali cube.

Ivan Minić: I Hip Hop-eri su radili one male cube.

Branko Lukić: Da, a ironično je što je lik iz Logitech-a izmislio to. To je lik iz Logitech-a izmislio i nudio je tu ideju Logitech-u. Međutim, niko nije bio zainteresovan, on napusti Logitech, ponese svoj IP i dao ga je Jawbone-u i Jawbone je napravio to. Veliki biznis od toga. Međutim, mi kao seli tu, isplanirali smo da radimo i the rest is history. Mislim napravili smo puno, tu smo saželi svu našu snagu koju imamo kao studio. I hteo sam da napravim nešto najluđe što nikada nismo uspeli da napravimo ranije. Da napravim proizvod koji je za mobilnu muziku koji ima smisla. Koji nije samo neka tehnološka iteracija nečega što je postojalo ranije. I prva stvar koju koju sam hteo da uradim, da napravim muzički instrument, a ne objekat. Ne proizvod kao tipično u smislu, akustični. Nisam hteo da bude stereo, nego da bude samo muzika. Ti kad slušaš nekog ko svira gitaru, ti se ne pitaš da li je ovo stereo. Ti samo slušaš gitaru. Tako je došla ideja za special acoustics. I hteo sam da bude objekat. Da ne možeš da uopšte vidiš… To je uvek bio cilj u našem studiju. 360 degree design. Mi smo uvek radili inženjering na taj nivo, pošto smo i inženjering radili u našem samom studiju, da tako bude inženjering da ti ne možeš da vidiš gde dizajn prestaje i gde inženjering počinje. Kao što je violina. Ti violinu kad vidiš, ne može da bude bolje od toga. Kakva je violina, to je vrhunski. Ne možeš ništa da napraviš bolje od violine. I zvuk koji pravi je apsolutno neviđen. E, tako smo radili boom. I onda sam odlučio OK, napravimo da bude veličina konzerve otprilike, znači da može da fit-uje u u bajk water bottle holder, da može da bude u backpack. I još jedna stvar, od kog materijala da napravimo? To smo dugo razmišljali, razmišljali, razmišljali, razmišljali. I ja skapiram. Sedim u Aron stolici i bansi-em i gledam kožu na ruci, gledam, hm. Koža je nežna, a traje sto godina. Nešto od metala jako pa polomi se posle par godina. I ja sedim ovako u stolici i Aron stolici ja pogledam stolicu i ona bio kao momenat kad je u Odiseji kad je bacio, kad je majmun bacio kost, bukvalno je bilo taj momenat sa koskom kad je iskapirao. Majmune kad je bacio i ja ono majmun brate, sedim u stolici i kažem ljudi, to je to. Uzećemo materijal kao što je Aron chair. On je jači nego bilo kakav jak materijal koji se koristi u consumer electronics. I on je, Steve pogleda kaže da, idemo bum, rokamo. Acoustic skin. I mi onda krenemo u taj development. Napravimo prototip. I onda na na sam vrh kao cherry on top of cake ja kažem nećemo da radimo UI, nećemo da radimo dugmiće, napravićemo brend za zvuk koji je u stvari UI. Napravimo plus i minus. A plus i minus ti je, kad pogledaš apstraktno i emotivno i metaforično, plus i minus je tiho, bučno, sporo, brzo, uh, jazz, punk. Ili jazz ili metal, whatever. Kompletno imaš celu, ceo brend ti je utočen u plus i minus. Dva matematička znaka. Ja kažem ovo, Ultimate Ears, to je to. That’s it. Bilo je potpuno završeno. Stavili smo ga na skateboard, culture, ubacili smo sve. I rekli Logitech-u, pogledajte ovo je proizvod. Izvini. Vi ste u problemu. Logitech tad je bio stok 6 dolara i 70 centi. Tako na 6 dolara i 72 centi je bio stok. Znači Logitech je bio ono na potpuno sam kraj. Znači skoro da propadne kompanija. A pre toga su bili na 40 i nešto dolara. Znači bili su u milijardama dolara i odjedanput su pali na. Jer su išli ono race to the bottom, pravili su miševe koji su koštali 10 dolara mislim, trka na dno bureta. I kažem “ej, mi smo guglovali vaše proizvode”. Za nas, Logitech, mi im rekli bukvalno šta mislimo. Sede ispred nas svi executives, ceo C-suite. Ja na slajdu pokazujem, ja pričam, pogledajte šta smo mi videli na Googlu. You guys make the ocean of black plastic. Znači to je, to je insult. To je zaista insult kad bi klijentu nekom rekao. Mene uopšte nije bilo zanimalo. Ja sam hteo njima da kažem istinu. I treba da uradite ovo. I pokažem im bum. Oni gledaju bum. Ono ljudi, bilo je ono veliko oduševljenje. Kad smo napravili model, kad je došao founder, Daniel Borel koji je, napravio Logitech, jedan od dva-tri founder-a i on i oni su skakali. Znači svi smo skakali. Jer kad smo to kad smo napravili model u Tajvanu smo napravili jedan model koji je one-to-one pravi, izgleda kao pravi proizvod. Ima čak i LED da se upali. Ljudi su poludeli. To je bilo toliko izvan bilo čega što je ikada napravljeno u tom prostoru. I svima je bilo jasno gde si odjednom. I svi su ubacili resurse, svi su hteli da rade na ovom projektu. To je bila interesantna, suštinska transformacija kompanije, koliko je to bila deep transformacija, koja je bukvalno palila nešto unutra u kompaniji, kao plamen. I to je pomoglo, taj proizvod nikada ne bi postojao da nismo imali neverovatan tim inženjera, da mi kao non-object nismo imali neverovatan tim inženjera, ali i na strani Logitecha, Navigena. Potpuno su insistirali da mi radimo proizvod, da mi vodimo ceo development na način na koji non-object razvija proizvode. Nisu hteli da primene njihov playbook, nego naš playbook. I danas kada pitaš Denisa ili Nila ili bilo koje ljude kako je to rađeno, kažu: da, we were learning from you guys. Znači mi smo radili za razne industrije, ne samo za jednu, tako da imamo robustan sistem razvoja i proizvod, i kad dođe momenat napravimo ga. To je bilo toliko avangardno u to vreme, ne možeš da uopšte shvatiš. Reggie Watts, niko nije znao za Reggie Watts-a. A znaš za Reggie Watts-a?

Ivan Minić: Znam, znam.

Branko Lukić: On je neviđen lik. I njega smo stavili, oni su odlučili u Logitech-u da bude on promoter u početku. To je bilo toliko avangardno da ljudi su bili u šoku. Ja se sećam kad je izašao proizvod, Apple tim ceo je ono, kupili su, isekli su Boom levo i desno. Ne mogu da veruju da je to Logitech napravio. Amazon tim bukvalno u šoku, Google tim, Facebook, tad je bio Facebook, sad je Meta. Uh… Sony, Philips, LG, Samsung, Huawei. Dan danas mi je smešno kad odem, sad sam bio u Kini. Huawei speaker imam slike na telefonu, isti Boom znači plus i minus. JBL dođe i to je bio ono long term, to je bio veliki problem za za Logitech. Ne moramo sad o tome puno, ali u principu JBL je sve ukrao od od Boom-a i pošto su oni marketing firma, a Logitech nije marketing firma. Tu je bio neki komplikacije i jednostavno vremenom je UE malo izgubio steam i to. Ali u međuvremenu je postao toliko huge da je ceo Logitech se izgradio na tome. I tako je došao onda Alastair, Alastair je ušao kao novi dizajn direktor za za Logitech, da napravi dizajn studio u okviru Logitech-a. On je došao iz Nokia-e. I Bracken Darrell je CEO preuzeo, angažovan je da bude novi CEO za Logitech i tako je počelo Logitech-u potpuno nova etapa, deset godina građenja studija za dizajn i svih proizvoda. I stok je otišao na 40 i nešto dolara vrlo brzo posle toga. Red Bull je došao, Formula 1, pa je Red Bull onda radio Red Bull versus Boom, imaš video, Formula 1 vozači su obožavali Boom, svako je to nosio kući. Uh… Puno raznih video pravljeno po celom svetu. I i imao je veliki following na Wired magazine, na Fast Company, na Verge. Gomila ljudi je ono baš volelo šta je Boom uradio. I onda se vidi industriju koja je počela potpuno transformaciju gde sam video ceo Google tim je doneo material dizajn i onda je doneo ceo novi dizajn sa with fabric. Preko elektronike. Onda je Apple posle nekoliko godina posle nas napravio prvi put onaj fabric na, zvučnik pre svega, napravio zvučnik uopšte. U tom kontekstu, ne kao ranije Harman Kardon. I tako je to počelo. I jednostavno radili smo na stotinama projekata sa Logitech-om i drugim, drugim kompanijama, uključujući i Dolby. Radili smo za Dolby. Isto 2017. smo dizajnirali, Dolby nas je pitao da uradimo za njih prvi, first ever consumer electronic product, koji je bio u stvari headphones. Dolby je uradio slušalice. Ja, ja brate ja stojim ovako u studiju sa ekipom, kažem “ljudi bre, jeste vi svesni da je ovo Dolby?” Ja se sećam Dolby na mom malom deku, znak Dolby na mom malom deku u Beogradu u zelenim policama onim komunističkim malim od Piroćanca, kako li se zvala već, 20. Oktobar nameštaj onaj zeleni, svi smo imali isti nameštaj, zeleni sa onim zelenim okruglim kvakama brate. Ja se sećam dan danas mog jednostavnog deka i Dolby logo i da mi sad Dolby nas pita da radimo slušalice. Uvek sam to kao dete, uvek sam imao taj dečački, malo dete uvek mi je bilo važno da da gledam svet kao malo dete. I tako je to počelo. Znači i onda Nespresso, pa smo radili za njih isto ludački projekat, pet i po godina smo radili s njima, pet godina na izuzetno komplikovanom i super advanced coffee machine koji ima i digitalni servis. Svašta smo razvili, znači ludačke stvari. Anyway. 

Ivan Minić: Šta je bio tvoj zadatak u Logitech-u i kako se on menjao kroz vreme?

Branko Lukić: Pa u to vreme nismo mi još radili u kao deo Logitech-a kao firma njihova, nego 2018. se to dogodilo i postajemo deo kompanije. Mi se oduševili. Ja se pitao kao što nisam ovo ranije radio, jer smo već s njima anyway radili puno. I moja uloga u Logitech-u je bila da i mog tima celog, da budemo cutting-edge tim koji radi sa svim biznis units across all the silos, across all the BGs. Znači za gaming, za work, za education, za sve. I da radimo cross the board i da radimo R&D. Znači da radimo projekte koji su look forward, koji mogu da budu takvi da mogu da hrane pipeline i da guraju novi IP, da kreiraju novi IP i da krenemo u u novu vrstu proizvoda.

Ivan Minić: Dakle nije bilo poenta ni u jednom trenutku da se iteriraju postojeći proizvodi, nego da se prave nove stvari potpuno.

Branko Lukić: Ne, ne, ne za moj tim. Moj tim je bio, napravili smo takav dil, što je bilo u stvari fenomenalno. Napravili smo takav dil da mi imamo otvoren studio, van zgrade njihovih, jer mi smo napravili naš studio u Portola Valley. I to je bilo vrlo, vrlo važno i to je Alastair-u treba se zahvalimo jer on je video to da je važno da nas ne usisa mašina. Jesmo mi deo Logitech-a, mi jesmo u Logitech-u, ali imamo malu našu operaciju da ne moramo da mislimo o mašini. Nego da budemo u svojoj slobodi i da uvek možemo da vidimo spolja šta treba da uradimo. I tu smo radili stotine i stotine projekata cutting-edge, all kind of stuff.

Ivan Minić: Kad se pogleda tvoj LinkedIn tu postoje neke tri pozicije. Šta su te tri pozicije koje si radio?

Branko Lukić: U Logitech-u, je l’ to?

Ivan Minić: Pa da.

Branko Lukić: Pa bio je kao, prvo ono, to je korporativni taj svet gde ulaziš u svet, pa je bilo kao dizajn, uh, distinctive, kako se to zove već, distinguished designer. To ti je neka kao visoka pozicija u tom, u svakoj korporaciji ima te nivoe. Znači ti imaš kao IC i imaš menadžer levels. I sad ti imaš levels to koji, distinguished designer, to ti je moraš da budeš distinguished i da si imao rezultate i da si napravio success na marketu i da znaš kako da radiš pravu transformaciju inovacije. Kako da zapravo ti, ti si čovek koji zna kako da napravi zapravo proizvod. Da bude proizvod pravi breakthrough. Svi pričaju o breakthrough, ali jedno je pričati o breakthrough, a drugo je iteracija neka mala promena, treća je breakthrough. I onda sam onda su me postavili da budem dizajn fellow, koji je bio prvi u istoriji Logitech-a dizajn fellow. I onda ubrzo posle toga AI fellow. Jer sam se prebacio 2022. u, kompletno sam se prebacio u AI. 

AI I BUDUĆNOST DIZAJNA

Ivan Minić: To je, mislim, priča za sebe. Hajde da to ostavimo za neku narednu epizodu. Prvi sledeći put kad budeš dolazio i budeš imao vremena. Uh, ali ipak da da ne bude da se nismo ni dotakli toga. Uh… Kako ti vidiš ulogu AI-a u tvom poslu, a kad uzmeš u obzir i da ono postoje masovni korisnici koji takođe imaju pristup.

Branko Lukić: AI je big deal zato što je po prvi put alat koji se adaptira na usera, na korisnika. Mi smo do sada uvek imali sve što imamo oko nas, počevši od pećine u kojoj smo deljali kamen pre dva miliona 800.000 godina, whatever, do danas, mi smo se uvek adaptirali na alate koje smo napravili sami. Vremenom je onda postao software, pa je vremenom postao još komplikovaniji software, pa si uvek morao da učiš. Pa onda violina, moraš si godine da provedeš da naučiš kako da sviraš violinu, decenije. Telefon, nikad nismo trenirali palčeve da da rade to što rade danas. Voženje kola, znači svesnost okruženja pri velikoj brzini, nikad to nije postojalo dok nismo napravili auto. Međutim AI je interesantan i dramatično drugačiji od svega, što je mentalan, što je direktno involviran sa human mind. Ja studiram human mind već dosta dugo, ima oko decenije. Uh, dosta duboko. Plus praksa u meditaciji i sve to doprinelo je dosta mojem razumevanju ljudskog uma, svesti i i generalno usera. I sad to je baš se perfektno pogodilo na neki način u u pojavi AI-a u formi koja se pojavila. Jer je AI alat koji se adaptira na tebe. Tu ima i dobrih i loših strana. Nemamo sad vremena da ulazimo u to, ali to je ono velika velika osnovna razlika. Što ljudima često može ovako da preleti preko glave, pa OK to, ali ja pitam ljude da se dosta dobro duboko razmišlja o tome šta to znači. Jer to je praktično jedan meshement. To je jednostavno kombinacija, kognitivno, to je kognitivni alat. Kao što si ranije imao četkicu pa si slikao i crtao, učio da radiš četkicom, ti sad imaš kognitivnu četkicu, koja možeš da eksponencijalno dođeš do nekog rešenja, do nekog artefakta, koje ranije je bilo potrebno da nedeljama radiš na tome. Tipa… Kako još može da se objasni? Kao da je došlo from thought to reality. Znači od misli do stvarnosti uvek ima jedan journey. Hoćeš da napraviš picu večeras kući. OK, a, to je kao voleo bih da napravim to, ali treba mi brašno, moram da kupim ovo, treba mi pršuta, paradajz. To je čitav journey imaš. Pa to kupiš te komponente, dođeš kući, kuvaš. Dok to postane pravo. A sad se sa AI to je dramatično se potpuno promenilo jer je time-collapse se dogodio. I to je big deal zato što ima dosta ljudi u medijima koji su sofa AI people. Koji imaju verovatno veliki uticaj u medijima, ali ne znam koliko su praktično koriste AI. Jer da bi ti shvatio eksponencijalnu promenu, uh, eksponencijalni impakt koji ima AI na na na naše razmišljanje i na rad, ti samo to možeš da shvatiš ukoliko koristiš AI. Da počneš da razumeš exponential nature of AI. I još jedan način kako treba da se isto razmišlja o AI, kako je dobro razmišljati o AI koji je isto onako disorienting za dizajnere često i za ljude kad im pričam. Ovo je da je AI kao voda. Kao kad kiša pada. E će da dirnuti sve. Jer on praktično, svi sistemi u kojima je trenutno ekonomija i ceo svet zasnovan je zasnovan na human speed, na brzini čovekovoj. Svi playbooks, način na koji razvijamo proizvode, znači imaš a, b, c, d. Svi ti sistemi koji mi imamo u svim kompanijama su kao, kao recimo ink on paper. I kad to staviš, kao ink i kad ti sad se dogodi kad sipaš, kad staviš mastilo u vodu, bukvalno se rastopi na sve strane, da. Šta hoću time da kažem? To zvuči kao metafora, u stvari to meni je izuzetno važno da se duboko razume. AI je toliko fluidan da zavisi od tvog, tvoje dubine razumevanja AI-a, kakav ćeš imati ishod u tvom radu sa AI-om. I kada posmatraš gde je kao jedan, jedna, a body of water kao okean, svi naši sistemi koji imamo su ti kao mastilo koje palo u tu vodu. To znači da praktično AI challenge-uje sve trenutne norme koje imamo. To je suviše overwhelming za ljude da razmišljaju, ali u principu je fenomenalno zato što pomera granice na kakav god želimo način. Naravno stvara ti i paniku za velike igrače, za velike kompanije, pogotovo za established kompanije koje još uvek ne znaju kako je da da primene, odnosu na kompanije koje su native to AI, koje su mlađe, male grupe, grassroots i tako dalje. U svakom slučaju, AI je fenomenalan ali je i opasan, zato što postoji problem, fundamentalni problem u LLM-u koji je knowledge collapse. Ja isto volim da dodam u to creativity collapse. Zato što način na koji algoritmi rade je kao jedan dugačak levak. Sve uži, uži, uži, uži. Znači ukoliko koristimo te informacije i oslanjamo se često na AI, vremenom će ta istina da postane sve manja, manja, manja, manja i postati će samo jedna jedna vrsta informacija na kraju koja je komprimovana u neki average.

Ivan Minić: Uvek postoji to.

Branko Lukić: Znači it’s always going to the mean. Tako i algoritmi rade. Traže mean i svega da isčupaš šta je average vektor. I ono što je zanimljivo možemo da odemo dugo u tu diskusiju, ali eto to možda je bolje da stanemo u tom momentu.

Ivan Minić: Mislim postoji taj jedan mnogo jednostavan problem, a to je da kada ga puniš novim stvarima koje su nastale na isti način, dešava se kanibalizacija. Kao i u svakoj drugoj situaciji gde se dešava kanibalizacija, kad imaš to, sve to teži na kraju ka jednoj stvari i zato je jako važno ostati originalan odnosno stvarati originalne stvari, a ovo koristiti…

Branko Lukić: Upravo to. Kao…

Ivan Minić: A je sirota nović kao veću lopatu.

Branko Lukić: Da, da, da. Kao veću lopatu.

Ivan Minić: Jer je to na kraju dana to. To je ta poluga koju ti sada imaš da možeš da ubrzaš, da možeš da pojačaš, da možeš da proširiš mnogo više nego što si mogao.

Branko Lukić: Upravo to. I i moj fokus trenutno u AI je upravo ta, upravo to što si rekao. Jer ja radim na građenju tog layer-a između kreativnog rada kao što je dizajn i AI sistema ili bilo koji knowledge work, kako da preneseš ljudski fingerprint, creative fingerprint u sistem i da taj outcome bude autentičan. Ali ne na način kako je autentičnost postoji danas, gde je samo human made. Hoću da bude drugačija vrsta autentičnosti. I gradim neke sisteme koji su pre-linguistic, capture, pre-verbal, capture, kako da se recimo prenese uh, vizualni deo razmišljanja u sistem koji je jedinstven tebi, a ne samo average.

Ivan Minić: Branko hvala ti puno. Iskreno, jedva čekam da snimimo taj treći deo neki naredni put kad budeš dolazio, kad budeš imao vremena. Uh, ali ipak da da ne bude da se nismo ni dotakli toga. Uh… Kako ti vidiš ulogu AI-a u tvom poslu, a kad uzmeš u obzir i da ono, postoje masovni korisnici koji takođe imaju pristup?

Branko Lukić: AI je big deal zato što je po prvi put alat koji se adaptira na usera, na korisnika. Mi smo do sada uvek imali sve što imamo oko nas, počevši od pećine u kojoj smo deljali kamen, pre dva miliona 800.000 godina, whatever, do danas, mi smo se uvek adaptirali na alate koje smo napravili sami. Vremenom je onda postao software, pa je vremenom postao još komplikovaniji software, pa si uvek morao da učiš. Pa onda violina, moraš si godine da provedeš da naučiš kako da sviraš violinu, decenije. Telefon, nikad nismo trenirali palčeve da da rade to što rade danas. Voženje kola, znači svesnost okruženja pri velikoj brzini, nikad to nije postojalo dok nismo napravili auto. Međutim AI je interesantan i dramatično drugačiji od svega, što je mentalan, što je direktno involviran sa human mind. Ja studiram human mind već dosta dugo, ima oko decenije. Uh, dosta duboko. Plus praksa u meditaciji i sve to doprinelo je dosta mojem razumevanju ljudskog uma, svesti i i generalno usera. I sad to je baš se perfektno pogodilo na neki način u u pojavi AI-a u formi koja se pojavila. Jer je AI alat koji se adaptira na tebe. Tu ima i dobrih i loših strana. Nemamo sad vremena da ulazimo u to, ali to je ono velika velika osnovna razlika. Što ljudima često može ovako da preleti preko glave, pa OK to, ali ja pitam ljude da se dosta dobro duboko razmišlja o tome šta to znači. Jer to je praktično jedan meshement. To je jednostavno kombinacija, kognitivno, to je kognitivni alat. Kao što si ranije imao četkicu pa si slikao i crtao, učio da radiš četkicom, ti sad imaš kognitivnu četkicu, koja možeš da eksponencijalno dođeš do nekog rešenja, do nekog artefakta, koje ranije je bilo potrebno da nedeljama radiš na tome. Tipa… Kako još može da se objasni? Kao da je došlo from thought to reality. Znači od misli do stvarnosti uvek ima jedan journey. Hoćeš da napraviš picu večeras kući. OK, a, to je kao voleo bih da napravim to, ali treba mi brašno, moram da kupim ovo, treba mi pršuta, paradajz. To je čitav journey imaš. Pa to kupiš te komponente, dođeš kući, kuvaš. Dok to postane pravo. A sad se sa AI to je dramatično se potpuno promenilo jer je time-collapse se dogodio. I to je big deal zato što ima dosta ljudi u medijima koji su sofa AI people. Koji imaju verovatno veliki uticaj u medijima, ali ne znam koliko su praktično koriste AI. Jer da bi ti shvatio eksponencijalnu promenu, uh, eksponencijalni impakt koji ima AI na na na naše razmišljanje i na rad, ti samo to možeš da shvatiš ukoliko koristiš AI. Da počneš da razumeš exponential nature of AI. I još jedan način kako treba da se isto razmišlja o AI, kako je dobro razmišljati o AI koji je isto onako disorienting za dizajnere često i za ljude kad im pričam. Ovo je da je AI kao voda. Kao kad kiša pada. E će da dirnuti sve. Jer on praktično, svi sistemi u kojima je trenutno ekonomija i ceo svet zasnovan je zasnovan na human speed, na brzini čovekovoj. Svi playbooks, način na koji razvijamo proizvode, znači imaš a, b, c, d. Svi ti sistemi koji mi imamo u svim kompanijama su kao, kao recimo ink on paper. I kad to staviš, kao ink i kad ti sad se dogodi kad sipaš, kad staviš mastilo u vodu, bukvalno se rastopi na sve strane, da. Šta hoću time da kažem? To zvuči kao metafora, u stvari to meni je izuzetno važno da se duboko razume. AI je toliko fluidan da zavisi od tvog, tvoje dubine razumevanja AI-a, kakav ćeš imati ishod u tvom radu sa AI-om. I kada posmatraš gde je kao jedan, jedna, a body of water kao okean, svi naši sistemi koji imamo su ti kao mastilo koje palo u tu vodu. To znači da praktično AI challenge-uje sve trenutne norme koje imamo. To je suviše overwhelming za ljude da razmišljaju, ali u principu je fenomenalno zato što pomera granice na kakav god želimo način. Naravno stvara ti i paniku za velike igrače, za velike kompanije, pogotovo za established kompanije koje još uvek ne znaju kako je da da primene, odnosu na kompanije koje su native to AI, koje su mlađe, male grupe, grassroots i tako dalje. U svakom slučaju, AI je fenomenalan ali je i opasan, zato što postoji problem, fundamentalni problem u LLM-u koji je knowledge collapse. Ja isto volim da dodam u to creativity collapse. Zato što način na koji algoritmi rade je kao jedan dugačak levak. Sve uži, uži, uži, uži. Znači ukoliko koristimo te informacije i oslanjamo se često na AI, vremenom će ta istina da postane sve manja, manja, manja, manja i postati će samo jedna jedna vrsta informacija na kraju koja je komprimovana u neki average.

Ivan Minić: Uvek postoji to.

Branko Lukić: Znači it’s always going to the mean. Tako i algoritmi rade. Traže mean i svega da isčupaš šta je average vektor.

Ivan Minić: Svaki statistički model teži tome, na kraju dana.

Branko Lukić: Da. Upravo to. Oni teže tome, to je fundamentalni problem algoritmički. Kako kako LLM radi. I ono što je zanimljivo možemo dugo u tu diskusiju, ali eto to možda je bolje da stanemo u tom momentu.

Ivan Minić: Mislim postoji taj jedan mnogo jednostavan problem, a to je da kada ga puniš novim stvarima koje su nastale na isti način, dešava se kanibalizacija. Kao i u svakoj drugoj situaciji gde se dešava kanibalizacija, kad imaš to, sve to teži na kraju ka jednoj stvari i zato je jako važno ostati originalan odnosno stvarati originalne stvari, a ovo koristiti…

Branko Lukić: Upravo to. Kao…

Ivan Minić: A je sirota nović kao veću lopatu.

Branko Lukić: Da, da, da. Kao veću lopatu.

Ivan Minić: Jer je to na kraju dana to. To je ta poluga koju ti sada imaš da možeš da ubrzaš, da možeš da pojačaš, da možeš da proširiš mnogo više nego što si mogao.

Branko Lukić: Upravo to. I i moj fokus trenutno u u AI je upravo ta, upravo to što si rekao. Jer ja radim na građenju tog layer-a između kreativnog rada kao što je dizajn i AI sistema ili bilo koji knowledge work, kako da preneseš ljudski fingerprint, creative fingerprint u sistem i da taj outcome bude autentičan. Ali ne na način kako je autentičnost postoji danas, gde je samo human made. Hoću da bude drugačija vrsta autentičnosti. I gradim neke sisteme koji su pre-linguistic, capture, pre-verbal, capture, kako da se recimo prenese uh, vizualni deo razmišljanja u sistem koji je jedinstven tebi, a ne samo average.

Ivan Minić: Branko hvala ti puno. Iskreno, jedva čekam da snimimo taj treći deo neki naredni put kad budeš dolazio, kad budeš imao vremena. Hvala ti na tome što si nas sve pokrenuo na neko razmišljanje. Šta ćemo sa tim razmišljanjem da uradimo, to je sad veliko pitanje i vrlo je lično pitanje individualno za svakog od nas. Ali i tvoja priča je još jedna priča o tome da ako si dovoljno blesav, možeš i s Kumodraške 1 da stigneš tamo gde si ti stigao. Tako da nije loše za jednog momka s Voždovca. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.