Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nikola Škorić, ali ga vi vrlo verovatno prepoznajete ipak najviše kroz lik Dragana Torbice. Nikola je jedan dobri momak koji je rođen i odrastao u Rijeci, postao momak i odlučio se da postane profesor istorije u Novom Sadu, a nikada to zapravo nije postao osim nekih mesec dana na zameni. Ipak sa svojim prijateljima već više od 15 godina nas se zabavlja svaki dan i čini da ovi teški periodi kroz koje prolazimo ipak budu malo podnošljiviji. Meni je bilo važno da upoznate Nikolu. Jer Draganu ste već svi upoznali i sigurno ste zaljubljeni u njega. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržali svi naši prijatelji iz Orion Telekoma, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od brzine i kvaliteta interneta, mislim da bi bilo dobro da se informišete o biznis internet paketima u njihovoj ponudi.
U ovim paketima dobićete do 2,5 Gb/s optičkog interneta, stabilnu konekciju bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu.
Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar, a uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, sistem za e-fakture i e-fiskal dobijete rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo i čast da u gostima imam jednog čoveka sa brkovima. Čoveka koji je prethodnih mnogo godina, gotovo 15, bio jedan od mojih heroja, jedan predstavnik proletarijata, dobro uloga ti je ta da budeš predstavnik heroj proletarijata. Ovaj, i čovek koji u onim raznim nekim trenucima kojih je bilo mnogo teških u prethodnih 15-ak godina bio jedan od trojica, a već smo imali Ćiru u gostima, koji su u tim trenucima dali neko uzemljenje, dali neku energiju, neki bust, neki osmeh koji čak i kada ne želiš da se nasmeješ te nekako ti izvuče onako vrlo iskreno i autentično i svi ljudi u Srbiji siguran sam znaju lik koga igraš, a ja bih voleo da upoznaju osobu iza tog lika.

Nikola Škorić: E, možda i ne moraju.

Ivan Minić: Jer u svim našim interakcijama i generalno u svemu što što ti radiš, a pratio sam to od još od Noćne smene. Nekako za svakog od vas izbija jedna autentična crta ko vas iole poznaje, može tačno da prepozna šta je čije i to se neverovatno lepo uplete i i bude bude živopisno, ali ti si mi tu najneobičniji zapravo član jer mi se čini da si najrazličitiji u odnosu na karakter koga igraš. A taj karakter je nešto što je meni ovaj toliko blisko i drago i najcitiranije verovatno fiktivna osoba u mom životu. U svakom slučaju gospodine Škoriću dobro mi došli.

Nikola Škorić: Bolje vas našli. Hvala za najavu. Polaskan sam.

Ivan Minić: Znači kada pre nego što si postao Dragan Torbica iz života i ove Torbica iz života svih nas ti si bio Škorić iz Rijeke.

Nikola Škorić: Da, da.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Pojačalo uvek počinje sa pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš.

Nikola Škorić: E pa to sam pričao već. Hteo sam da budem arheolog. Kako sam se ložio ko klinac. Uvek sam se ložio u stvari to istorija, mitovi, legende. Ali mi je ta arheologija bila kad se pojavio Indijana Džons, e sad ako je to početak 80-ih ja sam imao 6 godina. Ne znam kad su otimači, možda 81. Ali nije odmah sve dolazilo u bioskope u Jugoslaviju. I ovaj i ja to je meni izgledalo kao da je arheologija neki avanturizam. I to mi je to kao dečački bilo kao biću neki arheolog. Međutim čak sam i razmišljao ono u jednom trenutku da upišem to faks. Onda sam video da prima troje ljudi nešto u Beogradu. A mi tad nije bilo vreme za studiranje u Beogradu te 90-ih i onda sam upisao istoriju u Novom Sadu. Ali ali recimo negde od srednje škole mi je isto u glavi bilo hoću da budem profesor. Kao nastavnik u školi to mi je isto ovaj to mi je kao bilo i to sam i radio samo nisam u školi bio sam u nekoj zameni. I ovaj taj san sam ostvario na neki način. Ali ovo nisam sanjao uopšte. Mislim nisam ni razmišljao. Kao bio sam nešto voleo sam to i smešno i komediju, kao i svi. Ko nema smisla za humor? Svi niko neće reći ja nemam smisla za humor. Ovaj tako da ali da ću biti neki to kao i komičar i to daleko od toga.

Ivan Minić: A kakvo je bilo odrastanje u Rijeci?

Nikola Škorić: Pa top. Dobro super. To ono pa dobro svako detinjstvo je nekako bezbrižno ako baš nema velikih loma. Do velikog loma je bilo super. Ovaj pošto sam ja živeo na obodima. To je kao prigradsko naselje bilo, novo. I onda je bilo jako puno klinaca. To su sve bili neki mladi roditelji sa decom koji su dobili stanove ono u državnim firmama kao i svuda tad u toj Jugoslaviji. Ali je kod nas bio plus što smo bili naselje kažem na prigradsko i onda smo imali taj spoj ono sela, šume i novih blokova to je bilo nekoliko blokova zgrada. I ovaj al smo imali s druge strane i to odrastanje polu seosko znaš nije bilo ko ono igrali smo fudbal na ulici. Igrali smo se partizana i Nemaca naravno. Ovaj po šumi nekoj toj šumici između škole tako da je stvarno mogu da kažem da me vežu lepe uspomene za za rodni grad.

Ivan Minić: Rijeka je koliko ja znam, nisam to imao prilike da doživim bio sam samo jednom, ovaj ali Rijeka je bila jedan od tih manjih gradova koji je imao vrlo bogat interni život i kulturnu scenu i alternativnu scenu i taj neki sportski život je imao vrlo karakterističan i sve. Kako je to tebi bilo jer ti si realno i te neke dečačke godine prošao već si bio momak.

Nikola Škorić: Pa da ja sam nepunih 17 je kad smo otišli iz Rijeke, znači negde 2. Pa ja sam to tek počeo da kako bih rekao iskušavam ali onda je je li 90-te, 91. već je krenulo počeo rat pa je to sve i zamrlo. Ali što se tiče Rijeka ima svoj duh, stvarno je specifičan i poseban grad. Ovaj znaš to je jedan bio radnički grad onako levičarski uvek. Tamo uvek pobeđivao i taj SDP tamo nikad HDZ. Što je verovatno Rijeka i platila cenu ono ovaj pošto se ipak veći deo ovaj hrvatske samostalnosti vlada HDZ, ne taj SDP. Ali ovaj imala je jaku pank scenu, imala je ja nisam veliki fan pank muzike kao moje kolege moram da priznam. Ali postojala jedna živost, jedna posebnost. Što se tiče ono što se kaže sport Rijeka ono NK, nogometni klub, ovaj Kantrida ima neke svoje ono uspone i padove ali bila ono standardni prvoligaš u Jugoslaviji. Čuveni stadion na Kantridi, tamo me ćale vodio svaki. Išli smo ono sigurno par puta mesečno. Znači navijalo se uvek za Rijeku, osim ako ne igra Partizan onda pošto je ćale moj veliki partizanovac. Onda se navijalo za Partizana. A ovo ostalo je bio lokal patriotizam. I drugi stvar koji je bio i taj košarkaški klub KK Kvarner. Pošto je meni košarka omiljeni sport onda sam išli smo i na te utakmice. To je bila druga liga tada ja mislim Jugoslavije. Ovaj al se dešavalo u toj dvorani recimo Dvorana Mladosti u Rijeci, to je bila najveća sportska hala il sala ili kako već. Ovaj pa su se tu znala održati neka takmičenja pa je bio jedan Final Four ono pred rat pa sam gledao uživo Jugoplastiku, Partizan, Cibonu ja mislim Rabotnički ili tako ili Pelister. Zaboravio sam neki makedonski klub koji je te godine bio baš dobar. Ovaj pa je ušao u u Final Four. I ovaj tako da sam ono video sam uživo Mirka Novosela što je hajlajt mog života.

Ivan Minić: A sećam se ovaj kad kreneš malo da kopaš po ovaj karijerama nekih od velikih igrača da da je Kvarner recimo za za mnoge od njih bio ono prva seniorska sezona da se aklimatizuju malo na seniorsku košarku i sve tako da kapiram da je te bilo svašta nešto interesantno tu da se vidi.

Nikola Škorić: Pa recimo Ivo Nakić je čuveni ovaj partizanov igrač posle on je ja mislim igrao u Kvarneru. Sigurno ima još nekih. Ja mislim da i Naglić koji je igrao u Jugoplastici da je on potekao isto iz Kvarnera. Tako da zanimljivo je, ima ima dobrih. Onda u NK Rijeka tu je uvek je bilo i dosta Srba, sad će me biti u komentarima ali onaj ja mislim da je Boško Bursać ili da je on najbolji strelac svih vremena ili jedan od ovaj Rijeka. Damir Desnica legenda, on je iz Dalmacije ovaj čuveni, on je bio gluvonem. A bio dobar igrač mislim onako napadač. Tako da je zanimljivo je mislim dobar grad za život. Znaš veliki grad na moru pa ima tu velika luka, uvek imao taj neki kosmopolitizam. Tako da eto do 91. za neke od nas.

Ivan Minić: A more?

Nikola Škorić: A more to mislim nema lepše klime i to nego kako bih rekao veliki grad na moru je stvarno super mesto za život. Mislim te veličine, ne mora baš Marsej i te ono ogromne konglomerati. Ali ovo znaš ono nekako i imaš taj osećaj stvarno da si povezan ono sa celim svetom. Ne znam čudan je taj osećaj, ali imaš ga. I ovaj tako da jer smo mi sa prozora gledali ovaj videla se Riječka luka. I to je nekad bilo stvarno ono pogotovo za Novu godinu znaš ono ti usidreni brodovi pa oni piče te vatromete i to. Stvarno imaš neki ono super osećaj. Zanimljivo je. Mislim preporučujem život na moru u mom apartmanu od…

Ivan Minić: Okej, došli ste u okolnostima u kojima je mnogo ljudi došlo iz Hrvatske, Bosne. I svakako je bilo jako teško na na početku. Ovaj ali kakav je bio za tebe u tom trenutku kao već formiranog momka ovaj dolazak u Novi Sad koji je grad sa jednim dosta drugačijim mentalitetom i ritmom i tako dalje.

Nikola Škorić: Mi nismo ono kako nismo banuli u Novi Sad slučajno, ćale dosta mu je ta njegova firma u kojoj je radio državna, Brodomaterijal, pozdrav svim bivšim radnicima Brodomaterijala, ovaj je sarađivao sa tu nekom firmom iz Novog Sada i onda je često on išao u Novi Sad. I sad mi smo imali i sreće u Rijeci je ovaj ipak nije bila toliko ekstremna atmosfera, ali moji su roditelji dobijali pretnje, ćale dobio otkaz, pretili su da će ne znam ubiti mene i sestru i ne znam. I to je verovatno su bila neke ono lokalne budale ali tako je bilo. I ovaj nije baš bilo prijatno. I sad mislim vidimo gde je sve to vodi i ali hajde da da ne ulazim u to. Tako da je ćale je voleo Novi Sad u stvari najviše smo došli zbog toga. I onda smo tražili pošto u Rijeci nije bilo pucanja i rata mi smo menjali stan za stan sa nekim Hrvatima iz Novog Sada. To je bilo onaj jedan period to. To je ono što su Tuđman i Milošević mislili razmena stanovništva verovatno. Ali mi smo to eto silom prilika je tako. I onda smo ovaj došli i ja sam imao jedan taj depresivni period pošto nešto su moji razmišljali da li da u Nemačku pa mi nismo upisali školu. Mislim bili smo pogubljeni potpuno ono i roditelji a sestra i ja da ne govorim. Sestra je starija od mene godinu i po dana, znači ona je imala gotovo 18, a ja eto nepunih 17. I ovaj i onda taj prvih šest meseci ja nisam ni upisao školu i onda sam tako blejao sam nisam znao nikog. Ali ovaj pa sam ne znam išao na basket neki i gledao sam filmove. Mislim da sam pogledao sve iz video kluba koji je bio u dvorištu zgrade. To mi je bilo nešto. Ali to mi je pomoglo eto za i za Državni posao i za Noćnu smenu taj besmislena količine podataka ovaj iz tog perioda. I ovaj išao sam na jedino što sam išao na časove engleskog to ne znam zašto i to je bilo u toj zgradi gde smo ovaj se doselili. I tu sam upoznao u stvari i eto i sad se družimo i kuma nam je ovaj Mirjana. Ona je eto osoba koju najduže znam u Novom Sadu a u stvari bila mi je profesor nastavnik. Tako da eto to pamtim po tome ono po kumi i po depresiji. Ona će znati zašto ja govorim o depresiji.

Ivan Minić: A kaži mi ta cela onako na neki način konsolidacija života i nastavak života i škola i fakultet i sve u neko najgore vreme koje postoji za to. Kako je izgledalo?

Nikola Škorić: Pa da mi smo došli ono krenula je ludačka inflacija ovde. Nismo imali pojma to ono redovi za gorivo pa čeka i trči. Ovaj onda se još desilo da smo nakon jedno pola godine ovaj to je isto bio dobar poduhvat. Pošto smo imali neku ušteđevinu onda je ćale otvorio ovaj neku piljaru kao. Mislim to je bila ona što kažu u Novom Sadu za more budica, otvorili smo budicu. I to je bilo ono hleb, mleko i to malo voća, povrća. Onda smo i sestra i ja radili. Išli smo u 6 ujutro da. To nikad neću zaboraviti ovaj ja dolazim u 6 ujutro a radnici mostogradnje čekaju ispred da jer one kupe one komovica je bila je subotička ja mislim. I onda ja to njima podelim. I ovaj ali to je bila ona inflacija ludačka i onda ti nisi mogao da stigneš. To što si nabavio taj dan viši to za šta prodaš to već popodne nije to razumeš. I to je bio neuspešan poduhvat ono to nam je propalo. Ali onda je isto bio zanimljiv ovaj odnos tako nekih ljudi da kažem iz znaš zgrade i okoline kao domaćih. Prvo je bilo kod mnogih jao jadni kao eto šta smo prošli. Ali onda je bilo nekoliko njih kad je ovaj kad smo otvorili tu piljaru onda je bilo kao otprilike da smo ne znam kakvi ratni profiteri i ko zna šta su oni radili tamo razumeš. Mislim mi smo došli sa sto sa 128-icom ono u Novi Sad razumeš i otvorili piljaru. Ali ne znam to ono upoznao sam ovaj i eto i danas mi je on jedan od najboljih drugara. On isto su ljudi iz Rijeke, Ljubomir se zvao. Ovaj i on mi je u stvari tu ono on je došao ranije pošto mu je ćale vojno lice i onda me je on nekako uvukao ovaj i tako smo počeli da se družimo pa krenula škola i malo po malo. Onda sam upao u to izbegličko odeljenje ovaj u školi tako su ga zvali. Pošto je to bilo neko novo formirano odeljenje. Tu sam izgubio školsku godinu tu prvu. Ovaj pošto ne znam oni su tražili nešto. U tom momentu je baš bilo puno ljudi došlo. Ono mislim ja ne znam ni kako da se znaš mi smo u tom svom ratu i svemu što je bilo suštinski prošli bolje nego 90 posto ljudi. Znaš ipak menjali smo stan, nekako u Rijeci nije bilo pucanja. Mislim stvarno u odnosu na pola ljudi koji su izgubili sve mi smo ipak bili ono dobro prošli. I stvarno hvala Bogu da je tako ono uvek se zahvaljujem da nismo morali da prolazimo kroz ono te da ostaneš bez svega ono bez ičega. I ovaj e sad sam izgubio misao.

Ivan Minić: Izbegličko odeljenje.

Nikola Škorić: E da, izbegličko odeljenje. I sad je to novi razred. I sad od nas od ne znam nas 20 i nešto bilo je 5-6 ljudi iz Novog Sada ostalo su bili sa svih strana. I kroz taj razred je prolazilo stvarno ono u tim to je znači od 93. do 96. mogao si tačno da pratiš šta se dešavalo i ono na ratištu u Bosni pošto dođu ono imali smo ljude iz Modriče pa su ćale ono još tamo na ratištu onda on dođe, od u Australiju pa ja imam isto dobar drugar on njegovi su ostali u Sarajevu. Mislim stvarno je bilo ono s jedne strane grozno vreme, grozno. Mrzim kad danas govore kao isto je ko 90-ih. Nije tačno mislim stvarno nije. To je bilo mislim rat je najgore zlo koje može da zadesi čoveka i ubeđen sam to uništava celu tu generaciju i još dve posle. Nema ništa. To ono dok dođeš na ono što si imao pre tog rata. Ovaj ali je bilo zanimljivo razumeš. Taj razred je bio toliko šaren i i toliko je bilo živopisnih likova da ja stvarno danas kad vratim film drago mi je što sam ono imao takve ljude u razredu. Znaš i stvarno i sve te sudbine i ono vidiš te životne borbe vidiš stvarno te ljude borce koji su ono znaš danas su pola njih negde nisu ni ni u žive negde napolju. Ali uglavnom onda sam počeo da živim život tog nekog normalnog tinejdžera. Ono znaš to završio srednju pa upisao istoriju i tako eto. Počeo da radim u toj školi engleskog paralelno s faksom. I to sam i radio jedno 4-5 godina ovaj. To me ova kuma koju sam spomenuo ona me u stvari zvala da radim. Pošto sam ono znao sam dobro engleski i bio sam dobar s decom. To je ona primetila taj moj talenat. I stvarno mi je bilo super tu da radim ono to je top.

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: A faks?

Nikola Škorić: A faks je faks sam ubio do apsolviranja i onda se jedno četiri godine pauze osladio mi se posao pa ono počeo nešto da zarađujem pa sam malo zapustio. E sad kad vratim film, mislim ja da sam našao odmah posle faksa posao u školi verovatno bi sad bio profesor u školi. Ono bio bi eto kao naša prosveta u teškom stanju. Ovaj ali se nije to desilo. Radio sam eto u toj privatnoj školi engleskog paralelno s fakultetom. I to mi je dobro mi je išlo ali sad zaboravio sam sve razumeš. Sad ja sam završio tu istoriju kao ali i profesor sam istorije i sad imam i podkast ali to čak istorije da da. I pokušavamo da se prisetimo ičega pošto i Mlađa završio istoriju. Znači mi imamo diplomu i imamo uslovno rečeno pravo da nešto kenjamo al ne znamo ništa razumeš to tako. Mi smo obrnuli. Mi smo kako bih rekao možda bi bilo isto mi smo išli na faks stekli diplomu a ne znamo ništa kao ovi što su kupili diplomu a nisu išli na faks.

Ivan Minić: Mislim da je ključni trenutak, evo izaći će verovatno još neka epizoda dok izađe ova, ali ključni trenutak u prvoj epizodi je kada ti glumiš grafiku i na globusu pokazuješ kako je izgledalo kretanje.

Nikola Škorić: A da jesam. Lagano. Jer te razmere su jako teške na mapama i globusima.

Ivan Minić: Mislim fantastično. Ti si upisao istoriju zato što si je voleo i imao si tu neku ideju i da je predaješ i tako dalje. I sad ovaj mislim mnogi ljudi vole razne stvari dok ne dođu u poziciju da treba da se uče da se bave njima.

Nikola Škorić: Da, da, da.

Ivan Minić: Kako je to u tvom slučaju izgledalo? Je l’ ti bio okej faks? Je l’ ti bilo interesantno?

Nikola Škorić: Pa brrr ne smem sad da kažem. Pa većina ne. Mislim evo da budem iskren. Par profesora mi je ostalo stvarno koji su bili vrhunski i predavači. Mislim da je kod nas problem ne mora svaki top naučnik koji se bavi naučnim radom i da predaje. Ne znači da će biti dobar ovaj predavač. A i to je bilo ono vreme znaš ono nije ovo Bolonja i to bolelo ih je dupe ako obore ono 9 desetina studenata i onda se to govorilo juju jako je strog profesor. A ne šta je on zaista radio na tim predavanjima i to. Tako da je to bilo dosta kod pola njih ošljareno zaista evo sad kad vratim film. Nadam se da je sad drugačije. Ali ovaj imali smo baš mislim kako bih rekao neke asistentice su nam davali evo čitaj ti lepo čitaš pa čitaj. Pa si ipak je to visokoškolska ustanova. A kod nekih profesora je bilo stvarno ono ono da sedneš i da slušaš. I šta istorija su priče mislim to je znaš priče koje imaju neke svoje uzroke i posledice i eto ne kad je ko umro i koje godine. Mislim da bi to trebalo više da se fokusiraju u srednjim i osnovnim školama na na pogotovo danas kad ima tolko tih pomagala ovaj. Znaš ja sad razmišljam stvarno evo skoro sam nešto razmišljao ako ovaj AI doprinese nečemu to će biti da pogotovo u eto u tim zanimanjima kao što su prosveta da te malo trgne da budeš bolji u stvari da budeš da ne budeš ono što će AI samo ispričati u super grafiku neku je l’. Ovaj ali tako da na faksu nisam ovaj da većinu većina stvari mi je bila ja sam ja očekivao previše. Možda sam ja i očekivao da to bude ono društvo mrtvih pesnika pa da me inspirišu svi profesori. Ali znaš tako da sam ja onda i ne znam odslušao sam sve do kraja i onda sam to radio pa sam onda otišao u armiju. Ja sam ovaj moram da se pohvalim zakleo sam se da ću braniti integritet državne zajednice Srbija i Crne Gore. Ja sam u tom periodu bio u u vojsci tako da eto ako ta zakletva nešto znači. I onda kad sam se vratio iz vojske onda sam diplomirao kao.

Ivan Minić: Ja se sećam ja sam voleo isto mnogo istoriju i zato što sam bio dobar i u školi i sve išao sam na takmičenja. I onda je bilo super što ti na takmičenjima dobiješ literaturu koja je zapravo zanimljiva.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Gde nema toliko insistiranja na faktografiji i na brojkama. Okej meni to nije bio problem jer sam super pamtio brojke ali znam kolika je trauma bila ostalima kojima to prosto ne mogu. I drugo ja mislim da u značajnoj meri zbog tih brojki i zbog svega toga su ljudi imali jako veliki problem da ono stvore nekakav sistem znanja iz te istorije.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Da ono pošto smo mi to učili kako smo učili da ti sad kad kažeš prvi u Srbiji je bio Prvi ustanak, a šta se u tom trenutku dešavalo u Beču, Parizu nema predstavu niko. Jer ne možeš da povučeš. Američku istoriju nismo učili uopšte a znaš mislim ne mislim da je nešto preterano interesantna ali nije loše da je elementarno znaš jer ipak se oni uglavnom pitaju za to što šta ćemo mi raditi.

Nikola Škorić: Ma da. Znaš kad je ovde uvek pa i možda i svuda al na našim prostorima ona uvek služila za neko potkusurivanje i bila je nekako i sad je u stvari o čemu mi pričamo. Mislim niko se tu ne udubljuje previše a svi vole da znaju istoriju. To je problem sa tim fakultetom. Ja sam imao ćaleta od drugara koji pročitaju feljton u Novostima o kralju Milanu i onda me pita je l’ ti znaš da je kralj Milan ne znam gde kockao ovo. Jeste učili to na fakultetu? Ja kažem nismo. E kurac je to fakultet. I šta ja sad da kažem ono spakujem se i odem razumeš. Al sam bio predavao sam bio sam jednom na zameni to je mislim radio sam jedno mesec dva u struci u gimnaziji Laza Kostić u Novom Sadu. Ovaj menjao sam jednu profesorku pa mi je to ostalo kao mislim tad ne znam da li bi sad. Možda bi mogao i sad. Ali još uvek nisam bio nije bilo ni toliko generacijskog jaza između mene. Predavao sam prvom i trećem srednje. I onda bilo smešno na ovaj tim iz treće srednje pa sam im dao neki kontrolni a između ostalog bilo je pitanje ovaj protestantizam ono švajcarska francuska pa tu su bili kao Hugenoti i Kalvinisti. I ja da pomognem jednom malo kažem ime čuvenog dizajnera Klajna. I on napiše Kalvin. Razumeš. Ja reko eto vidiš da nije teška istorija. Znaš ono. Ali super su znaš deca su stvarno ono znaš ja uvek imam problem s tim da kao mi procenjujemo decu našim očima našim vremenom. Teško je i drugačije. Ali u stvari deca su uvek ista imaju iste samo su okolnosti druge, duh vremena je drugačiji. Ali ti tačno vidiš ono te iskrice. Sve smo mi to imali samo što su sad oni imaju neku drugu tehnologiju neke druge stvari i potpuno znaš ta energija i ta razmena to je stvarno mislim ja kažem to sam rekao i u više emisija. Ovi ljudi zaista što su prosvetari to je stvarno nije samo zanimanje to je poziv razumeš i i tebi to su stvarno ljudi koji menjaju svet. Meni ja sam tu istoriju zavoleo zbog profesorke moje u Rijeci koja je bila znači mi smo bili ja mislim i poslednja generacija pred penziju. Posle je predavala mojoj kevi kad je bila u toj gimnaziji ono 40 godina ranije, 30. Koja je nama znaš ja sam bio fazon ona je uzela udžbenik i bacila ga prvi čas i mi smo kod nje kao na nekom faksu hvatali beleške. Al to su bile priče, dobre priče. E ona je mene još više gurnula u to taj svet ono priča.

Ivan Minić: I ne bih im bio uopšte u koži zato što taj odabir tog posla je nažalost jedna prvo i osnovno ogromna žrtva.

Nikola Škorić: Jeste, jeste. Bez bez dana.

Ivan Minić: Prema svom životu, prema svojoj porodici, tome da ti sve uradiš kako treba, budeš fantastičan, voljen i sve i doneseš kući 86.000 dinara.

Nikola Škorić: Tako je. Ne i stvarno mislim prosveta mora biti stub mora inače šta ćemo. Ili ćemo biti nepismeni svi pa može i to al treba da se kaže. Samo da se donese ta odluka. Tako je, tako nek se kaže i zvanično. Da, da.

PREDAVANJE ENGLESKOG

Ivan Minić: A kaži mi to celo iskustvo sa predavanjem engleskog. Kako je to sve izgledalo?

Nikola Škorić: Pa to je ja sam i to sam voleo. A bio sam mlad baš. Ja sam znači počeo 96. ja sam imao 21 godinu. I ovaj i tu sam stvarno ta škola u kojoj sam radio u Novom Sadu je bila ono top. I tad je bilo malo školi engleskog. Ali ovaj ta žena vlasnica osnivačica škole ona je stvarno jako puno ulagala u tu metodiku. Mi smo stvarno smo naučili puno svi mi koji smo tamo radili. Plus eto i današnja moja kuma ona je bila ovaj tu jedan od glavnih ljudi i ona me puno naučila. I ona je top profesor. Ona je jedna od tih. I ja sam uživao. Mislim meni stvarno to nije bilo. Prvo sam imao veliku slobodu, drugo imali smo puno materijala tada. Mislim ja sam s klincima radio i ono predstave. Znaš učili smo ne sad mora da učim samo Jingle Bells učili smo pesme Pink Floyda da se pevaju učili smo tako. Mislim imali smo stvarno ono veliku slobodu i ovaj i metodika je bila ozbiljna. Mi smo imali ozbiljne pripreme za čas koje su se kontrolisale. Gde si ti morao da imaš kako bih rekao uvodnu aktivnost pa malo ponavljanja pa onda uvek kada radiš glavno gradivo mora biti iz dva izvora ne sme biti samo taj glavni udžbenik. I uvek na kraju si imao neku relaksirajuću opeku. Znači to je neka britanska, ne znam sad i zaboravio sam metodologija. Išli smo ono British Council na sećam se jednog tog seminara gde se komplet to su ovaj bilo njih dvojica komplet su nam održali kroz ono kulturne tad su bile jebiga 97., 98. još uvek novine glavne pa kroz ono kulturne sekcije, kako se zovu kulturne stranice tih novina. Znam da smo radili tu neku kroz ima neki Linton Kwesi Johnson on je neki ovaj čuveni rege pevač “Inglan Is A Bitch” se zove pesma. Znači mi smo kroz tu stvar potpuno prikazali život eto tako tih West Indians u Engleskoj. Znači top. Mogao si da radiš. Nije bilo samo ono udri gramatiku il udri. Što sam u čemu sam ja bio slab ovaj jako u drilovanju i tome. Onda su mi to jedina bila mana. Onda su me često ovaj prekorevali. Pa smo imali jednu ovaj koleginicu koja je tu bila “tough”. Ali i to deci treba. Gde dalje. Nije sve tu kao pesma igra zabava pa smo mi drugari. Nije. Znači tu treba to je recimo nedostatak mog nastavničkog ovaj moje ličnosti. Ne umem tu strogoću i dril da sprovedem kako treba.

Ivan Minić: Vidi da ti kažem jedna stvar koja mislim da je mnogo važna a nama je često kroz školovanje nedostajala jeste to da ti uzmeš i naučiš sve jebene nepravilne glagole.

Nikola Škorić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Sve nepravilne oblike koje mogu da se znaju i znaš izgovor svega i apsolutno konverzacijski si nula.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Ja sam sa engleskim taj problem nisam imao jer sam imao privatne časove za dodatno učenje.

Nikola Škorić: Ne engleski je još dobar zbog kulture. Tako je.

Ivan Minić: I drugo koji god kablovski kanal da pustiš je bio na engleskom i film je na engleskom i naučiš konverzacijski ti bude to okej. Ali recimo ja sam učio ruski od trećeg i bio sam fantastičan. Išao sam na takmičenja. I mene u osmom razredu moja nastavnica ruskog pitala kao njenog najboljeg učenika kako bih ja u Moskvi pitao koliko je sati i ja sam reko na engleskom. Jer je to jedino što ja zapravo konverzacijski ja mogu da te slušam kako pričaš ruski i da ti kažem šta nisi tačno rekla.

Nikola Škorić: Da, da da. Ruski se nije baš nije bio ni omiljen. Tad je bilo kad smo mi bili klinci samo engleski.

Ivan Minić: Slažem se.

Nikola Škorić: A mogao bih se sad više zavoleti.

Ivan Minić: Ali recimo sa dosta ljudi sam pričao i njihov najveći problem sa engleskim jeste konverzacijski engleski.

Nikola Škorić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Nije ni fond reči ni niti suštinski ti čim malo probiješ ti je problem slaganje vremena i svega ostalog. Ne mora to bude savršeno.

Nikola Škorić: Ma kakvi.

Ivan Minić: Ja sam na kraju došao do toga da mislim to slažem po sluhu a ne po pravilima.

Nikola Škorić: Ona meni se dešavalo evo kad smo išli ovaj s tom našom predstavom pa smo bili u Kanadi. I otišli u Vankuver i u Starbaks uđem i radi devojka kineski mislim kako se kaže Canadian Asian Canadian da budemo kao korektni. I ovaj i ja hteo neki onaj kratki espreso. Sad nema na tabli tamo nego kao treba mi makijato. Lupam ne znam šta sam reko. Al reko sam koju kafu hoću. Puna ništa razumeš. I ja opet objasnim to je sa malo mleka ne znam. I ja počeo da se preispitujem jebote je l’ ja sam zaboravio je l’ ja kao još ja i mumlam kad pričam pa je još razgovetnije ponovim i dođe neka žena koja je tu neka šefica i kaže ono “her English is” kao njen engleski nije tako dobar razumeš. I onda ti shvatiš pa ne treba. To je glavni problem ljudi neće znaš boje se da greše. A ne treba. Treba ono skočiti u vodu i plivati s tim jer naučićeš sigurno. A i izlože mislim mi smo bili izloženi naša generacija a gde sad ovi klinci oni su potpuno ono mislim ja slušam evo Pavla mog sina ovaj koji će kojem ću sve prepisati ovaj on recimo sve te neke termine iz basketa to im je sve na engleskom razumeš.

Ivan Minić: Pa i ne postoji. Kad mi neko kaže da treba da se prevede “pick and roll” i “pick and pop”.

Nikola Škorić: Pa da ali nije nešto što smo mi imali razumeš što nismo koristili. Sad ne mogu da se setim mozak mi ne radi dobro. Ali neki dan sam mu baš reko šta je nije dupla ali nešto ono nije ni traveling kao koraci. Al nešto što nama što mi uopšte nismo govorili oni su sad potpuno to usvojili ono.

Ivan Minić: Pokupiš ono čime si okružen i to je nekako uvek tako. Mislim ono svaka ta vrsta ovaj interakcije koju smo imali kroz kroz vreme sa nekim drugim kulturama je verujem značajna. Meni je isto bio kao baš loš trip što to što smo mi imali u onim udžbenicima iz engleskog u školi i sve su bile neke jako banalne priče u kojima su uvek likovi bili Ben i David ko koga briga. Znači daj mi nekog čije ime sam čuo.

Nikola Škorić: Tako je. I sećaš se onaj Muzzy? I am Muzzy. Big Muzzy.

Ivan Minić: E dobro to su bili oni kao njihovi programi koji su koji su ubačeni.

Nikola Škorić: Jeste, jeste. Ma dobro mi smo imali domaće udžbenike iz engleskog. Nismo imali ko danas danas su većini srednjih škola strani izdavači i stvarno su bolji ti udžbenici ne mogu da kažem. Ja se ja se nikad neću zaboraviti ovaj učili meni nemački bio drugi jezik u školi i isto mislim nemački sam naučio tako mogao bih da se sporazumevam najosnovnije. Ali ne bio mi je prvi jezik. Prvi jezik u osnovnoj školi. I ja se sećam se jedne lekcije “Ich” kako se zvala “Auf dem Feld”. I prva rečenica “Ich gehe auf dem Feld mit Onkel Traktor fahren”. I to sam zapamtio napamet. Pazi i dan danas se sećam toga. Kao ide da vozi traktor kod u strica na selo. Evo ja i stariji oba moje dece uče nemački to niko nije naučio nemački taj u prosto jako je teško u tim razredim gde imaš 30 rođaka učiti jezik. Mislim ne teško to je besmisleno. Nemoguće. A pogotovo mislim deca znaju engleski jer su izloženi njemu a sve ove druge jezike moraju ozbiljnije da se potrude da bi da bi ih naučili.

Ivan Minić: Pa okej. Kulturološki šok recimo bio ovaj ja sam imao devojku koja je rođena i odrasla u u Austriji. I koliki je njoj zapravo šok bio prvi put kada je kad je bila kod mene malo duže i sad kao pustiš televiziju i ne znam ide serija i ona čuje prvi put kako ti ljudi zvuče stvarno.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Kod nas su bili gde žene na Ujku živi otišao u Austriju čovek 60-ih ima četvoro dece. To nam je jedna od omiljenih rodbine moram da priznam. Ne zato što je ženina. Ovaj e sad Kristina njena sestra ona je tu negde naših godina 78. ja mislim da je 9. I onda su oni pre jedno 20 godina bili i sve su Frendsi. I oni došli kod nas i ono čk čk i mi nešto okrenuli kanal ono Frendsi. Stani stani kao čekaj da čujem kako govori ne znam Džoi razumeš uopšte ne zna ovaj glas. A s druge strane mi je super da si neki koji radi na televiziji i ceo život si ili pola života si neki Džoi ili…Pazi super su te zemlje u kojima se oni bar potrude da ti glasovi liče znaš. Ja sam ja mislim da je u Mađarskoj bilo. Ja sam u Mađarskoj slušao gde jedan čovek sve glasove.

Nikola Škorić: Da, to. To imaju u Poljskoj.

Ivan Minić: To je strašno.

Nikola Škorić: To je bilo u istočnom bloku. Rusi i sad imaju to. Rusi sad imaju recimo pošto ja volim taj ovaj istočni front Drugom svetskom ratu. Sad Rusi su snimili zadnjih godina brdo tih filmova. Deo su super deo su čista propaganda. Nema veze ali imaš kad pričaju Nemci pričaju na nemačkom a čuješ preko. Znači malo čuješ nemački al preko ide glas koji čita nema titla. To mi je super na primer.

Ivan Minić: Sećam se jedne se potpuno sulude situacija Balaton pre nekih 15 godina ja sam nešto bio na nekoj konferenciji ja sam došao mrtav u 5 i lego da odspavam sat vremena budim se u 8 palim a onaj Duna TV kreće film kreće Kusturicin Zavet na mađarskom. Znači kao. Pritom u tom filmu ono ima ukupno 15 rečenica koje se izgovaraju sve ostalo je univerzalno. Ali tih 15 kad čuješ na mađarskom.

Nikola Škorić: Pa da. Dobro ja voleo bih da znam mađarski na primer to mi je ono. Ali jako mi je recimo to je jedan od jezika koji mi jako teško da uhvatim. Kao i svima ostalima. Mogu malo recimo mi smo u Rijeci gledali one te italijanske televizije videle su se na običnu na običnu antenu na riblju kost. Eto gledaoci koji znaju šta je riblja kost antena znaće. Ovaj i onda sam ti uđe taj italijanski znaš. Ja sad isto mogu najosnovnije da se sporazumem. I onda kad tako i žalim što nisam otišao pošto je bila italijanska osnovna škola i srednja. I ti si tad nisi morao biti italijanska manjina. Mogu si upisati. Znaš onda bi naučio italijanski ono perfektno. I super znaš ono engleski je super stvarno ćemo 90 posto situacija ćeš se snaći s engleskim. Ali kad progovoriš recimo i u Austriji i Nemačkoj ili Nemačkoj ili u Francuskoj francuski odmah si malo dobio poen razumeš. Da se ne da se ne zezamo. Ne daj bože da progovoriš u Francuskoj engleski. Da, da. To je “hate”. Ili Italijani nisu baš s engleskim isto ono bar moje iskustvo ovaj mi govore tenkisi su tu. Ono što više jezika stvarno je super. I mislim da to i razvija neke dodatne vijuge. To je samo moja teorija.

RAD U PORODIČNOJ FIRMI

Ivan Minić: Ja mislim da da. Ovaj kaži mi dakle nakon škole jezika šta si dalje radio?

Nikola Škorić: Pa ništa to otišo. Prestao sam pa sam išao u armiju. Onda mi je trebalo malo još sam imao dva tri ispita do kraja pa sam diplomirao. I onda sam počeo s Ćaletom da radim ovaj u Ćale otvorio mislim on je imao sve vreme nakon fijaska sa piljarom moram da kažem to bi bilo jako smešno on je u Rijeci radio ovaj keva radila u Auto Hrvatska se zvala firma i on je bio u toj kadrovskoj službi a ćale je bio trgovac ono radio je i ta njegova firma je bila stvarno ogromna. Radio je to sanitarije keramiku ono oni su to je bila firma on je od u Italiju kupe celu proizvodnju one jedne fabrike za tu godinu. I mi kad smo tu piljaru ovaj zatvarali a on onako jebiga mislim izgubio je neku ušteđevinu ali s druge strane i srećan jer nema više kvarljivu robu na koju nije navikao i baca ne znam neko staro voće i nešto i govori nikad više kvarljiva roba nikad više. I onda on otvorio malu firmu trgovačku koja se bavila elektromaterijalom. I tu sam ja on tu smo svi pomagali. Sestra i radila sestra moja knjigovođa ovaj i onda je ona i keva su baš radile. Ja sam on uletao dok sam studirao pa sam i radio ovaj drugi to u školi. Ali ovo kad sam sve završio on je napravio firmu neku za opremu za grejanje i vodovod i onda sam bio tu kao ovaj kao prodavac neki a brzo sam skontao a i on je skonta o. Ja sam znaš ja sam doživljavao trgovinu sad kao dođe ti neko i kaže dajte mi radijator ja kažem izvolite radijator i to je to. Znaš. I to se desilo došao neki majstor tražio neki ventil. Ja sam štreber ja sam naučio tu robu napamet sve šta šta radi. Ovaj to izbija to i u Državnu poslu nekad ta ekspertiza. I ovaj i ništa ja dam taj ventil. I kaže Ćale ko je bio? Pa ja reko neki majstor dao sam mu ventil i on onako me pogleda. I dolazi taj čovek drugi put. I isto tražio još nešto. I Ćale ono otprilike ja se sklonio u stranu. Pa mi imamo ovo imamo ono treba vam ovo morate to da. Ovo ja imam bolju cenu od svih drr. I ode sad on spakovao pola onog polija pikapa opreme razumeš. Znači to je veština razumeš trgovine a ne imaš leba imam evo ti. Znaš. I onda sam ja uglavnom bio zadužen tu za komunikaciju s Talijanima što zbog jezika i zbog i tu nabavku. I to ovaj a s druge strane sad kad vratim film bilo mi je mislim ono kao mala porodična firma. I stvarno one te male porodične firme su kamen temeljac. Zbog njih opstaje išta svuda. A pogotovo ovde kod nas. Jer znaš kroz sve te i delom 90-ih i sve to posle tu su se neke dve familije izdržavale od jedne male f irme koja je brojala tri člana, četiri člana ono. A i radili smo u jednom trenutku i mama, tata, sestra i ja svi zajedno u firmi što je bilo sad kad vratim film super. Ali onda je to ni ono Ćale već dočekao penziju. A ja sam počeo nešto da prevodim. To mi isto ovaj drugarica pomogla kuma ova koju sam spominjao. I i onda je bio to nešto taj konkurs RTV i eto jedna RTV i dalje. Do noćna smena pa državni posao pa…

RAD NA TELEVIZIJI

Ivan Minić: A šta je bila tvoja motivacija kad se pojavio taj konkurs? Šta si ti hteo da radiš?

Nikola Škorić: Pa ne ja sam hteo da mislim nisam imao neku predstavu. Ali mi delovalo zabavno nešto da da i drugar mi je ovaj pomogao Nemanja on je mislio da bi ja tu bio top. I onda kao hajde da probam. I ovaj i onda to u zabavnom je bio urednik Blaža Popović koji je ono stvarno ono što se tiče novinarstva top. Ovaj i koji nam je on nam dao on je prepoznao jako nam tu prvu iskru je Blažo prepoznao. Ono dao je neku da li ono svežinu ili ne znam šta. Ali ovaj dao nam je maltene odrešene ruke. Da radimo to. Prvo smo radili neke priloge glupe. Nisu glupi ali u toj zabavnoj nedelji nekoj i onda smo dobili tu noćnu smenu. A i tu nam se brzo pokazalo da mi s gostima nemamo blage. Imali smo goste kao pa onda mi ćutimo tako po 700 minuta dok gosti pričaju. I onda smo to izbacili goste. Onda je zvali ovaj Dimeta koji je tu bio u sportskoj redakciji. I moj komšija od mi smo se znali iz viđenja samo nismo se ono družili ali smo se znali iz viđenja. I eto i onda je to krenulo tako. Ostalo je legenda.

Ivan Minić: Mislim pričaćemo o svemu tome detaljnije al baš taj momenat sa nastankom noćne smene mene podseća na neke stvari koje su postojale na NS Plus-u postojale su na Trećem kanalu i onda su nestale. I onda toga nije bilo nekoliko godina ni u kakvom formatu. Mislim ono ne znam imao si neki šou tu i tamo Voja Nedeljković nešto tog tipa pojavljivali su se po neki programčić ali suštinski ta neka vrsta kombinacije govornog programa plus skečeva plus takvih stvari toga u principu nije bilo da.

Nikola Škorić: Nije da bila. Al generalno recimo skeč šou je televizijski standard već 80 godina ili koliko već od 50-ih na ovamo. I mene čudi zašto nije bilo. Mislim jasno mi je NS Plus se ugasio NS to s došlo je ono to je taman pred sankcije i rat. Tako i Treći kanal ja mislim. Dobro on se još vukao malo kasnije ali loše. 2000. i neke ali loše. Ali čudno je ta neka ono ovde se ipak desilo eto i ovaj da je u nekom trenutku more nekih mlađih ljudi došlo u taj RTV. Mislim ne samo u tu zabavnu nego i još najmanje u zabavnu. Mislim nismo mi bili jako mladi imali smo 30 godina mislim. To što je ovaj znaš kako oni govore do 40-e si mlad a onda si star u RTV-u. To je ta tačka. Ovaj ali se prosto desilo i mi smo u tom nekom hajde da kažem i što je ono i prosto imali priliku da nas niko ne dira da radimo nešto što je okej. I mi smo tu bili eto radimo za neku kao privremeno povremeni ne koštamo puno. Mislim mi smo nismo mi sad kontali to tad kao biće to ne znam šta nego prosto eto zanimljivo je.

Ivan Minić: Ja mislim da je da je noćna smena ima taj kultni status a nije imala neku ogromnu masovnu popularnost posebno na početku. Posle su ljudi već i znali.

Nikola Škorić: Da, da.

Ivan Minić: I i ne znaš da li znaju ali referencira na nešto pa po tome znaš da zna je l’. Ovaj ali to jeste bio momenat gde se okej pojavljuje se ponovo to nešto čega nije bilo. Pojavljuju se neki ljudi koje ne znaš iz drugih konteksta ni likom ni ovako ni onako. I meni je potpuno fascinantno da ono vi niste došli kao ekipa koja je to kao vi ste to došli gotovo tamo. Ne, vi ste se u suštini tamo u pravom smislu prepoznali na neki način.

Nikola Škorić: Da, da. Tako je. Dobro ja Ćiru nisam ni znao dok je ovaj tako je. Tako je. I to je stvarno čudo. Mislim to sve ono zahvaljujem Bogu dragom što je tako.

Ivan Minić: Ćira je pominjao kad je bio da taj pošto je li vrlo malo ima noćne smene na na YouTube-u.

Nikola Škorić: Imam ja snimaka.

Ivan Minić: Da ti sad baviš time da lagano i to.

Nikola Škorić: Pa imamo taj neki Centralna arhiva ovaj se zove YouTube kanal. Ali toga ima rasuto ono po YouTube-u. Pa i onda sam ja to krenuo da stavljam pa sam stao pa to je taj moj ono prvo imam ono drži me taj entuzijazam početnički i onda kljoknem. A trebalo bi to sve stvarno okačiti pa nek stoji mislim nema druge. Ali ovaj imamo spašeno nemamo sve ali imamo ono dosta jedno možda polovinu tih skečeva. Tako da ćemo ih okačiti u nekom trenutku.

Ivan Minić: Kako je tekao taj razvojni put same emisije jer kapiram da je u početku to bilo dosta opipavanja na svim stranama a onda se vidi od jednog trenutka kad se onako malo otkačilo.

Nikola Škorić: Pa da i mi nismo bili kako bih rekao mi nismo bili smo novi u tome znaš nismo mi.

Ivan Minić: Mislim i vi niste ljudi s televizije.

Nikola Škorić: Nismo ma kakvi. Mi smo se ložili da smišljamo nešto smešno ne mi da glumimo u tome. Mislim ne nismo mi obavezno morali da glumimo nego je prosto.

Ivan Minić: Nije imao ko.

Nikola Škorić: Tako je bukvalno nije imao ko. I znaš ono posle tog iskustva sa tim gostima smo shvatili da je besmisleno da mi šta sad kao znaš ne prekidamo, ne postavljamo neka dobra pitanja znaš. To intervju je ozbiljna umetnost mislim s jedne strane da ti dobiješ nešto super od od ljudi. I ovaj i onda smo tad imali znaš prve noćne smene su bez gostiju a bila neka tema koja se provlačila kao pa su skečevi bili na tu temu. I ovaj pa smo onda imali neke najave između iz studija. I onda su bili samo skečevi ovaj tako da je u stvari slično je bila i Velika Srbija ovo na B92. Ali smo mi s vremenom kažem tu nam je dobro došlo što je RTV javni servis i ja mislim da bi oni ti trebali da rade više. Šta jer mi ne koštamo mi kao mi nismo koštali puno. A ja sigurno mislim da ima i mlađih ljudi mi imamo sad ćemo još malo 50. Sigurno ima mladih ljudi koji ono prvo smo bili naloženi što je isto važno. Znaš mi smo tu paralelno radili još jedan posao jer od nečega mora da se živi. Tako je od nečega mora da se živi. Dime je radio u u naftnoj u rafineriji. Ja sam radio u u kod kuma isto ja sam sve samo s kumovima i kod Jove Trkulje u Peter Gregson Dizajn Studiju kao ovaj kopirajter neki. I onda je bilo daj šta daš kao. Ali smo se ložili bilo nam je smešno i zabavno. I dan danas nam je mislim kako bih rekao na tim snimanjima stvarno je top. I i onda malo pomalo smo vozili. Al smo bili tamo privremeno povremeno zaposleni kao ono znaš tamo ti je znaš imaš je određeni broj stalno zaposlenih i onda imaš još ne znam koliko klinaca uglavnom su mlađi privremeno povremeni i ovaj možeš ucenjivati s čim hoćeš jer jel možeš ih otpuštati danas za sutra kao što se nama i desilo više puta. To ti znaš kao nema para sad za privremeno povremene. Što zameram narodu RTV-a što nisu ustali da nas štite. Ali ovaj ali nismo odustali nekako ono se to održali. Ali i to je znaš sad ja mogu da govorim i ti to znaš i imamo mi ne znam ali imali smo sreće mislim desilo se prosto je taj faktor sreća nezaobilazan. Možeš sreći splet okolnosti možeš reći ali znaš mogli su mi i tako do što kažu sudnjega dana.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važna stvar u životu svake, ono, kreativne osobe to da neko to prepozna i da pusti. Znači, ok, malo da usmeriš, ok, malo da daš nešto. Naravno, jer poenta jeste da se kroz to napreduje, a ne samo da se izražavaš, nego da i učiš sve.

Nikola Škorić: Meni je zanimljivo, evo sad kad vratimo film, to je znači skoro 20 godina, će biti još malo kad smo to na RTV-u bili krenuli, jedine dve skeč komedije u poslednjih 20 godina koje su napravile uspeh su došle s RTV u stvari. Znači, mi i Milak i ekipa iz Dnevnjaka isto su tamo dobili šansu i oni su imali super ideje i top ekipa i sve. Ali isto je tamo neko, jel to naš Pili, taj Režina koji je bio tada direktor, on je nas, on je pustio to, kako da kažete. On je to video.

Ivan Minić: Imao si neke momente još, recimo ne znam, Kliž je bio super, ali Kliž su oni radili 30 godina.

Nikola Škorić: Tako je, ne, ne, ja sad govorim o naš, a evo, ovaj, Dnevnjak, oni su još mlađi, oni su od nas mlađi 15, 16, 17 godina.

Ivan Minić: Treba, do duše, pomenuti, mada je davno umrlo, ali treba pomenuti, jer ja i dan-danas ponekad pustim. Nikad izvini.

Nikola Škorić: Dobro, da. Imaš i, ne znam, eto, od tih što je nastalo posle raspada Jugoslavije, imaš i Boksovce koji su kraljevi. Mislim, na računam neki sad humor koji nije sad, ne potcenjujem, ali nije Kursađije i nije nešto u tom stilu. I onda ne vidim moj veliki apel industriji. A što ne pustite, ne pronađite ih, te klince, pustite ih malo. Ili je ovo što je kao javni servis, pa nije gledanost imperativ i profit, ali kontam, do sad bi se isplatilo višestruko.

Ivan Minić: Ja mislim evo ti možda glup primer ali meni je uvek bio simpatičan. Ja okej bio sam svestan tad još pre 15 godina televizor je nečemu služio osim sporta. Pa sam ja bio svestan šta sve postoji i to sve i ja sam u jednom trenutku ukačio onu večernju školu u Pervanovu.

Nikola Škorić: Da.

Ivan Minić: I ja sam to počeo da gledam redovno. Zašto? Pa pogledaš poslušaj ga on kad se nasmeje meni je to sve.

Nikola Škorić: A oni su počeli na radiju Zagreb u stvari Omladinski radio Zagreb je bio zvali su se Zločesta deca. I to je mi smo to ko klinci su kružile te kasete. Kao što su i Top Liste kružile prvo kasete audio Primus radio. Pa da. I onda je i tamo je neko. I sad ti sad kad pogledaš ti si imo svuda neke ljude koji su nešto pustili i to je danas će se pamtiti. Top Liste će se pamtiti, Pervan će se i ono to će se pamtiti. Ne razumem ponekad ne razumem to ono ni tu industriju ni zašto ne rizikuješ u tom smislu ne da ti se vrte ili više nije ni bitno ne znam.

CENTRALIZACIJA MEDIJA I KULTURNA SCENA

Ivan Minić: Skoro sam pričao sa sa jednim kolegom koji je 92. otišao iz Sarajeva za Prag proveo tamo do 97. onda otišao u Nju Jork i napravio je fantastičnu karijeru u advertajzingu u Nju Jorku. I morao sam da ga pitam nešto jer to je negde i moja porodična priča jer moj mator je odrastao u Sarajevu on je došao 70-ih u Beograd njegova braća i porodica su ostali tamo. I to Sarajevo je uvek imalo nešto specifično.

Nikola Škorić: Jeste.

Ivan Minić: I znaš na tu količinu ljudi toliko različitih genijalnih stvari koje su tu nastale. I Novi Sad mi je vrlo uporediv sa tim.

Nikola Škorić: Zbog Bosanaca.

Ivan Minić: Zbog Bosanaca, ja. Ovaj i kad se pogleda tako bilo je u raznim oblicima tih manjih gradova ovaj po po bivšoj Jugoslaviji ali Beograd nekako nikad nije mogao da bude taj grad.

Nikola Škorić: Pa da, da da ne znam zašto.

Ivan Minić: Ili ovo nije sve sve je mnogo ozbiljno.

Nikola Škorić: Pa to preozbiljno je. Mislim treba svi da se malo opuste. Ja gledam znaš mi smo sad meni je poražavajuće da je sve znači ja mislim da smo jedini koji snimaju nešto van Beograda redovno.

Ivan Minić: Pa vrlo moguće.

Nikola Škorić: Mislim to nema smisla. Razumeš. Evo čak nema ni da nađeš evo ja ti kažem sigurno bi bilo jeftinije da nađeš neku ekipu u Novom Sadu da ti snima nešto i šalje ti putem interneta razumeš ne moraš se pojaviti. Ali to je nešto a i mislim da je to otišlo u crveno zadnjih 20-ak godina ono i još više. Tu sve su tu sedišta firmi sve su tu mislim ja ja sam lokal patriot ali ja mislim ali nisam sad kao kontra Beograda nego govorim ovo u smislu znaš potpuno je besmisleno da ostatak zemlje je sve dalje od glavnog grada svog.

Ivan Minić: Mislim to je prosto tako neki razlog tako je verovatno u Mađarskoj tako je u Austriji ali.

Nikola Škorić: Ali ovi ali Mađarska je meni isto baš super interesantna iz razloga što ti shvatiš da je pola Mađarske Budimpešta a pola sve ostalo. I da ovo ostalo što oni zovu velikim gradovima to nisu veliki gradovi.

Ivan Minić: Nisu, nisu. Tako je. U tom smislu nisu dobri.

Nikola Škorić: Ali kod nas ti zapravo imaš relativno velike gradove. Tako je. Koji su potpuno ugušeni i ne znam jedno vreme je bilo super Niški aerodrom svašta nešto sad Niški aerodrom je sveden na minimum minimuma jer ne sme da se ugrožava Beogradski aerodrom.

Ivan Minić: A da. A znaš ti i taj Niš ima svoju specifičnu ono kulturu ono jedan poseban urbani život koji nije ni beogradski ni novosadski. Imaju neki svoj duh koji moram da priznam meni i leži. I ovaj i ja stvarno kad odem znaš osetiš to. Al to treba nekako ne znam sad ja hajde da ne ulazimo u neke te.

Ivan Minić: Nemamo više sve one stvari koje si nekad imao ne znam okej imaš neke imaš filmske susrete i dalje ali oni su u problemu. Gitarijada ne postoji kao takva više.

Nikola Škorić: Da, da.

Ivan Minić: Što ti ono a kad gledaš to je ne znam 50 godina unazad taj Zaječar držalo na nekoj mapi na nekoj relevantnosti.

Nikola Škorić: Jeste, jeste. Mislim hajde sad neću da idem na Sunčane skale, muzičke festivale.

Ivan Minić: Ali to su stvari koje su se dešavale.

Nikola Škorić: Znači, mi ćemo, ali šta sad, kako ide to trenutno, imam osećaj da će za jedno 70 godina biti ono, neki krug Beograd spojen, Novi Sad, i tu će biti gro stanovništva i zdravo, ključ u bravu. Ali opet kažem, u ovom našem poslu mislim da se premalo šanse daje mladima. A evo, za početak, scenaristima. Ili smo mi potpuno zasebna priča. Cela ta naša ekipa, pa iz komedije realno dobre nema. Prosto je nema. Siguran sam da ima duhovitih scenarista.

Ivan Minić: Meni je fascinantno da ti ne možeš da isprodukuješ seriju koja će biti u pravom smislu te reči zabavna. I ne znam, poslednje što smo mi imali ovog tipa da je bilo na nekom nivou standardu, je bilo ono kao Ljubav, od tada je prošlo 15 godina.

Nikola Škorić: Pa, Ljubav, navika i panika, jedini sitkom koji je uspeo ovde na neki način. Mislim, zabavno je sad i, kako bih rekao, i Radio Mileva, ona je zabavna. Eto, na tom nekom nivou, ali, kako bih rekao, to nije… Bili su Andrej i Anđelka, koji su… Dobro, licencirane stvari. Tako je, i to je dobro prilagođeno. Još je. Ali i Crni Gruja, koji je bio i smešan, isto bio, kako bih rekao, naslonjen na komplet.

Ivan Minić: Ali od tad je prošlo 20 godina.

Nikola Škorić: Pa da, da, da. Znači, ne znam, to me nekad, s jedne strane to nama ide u prilog, da smo kao, nemamo ni neku konkurenciju. Dobro, po broju epizoda vas niko neće nikada. Znači, s druge strane, ja ne znam da li nešto znači nekome sa stazama sa ovih svih naših televizija. Ne osuđujem nikoga i nemojte ovo shvatiti kao neki poziv. Ali ako smo mi ljudi, ta ekipa neka, koja 20 godina pravi skečeve uspešno, relativno uspešno, da je nas jedino ko nas je zvao da pišemo još skečeve za njihov program Olivera Kovačević, ono na RTS-u dok je bila urednik zabavnog programa. Znači, zar nije ovo dovoljan… Pa da si, možete da nam napišete nešto, i se nek to propadne.

Ivan Minić: Saradnja se Ivanom Ivanovićem.

Nikola Škorić: Jesmo, da, da. Ali to isto nije bila televizija, to je bilo Ivanovićem ono…

Ivan Minić: Da, da, okej, produkcija.

Nikola Škorić: Da, da. Mislim, ona se zvala, to da nešto pravimo. A ovo sve… Znaš, bar neku, neku ideju, nešto, ali te to preporučuje za nešto. Ako si ti kao super, ono, pokazao se da nešto znaš, i onda niko ništa. Da su me najavili na nekom drugačijem tržištu, ko to nazvao, bite. Ili ja grešim, možda i ja grešim. Ali to mi je uvek, ajde ti sad, znaš, ako treba dobre tapete zoveš, raspitaš se ko, znaš, dobro lepi tapete. Nemam pojma.

Ivan Minić: Ne znam, mislim da je to, nažalost, nekako prilično zatvorena, hermetična priča koja nema baš previše dodira sa tim šta bi ljudi da čuju i da vide. To kad vidiš šta izlazi i kad shvatiš gledanost svega toga, ona je vrlo često blizu nuli.

Nikola Škorić: Mi moramo da kažemo, internet je naravno, kako bih rekao, mi smo s državnim poslom u stvari preskočili RTV-ova ograničenja jer je tad YouTube kod nas eksplodirao u stvari u to vreme. Pa da. To se potrefilo kao srećna okolnost i plus tad je bilo jako, pošto mi nismo imali pojma naravno, tad su kratki videi bili jako zahvalni za algoritam ili šta već i to se sve potrefilo, ali mislim i naišlo je na plodno tlo pošto nije bilo ničega i to je čudno da nije više, da je neko za sve te 70 godina nije ranije napravio seriju da je samo isto u državnoj firmi, ne ono i kod kuće, nego samo u preduzeću, 

Ivan Minić: Bolji život, ali samo na poslu posle. 

Nikola Škorić: Samo Giga i Radmila Savićević. 

Ivan Minić: Ćira je pričao svoj ugao cele priče. Mi sad pričamo o seriji koja ima dve i po hiljade epizoda, još malo. 

Nikola Škorić: Strašno. Strašno. 

Ivan Minić: Vi ste pre toga imali tu celu priču sa neuspešnim projektom Velika Srbija iz koga su ostali neki kultni momenti i zaista, ovaj, ili idu slike Marija, ali Državni posao, čini mi se, vrlo brzo od trenutka kada počinjete sa emitovanjem prevazilazi okvire svega što je iko mogao da zamisli da će da se desi i sad često mi se sada desi, da mi u onim nekim šortsima, rilsima i to, iskoči i piše koja je epizoda. Sad ja vidim, naravno, postoje određene fizičke razlike, ljudi se promene za 15 godina. Tako je. Ali to bude, recimo, neka 85. epizoda, 89. epizoda, 120. epizoda i to je stvarno skoro 15 godina, 14 godina. Jeste. I naravno, postoje razlike, fine razlike, posebno u Dimitrijevom ludilu u tom periodu. Ali to je vrlo jasno deo iste priče i vrlo jasno, evo ja mogu da kažem, fantastično od starta. Kako?

Nikola Škorić:  Nemam pojma. Mislim, ja neki recept, ponavljam se, ali, kako bih rekao, poprilično sam siguran da nijedan naš skeč tu nije u tom trenutku bio najbolje što smo mogli, nismo nešto otaljali, uvek smo se trudili da to bude, ono, kako bih rekao, as good as it gets, najbolje što smo mogli u tom trenutku da damo od sebe. Možda da je bio neki drugi trenutak, bilo bi bolje, ali naši, mi smo stvarno… To je mašinerija, nije ono, imaš vremena da se vratiš na nešto, pa da, mislim, i taj format da ide svaki, to je nenormalno. Mislim, mi izbacimo nedeljno 50 minuta, kao humora nekog, što je nezamislivo, ali eto, tako smo se… Imamo i sreće i nas četvorica nas piše. Pa jedno vreme i Milak uskakao. Nikada se nije desilo da se ovi zakažu. I onda mi imamo taj, kad neko svako donese, napiše, i onda prođe kroz sve nas. I plus, što nam je uvek dobra ta atmosfera, na snimanju se razgaćimo. I s vremenom je to još veća opuštenost i tako da onda izađe valjda to. Ja, razumeš, nemam neki recept kako bih, ali znam da nam mozgovi rade tako da i u toj brzini da uvek nađeš još nešto što možda dok smo čitali taj ugao nisi video, ali ti tu sinulo. I onda tu i dobro se poznajemo i te likove živimo na neki način, nije problem sad se prebaciti u mislim. 

Ivan Minić: Hoću to da te pitam, mislim, prva stvar, to je Ćira pričao, ja sam to negde čuo, ali nisam znao detalje, a to je da u pilot epizodi si ti bio. 

Nikola Škorić: A da, to je bio neki pokušaj, da, Dime je trebao biti neki, baš bivši Zemara, a Ćira ne znam šta. To su bili ti, ono, kad smo se vratili na RTV, pa je to, čak i prvo bilo nešto da mi samo pišemo, ne znam, možda je Ćira to i pričao, onda neću se ponavljam. Samo treba da pričam, ja sam odrastao u Novom Sadu i išao sam kod dede u okolinu Arilja, to treba sam ja da pričam. Ali, ovaj, šta smo… Čekaj… 

Ivan Minić: To mi je bilo zanimljivo da je u pilotu. A da, da, da, ti likovi, pa je to otpalo. A sada kada vas vidim, vi ste to jedan kroz jedan.

Nikola Škorić:  Ja ne znam koliko bih ja mogao gurati tog Vojvođanina, sad kad vratim film. Mislim, Dime je tu najširi u tom smislu dijapazona uloga, tako da je dobro što to nismo, kako bih rekao, izgurali. Ali to se tako namestilo, nema tu neke… Mislim, i taj, čak i ne znam, prezime Čvarkov koje, mislim, ne postoji od svih vojvođanskih prezimena. Torbica postoji, ja znam, imaju tamo odakle je ćale moj iz Dalmacije, u okolini ima Torbica i ja znam u Rijeci jednog Torbicu, pa mi je to bilo recimo… A Boškić nam je inspiracija u Balkan Ekspresu, prvom delu, onaj konobar što ubije Nemca, pobegne. Njemu Olivera Marković govori, nemoj Boškić. I to je tako ostalo, potpuno. Ali Državni posao nije bio naslov. Državni posao je bio radni naslov. Nije uopšte bio naslov koji… Ne, nego smo napisali, aj Državni posao, pa ćemo smisliti posle ime. I onda to je, ono, ostalo je tako, razumeš. To mi je… Pošto je potpuno generičko u suštini.  

Ivan Minić: E sad, jedan jako važan element cele priče i pre svega Dragana kao lika je estetika. 

Nikola Škorić: Da, to je spontana estetika. Kao, brate, objasni ti. Ne znam, ne mogu se setiti kako su Havajke počele. Mislim da je to bilo, u prvim, i nisam imao Havajke u prvim onim epizodama, su bile neke moje košulje od kuće, na primer. I onda sam otkrio neki, bio je u Novom Sadu neki second hand koji je dovozi iz Amerike robu. I onda mi je to bilo kao, vištano je bilo loše. I drugo što je, i te smo mi ono raspravljali da li da Dragan ode skroz u Zemara narodnjaka ili da bude malo toj čobar rock, Dugme i Divlje Jagode i Vatreni poljubac. I super što smo takvi. I ja mislim da je i to malo uticalo na taj styling. Dobar kožnjak, možeš ugasiti cigaru, to je, mislim… Pa moj ćale, na primer, i dan-danas, mislim, to su to crtice nekih likova iz našeg života. Bar ja sam tako, sad, pre prošle godine nešto i ja trebam, neka ne trebam. Ja mislim da sam bio kod mame i tate, on ima neku orman starih tih svojih stvari, ja vidim neku kožnu jaknu, ali onu malo iznad kolena sa naramenicama. Znaš da su bile te naramenice? Ja rekoh, kada si je obukao zadnji put? Pa nije, nisam 20 godina. Pa jel mogu ja to da nosim? Onako gleda… Pa to je kožica, to je neka kožna. To je bilo 200 maraka. I ja rekoh, pa mogu da odnesem? A nosi, kaže. Ali vidim da mu još nije svejedno, ali neće obući nikad više, razumeš. Jer je kožnjak večan, razumeš. Što su to standardi koji su… I stvarno su bili, znaš, ono… Mislim, mi imamo ljude koji su godina naših roditelja, suštinski. Mislim, koji imaju neke godine koje su neuhvatljive. Da, dosta njih će otvoriti koliko imaju godina. Da, da, tako je. To je prosto… Znaš, još je Tu Ćira najbliži, u stvari, našoj generaciji. Ali on bi trebao da je mlađi dosta. On bi trebao da ima… Ako su ovi pred penzijom, on je tek došao, uslovno rečeno. Ako je to zamrznuto u nekom vremenu, on bi trebao da ima 20 i nešto. Mislim, potpuno… Okej, sad 30. Da, da, ali potpuno je sulud taj moment i da mi to nismo… To nije bilo smišljeno, ali to su ljudi toliko prihvatili da mi gledamo neke 60-70-godišnjake bez ikakve šminke, koji se sećaju 60-ih, 50-ih. Mislim, sećaju se firme u kojoj su radili 60-70-ih. Mislim, potpuno je… 

Ivan Minić: Dobro, mislim, ceo taj kadar je u suštini zamrznut u vremenu. Jeste, jeste. A hoću da kažem, ono, treba igrati na tu maštu gledaoca. Ne treba potcenjivati gledaoca. Jer ne volim masu koja kaže, to mora da razume i, ne znam, seljak odakle. Šta ti znaš šta razume seljak odakle? Ti si možda statistički nešto, ali šta znaš? Znači, moraš imati neki, prosto, ne znam, osećaj, to izađe iz tebe. Mi imamo tu nekih nivoa, to su posledice sa malo iskustva. Ubaciš neku crticu koja nama samo nešto znači, neko ime, i onda ti se otvori ceo svet ljudi koji znaju koja je referenca, zašto je ta fora, zašto je… I onda stvarno ti bude drago. 

Ivan Minić: I svima ostalima bude dobro, a ovima bude…

Nikola Škorić:  Tako je. I mi smo to naučili malo s vremenom. Nismo mi, ono, ti kao magovi, genijalci, pali s Marsa, nego prosto nešto. Ali i nama bude dobro. Mi smo tu, kako bih rekao, masu skečeva je da mi razbijemo tu, neću reći monotoniju, ali neki su skečevi samo da ne bi bilo stalno to. Za nas, ne samo za gledaoci. 

Ivan Minić: Mislim, nekoliko stvari koje radite kroz ovo što radite, koje mislim da su jako važne, jedna od njih je gomila tih kulturoloških referenci gde neki pokupe većinu, neki pokupe deo, ali svako pokupi neku. I mislim, jer ovo je pištolj, moga dede. Mislim, tu ima milion. 

Nikola Škorić: Nije ni da… Vreme je na početku bio Džemal Bijedić, pa se sećam klinci koji googlaju ko je bio Džemal Bijedić. Znači, imaš na neki čudan način, onaj koji se dovoljno zainteresuje. Čak možeš, imaš i taj neki obrazovni karakter. I sa tim direktorom Marjanovićem, ti šta je bilo, šta je ta UDBA, šta su ti… To bi samo mogao… Mislim, sad ispade da se kao hvalim, ali s druge strane, to su dobri materijali za humor. Gde je ta gajdovre? Pa da, mislim, a to je te gajdovre, lupetanja, izašla cela zavera. Ali to je isto bilo nekako spontano i šta da… 

Ivan Minić: Mislim da je mnogo lepa i važna stvar to što u vašem formatu koji je kratak i u kojem realno nema previše prostora, vi uvek nađete prostor da posejete neka mala mesta, neke ljude koji su tu negde bitni u odrastanju, neke momente iz istorije, to obično ne ove klasične, nego te kulturne istorije, podneblja, jela, namirnice, stvari koje će u suprotnom biti potpuno zaboravljene, a vi ćete ih prošarati nekako, svako na svoj način. 

Nikola Škorić: To smo mi razmišljali da napravimo…

Ivan Minić: Mislim, Čira neće, ali vi… 

Nikola Škorić: Da, da. Razmišljali smo mi da napravimo kao neki, ono, kao priručnik, leksikon, da bude ono, kao rečnik pojmova, stvari, pa da bude naš, a, ne znam šta, i sad bi to trebalo neko, onako da je ipak jedna epizoda, ovaj, kad bi izveo, mogli bi stvarno napraviti dobru, ono, knjižurinu sa… I sa masu stvari koje se više ne govore. Pa i ta mesta su, mislim… Kako bih… Sva ta mesta koja mi spominjemo se pominju kad je elementarna nepogoda ili rat. Kad u vestima, u nečemu, retko čuješ šta. A to ljudi vole. Osećaju se nekada stvarno zaboravljeni ljudi u tim malim mestima. U stvari i jesu zaboravljeni. 

Ivan Minić: A za mnoge ljude koji su danas u Beogradu i u Novom Sadu, to je važan deo. Ili odrastanja, ili su neki rođeni tamo. Sad da li je to Mošorin, ili je to Pokrin, ili je to, ne znam, opet… 

Nikola Škorić: Mislim, sad ti gledaš Beograd, Novi Sad, u zadnjih, od Drugog svetskog rata naovamo, kao sad, rodili su se svi, toliko ljudi se rodilo u tim… Mislim, nije. To su te, ono, ludačke migracije kod nas, iz najgorih razloga, nažalost. Ali deo je bio i ekonomski. Ali znaš, onda imaš, kako bih rekao, stvarno, ti kad pogledaš ta mesta, ono, to Krajina, pa ti delovi Bosne, ali i Vojvodine, pa i ta sela, ono, iz okoline Arilja, odakle su Ćirin ćale znaš. Kada je njih spominjala Vojvođanska televizija u to vreme, znaš, to je bilo potpuno… Ali treba. I da nije onako užasno, stereotipno, to, ono, kao što je bilo, ono, naš, šumadijski seljak, ova, selo gori, baba se češlja. I tako. Da, nije to tako. Ja, nije. Znači, ono što sam ja video svojim očima, to je, ima tu mnogo više slojeva, hoću da kažem. Sećam se jedne te epizode, oni bacaju dinamit nešto u Moravu, pa kao… Ali ja mislim, to ne treba tako. Mislim, ali dobro. 

Ivan Minić: Ima vrlo direktna alternativa koju sam ja u jednom trenutku, jedno dobrih deset godina, nakon što je izašla, uhvatio i kao počeo da gledam je. Jer mi se iz nekog razloga svidela i legla mi je mnogo lepo. To je Moj rođak sa sela, koji je potpuno deseta priča. Pa da. A u istom kraju priča i sve. I opet, naravno, da je Gagi predimenzioniran jer kao da čuje. Ali kao, kad zanemariš taj moment, ti malo ga samo spustiš i sve ono ostalo što čuješ, vidiš.
Nikola Škorić: Pa da. Ali će se znaš i šareno je živopis. Ne znam komedija treba da bude preterivanje u mnogim stvarima treba da bude mislim sa vrlom ono. Tako da ne znam.

NIKOLINA ULOGA

Ivan Minić: Koja je tvoja uloga u vašem trojicu odnosno kvartetu kvintetu. Šta šta je ono što ti misliš da donosiš za stol?

Nikola Škorić: Brrr ne znam. Osim brkova. Pa ne znam to što se tiče ono pisanja i toga svako ima neki svoj očigledno i stil i kako nešto samo ja to ne prepoznajem baš dobro ali ima. A i u tom smislu znaš opet smo mi isprepleteni to je ono što ti napišeš i doneseš prođe kroz celo to sito svih zajedno pa onda je to uvek i zajednički poduhvat. Tako da ja donesem ovaj što odem kod knjigovođa i to to je bio moj zadatak da jer sam bože moj radio u privatnoj firmi s ćaletom pa onda ali sad šta bi kao da ja sam uvek to doživljavao ono da mi nismo nemamo ni neke izražene uloge tu posebno u tom nekom bekstejdžu tu smo negde mislim prosto je to dosta spontano doduše bez neke jasne podele ono kao ti ćeš ovo ti ćeš ovo ti ćeš ovo. Nego tako se desilo ono.

Ivan Minić: Ako sam dobro shvatio Ćiru u tom procesu kad ono se radi na scenarijima pre snimanja i svega toga ideja je da svako donese epizodu.

Nikola Škorić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Pa se na njoj radi. Znači ne doneseš ili doneseš koncept.

Nikola Škorić: Ne, ne u epizodu od početka do kraja. I onda svi čitamo to nam je i razrađuje se dorađuje se. I tu se da dorađuje menja se ako je kraj kilav promeni se ili čak nekad se desi da promenimo dosta ali kao svako donese svoju celinu jednu celu. Tako je, tako je. I to nam je i ujedno i proba pred snimanje dan dva pred snimanje.

Ivan Minić: Na snimanju snimate dva puta barem.

Nikola Škorić: Da, da. Da proteramo ceo skeč dva puta sa stajanjima ali bude i to je eto već princip. Ali imamo ono taj kako bih rekao u sistemu što zovu imamo pet kamera i ono kao pozorište u kući il ne znam šta. Kao Nolanovi filmovi. Uopšte nema rezova.

PREDSTAVE

Ivan Minić: Jedna stvar sa kojom ste počeli davno a koja je isto verujem jako značajna za za jačanje brenda vas kao likova i doživljaja koji ljudi imaju sa vama jesu predstave.

Nikola Škorić: Da, da.

Ivan Minić: Vi ste prvu predstavu radili već nakon nekih godinu i nešto.

Nikola Škorić: Pa da mislim da je 2014. Ta se još uvek igra i u onom pozorištu jeste.

Ivan Minić: Kad ste probali ovaj u međuvremenu ste uradili nekoliko predstava.

Nikola Škorić: Dobro uradili smo tu i još tri posle.

Ivan Minić: Koliko se to razlikuje u odnosu na rad na drugom formatu?

Nikola Škorić: E pa drugačije je da dosta drugi potpuni i bili smo dosta i skeptični ono kad smo ovaj ulazili u to pa sva sreća što iz pozorišta mladih nas je zvala tada direktorka ovaj i onda smo mi zajednički to uradili to to mi smo pisali pa je smo imali dramaturga koji je prolazio s nama to i onda smo sa ansamblom delom ansambla uradili tu predstavu i oni su nam baš pomogli da kažem profesionalni glumci. Jer mi glumci smo svi boemi. Ovaj šta oni znaš ta je ovaj ekipa stvarno deo iz tog pozorišta nam je pomogao da savladamo te i onda smo tako malo po malo krenuli. I to je prva bila ono prva ta predstava je bila baš ono od početka do kraja ono celina ovaj to je prvi duži format ja mislim koji smo napisali kao dramski tekst pa smo onda imali drugu predstavu smo radili ovaj kao neki best of skečeva i sa televizije i treću smo uradili opet kao komplet i ovu četvrtu isto su bile sve celine ovaj zaokružene. Ali drugi vajb znaš dobar je kad dobiješ odmah taj fidbek od publike. Da, da, da. To te ponese.

Ivan Minić: A putovanja sa predstavom?

Nikola Škorić: Pa išli smo. Mislim tu smo se i upoznali sa našim ovaj stricem postričenim Ganetom Pecikozom i Saletom Čamurom oni su nam pozdravljam ih ovom prilikom oni su nam bili organizatori i ovaj i prvu nismo a ove tri smo radili sve sa Ganetom. I i ništa onda smo krenuli te turneje al znaš to mi nismo ono ful turneja mi smo to to je nama bio dodatni ovaj kao dodatni posao i onda mi kad možemo onako onda znaš to su bili najčešće četiri predstave mesečne ili ono znaš onda leti nema ništa bukvalno znaš jer kao kad imamo i snimanje ovo ne možemo sad mi ići ono odemo na turneju pa nas nema. I onda smo obično to ovaj jedino ta duža putovanja smo ne znam to u Kanadu smo išli to nam je najdalje što smo otišli to Toronto, Vindzor, Kičener to je sve okolina. U kom ima otprilike 80 posto naših prostora. Da i Vankuver. Nismo dobili američku vizu trebali smo ići u Ameriku pa nismo dobili tada američku vizu. To je bilo smešno mi stojimo u onom Vindzoru i sve preko mosta Detroit razumeš i vijore se one američke zastave a mi ništa čekamo tu predstavu. A to je bilo recimo u tom Vindzoru je bilo ono ono to sam ono shvatio koliko je može da bude i težak mislim koliko i jeste težak taj emigrantski život kad ovaj deo ljudi koji su došli na predstavu su išli da rade u treću smenu u neku fabriku jer tamo prave sve za ove automobilsku industriju. I onda su nas zamolili da se slikamo odmah pre nego što se presvučemo da bi oni mogli da odu na posao razumeš. I ovaj tako da eto to mi je ostalo u glavi od od iz tog Vindzora. To i kao Amerika na dohvat ruke ali ali ništa ovaj put. Da, da. Ali išli smo išli smo u Beč, Minhen, Štutgart, Oslo, Stavanger gde smo još bili. Da li se ne mozak ne radi. Ovde smo bili nismo išli nešto u u Hrvatsku uopšte išli smo to Banjaluka, Doboj, Bijeljina šareno. Nismo bili ovaj u mislim da u Francuskoj nismo bili ali to smo mogli više. Ali dobro i po Srbiji ono klasično Dom sindikata to je to je stvarno ono tu bude top publika ono odmah te znaš kako uđe ko na scenu tako dobije aplauz i ti se odmah ponese ti ta ono to neverovatno. Baš te onako znaš kad ti ljudi daju do znanja volimo te dobrodošli izvolte radite šta znate. To je vrh to je stvarno dobar osećaj.

Ivan Minić: Vidi ja kad sam išao na na poslednju ovaj predstavu to je bila premijera čuli smo se pre toga pa ste mi vi rekli da dođem da ste mi ostavili karte ja sam došao da se smejem. I ja sam se smejao kao kreten dva sata.

Nikola Škorić: Dobro je to. To su dobre bolesti. Da, da.

Ivan Minić: Ovaj tako da znaš 

Nikola Škorić: ti mi smo se tu učili isto kroz ovo na to šta je tajming znaš nije isto sad u skeču i sad ti nije isto kako izgovoriš stvari da l’ ćeš malo ćutati pa onda reći pa al to to smo se učili usput ono delom intuicijom a delom znaš čuješ reakciju publike pa onda neka fora za koju si ti mislio da je ono top nama bila smešna u stvari vidiš da ne radi dobro pa je ovaj izbacimo ili znaš naš je tekst pa možemo ali ovaj kao malo u stendapu samo što smo mi sakriveni iza tih likova. Znači ti u stendapu odmah dobiješ reakciju pa će na koji način kaže kakav ti je taj deliveri kako ćeš reći a možda uopšte ne radi neke fore uopšte ne rade pa baciš je. Tako da ima dodirnih tačaka samo što mislim recimo da je taj stendap mnogo teži tu si ti ti i a ovo su ipak sakriveni iza nekih likova.

Ivan Minić: Sećam se jako dobro sa sa te premijere čini mi se da je da Ćira pada mrtav mislim nije mrtav ali pada mrtav dole i ne može da se iskulira i trese se kao kreten i vibrira ne može.

Nikola Škorić: Da, da. Padne ispod. Jeste to Dime tu Dime stavlja ne znam okreće tanjir znaš kao za mrtvace kad se okreće tanjir pa lupeta nešto krsti se. 

Ivan Minić: Ali to je potpuno drugačija stvar i sad koliko toga je zapravo planski a koliko toga je improvizacija?

Nikola Škorić: Pa ne znam procentualno kako kad na predstavama tako i na snimanjima. Uvek dodamo nešto ali nekad je to 30 posto nekad je 7 posto. Nije nemamo taj stalni neki. Ali uvek je sve i napisano tako da mislim šta je dobro kod te improvizacije kad imaš nešto napisano onda kad je i promašiš možeš se vratiti na ono što je napisano. A ne možeš stalno mislim to je nemoguće. Ima ljudi koji misle da mi sednemo kao i kao vi samo dođete i lupetate. Mislim savetujem svima da probaju tako nešto pa da

Ivan Minić:  ja sam prilično siguran da nakon 2 i po hiljade epizoda biste i mogli neko vreme.

Nikola Škorić: Da. Da ne bi to baš bilo ne vi ne znam kako bi formu imalo to. Znaš to bi mogao biti tako beskrajni skeč jedan verovatno. To ćemo sad i uraditi jedan da probamo bez ičega pa da traje dok traje.

PROJEKTI SA STRANE

Ivan Minić: Ono što mnogi ne znaju, a ja se sticajem okolnosti znam, i pomenuo si to da ono kad se odnosiš na noćnu smenu, to je da ste vi suštinski početak cele priče radili druge stvari, a ovo vam je bilo čime se bavite za dušu kad imate vremena. I sad, pomenuo si da si radio kod Kuma u jednom od najboljih dizajn studija. 

Nikola Škorić: Najbolji. Ja moram da kažem najbolji.

Ivan MInić: I da si bio kopirajter. Kako je to izgledalo? 

Nikola Škorić: Prvo, ja sam tu bio, meni je to bilo super, ja sam bio malo i zaštićen zato što sam imao, kako bih rekao, potpuno kreativnu slobodu. A i on je bio taj koji je, on razgovara s klijentima. I onda nisam imao taj neki susret, a ova kreativnost je bila sva. I mi nismo bili nikad advertajzing agencija, nego smo se više bavili dizajnom i to što je bilo na pakovanjima i šta znam. Tako da je bio uvek super kreativni proces. Znači, ovo i Marijana, koja je tad radila sama. Marijana, pozdravljam Marijanu Rot, nekad Zarić, koja je isto mi draga drugarica. I to mi je bila isto ta slična neka kreativna zajednica, kao i ovde sa Dimitrijem i Čirom. Nekako sam osećao potpuno tu istu neku vrstu kreativne saradnje iz koje znaš da će izaći nešto dobro. Ili će ono što si ti sam uradio neko još poboljšati svojim idejama. Vrlo mi je tu bilo onako dosta bezbrižno, prepušteno, plus što mi je otvorilo oči za neke nove estetike koje nisam primećivao, a preko Jove i Marijane sam počeo da primećujem i dizajn stvari više nego ranije. I to “više je manje”, kako se to kaže, manje je više. I tako te nekako se… 

Ivan Minić: Mislim, za kolege koji slušaju sad ovo i iz dizajna su, njima je savršeno jasno. Ali oni koji ne znaju, Peter Gregson je studio koji, što da kažemo, uglavnom je prepoznat po radu na ambalažama i sličnim stvarima. I tek kad zapravo pogledate šta su sve radili, shvatićete koliko proizvoda koje volite, koje volite jednim delom i zato što volite njihovu ambalažu, su nastale zapravo u tom jednom prostoru koji je mali broj nekih posvećenih, dobrih, poštenih, pametnih, kreativnih ljudi odlučio da napravi. Jednog dana će tvoj kum isto sedeti tu. Može, zove me. Ti ćeš me najaviti. Ja ću ti kažem. Ali definitivno da, ima nekoliko takvih studija u Srbiji koji rade stvari na tom nivou, oni su svi bliski prijatelji, oni svi međusobno sarađuju i to je ono što je divno. 

Nikola Škorić: Jesi ti mislio gotovo da su bez kompromisa u nekim stvarima i ono što ja volim kod Jove je što, znaš, on kaže klijentu: vi ste mene zvali da ja budem taj koji će vam… pa dozvolite mi. Zato sam i ja tu. I ono što je stvarno ogroman kvalitet, ja mislim, mogu da posvedočim, kad radi nešto, jednako radi, kad radi nešto besplatno za drugare i ono što radi za nekog potpuno je posvećenost tome što će izaći, bez obzira, nije novac taj kao motivator i takav. To nije nego prosto je važno da to što izađe bude lepo, da bude ono da se kaže, eto, možemo biti ponosni na nešto, bez obzira da li je plaćeno sedam dinara, drugarski ili ne znam koliko. I tu sam učio dosta u tom nekom pristupu, uopšte stvarima, ili upoznao sam se sa briefovima, znaš, sa pitchevima i ne znam čim. 

Ivan Minić: Mnogo je važna stvar to da kroz par tih ljudi, par tih grupa ljudi, opstaje ideja o dizajn studiju. Jer su se, nažalost, većina dizajn studija vremenom pretvorili u agencije, čiji je posao takav da beskrajno više svaštare, beskrajno više se bave stvarima koje su suštinski nebitne i onda, ako imaju neke super ljude, oni ih potroše na gluposti. Jer ti ne možeš da oštancaš 30 Facebook postova.

Nikola Škorić:  Znači, tebi sad, kako bih rekao, ako si servis, ako si samo servis, šta ti donosiš i tom svom na kraju krajeva klijentu? Ako ti samo povlađuješ? Mislim, možda je to tako u toj industriji. Ja suštinski ne razumem i korporativni svet i te industrije. Ne razumem jer, ako si ti došao u neku agenciju i tražiš top dizajn, a ti sve govoriš kako… I onda, znaš, hoće li cena biti ovde ili ovde i oko toga pričati satima, što prosečan potrošač, nemam pojma, ja ne znam kojim oni metodama dolaze do toga da je to važno. I svi dolaze, sam pričao, hoće nešto većina da bude ono breakthrough i revolucionarno, a ono se na kraju svede na nešto često što može neko ko radi samo pripremu štampe da vam složi kao uvozi. I tako mi se čini nekada ideja sa TV reklamama i sa… znaš, ja se gledam, ono od kad je, ono, Dobro jutro, Jazzvery, sad svi imaju pesme u reklamama, what the fuck? 

Ivan Minić: Dobro, mi smo uvek tradicionalno istorijski, mi smo uvek imali to pevanje, to kako sam dobro shvatio moga dragog prijatelja Lazara Brzamića, on je to dok je radio u Google na globalu analizirao, to dolazi od Turaka. Jer se kod njih sve peva. 

Nikola Škorić: Ali dugo nije uopšte bilo pevanja. A, Mićko je uvek pevao. Da, i onda odjednom imaš, nekako misle, znaš, kao da i tu… Isto bih se vratio na ovo televizija, mladi ljudi, kao da i, znaš… Mislim, ja znam da ove sve, masa tih reklama i tih stvari koje mi gledamo koje su kao jako cool, nekad ni ne dožive nego budu samo za festivale neke i to, pa ih stavimo posle na YouTube, pa ih vidimo. Ali ja da sam korporacija moćna, ja bih se zajebavao. Rekao bih: zašto ne? Ali ja razumem taj svet u kome se… ali to je samo u tom svetu logično. 

Ivan Minić: Ja sam dosta radio sa raznim profilima firmi. Sad, bio je jedan period kada sam dosta radio sa našim domaćim, relativno velikim uspešnim firmama, pa sam onda radio malo više sa korporacijama, pa sad više sam baš s malim firmama i tako dalje. I postoji taj jedan trip koji ljudi, ja mislim, jako pogrešno procenjuju, a to je: znaš, on je gazda u firmi, on hoće da se pita za sve. A moje iskustvo kaže da gazde u tim nekim jako ozbiljnim domaćim firmama su se pitale za svoj proizvod. A dovede dizajnera i kaže: sad ti ovo spakuj. Ja ne umem da spakujem, ja bio dizajner. Ja umem da ga napravim. Ti ga spakuj. On pogleda, mislim, ok, naravno, konsultuju se. Ali nije to: pomeri mi ovo ovde, nego… Ja mislim da je lakše…

Nikola Škorić:  Mislim, sigurno je lakše kada je jedan vlasnik. Pa ti i čovek kad ima poverenje da ćeš ti to uraditi, onda je tu brak… 

Ivan Minić: Ja mislim da je mnogo važan moment, a što je problem u drugom delu te priče, jer nasleđivanje u tim firmama uglavnom ne funkcioniše, taj čovek se ne oseća ugroženim od sobe koja radi. Da, da. A menadžer koji, ako se on ne pita sve, onda on nije učestvovao i on je zamenjiv i irelevantan, umesto samo da osnaži ljude, oni naprave nešto dobro, on kaže: ovo sam vam ja izorao, oni su napravili.

Nikola Škorić:  Nekako pomislim, nekad mi, za neke stvari je poštenije, to, skoro sam kupio neko sirće, zove se, ko šta najjeftinije, zove se Kiselko, i ja: to je to, that’s it, vidiš šta dobijaš. I to je, znaš, nego nekako uvek je, naš, prodaja priče neka, a na kraju se svede da i ta prodaja priče je bila za tebe, da ti pomisliš nešto, u stvari nećemo mi puno da menjamo, nego… Inače, to je večna borba između marketinga i prodaje, pa da li… Mislim, da bi prodao nešto, moraš imati prvo proizvod. I to solidan ili dobar proizvod. Ili da se bar zna da je uvek loš. Zato, ne mora biti ni… Nedvosmisleno loš. Da, da, da. A sve drugo je neka nadogradnja. Kao što sad, ono, more influensera drži nešto. Ne znam. Zato, tako da ima… Ja, stvarno, možda sam, sad već ja iz nekog drugog vremena, mislim, ne bi trebalo, ali tako se osećam. Šta sad tebi znači što neko će imati sedam, ne znam, dvesta, trista hiljada na Instagramu i sad samo uradi loše taj tvoj… Da li, ne znam, ima ljudi koji urade dobro? Ne znam dokle to baca. Ili to samo da se otkači neka tačka?

Ivan Minić: U mnogo slučajeva je, nažalost, samo to, da se čekiraš da si dao. I meni je strašno, nije mi strašno kad, znaš, imaš influensere koji su popularni, to što rade uglavnom nije interesantno meni. Dobro, tako je. Nekome jeste, nekome je popularno. Ali imaš te influensere koji su recimo fokusirani na neku oblast, pa jedno je hrana, druga šminka i tako dalje. I sad ona radi najviše šminku i to. I ona je danas podelila 15 proizvoda. Šta radiš sa njima? Znači, ja bih zaboravio koji sam slikao. Da, da. Ali možda mi, sad, možda za mlađu neku publiku… Opet, publika koja… 

Ivan Minić: Ja, mi smo glupi svakako. 

Nikola Škorić: Pa da, da. 

Ivan Minić: Vama je lako. Tako je. Vas Milak drži mladima. 

Nikola Škorić: Tako je, tako je. 

Ivan Minić: Mada i on je stara duša. 

Nikola Škorić: Da, da, da. On je, jeste, jeste. Bliska stara duša. 

Ivan Minić: On uzme i restaurira motor koji je stariji od đaka. 

Nikola Škorić: Tako je. To mu je fetiš.

Ivan Minić: Primetilo se, primetilo se. Kaži mi, nakon 15 godina ove priče, naravno, postoji X faktora koji mogu da utiču na to sve, ali jeste se umorili ili niste? 

Nikola Škorić: To je, taj umor dolazi u talasima. Znači, nekad ti je to sve vozi te, super ti je, pa onda malo kljokneš. Ali generalno, pa nismo, radimo… Ko ima bolji posao od nas? Evo, mislim, realno, znaš, ono, radimo to što volimo, sami određujemo vreme, zabavno nam je i na snimanjima i na… Malo ko ima takav posao. Mislim, ono da se šutneš u dupe, plus si plaćen, ono, dobro, za to što radiš. Čoveče, stvarno, znaš, ono, evo, ja sam pobožan, pa ću i da se prekristim, ali to ti je blagoslov. I nek smo, evo, i 15 godina… Znaš, da uvek treba vratiti na ono da ljudi rade, većina ljudi radi nešto što im je, eto, mora i gotovo. I razne životne okolnosti, ili ono što kažu karakter i sudbina i to… nikad nije ni probao nešto. Probala, probao, probala. Tako da mislim da treba biti zadovoljan.

SPORTSKI FORMATI I PUTOPISI

Ivan Minić: Pored državnog posla vi ste u tom prethodnom periodu realizovali razne druge formate među kojima je bilo dosta sportskih formata.

Nikola Škorić: Jeste.

Ivan Minić: Borota Branko.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Ovaj je l’ to nešto na šta se sva trojica ložite?

Nikola Škorić: A u što se tiče recimo fudbala tu je Dime ono broj jedan. Ja sam se ja volim taj old skul fudbal ovo nemam pojma od 2000-ih na ovamo mislim to opšte mesto ovo kad sam bio klinac pošto je moj ćale sportski fanatik uvek bio onda smo pratili sve sportove a fudbal naravno tebi je do francuske 98. bilo lako da pravite za svetsko prvenstvo. Pa da. Otprilike baš tako. Mislim to se i dobro živo se i sećam dosta tih stvari a posle toga ne nemam pojma. Ćira je tu najmanje ovaj ali taj pravi fudbal onaj prvi pravi fudbal to nam je bilo ne mogu ni setim više kako nam je to palo na pamet ali to nam je izgledalo kao super ideja to te beton lige da prenosimo kao da su ono liga šampiona. I ima prostora kako bih rekao dobar je prostor za za za zajebanciju mislim. Pogotovo i onda to dugo to smo radili jedno dve godine čak to je ono dok smo bili još na RTV-u ovaj i to smo radili ful to je bila neka spoljna produkcija pa su imali i dron i ne znam šta to je bilo znaš odemo u Čurug ili ne znam negde sa dronom. Bio je ne znam gde deda neki koji je hteo da ga obori puškom pa su pa ga je spustio ovaj operater kao nećemo dronom snimati ali išlo je ono znaš ne znam 4-5 kamera ne znam. I sad mi smo ono prenosili kao skraćeni snimak ono što je bilo nekad na na ono za vreme Jugoslavije su bili ti skraćeni snimak format. I ti to lupetaš ima ovi mislim da su poleti znakova navijači za ove grobare jer sede na zidu groblja. I tako mislim milion tih ovaj i to nam je zanimljivo bilo i to se prelilo i u onaj taj TV sport što smo išli u uradili smo ta svetska prvenstva istorijat i onda tu premijer ligu to smo radili za Arena sport. Što je ono top. Dobar je taj malo ima sportskog intertejmenta kod nas na primer. Toga gotovo da nema uopšte.

Ivan Minić: Samo aktuelnost aktuelnost aktuelnost.

Nikola Škorić: Da, da. Ali onda opet nešto mislim da mi da je Dime prati onaj sve što se tiče tog engleskog fudbala niže lige i više liga. Pa recimo onaj ono Match of the Day te neke emisije su u stvari jedine su derbi i gledanije od tih emisija. I sad ti imaš neku emisiju koja ide 70 godina i sa raznim voditeljima koji se smenjuju gde ti je zadnjih ne znam kolko bio Gary Lineker i ekipa koji je i duhovit i elokventan. I ja sad gledam ja sam siguran da postoje ako ništa ono par bivših fudbalera koji su i duhoviti i elokventni i koji bi mogli da rade tako nešto. Ako već nismo mi ovaj a to se opet vraćam na ono zašto imamo toliko sad sportskih kanala toliko ja mislim da ljudima i dosadi toliko da je neki znaš break nek neko bude smešan tu ili zabavan ne mora to da bude ono humor držim se za stomak. Ali malo nešto pa nije to to je sport jebote nije ne znam šta. Znaš ono sport je zabava nije ne znam šta.

Ivan Minić: A oni se svi drže malo to tako kao. Vidi sport je zabava do trenutka dok ne kreneš da se kladiš na njega.

Nikola Škorić: Pa znam ali ja mislim da to sve ne smeta ovoj nekoj znaš da se napravi neka tako dobra emisija u tom smislu SOS Buba Mara. Pa da. A dobri stari SOS.

Ivan Minić: Znaš tu je bilo tih nekih momenata koji koliko god je to sve bilo štap i kanap koliko god su oni ovaj programi sa uključenjima bili sporni i i na ivici ti si zapravo mogao da ispratiš to nešto lokalno i da budeš vidljiv i relevantan i nekad si u novinama mogao da pročitaš šta se desilo na nekom.

Nikola Škorić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Sad toga u principu nigde ne ne ne ništa od toga ne postoji više nažalost.

Nikola Škorić: A opet su ja gledam ako ono evropskim televizijama i opet dugo je taj BBC engleske sve što se tiče fudbala je bio uzor. Zašto ne bi ovako nešto bilo eto ne znam možda ima samo ima previše kanala pa mi ne stižemo da gledamo.

Ivan Minić: Svakako u svakom slučaju to je bio jedan lep izlet u neke druge teme i neke druge formate.

Nikola Škorić: Jeste, jeste. Kako je bilo po Engleskoj?

Nikola Škorić: Top. Top. Mislim to je bilo to je isto malo kako bih reko štap kanap išli smo nas ovaj u prvoj turi smo išli nas trojica i snimatelj pa je onda išao Zgro s nama u jednoj i ovaj a onda su onda ja nisam išao u toj trećoj turi to su išli Ćira i Dime i snimatelj. Ali dobro nam je bilo pogotovo mi je bilo fascinantno to iskustvo ovaj prvo smo išli u London i sad u Londonu smo i Londonu smo imali i predstavu ranije pa sam i bio ali mi je fascinirao me taj sever to Mančester ono Njukasl i to to sam shvatio da London nije Engleska baš. Ovo je Engleska. Mislim London je ono neki international metropolis ono potpuno je drugačije. Centar sveta. Pa da.

Ivan Minić: Nije zanimljivo živeti u centru sveta.

Nikola Škorić: Pa da ne znam super je otići a ne znam da l’ bi. Ali meni je najviše utisak recimo loš utisak su mi ostavili Mančester i Liverpul tu sam se najviše osetio kao korporacijski ono nekako mi je bilo pogotovo Mančester Junajted tu je ono znaš tražili su nam i neke ekstra dozvole. Onda u tom šopu njihovom prodaju se pegle za kosu. Da. Prodaju se sve. Što mi je čud to je taj valjda američki kapital pa je ovaj Liverpul je malo bolji tu ali isto se osetio ali recimo Njukasl je su zemare top. Može ovo uđite vidite tamo. Znaš ono potpuno je a isto je taj nivo sve je ovaj tako da super iskustvo znaš ono. I vidiš stvarno te neke stvari znaš koje si eto znaš ko klinac si znao za te neke i stadione i koga kojih nekih i više nema ali ovaj znaš onda u Fulamu smo bili pa s Malom Mitrovićem ste opegli. Krejven Kotidž. Pa da nekako znaš dobro dobro baš moglo bi se to raditi. Imali smo neku ideju mi posle kao da radimo možda i istorijat NBA-a kao ovaj ja bi to bi recimo mogao možda još bolje pošto ja počo to kad sam pa bio sam 89. ja mislim to je prva sezona pošto smo dobili neki Screen Sport tada u Rijeci ono satelitski tanjir i od tad mislim da sam ispratio sve. A onda sam se zainteresovao i za ono malo ranije. Meni je Magic bio onaj idol tamo kad sam bio klinac ovaj pa sam imao ne znam gde mi je imao sam snimljeno All Star 89., 90., 92. na VHS-u. To moram naći. Sa tog Screen Sporta. Ali je dobro što su to sve opet s druge strane priče znaš mi treba mi pričamo neke priče pa to treba da bude ono zabavno nam je i na snimanjima i na tako da malo ko ima takav posao. Mislim ono da se šutaš u dupe plus si plaćen ono dobro za to što radiš. To je stvarno. Znaš ono evo ja sam pobožan pa ću i da se prekrstim ali to ti je blagoslov. I nek smo evo i 15 godina ovaj to je uvek se treba vratiti na ono da ljudi rade većina ljudi radi nešto što im je eto mora i gotovo i razne životne okolnosti ili kao ono što kažu karakter je sudbina i to. Nikad nije ni ni probao nešto što probala probao probala i ovaj tako da mislim treba biti zadovoljan ne treba ono.

Ivan Minić: Beskrajno ti hvala na razgovoru.

Nikola Škorić: Nema na čemu.

Ivan Minić: Beskrajno ti hvala na Draganu Jove Torbici. Liku koji barem jednom u svakoj epizodi kaže nešto zbog čega ja padnem sa stolice.

Nikola Škorić: Drago mi je.

Ivan Minić: I onda se to snima širi i sve ostalo i onako virusno pozitivno utiče na ljude. A super je i kad možemo da se prisetimo i vratimo nazad i pustimo na random i pustimo neke ono što su po YouTube-u miksovali sklapali epizode i napravili ste neverovatan legasi i mnogo mi je drago da i dalje ovaj ne planirate da posustanete po tom pitanju.

Nikola Škorić: Tako je.

Ivan Minić: Nadam se da će biti još nekih prilika da kroz kreativni rad i neke nove likove i neke nove ideje obradujete malo sve ove ljude kojima je to preko potrebno.

Nikola Škorić: Moram malo izaći iz zone komfora isto to je važno.

Ivan Minić: Ja te evo molim dokle god budeš bio u prilici zadrži brkove brkovi su važni.

Nikola Škorić: Sad mi je žena mi je rekla da mogu. Ona je moja zvezda vodilja.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to. Mi se ponovo vidimo naredne nedelje.