Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dejan Ćirjaković, koga vi verovatno bolje poznajete kao Boškića iz Državnog posla. Dejana svi zovu Ćira, a Boškić je Boškić, i to nisu iste osobe. Imaju neke sličnosti i neke inspiracije u seriji su naravno iz njihovih života, ali zapravo postoji i mnogo razlika. Nisam na mnogo mesta imao prilike da čujem priču o tome kako je Ćira došao do toga da postane Boškić. A mislim da je to priča koja može svima vama da bude interesantna i zabavna, a naravno biće tu i anegdota sa snimanja i prethodnih projekata, a i Državnog posla. Svakako jedna od onih epizoda tokom kojih iako nismo imali mnogo smešnih trenutaka i humorističkih dosetki, verujem da će većini osmeh biti sve vreme na licu dok budete slušali. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ima tako nekih ljudi koje ja stvarno baš jako dugo želim da dovedem, a nije se desilo iz raznih razloga. Glavni razlog je što ja nisam pitao na vreme.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Inače…

Dejan Ćirjaković: Ali i drugi razlog, moram odmah da te prekinem, je što si me zvao a ja sam dvaput uh te ispalio promašili smo se, tako da se ovom ovaj ovim putem izvinjavam.

Ivan Minić: To je sve u redu, ovaj proklizavanja su normalna stvar, ne moraš da mi staviš utorak i sreda jedno do drugog u poruci i to jednostavno mene zbunjuje. Jao, dobro, nema veze. Bitno je da se dešava.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj i moram da ti kažem i da ti se zahvalim. Ovaj moji slušaoci to znaju jer ja tako generalno dosta pričam u ovim mojim podkastima, ovaj da je meni ova godina jako teška, kao što je i mnogima teška i dosta ljudi mi piše vezano za sve to. I onda sam pre recimo par nedelja imao jedan brzinski, ali lep ručak sa našim zajedničkim prijateljem Milošem Milakovićem, gde mi je on nešto pomenuo, ovaj, a ti si, oni su mi rekli da ti treba da dođeš, al brate nikako da dođeš, to se nešto priča se mesecima, godinama, ti nikako da se skupiš. Ja kao brate, nisam dobro raspoložen, neću da idem tamo da otrujem ljude, ono bukvalno.

Dejan Ćirjaković: Da mračim.

Ivan Minić: Da mračim, ono, ono. On me gleda i kaže: “Šta pričaš ti, budalo?”

Dejan Ćirjaković: [smeh] A taj, to sam ja hteo sad tebi da kažem, šta pričaš ti, budalo.

Ivan Minić: “Idi kao, idi da se smeješ.” I ja sam bio i smejao sam se i vi jebeno i dalje niste normalni.

Dejan Ćirjaković: Naravno.

Ivan Minić: I hvala na tome. Jer kao…

Dejan Ćirjaković: I video si me i polugolog. To je isto.

Ivan Minić: Ja sam razne stvari video tamo. I stvari koje će zauvek ostati urezane u mom sećanju.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj ali pre svega hajde da ne spojlujemo, pošto ta epizoda još uvek nije izašla, mislim da je u onoj epizodi o kojoj smo pričali malopre ipak Škorićev stajling pobedio.

Dejan Ćirjaković: Naravno.

Ivan Minić: Znači, jer on je, on je čovek iz naroda i to se vidi.

Dejan Ćirjaković: Jeste. Jeste, jeste.

Ivan Minić: On je uvek bio heroj proleterijata.

Dejan Ćirjaković: Jeste. Jeste. To nosi svoju, to ima svoju težinu. Naravno.

Ivan Minić: Čovek sa brkovima kome sve veruješ.

Dejan Ćirjaković: Moj deda je nosio brkove i ja sam mislio ovaj da sam to nasledio, ali ne. Koliko god puta sam pokušao. Znači, ovde ništa, ovde može šta hoćeš i ne vredi. Povukao sam na na babinu stranu, jebi ga. Ne znam.

Ivan Minić: U svakom slučaju, hvala što ste me nasmejali, resetovali, trebalo mi je to. Hvala što to radite već…

Dejan Ćirjaković: Ti znaš da si uvek pozvan, svaki utorak.

Ivan Minić: Nećemo svaki, ali…

Dejan Ćirjaković: Daj, nemoj da.

Ivan Minić: Uvešćemo kao neko pravilo da se da se češće viđamo. Ovaj, i hvala što ovo sve radite i nalazite inspiraciju evo već više hiljada epizoda, više…

Dejan Ćirjaković: Ja sam se uplašio pre neki dan, nešto kao čekiram, kao nešto piše 2400.

Ivan Minić: A kao da je 2000. bila juče.

Dejan Ćirjaković: Kao juče. Ne, ne, ne. Ja se čak i sećam momenta kad smo mi izjavili u ne znam više kojim novinama da kao 1000. je kraj. I to smo mi bili ubeđeni. Znači, aj kao doteramo do 1000 i tu završavamo 100%, 100%, 100%, 100%. I onda došla ta 1000. mi kao, uf. I to je jedina, ako pogledate na YouTube-u, nema 1000.. Ide 999.. Tako da nismo, pa 1001.. Tako da nismo prekršili obećanje, kad bude 1000., kraj. Kad vidite, piše Soma, voz, nema nas više.

Ivan Minić: To je neka priča koja je, ovaj, od starta bila vrlo eksperimentalna. Ali hajde, doći ćemo do toga hronološki. Ali, većina vas je u nekom od intervjua u nekom trenutku rekla mi smo to mislili mesec, dva, pa ćemo da vidimo.

Dejan Ćirjaković: Pa, da, to su oni mislili, ja sam bio ubeđen. Ja sam jedini, ja sam tako entuzijastičan i i, ne znam, ja sam nešto od početka jako sad tu nešto verovao u to, ne znam ni ja sam zbog čega. I i to kad je krenulo, meni je to odmah delovalo super. I jeste, u početku smo mi pričali da krenuli smo u septembru da samo dotegnemo do Nove Godine. To se sećam, to je bilo kao, wow, ono kao, aj samo da ne pukne u baš ono 30., ne znam ni ja. Ali ovaj, ne znam, posle toga sam bio ubeđen da da da Ne, ne znam, nisam sumnjao. Ja inače kad nešto radim, ne volim da sumnjam. Znam da to nije baš odlika inteligentnih ljudi, ali šta da radim.

Ivan Minić: Vidi, radite veliku stvar, stvar koja je važna velikom broju ljudi i koja nas drži negde u libeli, mnoge. I veliko hvala na tome. E sad…

Dejan Ćirjaković: Hvala tebi.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: …da se vratimo na početak i ono kako inače počinju Pojačalo epizode sa našim Munchmallow pitanjem. Šta si ti, Ćiro, hteo da budeš kad porasteš?

Dejan Ćirjaković: Da. Pa dosta toga. To je isto ovaj, dosta toga, samo mi ovo nije palo na pamet. Znači hteo sam prvo da budem pilot, pošto mi je deda bio pilot, ovaj gospodin Rale sa brkovima. To mi je bila prva želja. Onda kad sam shvatio ovaj da ću biti gabaritan, onda su mi objasnili da to neće ići. A posle toga sam hteo da budem bubnjar i bio sam, i sad sam, ali ne zarađujem od toga i i. Mislim kad bih skupio sve zarade od moga sviranja, mogli bi da odemo da se najedemo. Ne znam, za piće, neko mora drugi da plati.

Ivan Minić: Ne ozbiljno. Ne ozbiljno, polako.

Dejan Ćirjaković: I ovaj, tako da ne ne, ne znam, ali ali u suštini dobar deo svesnog svog perioda sam hteo da budem muzičar.

Ivan Minić: Dobro, i to je nešto jedan od smerova u kojem si i otišao.

Dejan Ćirjaković: Jesam, jesam. I bilo je to donekle uspešno, ne mogu ja da kažem. Znači, mi smo stvarno nastupali i na velikim festivalima i mislim, hrabro je to bilo, mi ipak smo sve i sad se u okrnjenom sastavu bavimo tom instrumentalnom muzikom, što, znaš ono.

Ivan Minić: Ne ako nema, ako nema tekst.

Dejan Ćirjaković: Ako nema tekst, druže. Pa da, u čemu je pesma? Da, da. Tako da ovaj, znaš, ja sam, ja sam ponosan i na taj deo. Meni, mislim, ja i dalje sa mojim drugarom i kolegom iz benda Darkom sviram. Sad smo dvojac. To je to je kao White Stripes, ono. Imamo gitaru i bubanj, i to, ne znam, meni to i dalje super zvuči. Sad nije to baš za za LDE iću u klub, pa sad kao praviti…

Ivan Minić: Pričaćemo. Imate jedan album, je l’ tako?

Dejan Ćirjaković: Jedan album, da, nažalost.

Ivan Minić: Ovaj, e sad, hajde da te držim još uvek malo u tom periodu detinjstva, odrastanja i svega toga. Ovaj, ti si taman dovoljno stariji od mene da si uhvatio malo Jugoslavije.

Dejan Ćirjaković: Jesam, jesam. Pa, da, jesam.

Ivan Minić: Kako je bilo tvoje odrastanje? Gde se odigravalo? Kako se odigravalo? Kako ti je bilo u detinjstvu?

Dejan Ćirjaković: Pa, bilo je Pa, znaš šta, ja sam ’79. godište, pa tako, je l’ da, uhvatio sam sada to nešto pre onih ružnih vremena. Tu sam zahvatio nešto malo, al tu sam bio baš klinac. I sve u svemu, mislim da je, jedan Odrastanje je moglo biti mnogo lepše da moj otac ikad položio za kola. To sam shvatio. Da, da. I to mi tek kasnije se ovaj to razumemo. Pošto nema onih priča i krenemo mi na more, pa idemo onako fićom. Fićom? Ne. Moj otac je decidno govorio da nikad neće u životu ovaj položiti, ne znam ni zašto, imao je neki razlog ovaj, ne znam koji. Tako da, na primer, kad odemo na letnji raspust kod od mog oca u rodno selo, koje je blizu jako Zlatibora i blizu svega gde bih ja, na primer, na zimskom mogao, na primer, da skijam, da imam te neke jako ono super ovaj uspomene. Ovaj, nismo se pomerali jer nismo mogli, kako sad, nemaš, nemaš kako. I tako da tek kasnije sam saznao da mi je stric, koji živi na na na Zlati, to jest Užicu, pa na Zlatiboru je profesor skijanja. Znači, ja sam mogao biti, ja sad ne mogu se, triput sam se spustio u životu, jednom zamalo poginuo i bacio, nisam dan-danas nisam našao te skije. Gurnuo sam ih u neku tamo šumu. Tako da ovaj, taj deo bi bio bolje da smo imali, da smo bili malo pokretljiviji. Ali, nema veze. Pa, ne znam, bilo je dobro. Živeli smo kao i svi, pa to ono, živeli smo u u zgradi ovaj od 18 spratova, što nije često u Novom Sadu. I nemam pojma, koji nešto, jako mi je to dobro, jer su nekako svi bili tu isti. Živeli smo sa babom i dedom, sad kao tužna priča. Ovaj, moje rano detinjstvo mi smo živeli u jednoj sobi, baba i deda u drugoj sobi. Dok nije došla prababa, ona je spavala u u predsoblju. E, onda smo dobili, tata je dobio stan preko puta, neku garsonjeru, pa smo se kao tu svičovali. Ali, meni tu bilo u istoj zgradi, samo preko puta, od 18, pa tamo smo bili na 14., to je ludilo. I ta ta ovaj, meni je bilo uvek zanimljivo koliko koliko tada nije bilo potrebno komfora. Taj deo mi je sada, pošto sad stalno je neki problem sa komforom, ne znam da l’ si primetio to.

Ivan Minić: Nema dovoljno mesta il’ za ljude il’ za stvari?

Dejan Ćirjaković: Tako je. Ali, nešto svi sad kao da nešto ćeš sad dobiti posebno, znaš, stalno nešto pazimo da li je nešto udobno, da li je nešto kao jako dobro izrađeno. Znaš, da li To tada, mi se sviđa, ni kod mene, ni kod mojih prijatelja koji su živeli u sličnim stanovima, u sličnim zgradama, to nekako nije bio problem. I ljudi se jednostavno, valjda nije bila dignuta ta lestvica toliko i mi smo živeli sad nas četvoro, keva, ćale, sestra i ja, u garsonjeri na 14. ovaj, koji ima 19 kvadrata. Znači, 19 kvadrata, sad ne mogu ti objasniti koliko je to malo. Mislim, ovo je baš vaš studio ogroman. I sad, i to je sve okej. Ali, moj ćale pozove kumove, koji dođu iz Trstenika, druže. I dođe, znači, kum, kuma i ćerka. I mi tu se spava. Nema tu terase. Ćale i kum puše na na na nekom prozoru. Nas tu deca u jedan krevet se nešto poređuju. Tu ne znam uopšte, sad mi je to nezamislivo. Sad bi došla socijalna služba verovatno. Ali, otkud znam, nešto svi veseli, sve nešto bilo kul, bar meni tako sad u glavi ono ostalo. Tako da bio pravi ono socijalističko ono društveno odrastanje.

Ivan Minić: Ja sam isto imao tu situaciju, ovaj, tokom tih prvih 6, 7 godina i moji su dobili stan poslednja ona tura kad su se dobijali stanovi, dobili stan. Ovaj, a pre toga moj mator je uvek imao logiku koja koja mi je jako ispravna i zanimljiva, da se život dešava van stana i da stan služi da se u njemu prespava i da ako služi samo za to, da je potpuno u redu da to bude nešto što je uredno, čisto, ali malo. I mi smo isto, ja znam kako izgleda 18 kvadrata, 21 kvadrat, jer su pre našeg stana.

Dejan Ćirjaković: O, lucky you.

Ivan Minić: Ovaj, sve su bile te varijante ono nekih malih, ultra malih stanova gde ima ono jedan krevet i jedna garnitura na razvlačenje i to je to.

Dejan Ćirjaković: Of course.

Ivan Minić: I kao…

Dejan Ćirjaković: I jako veliki regal isto, znaš, tad moralo imati jako veliki regal.

Ivan Minić: I jako težak, veliki, težak, sa puno drveta, ono.

Dejan Ćirjaković: I takva i rupa za TV.

Ivan Minić: I kao ništa nam nije falilo. E sad, okej, mi smo imali prevozno sredstvo, pa smo non-stop nekuda bazali, pa je to sigurno velika razlika. Ali, znaš, mislim da smo tada bili mnogo više okrenuti ka tome da vreme provodimo napolju. Da po ceo dan smo u dvorištu.

Dejan Ćirjaković: Napolju, pa dobro.

Ivan Minić: Na terenu, ovom ili onom ili u parku ili da se veremo po drveću, padamo. Ako niko nije video, nismo ni pali.

Dejan Ćirjaković: Ništa. Malo ćeš ćopaš, al onako na frku. Znaš kao, brzo uđeš u WC.

Ivan Minić: I onda kao meni je recimo jedna od prvih stvari, ja hejt fudbal, hajde, fudbal smo igrali, kad smo imali 5 godina smo igrali fudbal, nismo znali ni tad. Ali, kad je došla košarka, možeš sam. Ne treba ti ništa.

Dejan Ćirjaković: Ne treba.

Ivan Minić: Znači, možeš da ostaneš do 3 ujutru.

Dejan Ćirjaković: Ne, košarka je game changer ono u u životu, da. Izađeš i pikaš i ono, ništa.

Ivan Minić: Kad si ti otkrio?

Dejan Ćirjaković: Pa, nešto tu tako, sad ne Ja sam jako loš sa godinama, tako da, ono ne mogu, sećanja me tu ovaj, ne mogu, nisam od onih. Na primer, moj drugar Gega, on ti kaže: “To je bilo u januaru ’94.” Matore, nemam pojma. Znači, pa ja mislim tu neki 5., 6., ne znam, tako neki razred. Tu kad smo se zarazili, pored nas imali smo u tom našem kvartu kamene table. To je isto bilo dobro. Pošto kad se navikneš na kamenu tablu, neko dođe sa strane, nema šanse da te dobije. Pošto znaš tačno onaj kamenčić gde treba gađati. A pored je mašinska škola, čuveni mašinac koji je ono bio jedan od četiri, pet kao najjačih koševa u gradu. I onda smo tu bukvalno od od jutra do sutra.

Ivan Minić: A te kamene table je l’ to ono što je u onom nekom dokumentarcu o Bulutu snimljeno?

Dejan Ćirjaković: Ne, nije. Jeste, iste su kamene table, sa baš ovakvim. A mi smo tu kod Železničke stanice bili.

Ivan Minić: Jer nigde to nisam video osim osim tamo.

Dejan Ćirjaković: Da, da, da. Pa to su bila ta neka ono igrališta koja su izlili. Ono kao, ajde, izlijemo, deci da se igraju. I to su ta bila igrališta gde ono sve je bilo, samo nije bilo bezbedno. Mislim, pored, tu su bili kod nas neki burići, nešto kao što si mogao da se kao igraš. To je katastrofa, to je, ne znam. To sve neka plastika jaka po kojima si ti kao nešto mogao da trčiš. Gore su zaliveni betonom. I šipka viri uvek nešto. I onda kao moraš da preskačeš, ovaj ko ne zna, iseče ruku i to. Ali, kao okej. Znaš, izgledalo je to, imalo je, taj naš kvart je prelep, kako se sad prave ono. Znači, tu ima i drvo i svašta. Ima i neka skulptura, neke pečurke. Nikad nismo shvatili šta to znači, al to je u tom momentu Hladnog rata nešto imalo neku poentu. Tako da smo tu, tu smo non-stop, non-stop smo peglali basket. Ja ne znam, taj neki deo detinjstva, to čak do kraja srednje škole, ja ne znam, meni to ništa me drugo nije zanimalo. A nisam trenirao nikad.

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: A kakva je bila škola?

Dejan Ćirjaković: Škola, moja osnovna?

Ivan Minić: Osnovna, srednja.

Dejan Ćirjaković: Pa, super. Super. Mislim, i dan-danas Imao sam sreću što sam ovaj upao u razred te se i dan-danas družim s ekipom iz iz osnovne škole. Evo, sad neki dan smo se nešto kao videli. Bila su to ta ono, malo ta zajebana vremena, pa je sad tu dosta ekipe nešto i otpalo. Jednog tamo nešto izgrizli pitbulovi, drugi, ne znam. Otišli su ljudi u različite strane. Ima par njih sad nešto i u zatvoru. Onda ima par nekih ono ekstremno uspešnih, kao, znaš, CEO u New York-u, pa ovaj ovde Tako da jako zanimljivo. Ali, eto, opet imamo nešto kao nađemo se. Uspemo tako nešto jednom godišnje da se da se skupimo i ne znam, bilo je super, samo što je bilo sad ovaj klinci mi idu, to jest klinac jedan mi sad još ide u osnovnu školu. Znaš, ne znam kako je bilo kod tebe par godina kasnije, ali bilo nešto si morao biti mnogo obazriviji nego sada. Mislim, nešto, znaš, uvek je bilo tamo nekih ono opasnih frajera, starijih. Pa, moraš da paziš, pa moraš Morao si da razviješ tu socijalnu inteligenciju jako, bar u mom kraju. Znači, i meni se to sad dešava, kad negde dođemo, znači, meni je dosta da pogledam po klubu. Ja prepoznam tu četvoricu koji će, ili dvojicu ili jednog, koji će da pravi sranja. Znači, odmah mi je jasno, zato što u školi izoštrio čula da bih se domogao od ulaza 1 do ulaza 2, prošao po kiflu da ne bih naišao na ove. Znaš, znaš ti tačno gde ko stoji, šta ko radi i ko je šta za za šta zaslužen ono. Tako da, znaš, a kad promašiš put imali smo jednom, na primer, ovaj, stave nas u kutiju. Tad sam bio pazi, 6. razred, nije mala stvar. Znaš, onda zanimaju te već devojčice, misliš da si neki frajer. A nas ti mangupi tu iz 8. postave u neku kutiju na sred dvorišta i moj drugar Mika i ja veslamo za za Rozavinim sve. I veslamo i moramo da pevamo Kebela pločice, Kebela kada. To je tad bila popularna ova reklama. I to tako jedno 25 minuta. Samo kao, glasnije. Ali, ne znam, kad prođeš sve to, više te ništa u životu nije blam. Mene sad, na primer, ama baš ništa nije blam, što isto nije dobro.

Ivan Minić: Nije loše za karakter ko koga glumiš u…

Dejan Ćirjaković: To je za to je odlično. Znači, tako da ovaj, ali u suštini bilo je, bilo je super. Ne znam, meni je sve to nešto ostalo u u u u lepom sećanju i dan-danas volim da prođem pored te škole i i i ne znam, ima tu preko puta smo imali kao neko neku livadu, pa smo tu sadili ’88. jelki za 88 godina druga Tita. Koliko je doživeo čovek. Pa, tako, ono, bilo je svašta zanimljivo. Otkud znam.

SREDNJOŠKOLSKI DANI I MUZIKA

Ivan Minić: A kad je došlo vreme za srednju školu?

Dejan Ćirjaković: E, pa tu sam se već izgubio potpuno. Znači, e tu već u 7. razredu kreće moj prvi slom. Pošto tu počela jako da me zanima muzika. Tu smo već ono svi sve slušali, šerali kasete, je l’ da. Pa, stignu kasete hardcore-a. Sećam se, na Novo Naselje, uvek na Novo Naselje se slušao hardcore. Na Limanu punk, odakle je Dimitrije. Tu se sad sve razlikuje. Detelinara, narodnjaci. Kod mene neki, ovaj, kod mene u kvartu neki miks, nešto Vrisak Generacije i tako to. Onda mi tako nešto kao, ovaj ti donosi, pa presnimavamo uveče, ujutru. Pa, onda se pojavi original kaseta, pa ono se otvara rukavicama lagano da se izvadi onaj, da se slučajno neko nešto ne mrdne. Ona onaj listić buklet, to ne daj bože. Još kad sam pre put dobio Peppers-e, pa to moglo da se razvuče, to jest nisam dobio, ono dobio u ruke da vidim. I onda pa idu pesme, pa ti prvi put shvatiš, e, pa on peva o nekoj ono ribi, nije to to što sam ja pevao ono sa kasete. Tako da ovaj, i presnimavanja dok još nismo imali dupli. Pa, presnimavanja tako što ćutiš u sobi, pa pustiš jednog na drugi. Baš je bilo dobrih stvari. Mislim, nekako ceo taj retro zon fazon kad se setim je ovaj, izuzetno mi je drag. Mislim, to snalaženje mi je super, jer stvarno sve može ono. I sve moglo.

Ivan Minić: TDK kasete.

Dejan Ćirjaković: TDK. Kako se zvala ono Basf, a kako se zvala ono kad je hrom? Imao si, imao si one koji su jači, znaš. Hrom-dioksid, pa si imao Ma, super. Čak smo, evo sad moram ovaj, da kažem mom drugaru Mići, da smo počinili zločin još tada, drug Mika i ja. On nam je dao kasetu Peppers-a Freaky Styley, znaš, da presnimim, original. I mi smo otvorili, presnimili smo prvo. Mićo, izvini. I otvorili kasetu, prebacili originalnu traku kod nas, a njemu vratili presnimljenu verziju. Mislim, nije tu bilo neke razlike, ali nas nama je bilo super što smo mi kao znali, iako pustiš ono bez nalepnice, ti znaš da unutra original, ovaj, da su original Peppers-i unutra. Tako da ovaj, eto, i tako ta snalaženja. Bilo je super. Mesi, otkud znam.

Ivan Minić: Preživelo se.

Dejan Ćirjaković: Pa, preži Pa, znaš sam kako. Bilo je heavy metal, ono tu već počele su ’90.. Sad tu već kreće i ovaj neke stvari koje sad ono kao mi je teško i da zamislim, a pogotovo da zamislim, ne daj bože, klinci moji to tako da prolaze, što ko zna, da sad baš ne prizivam ono.
Ivan Minić: Da, vesele, vesele ’90..

Dejan Ćirjaković: Vesele ’90.. Ali, mislim, koliko god su bile strašne, mislim, nismo mi to, to jest, shvatali smo mi to. Ja nisam mogao tada da da da razumem, ko koja je to razmera. Pogotovo, znaš, ipak smo mi tamo iz prirode i društva i svega. Ono, pevali smo sve pesme naroda i narodnosti. Meni je to sve bilo Ja nisam taj krah uopšte mogao sebi da da da da ono objasnim. I onda ti dođe neki pijan u red koji ti priča ono, slušaj, sad ću ti reći šta se tačno desilo. I onda neka njegova ono vizura, ko je, kad, šta, kako. Znači, to nam se sve nešto lomilo u glavu. Pa, ćaleta zovu na ratište, pa ovaj se sklanja, pa Znači, sve je to bilo Sad, znaš, zaboravio sam ono hiljade stvari, al znam da je bilo sve nešto kao super je detinjstvo, al sve je teška napetost oko tebe.

Ivan Minić: Da. Ja se sećam jedne stvari, ono, to mi je ostalo kao najjači utisak, što je potpuno idiotski, ali…

Dejan Ćirjaković: Ne biraš ti najjači utisak.

Ivan Minić: Ovaj, ja sam voleo da uvaljujem dedi da mi piše zadatke iz matematike, da ja imam šta da radim dok on gleda dnevnik, pošto, mislim, brate, naravno da je gledao dnevnik.

Dejan Ćirjaković: A dnevnik je trajao, hvala Bogu, ono po sat i po, je l’?

Ivan Minić: Pa, dnevnik je trajao, a onda kad se završi dnevnik ide Dnevnikov dodatak.

Dejan Ćirjaković: Ju, znači, ovo je čak moj mozak ono izrezao je skroz. Dnevnikov dodatak, o čemu?

Ivan Minić: O isto to što je bilo u dnevniku, samo kao nije više dnevnik.

Dejan Ćirjaković: Pojačalo.

Ivan Minić: I kao, brate, znaš, ono, pre pola sata, pa 45 minuta, pa hajde sat vremena, pa I sad ovo, brate, kreće u 8:30 i traje dok ja ne odem da spavam.

Dejan Ćirjaković: Ne, zaboravio sam na Dnevnikov dodatak, da.

Ivan Minić: Ovaj, sećam se… Znači, to bio je tele-momenta, okej, ja pa-pamtio ovaj, da ja uradim zadatke i dan, deda je on se iznervirao što mu i dalje traje dnevnik. I onda smo I onda je keva imala tu varijantu. Kao ništa, počinje dnevnik, idemo ti i ja u šetnju. Pa, mi se šetamo, šetamo jedno 4 kruga oko bloka i onda se kao vratimo i dnevnik se završi.

Dejan Ćirjaković: Ju, koji teror, čoveče. Strašno.

Ivan Minić: A šta ćeš? Vojno lice.

Dejan Ćirjaković: Da, vojno, a vojno lice, a da, da. Vojno lice. A dobro. Zadatak mu je da zna.

BIRANJE PRAVCA

Ivan Minić: Ovaj, kao ništa. A šta se dešava u u u tom mladom periodu kad to treba da se odlučiš za nešto, šta biti, da radiš, kako da radiš? Kako je došlo do, pobogu, toga?

Dejan Ćirjaković: Pa, čudno. Pa, znaš šta, kao kao i i dosta stvari, to jest mogu reći 90% stvari u mom životu dolaze neplanskim, potpuno. Potpuno neplanskim. Znači, kažem ti, tu sam se nešto zagrejao u nekom 7. razredu da ću ja da sviram. Tu sam nešto pokušavao, radio sa drugarima, nešto tako. Lepili smo one za jogurt, ono, kao nešto. Mislim, dečije. Pa, znaš, ono, ovaj jedan ima gitaru, a bas je kod nekog tamo na Detelinari i znamo da taj ima, pa ideš, pa kumis, pa moliš. Sve u svemu, mi smo tu nešto se kao organizovali. I ja nisam znao uopšte u koju bih ja srednju školu išao. Kao, hajde, kao, neka gimnazija, mislim, nije ni bitno. I u Jovaninoj gimnaziji je bio taj neki ogledni smer, ne smem da kažem, ovaj, pomisliće ljudi da sam pametan. Ogledni smer za nešto prirodno nadarene učenike. To je u stvari specijalni matematički smer. I tu je, ja sam otišao na taj prijemni, osim što mi je išla matematika, ali ništa bog zna šta. Nisam bio nikakav takmičar, sada kao, e, razbijao sam, nego sam shvatao tu matematiku dobro. Uh, bio je prijemni, na primer, 15. maja, što je bilo super, za razliku od prijemnog 20. juna. Ja sam otišao čisto da probam. Da vidim kako će to biti. I prošao. I onda kao, da l’ da idem sad da polažem običan prijemni? Treba sad učiti, mislim, još mesec dana. Ma, da. Ja, usijalo sunce. Ma, se igra basket. I dok je cela moja generacija se ono tamo ubijala i bila u frci, ja sam već od 15. maja bio top. Ništa, štrand, basket, štrand, basket, uveče basket. I tako. Tako da, u suštini, eto, igrom slučaja. Ni tamo nisam nešto najbolje prošao. I tu sam bio, na primer, mislim da sam bio pretposlednji na na na na ispod crte. Ali, dobro, ušao, prošao. Tako da, eto, zato sam i završio. Pošto ja uopšte nisam Ja, tek kad sam ušao u srednju školu, ja sam shvatio, mislim, kako bih sad ovde došao u ono matematičku gimnaziju. Znači, nije to Svi su tamo ozbiljni ljudi. U to, ja ništa, ono. Nešto, to su ono, nama su predavali tada samo većinom profesori sa fakulteta. To je sve za mene bio level mnogo veći, što dokazuju i ocene u mojoj knjižici, koju ću da spalim da deca ne bi videla. I da ne bi mogli sutra da mi kažu, a, ti. Tako Ne, prošao sam ja sve to, okej, ali i tu sam ubrzo shvatio, što me pitala profesoricu hemije, 3. čas, jesi ti siguran da si ti za ovu školu? Nisam bio siguran, pogotovo što, znaš, to je neki, to su neki blokovi, ono kao, sedam 7 časova numerike, sutra 9 časova informatike, C++-evi. Ja sam sve to imao već u, ali ništa se to na mene nije primilo. Borim se s Excel-om i dan-danas. Znači, pakao mi kad se upali. Tako da ovaj, možda tu, je l’ da, pošto se nisam toliko posvetio I mislim, učio sam ja to i završio školu, sve je to bilo kul. Ali, sam imao dosta vremena za basket, tako da sam ja tu se posvetio basketu.

Ivan Minić: A muzika?

Dejan Ćirjaković: Pa, tu me sad još sve više i više zanimala muzika i sve manje i manje matematika, informatika, fizika i ostalo. Pošto to Kažem ti, možda da sam ja bio u, ovo stvarno mnogo napredan bio program. Da, znaš, u to, to moraš baš da voliš i da je to tvoja životna odluka, kao što jeste sad većine mojih drugara i drugarica iz srednje škole, su stvarno ozbiljni ljudi koji predaju ozbiljne predmete po ozbiljnim univerzitetima i stvarno, stvarno razbijaju to, il’ su u nekom IT-u i, znaš, ozbiljni ljudi za razliku od mene neozbiljnog.

Ivan Minić: Ali, tebe svi znaju.

Dejan Ćirjaković: Ali, mene svi znaju, da.

Ivan Minić: Ti što možeš da dobiješ preko reda u pošti, to isto može.

OZBILJNIJI ULAZAK U MUZIKU 

Dejan Ćirjaković: Tako je. A, tu onda počela da me zanima ovaj muzika i onda sam tu već nešto od 2., 3. godine počeo, da se ozbiljnije se tim da se bavim. I to mi je bio neki cilj da u Budimpešti bio je neki zvao se Cross Culture tada, je bio neki smer. I onda sam ja tu hteo prvo to da upišem, pa sam išao par puta tamo, pa smo snimali neke demoe, to me je to njima bilo bitno kao, neko poznavanje. Sve u svemu, taj Cross Culture, da skratim priču, a ne davim, je trebao da bude za strance, zato se i zove Cross Culture i treba da bude kao isključivo džez. I tu bi trebali sad valjda od tih, kako je zamišljeno, od tih nekih diplomata, ili od ne znam ni ja koga, deca da tu, koja su na muzici, budu tu. Ali, to se nije desilo. Pošto mi ja jesam tu upisao, jeste, sve je to bilo okej. Zato što je to u suštini su bili Bili smo ja i još, mislim da je bio neki Holanđanin, momak koji nije iz Mađarske. Te tako nastava krenula odmah na mađarskom. Ja, naravno, ništa nisam razumeo. To je trebalo nešto da bude kao, na primer, godinu dana, pa tek onda bi po neki predmet bio na mađarskom. Ja i dan-danas, mislim, to je najteži jezik pored finskog i letonskog, tako da ovaj, ništa, onda sam se ovde prebacio kod Duce Ivaniševića i tu sam se onda kasnije počeo da se, ono, kao da učim, da radim. Čovek me je stvarno svašta naučio. I onda sam počeo da sviram sa mojim bendom Trip Cycle, sa kojima svirao sam i pre toga sa, imao sam još jedan demo sa grupom John Doe i tako. Išlo je to dobro, sve. Super. Ali, kasnije smo se baš ono navukli na muziku, tako da, ono, ozbiljno sviramo i kažem ti, bili smo predgrupa i Azdaha Foundation-u i Nu Wellwag-u i svirali na Exitu dva puta, ja mislim. I tako, imali smo neke još ono Demo Fest, ovo, ono. Svugde smo išli tako.

Ivan Minić: Na Demo Festu ste osvojili i…

Dejan Ćirjaković: Jesmo, jesmo. Mi smo u stvari osvojili album na Demo Festu, da. I tu smo stvarno super i prošli. Pošto ne znam sad hajde ono nisam ne volim tu nešto da se hvalim sada, ali ovaj, moram, je l’ da? Znaš, tu se i Vlatko Stefanovskom se tu jako to svidelo. On je bio u žiriju. Pa, Ekoya bio u žiriju, koji je ono u jednom momentu se pričalo da l’ će nam biti producent toga, al’ nešto se nije sa produkcijskom kućom to ovaj dogovorio. Tako da je to sve nešto u jednom momentu uzelo onako jako maha. Zvali su nas ljudi. Dobro je to išlo, ali tu treba puno entuzijazma, puno, jer se ne zarađuje od toga baš. I tu treba ipak nekako, što mislim da nismo uspeli, da su držimo.

Ivan Minić: Ima taj problem, jebi ga, kad se baviš nečim na način da moraš da nađeš nešto drugo od čega ćeš da živiš, da bi mogao da finansiraš ovo što će možda jednom da napravi nešto, al’ verovatno neće.

Dejan Ćirjaković: Da. Ali, u tome, mislim da je velik velika razlika kad odemo da gledamo britanske bendove, američke, evropske, bilo koje, zašto oni ovaj zvuče tako surovo dobro. Zato što ti ljudi ne traže posao pored i to je poenta. Zato što kad ti odeš na na na stvarno, evo, koga god da slušaš, to je više se ne, znaš, to samo u Srbiji još pričamo o tome da li je neko usviran. Znači, to je Šta ima, pa to ti posao, mislim, naravno da si usviran, mislim. To sve gori kad ti odeš da gledaš.

Ivan Minić: Ne znam, baš ovaj, sam nekoliko puta doživeo to da, znaš, kao ideš na neke koncerte, okej, to su sve veliki bendovi, mnogo godina, iskustvo, sad su matori, su svi. To sad više, sad su već dosta matori i to. I onda oni izađu i raznesu i odu.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: I ti si u fazonu, čekaj, oni svi imaju po 70 godina. Mi smo sedeli i sve nas boli.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: A oni su đipali i juče su đipali u Parizu, a sad su u Cirihu, a sutra idu…

Dejan Ćirjaković: Da, da, da.

Ivan Minić: Al ti shvatiš da je to taj profesionalizam koji, da ti ljudi nisu takvi već 40 godina, ne bi opstali.

Dejan Ćirjaković: To je tako.

Ivan Minić: Ali, znaš, baš je

Dejan Ćirjaković: Da, da.

Ivan Minić: retko.

Dejan Ćirjaković: Pa, retko je zato što, kažem ti, opet ti moraš da imaš tu slobodu, taj komfor. Znači, da se ti nečemu posvetiš. Ja se sećam, ja sam prvi put otišao, ne znam, ne prvi put, otišao sam u Budimpeštu, pa, za vreme, drugar me poveo, kao, idemo gledamo Massive Attack. Mi smo tada ono kao klinci i kao sve to nešto, znaš. I sad kad se tu upalilo, kad su oni izašli, a mi ono izašli iz sankcija, brate, nije došao nikad niko. Znaš, ono, ne znaš ono, kao, strani bend. Ono, kad su rekli, znaš, kao, više te i ne zanima, kao, da dođe u Novi Sad ko je strani bend. Znaš, ono, izda vidiš stranca pod jedan, pošto nisi mogao da izađeš iz zemlje. Znaš, i onda smo otišli na taj Massive Attack. I to kad se popalilo, kad je onaj triki počeo da da da luduje. Taj zvuk, to, to je sve što ti nisi čuo, niti video. I onda shvatiš, jebote, pa ovde iza svakog onog frejma, iza svakog zvuka i iza svakog ponašanja njihovog, nastupa, oblačenja, tu stoji rad, čoveče, stoji neka ideja, vizija. Nešto stoji. Znači, zato to to zvuči, jer se na tome radi. Radi ono puno i uporno. A kod nas bendovi nemaju tu, ne mislim da su manje talentovani, nego nemaju, nemaju taj komfor da mogu da imaju, znaš, ko Peppers-i, kao, uđu u studio, pa budu devet meseci u studiju. Pa, ono, bacaju trake koje ne valja. Ne može.

Ivan Minić: Znači, imate 4 sata da snimite.

Dejan Ćirjaković: Pa, znaš, kao, ono, 150 EUR pesma, pa kao, znaš, ono, 4 sata i marš napolje. Da. I onda da uštediš, onda kao, mi ćemo kući miksovati kao. Mislim, znaš, naravno da ne zvuči. Znaš. I onda druga, druga stvar koje se uvek isto setim, a to isto bilo pre jedno 10, ako ne i više godina, kad su došle sad, sada nenormalno popularne, ove Queen of the Stone Age. Su došli, na Exit nešto, pre Exita su bili jedno 10 dana. Ja tad nisam znao dve njihove pesme. Znaš, i isto neko, hajde, idemo da vidimo, hajde, idemo da vidimo, imamo karte, hajde, ono, znaš. Kao, dobro, hajde, kao, nećemo dugo ostajati, pošto nas čeka ekipa dole. I onda, puf, upali se. I ti ostaneš. Je l’ ono, Bože mili, kako ovo zvuči. A ti si imao svirku, ili pre toga 6 dana mislio si kao, matore, kao, polomili smo, razumeš. I onda kao, pa ja moram kad dođem kući spaliti bubanj i Darka i sebe i kasete i sve da bacim.

Ivan Minić: [smeh]

Dejan Ćirjaković: Što je ovo, pobogu, koliko je ovo dobro. Nije, nebitno čak ni da l’ mi se sviđa pesma. Nego, po bogu, hajde, dobro. Ko neka 8K rezolucija. Ono, šta god ti pusti, ti, hajde, lepo skijanje, hajde, lepo, znaš, sve ti lepo.

Ivan Minić: Ja sam jedan od onih ljudi koji, ono, kad bi kupio novi televizor, ja bih tražio da mi daju onaj video što puštaju.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Da on, kad neko dođe, da pusti.

Dejan Ćirjaković: Fascinator. Gledaj sad ovo. Gledaj kako je ša.

Ivan Minić: Jer nikada boje ne izgledaju onako, kao na onim videima.

Dejan Ćirjaković: I onda namerno puste neki Šangaj, ono, znaš, ono.

Ivan Minić: [smeh]

Dejan Ćirjaković: Znaš, ti kao, yeah. Tako da ovaj, što, mislim, trebaju, trebaju. Ili neka ne uspevaju ti naši bendovi koji su uspeli, nekako uspeli su na neku harizmu kao što je Cane. Je l’ znaš, to je to, to ne može da ne uspe. To je To je to, znači, ili, znaš, bendovi su tako prošli ne po tome što su imali neku…

Ivan Minić: Al, recimo, evo ti, baš, baš konkretno za njega, ja mislim da jedan deo te cele priče je i, iako njegov stav i ponašanje nisu često takvi, što je on vrlo skroman čovek, na kraju dana.

Dejan Ćirjaković: Da, da.

Ivan Minić: I to što on nema trip da živi kao rok zvezda. Jer da ima, ne bi mogao to sebi da priušti. A ovako, on i mogu da budu fokusirani na to i onda pored toga nešto piše, da da napravi sebi nekakav ekosistem koji koji funkcioniše.

Dejan Ćirjaković: Jeste.

Ivan Minić: Al da je kao nulta tačka skromnost, a ne ne megalomanija.

Dejan Ćirjaković: Da.

INSTRUMENTALNA I EKSPERIMENTALNA MUZIKA

Ivan Minić: Hoću da te pitam jednu stvar, pošto ja ništa ne znam o muzici. Mislim, ja volim, ali, ali se ne razumem.

Dejan Ćirjaković: Dobro.

Ivan Minić: Uh, ono što ste što si ti radio i radiš i dalje, ali u onom kreativnom delu, autorskom delu, zvuči jako dobro. I jako ozbiljno zvuči. Mislim, vi ste vrlo mladi tada, ali vrlo to sve ozbiljno i dobro zvuči. E, mene zanima jedna tu stvar, pošto taj deo nikako ne mogu da povežem. A to je, uh, većina ljudi koja su se bavila nekom muzikom, su na do toga došli tako što su to želeli, imali su ekipu, od ekipe iznedrilo neki kvalitet i onda su oni napravili nekakav bend koji živi i dalje. Ali, većina toga je nekakav klasičan ili rock and roll, ili nešto gde sa muzičke strane, to vrlo često nije baš nešto preterano kompleksno.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Znači, ono, možda imaš jednog briljantnog muzičara sa gitarom koji pokida sve i onda ti to diktira celu priču. Imaš nekog ko će da napiše dobre tekstove na koje se ljudi vežu i sve to. Ono što, što si ti svirao je meni mnogo bliže ozbiljnoj muzici nego što je popularnoj muzici nužno. I meni sad to govori da to treba da ima podlogu u poznavanju muzike na taj školski način, na onaj način koji dobijaš kroz studije muzike.

Dejan Ćirjaković: Dobro, da, pa naravno, zato što, mislim, naravno, učiš, mislim da je mnogo bitno proći taj klasičan period muzike. Mislim, ja, pod jedan, da se razumemo, ni ni, da odmah da da kažem, ja nisam neki posebno školovan muzičar. Znači, daleko od toga. Ne bih mogao da budem sada profesor muzike. Znači, ja sam ovaj, ali sam prošao kroz studije sve to. I zakačio sam se, na primer, jako za taj neki za tu klasičnu muziku 20. veka, zato što je ona tako neka alternativa. I, mislim da mi to i onda kasnije prelazak na prelazak sa toga, pošto su slične godine, u na džez i to što sam što sam stvarno kroz studije morao da morao da slušam, da radim i radio sa sa ozbiljnim tamo likovima i profesorima, da mi je to negde ostavilo ovaj ovaj taj momenat koji ti kažeš da deluje ozbiljnije nego popularnije. I moj prijatelj Darko, sa kojim ceo život sviram, znači, u istom fazonu. Mi slušamo jako pod jedan, ja slušam instrumentalnu muziku u 90% slučajeva i to nas je nekako ono najviše i zbližilo. Nikad nam nije falilo to neko pevanje i to neko slanje poruke tako kroz reči. Znaš, kao, sad je to bitno da ti nešto kažeš, ono, ja sam voleo nju, a ili nešto ozbiljnije od toga. Nego jednostavno, jednostavno smo se zakačili za to i ja volim te, zašto sam rekao 20. vek? Zato što su tu krenule te malo eksperimentalne forme u muzici, koje su meni fenomenalne. Znaš. I ja sam tu, pogotovo taj drugi deo 20. veka je meni i dan-danas ovaj slušam te kao kao klasične, taj neki minimalizam i to, i iz čega je sve proizašlo kasnije, se prebacilo i u elektronsku muziku. I to, ali sa dosta velikim kašnjenjem, koliko god nama sad ovo kao elektronska muzika i sve delovala napredno, to je Philip Glass radio 1972., ono.

Ivan Minić: A i Žan Mišel Žar.

Dejan Ćirjaković: I Žan Mišel Žar. I pa kasnije Kraftwerk i ono, sve to kako se U stvari, znaš, ono, mislim da nije čak nije okej odvajati tako muziku po žanrovima, pošto muzika ipak jedan taj neki tok. Iz kog se sada žanrovi razlivaju na razne strane. Ali, sve to što je krenulo u tom nekom ono, u toj kao, recimo, klasičnoj muzici, u toj nekoj eksperimentalnijoj formi, pa ono, se odvajalo u elektro, u Kraftwerk-e, u ne znam, one acid rock, u to su sve ipak te neke kreacije, koje, mislim, to je muzika napreduje samo za sebe, raste, pa se kasnije razlistava.

Ivan Minić: Uh, jedno od najboljih, ovaj, jedan od najboljih doživljaja koji sam doživeo na nekom koncertu jeste bio prvi koncert Žan Mišela Žara u areni. Gde, mislim, izađe jedan mali čovek, okružen velikim brojem klavijatura, i on krene da svira i ti kao, ha, ha, kao, sad će on da, pu, neće, sad će on da odsvira to, zato što je lud.

Dejan Ćirjaković: Da. Ali, tu isto, ovaj, pazite, bili smo na istom koncertu. Gde su ljudi u stvari inače očekivali neki ogroman vizuelni spektakl, a on je izašao i rekao da

Ivan Minić: I ono ogledalo, gde ti vidiš sve vreme, znaš, kao,

Dejan Ćirjaković: I šta on radi. Ali, pritom ja sam se kasnije i svirao i na onom magnetnom onom. Ali, kasnije sam se raspitivao, to jest gledao neku i raspitivao se, i gledao sam neku emisiju, baš o tom koncertu, na kome je on došao sa 43 klavijature, gde ako se sećaš, on se na početku nešto ogradio da, kao, ako bude tehničkih problema, da će on morati da stane. Sad stalno razmišljam, zašto to? A, u stvari, te stare sprave, zbog nekih jačine struje, zbog toga, one se raštimavaju. I, znači, on je u tim momentima, on je bukvalno tih sat i po bio najluđi lik na svetu.

Ivan Minić: Ja sam sve vreme razmišljao kako je to neko iskablirao sve.

Dejan Ćirjaković: Da, da, da.

Ivan Minić: Jer on će to sutra će isto to u Budimpešti. I taj neki ludak ide sa njim i svaki dan raspakuje te kablove.

Dejan Ćirjaković: Tako je. A, kod svakog je druga džek, znaš. I ne radi ništa. I nema ni jedan standard, više, ništa.

Ivan Minić: Nema ni jedan standard, je l’ ovo iz, ovo je iz 62. Ono je njegov, znaš da je pričao, njegovo, ovo je nešto njegov ćale napravio.

Dejan Ćirjaković: Ovo je, ne znam šta. Ovo je on napravio. Tako da su to mnogo blesave stvari i super.

Ivan Minić: I koncert je kasnio zato što je gledao meč Novaka Đokovića.

Dejan Ćirjaković: Je l’ tako? Jao! Znači, sećam se toga.

Ivan Minić: Uh, moram da ti kažem, ovaj, prvi put kada sam ja došao u kontakt sa muzikom koja je pa, možda i nije ni 100% instrumentalna, ali je instrumentalna mnogo više u odnosu na ono što sam slušao pre toga, što su bili uglavnom neki Guns ili nešto tako. Jedno leto, ovaj, kod bake, ona je imala primila je jednu porodicu koja je koja je došla iz Krajine. I, uh, sin je bio recimo 10-ak godina stariji od mene, ali me mnogo gotivio i ja njega pustim na ono, uči, a kad završi sa učenjem, onda mi svašta nešto tu radimo i on meni pokazuje i sve. I onda je, dok je učio, slušao kasetu. Ja sad meni sad ja sam hteo da ga pitam, al ne mogu da ga pitam, čekam da on završi i sve. Jer je to meni zvučalo sve mnogo dobro i sve to. A šta je on slušao? Slušao je nekoliko stvari. Slušao je Enigmu i slušao je Deep Forest.

Dejan Ćirjaković: Da, da, da.

Ivan Minić: I kao, šta je to meni glavna stvar bila? Ja sam ti tad bio mali inženjer, samo nisam stigao, znaš. E, sve vreme bilo na čemu, brate, on proizvede ovaj zvuk koji ja čujem. Zato što je to zvuk, a ono Deep Forest stvarno zvuči kao da si snimio neku magijsku šumu u kojoj neka magijska bića sviraju na nečemu, proizvode neke glasove, nešto. Enigma je drugačije, komercijalnija je, ali opet Enigma je ono u mojoj nekoj glavi kao ta neka, uh, spiritualna muzika, koja je komercijalno.

Dejan Ćirjaković: Što je strašno, pošto je na kraju završila u onim erotskim filmovima, ako se sećaš, da TV ’90.

Ivan Minić: Ali, samo soft.

Dejan Ćirjaković: Samo soft. Ne, ne, ne, ne. Umetnost, umetnost, pričamo o umetnosti.

Ivan Minić: Znači, oni nešto rade, ti gledaš palac i slušaš muziku.

Dejan Ćirjaković: I slušaš muziku.

Ivan Minić: I slušaš Enigmu i uživaš.

Dejan Ćirjaković: [smeh]

Ivan Minić: Ovaj, i onda kao posle, znaš, kad sam krenuo da da otkrivam kao, ne znam, to su Francuzi, pa su ovo ovi, pa su ovo neki Rumuni koji su tu bili nešto. Ali, zapravo nikad nisam, do skoro, dok nisam našao i snimke i sve, je l’ kao, naravno, sve postoji. Nisam mogao da skapiram kako nastaje ta muzika. Zato što kao, ja znam kako zvuči gitara, znam kako zvuči klavir, znam kako zvuči truba, kako zvuči saksofon. A, ovo je nešto što meni nije, što je neverovatno zanimljivo u stvari kako ono, kako radi. Pošto, ne znam, treba da pogledaš to kako su se snimali. Imaju ovaj, na YouTube-u čak, mislim, sam gledao kako je Kraftwerk snimao svoje one albume. Mislim, to kad čuješ onaj zvuk struje, to jest, to je zvuk struje. Znači, mislim, nije to ne Mislim, oni su, znaš, ono, dužine kablova, žica, namotanih. Znači, to to proizvodi. Znači, to je, koliko god je to kao elektro, to je u stvari nenormalno analogna, ovaj, analogna muzika koju su oni proizvodili. Kao i na koncertu ovom gde smo bili, to je analogno. To je, to je to je sve izlazilo iz iz struje, iz kabla, iz ono pojačala, lampa iz lampe. Mislim, to to je sjajna stvar.

Ivan Minić: I svi pokušavaju da danas simuliraju, emuliraju zvuk koji možeš da napraviš na lampaškom pojačalu, ali niko nije uspeo da napravi to.

Dejan Ćirjaković: Pa, nije, i uspeo, i zato će opet nekako se krug napravi. Opet su ti ploče najskuplje. Opet je lampaško pojačalo najskuplje. Zato što to može da proizvede što može da proizvede i što ne može da se simulira. A, sada isto, mislim, ja mislim da da da muzika ide u jako dobrom pravcu, zarad. Mislim, meni stalno ljudi govore kako je nešto muzika ovaj, sada kao, nešto u problemu. Ja to ne vidim. Jeste, evo, u na MTV-u jeste u problemu, ali evo, kao, što sam video, MTV se gasi. Tako da više nije u problemu. Sad više nije. Ostavili su onaj MTV, onaj jedan jedini, što je bio na početku, ali tu po ceo dan ide neka kao ona reality, gde neka trudna tinejdžerka, na primer. I onda kao, svi se drže za glavu, kao, šta će biti. Mislim, mi te gluposti. Znači, nije bilo nekad je u ono, Guns-i na prvom mestu, pa onda na drugom ovaj, pa na trećem, pa si imao kao, nešto kako to izgleda. Sada ne možemo više tako. Jeste, ono, u problemu je na MTV-u muzika. Ali, sada sa svim ovim Deezer-ima, Spotify-jevima i to, mislim da su toliko Ja sam toliko moćnih stvari tu našao, pogotovo u toj instrumentalnoj muzici, da da je to neverovatno koliko se na tome radi. I koliko ima, uh, jako, jakih bendova koji se ne bave samo elektronikom, nego se bave nekim eksperimentalnim. Ja više ne znam ni šta je to. Sad ne može to više ni da se ovaj nađe neki kalup. I sad evo, slučajno sam otkrio, sad eto, ima neki kao Fan Trio, pa neki Gogo Penguin. To sve treba poslušati, to je toliko blesavo i toliko jedna ono, uh, pozitivna, moćna muzika sa sa ljudima koji se tačno vide da se ceo život bave s tim. Ti dobijaš premium proizvod od ono najtalentovanijih ljudi, koji daju ono sve u to. I slučajno sam tu otkrio lik se zove, morao sam da pustim, pošto se zove Tigran Hamasyan, da, gde sam našao, znači, lik je neki bio ono, Wonderkind pijanista, koji je u Jermeniji napravio neku karijeru kao klasičan pijanista. I sad njemu albumi su tako kao, jako zanimljivi, pod jedan, ludo je. Ali, kasnije on prelazi u neki System of a Down. Znači, tebi kreće sve kao, kao nešto kao okej, i onda kreće neki jazz metal. Ja tebi ne mogu da objasnim koliko je to. Mene te stvari fasciniraju. Mene više pop pesma ne može da da toliko oduševi. Verovatno može, neka. Ali, ovo je fascinantno. I, evo, slučajno sam uhvatio da su 12. novembra je Tigran u Ljubljani. Tako da to mi je sad ono kao, čekam da odem, ovaj, da vidim.

Ivan Minić: E, jedna od stvari koja se dešava prethodnih godina, koja meni se mnogo dopada i mislim da da je mnogo dobra, iako to je više izuzetak nego pravilo, je to da kroz razne ove, da kažem, formate koji se pojavljuju, najviše na Netflix-u, kroz serije i sve ostalo, se oživljavaju neke pesme koje su potpuno zaboravljene, nikada nisu doživele svoj vrhunac, koje sad postaju neverovatni hit, popularne, a snimljene su pre 35 godina.

Dejan Ćirjaković: Tako je.

Ivan Minić: Pa mislim, kroz ovu seriju „Stranger Things” je provučeno par stvari. Sve to što ima taj neki vibe retro ili retrofuturizma ili tako nečega, provuku se neke pesme koje potpuno daju novi život. I ti nekim ljudima koji su vrlo često digli ruke od ideje da će se baviti muzikom, kao, e, vidi, isplatilo se ipak to što si nekad prolio svoju krv i napravio nešto što je tebi bilo važno. Kao, neko je to prepoznao. 

Dejan Ćirjaković: Sad sam upravo pogledao sa decom, zove se „Twisted Metal”. I sećaš se igrice. Igrica je, na primer, 96-a, 7-a, o nekim kolima koja se nešto vijaju i to je super igrica. Jer sad ima serija, „Twisted Metal”, za koju sam prvo pomislio, daj, molim te, nemoj praviti film, nemoj praviti seriju, baš o svemu, ono, igrica. I to je to, znači, u stvari je kao taj neki svet stao ’96, gde je bila neka apokalipsa ili već nešto. I oni su, svaka treća stvar ti je, kao, jiu, ko bi se ti o „Age Blocks”, nešto, ono, prvi album, ono, kao, kako ste ovo iskopali? Censer , ono, nisam čuo. Ne znam. Tako da, super, da, vraća se i zanimljivo je, svi, ima i onaj Casio sad sa negmićima i tako, što je kao bilo tad hit. 

NOĆNA SMENA ŠOU

Ivan Minić: Dobro. Ajmo da probamo… 

Dejan Ćirjaković: Moramo pobeći iz muzike. Moramo pobeći iz muzike. Pošto ću ja pričati. 

Ivan Minić: Da probamo da se primaknemo trenutku kada su svi saznali ko je Dejan Ćirjaković, ali kao Boškić. 

Dejan Ćirjaković: Aha, da. 

Ivan Minić: I šta se desilo od tog tvog studiranja, bavljenja muzikom, do trenutka kada si se obreo na televiziji. 

Dejan Ćirjaković: Pa da, da. Pa to, sećam se dana. Ja sam imao tu ideju, pošto sad završilo se sve to oko studija, sve to kao bilo super. Ja sam tu nešto pomagao kevi u firmi nekoj i sve je u redu. U stvari zanimala me muzika i meni je nekako bila ideja, znači, šta ću ja da budem? Ja ću da budem voditelj na radiju. I meni je to bilo na pameti, ja sam tu išao čak i sa nekim urednicima pričao. Vi nemate emisiju koja će se baviti baš, ono što sam rekao, tom muzikom 20. veka, tom nekom drugom polovinom te klasike i nekim tako ludim džezom. Nešto da budemo u korak, da nije sad ono stalno džez, pa puste tri stvari, svi znamo, vrte pet izvođača. Neko da to nešto bude aktuelno i tako se u jednom momentu otvorio taj konkurs RTV-u, na koji sam se ja prijavio. Otvorilo se i na televiziji i na radiju. Ja sam prijavio ovaj za radio. Pozvali su me u taj neki uži krug. Ja sam tamo konstantno govorio da bi ja samo izneo svoju ideju šta bih radio. Ko za oči, pored je sedeo Nikola. Kako sam isto tad, kao, je l’ zdravo, dobro. I tu se zadesio naš drugar sada, Blažo Popović, koji nam je bio prvi urednik, inače, ako malo pogledate, čovek koji je pravio fenomenalne emisije i sada pravi fenomenalne putopise. I on je tada, na moje izlaganje kako ja želim to i to, samo me prekinuo i rekao: ne, ti ideš na televiziju, nema radija za tebe, i rekao je: on ide kod mene u zabavnu. Za mene i Škorića, kao: njih dvojica kod mene u zabavnu. Ja sam tu kao nešto mitingovao, ne, ali ja kao džez, ja sam jako cool, znaš, kao. I onda kao, ma daj, kao beži. I tako smo se Nidža i ja zatekli već sutradan u toj kancelariji zabavnog programa, gde smo imali veliku sreću da nam Blažo Popović bude urednik 0 koji u stvari nam je čovek i dao tu moguću slobodu, jer je osetio da smo dva debila i mi smo trebali da radimo za nekog, ne da, što da, kao, ima neka zabavna nedelja, pa sad ti kao dolaziš sa nekim tamo prilozima; mi smo ga pitali možemo li nas dvojica zajedno, znači, prevrnuli smo oči, kao, idite, sve ok, i onda smo mi tu prvo pravili neke tako gluposti koje su se njemu naravno svidele, pošto je onako čovek…blesav….blesav, i naša energija ovako i našeg poimanja i muzike i onoga što je smešno i tako. I za nekih šest, sedam meseci smo mi njega, možda godinu, sad kažem ti, opet se ograđujem mojim poimanjem vremena, pošto ga nemam, pitali bismo li mogli da probamo da imamo neki kao talk show. On iz prve rekao može. Znači, evo vam neki termin  u 12 i 20. Cepajte. I tako smo napravili noćnu smenu. 

Ivan Minić: Noćnu smenu

Dejan Ćirjaković: Tako je to…

Ivan Minić: Ultimativnu…

Dejan Ćirjaković: Ultimativnu (smeh). Koja je bila top. I tu nas je, ono, stvarno, stvarno čovek tu pogurao. Imali smo, naravno, i između toga kao nešto. Mislim, tu je bilo i raznih promašaja. Poput kad je Nikolu su pozvali da radi jutarnji program. To je katastrofa. Znači, njega i ovako čovek ništa ne razume, pošto mumla. Možeš misliti kad njega probudiš u 5 i 20 da bi u 6 i 10 počeo, onako čupav, neprizorno je izgledalo i brzo; mislim, on je možda vodio dve emisije ili tri, njega vraćaju u zabavnu, i ja sam nešto bio isto u informativnom, to su mi nešto dali, to je bila neka kazna za mene i Nikolu, ne mogu se setiti, i ja sam bio nešto u toj informativnoj i kratko. I pazi, potpuno slučajno desila se fenomenalna stvar. Odveli su me na stanicu, imao sam zadatak da ja proverim da li vozovi kasne. Ne da proverim, pošto to istraživačko novinarstvo ne postoji, nego da odem kod nekog direktora tamo da mi se on nahvali kako više nikad ne staje voz. Kao, zato što, kao, on kao, aj dobro, sad on tebi ispriča kako sada železnica radi jako dobro, kako će to, daj, i dok ja dajem dole neku izjavu, onu odjavu, iza se u pozadini čuje: voz kasni dva i po sata. I ja, naravno, ne pregledam materijal i to predam tako i to uđe u neki dnevnik i ispadne da sam ih zajebavao i vrate me, potpuno slučajno, vrate me, sva sreća, u zabavnu i mi krenemo sa „Noćnom smenom“ i tu krene onda šou i parodija. Onda jako brzo tu se priključuje Dimitrije, koji, ono, sad to još diže na puta beskonačno. Tu se pridružuje Pile i sadašnji naš režiser i tu kreće sve. Tu je naš prijatelj Džerema, koji je radio tad s nama, koji nam je užasno bio i sada vrhunski prijatelj, i naš montažer Zoki. Tu se okupila ta neka ekipa koja je tu počela da se bavi tim glupostima. Prepoznali smo se da volimo to i onda kreće to. Kreće taj period. 

Ivan Minić: Noćna smena je trajala… 

Dejan Ćirjaković: Ne možeš sa mnom o datumima i vremenima. 

Ivan Minić: Ne, emisija je nešto trajala tipa 40 minuta, ja mislim, tako nešto. I bila je kolažna, imala je uvek različite priloge, bilo je nekih likova koji su se ponavljali, ali nije bio striktan format. 

Dejan Ćirjaković: Pa da, više smo se mi tu oslanjali, na primer, na top listu donekle. Znaš, kao, ima neki studio u kom ima dva voditelja, pa iz toga, kao iz nekog dnevnika ili već neke emisije, mi izlazimo u skečeve. Razne, a u studiju kao imamo neku temu, obično smo imali kao, sećam se, prva epizoda noćne smene je bila svadba. Kako izgleda svadba u Srbalja? I onda je tu bilo, čak smo tada dovodili stalno i goste, pa onda gost nam je bio naš prijatelj Drakac koji je bio car koji ide po svadbama i nosi sve. Znači, on je bio čovek za sve. Šta god ti se desi na svadbi, on može to da zakrpi. Znači, mikrofon nešto pukne, on ima ovo u Jacksonu. Ovo pukne čarapa, on ima ovo da se zašije. Znači, on ima… I to je meni bilo fascinantno i on je morao tu da dođe da nam objasni. I Drugar Acke, koji je bio klavijaturista po svadbama, i onda mi pričamo o tim fenomenima i onda, ne znam, kako se kiseli kupus i šta je vezano za svadbu. Tako da, ovo, ne znam, to je bio fenomenalan period mog života. 

Ivan Minić: I tu je bilo, pored vas trojice, još nekoliko ljudi koji su s vremena na vreme pojavljivali kao likovi. 

Dejan Ćirjaković: Jest, jeste, jeste. Naša drugarica Vesna, pa Maja, koja sad radi, koja sad ozbiljno i vodi dnevnik i tako, naš ima. Bilo je, bilo je, dosta ljudi je tu prolazilo i nas trojica smo se tu onako baš zakačili i ostalo je, jel da? 

Ivan Minić: Znači, te smene su bile popularne, imale su kultni status, ali nisu imale masovnu popularnost.

Dejan Ćirjaković:  Pa nije, još tada nema YouTube-a, mislim. Znači, to, ono, ko zakači to u nekim reprizama na RTV-u, sad zamisli. Znači, ko je to? Znači, ja najponosnija sam na to što smo mi uradili, jer smo mi to uradili, mi smo krenuli ni iz čega, mislim, nismo krenuli sa televizije. Ali nismo imali sve ovo što je sada dostupno, jel da? I noćna smena, da, nije imala takvu pokrivenost i nije sad to toliko baš ljudi znalo, ali znalo se, mislim, i dan-danas mase su sa mnom, ono, kao, uee, kao, sećam se ovog skeča, onog skeča. Bilo je tu vrhunskih skečeva. 

Ivan Minić: Bilo je vrhunskih skečeva koji su ostali. Da. I ponešto može da se pronađe na YouTube-u, ali…

Dejan Ćirjaković: Nikola je počeo, ušao u neko spašavanje tih videa, pošto negde smo našli gde ima u dobrim rezolucijama, pa smo to sada počeli da kačimo na… Nikola će ti reći, zove se Centralna arhiva, zove se YouTube kanal, pa pogledaj. Tu smo počeli da kačimo sve iz Velike Srbije i noćne smene. 

Ivan Minić: Kako izgleda taj moment kada postaješ poznat na jedan drugačiji način, jednoj dosta drugačijoj publici i u drugačijem kontekstu i tako dalje. 

Dejan Ćirjaković: Pa ne znam, ja nešto sam… Čudno sam ja to, kao, to poznat. Mi smo nešto naglo postali poznati. Jeste to sa noćnom smenom i sa ovim sve i sa Velikom Srbijom išlo kao neka gradacija i jesmo bili kao poznati, ali sa Državnim poslom smo zakucali. To je odmah postalo nekako… Za mesec dana je to postalo jako poznato, mislim. Ali ne znam, ja sam prvi put shvatio da sam poznat kada su me pustili džabe na Štrandu, kao, ulazim na Štrand, isti dan mi frajer pokloni kokice, rekao: „Druže, to je to, idemo, sad je lepo”, kraj. Tako da, ne znam, zanimljivo je to, zanimljivo je, ali, sad, da ne zvučim samo, molim te, da ne zvučim neskromno, ja se nešto ne naložim na tu popularnost i sva sreća, nas gotive dobri i pametni ljudi i retko kad mogu da doživim neprijatnost od nekog ko hoće da se slika i ko hoće da pričamo, zato što stvarno, još jednom kažem, znači, hiljadu puta sam to rekao, naša publika je top. Nekako je otpao svako ko ne treba. 

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo i o tome, pričaćemo o tome kako je kad ljudi misle da imaš brata, stvarno, kad ljudi ne mogu da odvoje lik od osobe. To su ljudi koji su mislili da Bata Živojinović stvarno ubija Nemce, to su ljudi koji su komentarisali ozbiljno vesti na „ljuzu”.

Dejan Ćirjaković:  To su pljuvali Stevu Žigona u autobusu.

Ivan Minić:  To su pisali pismo za Kasandru i tako dalje. 

Dejan Ćirjaković: To se slažem. 

VELIKA SRBIJA

Ivan Minić: Znači, dobro, imamo noćnu smenu, a onda imamo taj izlet u Veliku Srbiju koji je bio dosta neobičan. 

Dejan Ćirjaković: Jako neobičan, da. I sulud. I sulud i čudan. Sve to super krenulo, kao nešto hej-ho, to će biti top. I onda su se tu na B92, tadašnjim, izdogađale neke čudne stvari. Ne znam zašto. Odjednom je, na primer, sećam se prvog dana kad smo imali u SKC-u, mislim da je bilo, to kao predstavljanje njihovog novog programa, mi smo bili tu, kako se zvala, crtana serija, bila je Super, „Jet Set”, i još je bio neko sa nama, sad sam… Neki show je bio, late night, da li Marko Živić ili… Nije Marko Živić, zaboravio sam. Zeka ima. I mi smo kao nešto trebali da budemo nešto, se to zvalo poput Veseli četvrtak ili Happy petak, ne mogu da se setim, mislim da je nešto veze sa četvrtkom, i gde oni sad tu najavljuju, ići će prvo ovo, pa idemo mi, pa ide ovo, pa posle ide ovo, da bi… četiri sata, ha-ha-ha, zveka. Da bi mi prišao posle toga Bošković, Milan, dobro? Da, koji je vodio sport, koji mi je rekao: čekaj, kako vi četvrtkom, kad je sledeći četvrtak, ne znam, Zvezda-Bajern, kao, prenosimo. I stvarno, na našu premijeru nas nema, ide neka utakmica. Sledeće nedelje u tom nekom periodu igra nešto Đoković. Pa smo mi bili između neka dva gema kao pušteni. To je naša najveća gledanost ikad, pošto je milion ljudi gledalo Đokovića, pa ostalo da pogleda i dva skeča naša. Pa to, onako, kad izmeriš, bilo top, hvala nula na tome. I tako, tu se nešto pobrkalo od samog starta. Mi smo stvarno to lepo radili i meni je taj isto period jako dobar. Mislim da smo snimili vrhunskih skečeva i revitalizovali neke skečeve iz noćne smene koje smo sad bolje snimili i sa lepšim kostimima, koji su tamo nekako prošli onako. I jednostavno, to je tako trajalo te godine i to se tako isto nekako, kako i počelo, tako ugasilo, nešto u nekom junu, bez nešto kao zašto, kako, bez nekog realnog… Niko nam ništa nije rekao, to je samo tako nešto nestalo. 

Ivan Minić: Mislim da se njima tu svašta nešto interno izdešavalo. 

Dejan Ćirjaković: Više se ja toga i ne sećam. 

Ivan Minić: Ali, ono, mislim, prvo taj trenutak kada na B92 treba da krene nešto što se zove „Velika Srbija”. 

Dejan Ćirjaković: Pa zar to nije samo po sebi genijalno? 

Ivan Minić: I impresivno na svoj način, a onda ona kultna, ona dva kultna skeča koja se najviše verovatno citiraju. Prvo je deo kad dovodi momka: „Ovo je moj momak Iki.” I drugo, kad ti dolaziš da prevedeš na crnogorski. 

Dejan Ćirjaković: Tako je, tako je. Prvo je. 

Ivan Minić: Čekaj, brate, mislim, pobogu, ono, dokle. Ali to je, mislim… 

Dejan Ćirjaković: Dobro, tad su se pojavili ti tumači, pored mene piše tumač na crnogorski, tad, ja se sećam, je to bilo toliko smešno, pa daj, majke ti. Ali, sudski tumač za crnogorski, to mi je možda najomiljeniji skeč, nisam siguran, ali ajde. 

Ivan Minić: Tigar, Avetan, pa sad Bizunić. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, Bizunić je štica, znam danas, kak se za Čakulin, da, da, ima to, pa nije lako. Treba i to znati. 

Ivan Minić: Dobro, dešava se… 

Dejan Ćirjaković: A čekaj, izvinite, čekaj, video sam nešto u tvom pogledu, šta ti misliš, zašto smo mi nestali sa B92?

Ivan Minić: Ne znam, ja znam da su oni dosta raspali u tom periodu, ja mislim da su oni dosta predimenzionirali celu organizaciju, meni je to u komšiluku, ja sam te sve ljude viđao svaki dan, imao sam i nekih drugara koji su bili tamo, ja znam da su oni u jednom trenutku došli na neki potpuno sulud broj zaposlenih koji oni nisu mogli da iznesu kao organizacija. 

Dejan Ćirjaković: Pa i Mlađi i Daško su jedno vreme imali tamo i jutarnji. 

Ivan Minić: Imali su gomilu nekih investicija u neka prava koja nisu se baš sva isplatila. Ti nešto računaš da će biti, a neće baš biti tako kako si zamislio. I u suštini, manje-više, kad je to puklo, to je bio početak kraja B92. I ona je baš propala za dva meseca. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, da, da, da, posle toga ništa, i ceo taj naš Veseli četvrtak ili već kako se zvao blok je pukao zajedno s nama, nije se nešto desilo nama. Pravo si, tu kreće ceo neki nizbrdo momenat. 

Ivan Minić: Ti imaš i njihove ljude koji su deo njihovog sistema godinama, koji imaju autorske, i Ciklotronci, odnosno Dušan i Dušan, Marko Žvaka, koji su ljudi tada isto skrajnuti u neki format, infokanal, kao, dobro, brate, infokanal. 

Dejan Ćirjaković: Pa ne, pod jedan, kad vidim da nešto se zove „infokanal”, trudim se da ga prebacim. 

Ivan Minić: Znači, to je ono, kao kad ti neko kaže: gde ne radi kablovska, to dana u tvom gradu. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, da, da. To ne služi ničemu. Vode neće biti u naselju. 

Ivan Minić: A mislim da se to desilo, da se poklopilo. 

Dejan Ćirjaković: Da, da. Pazi, oni da nestanu onako i tada.

Ivan Minić:  Da se to nije desilo, pitanje je da li bi se ovo ikada desilo. 

Dejan Ćirjaković: Pa dobro, sve to imalo neki svoj put, tako, znaš, ono. 

DRŽAVNI POSAO

Ivan Minić: I kako se onda desi „Državni posao”, pobogu? 

Dejan Ćirjaković: Pa čudno. Zato što mi se tada vraćamo na RTV bez emisije. Znači, kao, mi nećemo nastavljati da radimo ništa tog formata. Gde nas tada direktor režije pitao da li mi hoćemo da pišemo, on je našao nekog glumca ili zna kog bi glumca, da mi pišemo kao neki stand-up koji bi bio snimljen, gde bi taj lik koji radi u nekoj štampari, gde mu stiže ona remitenda novina, uzimao novine koje mu stižu, ali mu je jako dosadno, ima neki akvarijum sa zlatnom ribicom, i on bi sad, to je neki pregled štampe gde bi on imao komentare, a-u, ovo, a-u, ono, i on bi tako to komentarisao. I mi smo to, ja mislim, i probali, napisali smo neke tekstove, pa je to probao ovaj, pa je to probao onaj, najviše se ne sećam tačno ko je sve tu bio, ništa to nije izgledalo ko svet, verovatno ni ti naši tekstovi nisu izgledali ko svet, i onda je naš, i sadašnji i tadašnji režiser Pile pitao njega što mi to ne probamo nešto tako da napravimo, znači, već kad se bavimo… Nama je bila neka ideja da ćemo mi nešto kao čitati novine i da će iz novinskih naslova nama kretati neki komentar. Mi to zarotiramo u nekoj kancelariji gde: e, jesi video ovo, jesi video ovo, na-na-na-na-na, i kao kraj. Tako je trebalo da bude, ali brzo smo se odvojili od toga i krenuli u sulude teme, kakve nas prate i 2400. 

Ivan Minić: Jedna stvar koje se sećam, mislim da mi je neko od vas to na početku rekao, je da ste vi u suštini bili tri lika koja su postojala već u televiziji. Postojala je jedna takva kancelarija za koju niko nije znao čemu služi. 

Dejan Ćirjaković: To bi Pile sad tačno znao da ti kaže i ko su i koja je kancelarija. Znači, to je kancelarija u kojoj su stalno vrata otvorena, okačeni su sakoi, a ti likovi non-stop furaju negde sa nečim. Znači, da li tu sad nose neke papire. 

Ivan Minić: Ali zauzet je. 

Dejan Ćirjaković: A, ono, kao, da, idem na četvore. Oni su non-stop u tranziciji i znam da mi je Pile govorio: stalno razmišljam čime se bave, čoveče. Znaš, oni tu nešto kao postoje, kao i kod nas arhivatora. Ne zna se, niko nije siguran šta se kod njih overava i zašto. Ali oni imaju tu neku… i tu je bilo top. I onda, znaš, mi smo tu imali to kao i u svakom preduzeću. Mi smo onda počeli da obraćamo pažnju, u tim velikim domaćim preduzećima se stvarno svašta dešava. I onda kasnije, kad pogledaš, sve te teme su nama proizašle dosta. Prvo ta tri lika, a posle onda počneš da zapažaš i druge stvari. Na primer, Ćale je radio u inspekciji. To je isto jedna velika firma ne znam čega, proizvodnje ničega. I takvih stvari se nagledaš i tamo i vamo. Na primer, išao sam da neki papir pokupim na neki četvrti sprat. Tamo gde nisi nikad bio, kao nešto tražiš.

Ivan Minić: Tamo gde nikad niko nije bio. 

Dejan Ćirjaković: Da, i otvorim, i frajer ima toliki lonac i kuva. Kao, izvinjavam se. Kao, da-da, kao, tu ti je. Ja uzimam, gledam, tu je naseckan luk, tu ima mesa. Ali, sad, ja toliko zbunjen, druže, da ja ne znam da li ja treba da pitam nešto, ali po njegovoj faci meni je to genijalno bilo, taj humor. Čovek nema nikakvu potrebu da meni kaže zašto on to radi. Samo kaže: jebi ga, moram da… ono, nekako, brate, da, uzmi. Ja zatvorio. I otišao, tako razmišljam: jebote, čovek kuva, jebote. Ima onu jednu ringlu i fura kuvanje. A kod Ćaleta tu u inspekciji sam ušao, imaju lockout na frižideru. Sad, znaš, ja sam nešto sedeo, sad čekam Ćaleta i gledam u taj lockout na frižideru. Sad mi ništa nije jasno. A tu sede tri lika i matori, svako zna po jedan broj. Zato što je unutra alkohol. Ali zašto mora da se zaključava? Zato što uveče domar, ili kako se zove, da, domar, popije sve u firmi. I onda od njega se čeka i moguće je. I sad, mi šta god da snimimo kod nas, to je sve kesica za šta se, inače, šta mi ljudi koji me sreću, pošto ono što ćemo pričati koliko mešaju realnost i TV, meni ljudi stalno, kao, pa ovo je isto kod vas u kancelariji, slušaj ovo, i onda mi ispričaju nešto što mi je teško da poverujem da je moguće. Pa daj, kao, nije moguće. Pa da. Naš likovi koje ostavi žena, pa tu, kao, nešto, kao, sedam meseci živi. To sam sad mi ispričao neko, žao, kao, živi frajer tu. Kao, živi lepo, ono, izbacio iz ormara one papirčuge i gluposti, ono, vešalica, znaš, ti uđeš, on ima peglu, kova, i može da kuva. Izvolite, izvolite, hvala, prijatno, ima grejanje, telefon, sve ti plaćeno. Šta se jebe tamo u kući bez veze sam? 

Ivan Minić: Znači, institucije samačkog hotela koje više ne postoje, a koje su u stvari za takve stvari. 

Dejan Ćirjaković: Stvari nisu više potrebne. Ako se sećaš… Izvini što te prekidam, ali materija, ako sad krećeš te zadnje kaiša koje je moguće da nas dočeka, ja ti kažem da institucija života u firmi će biti onako najnormalnija stvar. Ko oni ludi Japanci što spavaju u manga, onim striparnicama?

Ivan Minić: Ja se sećam ’90-ih, kada su počeli da se svuda pojavljuju razni oni proizvodi od plastike, pa su nama trebale za potrebe demonstracija pištaljke od plastike, pa one trube od plastike. I ona plastika koja je bila u svim mešanim bojama, jer je bilo istopljeno od svega. Bio je istopljen, rak je bio istopljen i onda su oni od toga napravili nešto i onda kuvalo od toga. Kako ne, kako ne. Znači, kao, ima plastično kuvalo, grejač, kao, mislite da je to dobra ideja. Da, da, da, kao, ta plastika je jaka. Ok, i kao, to u struju i kao, svaka kancelarija skuva. 

Dejan Ćirjaković: Svaka kancelarija imala to. Narandžasta je bila dominantna boja toga, bar koliko se ja sećam. 

Ivan Minić: To je najozbiljnije. Narandžasta i svetloplava, ono, trabant. Tako je, trabant plava. 

Dejan Ćirjaković: Da zamisliš ti šta je naš narod uneo preko tog konstantnog topljenja. A možda je i nastalo od trabanta. 

Ivan Minić: A možda je i nastalo od trabanta. Jer ipak je trabant bio plastičan. Plastičan sav. 

Ivan Minić: E sad, kreće „Državni posao”, vi ste, daj Bože, da dogurate do Nove godine, evo, 15 godina kasnije sedimo i to i dalje traje. Ok, mislim, premisa, osnovni koncept je u suštini koncept koji je, da kažem, u humoru i sadržaju tog tipa poznat, gde imaš tri različita lika koji su konstantno u nekom…

Dejan Ćirjaković:  Različito godište, različito poreklo, različito stanje. 

Ivan Minić: Imaju sukobe, nekad su dvojica na jednog, nekad je… 

Dejan Ćirjaković: Na dvojce vrhunski, ali se nikad ne možeš podeliti sa dva. Znači, uvek je neko jače, jedna strana jača od drugih. Ti paktovi su tamo zanimljivi u stvari. 

Ivan Minić:  Kako ste vi inicijalno uobličili likove?

Dejan Ćirjaković:  Pa, inicijalno, u prvoj epizodi, to moram da nađem, znači, mi imamo negde demo epizodu gde je, ekskluzivno za Pojačalo… 

Ivan Minić: Dimitrije iz Bosne. 

Dejan Ćirjaković: Tako je. Što nije toliko strašno, pošto to genijalno radi. Njega Nikola uzme povremeno. Kako ne, njega uzima, uzima ga to. Nego je Nikola Vojvođanin. Znači, to je nama bila prva, kad smo neko probno snimanje imali koje postoji negde, prvo smo tako postavili likove. Ja sam uvek bio debil. Za mene se znalo, hvala Bogu. Ne daj mu puno. Samo ti glumi sebe. Tako da, to smo možda uradili jedno celo snimanje sa tom postavkom i odmah sledeći put smo se već namestili na ove likove koji su sad. Ekipa dosta koja prati od samog početka zna da se ti likovi nisu sve bili kao u prvoj epizodi u kojoj Čvarkov ima ženu, a Torbičina ćerka je u Moskvi na akademiji. To se kasnije sve malo pretumbalo i kanalisalo, ali u suštini je koncept ostao dosta sličan. 

Ivan Minić: Ali relativno brzo ste došli na osnovu koja je vrlo bliska ovome i sad, ok, prošlo je 15 godina. 13, aj sad i time postavimo. Mislim, prošlo je mnogo godina života. 

Dejan Ćirjaković: Pogledaj mene kad pustim, ne daj Bože pogledaj sede, kao da je proslavio 42, znači, šta se mi ne desilo? I onda kažem, rad na televiziji nije stresan. Kako nije stresan? Pa pogledajte, samo uporedite pa vidite. Kao da pušim tri kutije, ono, golu Azad, ne, toliko sam propao. 

Ivan Minić: Najsmešnije, mislim da mi je jedan od najsmešnijih momenata to koliko je Nikola menjao kilograma kroz vreme, napred i nazad. 

Dejan Ćirjaković: To je neverovatno. Ja sam bar imao, da se razumemo, jednu liniju, samo uzlaznu. A on je bio prvo bucko, pa je onda nešto trso na jako malo, pa se vratio i sad je opet, sad ne znam kakav je, sad se već navikao, sad je ovakav već dugo. Sad je opet mršav. 

Ivan Minić. Voleo bih da, za one koji ne znaju, mada ne verujem da ih ima mnogo, objasniš kako izgleda proces nastajanja. Jer mislim da kroz proces možemo da objasnimo kako to funkcioniše dve i po hiljade epizoda kasnije. 

Dejan Ćirjaković: Tako je, i zašto mi je sad i bitno to što si rekao? Zato što dosta ljudi me pitalo da li mi imamo temu, pa dođemo pa improvizujemo. Znači, odgovor je ne. Video si sam, bio si. Da malo, malo. Ali… Ne, ne, naravno da malo, i to je super. Mi imamo napisan scenario od početka do kraja, od reči do reči. Zato što, kada ne bismo imali, nema šanse da bismo stigli ikad do punchline-a. Ako bi sad to krenulo u čistu improvizaciju, to ne može da se nikad sustigne. A i za improvizaciju, kao i u muzici, na primer baš u džezu, zašto džezeri dobro improvizuju? Jer neviđeno dobro znaju tu formu u kojoj su. I onda, kako ti sviraš, malo izimprovizuješ, ali se vratiš i uvek je, kao i nama u skeču, i mi kad krenemo u improvizaciju, mi moramo, znamo da ćemo da sletimo i da nastavimo do kraja. Da dođemo. Tako da mi u suštini pišemo sve, a pišemo tako što svako od nas, i plus Mladen, znači nas petorica pišu, Mlađa, Miloš Milaković i nas trojica, svako napiše svoju epizodu, ne za svog lika, nego baš celu svoju. Znači, ja sad imam, kao što si video, egzorcizam, pao mi je na pamet, pa sam ja sad to nešto pisao o tome, i onda se nađemo, ja to pošaljem, ne znam kada, za vikend obično svi pošaljemo, u ponedeljak se nalazimo na čitanju, na čitanju čitamo tih pet skečeva koje ćemo da snimamo i tu ih menjamo. Znači, i što je super, kod nas nema sujete, znači: „brate, ovo ti nije smešno, ovo ti je bez veze”, nekom uvek tu: „pa ne, meni bi bilo bolje da je ovo”, „meni bi bilo bolje da je ono”. Tako da mi tu u ponedeljak sredimo sve tekstove da budemo svi zadovoljni sa tim i onda utorak još dve probe pre svakog snimanja. Znači, svaki put prođemo, pošto mi gotovo pozorišno, video si, snimamo, imamo sistem od pet kamera i mi bukvalno uvežbamo to još dva puta pre samog snimanja i trudimo se da iz jednog tejka odradimo sve. Tu prekidamo, smejemo se, glupiramo se, zaboravimo tekst i sve to, ali to bude tako i uvek snimimo dva tejka i onda Pile tu nalazi koji su najbolji delovi i sve to sklapa. A kad radimo neke specijale, onda se svi nađemo i onda sednemo i onda radimo svi sve zajedno. To kad se nađemo, baš svi, kad smo u dobrom šutu i sve, onda to su najveće stvari. 01:24:30

Ivan Minić: Super je i to što na snimanju, gde ste vi suštinski već spremni za to što treba da uradite i uradićete dve varijante, ok, ali i tu ćete pitati: je l’ vam dobro zvuči, je l’ nešto, „ovo ti misliš da…”, pa ćete ponoviti, pa ćete iskorigovati,

Dejan Ćirjaković:  pa i nekad tek u prostoru vidiš da nešto ne funkcioniše, što je tebi dok si pisao zvučalo top, odjednom, nešto, a kad se postavi, nešto mi tankuje, onda to prekidamo: „ej, daj da vidimo ovo, daj da rešimo na drugi način”.

Ivan Minić:  I u suštini prilično je, da kažem, to što odradite ono što na kraju završi u samoj epizodi. Bude tu sigurno nekog katovanja, ali, gledajući to iza kamere, to je to. 

Dejan Ćirjaković: To je to. Jest. 

Ivan Minić: Možda je deset i po minuta, a završiće na devet i po, jer će neke stvari da se počiste, ali otprilike je to to.

Dejan Ćirjaković:  I mi to, kao što si gledao i uživo, mi to isto tako, kako ste videli, možemo za dvajest minuta da odradimo pred publikom. I mislim da će… Video sam i to. Pa da, video si, bili smo na onom eventu nekom.

Ivan Minić: E sad, ta dinamika gde vi jednom nedeljno snimate svih pet epizoda za naredni period. I dobro, neke ne idu tim redom, to smo isto pričali. Ali, kako izdržite taj tempo, pet po pet, po pet, po pet? 

Dejan Ćirjaković: Da. Izdržimo. Pod jedan, video si, na čemu sam ja najviše zahvalan, ja radim s izuzetnom, kreativnom, inteligentnom ekipom. I stvarno, to je, video si, to je beskrajno zabavno na tom snimanju. Mi smo sad imali dva dana zaredom snimanje i ja ti se kunem, mogu sad još dva dana da snimam. Zato što, ne znam, meni je to jednostavno, ono kad sedim s Dimitrijem i sa Nikolom u toj kancelariji, cela ta energija meni je fenomenalna i posle 13 godina meni ne može da padne na pamet šta će ovaj ludak Dimitrije u jednom momentu da ode u nešto što, maturi, kako ti to pada na pamet, a pritom, znaš, ne mogu da se suzdržim, umreću, razumeš, ili Nikola nešto pobesni, ili kako god, ili se desi neka potpuna, što nam se često dešava, potpuno neki novi trip, znači, napisano je sve da bi bilo to, to i to, i u jednom, u toj interakciji, provaljujemo, gledajući se, dobro, sad kreće neki drugi skeč, neki drugi trip, ali smo se zakačili za glupost, neku jednu reč, koja je sad postala odjednom svima smešna, i sad tu kreće da vozi novi trip potpuno, a, fuck, ne, odlazi ovaj skeč. I tako da, meni to nije naporno, mi smo već ušli u to, jasna nam je dinamika pisanja, jasna nam je dinamika rada i dalje se super provodimo, nemam pojma, dokle god, ja bih voleo da traje, dokle god je ljudima zanimljivo to da gledaju. 

Ivan Minić: Do hiljadite.

Dejan Ćirjaković:  Do hiljadite, to, ja sam obećao, ću do hiljadite. 

Ivan Minić: Kaži mi, jedna isto stvar koja mislim da je jako važna jeste taj momenat da, ja u početku, možda toga nije bilo toliko, ali sada to vidim sve češće i nekad to vidim u nekim mini, kao, serijalima, a nekad je pojedinačno. To unošenje nekih raznih kulturoloških referenci u stvari koje snimate. Nekad je skeč reakcija na nešto što se dešava, nekad je skeč reakcija na trend, pa, ne znam, ChatGPT, ti, pa reakcija na ChatGPT, ti, ali povremeno su to, pošto, jel, svaki dan u kancelariji je različit, povremeno su to neke stvari koje prepoznaješ iz kultnih filmova, serija, neki momenti koje ja kapiram da, uz dužno poštovanje, 80% publike nema predstavu da to ima veze sa nečim na šta ste se vi referencirali, a vidim, mislim da umem da prepoznam to kod vas koliko vi zapravo uživate u tome što to pravite. 

Dejan Ćirjaković: Tako je, pa da, pogotovo, da, kad uhvati nešto, ta obuzme, gledao si nešto i to, i onda smo pričali o tome i onda se to tako zavrti i mi to sad moramo da ispucamo. Znači, ne bi to ni bilo 2400 epizoda da mi se ne hvatamo za stvari koje tako… Sad, da li koliko ljudi razume, nekad se ljudi hvataju samo za ove površne stvari, mi tu imamo svašta, još se tu ispod dešava, ali dobro. Mislim, kako ko voli, neka gleda, nije to problem, ali imamo, to što si rekao, imamo bukvalno te neke momente gde sada, ne znam, gledao si nešto, slušao si nešto, radio si nešto, jednostavno nas to obuzme i ne može, nekad na silu izlazimo iz tih krugova: e, aj sad dosta, da vas dođe Pile i kaže: sad dosta, e, sad ovo, ok, isilovali ste ovu temu, znači, aj sad, odmorite malo, idemo dalje. 

Ivan Minić:Jedna isto od stvari koja je vrlo karakteristična je da se ta serija vrti oko vas trojice likova, da postoje likovi koji se povremeno pojavljuju, neki su imali malo veću, neki malo manju ulogu, ali u celoj slici su relativno nebitni ti likovi. Nama koji pratimo su simpatični, ali su nevidljivi. Ali postoji čitav svet ljudi koji se nikad nisu ni čuli ni videli, ili eventualno na telefonu, što verovatno bude reditelj. Ali postoji čitav svet likova koji su postali još jedan od onih kultnih momenata gde se ljudi prepoznaju po tome da li znaju referencu. Jer, recimo, na primer, ja sam sad na snimanju opet imao prilike da to da tom prisustvujem uživo i hteo sam da overim na onoj stolici. Jedva sam se iskulirao da ne krenem naglas da se smejem.

Dejan Ćirjaković:  Za šta?

Ivan Minić: Mirko Cemeš. Znači, jer.

Dejan Ćirjaković: Pa, vidiš to, to nas obuzme jedne, to je sad katastrofa.

Ivan Minić: Svaki, svaki put se još malo zagrebe nešto i ti sad imaš, brate, celu sliku u svojoj glavi, ali.

Dejan Ćirjaković: To.

Ivan Minić: Ali, ga nećeš sresti nikad.

Dejan Ćirjaković: Nećeš, nećeš, nećeš. Tu nam je ovaj, najbliže što smo došli Mirku Cemešu je Jovo Maksić nam je igrao njegovog brata, koji se zove nešto Marijan Cemeš, ovaj, koji je bio fenomenalan. Tu, tu sam toliko se smejao. Jovo je toliko jedan talentovan čovek. Kao da je ceo život On je ušao u tu kancelariju i govorio kao ceo život je sa nama bio. Znači, nikakve razlike I ne znam kako mu ne daju više tih tih humorističnih nekih uloga. Znači, on je on je on je rođen za to. Ali, da, to tako uzmemo, pa vrtimo jednog i to stvarno, kažem ti, evo za Mirka Cemeša smo u jednom momentu rekli, e, sad, sad stvarno.

Ivan Minić: Al, evo, počeo opet da se

Dejan Ćirjaković: Mirkeš. Mirkeš, stari, dobri Mirkeš. Jedini Dragan na celoj planeti ne konta šta se tu u stvari dešava.

Ivan Minić: Ne, ja sam Ja sam hteo, međutim, nisam uspeo da nađem, ovaj, imam samo novije, ne mogu da nađem stari, nigde. Ja sam hteo da na snimanje donesem belu potkošulju.

Dejan Ćirjaković: Da.

Ivan Minić: Znači, belu potkošulju sa starim logom Bosnalijeka na grudima. Da, za za potrebe nekog snimanja, da ima. Jer kao, to je vrlo realno, potpuno.

Dejan Ćirjaković: To bi bilo fenomenalno, da, da. To bi bilo, da.

Ivan Minić: Da, ne.

Dejan Ćirjaković: Znaš, ne nešto sam trebao da odgovorim neko pitanje i onda smo se prebacili na Mirka Cemeša. Ali, nema veze.

LIKOVI I GOSTI

Ivan Minić: Šta mi je isto bitno? Što mislim da je isto vrlo važno, ne za dugotrajnost, ali za status koji državni posao ima. To su vaši gosti koji su bili u emisijama.

Dejan Ćirjaković:  Izvini. Tako je. Mogu li samo da vratim? Molim te, sad sam se setio šta sam hteo da ti kažem. 

Ivan Minić: Samo reci. 

Dejan Ćirjaković: Izvinjavam se svima. A za vreme korone, kad je to nešto, svi tamo zatvoreni u kući, i valjda su svi, jel da, svi su zatvoreni, inače i naši gledaoci i fanovi, frajer nam je poslao 2000 imena, 143 lika koje smo mi pomenuli. Imenom i prezimenom je poslao: ovaj i ovaj s Draganom živeo u šatoru, ovaj i ovaj Boškića izneo iz porodilišta. Znači, ja nemam pojma ništa, on je pregledao. On je imao toliko vremena. Za vreme to je on tada 1800 epizoda pregledao i vadio ime po ime. Ali to nije najluđe. Ajde, što je on izbacio 2000 imena, nego što su se u komentarima… Ko, a gde ti je? Čekaj, ljudi, znači, vi ne smete, vama doktor mora da prepiše da više nikad ne gledate ovo. Znači, strašno. Svaka čast. Ali stvarno ima nešto, dva soma ljudi. Mi pominjemo imenom i prezimenom, čime se bave i šta rade. Što kasnije, kad sam nešto učio na masteru tu o dramaturgiji, je jako pogrešno, dramaturški. Kao, nikad ne pominješ imena koje više neću imati. Zašto? Ja baš volim da pominjem imena kada ih više nikad nećemo čuti. 

Ivan Minić: Vidiš ono, kad ona anegdota kako je Mario Puzo želeo da nauči kako se piše scenario i na kraju je upisao da dobije udžbenik i više pogledajte knjigu, kao dobar primer kako se ovo radi. Izvolite. Tako da nisu bitna pravila, bitno je ono što ste napravili, a napravili ste čitav jedan svet. 

Dejan Ćirjaković: Pa da, mislim, na prve dane taj svet je bitan. Tih 2000 ljudi koji žive negde, to je isto super. Mislim, Mirko Cem živi u Minhenu. Moram, ja ću tamo i njega naći. 

Ivan Minić: Što je najgore, verovatno ćeš ga naći. Ali sve to što se dešava i onda ono što sam hteo kroz te goste, to su opet neki ljudi koji su, mnogi verovatno i vama u nekim fazama života bili uzori i idoli i slično. A došli ste do toga da kada izrazite želju, velika većina zaista želi da dođe jer izuzetno poštuje ono što radite. E sad, kako je to? Ko je tebi tu bio? 

Dejan Ćirjaković: Joj, znači, ne bih, pa mislim, sada da izdvajam mi je strašno, ali ajde sad kad ono, znači, meni je najveći utisak kad se kod nas pojavio Lane Gutović. Znaš, ono, od rođenja mi je Lane Gutović. 

Ivan Minić: On je čovek bio u takvim kancelarijama. Tako je, tako je. Tesna koža je jedan kroz jedan, ta estetika. Tako je, i to je njegov habitat. Mislim, s druge strane, to je, znači… 

Dejan Ćirjaković: Ali ceo taj proces s njim je bio toliko zanimljiv. Mislim, viđem se s njim u Beogradu. On je čudan čovek, sjajan čovek. Gde bi mi sedeli i nešto pričali. Sad ja, kao, sedim sa Lanetom Gutovićem, meni je to kao da sedim sa Šekilom, sa Jordanom, sa Džabarom, nemam pojma. I onda kad smo počeli da pišemo taj tekst, pa ja se sećam, ja sam tu nešto imao korespondenciju s njim, pa mu kao pošaljem da on to pročita. I onda tako u jedan ujutru mi zvoni telefon. Kao, Lane Gutović. Sad, kao, gledam u ženu, kao, ne varam nikog, nešto, kao, halo. I on kao: u jedan ujutru, imam nešto da ti kažem, šta si ovo stavio, šta je ovo, kao, ne može, onda uđe tu, kao, tako, hajde, ovo, šta. Kao, okej, kao. I onda taj momenat gde se on, mi ga čekamo na snimanju i sad svima malo frka, znaš, kao, dolazi Lane, znaš. 

Ivan Minić: A i poznat je kao nezgodan.

Dejan Ćirjaković:  Pa i poznat, i poznat. Bio. Tako je. I gde on uleće i bukvalno kao nešto klimne glavom, gde mi svi sad kao ustanemo kao u špaliru, ono nešto da se javimo, gde on uleće, seda za stolicu, vadi svoj tekst i kreće: Halo, Čvarkov, gde je, bez „Dobar dan“, kako ste, oće neko kafu, neće kafu, Čvarkov… I on (Lane Gutović) kreće tekst i mi sad hvatamo tekst i nastavljamo da to radimo. I završavamo, kaže: ajde još jednom. Čvarkov, gde je… I odmah silazimo dole i odmah kreće snimanje i on to fenomenalno uradi. I sad kao, e, gore ćemo sesti da se zahvalimo, popijemo kafu. Pošto ispalo je i neviđeno, pošto mi nismo imali para da ga platimo, realno, koliko taj čovek tada košta, ne mogu da kažem, vredi milion i po evra po snimanju, nego mi nemamo te pare koliko njemu košta snimajući dan da mu isplatimo. Gde on rekao: dobro, ništa. Znači, ili radim za te pare ili je vama džabe. Džabe vam je, kul ste. Uradi to za nas. I sad gore ćemo mi njega da počastimo. Tu smo kupili ovo, ono. Gde je Lane? Kao? Nema ga. Pa čekaj, on je zapalio. On je ušao, pročitao tekst, sišao, snimio. I nestao. Ušao, izašao. Ja sam mislio da je otišao čovek u WC. On je ušao u kola. I izašao. Znači, ne znam, taj utisak mi je ostao. Kao vau, ovako izgleda holivudska superzvezda, čoveče. Ne, baš, eto, on mi je, onako, ne znam, ostavio najveći utisak sad lično, ali bilo je tu fenomenalnih ljudi i dolaze fenomenalni ljudi. Danas je bio, izvinjavam se, mlad glumac, Stefan Starčević, kog smo bez veze… kog sam upoznao negde u pozorištu, jako je jedan talentovan dečko, koji mi je tada rekao: izvini, jel bih ja mogao nekada da dođem u Državni posao, meni je to želja od… 

Ivan Minić: Od kad sam se rodio?

Dejan Ćirjaković:  Tako ne, pa nisi. Ja sam sa vama odrastao. Odrastao, ono, dečko ima 27 godina, znaš, nema frke, može. Nismo se čuli godinu i po, dve, nešto smo se dopisivali, meni palo na pamet šta bismo mogli da napišemo, danas je bio na snimanju sa nama, pokidao je, fenomenalno uradio, tačno vidiš da ima sve što tu treba. Tako da, bili su stvarno velika imena, mislim, jako. I imamo naravno koga bih ja sad još voleo da dovedemo, da dođe kod nas u goste i nadam se da ćemo to uspeti da ispunimo.

Ivan Minić:  Ima vremena, do hiljadite epizode. 

Dejan Ćirjaković: Do hiljadite, da je hiljadita. 

DRŽAVNI POSAO PREDSTAVE

Ivan Minić: Jedna stvar koja je takođe, da kažem, bila značajna u celom ovom procesu jesu predstave koje ste radili, koje su, naravno, naslonjene na taj svet i ekosistem i sve to, ali su u suštini imale život nezavisan. Prva je bila relativno brzo nakon početka, posle možda dve godine, godinu i po dana. 

Dejan Ćirjaković: Sad ću ti reći, da. To jedino znam zato što mi je tada žena bila trudna sa Maksimom. Da. Znači, Maksim ima petna… Kako pobogu? Ne, onda s Kostom. Izvinjavam se. Jeste, 11 godina.

Ivan Minić: I to je isto imalo svoj život i to je taj trenutak gde vi postajete svim tim ljudima koji imaju priliku da odu na predstavu, vi ste tu, mogu da vas pipnu. Vide da ste vi živa bića i sve ostalo i uvek su, mislim, imao sam prilike da budem koliko puta i uvek su reakcije, naravno, neverovatne. To je opet još jedan taj momenat gde gomili ljudi to bude taj preko potrebni ventil, osmeh i sve ostalo da se pregura prilično težak i problematičan period koji je, u suštini, poslednjih 35 godina, više od toga manje-više 35 godina. Plus minus, ali to je tu negde. I sad, kako to izgleda? Jer to je ipak malo drugačije, mnogo manje kontrolisano, dosta kompleksnije. Vi ljudi niste iz te priče, vi ste potpuno druga stvar. 

Dejan Ćirjaković: Pa da, ja sam to na kraju jako zavoleo. Na početku mi je bilo tragično stresno. Sećam se premijere u Pozorištu mladih, to je pred premijere, ja sam, znači, molio Boga da se otkači ono svetlo da me udari u glavu i da kažem: evo, ja ne mogu da glumim. Znači, ja sam imao toliku tremu da ne mogu, nikad u životu nisam imao. Ja sam mislio da neću znati ništa. Samo, dva minuta pred izlazak uzeo tekst, tresem se i ne znam ni jednu reč. Znači, ništa mi nije poznato što čitam. Znači, nemam pojma ko je Čvarkov, ko je… Ništa, ne znam. I to smo nekako pregurali i to je uspelo, oslobodili smo se. Da bismo došli do toga da, ono, predstava koja je, na primer, trajala sat i osamnaest, negde kad se dovatimo s publikom traje dva sata i četrdeset minuta, niti mi hoćemo kući, niti oni. I onda udri, to je odlazilo u haos, teški. To nije imalo kraja, mislim, ponekad, kad legne. I taj ceo momenat koji je meni fascinantan, nisam glumac, pa nikad nisam to ni shvatio koliko je to kompleksna stvar, pogotovo u pozorištu, koliko jedna stvar može da promeni tok predstave, to je neverovatno. Jedan čovek koji se iskreno smeje i koji je normalan, može da ti povuče, kao i u životu što sad vidimo, može da povuče 300 ljudi da uživaju, da im bude prelepo. Tako isto jedan drkadžija koji sedi napred i negoduje i kvari, može nama da pokvari atmosferu i mi to da prenesemo i da ta predstava bude jednostavno… Čak i bez te dvojice, jednostavno nekad je neverovatno koliko to neko izjednačenje tih energija, što ja nikad nisam razumeo, nisam tako duhovan, koliko je tu osetno. Da ti jednostavno osetiš da su oni došli dobri danas. I ti izlaziš bez ikakvog straha, bez ičega. I samo se provodite, sve ide na bolje, bolje, a nekad izlaziš i samo osetiš, ma, to nešto danas ne valja. I onda moraš da se… 

Ivan Minić: I moliš Boga da probiješ. 

Dejan Ćirjaković: E, tu onda mora da se kida dok u jednom momentu ljudima ne splasne i uđu u neku drugu energiju. I ta stvar se nekad dešava, pogotovo u tim prvim predstavama, u manjim sredinama, gde ljudi dođu nešto zategnuti, više da vide: aj baš da ih vidim kakvi su, kao kad odeš na stand-up, pa kao: da vidim kako će se blamirati. Znači, tako ljudi dođu u toj nekoj energiji i onda ti treba nekih pola sata, 20 minuta dok se ne opuste, dok ti nije blam da se smeješ kad nije smešno, kad prestanu da se obaziru jedni na druge. I onda to bude haos. I stvarno smo imali neverovatnih nastupa. 

Ivan Minić: Mislim da je tu još jedna stvar. To je da u mnogim od tih malih mesta oni nisu dugo doživeli ništa slično.

Dejan Ćirjaković:  E, možda je i to taj šokantno… 

Ivan Minić: Niko ne obilazi. 

Dejan Ćirjaković: Jeste.

Ivan Minić: A ako dolazi pozorište, to nije pozorište koje je za njih, to je neko pozorište koje je za nekog ko voli pozorište. Ovo je za ljude koji su došli da se smeju nečemu što im je deo života. Znači, predstave su jako pitke bile, sve što mislim da je važno. Da, da. Da može da ima masovnost. Kao Indeksovo pozorište nekako. 

Dejan Ćirjaković: Tako je, tako je. Ali mi ne možemo drugačije da napravimo. Mislim, ne možemo mi sa državom. Da. Sad. Da li bismo mogli ili ne bismo. Da, da, da, dobro, dobro. Tako da posebno sam ponosan na tu poslednju predstavu koju smo radili, nekako ona mi je bila toliko… bila je kompletna i tu smo sad, ipak je to četvrta predstava koju pišemo, tu smo ušli, ono, i scenografija, sve je izgledalo ozbiljnije i masivnije i tako. Tako da super je to bilo, vrhunski. 

DRUGI FORMATI

Ivan Minić: Osim Državnog posla, vi ste kroz ovaj prethodni period radili neke druge formate. I, da kažem, bila je i ona serija Srbija u svemiru, koja je isto… Da, dobro. I skeč formati neki dodatni koji su bili. I ove neke stvari koje ste radili koje su sportske, koje su isto vrlo zanimljive. Jer posebno, mislim, ja znam da Dimitrije živi za to. 

Dejan Ćirjaković: Kako ne. Veliki fan i veliki poznavalac, pre svega, mislim. 

Ivan Minić: Mislim, on je u stvari sa vama došao iz sportske redakcije. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, da. 

Ivan Minić: Kao inženjer petrohemije. Tako je. Tako je, tako je. Dobro. Profesor istorije koji nikad nije predavao istoriju, ali je predavao engleski i bio copywriter. Sve je kontra. Znači, inženjer petrohemije koji je sportski komentator i ti koji si muzičar koji… Ti si muzičar. Čovek koji se bavio džez muzikom i bavi se i dalje, koji ima brata. Tako, i ima brata, i ima, sad, brata. I ima, sad, sve lakše. Aj sad možda kako hoćeš. Neću mnogo da te davim. Mnogo mi je, i ovo mi mnogo znači, ali… Jel postoji i koliko je čest taj momenat gde ti shvatiš da ljudi misle da ste stvarno Boškić i da imaš brata i da ti je brat sve završio? 

Dejan Ćirjaković: Da, postoji, nije često, sva sreća, baš bih se onda jako zabrinuo za mentalno zdravlje ovog naroda, za koje se inače jako brinem, moram priznati, ali evo sada, na primer, ako hoćete, dešavalo mi se puno puta da neko tako kaže ili da misle da je to nešto između, znači, nije to baš tako kao u seriji, ali to je to, znači, ti baš sve između. Znači, ima i toga, a ima i sada, kad sam bio u Letoniji, na… Eurobasketu. Evo, u basketu, pa su me nešto tamo snimili, pa sada ne pominjem, na jednoj televiziji koja voli svašta da priča, su tako spominjali svašta. Pa su, između ostalog, rekli da se zna kako ja to kao tako nešto, kao imam para da putujem, ali meni to sve nešto namesti moj tata. To je kasnije bilo i po komentarima i vamo-tamo. Iako mi je otac umro pre tri godine. Ali ovaj… I onda ti vidiš… Sam uzeo da čitam te komentare i na to o: to mu namešta tata, i da još njih 50 koji kao to znaju da je tako. Znači, da, da, da. I oni su videli. Da, da, to je tako, nema tu šta. Znaš, ono… Meni je ćale ostavio, samo i prezime. Ali, nekako to, i onda se to dešava. Ta čuvena priča je meni bila prvi put kad je taj neki lik sleteo iz teretane gore i rekao: Boškić, brate, mene tako da zajebavaju, ja bih sve pokidao. Znači, on je nekako hteo da meni stane u zaštitu, znači. I tako, dešava se, šta ćeš, ponekad. Imam jednog komšu, ali aj, sad ne smem, on će gledati. Znači, on mene i dalje pita za te neke stvari. Ali, na primer, isto je bilo zanimljivo, bile su neke trojice zemara, tu nešto izbijaju neka vrata tu, pored ulaza, pored mene. Gde je Boške, gde je Boškić, ja tako: evo, đela me torbica, brat moj, dođi vamo. Ja sad došao tu: ma ti reci, oni su nešto međusobno, odakle, reci ti meni da li su oni Krnjeuše male ili iz ovoga ili iz onoga, jer ako ja se tu zajebem… Ja kažem: pa ne, on je iz Rijeke, nije on Bosanac. U tom momentu: Škorić je iz Rijeke. U tom momentu sve staje i ovaj jedan kaže: ma daj, jasno je više, kako je mršav, nikakav. On je znao. I još jedna… A, pa neću ja da davim više sa tim, još jedna, isto ovo… Ma dobro, da ne kažem za Dimitrija što su ubeđeni da je iz Mušorina, to mi još nemaš kao ono… Mislim, jasno, njegov dedo živeo u Mušorinu, ali… Bilo je zanimljivo kad smo snimali sa Ljubom Bandovićem u Banjaluci Novu godinu, jednu od najboljih naših, možda najbolju, i tada dolazimo ispred neke… to se ne znam kako zove, neke Žute zgrade, to sam upamtio, tu je neki hotel, motel, šta li je već, te Žute zgrade, i mi ćemo sad tu da spavamo i sutra ćemo da radimo u tom restoranu Pastir, tu snimamo celu, kod našeg brata Gileta, tu snimamo celu tu Novu godinu. I kao sve je super. Mi izlazimo iz tog kombija u kome smo bili i nas dočekuje jedan visok čovek sa knjigom u ruci. I sad mi prolazimo pored, kao klimnemo, znaš, vidiš ti, on nekog čeka, sad iz tog kombija. Sad: dobar dan, ništa on. Znači, čeka i izlazi.

Ivan Minić: Vidi se da je vojno lice. 

Dejan Ćirjaković: Tako je. Izlazi Nikola Škorić i on: dobar dan, dobar dan. Ja sam vas sačekao, ja sam taj i taj, ne znam šta, vojno lice, taj i taj, bio tu i tamo, i kaže: ja sam vam od ono, ja sam isto Torbica kao i vi, ja sam vam doneo ovu knjigu, Torbica u Novom Sadu. I stvarno, sad, debela knjiga. Ko bi rekao da postoji, pod jedan, knjiga Torbica u Novom Sadu, to je prvi šok da uopšte pomisliš, i sad Nikola uzeo, sad, kultura čovek, kao: hvala vam, kao, trebaće nam za skeč. On tu nešto. I sad on: reci ti meni odakle su tvoje Torbice, ima nas sa više strana Torbice. Sad Nikola u jednom momentu kaže: pa dobro, ja sam u seriji Torbica, ja sam inače Škorić. I samo vidiš kako je pao Sneško ovom čoveku, koji otima knjigu od njega, vraća pod mišku i odlazi uvređen. Ja: su ga varali sve ove godine da je on Torbica.

Ivan Minić: Televizor je đavolja navlaka. 

Dejan Ćirjaković: Ali i svedoci smo šta je sve čovek spreman da poveruje preko televizora, tako da ne čudi, ovo je najmanje, ovo je najbenignija stvar. 

Ivan Minić: Ja sam ti rekao da je prosto neverovatno da za ovih 13 godina nisi dobio batine. 

Dejan Ćirjaković: Ne, ne, to je prosto neverovatno.

Ivan Minić: znaš, jer ja sam siguran da postoje neke hiljade ljudi koje misle da si ti… Možda se plaše brata. 

Dejan Ćirjaković: Tako je, i više krune, moj lik ipak ima broj više krune. Ne, ne, to što situacija, mi to će upravljati ti ceo život. Kaže mi posle snimanja čovek: meni je čudo kako tebe već do sada nisu prebili. Rekoh: eh, ajde, neka ostane tako.

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Za sam kraj, hoću da te pitam jednu stvar koja je važna, znači, prvo svima koji gledaju, a drugo važno je nama koji volimo. Volimo sport, a to je: šta se dešava sa Gajdobrom? 

Dejan Ćirjaković: Košarkaškim klubom ili slučaj Gajdobra? Slučaj Gajdobra je na stand by-u, o tome ne smem da pričam. 

Ivan Minić: A šta se dešava sa košarkaškim klubom? 

Dejan Ćirjaković: Pa ne, zato što pričali smo, pošto ne mogu više da… Išao sam, vodio sam sina na te utakmice u Arenu i ne mogu, stvarno, ona atmosfera, to samo što nešto tamo ne pukne, i ne prija mi sve to, i prestao sam da gledam i Zvezdu i Partizan i sve to. Sad, pošto mali Boki Bodružić, od mog prijatelja i prijateljice sin i naš drugar, igra za Spartak, koji je, mogu ti reći, sada jedan odličan tim. Tako je. Počeo sam lepo da gledam to. I Gajdobra nam je ušla u Prvu ligu, to jest u KLS. Tako da idemo često sad i za Gajdobru. Super atmosfera i na jednoj i na drugoj. Opušteno, bez tenzija, bez zajebanih likova ogromnih koje imaju preteće poglede. Znači, hoću da odem sa sinom, jedem kokice, da pogledam, da se vratim kući ko čovek. Tako da sad sam u nižim ligama. Nema više ovo. 

Ivan Minić: To je i najlepše što ima od košarke. Tako je. A ta cela priča sa Hercegovcem je neverovatna. Jeste. Njihovo učešće na Kupu i sada to što su uspeli da se probiju, to je baš mnogo lepo, kazuje koliko je jedna mala, zdrava sredina.

Dejan Ćirjaković:  Ali zdrava. 

Ivan Minić: Sa biznisom koji je stabilan. Ne mora da bude ogroman. Ali da bude stabilan, da može da podrži jedan takav sistem. I ti imaš nešto, dobro, malo pomaže i genetika. Genetika, da. Tamo nema niko ispod dva metra. Ali jeste i to da su oni napravili da to može da bude održivo. Ne može da bude da pretenduje na…

Dejan Ćirjaković:  I ne mora. Zašto stalno… Znači, i meni je to opterećenje tim sporta, da sve mora da ode skroz gore, znaš. I stalno, i to jeste problem sa Zvezdom i Partizanom, da svi nešto čekaju kad će bilo ko od ta dva kluba više da uzme Ligu šampiona. Nikad više. Mislim, nije to… Sad su to ogromni timovi sa nekim ogromnim, bolesnim budžetima. Ne možemo… I hoću da ja odem da gledam košarku u finoj atmosferi, da gledam našu decu koju ću sutra da pratim: e, vidi ovaj mali, postao ovo, ovaj, ovo… I meni je to fantastično. I da mogu da zamišljam da sutra moj sin, daj Bože, igra u takvom nekom timu. Ne mora ovde, pominjem sad, major. A i ko je rekao da moraju samo Zvezda i Partizan? I to me malo nervira. Gde je Voša, gde je Čačak, Borac, gde je, znaš, ono…

Ivan Minić: Jebiga, mi smo odrasli na JUBA ligi u kojoj ti je bilo muka svaki put kad treba da ideš da gostuješ Zdravlju u Leskovcu ili Ivi u Šapcu ili Spartaku ili Proleteru. Nećeš ti da dobiješ to 30, ti ćeš to da dobiješ 7 ako ti ide, a ako ti ne ide, ima da se lomi do poslednjeg koša, i ako je Nikanu taj dan bio dan, onda će da se završi, ili neki Brkić, ili neki… Onaj redovan, kako se zvao, taj dao 40 poena Partizanu, iz Kruševca, odakle. Ali da, to. Ja mislim da je to, znači, nije ovo valjda budućnost košarke, da ulijemo bolesne pare u dva tima koji pokupe igrače. Nema identiteta, nema ništa. I to sad ti tako gledaš, onda ovih šest ode tamo, ovih 11 sutra opet neki novi ljudi. Znači, nemam ništa protiv, izgleda da tako funkcioniše taj visoki sport. Zato se ja prebacujem niže, ne komentarišem ove, vi super igrate, želim svu sreću. Kad gledam Zvezdu, navijam za Zvezdu protiv koga, kad gledam Partizan, navijam za njih. Super, volim da domaći tim dobije. Al, brate, lepše mi je da dobije Spartak, Hercegovac, Voša, to su moji timovi sada. I Borac iz Čačka, ovo da ne kažem. I još jedna stvar, izvini za kraj, koja me jako pogodila. Sa mojim drugarom Srkijem odlazim da gledam u Čačku, u Hali kraj Morave, koja je top i uvek puna i uvek gori i uvek, kakvi su Čačani, ono, nabrijani. Ludi, non-stop je sve u crvenom. I sad ulazimo, daje on meni od Maline, našeg pomoćnog trenera, dres, kao ja furam Malina, crveno-beli Borac Čačak, i on fura, koji inače navija, fanatični navijač Partizana, ali, brate, sad idemo, gledamo Borac, mislim, i on oblači, ne znam čiji je sad dres. I nas dvojica upadamo u halu i sve crno-belo. Znači, u Čačku cela hala navija za Partizan protiv svojih klinaca koji tu peglaju i nešto se muče iz grada. Pa ne može, po meni, znači, mora prvo da se navija za gradski tim.

Ivan Minić: Slažem se i bilo bi lepo da to bude tako, sad Čačak ima malo taj problem što ima i Željka, pa ne može baš tek tako da… Možda i to. Ali ja se, recimo, sećam pre par godina, dok sam ja imao taj trip da odem da gledam tako inkognito ili sa nekim, potpuno bez organizacije neke velike, hteli smo da kupimo dresove Borca i nije bilo da se kupi njih. Da si mogao da završiš preko ljudi, pa oni kad naručuju, da naruče još nešto, nek’ krišom ušvercujemo opremu. Da, da, druže, dres. Treba dres, daću ti koliko košta, 50 evra, i da imam. Mislim, ja mogu sam da ga napravim ako ću da ga pravim. A nije to poenta. Znači, voleo bih da odem i da kao… Pa nema. 

Dejan Ćirjaković: Da, nema šop, na primer, verovatno. 

Ivan Minić: I to je naš… Mislim da je posebno Spartak jako veliki iskorak napravio sa tim. Kako ne? Dvorana je puna, atmosfera je super, ekipa je sjajna. Sjajna ekipa. Trener, podrška. Upamtite, Boki Bodružić, taj će biti top. I generalno, topla preporuka, gledajte, kad imate prilike, gledajte KLS, gledajte tako neke stvari, vodite klince da to gledaju uživo. Tako je. Zavoleće sport mnogo više tako nego u atmosferi gde se svakog trenutka pitaju da li će preživeti. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, i nešto što smo počeli da se bucamo kao tom atmosferom, kao mi imamo najluđu atmosferu, i onda sve nešto, i ovako smo ludi, a sad, pošto ceo svet to prenosi, koliko smo ludi, sad mi to dižemo na neke neverovatne nivoe, ono vrištanja, skakanja, i mislim, okej, to ima nešto svoje. 

Ivan Minić: Ja sam išao na košarku godinama. 

Dejan Ćirjaković: Da, da, ti si bio navijač, ozbiljan. 

Ivan Minić: Ali meni je to bilo potpuno drugačije u trenutku kada ti imaš deset momaka koji su ponikli u klubu i dva momka koji su dovedeni, ali im je to treća sezona, pa kao Markusa i Dženkinsa kad vidiš, ono, neka je, naši ljudi, brate, pa naši. Pozdravljamo se, sve kao srpski to. I onda tu mi je negde i bilo okej da ti to nosiš tu ekipu, jer autsajder si i uspevaš da pobediš u seriji nekoliko velikih ekipa. To je bilo ludilo. Ali toga više nema i neće ga biti, ne može biti konkurentno na taj način. Ovim ljudima je verovatno to kad čuju impresivno. Da. Ali ja se sećam, brate, tada Zvezda igra, recimo, Olimpija, na primer. To je bila ona tekma kad je Simonović vezao šest trojki ili tako nešto. I ja imam sastanak sa kolegom iz Slovenije koji je došao sa porodicom i sastanak je tu pored Arene u Coffee Dreamu jer oni posle idu na utakmicu. Ja kažem: ne idem ja na utakmicu, ali vi ćete ići, ja ću otići malo ranije zbog mesta, vi imate numerisana, mi idemo ovamo gde nema i gledaj ga sad. Naravno. I ja mu kažem: koliko ima godina? Kao, pa sedam godina. Jesi ti siguran da hoćeš da vodiš klince? Matori? Da. Sad mi ulazimo i ispostavlja se da su oni relativno blizu, ja njih vidim. Iako je bilo… Bile su pune sve tribine, ono gde su stepeništa, na tri… Sve je bilo puno, nije moglo da se diše. Ja njih vidim. I na početku je sve muzika, a klinci su to, on im je kupio ovo. Kreće ono što ide kao najava uz himnu Evrolige i sve ostalo. Kreću svi da skaču, imaš osećaj da će se srušiti. Sruši, da, da. Klinci kreću da vrište i da plaču. A ja kažem: matori, meni je frka. A znam da neće, jer mi je to 50. put- Da, da, da. Ali meni je frka. Mogu da zamislim kako je njima. Bili su oni u Tivoliju. E, kao, pa dobro, Tivoli. Dobro, bio sam ja na Kolarcu. I nije mi bilo uopšte frka. Okej mi je sasvim to bilo, ali ovde malo je drugačije. Da, da. Ćiro, hvala ti. 

Dejan Ćirjaković: Ma ne, hvala tebi. Ja sad gledam, probili smo dva sata, čoveče. Prvo sam pomislio šta ću pričati dva sata. Imam ja još mnogo pitanja, ali da sad ne ulazim u srednje detalje.

Ivan Minić: Ne, ne, to je…

Dejan Ćirjaković: Dobro.

Ivan Minić: I, bilo bi mnogo zanimljivo i drago.

Dejan Ćirjaković: [smeh]

Ivan Minić: Takođe. Hvala. Pozdravi ekipu. Nastavite to da radite. A ja najavljujem da ovo neće biti jedini član koji će biti gost. E, sad, da l’ ćemo baš uspeti…

Dejan Ćirjaković: Hoćete. Pa, kako ne.

Ivan Minić: da dovedemo… Videćemo. Nešto ćemo mi tu. Ja ću to nešto pričati, pa će onda oni pokleknuti u nekom trenutku.

Dejan Ćirjaković: Ma, nema veze.

Ivan Minić: Ali, hvala ti što si probio led i što si meni učinio veliki plezir i što imamo jednu epizodu koja je, znaš, mi nismo pričali ništa smešno, ali mislim da će mnogi ljudi sa osmehom ovo slušati epizoda.

Dejan Ćirjaković: Ma, da, pa, super.

Ivan Minić: To su emocije koje se vezuju za vas i hvala vam na tome i samo nastavite.

Dejan Ćirjaković: To su emocije koje.

Ivan Minić: Bar do 1000. epizode.

Dejan Ćirjaković: Do 1000. sigurno, evo obećavamo.

Ivan Minić: Hvala puno, hvala vama.

Dejan Ćirjaković: Hvala.

Ivan Minić: Budite mi dobri, vidimo se ponovo naredne nedelje.