Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Branko Lukić. Ime vam možda ne zvuči poznato, ali Branko je industrijski dizajner i generalno dizajner sa više od 30 godina karijere i mnogi od projekata na kojima je radio su bili ili su i dalje sastavni deo našeg života. U ovoj prvoj epizodi pričamo o njegovom odrastanju, formiranju, obrazovanju i dolazimo do trenutka njegovog odlaska u Ameriku u Silicijumsku dolinu. Videćete da je to jedna vrlo nevina, obična priča momka koji je odrastao u vrlo skromnom okruženju, u radničkoj porodici sa gomilom problema, kakve su uostalom imali mnogi u tim generacijama. A opet, na kraju, postigao je nešto potpuno neverovatno. U prvoj epizodi, doduše, bavimo se građenjem do trenutka tog cilja da se ode u Ameriku. Uživajte. 

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Branko, dobro mi došao.

Branko Lukić: Hvala na pozivu. Bolje vas našao.

Ivan Minić: I hvala našem drugaru i gostu u jednoj od prethodnih epizoda, mislim 199., nisam siguran, ovaj Dejanu Patakiju koji nas je spojio. Sad se ispostavilo da tu ima dosta poveznica, ali da da on nije napravio tu ovaj intervenciju, ne bi se to desilo ovako brzo, a mislim da je jako važno da da se desi i da ispričamo ovaj tvoju priču, ono od čega si krenuo, šta si napravio i gde si sad, jer je svaka od od tih ovaj, svaki od tih segmenata je vrlo interesantan. Ukratko, hajde mi se predstavi u nekoliko rečenica.

Branko Lukić: Moje ime je Branko. Bavim se dizajnom i ja sam znači počeo sam ovde u Beogradu, rodio se u Beogradu, Srbija, koordinate, Voždovac i ’98. otišao u silikonsku dolinu i nisam se odatle ni pomerao. Znači ostao sam u istoj lokaciji. Duboko umrežen u tehnologiju i ovaj posao kojim se bavim. I kako bih, šta bih ti još mogao da dodam? Znači vrlo aktivan, zadnje tri godine kompletno sam se prebacio u AI.

Ivan Minić: Ti si kroz karijeru vodio razne timove, imao studio, odnosno imao nekoliko da kažemo firmi koje su bile dizajn studio. Najpoznatija je Nonobject, ovaj, koja je onako postala vrlo jedno zanimljivo ime duži niz godina za te neobične, inovativne projekte, inovativne, uh, projekte u u u domenu često interfejsa između ljudi i tehnologije, inovativnih načina upotrebe tehnologije. Ovaj, ali hajde pričaćemo o svemu tome ovaj kad dođe vreme, čisto da damo ljudima referencu da da te povežu sa nečim što im je možda poznato. Ali hajde da krenemo kako inače ovaj uvek krećemo u Pojačalu sa Munchmallow pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Branko Lukić: Direktor sveta. Ne, ovo je malo smešno to u stvari. Hteo sam da budem astronaut, ali nisam mogao da vidim jasno kuda, nije postojala škola. I pitao sam jedan dan kevu: “Hej,” pošto sam video da je svet, ono, ima puno problema. Pitao sam kevu: “Je l’ ima škola za direktora sveta?” I ona me je, ona se smejala, kao gleda me. Sećam se tačno njenog lica kao: “Pa Banče moj, nema, nema takve škole.” A ona je radila rentgen u to vreme. A ne mogu da zamislim šta je ona pomislila u glavi kad je to, kad sam joj to pitao. Mali znaš, 10 godina, 6, 7, 8, ne sećam se tačno.

Ivan Minić: Progovara Kumodraške.

Branko Lukić: Kumodraške, da.

Ivan Minić: Kakvo je bilo okruženje u kome si odrastao? Znači, ti si da kažemo jedna od onih generacija koje su malo starije od moje, tako da si ti zahvatio Jugoslaviju u jednom značajnom delu, ono, tvog odrastanja i formiranja. Kod mene je to mnogo kraće. Meni je Jugoslavija se raspala kad sam ja imao šest, sedam godina. Znači ja se ni ne sećam onog lepog što je tu bilo. Ovaj, a kad smo pričali, ti se zapravo sećaš mnogo nekih lepih i interesantnih stvari koje su se dešavale u tom periodu koji je svakako bio težak ovaj, u tom periodu kad si ti odrastao.

Branko Lukić: Da, baš je to sjajno pitanje i moglo bi o tome dosta dugo da se priča. Pada na pamet odmah Tito, znaš ono, to je vreme kada, kada nekad objašnjavam to vreme ljudima u Americi, ja kažem hej, rodio sam se u prošlom milenijumu. I živeo sam u vreme Tita. I ti kad pogledaš sad to kao vau, to deluje da je bilo pre 200 godina. To je bilo odavno. Ali pomenem to zato što je to bilo potpuno drugačije vreme nego danas. Znaš, dva kanala na televiziji, crno-beli televizor, crtani film u 7:15, treba da uključiš TV dok se zagreje slika. Morao si da tajming radiš dobro da bi video crtani film na vreme. Mali program, udara nogica u televizor. To vreme je bilo potpuno sporije nego danas. I imam mnogo divnih memorija iz tog, iz sećanja iz tog vremena, kako je koliko smo provodili vremena napolju, nije bilo ekrana, nije bilo, druženje je bilo ono što je bilo najvažnije. I i imaginacija. Jer naša imaginacija nam je pomogla da vidimo stvari koje želimo. Znači, možda taj svet realno je drugačije bio i možda je bio i jeste bio i teži i grublji. Spolja, ali sećanja koja imam iz detinjstva su su ono, potpuno topla i i lepa. Kauboji, Indijanci, to sad nije OK da se pominju tu ti termini na taj način više, ali igrali smo kauboji Indijanci, kotrljali točak niz brdo, radili gomilu smešnih stvari. Uzimali komade šporeta starih pa se sankali niz niz livade i tako dalje. Krali trešnje. Mislim, ispostavilo se da kraj u kojem sam odrastao, to je Kumodraška ulica broj jedan. Ti je ona ta anomalija, ta velika zgrada, ostale su sve male kućice.

Ivan Minić: Da, da.

Branko Lukić: I tu ti je na primer, sve je bilo sporije, znaš, sve je bilo ono, pa kao hajde idemo napolje, zapalimo napolje. Nešto nam se klopa, odemo u samoposlugu, četvrt hleba i pašteta. Pričam sad, ti pričam random. Ja sam ADHD čisto on for the record i danas kad budemo pričali, biće puno tu D rails, znači. Ima tu paralelno, moj mozak uvek hoće paralelno da ti priča nekoliko stvari u isto vreme, znači. Uđemo u prodavnicu, zapalimo, krademo nekad malo neke stvari, krali smo gajbice za za skijice za zimu, pošto nisi imao ništa, pa smo morali da pravimo skijice. Ne znam da li je to bilo kad si se ti rastao. Ali male skice, gde uz najbolja gajbica je bila od Coca-Cola. E sad to je bilo teško. Morali smo da ukrademo to. I verovatno sam oštetio karmu u to vreme dosta, al smo uvek smo slali mog burazera, jer on je bio luđi u onom smislu kao bio je hrabriji za te stvari i onda on nabavi nama nekad Coca-Cola gajbicu i mi je sečemo testericom onda odeš gajbi i šerpica na ringlu, vode i saviješ prednji deo i mogu da se skijaš. Potpuno random, pazi ilustracije, ali u.

Ivan Minić: To je ono magično vreme kada je Coca-Cola od litar bila u staklenim flašama i kada je sva ambalaža za svo piće bila povratna.

Branko Lukić: Da, sve je bilo povratno, da. Bilo je praktično dosta u stvari ekološki potpuno OK. Nisi imao previše stvari. Sve je bilo pojednostavljeno kad pogledam sad unazad. Nisi imao hiljade stvari o hiljade vrste majice, hiljade ovog, hiljade onog. Odeću smo pravili tako što odeš do krojača. Keva nas odvede do krojača i kao hajde, izmeri njega, izmeri, da napravimo pantalone i to je to. Ti traju pantalone koliko hoćeš, samo se produžavaju posle. I to praktično kad pogledaš sad unazad, to je bolje nego, ekološki je bolje nego što što je danas. Anyway, znači vreme pamtim kao jedno veliko drugarstvo. Dobro bio je Branko Kockica, to je bio big deal za nas u to vreme. Zmaj i i kako se zvala čuvena serija na televiziji?

Ivan Minić: Bio je posle Aca poštar, a bio je Neven.

Branko Lukić: Neven, Neven je bio čudo, da. To je ono bilo za nas kao vau.

Ivan Minić: Timoti Bajford.

Branko Lukić: Da, Timoti Bajford, to je baš bilo fenomenalno kako je to i opstanak, survival. To je bilo znači big impact.

Ivan Minić: Mislim, postojao je ceo obrazovni program.

Branko Lukić: Da, ceo obrazovni program je bio fenomenalan. I onda svako jutro, sećam se zimski raspust je uvek bio onako cozy time zato što prvo kad sneg padne napolju, Beograd je drugačije izgledao. I manje saobraćaja je bilo, i dalje je bilo saobraćaja, ali manje nego danas, tako da je sve delovalo malo drugačije. Oko nas, oko zgrade su tu vrlo blizu počele njive i pejzaži i tako dalje. Ali uvek prepodne gledamo prvi program taj edukativni koji je bio vrlo kul. Kao to je bilo prvi kao čank, mali firmware upload-uješ iz televizora i onda krenemo napolje i tamo smo ceo dan kotrljamo se i pravimo gluposti. Tako je u principu tada roditelji nisu bili histerični na način… Izvinjavam se što koristim te izraze ali…

Ivan Minić: Vrlo su adekvatni.

Branko Lukić: Znaš nije ono kao jao moje dete, šta je sad, gde je, pogledalo, da l’ nemoj da padne. To keva i ćale, oni su radili svoj posao, niko to nije gledao gde smo mi otišli. Mi zapalimo, kad je ručak, evo otvori prozor od kuhinje i vikala je Mišo, Bane, hajde kući, crtani film ili hajde kući ručak i to. Mi zapalimo, pojedemo ručak i krećemo napolje. Niko nije nosio vodu, flašu sa vodom. Uvek se smejem kad razmislim koliko smo danas ono, pomame za za vodu, da l’ si popio dovoljno vode, da l’ si imaš dovoljno hidracije i vitamina. Mi smo tad bili napolju, niko nije pio vodu ceo dan, znaš. I tako su bile te drugačije stvari. Nije, nisi imao, osećao si slobodu na drugi način.

Ivan Minić: Da.

Branko Lukić: Znaš. Iako nije bilo generalno bio komunizam. Znači nije možda sistem bio slobodarski.

Ivan Minić: Ali bilo je zapravo mnogo stvari u tom sistemu koje jesu bile otvorene. Nećemo da romantizujemo sad beskrajno Jugoslaviju. Ovaj, posebno moja generacija, a i tvoja koja je u najboljim godinama otišla i moja koja je najlepše godine detinjstva provela u razaranju. Ali mi se čini da je tu postoji ta jedna mnogo važna stvar koja nam danas nedostaje, a to je da je da je to bilo jedno izuzetno skromno vreme. Da tebi nije trebala gomila stvari i svega da nije u smislu svako je imao dovoljno, iako u suštini da, većina jesu imala dovoljno. Ali nije bilo toliko očiglednih i toliko masovnih socijalnih razlika. To se prosto nije primećivalo i čini mi se i tako je bilo i u mom detinjstvu, verujem da je u tvom to još izraženije da je bilo potpuno normalno da neka deca koja imaju možda i poznate roditelje i značajne roditelje, isto igraju sa nama fudbal, isto igraju sa nama klikere u školskom dvorištu. Isto se sapletu i oderu kolena i isto se ne dešava ništa. I to kao kad je ručak, pola dece ode kod nekog drugog na ručak jer je bliže jednostavnije i kao niko nije bio gladan, nikom ništa u suštini nije falilo. Svi su imali velike želje što je možda lepo za kasnije. Ali se nije jurilo po svaku cenu da se svaka želja ispuni. Nego dobiješ nešto, pa kad pokažeš baš jaku želju, ne znam, da hoćeš da se baviš muzikom, dobiješ neko rešenje koje nisi ti dobio sad vrhunsku gitaru, dobio si neku na kojoj možeš da naučiš da sviraš. Pa ćeš ako se ispostavi da to stvarno ima smisla, onda će to kroz x koraka da dođe do do nečega. Mislim sad kad kad kad kažeš Kumodraška jedan, tu sad imaš još ono 10 km grada odatle. U vreme kad kad si ti bio to jeste bila u nekom smislu periferija, obod, iako je tu bila i neka industrijska zona i sve. Ali si ti tu imao taj ceo celu tu Voždovačku padinu da, koja je bila puna porodičnih kuća, dvorišnih kuća, gde su ono, bilo gomila neke dece koja su gravitirala ka tom slobodnom prostoru koji je tu bio. I sad ti si meni pričao i voleo bih da da ispričaš to. Kako je to bilo u to vreme jer ono što često zaboravljamo kad pričamo o toj Jugoslaviji jeste da je ona pored svega ostalog što je bila bila i nesvrstana. Što je automatski značilo nešto što je nama 90-ih bilo potpuno nezamislivo. 90-ih ti nisi mogao da vidiš ništa drugo osim belog čoveka igde, prosto je bilo tako. Al tad 70-ih i 80-ih nije bilo tako.

Branko Lukić: Da, to je u stvari na neki način kao ludilo kad sam razmišljao pre neki dan. Nekad refleksije, znaš kao čekaj. Pa čekaj ja sam u kraju kod nas smo odrasli sa ekipom iz Afrike. Ja kao kako je to moguće? U stvari da, gomila moje ekipe, znači dobro imali smo mi našu ekipu, jer jer u pravu si, Srbija je dosta kako bih, koristiću jednostavni izraz monohromatsku u to vreme. Znači nisi ti puno imao stranaca, ljudi iz inostranstva, možda u diplomatskom koru, al to nikakve veze nije imalo sa mojim životom među radničke klase. Međutim dve ulice iznad nas gde se svi zezamo i družimo, imao sam gomilu drugara u u tom delu naselja gde su kuće. I iz zgrada. Iz zgrada, ne iz zgrada. I ekipa recimo imao sam puno drugara iz Zimbabvea, Bocvana, Ghana, Uganda, gomila drugara koji su praktično bile porodice tih ambasada su živele u tom kraju kod nas, jer to je ipak iz nesvrstanih zemalja. Da. Ne želim sad da dodam neke boje politike i i drago mi je da si pomenuo to ranije da ne moramo da ništa romantizujemo, nego čisto predstavljamo neke neke impresije koje padaju na pamet, koje dolaze, znaš. I to je bilo interesantno jer praktično imao si šansu da odrasteš sa ekipom koja nije iste boje kože kao ti. A to je u stvari bilo potpuno normalno nama. Znači niko nije razmišljao to nešto kao specijalno. I bilo je super. Oni su tek tada učili, mnogo njih su učili da pričaju srpski, tako da morali smo možda ponekad malo da koristimo engleski, vrlo malo. Onoliko koliko smo znali, jer u školi smo imali engleski i nemački, ne sećam se tačno. Tako je bilo super, da.

Ivan Minić: Znaš, ja se sećam moja, moj odlasci bio sam dva puta u Africi, jednom u Etiopiji, jednom u u Ruandi. I naravno ti sad tu imaš obaveze, ja sam išao poslovno i prvo su neki sastanci i u suštini ti si u Africi ali ti pričaš sa Evropljanima i Amerikancima jer to je najviše, tu je najviše posla i tu je najveća tema. Međutim naravno na svakom od tih ovaj puteva i svakom od tih skupova na koje sam išao imaš taj momenat kad imaš neku večeru ili neko druženje gde u suštini upoznaš stvarno lokalce i sve ostalo. I kad kažeš Srbija obično to ne znači previše, ali kad kažeš Jugoslavija to njima i dalje znači mnogo zato što su sad za tu generaciju koja je koja je mojih godina ili malo mlađa, obično su oni malo mlađi. Njihovi roditelji su neki studirali u Jugoslaviji. Ili možda nisu njihovi roditelji, ali njihov lekar u mestu gde su odrasli je studirao u Jugoslaviji. Inženjer koji je pravio školu je studirao u Jugoslaviji. Neke stvari su čak i pravili Jugosloveni, firme i sve. I tada je to bilo znaš, mi ne znam koliko su ljudi bili uopšte svesni toga, ali kao nas u tim delovima sveta zapravo i dalje jako vole zato što su te stvari koje su se izdešavale u tom periodu 70-ih, 80-ih njima okrenule budućnost. Oni bi ostali na vrlo niskom nivou tehnološkog i svakog drugog razvoja da nisu imali te prilike koje su dobili ovaj kod nas tada. Tako da to jeste onako posebno  živopisno. 

Branko Lukić: I fascinantno mi je isto kad si to pomenuo ceo taj koncept nesvrstanih zemalja. Baš sam razmišljao pre neki dan. To je kao kad bi ti zvao sebe kao ja sam undecided. Ja sam non-belonging. Znači ti imaš asocijaciju koja je non-belonging. I nije to dve, tri zemlje, nego to je dosta zemalja, 60 i nešto zemalja. Uopšte je fascinantan ceo koncept da je neko napravio organizaciju vezanu za tu ideju i da su ljudi kao ušli u tu organizaciju. Koja je po defoltu, koja je po defoltu znači da ne žele da pripadaju nigde. Tako je mi interesantno kao koncept.

Ivan Minić: Ali zanimljivo je da je u tom periodu to bilo moguće. 

Branko Lukić: Da. 

Ivan Minić: Znaš da si ti mogao da kažeš neću da biram stranu. 

Branko Lukić: I nije bio nije bio UN. To je ono što je bilo fascinantno. Mi nismo praktično pripadali Ujedinjenim nacijama, ja mislim u to vreme. Možda pravim grešku ali.

Ivan Minić:  Jesmo, jesmo. Mi smo imali drugu. Jeste, ali mislim. Ti si mogao da budeš taj ta treća opcija koja u principu poslednjih 25 godina ne postoji kao kao varijanta. Moraš da izabereš stranu. I mislim doveli su nas suštinski u životu do toga da u mnogim situacijama u kojima su obe opcije loše, ti biraš manje lošu, a možda je bolje da se u tim situacijama ne izjasniš. Ali ali dobro. 

ŠKOLA I VATERPOLO

Ivan Minić: Kakva je bila škola?

Branko Lukić: Pa to je interesantno pitanje zato što prvo možda da se vratim malo unazad. Od kad se sećam verovatno da sam postao svestan da sam u ovom telu, živo biće, da se mrdam i to, sam oduvek držao olovku i crtao. Nisam pisao slova i to nego uvek vizualizacija, visual mind, izmišljanje raketa, spaceship-a, crtanje. I nisam nikad voleo školu i te organizovane sisteme. Nisam nikad razumeo kao zašto moram da idemo u školu? Zašto moram da idemo u obdanište? Pogotovo što je to isto vezano za ono, to je rano ujutru si morao da ideš u obdanište u to vreme. Roditelji su radili od šest ujutru i ti onda krećeš, ti mali, ideš šesto ujutru kao šta.

Ivan Minić: Zima, još je mrak.

Branko Lukić: Još je dva sata mrak, da. Da ludilo, još dva sata mrak. Nego u principu kao pobegao sam iz obdaništa sa pet i po godina i rekao sam, jednog dana sam bukvalno pobegao iz obdaništa, šetao skroz preko livade do gajbi i rekao kevi i ćaletu hej, ja nemam šanse da više budem u obdaništu. Ja ne znam šta radim tamo. I meni glava moja već razmišlja o nekim drugim stvarima. I pitao sam se zašto ja moram da sedim tamo sa ovom ekipom kotrljem neke kockice? Hoću u školu. Pa kaže kevo, pa ne može, rano je ovo ono. I na neki način uspem da ranije odem u školu sa šest godina u prvi razred, a onda je to bilo druga trauma. Naočare, ne vidim dobro. Prvi dan u školi i trauma, da. Trauma ta. Znači, pa ovo nije baš tako dobro kako sam mislio, znaš. I prve četiri razreda si ti imao jednog učitelja koji je tebe sve učio. Tako je bio, takav je bio sistem. Tek kasnije si dobio druge učitelje za različite stvari, da. Ali bilo je, bilo je OK. To je jednostavno odrastanje. Sećam se da sam plakao prvi dan u školi jer sam osetio da je ovo je, pa ovo je zastrašujuće. Sad sam sam u klupi. Ko su ovi klinci, nikoga ne poznajem. Znaš, odlaziš u Braću Jerković tamo gde nam je škola bila Đuro Daničić. Pored zmaja pa smo bili uvek kao komperire. To je interesantno isto kako su napravili u komunizmu dve osnovne škole, jedna pored druge. Mislim, what’s the point? I bilo je zanimljivo, ali vrlo brzo se adaptiraš. Tek kasnije tek shvatiš kako je human mind i kako te teže, kako ti se kad je situacija challenging kako možeš da se adaptiraš. Jednostavno posle par nedelja, dana, whatever, sve je bilo OK. Kao voda. Znaš ono Bruce Lee, be water. I onda sve je bilo super. I tako je bila škola, osnovna.

Ivan Minić: Je l’ bilo stvari koje su te zainteresovale, a nisi mislio da će da te zainteresuju? Mislim osim crtanja koje te je svakako zanimalo.

Branko Lukić: Pa kompjuteri, znaš. Bio je veliki uticaj kompjutera naravno kao klinac. Ti ni ne znaš da kompjuter postoji. I u nekom momentu se pojavi Sinclair kompjuter. ZX80, ZX80 ja mislim se zove, imao je 1 kB. Pazi to je 1 kB, kako uopšte zamisliš kompjuter koji ima 1 kB? Danas telefon u džepu ima 1 TB. Može da tera, u to vreme mogao je da tera čitavu svemirsku stanicu. Al na primer 1 kB to je bio big deal da da spoznaš uopšte kompjuter kao uređaj. I onda Commodore 64 se pojavio pa smo, ja nisam nikad imao para za to, ali je moj drugar imao mogućnost da to priušti pa smo se kod njega skupljali, stajemo tejp. I iz tejpa uđe u komp i iz kompa izađe igrica. Znači to je bilo mind blowing. I čitav svet se otvori iz ekrana. To je bilo big deal. Big deal je bio zabavnik. Gde uopšte ne znam da l’ odgovaram na tvoje pitanje pravilno, ali.

Ivan Minić: Sve je dobro.

Branko Lukić: Taj moj drugar Vlada, pokojni, koji mi je bio najbolji drugar u to vreme. On i ja smo bili kao nerds u u u razredu. I nas nekoliko je Zoran Stajić isto, nas nekoliko smo bili nerds u ćošku. I Vuk Anđelić. Dobro, imali smo znači zabavnik i okupimo se kod Vlade, njegov ćale je imao zabavnike od 1936. Znači fenomenalne prave zabavnike, debele koji su imali puno sadržaja, ozbiljne comic books. I tu mi sednemo na pod, legnemo i čitamo zabavnike ceo dan. To je bilo nama, znači nisam to očekivao da će da postane big deal. I jedna stvar vodi do druge. Nekada, u to vreme u prvom razredu osnovne keva nas da u sport. Uvratila nas za ruke ovako meni i burazera. Burazer stariji od mene. On je drugi razred osnovni, ja prvi. Kao hajde idemo Partizan Vaterpolo klub. Ima da trenirate, morate da budete zdravi. Ja kao OK. OK kevo. Mi ništa, nismo se mi pitali. Palimo mi na gore na Banjicu, Renault 4. I tu smo počeli da treniramo. Moj trener je bio Ratko Rudić. U, posle Nikola Stanjević i u mojoj ekipi ti je bio Dejan i Darko Pop, cela ova ekipa koja je kasnije napravila istoriju vaterpola. Pogotovo Ratko i mislim cela ekipa bukvalno, i Dejan i Darko, znači svi. To je bila moja ekipa sa kojom sam trenirao i moj burazer. I to je bio veliki uticaj, znači sporta u smislu discipline, excellence. Ti to tek shvatiš kasnije. To ti ne znaš šta ti se događa u to vreme. Ti se kotrljaš ko u mašini za veš. Tamo misliš jedno na drugog. Ti si mali i živiš u real time-u. To je ono što je zanimljivo, kad si mali živiš u real time-u. Nisi uopšte ti ništa ne te ne opterećuje. E to je bio interesantan deo da je sport postao deo života koji nisi tražio, ali je uticao na tebe na jedan dobar način koji koji koji jednostavno ostavio utisak kasnije i i pomogne ti da budeš jači u momentima kada nije lako. I to je to. To što se tiče sporta mogu da ti pričam i i detalje vezane za to. Tu sam ostao jedno osam godina. Trenirali smo baš intenzivno. To ti je brutalno.

Ivan Minić: Mislim pričamo o klubu koji je sedam puta bio šampion Evrope i koji je faktički iznedrio sve što mi imamo od reprezentativaca.

Branko Lukić: Jeste.

Ivan Minić: Uz možda 10, 15, 20% onoga što je došlo iz Zvezde i drugih klubova. Ali škola vaterpola koju je imao Partizan je neverovatna. I verovatno u tom najmlađem uzrastu je to jedna vrlo široka baza i sve. Ali ako si ti ostao osam godina u tome, faktički do neke 15, 16. godine, do pred seniorske kategorije ti si morao da budeš dobar u svemu tome. Na različite načine možeš da budeš dobar. U timskom sportu ne moraš nužno da budeš ni najjači ni najbrži, znači ima jako puno različitih načina na koji ti možeš da doprineseš igri, ali to jeste, mislim trenirao sam vaterpolo. Ne izvini se za toliko dobro, ali trenirao sam u vaterpolo klubu Beograd pre pre mnogo godina. I to je bila teško. To je prva stvar koju sam ja radio koja se tiče sporta gde sam se ja zapravo umarao. Ne na prvih par treninga, ali kad je počelo da bude ozbiljnije, ti završiš trening i ti si mrtav, ideš samo da se onesvestiš i to je to. Ali onda dođeš ne znam na sistematski pregled i rade se kapacitet pluća i oni te gledaju i kažu zašto dete od ne znam 11 godina ima 6,5 litara. Da, to nije prirodno, da. To nije prirodno, da. Šta nije u redu sa? Kao ja treniram četiri godine. Aha, dobro, onda je sve OK. I vaterpolo i plivanje ti donesu gomilu nekih stvari. Ja ja sam recimo shvatio mnogo kasnije u životu da iako volim sport i sad više ne mogu sa njime da se bavim onako kako bih voleo i koliko bih voleo, ali da je voda jedna jedina stvar koja mene u momentu smiri. Znaš ja jedino u vodi mogu da se uzemljim. Stvarno.

Branko Lukić: Super je da si to pomenuo zato što sećam se kao mali totalno kapiram sve što si rekao i i mnogi ljudi koji su trenirali vaterpolo ili plivanje znaju tačno o čemu pričaš. Bilo je žestoko naporno. Al ti kao mali jednostavno kao klinac ti samo vidiš kao OK, teško je, pa samo kreni i radi. Kad sam prvi put shvatio da može da se čovek znoji pod vodom. To nikad ni, to je teško objasniti ljudima. Tu ne da se umoriš, tebi duša ispala na nos. Znači ti mi idemo 800 m delfin, zagrevanje je bilo. To je bilo zagrevanje pre utakmice. Uvek smo imali sat vremena intenzivan trening, pa onda tek igramo sat vremena na terenu. I ti u stvari shvatiš da te on pravi od džinove. Znači Ratko nas pravio džinove. On je bio bukvalno, to ti je kao da imaš generala iz vojske. Znači bam, bam, bam. Ali isto naučiš teamwork. Naučiš puno stvari, unity, znači svi smo zajedno. I svi zajedno moramo da budemo taj mehanizam koji gura i pobedi. Mislim, to je neki princip vaterpola bio. Ali što se tiče meditacije, to si rekao sjajno, jer ja se sećam tih ono hiljade metara kraula. Kad ti jednostavno u stvari kao klinac meditiraš. To je bilo toliko zen. Ti jednostavno uđeš u ritual kako ruke se pomeraju, ti plivaš. Ti praktično meditiraš. Što si rekao, čim uđeš u vodu, nešto se promeni. I to je, i sećam se isto kad si radio vežbe disanja između da bi ostao živ posle dva, dve serije od po 800 m delfin, da bi ostao živ, mora da radiš prvo malo disanja. I to je bilo isto zen. Tako da sećam se skroz. To ti je, na neki način bilo je i i odlična mentalna vežba i odlična fizička vežba. Još ovo mi je smešno kad se setim s njime, kući palimo, burazeri ja mi kao, keva i ćaletu nećemo bre na trening, u nas pokupi, doći ćemo busom ili peške. Napolju -10, mi mokre glave, kakav fen i to. Mi krećemo napolje, zamrzne ti se kose i glave, ti pališ kući, nije ti ništa. Otvorimo frižider. Mali onaj, mislim nije to veliki, te neki mali frižideri imamo. Jeli smo sve što je keva imala. Znači šta god je bilo u frižideru, kilo putera pojedemo, kilo putera, hleb i sos, šta god smo našli to smo braćo istukli. Ona srećna, mama je uvek srećna brate kad, ona samo voli da pravi klopu i da gleda da l’ se mi radujemo. Mi brate ono osmeh odavde do ovde, kleš šta god baciš na sto, jeli smo i drvo, bilo šta.

Ivan Minić: Ja se sećam, mislim, ono taj momenat kad se spuštaš sa Tašmajdana, ovaj ja sam tad živeo u blizu Cvijićeve, blizu 29. novembra. Spustiš se s Taša dole do pekare koja je na ćošku sa Cvijićeva koja radi do ponoći ili radi 24 sata i kao nakon celog dana uzmeš ne znam 400 grama bureka i peške do kuće pojedeš to i legneš da spavaš i sve je OK. E sad kad bih pojeo osećao bih narednih dva dana kao da nosim kamen. Ali tad to ništa nije smetalo i mislim OK, možda smo bili malo i otporniji i sve to, ali ja se sećam tog trenutka, sećam se trenutka kad sam shvatio da vaterpolo nije za mene. Ovaj, koliko god sam ja nešto tu bio i talentovan i sve, bio sam mali, ali pošto je Tašmajdan ovaj imao mnogo termina u toku dana, vrlo često je bazen bio fizički podeljen. Pa mi dobijemo dve, tri staze da se u njima zagrevamo, a u ostatku se dešava nešto drugo, pa onda imamo pola sata možda neki termin gde zapravo igramo vaterpolo. I sad mi dolazimo ja znam, pratim sport i znam da mi imamo par nekih plivača, ali niko tu sad nije nešto vrhunski, svi su se istakli, ali vaterpolisti su najbolji na svetu, ovaj, mislim jedni od najboljih na svetu u tom nekom periodu. I ja znam sad tu generaciju, ne znam Igor Milanović, Šoštar, ja dolazim tako da ne na trening, a Šoštar sa dve čelične felne okačene na sajlu oko vrata drži ruke iznad vode i nogama radi dužine. Škare. Ja gledam ovako i kao ne, znači sve je OK, ovo se nikad neće desiti.

Branko Lukić: Nerealno. Nerealno je, da. Utrčavamo na, nekad smo došli malo ranije u u dvoranu gore na na Banjici, pošto je Partizan gore na Banjici. Ne znam da l’ su i dalje na Banjici.

Ivan Minić: To je to je domaći teren. Sad imaju neki problem imaju sa tim bazenom. Ima i Partizan neke svoje probleme organizaciono. To je baš iskreno velika tragedija, ali Banjica i Partizan su.

Branko Lukić: Da, plave, plave pločice i to. Međutim, uh dolazim i i i nekad se dogodi da recimo reprezentacija je trenirala tamo. I kao prvo mi mali znaš. Ja vidim ove ljude pa oni izgledaju nerealno. Znači kao neki kao planine ovako hodaju. I pošto smo mi bili mali puleni kao pioniri kao hajde upadajte. Ajde ti mali i neko meni pokaže. Ajde ti mali idi u gol da nam vraćaš lopte. A mi ćemo malo da vežbamo da gađamo na gol. Ovih njih nekoliko dvojice, trojice. To su ljudi četiri puta veći od mene. Ja kao dobro, dobro. A oni su imali one bele kapice. Kaže važi, upada u bazen. Sećaš se Mika sa, mi ja paem na gol, a gol mi kad smo mali, ti go ti je ogroman. Ja samo služim tu kao praktično, ja vraćam lopte. Ali brate kad sam ja shvatio šta oni rade, ta lopta leti 200 km na sat. Ja sam praktično morao da bežim od te lopte. Da me pogodi u glavu ubilo bi me. Znači nenormalno. Jer kad je on recimo toliko jako zapalio loptu kad je udarila u prečagu otišla, ti to ti znaš šta je na Banjici. Udari u plafon koji je 20 m iznad iznad te prečage. Toliko jako se udari. Anyway, baš to sećam, to je bio smešan momenat. I to je ti sve kao survival na neki način i adaptacija. I ti praktično, OK, prošao ti je trening, počinje trening i krećemo. Znači idemo.

Ivan Minić: A jedna stvar ovaj koja koja isto mislim da da je važna da se nadovežemo na ovo jeste taj momenat gde tebi je dakle deo treninga plivanje jer ti moraš da da imaš ogromnu kondiciju i sve ostalo. Ali fora sa plivanjem kao i sa svim tim mehaničkim radnjama koje ti treba da radiš u bilo kom drugom sportu, koje su deo zagrevanja i sve ostalo, jeste u tome da to pređe u nesvesno. Da ti ne moraš da razmišljaš o tome. Da ti to radiš po defoltu. Autopilot. A da razmišljaš o stvarima koje su rešavanje problema. Jer ako je tebi rešavanje problema da preplivaš, ti se boriš za goli život. Mislim to nije to, to treba da bude nešto što se dešava usput, nešto o čemu ne razmišljaš kao što u košarci treba da umeš da vodiš loptu ili u fudbalu, nije važno. Ali u svakom od tih sportova to su neke stvari o kojima ti ne bi smeo da moraš da razmišljaš. Razmišljaš o onome kako da rešiš problem. Kako da nadmudriš drugu stranu? Kako da ne? Kako da ne? Slažem se. Da. Kako da komunicirate međusobno, a da drugi to ne razumeju i tako dalje.

Branko Lukić: Kako da ne? Da. To to je, to si odlično pomenuo sada zato što toliko dugo, ima određena tačka, postoji razlog zašto kažu 10,000 hours. Znači ti kad praktično nisam ja proveo 10,000 hours u vaterpolu, ali verovatno dobar deo sati i ti tačno se sećaš toga kad ti postane to deo second skin. Kad ti praktično toliko radiš puno plivaš i radiš škare, makazice već kako se zove sada. Možeš tri dana da stojiš u vodi ovako da preživiš, nije problem. I ti praktično sve to, to je ono što je interesantno za human mind. Kako to postane deo mehanike o kojem ne razmišljaš. Znači kognitivno uopšte ne trošiš vreme na to, nego trošiš vreme samo na gde je ko i kako da strateški ideš do gola i to. To je zanimljivo da.

Ivan Minić: A ti si imao sreće da te treniraju ovaj Rudić i ekipa. I to je ta neka stara škola koja je napravila sve rezultate koje smo mi napravili u svakom od sportova. Ja ja se više toga sećam iz košarke i priča o tome gde su ti ljudi govorili u tom nekom mlađem uzrastu sa 16, 17, 18 godina, mi smo jedva čekali utakmicu zato što je utakmica uvek lakša od treninga.

Branko Lukić: To je. Ne, ne, ja se slično osećam kao i ti. Kapiram da je Ratko kad je video kako ja igram, pretpostavlja, neće ovaj dečko da bude profesionalac. Za mog burazera ja mislim da je razmišljao drugačije, ali meni je bilo kul. Trenirao sam vrlo jako, gromko kao i ostali, ali nisam imao taj drive kao druga ekipa, kao Darko, Dejan, znači moj burazer, bilo je tu dosta ljudi u timu koji su tačno se videlo da će oni nastaviti. Jer bio je to jedan kao, uvek imaš prekretnicu. Uvek ima taj Y fork. Gde u nekom momentu ti dođeš do tačke nečega što radiš i to ti je sad prekretnica. Da l’ hoću da ostanem ovde ili idemo u nešto drugo. Ja sam to osetio kad je došlo jedno leto. Jedno posle šeste, sedme, osme godine. To je bila osma godina vaterpola. Sedma, osma, gde kaže, dolaze letnji treninzi, ti se sećaš kako letnji treninzi, ne znam kako je bilo na Tašu, ali kod nas Ratko i Nikola kaže: “OK, počinjemo dva puta dnevno trening, pet puta nedeljno, po dva i po sata.”

Ivan Minić: I sad imate vremena, ne idete u školu.

Branko Lukić: Da, ne da, da, da, to je bio izgovor. Znači dva puta, a to je po dva sata. Znači ti si potpuno polupan. Ja shvatim, ne, ne, ja hoću da se igram sa ekipom. Ja hoću, imam puno stvari drugih da radim. Tad sam zapalio iz kluba.

Ivan Minić: Imam drugare koji su tako ovaj trenirali koji se sada još uvek rekreativno bave time tako što se par puta godišnje okupe da odigraju nešto rekreativno. I nema tu pritiska i svega, ali imaju to ono što što su voleli u svemu tome. Tako da da da to je lepo. Ali ako hoćeš takmičarski da se baviš time, to je neverovatno teško, a ako si se rodio u Srbiji, to je najbolje i najgore mesto na kome si mogao da se rodiš, odnosno u celoj Jugoslaviji. Jer konkurencija je nenormalna. A mesto u reprezentaciji ima za 12, 15, 16 ljudi u nekim rotacijama i to je to. Ti ako si 20. najbolji vaterpolista Srbije, ti si verovatno 25. najbolji vaterpolista na svetu ili 30.

Branko Lukić: To je sam vrh. To je sam vrh.

Ivan Minić: A ti nemaš mesta u svojoj zemlji. Znam dosta momaka recimo koji su u poslednjih 15-ak godina iskoristili vaterpolo da dobiju stipendije po Americi, da odu da rade recimo u Skandinaviji. Vaterpolo je dosta bitan u školskom sportu. Da rade kao treneri u Skandinaviji, u Švajcarskoj. Jer kao nema, to što si ti ne znam, vrhunski igrač Zvezde, osim one jedne sezone kad je Zvezda osvojila Evroligu, ovaj u svim ostalim situacijama ti ne možeš da plaćaš stanarinu od toga jer to nije komercijalni sport.

Branko Lukić: Teško je nažalost. Nažalost nije. Ameri jako puno vole vaterpolo, naročito u college ligi, znači big deal. I mislim da su oni dosta baš ulažu u nekom kontekstu. I to je naravno daleko manje to ne može uopšte da se poredi sa NBA ili NHL ili fudbol liga ili bilo šta. Ali dosta, baš gotive vaterpolo puno. Ratko Rudić i Nikola, znači gomila je, Darko Den, znači cela ekipa, izvinjavam se ako nekog nisam pomenuo. Pa to su planine od od ljudi što su oni radili za svetski vaterpolo, to se svi znaju. Znači kad se pomene Ratko Rudić, to je znači on je bukvalno u kojoj god je zemlji otišao, ta zemlja je postala prvi u svetu, mislim u roku od nekoliko godina. Da ne, da ne pretegnem sad mnogo na sport, ali bilo je interesantno tokom vaterpola iz nekog razloga sam se isto takmičio na državno takmičenje u Kraulu. To je isto bilo na Banjici. Tako da sam malo dirnuo taj svet takmičenja. Srebrna medalja, klinci kao vau. Ali nikad mi to nije bilo važno. To je meni interesantno bilo. Onda sam video pa ja nisam, ja nisam stvarno u ovome zbog pobede na taj način. To mi je bilo interesantno. Nije, voleo sam zbog sporta, ali ne ne da sad nešto moram da ja neke medalje ili pehare.

Ivan Minić: Nisi bio takmičar u klasičnom tom smislu?

Branko Lukić: Ne u tom smislu. Bilo mi je baš kul, ono što se tiče sporta, baš mi je zanimljivo i tim i tim sport i gde možemo da zajedno nešto radimo. Pa basketbol smo često igrali kao ekipa, ali nikad mi nije bilo to kao neki važan drive da moram da to baš da pobedimo za medalju. Da pobedimo je kul, ali ne nije mi bilo drive da da moramo da pobeđujemo.

Ivan Minić: I nije ti bilo da pobeđuješ po svaku cenu.

Branko Lukić: Da da, da. Upravo to je reč. 

Ivan Minić: Što jeste negde karakteristika velikih šampiona.

Branko Lukić: Pa kao što si ti rekao, možda sam to prebacio sav taj fokus na pobedu ali u dizajnu, ne ne u ne u sportu. Pobedu u smislu da napravim nešto dobro što može da pomogne ljudima. Ali u samom sportu je u pravu si, ima ta jedna tačka u kojoj moraš da odlučiš. I i i tačka je velika prekretnica, big deal. Ako hoćeš samo sport onda samo sport. Znači nemaš, nema mesta ni za šta drugo. Samo to pališ i ljudi ne mogu da do kraja razumeju koja je to žrtvovanje.

Ivan Minić: Tako je.

Branko Lukić: Novak nekad priča o tome na na vrlo lep način i i drugi sportisti, ali drago mi je kad Novak pominje to koliko je to under appreciated. Znači ljudi ne shvate.

Ivan Minić: Kad Novak priča o tome i taj profil ljudi kad priča o tome, oni su podneli ogromnu žrtvu, ali nagrada je neverovatna. Da. OK, niko mu neće nadoknaditi to što nije bio na maturskoj večeri, što nije otišao ni na jednu ekskurziju, nećemo niko nadoknaditi to. Ali on je dobio nagradu. Koliko desetine hiljada ljudi je bilo samo 1% ispod toga i nije dobilo nikakvu nagradu, a imalo isto odricanje. To je ono što što je strašno, da kažem u toj celoj postavci sporta gde ima mesta za tog, ne, 1% od 1% od 1%. Što je jako puno nula posle nula i onda jedan, da, da, da. 

ŽIVOTNI PREOKRET I NAGLO ODRASTANJE

Ivan Minić: Elem, uh, otprilike smo negde na vremenskoj liniji u trenutku kada ti treba da tu svoju uh zainteresovanost za dizajn prvi put materijalizuješ kroz nekakvo smisleno usmereno obrazovanje i tako dalje. I sad kako to, kako to izgleda? Kakva je tvoja odluka za srednju školu bila i kako je to sve izgledalo?

Branko Lukić: To je interesantan kao putanja neka kada razmišljam u prošlosti. S pogledom odavde gledamo kao šta se dogodilo tada. Te je verovatno je to sve bilo u tom momentu organski se događa. Samo bum bum kao fliper, loptica ide u fliperu i ti samo udaraš i loptica levo, desno. Međutim, uh važno je da pomenem uticaj ogroman uticaj koji su imali keva i ćale ili tata i mama, možda je bolje da tako kažem.

Ivan Minić: OK, ti si s Voždovca.

Branko Lukić: Da. Uh na nas na jedan neverovatan način. Zato što recimo kada pokušavam da sumiram ćaleta, tata Luka, ćale Luka i mama Joka, ćale je laser i pogled u budućnost i tehnologija, a Joka je ljubav i sunce. Znači ono. I ćale je bio isto, kad gledam sad unazad koliko je on uticao na nas na najdublji mogući način. Jer to je važno pre nego što krenemo u šta se kasnije dogodilo. Jer on nikada nama nije ništa, nije nas terao ni u šta. Nije nikad govorio ti moraš ovo, ti moraš ono. U to vreme mnogi moji drugari su se stalno žalili kako su im roditelji govorili da moraju da budu advokat ili inženjer ili doktor. Jedno od te tri stvari. Sve ostalo je znači bez mozga, znači ništa ovo, ništa ne vredi drugi, nikakav drugi posao. Međutim ćale nikada nije pritiskao ti moraš da radiš ovo, ti moraš, da l’ si uradio domaći. On nikada, to je šok kad sad pogledam. Nikad ga nije zanimalo koja je ocenu imam ili da l’ sam radio domaći. Nikad mi ni pitao za to. Keva nekad kao da l’ si završili domaći i ovo ono. Ona je proveravala ponekad, ali smo bili prilično prepušteni tome da sami to radimo. Što u stvari bio big deal. It’s a big deal. Jedna velika stvar koju je ćale isto radio, on je imao te fantastične knjige na polici. Reći ću ti koje smo knjige, koje sam knjige video kod njega. Znači ima Nikola Tesla, Patanđeli. Znači najstarije napisi o jogi. Znači to govorimo o 5.000 godina pre Hrista. Počeci joge Patanđeli, arhitekte koji je ono znači postavio jogu, duboko misao istoka. Autogeni trening, transcendentalna meditacija, psihički trening za joge od Slavinskog. I gomila drugih knjiga. Joga Nidra od Svama sa, Svami Satyananda, sad nešto tako. I tako dalje. Nikad on nije rekao kao idi čitaj ove knjige. To je samo bilo tamo, on je to čitao, radio i ja polako jednu po jednu knjigu i krenuo sam u to. Krenuo sam u jogu već vrlo rano. Čitao sam psihički trening joge i vežbao te vežbe kad sam imao 12, 13, 14 godina. Čitao Bhagavad Gitu u to vreme i te stvari. To je važno da pomenem zato što je to izvršilo isto veliki uticaj jer je odiseja 2001 gde je ćale radio ranije na filmu. I onda dosta često smo gledali filmove kao što je Tarkovski, filmove koje je Tarkovski radio i Stanley Kubrick i Ridley Scott i gomila drugih filmova. To je uticalo puno na nas način na koji smo opet razmišljali. I cela forma filma je uticala puno na na mene. Sve je to važno jer je na neki način vezano za putanju. I kroz dodir sa jogom to je izvršilo isto veliki uticaj jer od kad se sećam kao mali uvek me je zanimalo najviše šta smo mi. What’s the purpose? Zašto sam ja na ovoj planeti, šta je život? Uvek me je to zanimalo. Onda smo često šetali tako sa ćaletom. I kevom šetao recimo noću, odem nekad sa ćaletom, hodamo, šetamo, gledamo u zvezde, pričamo o drugim svetovima, da li ima života van naše planete i znači razgovaramo o crnim rupama, mislim o gomili stvari tako šta je bilo verovatno ćaletu zanimljivo u tom momentu i mi smo pričali o svemu tome. O dimenzijama, da li ima neka dimenzija iznad treće dimenzije i tako dalje. I zbog čega je to važno? Zato što je to uvek na neki način, kad pogledam unazad, ćale mi je u stvari ubacivao mali firmware updates stalno kroz ove razgovore. Al možda je on to radio i nesvesno. Nikad on se nije on trudio. E, sad druga stvar on je radio elektroniku. Mi kao klinci sa šest godina on kaže hajde hoćete da pravite ovo sa mnom. I da je neki modelni neke circuit kao da napravimo male kitove i mi smo tu lemili s njima i pravili neke circuitry. I ćale recimo imao sad taj svoj sto gde je uvek lemio i pravio elektroniku i uređaj i to. Od njega sam naučio na jedan posredan način dedication. On je ljudi su bio je red ljudi kod nas u stanu da poprave televizore. On je to radio kao hobi. Nikad nije naplaćivao nikome. I on uvek sedi sa dva televizora otvorena, popravlja CRT tuba velika, znači čuda. I ja sve gledao kao mali kao ćale kao tata šta je ovo, da l’ ćeš da popraviš? Kao pa evo sad treba da. I on iz neke fore na neki način uvek provali gde je taj neki tranzistor unutra. I nađe i foru i popravi taj TV i onda su ljudi srećni. Znači radio je gomilu tih stvari. Onda je Joka sa druge strane uvek bila taj optimizam i to kao deco, deco, ljubav, sunce. Kuva, svi se smeju. Uvek su se to okupljali svi sa Jokom zato što ona je pravila magičnu klopu i i i slatkiše svake nedelje smo imali po dve tri torte. Međutim, došlo je do velike prekretnice jednog dana kada život je poprimio potpuno drugi tok koji nije bio lak. Jedno jutro sam se probudio, ćale se probudio ranije nego obično, možda čak i pre šest. I usta kaže oblačite se ovo ono, mi se oblačimo za školu, al kao malo mi je nešto nije u redu. Nije tu nešto u redu. Malo to čudno deluje i mi kao prolazimo kroz hodnik i ja vidim prolazimo kroz oni ja vidim pogledam u u dnevnoj sobi mama sa neka dva policajca. I mi samo prođemo, samo se sećam te te slike. Nikad me neće ta slika nestati. I odemo mi u školu, ništa, tišina. Ja se vratim iz škole kasnije, burazer mi, nemamo pojma sad šta je, znaš, malo je čudan osećaj, ti ne znaš šta je. Nije ni ćale ništa objašnjavao. Vratimo se gajbi, ja se vratim gajbi popodne iz škole. Malo kasnije nema mame. Ćale se još nije vratio. U nekom momentu ja vidim ne ne dolazi keva. Ja mislim pamtim to da sam bio u u u kuhinji. U nekom momentu ne sećam se kako kad u kom momentu nam je ćale rekao da je neki problem da mama trenutno ne može da bude kod nas gajbi. I sećam se možda je to bilo sledećeg dana ili dva dana kasnije ja sedim u kuhinji i počnem da plačem. I pitam mama, gde si ti otišla? Gde je, gde je keva kao gde si ti otišla? U stvari dogodilo se da je mama otišla u zatvor. I sad to je jako teško ti kad si mali kako da to ti procesuiraš. A u to vreme roditelji nisu išli kod na kurseve psihologije, odrastanja deteta. Svako se trudi se kako god je znao da pomogne deci. I to mogu da zamislim šta je on prolazilo kroz kroz duh i i i telo mog ćaleta u tom u to vreme i burazera isto. Jednom momentu ispostavi se, dođem ja posle dva tri dana u školu četiri. I ispostavilo se da je priča o mojoj mami i još nekim ljudima izašla u politici na na naslovnoj strani. Jedan deo naslovne strane i to nije, nije jednostavno kad ti odeš u školu i kad svi znaju da ti je keva otišla u, da ti je mama otišla u zatvor. I kao mali znaš mi i dalje ne možemo da shvatimo. U principu nije bitno, ona je bila u nekoj takvoj situaciji finansijskoj, nešto je upala u neku grupu ljudi i tako ispostavila se da. I ona je bila mali zupčanik u nekom sistemu i tako. Sećam se da sam otišao, išli smo jedan dan gde je gde je u po, da je vidimo u centralnom zatvoru dok je ona još bila u tom sudskom procesu. I i jednostavno taj momenat nikad ne mogu da zaboravim i dolazimo kroz taj hodnik i pošto je sad ceo zid je od rešetke ovako. Nema nikakve tu. I u tom momentu ti kao mali, to ti je sve sužena malo perspektiva. Ti samo vidiš to. I ti čekaš da se pojavi tvoj roditelj. I mama se pojavi, to je ipak bio veliki šok za mene. Znaš i za burazere i za sve nas. Kad smo videli mamu i od teg, od tog momenta 6,5 godina ona je bila u zatvoru. Morala je da da prođe taj period koji je sudski kako god uređeno, to je bila neka finansijska, ne znam ja šta. Neka kompleksna situacija. I u principu to je važno da da da ako da unesemo u priču jer je to je neki period naglog odrastanja. Odjedanput jednostavno si odrastao u u neku drugu situaciju, neku drugu, jednostavno se dogodi neka promena u tebi koja je teško objasniti kakva je promena, ali jednostavno život ti deluje drugačije, sve se promenilo. Ćale je bio neverovatan, znači u celom tom periodu koliko se on trudio oko nas. Naravno nismo imali para, vrlo malo i morali smo sve sami da radimo nas trojice i da kuvamo i da šijemo sebi odeću i koje kakve stvari. I pisanje pisama, znaš, pisanje pisama, jedno pismo napišeš, pa onda mama se javi i tako dalje. I onda je u jednom momentu seli smo sa ćaletom i on je on malo objasnio situaciju i tako dalje. Ne moramo da ulazimo u detalje. U principu znam da mu nije bilo lako da nam to ispriča i tako. Sačekali smo majku na kraju, došla je kući i nije mogla da ima posao kakav je imala ranije. Morala je da radi kao čistačica. Ona je ranije bila u bolnici, rentgen ekspert. A kasnije kad se vratila više nije mogla nigde takav posao ima. Pa je morala da se reintegriše u u društvo i radila kao čistačica i tu sam dobio jedno potpuno novu novi respekt za za sve vrste posla. I od tog dana do danas kad god vidim ljude koji koje rade tu vrstu posla imam potpuno drugi nivo respekta za za takvu vrstu delatnosti. Eto. Važno je to da pomenem zato što na neki način to utiče na tvoj put. Jer odjedanput život nije više takav kao što si ti mislio da da život treba da bude. Ali navikneš se, hunker down i krećeš. I onda si još više trudiš jer vidiš da jedini put napred je kroz tvoj neki trud. Neki trud da nađeš putanju kojom hoćeš da ideš i da se posvetiš tome. I ja mislim da način na koji su nas roditelji podigli nikad nismo iako smo odrasli u kraju koji je imao puno kriminala. Ono što je meni fascinantno je da nismo nikada zagazili u to, ni burazer ni ja. Jer jednostavno smo želeli da se bavimo svetlim stvarima.

RANI PREDUZETNIČKI KORACI

Ivan Minić: Uvek je i taj period jeste vrlo karakterističan, ali uvek su te ozbiljne kriminalne grupe i organizacije dolazile iz radničkih naselja. Jer s jedne strane imaš ne znam, Voždovac i Voždovački gang, Zemun, Zvezdara. Znaš, nema Dedinja, nema Svračara. Nego je to uvek radnički deo i to su opet neki ljudi koji su imali drugačiju ideju kako da izađu iz okvira svega toga. Mislim da je mnogo važna stvar za svakog ko, posebno u to vreme, ko se opredeli da ide u stručnu školu sa sa jasnim usmerenjem to da iako te to realno ne opredeljuje da ćeš time da se baviš, možeš ti da promeniš mišljenje i sve ostalo. Ali taj momenat da ne odlažeš odluku beskonačno. Jer kao, ima mnogo ljudi koji su tu odluku odlagali do posle fakulteta. Kao znaš kao OK osnovna, dobro, srednja upisaće gimnaziju, to je najsigurnije, ne mora ništa još četiri godine da odlučuje. Dobro. Završiš gimnaziju, upisaće pravni ili ekonomski, to svima treba. To ne treba nikom. Ali dobro. I kao završiće to i onda će da vidi šta će. Čekaj bre. Mislim, hajde sve manje više, ali ono upišeš pravni, pročitaš 100.000 strana nečega što ne služi u principu, mislim hajde sad preterujem ja, ali u realno ne služi ničemu većina toga i kao onda ćeš da vidiš šta ćeš. Pa nećeš. Onda si već u poziciji da bi stvarno trebalo da počneš nešto da radiš. To usmerenje, ovaj, biranje neke srednje stručne škole uvek, mislim važan je. Ti realno kroz to koliko god da možda školski sistem nije idealan, ovaj dođeš u dodir sa time šta bi trebalo da ti bude posao.

Branko Lukić: E. Nije to isto. Ali nisi toliko zaštićen od posla i ideje da nešto u životu treba da se radi. Kako si ti tu odluku doneo i mislim kako je to sve izgledalo?

Branko Lukić: Mislim da je ključno to kako je naš otac. On je imprintovao jednu rečenicu u nas. Ne verujem da je on to hteo namerno da imprintuje u nas. On je jednostavno uvek govorio onako potpuno relaksirano s vremena na vreme, samo u životu je važno da nađeš posao koji voliš da radiš. Jer ukoliko radiš posao koji ne voliš, to onda postane kao jedan veliki zatvor. Samo se trudi, nije važno šta, šta god da ako je nešto što voliš, sigurno ćeš imati uspeha. To je rekao ćale i to je ostalo meni uglavljeno duboko urezano u mozak. I čitava situacija, oduvek sam voleo da crtam i oduvek sam voleo da se inovacijom bavim. Znači izmišljao sam neke stvari, mehanizme, nije bitno šta neki znaš ono inovator kao mind. Pravio neke stvarčice jer pored ćaleta smo stalno nešto pravili. I to je big deal zato što uvek sam znao da je uvek sam znao ugrubo da je to putanja. Ja sam znao to je to je moja putanja. Ne ne znam još tačno šta. Jer su pošto smo puno voleli da crtamo, ja sam voleo puno da crtam i nekoliko mojih drugara u ekipi nas nerds, takmičili smo se ko je najbolji crtač u školi, ovo ono, uvek je to bilo malo komperirev. I to je došlo do ključne promene. U srednjoj školi išao sam u 12. koja nije škola nikakvo vezano za umetnost, kao kao što znaš, to je žurnalizam i znači ne znam šta danas 12. škola gore Voje Stepe, koja je koji je fokus te gimnazije. Ali tada je bio fokus na filozofiju, žurnalizam i to.

Ivan Minić: To je onaj period kad je bilo tako usmereno obrazovanje.

Branko Lukić: Da, usmereno obrazovanje. Znači imaš dve godine univerzalno, pa onda dve godine imaš, biraš neki smer. Međutim tu se dogodi jedna od najvažnijih promena. Moja drugarica Jadranka u to vreme ona kaže meni pošto je videla da ja crtam i da se bavim tim stvarima, ja sam verovatno tada i delio crteže drugarima, pravio je za njih, pravili smo i stripove i tako dalje. I ona kaže hajde da upoznam sa mojim ujakom, mislim da je ujak to njen, koji je fotograf u Beogradu. I ja se upoznam s njim i onda mi on kaže jednu rečenicu da postoji posao koji se zove dizajn. Ima posao zove se dizajn. Ja kažem šta je to? Pa to je posao gde imaš recimo ti ako voliš da crtaš automobile, ja kao, pa kako je volim da crtam automobile. Pa da imaš posao gde te plate da crtaš automobile. Kad mi je on to meni rekao, meni glava eksplodirala. To je bio kao da si znači skočio od ZX80 kompjutera na M5 laptop, ovaj Apple. Znači bukvalno update firmware, bam. Tad sam znao gotovo, to je to. Ja sam znao, pa to je to. Kako se zove to dizajn? E al ne možeš tek tako Bane, moraš da ideš da se spremaš. Pa kako da se spremam? Pa imaš srednju školu za dizajn. Druga eksplozija u glavi. Gde je ta škola? Pa na Dedinju. Pa gde bi bila? Ne može da bude na na Voždovcu škola. I ja kao kako da se spremam zašto moram da se spremam? Pa mora da se spremiš da dokažeš da umeš da crtaš. Ja kao to nije problem uopšte. Samo mi kaži kad, ja krećem. I to je postao, jer to je kod mene uvek bilo, kad nešto vidim da je cilj i koje je vezan za to što volim tu nema šanse da me niko zaustavi. Ja krenem da se spremam kao ludak, crtao sam 10 sati dnevno, potpuno nebitno. Školu u kantu sam bacio, škola nebitno. Idem na pripreme i prime me u dizajnersku školu i to je bio kraj. Znači tu je počela potpuno novi chapter. I tu ima dosta detalja, ali tako je krenulo taj taj ceo trajectory za dizajn.

Ivan Minić: Ono što je isto super interesantno meni, a ako neko mlađi sluša, šta da vam radim, morate da znate šta je bilo pre nego što su došle sve ove stvari koje danas imamo. Ti u suštini ulaziš u to u vreme kad je potpuno analogno sve.

Branko Lukić: Jeste. Sve.

Ivan Minić: Što je mislim, meni je neverovatno šta su ljudi pravili u analognom vremenu.

Branko Lukić: Rik Kurzweil je tada pravio sintetizere.

Ivan Minić: Znaš kao, super je, impresivno je sve što, ali ono je bilo impresivnije jer je osim ideje zahtevalo veštinu koju ti softver sada u priličnoj meri nadomesti. A u AI-u da ne pričam. Ovaj, i sad znaš nije dizajn tada i dizajn sada nisu iste stvari. Sada svako misli da se razume u dizajn. Sada postoji beskonačna količina izbora. Sada suštinski svako ko ima ideju da napravi neki proizvod, ako se malo više potrudi može da ga napravi. Da li će on da uspe na tržištu, to je nešto drugo, ali može da ga napravi. Tada je to sve bilo rezervisano za samo ono što stvarno ima smisla. Svako može da nacrta, ali bilo šta dalje da se desi, moraš stvarno da imaš smisla. I, uh, kako je izgledao taj ulaz u u tu priču gde ti pored talenta, zainteresovanosti i i onoga svega što možeš da pokupiš iz knjiga, časopisa i magazina, dobijaš strukturu nekako. Dobijaš ono formatiranje, imaš s kim da pričaš.

Branko Lukić: Foundation, da, kao temelj.

Ivan Minić: Tako je.

Branko Lukić: Opet moram da se vratim na na Luku, na na oca zato što. Jer on kad gledam unazad on me je praktično napravio perfect storm, jer on mi je dao meni izuzetno jaku tehnološku temelj, foundation. Zato što ja sam proveo stotine sati sa njim, sa lemilicom, pravili smo. Onda mi je objašnjavao kako čip radi, kako gejtovi rade na čipu, kao mali logic circuit. Kao klinci, potpuno onako on the by the way side. Malo ja izmišljam spaceship u mojoj sobi sa enemske brodove, pa onda malo odem kod ćaleta, pa pravimo neke circuits. Pa gledam njega kako pravio osciloskop, pa pravio komplikovane uređaje, pa smo pravili keyboards. Pa smo pravili pojačalo. Pa onda je on doneo. Ima tu puno važnih elemenata koje smo potpuno preskočili. Pa ne možemo ovde da preskočimo, mislim to je big deal. U jednom momentu je doneo Technics-ov, konačno smo dobili Technics-ov gramofon je doneo iz Nemačke. I pojačalo je već napravio. I ukačimo to i prva ploča koju mi je dao Computer World Kraftwerk. Game over, znači. To je opet bio firmware upgrade. I kad smo mi pustili tu ploču, to neću nikad zaboraviti. Sve to ima uticaja. Sve je to vrlo važno, način na koji je to ta muzika napravljena. To su bukvalno su Godfathers sve elektronske muzike koja je kasnije došla. Drugi album B-52’s. Znači ćale je imao neverovatan ukus kakve on ploče nama davao. Tek sad vidim gledajući unazad kako je on u stvari te komponente već stavljao in place koje su, uh, praktično već dosta uticale na mene digitalno. Ja sa 12, 13 godina sam sam odlučio da idem na kurs BASIC-a i machine language. I to je bio ZX80 sa 1 kB. Imali smo prvi sad u Domu pionira ovde blizu gde gde si ti. Bio je kao BASIC class prvi sat vremena i onda machine, na machine sam imao dosta problema jer to je baš bilo onako nerdy za za klinca, ali na BASIC je bilo fenomenalno da praviš male programe. Već tad znači to je verovatno na neki način tad nije bilo CAD softvera u to vreme još uvek. Ali već u pripremalo mislim deo mog mozga za šta će se kasnije odigrati. Iako nije bio workflow, naš način rada je bio potpuno analognan. Ali već tu sam ja radio kao klinac. Verovatno neki od mojih učitelja u dizajnerskoj nisu to radili. Tako da ima tu malo kad razmišljam sad o tome ima malo tu povezivanja znaš, koje je koje utiču kasnije na na tvoj duboki interes za za tehnologiju.

Ivan Minić: A kaži mi kako je kako je to bilo u dizajnerskoj tada?

Branko Lukić: Dizajnerska je bila fenomenalna zato što ta škola je imala. Kad pogledaš opet unazad ta škola je bila onako baš kao free for all. U principu toliko sam bio srećan i deo mene u stvari želeo u tu školu jer nisam onda imao više matematiku, nisam morao da imam hemiju, nisam morao da imam geografiju. Znaš one neke predmete koji ili marksizam ili whatever. Kao ne želim uopšte da imam te stvari. Čak mislim da nismo više imali ni engleski. To je to. Nego imali smo industrijski dizajn, pakovanje, packaging dizajn, imali smo boju, teoriju boje, teoriju dizajna, imali smo fine art, gde crtamo, imali smo skulpturu. Dubravko je bio odličan učitelj u to vreme, on nas je učio skulpturu i te stvari. Ikan nas je učio dizajn, product dizajn, kon. To je bilo čudo. To je znači eksplozija mogućnosti gde mi dizajniramo industrijske proizvode kao klinci. Jeste bilo analogno. Ono što je bilo jako što je kad je analogno onda moraš sve u glavi da osmisliš precizno pre nego što ga staviš na papir. Nisi imao tu brzinu od misli do stvarnosti nego si morao dosta analogno. Ali to je opet imalo svoje benefits. I onda smo odlazili u radionicu da pravimo te stvari kao prototipe. Znači imao si kao ceo flow do na kraju pravimo male modele. Znači možda nismo njih farbali, ali ipak smo imali šansu da radimo nešto što je potpuno neobično. Ja kad pogledam sad unazad da smo mi u to vreme ’84., ‘5., ‘6., mi imali industrijski dizajn srednju školu. Kad to pomenem Ameri oni često ovako ne mogu da poveruju. To je bilo bazirano na nekoj sistemu Francuskoj, Francuske edukacije u to vreme. Tako da je to ti je na neki način kad gledam unazad to je kao neka vrsta anomalije u našem edukativnom sistemu, da smo mi to imali. To je ipak malo kao vau, kako je moguće to da imaš na 30 ljudi učim industrijski dizajn. Mislim da je moj kad Teder bila neka Teder nego smer industrijski dizajn. E sad šta je tu bilo važno, znači bilo je dosta liberalno, kako bih rekao. Znači vrlo slobodno.

Ivan Minić: Liberal liberal arts.

Branko Lukić: Da, ne mislim da smo imali književnost. Da mislim da smo morali da imamo književnost, tu sam bio malo lošiji. Iz zadnje klupe, iz zadnje klupe je bilo baš onako, krš. Znači bilo je dosta provokacija iz iz zadnje klupe. Zna zna ekipa sada ako bude neko gledao zna ko je, ko je ta ekipa, neću da pominjem. Avangardna ekipa, ali bilo je fenomenalno. I uh to ti je neka formativno vrlo vrlo važan period. E sad tu je ima jedna ključna stvar koja se dogodila u trećoj godini zapravo prva godina moja u srednjoj školi, gde je došla iz Amerike izložba za dizajn. Zvala se dizajn u Americi. I ona je putovala kroz Evropu i zadesila se kroz naš američki kulturni centar u bilo je na Cvetu iz Zuzorića izložba. Ne znam da l’ se ti toga sećaš. Ogromna izložba, Amerikanci došli u Beograd sa industrijskim dizajnom. Ja kao kad sam video to, raspored taj i da će biti predavanje u Kolarcu. I ja gotovo. Znači kod mene taj survival mehanizam i ja odem kod profesora Ike i kažem hej ja moram da idem na ovo. Ovo traje četiri dana. Pa vi meni izbacite iz škole ako ako ja ovo propustim. Ja idem 100% na ovaj na ovo, ja moram da idem na ovo predavanje. On kaže Branko idi, nema problema. Ne ne brini ništa četiri dana. Ja zapalim iz škole četiri dana. Ja mislim bio je jedini koji je otišao tamo. I ceo dan sam bio na svim izložbama, video sam Nike patiku po prvi put. Video sam po po prvi put uh onaj šator koji je napravljen od dva tri ona aluminijumska kao iglo. Nisam mogao da verujem. Bilo je sci-fi. Gde se kao otvori i imaš šator koji izgleda kao mali iglu. I bio je sportski, mali crveni sportski auto koji su Ameri radili neki, ne sećam se imena. Međutim šta je ključno? Na predavanjima su bila na engleskom. Ja vidim predavanje znaš četiri lika iz Amerike, jedan od njih se zove Bill Stumpf. Drugi je Cooper Woodring. U to vreme je bio big deal dizajner. I ali zašto pominjem Bill Stumpf-a? Posle predavanja dolazim kod njih sam nekim malim kartonom. I idem bukvalno do svakog od četiri Amera koji su predavali. Uključujući Bill Stumpf-a i kažem molim vas potpišite se ovde. I on me pogleda i ja kažem je l’ možete da mi samo napišete odgovor na jedno pitanje? What is design? I on ovako pogleda nasmeje, se tačno sećam njegovog lica i on napiše ovako. Ja kažem puno hvala. I vidim tamo ID magazin, znaš ko je bio Stumpf. On je radio Aeron stolicu. Da da da. Ja sam sreo te ljude kao da su došli iz druge planete. Znači gotovo. To je bio još jedan ono hyper jump. Znači kao hyper jump after hyper jump. I ta četiri dana su promenili sve u mojoj glavi. 01:16:22 Kad sam uhvatio pošto su delili besplatne ID magazine koje nikad u svom životu nisam video. Ne znam da li se sećaš tog magazina. Bilo je za industrial dizajn. Ja ga dobijem od nekog tamo i onaj miris tog magazina i tekstura. Kao kako to. I pogledam zadnju stranu i na zadnjoj strani je bio Frog Design. Kao njihov ad. Uvek su imali na zadnjoj strani. To je bio najjači magazin za dizajn koji je postojao na svetu tada i Exis verovatno iz Japana. I kad sam to ugledao Ivane tad sam shvatio, pa ja ovde moram da idem. Gotovo. Tad sam znao to je, to je konačno kad je snajper tačno ušao u metu. Kad sam locked bio. Znači sve vreme snajper je polako ulazio sve bliže, bliže u metu i tad je bio locked in. I ja sam znao od tog momenta to je 1980 i sedma ili osma. Ne mogu tačno da se setim. To je to. Znam da je to. Uradiću sve što mogu da zapalim ovde kako god. Jer kad sam video njihov rad. To je bio došao sam video njihov rad šta oni rade. To to je promenilo sve. 

Ivan Minić: I dobro, znači američka propaganda na vrhuncu.

Branko Lukić: Pa ne, znači jednostavno to su oni momenti u životu gde nije te neko ubedio u nešto. Ti znaš kako to deluje. Kad ti kad nešto doživiš i kad promeni u tebi jednostavno dogodi se promena koja nije promena volution. Nisi ti to voljom uradio, nego jednostavno to je promena. Ti jednostavno znaš da je to to za čime si tragao, a nisi znao da postoji. Znači otkrio se kao neko tajno blago. I ja vidim to je to. Ne mogu da verujem da postoji takva ekipa na svetu. I normalno čim to otkriješ onda kreneš hoćeš još više ID magazine da razumeš bolje kakav je studio, šta se tu radi. Ti shvatiš da su oni radili, da je Hartmann Esslinger koji je osnovao Frog, on je radio za Steve Jobs-a. On je uradio sve Mac-ove prve koje su izašle. Ti možeš znači da samo da zamisliš o čemu pričamo mi sada. To je za Steve Jobs-a uradio sve Mac Classic, Mac 2, radio je Next ceo za za Steve Jobs-a i gomila drugih stvari i ti tu jednostavno shvatiš da je to to.

RANI DODIR SA TEHNOLOGIJOM

Branko Lukić: I ali paralelno šta je vodilo do toga svega je vrlo važno pomenuti je kada ti jednostavno voliš nešto da radiš toliko da nisi ni svestan količine sati koje si proveo radeći to što radiš. Znači, u jednom momentu sam pomenuo crtanje. Crtanje je big deal, zato što je crtanje ta veza između human mind and reality, gde ti praktično možeš da terabytes of streaming koji se događa u tvom u tvojoj svesti, možeš da prebaciš u tvom umu, možeš da prebaciš na papir i da podeliš sa drugima. I crtanje je bilo važno zato što je to bio način da se imaginacija uhvati. Da onda možeš nekome da kažeš, i onda možeš da imaš dijalog sa drugim ljudima. Hej, šta ako uradimo ovo ili uradimo ovo ili.

Ivan Minić: Da mu objasniš svoju ideju.

Branko Lukić: Da, to je bio način komunikacije. Meni je bilo teško da pišem. Možda sam čak bio malo i disleksik, zato što sećam se dan danas te te male pesmice koje smo morali da napišemo u prvom razredu osnovne. Mikloš i Janoš igraju basketbal. To je bilo u nekoj knjizi, ne sećam se u bukvaru. Meni je trebalo celo popodne da napišem tih osam reči ili 16. A da si mi pitao ti nacrtam stotine svemiskih brodova, nije problem. Znači imao sam taj problem gde sam praktično morao da koristim crtež da bih komunicirao sa ljudima ideje. Jer nisam bio dobar sa pisanjem. Anyway, to je sve važno zato što ti postaneš, što više radiš neku određenu stvar onda postaješ u tome sve bolji u smislu postaje ti second skin što smo pomenuli sećaš se u početku, ti si rekao interesantnu paralelu za vaterpola. To je vrlo važno da možeš da se baviš drugim stvarima dok crtaš razmišljanje i tako dalje.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo bitno u ovom delu da kažeš da te to iskustvo sa sa tih četiri dana sa američkim dizajnom promenilo da mislim da suština nije u tome da te promenilo, nego da te dovelo u poziciju da ne možeš više da budeš isti.

Branko Lukić: Da.

Ivan Minić: Nisi ti još stigao gde treba da budeš, ali ti znaš da više sa tim novim iskustvom ne možeš da se vratiš na staro. Možeš, svi mi možemo da istrpimo da se vratimo na staro.

Branko Lukić: Al nema povratka. Nema povratka. Da imaš potrebu da napraviš taj iskorak. I ako se vratiš na staro to je da bi se pripremio za taj korak.

Branko Lukić: Ima ima dva važna momenta tu koje koje uvek mi padaju na pamet. Jedan je bio posle časa BASIC-a i drugog časa machine language, bio sam možda 14 godina i vraćam se kroz šumicu iz Doma pionira. Ideš kroz šumicu ja peške idem do 25-ice busu. I imao sam tačnu viziju pošto ćale filmovi, video igrice, invaders-i koje nismo pomenuli uopšte. Invaders-i su bili big deal, pop pop pop pop pop, prvi invaders-i zeleni, sa zelenim video igrica. I video sam totalno jasno u glavi da će da se budućnost filma i video igrice će da dođu do merging-a i moći ću da uđem u film u dalekoj budućnosti. Tačno imam potpuno čistu viziju ulaska u sam film, što se praktično danas događa. Video igrice i filmovi se meržuju. Tad sam imao čistu viziju dok sam hodao randomly, dok sam hodao kroz šumu kao mali. To je važan momenat i drugi važan momenat je, um, tehnologija, način razmišljanja kroz tehnologiju. I gledanje sveta realnosti u kojem sam živeo sa mamom, tatom i burazerom u Renault-u 4 idemo u Smederevo svakog vikenda do bake, mali auto, udaraš glavom, nema mesta. Znaš ono sve ono, zašto je život ovako težak? Ali ne znaš da je dizajn možda vozilo pomoću koga možeš da pomogneš svetu da bude bolje mesto. Taj drive je praktično tada bio settled in, gde sam ja hteo da svet bude bolji za sve ljude. To je najvažnija stvar koja se dogodila unutar mene. To je bilo tačno pre nego što je mama otišla u zatvor. I to je kasnije imao veliki uticaj jer to mi je glavni drive bio za dizajn. I meni je uvek želja bila zašto se bavim uopšte dizajnom da bih pomogao ovaj svet da bude bolje mesto za sve.

Ivan Minić: Eto. To je taj nekako znaš ono.

Branko Lukić: Puzzle su se ukačile.

Ivan Minić: Mislim to što što što kažeš za igrice u tvom vremenu. Ovaj meni se nekako čini da je najvrednija stvar koju su one nama donele osim toga što su bile beskrajno zabavne, ovaj jeste bio taj momenat imaginacije jer ti vidiš uh osam piksela u nekom obliku koji u principu, ako ćemo da budemo iskreni, ne liči ni na šta. Ali je To je najbolji svemirski brod na svetu. I taj jedan piksel koji ti pucaš ka njima to isto ne liči na laserski zrak, ne liči, ali tebi je to laserski zrak. I igre su morale da budu zabavne, da budu igrive, da budu takve da možeš da ih igraš dugo. Dok kasnije mnoge igre su samo izgledale fantastično i suštinski su bile prilično dosadne.

Branko Lukić: Potpuno. Ja se sećam susreta sa invaders-ima. Ti mislim svako ko zna invaders-e to je big deal. Gde imaš ono znači mali kao raketicu na dnu i silaze eljeni odozgo. Lom, mislim potpuno jednostavan setup, ali je totalno psycho. Mislim kad onaj zadnji ostane ti imaš jedan metak koji skoro ide, ovaj lik brzo dolazi dole. Nema zezanja. The entire gaming essence je u toj igrici. Scramble. Sećam se burazer i ja, krademo 5 dinara iz kevinog novčanika, palimo u luna park. I rokamo te na tu mašinu ili ja radim bombe i lasere, a Šomi vozi ili ja vozim on radi bombe i lasere. Ti si potpuno u igrici. Znači human mind naš je bio, imaginacija naša je potpuno kao, upravo što kažeš, mi smo bili u tom pikselu. I ono što je jako, ti smo to dirnuli u razgovoru, kako su te igrice kreativne. Neverovatno kreativne. I duboke priče. Manic Miner, znači ima tu puno igrica koje su 3 kB, četiri, ali su toliko jake i one su bukvalno, bukvalno su fondacija svega što danas imamo. I ti imaš jedan interesantan paradoks. John Carmack, koji je znaš ga, on je radio Doom, napravio i software i mislim hiljade stvari, legenda vidi igrica. Slušao sam ga milion puta. Svaki put kad idem na Oculus Connect i na Meta Connect za VR, uvek on ima svoje dva sata na kraju sa developerima gde im daje, znači uvek je ono malo stern, strog prema njima i daje im lekcije svima. Kaže ljudi, uopšte neću da čujem da se bavite hej ovaj GPU nije dovoljno jak. Kao nemamo dovoljno jaku video karticu. Kaže to je apsolutni to me ne interesuje. Hoću da pravite stvari sa vrlo malo resources da da napravite jaku igricu koja ima smisla, koja je inteligentno kodirana, da bude maksimalno efficient. Jer danas kad ti vidiš igricu kao što je Battlefield ili nešto tako što je ono super high res, kartica je 50, 90, GTX, 1000 GB RAM-a i whatever. On praktično ti sve servira da ti jednostavno tvoja imaginacija je samo dobila ogromno jelo na stolu i to je to. Znači interesantno je kako je paradoksalno nisi toliko involviran, investiran u igru na neki način, zato što je sve već renderovano i sve sve ti je jasno.

Ivan Minić: Mora mnogo stvari da se u igri desi da bi se ti zaista vezao za nju. Što što što pre mislim nije bilo tako. Znaš i i i taj momenat ono dešavali su se ti neki ozbiljni skokovi i znaš kao Doom kad se pojavio je bio neverovatan. Iskreno da budem meni je sad zabavno da ponekad odigram i najviše volim ove.

Branko Lukić: One stare onih ludaka koji ovaj portuju Doom na svaki mogući uređaj i ovaj jedan od momenata.

Ivan Minić: Ima na Apple Watchu ali neki momenat gde je neko portovao tipa na neki Kindle. I ti kao gledaš na i paperu Doom i radi. I kao brate šta nije u redu sa tobom, ali to jeste toliko ikonično da.

Branko Lukić: Na displeju šporeta, znači bilo šta, znači.

Ivan Minić: Da. Znači jer kao to je toliko efikasno napravljeno da može da se vrti na bilo čemu. Sećam se nekad to je davno prestalo da se dešava, ali mislim da je negde do početka 2000-ih bilo aktuelno oni razni demoi u Asembleru gde ti imaš ne znam 64 kB ili koliko god, 4 kB da napraviš najinteresantniji demo sa muzikom, sa svim kao kako u 4.

Branko Lukić: Kako da to uradiš da.

Ivan Minić: Mislim mnogo teško i ne možeš da koristiš neki od jednostavnih.

Branko Lukić: Moraš 2 bit-a imaš 2, 3 bit-a da.

Ivan Minić: Znaš kao ako radiš to ono. 

Branko Lukić: Ako si ozbiljan napravićeš da. 

Ivan Minić: Možeš da napraviš nešto potpuno neverovatno. Mislim to jeste hakerska kultura je mnogo donela u celoj toj ovaj priči.

UPIS NA FAKULTET I AKADEMSKI RAZVOJ

Branko Lukić: Al znaš šta je interesantno, izvini Ivane, samo jedna mala ilustracija. Ika, moj profesor industrijskog dizajna i ambalaže iz dizajnerske srednje škole, dan danas pamtim jedno od prvih stvari koje nam je pričao, koje ima veze sa tim, gde su radili tada u to vreme Nemci test između dva dizajn tima. Pazi kako je to bilo, to je bilo znači ’80. i ne znam koja peta, gde jedan dizajn tim je imao sve što im treba, bukvalno sve, a drugi dizajn tim nije imao ništa. Imali su nož, kanap, par olovaka i neki papir. I šta misliš koji tim je napravio bolji dizajn rešenje?

Ivan Minić: Ovaj koji nije imao ništa.

Branko Lukić: Pa da. I on je to nama pričao čisto da se setimo i da o tome razmišljamo, da budemo svesni toga u procesu dizajna.

Ivan Minić: Mislim, to je interesantan paradoks.

Branko Lukić: Vremenom ti shvatiš da da sa jedne strane ono, mislim nemam prevod niti je potrebno, ali kao scarcity je važna stvar jer iako ti daje određena ograničenja, fokusira te na to da razmišljaš, OK, znam sad hiljadu stvari koje ne mogu da uradim, ali hajde da vidimo šta mogu da uradim i kako to što mogu da uradim da uradim najbolje moguće. I kako da nađem inovativna rešenja za neke probleme, jer gomila problema ima suštinski vrlo jednostavna rešenja. Sećam se ne znam da li je da li je živ, nadam se da jeste. Ovaj moj profesor, nastavnik iz osnovne škole koji je predavao opšte tehničko, je l’ Oto? Da. On je imao patent koji su kupili neki stranci koji je jako ću pojednostaviti, ali suština je da u većini slučajeva kada praviš bojler, grejač je na dnu, što znači da se oko njega formira kamenac, što skraćuje životni vek i sve ostalo. E sad on je napravio neki dizajn u kome je to malo drugačije i nije na dnu, nego je na drugom kraju, tako da to gde se dešava taloženje kamenca ni na koji način ne utiče i u suštini je grejač večan. A mislim, bojler nije mnogo više od grejača i i i toga. Kontejner sa grejačem da. Tako je. I on je to dobio i oni su to kupili. Ja se sećam, mi smo se dosta svađali, ali smo povremeno i mnogo lepo pričali. On je meni objasnio tad, a ja imam 13 godina u tom trenutku, da su oni to kupili da bi stavili negde na policu i nikad ga ne ugradili, zato što nije poenta u tome da bojler radi večno.

Branko Lukić: Da. Da radi čet.

Ivan Minić: Poenta je da kupiš bojler gde ćeš morati za pet godina da promeniš grejač, do, pa nek ti traje duže od garancije, ali znaš kao. Kao i delovi automobila da. I meni je to bilo potpuno ono neverovatno. Da. Apsurd kad to. Što ne? Al ti onda shvatiš da je to to i da sad imaš sve ono ostalo od ne znam 1926. kartel proizvođača sijalica koje je napravio sijalicu koja traje kraće zato što su imali problem jer sijalice traju predugo i ono kao to planirano zastarevanje.

Branko Lukić: Planirano zastarevanje što u stvari bio, to je ono apsurd industrije cele. Napraviš nešto što je savršeno i onda mu daš nesavršenost koja je relativno predvidljiva da bi komercijalno to imalo smisla.

Branko Lukić: Al vidiš sad se setim što detalji koji su malo derail. Um, kad smo bili klinci, u tom kraju smo imali nekoliko naših drugara su imali bašte i bili su auto mehaničari po po zanimanju, pa smo pravili frizirali smo male motore, tipa Tomos je bio 50cc i tako. Pa je bio taj deo hakovanja, to je kultura hakovanja gde smo mi pravili ako se sećaš trokolice drvene. Znači nije bilo ničega pa trokolice su trajale večne. Si imao onaj ogroman lager na napred i pozadi imaš dva lagera i vozi se. Tek kasnije shvatiš da industrija ne želi to da radi. Jer ja se sećam mnogo naših inovatora na eureka nagradi koji su imali ta tih fenomenalnih rešenja koji su u stvari provalili da naprave nešto što traje večno. I onda industrija kupi to zapadna i stavi ga samo ga parkira za kasnije. Jer nije nije fazon da se to tako radi. Nije dobro za ekonomiju.

Ivan Minić: Šta se dešavalo na kraju srednje škole?

Branko Lukić: Srednja škola, znači dizajn leti, radi se. I jednostavno tu se ono uštima ali su neke žice. I dolazi sad važna prekretnica, sad mora fakultet, mora da vidiš gde ćeš da ideš. Ja sam tad bio sa devojkom koja je volela da radi više u slikarstvu, na primer, ikone, te stvari vezane za takvu vrstu aktivnosti. I nekom momentu ja kao OK, a postoji fakultet za dizajn. Znači to je fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, koji ima industrijski dizajn. To je jedino mesto gde si mogao da studiraš u celoj Jugoslaviji. U to vreme je bila Jugoslavija još uvek. Znači 20 miliona ljudi, mala škola, mala katedra. Ja kao OK, hajde probaćemo najbolje što možemo. Znam da uvek je teško kako dolaziš iz nekog radničkog naselja, kako niko te ne zna, kako ćeš mislim, probaš najbolje što možeš. Ali se prijavim ja u dve škole. Prijavim se da idem na tu višu školu za za restauraciju. To je bilo negde na Karaburmi. Kao backup plan i hajde da pokušam u fakultet. Fakultet je primao samo pet ljudi za industrijski dizajn. Znači jako je teško. OK. I pet dana traje test. Znači ono idemo military mode. Znači pam, video igrica sve ono znači idemo hunker down bunker i krećemo. Pripreme, mentalne i tehničke i sve. I ti dođeš na taj test jer oni hoće hoće da vide. Imaš test od pet dana. Znači pet celih dana. Prvi dan samo slikaš, drugi dan crtaš i vaješ, treći dan počne dizajn, četvrti i peti. Peti dan braniš taj dizajn koji si napravio. To si morao, znači oni su tačno hteli da vide da li ti zaista znaš dizajn, da li razumeš. OK. Uradimo svi po pet, pet dana, znači to je intenzivno i ne znam, šestog dana su rezultati. Moj drugar Bojan u to vreme, ja, on je se prijavio na fashion dizajn da bude modni kreator, a ja na industrijski. I kao mi mi toliko bili umorni od toga ispita da mi zaspali. Jer rezultati su se otvorili u dva i zatvara se u pet. Ko je skočio s mosta skočio je. Ko nije primljen, to je već, ko plače plače, gotovo kraj sveta. Ko je primljen već je pijan i ono ide negde na žurku, skače. Mi zakasnili. Ja kao je, Bojane šta ćemo? Upadaj na bus brzo, bam. Mi bili kod mene Gajbi, budimo se, pravcu autobus. Stižemo u školu, ne u školu, nego do kapije dole kod teološkog fakulteta. I mi sad kapiju znaš drmamo ono kao brate gorile. Teto, teto. Pošto nema nikog, sve je zatvoreno. Nemam pojma da l’ smo prošli. Ja vidim mi žena neka u daljini, pa ja mislim da je ta žena u stvari bila domarica koja je živela u okviru zgrade. I mi mašemo teto, teto, šta je bilo deco? Pa, je l’ možete samo da nam javite, je l’ smo prošli ili nismo? Ajde čekaj. Nemoj tu da me smaraš. Sad ću da dođem. I ona ode dole mi brate, znači možeš da zamisliš da su to dve najdužih 15 sekundi ili 20. Ti ono lomi te sve gotovo. Jer to je ono ako puko si, puko si. I ona se vraća i kaže: “Obojica da mi kupite rakiju za sutra. Obojica ste prvi.” Ja ovako gledam Bojana. On gleda mene. Brate mi nikoga ne znamo. Niko nas nije gurao. Ja nemam ni nekog političara ne znam koji je mogao da mi napravi vezu. Brate kako je moguće? Mi smo skakali jedan na drugog, tukli smo se preko ograde. Znači ne ne znam šta smo radili. Gotovo. Javljam kevi i ćaletu, znači sve lom burazeru i tako je počelo. Tako je taj prelom bio, znači vau. I tu je naravno profesor Kosta, profesor doktor i dekan budući, on je bio moj mentor. Baš sam ga video prošli put kad sam bio u Beogradu pre jedno mesec dana. Posle dugo vremena Kosta je fenomenalan i i puno je uticao na mene u dizajnu i u i u razmišljanju. On je mene testirao na ispitu. I to je to.

Ivan Minić: I on je jedan od onih koji su rekli može.

Branko Lukić: Pa da, moraš da branim, radio sam neki fen objašnjavao onda mi je on pitao sećam se tačno, pa Branko kao debljina zida od ovog kućišta za ovaj fen. Kako to treba da bude? Da li ovo treba da bude uniformna debljina ili treba da bude različita debljina. Ja ga gledam ovako, pa treba da bude uniformno jedini način da se odlije taj komad. Sećaš se njegovog lica ovako.

Ivan Minić: OK.

Branko Lukić: I nešto je pisao. Mladi inženjer.

Ivan Minić: Da.

Branko Lukić: Ne, ne, nešto je pisao. Samo petorica i u toku te godine dvojica su prestali da iz kojekakvih razloga da studiraju i samo nas trojica smo završili u toj klasi.

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Uh, to sad da kažem igricu podiže na jedan novi mnogo ozbiljniji nivo. I jednostavno sve ovo što prolaziš u periodu srednje škole obično te osposobi da ti tehnički možeš da realizuješ stvari. Lepo je kad imaš imaginaciju, al nije neophodno. A ovo je sad sledeći nivo u kome ti treba da budeš taj koji zapravo osmišljava i govori ljudima šta treba da se radi i sve ostalo. Prvo moraš sam da prođeš. Sve stoji. Ali jeste mnogo ozbiljnija stvar. Kako je tebi izgledala ta ta promena, taj skok iz jednog u drugog? Je l’ bilo prirodno ili je bilo?

Branko Lukić: Bilo je, bilo je prirodno u stvari, uh jer, ono što je dosta pomaže, dosta pomaže u tom momentu je što, prvo ono ne možeš da veruješ da se to u stvari dogodilo. Jer, sećam se u to vreme i uvek je nekako bilo kao da l’ imaš vezu, da te neko predloži, čak i danas u svetu i na zapadu uvek mora, ako nekog znaš bolje, jer bolje nego da ne znaš jer imaš šanse neko da primeti actually what you do. Ali to je sve bilo ono na hladno. I teško je bilo prvo da se to skapira, ali daju ti celo leto da skapiraš i onda krećeš u oktobru. Bilo je fenomenalno zato što je to toliki veliki skok. Ali i mnogo ozbiljniji u smislu, stvari koje učimo, način na koji se radi. Ti si imao časove, nivo kompleksnosti. Da je, nivo kompleksnosti. Znači ti sad ulaziš mnogo duboko, ovo je već postaje ozbiljnije. Ovo sad već ideš prema profesiji. Radimo ozbiljne projekte, fenomenalno je bilo kako je akademija bila organizovana. To je i dalje vrlo važno da se pomene vreme je tada proticalo sporije na neki način. Jer nisi imao puno distrakcija kao danas što postoje. Znači telefoni, ekrani. I dalje si ti bio u tom nekom tvom svetu i sa tvojim drugarima, kolegama, ekipom. Ali si operisao prilično fokusiran. Nisi imao distrakcije, kako se to kaže znači, nisi imao nešto što će da ti ometa pažnju. I to je u stvari lepo. I bilo je dosta analogno, gde si čitao knjige, crtao puno, pravio puno radionici s rukama. Znači bio je ono full sensory development. I daleko drugi nivo. Znači sećam se časova anatomije, fantastičan profesor i to je bilo ono meni jedno od najomiljenijih časova, gde smo se suočili sa pravom ljudskom anatomijom, gde smo studirali to nekoliko godina, trajao taj taj class. Imali smo tri godine. Ti onda naučiš znači anatomiju životinja, anatomiju čoveka, sve. Znači i tu u stvari učiš i mehaniku i gomila, gomila stvari. Onda istorija umetnosti je big deal, zato što je mnogo ozbiljnija. To mi je bilo malo heavy. Jer ne volim da, ne volim da učim na silu. Učim ovako iz iz toga kad volim da učim nešto, ali kad ti neko kaže moraš da naučiš znači ceo ovaj period i da mi odgovoriš na sva pitanja. Čim mi ti kažeš da ja moram da odgovaram na neka pitanja, tu se dogodi lom u glavi. Znači neću da učim da bih ti ja morao da odgovaram na neka pitanja. To ti je problem ja mislim sa edukacijom generalno. To će AI da promeni, ali, razumeš šta kažem? To je to je deo koji nisam voleo, taj regation. Znači da ja moram tebi da dokažem da sam ja zapamtio 100 pitanja. What’s the point? The point is, poenta je ako ja razumem na dubljem nivou šta se ovde događa. Ono što je bilo jako na akademiji, ja sam se tad ušao u jako duboku, u duboki trening, hteo sam da naučim da crtam kao Michelangelo. Znači bukvalno sam uzeo ono hiljade strana knjigu, crtao sam stotine sati dok nisam sam mislio u to vreme skapirao potpuno kako on crta. Pa sam se pomerio ka Leonardu, pa sam njega kopirao, pa sam se onda pomerio ka nekim francuskim umetnicima, da mi je i i nekih drugih. I jednostavno to je bila neka putanja opet fine art uz dizajn. To je ono što danas ja mislim ne postoji. Danas je suviše specijalizovano u određenu klas i ti sad kreneš da radiš taj jedan deo. To je bilo isto prilično važno u nekom momentu da da imaš taj emotivni deo razvoja i tehnološki deo razvoja istovremeno. Što mislim da danas danas ne postoji možda u tom smislu.

Ivan Minić: Uh, to je nešto gde vrlo mali broj ljudi radi, odnosno prolazi jedan obrazovni put što znači da su suštinski svi oni sa kojima u tom procesu sarađuješ, svi profesori i asistenti i sve ostalo prilično upućeni na vas. I nema 40 ljudi kojima treba da posveti pažnju, nego vas troje. Što znači da možete mnogo tešnje da sarađujete i mnogo više toga da naučite jedni od drugih. Uh, a kako izgleda taj proces, uh, mislim, ti na tome radiš i i i rezultat je rezultat, put je put, to su često različite stvari. Ali opet tu postoji ocenjivanje, tu postoji prosto forma koja mora da se ispuni, proces kroz koji mora da se prođe, da se završi godina, ovo, ono. Uh, uvek mi je to neobično kako jer nije kao na većini drugih fakulteta gde ti dođeš, imaš ispit, odgovaraš ispit, dobiješ.

Branko Lukić: Da imaš tamo specifični čank materijala, radiš za do, pa sad radiš ovo.

Ivan Minić: Znaš gde si. Ovde u suštini meni se čini da mnogo teže možeš da proceniš gde si ti zapravo i koliko je to što radiš dobro u smislu nekakve ocene.

Branko Lukić: Da. Kako je to tebi išlo? Odlično pitanje zato što tu ima mnogo nekoliko faktora. Jedan faktor je da li voliš to što radiš? Uvek se vraćam na to. Ukoliko voliš to što radiš, ja sam recimo meni to bilo toliko lako da radim školske zahteve, fakultetske, da sam na njih pravio još težim projektima. Nekada sam mislio pa nije toliko teško da uradim ovo, ja hoću da uradim više od ovoga. Tako da nije bio problem u u tom delu. Ali smo imali sreće da je kod nas klasa iznad nas bio Goran Popović, čuveni, svako ko zna to ime, zna da je taj čovek legenda kompletno dizajna sa ovih terena. On je radio Ferrarija, on je radio čuvenu Modena Ferrari koja je uticala na kompletan DNA Ferrarija koji danas postoji. On je uradio taj ogroman switch step change kako je Ferrari ranije dizajnirao u odnosu kako je dizajnirao posle Modena. 360 mislim, ne znam kako se tačno zvala. Goran Popović je dečko iz unutrašnjosti Srbije koji je četkicom i vodenim bojama pobedio na svetskom prvenstvu, svetskom takmičenju koje je pravio automoto sport, onaj nemački magazin za najbolji dizajn automobila. To je bilo, čini mi se 90-ih je l’ tako nešto. I on pobedi. I nagrada je Peugeot 206. Kupe. I dečko ne može da dobije Peugeot 206, on nema ni dinara, možda toliko, nemam toliko para, sredstava. Mislim niko od nas nije imao. On je tad radio fakultet isto gde sam ja bio. Al on nije mogao da da taj auto dobije jer država je rekla da mora da plati carinu. Ja sećam se te priče. Da. Ne ali znam par ljudi koji su imali takve situacije da nikad nisu preuzeli nagradu. Nisu mogli. Međutim kad je otišao u da dobije nagradu u Torino, čini mi se da je u Torino bilo Gorane, izvini ako neke detalje sad pogrešno ispričao, ali ugrubo mislim da je tako nešto. On je odmah dobio ponudu od Pininfarine. Znači govorimo o Pininfarina studiju. Svako, svako ko zna šta je Pininfarina studio, pauzirajte u ovom momentu video i razmislite dobro šta to znači. Dobio od njih odmah ponudu da počne odmah da radi sa njima. Znači bez ikakvog pitanja. On je bio na pola fakulteta. I on je, on je njima rekao, ne mogu. Ne mogu, moram da završim fakultet. To je ogroman rizik u tom momentu. I on je sam kasnije rekao da je to bio veliki rizik. Međutim čim mi se javio da završio fakultet, odmah su ga zaposlili. I čovek je radio jahte i otišao u svet i pravio gomilu, on je Bertone radio, radio Bugatti i gomila drugih stvari kasnije. Znači ogromna količina automobila za koje danas znate, DNA je negde Goran postavio tada. I kada si ti video crteže njegove u to vreme, to je bio opet ono mind shift. Kad vidiš da neko, kako daleko neko može da ode u dizajnu. On je toliko daleko bio u dizajnu. Tačno je postojala liga gde je Goran i gde su svi ostali. Kad dođe kad su u pitanju automobili. I on je meni dao žišku, kakav je stari izraz. Ne znam ne znam ni da l’ se to govori sada. I dalje se. Žišku mi je dao da krenem znači da treniram sada idem u vozila. Bam. Tako da sam ja u mojoj četvrtoj godini radio automobile dok nisam polomio, dok sam sam sebi rekao OK, this is solid. Ja sam proveravao da li je ovo dovoljno jako u odnosu na auto sport magazin. Jeste, kul, chapter closed, idemo dalje. Radio sam hibridni auto, tad sam dizajnirao hibridni auto. To je bila ’91. godina. ’90. ’90., ’91. Čisto za u kontekstu kad je to bilo, to je bilo jako davno. Pravio sam mali gradski auto koji je pola baterije, pola su motor. Bio je 2 m možda, znači vrlo kompaktno vozilo. U to vreme Goran ponudio, Goran koji je dobio nagradu od Ferrarija napravio kompletan dizajn za Yugo. I oni su to i oni su to odbili. Oni su odbili to. Mislim to meni bilo fascinantno. On je njima uradio bukvalno kaže evo ga auto, evo da napravimo novi Yugo. Možda im je kasnije pomagao malo Yugu, ali u principu to je bilo čudo meni kako industrija nije razumela to. Eto, to su ti tako ovi detalji sam ti ispričao jer to su važni detalji na neki način padaju mi na pamet kad si mi to pitao.

Ivan Minić: A ti, ti nisi u klasičnom smislu takmičar. Znaš kad kad jesi u klasičnom smislu takmičar, a a ja sam bio u tom periodu odrastanja, ti vrlo brzo shvatiš gde ti je mesto. Jer, ti si najbolji matematičar u školi, pa si možda i najbolji matematičar na opštini, mada je velika opština, al nema veze. Možda si najbolji matematičar. Pa odeš na grad i shvatiš da ima trojica koji su da ti. Koja kad krenu da ti objašnjavaju, ti ih ne razumeš. A ne problem od koga krećemo. Sad ja sam imao sreću u životu da sam ostao prijatelj s tim ljudima, jer smo se mi razumeli, a njih retko ko je razumeo, pa sam ja negde našao svoje mesto tu kao neki ovaj, kao neka spona u u komunikaciji. Ali suštinski, znaš kao, postoje trenuci u životu što što ne znači da treba da odustaneš da se razumemo, al postoje trenuci u životu kada ti naletiš na nekog takmičeći se i kažeš, OK, šta god da uradim ja nikad neću biti ovoliko dobar. U ovome. Možda ću u nečemu drugom biti dobar. Ali kao u ovome ili u ovoj uskoj specifičnoj oblasti u okviru ovoga, ja nikad neću biti toliko dobar. I nije stvar toga koliko si ti trud uložio. Po default-u si uložio mnogo truda. Ali jednostavno, ne može to uvek da da rezultat koji želiš.

Branko Lukić: Pomenuo si nešto mnogo važno što sam podelio sa sa mojim klincima davno, jer moj mlađi sin se bavio kompetitiv tenisom i igrao je dugo. Ja sam s njim proveo puno godina po terenima, turnirima i tako dalje. I tad sam shvatio da u stvari nikada u životu kad god sam video da je neko bolji u nečemu u tom momentu od mene, od nečemu što mene interesuje, nikad nisam osetio se inferiorno, nego me je to bilo neviđeno da je neko bolji. I imam potpuno drugačiji DNA za to. Shvatim kao vau. Pa znači moguće je to uraditi. Znači what one man can do, another can do. Ja kao pa ja imam sada da nagazim dok to ne uradim kao taj lik. Ne da bih se takmičio sa likom, nego da vidim da dođem do tog nivoa. Kako vidiš recimo vrh planine koji ti se sviđa. Ja često koristim planinu, vrh planine kao kao cilj kao ideju.

Ivan Minić: Ja tu asocijaciju ne razumem, ali poštujem. Znam ljude koji su isto.

Branko Lukić: Meni meni je uvek OK, ti kao OK, moram da idem do tog vrha. Iz tog vrha ću onda opet da vidim, uh, pejzaž koji nisam ranije mogao da vidim. Kao što je kad si otišao u Guatemalu i popeo se u na na Maja, Inke piramidu. Iznad šume ti vidiš horizont. Otprilike tako. I to je možda mali bug. Znači nikad nije bilo osećaj inferiornosti, nego osećaj kao vau, znači ovo je moguće uraditi. I onda sam kad god me nešto zanimalo, kao u slučaju Gorana, ja sam samo to primenio na moj projekat, pa moram da naučim još bolje da pravim automobile dok nisam bio potpuno zadovoljan da budem na istom nivou kao što su njegovi, to je to.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA 

Ivan Minić: Kroz, da kažem fakultet ti si imao jasno usmerenje. To usmerenje je industrijski dizajn. Ali koliko te fakultet spremi za posao posao? Pošto, 91., 2. u Srbiji, Jugoslaviji, lepo je imati ideju da ćeš da se baviš industrijskim dizajnom, ali vrlo verovatno u prvom trenutku ćeš da se baviš u najboljem slučaju bilo kojim dizajnom. A onda ćeš lagano da dođeš do toga da će neki projekti biti, pa ćeš se pa ćeš se isprofilisati vremenom. Al kao većina ljudi koja su prolazila tu priču, prošla je to kao što su tako što su počeli da rade kao prelamači u nekoj štampariji. Što nije ono za šta si se školovao i mnogo je daleko od toga i deluje kao da nikada nećeš doći do toga. E sad ne znam kakva je konkretno tvoja priča bila za taj sam početak. Šta je bilo, kako se desio taj trenutak prvog posla?

Branko Lukić: Geografija te situacije zahteva da odem malo u prošlost.

Ivan Minić: Hajde.

Branko Lukić: Jer je izuzetno dobro pitanje. Jer u principu, to može jako da deluje kao, pa to je lako, to sve se to nekako ti ide lako. Ništa to nije lako. Jednostavno ti guraš, radiš, probaš, testiraš, ideš dalje, udaraš zidove. Non-stop ono udaraš neki zid i. Kako je to počelo? Zbog toga što je otišla majka u zatvor i još manje smo, nismo imali para generalno, a sad smo imali još manje para. Morao je biti survival mode. Znači mi smo bili u survival mode od moje 12., 13. godine. I naučili smo da živimo jako skromno i naučili smo da materijalni svet nije važan. Toliko. Važno je ono da ti bude komforno dovoljno, dovoljno. I to je mislim bila važna lekcija. Ali, ja sam već tada želeo da da da nešto učinim svojim rukama. I prvo sam radio na pumpi sa 14 godina i zaradio sam prvu prvu lovu na pumpi. Prao sam stakla. I to je bio veliki breakthrough. Ja sam zaradio dovoljno da odem sam na more. I to je bilo meni, znači šta ti je? To meni to je meni bio huge breakthrough. Znači ono. Pošto nije imao ćale, nema šanse da nam šalje na more. Znači sedim u kući i budemo srećni da imamo krov nad glavom. Međutim, u tom momentu, kasnije u srednjoj školi dizajnerskoj ja odlučim, počeli su tad tek prve one prodavnice, prvi mali biznis je počeo, kako se zove? privatni biznis. Kako se to zvalo mali preduzetnici i to. Frizerski saloni, ovo ono i ja odlučim da napravim neke logotipe tu neke sam nacrtam rukom. Nije tada bilo, nisam ja mogao venturu da koristim i tad nije bilo venture. Venture je bio prvi kao vector based letters. Dizajn. Nego ja to napravim rukom, nacrtam, uredim jednu malu fasciklu, ja krenuo napolje. I idem napolje, krećem da pričam s ljudima, kucam na vrata. Nije me uopšte bio blam da kucam na vrata. Znači idem, udaram brate. Vi neki frizerski salon tek treba da se otvori ovako. Teto, teto, čiko. A znaš malo uvek Voždovac, malo uvek malo grubo, znaš, malo grublje. Šta je dečko? Pa evo ja kao treba da napravim logotip. Ne znam šta je logotip. Pa ovo naziv za radnju i to. A ja već te termine naučio u dizajnerskoj školi. Ne znaju sad ljudi svaki šta je to logotip. Pa koliko to košta? Pa ja tu i tu ti je momenat prvi, ti sad počneš praktično da budeš entrepreneur. Ti počneš da radiš neki tvoj biznis. Ja kao izmislim koliko to košta, neku cenu sam rekao nije bitno. Pa hajde dobro, kad ćeš da doneseš taj logo? Pa evo za u četvrtak. Ja sedim, nacrtam, pokažem logo. Posle to sam crtao temperom, bio je nekom specijalnom nekom bojom na staklu, tepom i whatever. Tako je to počelo. Anyway long story, short.

Ivan Minić: Ne samo da si bio head of design, bio si i head of sales.

Branko Lukić: Pa da, znači mora da počneš i to je bio survival mode. I onda je to počelo, ta važna traka, jer to se odigravalo paralelno sa mojim studijama. Kad sam ja shvatio da ja mogu da se bavim mojim poslom. Ne mojim. Znači to je bilo adjacent, znači uz dizajn. Al na neki način je primenjen. I puno sam naučio tu, razgovor sa ljudima, kako da prezentiraš ideje, pričao sa prvim preduzetnicima našim preduzetnicima našim i gde oni ipak su počeci nekog ozbiljnijeg razvoja u Srbiji koji nije samo bio vezan za velike fabrike kao što je Smederevo, ono, kako se to zove brate, čeličana i to.

Ivan Minić: Železara da.

Branko Lukić: Da, tenkovi se prave to.

Ivan Minić: Tojkoša, da.

Branko Lukić: Da, al to nisi, sve smo pravili. Samo nismo pravili atomsku bombu. Znači imaš uh tu je u stvari ozbiljan kao field training, gde ti, ti nisi svestan u stvari da je to survival i da ti učiš kako da radiš posao. A šta je prethodilo tome? Prvi posao koji sam ikad dobio bio je na gradilištu, da se gradi pored Sava centra Hotel Hyatt ili nešto. Ne sećam se šta je to bilo. A možda i pre toga da. Ja dolazim na posao 13 godina preko one zadruge za za posao, preko leta, u 6, 7 ujutru. Ajde dečko, uzmi ovo kolice i ja tu orim, teram kolica i ja posle dva sata samo gledam pa ne, ovo nije moja budućnost. Nema šanse ovo da radim. Odradio sam taj dan i nisam se više nikad vratio na posao. Tad je došao klik da treba da radim u stvari nađem posao koji je vezan za ono što ja radim. 

Ivan Minić: Malo manje veština sa vaterpola, malo više filma u torčiću. 

Branko Lukić: Da, da, da, da. I tako je to počelo. Znači mali posao vodi do sledeće, do sledeće, do sledećeg i onda u principu, uh, s fakultet sam mogao da malo zaradim nekih parica i to je sve na neki način jednostavno ti daje nadu i confidence i samopouzdanje da u stvari postoji neka putanja. Ja sam u pravu da sam znao već tada da dizajn mogu samo napolju da radim. Ja sam već znači frog dizajn i sve ja sam to pratio. Imali smo biblioteku na fakultetu gde smo povremeno dobili ID magazin uvek sa tri, četiri meseca zakašnjenja. Znaš, ali ipak smo ga dobili malo. Čitao sam, vidim IDO i iza, vidim neke dizajn studije. Ono koji su bili big deal u to vreme. Uh i tako da je to kontinuirano kao sveća, kao jednostavno svetlo u meni koje je postojalo, ali znam da to jedino mogu da uradim ako odem napolje. Ja sam video šta se Goranu dogodilo. Goran nije mogao da, iako je želeo u Srbiji da to uspe, nije mogao jednostavno. Bilo je jasno Pininfarina ga pokupio samo i gotovo. I onda to mi je dalo dodatno pogon da, OK, radiću paralelno, radiću šta god mi je moguće ovde da radim. Inače volim da radim sve faze dizajna, sve vrste dizajna. I ono što je fenomenalno u konsultingu koje smo radili godinama u u mojoj firmi koju smo napravili po završetku fakulteta, doći ćemo do toga. To je isto bila ogromna škola. Radili smo različite stvari. Znači od enterijera, arhitekture, sajmova, packaging dizajn, branding, advertising, puno smo stvari naučili da radimo. To je opet potpuno druga škola uh koja je donela mnogo drugih znanja i i veština, koje je sve na kraju pomoglo u mom odlasku u Ameriku.

Ivan Minić: Ali to je taj trenutak gde u suštini najbolje čemu možeš da se nadaš je da te neko angažuje i ukaže ti poverenje da mu rešiš sve probleme koje ima sa vizuelnim, sve probleme koje ima sa sa svim tim. I u idealnim okolnostima saradnja i dan danas funkcioniše tako što se oni bave onim što im je struka i u čemu su najbolji, a ljudi koji su dobri u ostalim segmentima se bave ostalim segmentima. Nešto in house, nešto naravno outsource. Ali to bi trebalo da funkcioniše tako. Kad si završio faks, trebalo je te, da kažem, tezgice uozbiljiti. Kako? 

Branko Lukić: U tom momentu, kako si približavao kraj fakulteta, a zadnja godina fakulteta, ti radiš praktično od pete godine, su ti dva capstone projecta, znači dva glavna projekta, po jedan semestar svaki traje. I tu si fokusirao bukvalno na tvoj špic, tvoje ekspertize što je u tom momentu industrijski dizajn i whatever. I to je bilo baš mega fun, međutim već sam uveliko tad radio, kako si rekao, TSG kao konsultant, kao freelancer za gomilu stvari. I ispostavilo se da smo uspeli da dobijemo posao da radimo za tada čuvenu kompaniju za pagere, kako se zvala ta kompanija. Belpaget. Belpaget, da. Bilo je na magazinu Vreme, zadnja strana je bila kao commercial i dobili smo šansu Sunčica i ja da radimo tu zadnju stranu i uradili smo neki ludački dizajn, baš to mi se dopalo. I to je već velika liga, to je ipak magazin Vreme, u to vreme je bio big deal i pejdžeri su bili big deal, Belpaget je doneo tu tehnologiju, kod nas je bilo šok, komunikacija bez žica, znaš, vidiš neku poruku. To je bilo pre mobilnog telefona. I Boris, koji je tada radio puno za Belpaget, on je video šta smo radili, Boris Mičić, ne mogu da se setim prezimena. I mi se skapiramo dosta dobro s Borisom i kako se zatvara, završava se škola. Sunčica i ja smo predeli da se iselimo u Kanadu u to vreme. Kanađani su nudili svakome ko je visoko obrazovan i to su, ja, vrlo lako mogle da se dobiju vize za Toronto ili whatever i mi to odlučili, prošli skoro ceo proces i u poslednjem momentu kada sam ja imao, Sunčica je završila godinu pre mene, onda sam ja završio 1993. I pravo na izložbi koje smo napravili za diplomu, Sunčicine i moje, otvaram sutradan kompaniju za advertising, koja se zvala Okapi Studio. I jednostavno počeo biznis. I tada je bilo jako teško u smislu, ja nisam ni razumeo koliko to je teško, jer je Boris doneo puno svog klina, tu celu priču, voleo je s nama da radi i video je tu šansu da možemo da napravimo super stvari. I to je bio ozbiljan skok, jer mi smo jedanput sada kao studenti i sad imamo firmu. I uskoro smo bili 12 ljudi u firmi, studio fenomenalan, kod Bitefa dole, kod one stare protestantske crkve gde se prvi Bitef odigrao i tako da je, da, bilo tu interesantne priče. Nisam pomenuo jednu važnu tačku gde sam, jednom srećnih okolnosti, moj prvi profesionalni ugovor za dizajn je bio kad sam imao 18 godina, radio sam instalaciju za otvaranje Bitefa. Neku belu lutku sam pravio u drvetu, stavili je u krošnju neka lutka. To su bili isto počeci važni kao toga odrastanja gde nije više tezga kao tezga nego sad, ono, potpisao sam neki ugovor gde sam autor nečega pa imaš autorska prava. To je bilo vrlo zanimljivo, ulazak u IP eru, uopšte ugovor gde imaš ugovor sa Pozorištem Beograda. Sve je bilo big deal. To nije više ja na Voždovcu nešto muljam, kucam na vrata i to, nego ovo već postane ono big deal. I bilo je fenomenalno da sam imao šansu da se upoznam sa ljudima iz pozorišta, iz umetnosti te vrste, to je bilo fenomenalno, fenomenalan period. Ono što je mnogo važno, što uvek prenesem studentima kada pričam sa njima, su dve stvari: da ne postoji glupo pitanje, treba da uvek postaviš pitanje koje ti je možda najgluplje, ali ako je tebi na umu i niko ga ne pita, postavi ti to pitanje, nemoj nikada da se plašiš. Iako je to teško da se skapira, ali to je istina. To je važno i važno je da zakucaš na vrata, sećam se, neko mi je davno rekao tu staru izreku: ukoliko ne zakucaš na vrata, niko neće da otvori. Bilo koja vrata. I da se ne bojiš da odeš, zakucaš na vrata, ne znam, idi ako te se radi u Locomotionu, idi u Locomotion na vrata, nađi gde su i zakucaj na vrata. I neko će da otvori. 

Ivan Minić: I najgore što može da ti se desi je da te neko odbije, a ako ne pitaš već te je odbio, tako da suštinski nije važno. Uh, sad ćemo da napravimo rez. Može. I ostatak priče će se naći u narednoj epizodi. Hvala ti puno. Hvala vama što nas slušate. Siguran sam da vam je ovo bilo interesantno i da jedva čekate sledeću nedelju, a mi ćemo sada da napravimo malu pauzu pa da nastavimo snimanje za za vas. Vidimo se naredne nedelje.