Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Aleksandar Ašković Kojot, koji je bio pre 250 epizoda, a povod je 20 godina YouTube. A on je neko ko je dugo YouTuber, zna vrlo dobro i našu scenu i globalne prilike. Poslednjih skoro 10 godina se bavi konsultingom YouTube SEO i to je radio za dosta velikih brendova i medijskih kuća koje možda mnogi od vas prate. Pa smo hteli da kroz jedan malo detaljniji razgovor obradimo ceo ovaj fenomen koji je fundamentalno promenio i naše konzumiranje medija i sadržaja, i učenje i mnoge druge oblasti života od kojih to možda ne bismo očekivali u trenutku kada su trojica drugara postavili video kako jedan od njih uz osmeh komentariše slona. Siguran sam da će vam biti zabavno i interesantno i korisno, tako da uživajte u ovoj epizodi.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: E pa Kojote, dobro mi je došao ponovo. Prošlo je dosta vremena. I svašta nešto se zanimljivo izdešavalo u tom periodu. Između ostalog postao si kolega podkaster. Uf, što je onako, moram da priznam…

Aleksandar Ašković: Užas. 

Ivan Minić: Ne, meni je drago. Ja redovno slušam vaše podkaste. 

Aleksandar Ašković: Opa. 

Ivan Minić: Ti snimaš Buckast podcast, on je menjao format, ali sad ste uglavnom ti i Luni. Menjao se broj ljudi, ali da, da. Uglavnom ste ti i Luni. 

Aleksandar Ašković: Menjao se broj ljudi.

Ivan Minić: I ja tako s vremena na vreme napišem Luniju da ga mnogo volim i da je i meni teško. Svakako, ako vam se Kojotov humor sviđa, slušajte Buckast podcast, to će vam biti otprilike jednom u dve nedelje nekakav mali ventil koji će vas nasmejati, gde se uglavnom priča o popkulturnim temama, ali i učenim temama…

Aleksandar Ašković: Čega se dohvatimo realno. 

Ivan Minić: Ne priča se o ovome o čemu se priča ovde toliko, ali zabavno je, šaljivo je. I uvek imate neke super zanimljive goste kada imate goste, tako da… 

Aleksandar Ašković: Luni to hendla jako lepo. Ja ponekad predložim nekog gosta, Luni kaže da, da, važi, i dovede svog koji je bolji. Ali mi volimo te neke, da kažem, fringe, ajde. Neobične goste je prava reč. Sad smo imali neke cosplayerke koje su isto interesantne, i ono, imali smo pre godinu dana drag queen koja je došla full drag, obučena, šminkana. To mi je bilo isto jedno od boljih podcasta. Imamo, da, imamo zanimljive… Zovemo neke naše poznanike i prijatelje koji se bave nekim zanimljivim poslovima, pa je onda i zanimljivo. Tako bar nama kažu ljudi koji nas gledaju. Ja nekako delim moje Buckast podcaste po tome da li su meni zanimljivi ili meni nisu zanimljivi. To je bukvalno ova varijanta. A ako je ono što je meni zanimljivo, zanimljivo i ljudima koji nas gledaju, super, ako nije, šta da radimo? 

Ivan Minić: Uglavnom, svakako ima dosta zanimljivih gostiju, ima dosta zanimljivih priča. Ljudi su prilično iskreni, neposredni, direktni, autentični u tome kad pričaju sa vama, zato što prosto i vi stvarate takav razgovor. Vi imate vrlo zanimljivu dinamiku, odnosno manje više se konstantno svađate oko nečega, ali to je simpatično i smešno, to nije ozbiljno. Definitivno jedna lepa limunada u ovo vreme kad nam je svaka vrsta distrakcije tog tipa više nego poželjna. 

Aleksandar Ašković: Baš to je i bila neka namera, inicijalna ideja moja, s kojom sam muvao ljude da budu u mom podcastu, a to su bili Ćosa, to jest Ćosić, Goro Bugunović, Vladimir Raković, Luni i Aleksandar Ašković, uf, kako to zvuči, bila je kao, nas četvorica da sednemo i to je neka bleja, mi sad pričamo što bismo pričali na bleji. Na žalost ovo što se zove, ja mislim da je veliki problem to što ja sam isti i na bleji i u podcastu, a njima ipak to oko javnosti koje je usmereno ka njima malo pravi zadršku, što je normalno, što je vrlo normalno. Ja sam taj koji je problematičan i onda jednostavno Ćosa nije imao mogućnosti vremenskih i ovakvih i onakvih, na kraju krajeva čovek je rekao meni ne odgovara ovaj format, što je krajnje fer, i počeo je da se bavi svojim podcastom, Bogdan se vratio u Titel i sad se bavi oslobađanjem Srbije, ja bih tako to nazvao, pozira za našeg brata, a ja i Luni smo ostali da držimo stražu i za sad nam ide okej. Dogurali smo tri i nešto hiljada subscribera, što je, tako kažem, jedna baš tužna priča za čoveka koji se bavi YouTube SEO-om, što je samo dokaz da bez obzira koliko je dobar SEO, ako sadržaj nije dobar, ne možeš se probiti. 

Ivan Minić: Ja znam, ja uvek volim da kažem da par hiljada ljudi je i dalje vrlo značajna količina ljudi, vi se bavite ponekad i mainstream temama, ali zapravo većina tih tema su svojevrsne subkulture, niše i slično. I to je za one ljude koji su radoznali, koji žele da nauče nešto novo, a mi kad bismo imali malo više radoznalih ljudi u ovoj zemlji, gde živimo, sve bi bilo dobro ovde. Bili bismo makar Češka, ako ne Švajcarska, ali dobro, sada… 

Aleksandar Ašković: Znaš kako, radoznalost ubijaju od osnovne škole, ne znam kako je sad, ali kad sam ja bio mali, deca, tad je radoznalost baš bila poprilično, kako da kažem, loše se gledala u školi. Sad ne znam kakva su današnja deca, evo, nove generacije su me dosad prijatno iznenadile, a videćemo šta će biti sa ovima koji dolaze posle njih. 

Ivan Minić: Dobro, mislim da je jedna velika stvar koja se desila. Pričaćemo danas o dve velike teme. Te dve teme su YouTube kao fenomen koji traje 20 godina, evo, nedavno je bilo tačno 20 godina, i hoću da prođemo tih 20 godina i kroz to šta se dešavalo na globalu i na lokalu i kroz tvoju ulogu u svetskoj revoluciji, a druga tema je stand-up i to su, da kažemo, neke dve noseće teme, ali kao uvod u prvu možemo da se dotaknemo i toga da u naše vreme, iako si ti stariji 13 godina od mene, suštinski mi smo iste te generacije koje su manje više slično odrastale. 

Aleksandar Ašković: Ja sam se prišljemčio vama, budimo realni. 

Ivan Minić: Jeste. Tu postoji diskontinuitet u jednom trenutku kada pametni telefoni postaju dostupni svima, internet postaje dostupan svima i tako dalje. Jednostavno, pristup znanju je neuporedivo drugačiji nego što je bio pre toga, ali u naše vreme kada si ti imao samo tradicionalne izvore za znanje, znači, ili školu, obrazovanje, ili nekakve sekcije, dodatne nastave, po neku knjigu, časopis kojih je bilo vrlo malo, po nešto na televiziji gde je opet bilo malo sadržaja, malo kanala, ti sa tim što si radoznao, ako naletiš na nekoga ko je motivisan, našao si super meč, ako ne, ti samo praviš problem, jer to samo tebe zanima, a ne možeš da zadovoljiš svoju znatiželju na nekom drugom mestu jer je vrlo malo resursa. Sada, čak i ako dođe do tako nečega, ti apsolutno imaš, mimo obrazovnih institucija, čitav jedan milion puta veći svet u kome ti je, ako te zanima, manje više sve dostupno. 

Aleksandar Ašković: Znaš kako ja to volim da kažem? Ako želiš da gledaš bend u kome sviraju samo mali ljudi, da se politički korektno izrazim, i da sviraju heavy metal, na YouTube imaš barem pet različitih bendova koji sviraju taj metal, u kome su samo mali ljudi. Znaš, mislim, to je kao neka moja glupa fora. Hoću da kažem da ta eksplozija koju je YouTube doneo, ne samo znanja, nego samoizražavanja, promocije, predstavljanja, pa na kraju krajeva i mogućnosti da čovek uspe na tom YouTube-u i zaradi pare od njega, ta eksplozija je neverovatno transformisala naše društvo na način na koji ljudi koji su malo stariji to ni ne vide. Jer nekad, kad si hteo da budeš zabavljač, tvoj tradicionalni put je bio da nađeš nekoga na televiziji, da postaneš tamo neki komičar slaš voditelj, pričaš neke šale, ono, Bebe šou i tako te sitnice, i to je to. Sada toga više nema. Sada je to besmislen put za tebe. Sada gomila ljudi otvara YouTube kanale, Instagram, TikTok naloge, i kroz njih dolazi do publike, a onda tu publiku kasnije konvertuje, da li kroz žive nastupe, da li kroz to što reklamira neke firme, postaje influenser, ko će ga znati. I pri tom, ne moraš biti čak ni stand-up komičar, možeš biti samo zabavan lik. Znaš, ima gomila ljudi koji su humoristični likovi, koji razumeju humor i koji su napravili neke svoje, to čak nisu ni niše, napravili su neki svoj gathering, razumeš, da ih prati 100, 200, 300 hiljada ljudi zbog sadržaja koje izbacuju. Nama je bio, recimo, Ksavi, Viktor Savić, on je dečko iz Pančeva koji živi u Beogradu, koji je, on je želeo da bude glumac, pa nešto tu je zakočio, i on ima svoj Instagram nalog na kojem ga prati jako puno ljudi, gde on ima bukvalno glumačke zadatke, ljudi mu govore kao “ajde sad budi baba u prodavnici koja nema da joj vrate kusur” i on čovek se transformiše, jako zabavno i zanimljivo, recimo. I to je, recimo, nešto što nije bilo moguće ranije. Ranije da bi ti takvu vrstu humora izneo, od nulte varijante što je tebi smešno do varijante da postaneš popularan, da živiš od toga, trebalo je mnogo više vremena i truda. 

Ivan Minić: I postojala je mnogo jasnija struktura oko svega. Znači, ti ako si hteo da se baviš stand-up komedijom, mogao si to donekle da radiš na svoj način, posebno kasnije kad postaneš poznat, ali u startu postoji očekivanje. I ti ako ne odgovoriš na to očekivanje, vrlo su male šanse da ćeš u tom svetu da opstaneš. 

Aleksandar Ašković: Došlo je do demokratizacije zabave. Znači, to se desilo definitivno i sada svako od nas može da nađe ono što ga zanima. Recimo, ja na Instagramu uveče gledam neke mimove koji su bukvalno besmisleni, ali su meni zabavni. I to bukvalno ti da mali jolt dopamina, ono kao “o, a”, i onda nastaviš dalje. A jeste, majke mi, ono kao, ti kad si mi rekao pre ne znam ni ja koliko godina da ti uništavaju Instagram feed, kad taman si ga podesio, mačići, kučići i, recimo, ježevi ili kapibare, nešto tako sve…

Ivan Minić: Debele životinje, ljudi iz sveta sporta, nekoliko njih koje pratim, dobra hrana i lepe žene. 

Aleksandar Ašković: A dobro, ovo poslednje, to je ono kao svi smo za to, ali kažem ti, bukvalno sam bio u fazonu “debele životinje”, sam bio u fazonu “wait, what?”, i onda sam video one foke jadne kojima se ne vidi glava, razumeš, kao “da, je l’ ovo?”, i gomila tih i stvarno jeste smešno. I to je u stvari moment koji je jako zanimljiv, da ti imaš mainstream, mainstream šta god to značilo, mainstream zabavu, mainstream naloge, mainstream zabavljače, a imaš gomilu ljudi koji su u nekim nišama i zato što publika više nije Beograd ili Karaburma ili ne znam, okolina grada, nego je cela Srbija ili cela ex-Yu, ti sad imaš dovoljno ljudi koji te prate da možeš da živiš od toga. To je glavna promena koju nam je doneo YouTube i ostale društvene mreže. 

YOUTUBE KROZ GODINE

Ivan Minić: Ajde da se fokusiramo za prvi deo na tu priču o samom YouTube-u. Dakle, nedavno je bilo 20 godina od samog početka i, da kažemo, sve je počelo od nekoliko drugara i snimka iz zoološkog vrta.

Aleksandar Ašković: Ne, ne, nije. Oni su pravili dating sajt. Kao i svi koji su pravili bilo šta na internetu, moralo je da bude vezano za seks. Ali im je dating sajt propao. Propao im je, a oni su trebali da naprave platformu gde ti možeš da uploaduješ video o sebi gde ćeš se predstaviti, ko si, šta si, to im je bila logika. I pošto im je dating sajt propao i pošto su oni tražili neki video i nisu mogli da ga nađu, skapirali su kao “daj da mi to napravimo”, i tako su napravili platformu. Njih trojica su to objavili 2005. Prvi video jeste bio video u zoološkom vrtu gde čovek sebe snima i komentariše surlu slona, i ljudi vole da se zezaju da je taj video realno esencija YouTube-a. Znači baja koji je uzeo mobilni telefon, snimio sebe, napravio glupu foru koja je samo njemu smešna i taj video sada ima 30-45 miliona pregleda, ljudi dolaze da ga vide iz radoznalosti i tako to. I oni su to pustili u pogon, pustili su u alfi, pa je verzija beta eksplodirala. Oni su vrlo brzo imali tipa 30.000 korisnika dnevno, da bi nekog godinu dana kasnije imali milion korisnika dnevno, što je bila neverovatna varijanta. Dobili su i neke kapitalne injekcije od Sequoia Capital. I onda su dobili lika koji je bio CFO PayPal-a da im bude u bordu. I u nekom trenutku su nešto outsorsovali Google-u i Google je vrlo brzo skapirao da to ima potencijala. Nepunih godinu dana kasnije Google ih kupuje za 1.7, 1.6 milijardi. To je tada bila druga akvizicija Google-a i najveća njihova akvizicija do tog momenta. To je bilo šokantno da ti za sajt koji postoji godinu dana plaćaš te pare, svi su bili u fazonu “oh my god”. I onda kreće njihov uzlaz. 2007. godine YouTube aktivira YouTube partner program i počinju da se emituju reklame na videima i počinje da se deli profit sa kreatorima. I to je, ja mislim, bila glavna stvar koja je doprinela popularnosti YouTube-a jer je čovek mogao da zaradi od AdSense-a. I tada su stvarno bile jako lepe cifre. Mislim, nije sad nešto preterano ludo u odnosu na danas, ali je veća zarada bila. 

Ivan Minić: I prva stvar koja se dešava, a drugo, dešava se da infrastruktura postaje dovoljno dobra da ti taj video možeš da gledaš. 

Aleksandar Ašković: Tako je. 

Ivan Minić: Vrlo brzo nakon toga, te negde 2007. godine, video polako dolazi i na telefon. Ok, kući kad si na Wi-Fi-u ili negde kad si na Wi-Fi-u, ali možeš na prenosnom uređaju da pogledaš. 

Aleksandar Ašković: Ali možeš da snimiš nešto i da upload-uješ posle na internetu. Jeste, jeste. Znaš, iz tog perioda sam zapamtio neki mim gde lik gleda Washington DC kao “kako ovo funkcioniše”, a drugi mu kaže “druže, to nije ništa, kako ovo funkcioniše”, i onda logo YouTube-a. Kao, nikome nije bilo jasno kako YouTube pravi pare, a nije ih pravio. I da su tada troškovi servera bili astronomski, ali je Google tada jasno shvatio da im ne treba ništa osim korisnika. I u svakom slučaju, vrlo brzo su dostigli, ja mislim, par godina kasnije, i milijardu korisnika aktivnih, oko 2011. godine, i onda je došao Gangnam Style, koji je slomio internet, jer je toliko pregleda imao da nisu mogli da ih prikažu, jer su oni računali tada preglede sa četiri intidžera, pa su morali da pređu na šest ili osam. Sad stvarno lažem ljude, ali su morali da promene način na koji brojač radi da bi prikazao veći broj. I taj Gangnam Style, pre toga, izvini, pre toga je bila Nike reklama. Ta Nike reklama je bila prvi video sa milion pregleda i bila je prvi viralni video kad Ronaldo ili Ronaldinho, jedan od njih, pogađa prečku više puta. Da, da, i prima zlatne kopačke od sponzora. Ta Nike reklama je u stvari bila jedan od precursor-a kako bih to preveo. Ona je faktički predvidela koliko će YouTube biti bitan za industriju koja se bavi reklamama i ostalim varijantama. Znaš, imaš gomilu reklama koje nisu više za televiziju, nego su baš namerno napravljene za YouTube. Kao mini filmovi. 

Ivan Minić: Da, da, zato što tamo nemaš ta ograničenja. 

Aleksandar Ašković: Tako je, nema ograničenja.

Ivan Minić: Ovde ćeš ti monetizovati na televiziji, što se najčešće radi, jer tamo imaš tih 5, 7, 10, 15, 20 sekundi, ali ovde možeš da ispričaš celu priču, možeš da ispričaš iz više delova, možeš od toga da napraviš svašta. 

Aleksandar Ašković: Taj storytelling koji omogućava YouTube ljudima je nešto što niko nije očekivao. Niko nije očekivao. E, u svakom slučaju, kad je krenuo Gangnam Style, tada je YouTube stvarno postao planetarno popularan i poznat. I do tada je bio popularan i poznat, ali tada je baš eksplodirao i onda je krenuo astronomski rast. I u finansijskom smislu, i u bilo kom smislu, ljudi su baš u tom periodu zaradili jako velike pare od YouTube-a. Zato što je AdSense bio solidan, zato što su ljudi bukvalno bacali pare na YouTube. I dosta ljudi je tada napravilo i jako popularne kanale. Tada je, par godina pre toga, počeo i uspon PewDiePie-a, koji je bio prvi veliki zabavljač, stvarno prvi iskreno veliki zabavljač. Gomila ljudi koja se bavila YouTube-om u Srbiji, dobila je tu želju gledajući PewDiePie-a i neke strane YouTubere, ne da ih imitira, nego da proba da radi isto što rade oni. Tako da, znaš, to je onaj moment kad je YouTube krenuo. Ja sam YouTube otvorio 2009. godine, tada sam imao emisiju Kursor TV, i tadašnji partner Nikola Komadženić je bio u fazonu “treba nam mesto na YouTube-u da kačimo snimke”, ja rekao “treba, ajde otvori”. Nisam ja puno razmišljao, Facebook sam otvorio 2008. godine, isto za potrebe emisije tadašnje Game Over, gde smo radili predstavljanje Facebooka, kao “evo vidi, postoji nešto novo, hajde vam pokažemo kako to funkcioniše”, pa treba nalog, ok otvoriću nalog. I to je bilo, da kažem, neko moje prvo iskustvo sa YouTube-om i uopšte nisam razmišljao o tome kao o potencijalnom izvoru prihoda. Mi smo pričali kad su meni emisije, ono kao, se zove, kad sam se penzionisao, pričali smo mi 2012. godine o tome kako bih ja mogao da počnem da radim recenzije hardvera na YouTube-u i da sam tad to počeo. Ali, generalno gledano, ja nisam imao u sebi tu vrstu, kako ti kažem, mislim da sam ja malo ispalio. Ja sam radio Game Over i Kursor skoro 12 godina u kontinuitetu i već mi je to bilo preko glave. Ali kad sam 2015. godine rešio da počnem da strimujem igru World of Tanks, tada mi je logičan izbor bio YouTube, iako su svi išli na Twitch, jer sam ja hteo da strimujem na srpskom jeziku, nisam hteo da snimam na engleskom. Bilo mi je lakše da se zezam i šalim s ljudima na srpskom jeziku i znao sam da će moja magnetna ličnost lakše doći do izražaja. Tako da, ono kao, da, tad sam počeo da strimujem na YouTube-u, 2015. godine, YouTube je već bio etablirana platforma, već su pustili YouTube partner program za ceo svet, već su svi ljudi počeli da zarađuju od toga i to je već onda postao biznis, gde god dođe puno ljudi, to je prilika da napraviš biznis na neki način, mislim, zato postoje tržni centri i to je to. A YouTube je već u tom momentu bio druga najveća društvena mreža na svetu. 

Ivan Minić: Ali uvek ima taj problem, posebno sa ovim tržištima koja kaskaju kao što je naše, da od trenutka kad nešto postane mejnstrim, ipak mora da prođe neko vreme do trenutka kada tu može da se napravi nekakav osetan novac.

Aleksandar Ašković: Ja mislim da mi kasnimo tri godine za inostranstvom u smislu trendova na YouTube-u. To nije zato što smo mi glupi ili nešto drugo, nego što jednostavno nismo na izvoru informacija. Razumeš, recimo evo sad je bilo popularno neki likovi koji su pravili neku muziku koju su posle davali YouTube-u na korišćenje i na osnovu toga što su ljudi koristili tu muziku u shorts-ovima uzimali su solidne pare. I YouTube je to brzo provalio i bio je fazon aha, ne može više tako. Ali kad kažem brzo, mislim da je to trajalo nekih godinu i po dana. I ljudi su uzeli ozbiljne pare na tome. I to je taj momenat cele priče. Kao platforma je prevelika i sad ću napraviti paralelu. Mi smo bukvalno one male ribice koje čiste usta kitu. I kit generalno nema problem sa nama. Neće da nas pojede, ali on je kit. I njega mi ne interesujemo previše. Uvek će biti ribica koje će tek tu da mu čiste usta. I YouTube se prilično loše ponaša prema svojim korisnicima. Pogotovo onima koji su napravili karijere na YouTube-u. Gomila ljudi koje ja znam, što kao klijenata, kompanija, što privatnih lica, imaju, kako da kažem, jedan kao, kako on to meni… Znaš, ja imam, ne znam, dve i po hiljade, pet hiljada subskrajbera. Ja znam jednog sa 120-150 hiljada subskrajbera. To je ništa za YouTube. Mislim, Baka Prase je izgubio sve kanale, čak mu je zabranjeno da se pojavljuje na YouTube-u. Niko ne zna zašto. Postoje naravno sumnje. Nije jedini koji je tako prošao. Gomila ljudi je dobila takvu zabranu sa YouTube-a koji su imali po par miliona subskrajbera. Bottom line je da njih ne interesuju pojedinačni kontent kreatori. Oni naravno pričaju da ih interesuju i to je okej, moraju da imaju tu priču, ali u pitanju je zla korporacija kojoj su finansije jako bitne i to je to. 

Ivan Minić: E sad, dobro, u takvim sistemima možda ih interesuju neki pojedinačni kreatori ako su u nišama gde misle da im treba više sadržaja pa će na neki način to stimulisati. U principu, koliko ima ljudi koji imaju više od milion subskrajbera? Verovatno 10.000.

Aleksandar Ašković: Ne, više. U Srbiji je pre par godina bilo 250 ljudi koji su imali preko 100.000. Sada u ovom trenutku mislim da na svetu ima oko 100 do 150.000 ljudi koji imaju preko milion subskrajbera. Sve se promenilo 2018. i 2019. kad je Indija dobila jeftin wifi za 10 dolara. Tog trenutka je krenuo čuveni beef između PewDiePie-a i najveće indijske kuće koja pravi Bollywood filmove i gluposti i počeli su da se takmiče ko će imati više subskrajbera. Indijci su to shvatili lično kao neku vrstu nacionalnog projekta i uspeli su da prestignu PewDiePie-a iako je za PewDiePie-a tada radio kampanju i MrBeast koji je tada imao samo 5 miliona subskrajbera, kao i mnogi drugi YouTuberi. I to se pokazalo koliko u suštini te neke istočne zemlje iz Azije nisu bile prisutne na YouTube-u jer nisu imale tehničke mogućnosti, što ti kažeš telefon, internet, a to je sada tamo postalo uobičajeno, svi imamo pametne telefone sa kamerama i to je doprinelo takvoj ekspanziji sadržaja da ti nisi svestan. 

YOUTUBE U SRBIJI

Ivan Minić: Kad pričamo o tome, YouTube je postao igralište na kome drugi ljudi kreiraju sadržaj i objavljuju kako izgleda. Što se tiče Srbije, taj neki timeline kada su se pojavili prvi ljudi koji su se zapravo posvećeno bavili time, ko su oni, kako je izgledala njihova… 

Aleksandar Ašković: To je nešto što je jako čudno. Ja sam slučajno, ali stvarno slučajno, upao u tu celu priču oko Balkan Tube Festa koji je okupio tu prvu ekipu jutjubera koji su zablistali u Srbiji, koji su bili neka vrsta svetionika svim ostalim. Znači, taj prvi Balkan Tube Fest koji su organizovali, mene su zvali kao starog gejmera da držim štand sa arkadama, a ja sam pre toga, preko Dušana, zove se Dušan PCX, ja ne znam čak ni prezime, gospode bože, Srbljak, Srbljak, jeste, znači strašno. Preko Srbljaka sam upoznao Cileta i Kovalaska i još neke ljude, a među prvima su pravili SerbianGamesBL i Muđu. Baš sam prekinuo neki video, neko je dokumentovao kao Muđin uspon, imao je kada ima 300 subskrajbera, ima taj neki video kao kada je u fazonu “juhu, 300 ljudi me prati” i tako. To je još bilo negde 2011-2012. Oni su tada počinjali, 2011. i 2012, i to su bili čudni počeci, niko tu nije znao šta radi, većina je kopirala strance, radile su se neke igre kojih se sad niko ni ne seća, neke horor avanture i tako te gluposti. GTA nije još bio tako popularan, Minecraft isto i prva velika eksplozija dolazi kad su ljudi počeli da rade Minecraft. Minecraft i GTA su dve video igre koje su donele revoluciju jer ti odjednom nisi morao da ideš napolje da se snimaš, da praviš vlogove i ostalo, nego si mogao da sediš kući, imaš web kameru, snimaš se na kompjuteru, što tada nije bilo preterano komplikovano, bilo je malo nezgodno, i ti imaš video od 7-8-9 minuta, nebitno, i imaš neku zabavu. I to je dovelo do eksplozije. Tada se pojavio Muđa i SerbGamer, koji je promenio ime kanala, Muđa, mislim, promenio je kako mu se zove kanal, ne handle, handle mu je dugo vremena bio SerbGamer, pa je onda u nekom momentu, kad je moglo da se menja handle, uzeo handle Muđa. Srbija je tada bila ultra popularna. Bilo je gomila popularnih, tada je i Cile počeo da raste, on se bavio nekim stvarima kojima se niko drugi nije bavio, on je pokušavao da objasni tehniku i tehnologiju ljudima na jednostavan način i godinama su ga zbog toga prozivali kao da je amater i da ne zna šta priča, ali ja mislim da je on namerno pojednostavio celu priču jer se nije obraćao ljudima koji su se baš interesovali za hardver, nego je interesovalo ljude kako on gleda neki telefon, tako je i objašnjavao. A bio je dovoljno zanimljiv i zabavan da ga ljudi prate i dobar deo tih ljudi je bio u Balkan Tube Fest organizaciji. Ja sam upoznao te prve jutjubere. Recimo, jedan od najpopularnijih tada je bio Yasserstain i to je priča koja me mnogo zabavila. Meni je bilo dosadno, a deca u Sava centru su bila divlja, stvarno divlja. I onda se ja proderem: “Eno ga Yasserstain!” i onda 40 dece trči u tom pravcu, nema ga, nema ga tamo, onda opet deca trče u tom pravcu, i onda su došli organizatori i zamolili me da to više ne radim, neko će da pogine u stampedu. Baš je bilo neverovatno, bukvalno je izgledalo kao kombinacija Diznilenda, džungle i Survivora u isto vreme. 

Ivan Minić: Koje je to godine bilo? 

Aleksandar Ašković: To je bilo 2015. godine, tako je, 2015. godine je bio prvi Balkan Tube Fest, sećam se, ja sam se vraćao od Cileta kući u Pančevo, išao sam kod moje partnerke i devojke i pričamo na tu temu i on pun energije, pun svega, a ja sam uzdržano, dobro, okej, ovo možda neće da zaživi. Ja sam bio kao on, čovek u hajpu neverovatnom, pazi ko je tada imao 20 i nešto godina, ne znam, 23-24, organizovao je festival u Sava centru, ne znam, 5000 ljudi došlo, znači pun Sava centar. Ja sam uzdržano, ma nije ti to nešto, znaš, o tome se obojica smejemo i dan-danas, i kažem ja, ti ga gledaš i razmišljaš šta priča ovaj kojot, nije mi jasno, a ja sam bio u fazonu daj da mu odmah smanjim očekivanja. Tako da, jeste, bilo je super zabavno. 

Ivan Minić: Dakle, sa jedne strane smo imali masu ljudi koja je kontent kreirala tako što je snimala igrice…

Aleksandar Ašković: Snimala igrice, ne strimovala, strimovanje igara je došlo mnogo kasnije i gomila ljudi nije htela da streamuje, većinom su snimali neki segment, izmontiraju ga da bude bolji, zanimljiviji i onda ga objave.

Ivan Minić: Drugi deo priče su ljudi koji su pravili autorski sadržaj, ali malo kompleksniji, dakle nešto su snimali, montirali, pravili skečeve i slične stvari. To je negde trenutak kada ja zapravo postajem svestan toga da postoji čitav jedan paralelni univerzum. Sada imam previše godina, imam 27-28 u tom trenutku, 2013-14, i ja ni ne znam da postoji čitav taj jedan svet na koji mi je skrenuo pažnju čovek koji nas sada snima, koji je tad bio dete i koji je rekao: “Postoje ti neki ljudi koji prave nešto i imaju hiljade pratilaca, desetine, stotine hiljada pratilaca.” 

Aleksandar Ašković: Da, desetine i stotine, ne znam, deo njih je imao preko sto, jeste, jako mali broj je imao preko sto, jako mali broj. 

Ivan Minić: Ja sam to pogledao i meni to ništa nije bilo jasno. Prvo, nije mi bilo jasno ko su ti ljudi, kako ja ne znam za njih, ja sam ipak u tom poslu mnogo dugo i sve ostalo, a drugo, nije mi bio jasan sadržaj. Sadržaj mi je bio…

Aleksandar Ašković:  …jeziv.

Ivan Minić: Pa stupidan. Međutim, na taj sadržaj su jako dobro reagovala deca određenih uzrasta. Pa sad, za onaj neki sadržaj sa pevanjem jako mala deca i sve, ali ovo je neki skeč sadržaj koji je pravljen za decu u osnovnoj školi. Deca u osnovnoj školi su dobro reagovala na njega. Tad smo imali, ako se dobro sećam, u tom trenutku, da kažemo, možda i najpopularniji kanal je bio Nick Detronik i Mama voli bebu i sve što je bilo oko toga, svih tih x pesama koje je on napravio i dan-danas pravi čovek. I to je, da kažem, trenutak u kome ja postajem svestan da je to mejnstrim.

Aleksandar Ašković:  Pa nije bio mejnstrim, znaš, to je druga stvar. Dobro si rekao, jutjuberi postaju mejnstrim samo kad im se desi nešto loše, onda osvanu u novinama. Pa okej, razumeš, ne prate. Hoću da kažem, osim Bake Praseta, koji je uspeo da preskoči iz tog jutjuber u mejnstrim zvezdu, čak ni on nema u novinama redovno. Znaš, ti uvek imaš “Slavica Ćukteraš ima novu devojku”, “ima novog dečka”, “Darko Lazić se razveo od žene”, to ti je mejnstrim, razumeš. 

Ivan Minić: Ali ajde da posmatramo mejnstrim iz jednog malo drugačijeg ugla, a to je: znaju ih i roditelji, ne samo deca, da prepoznaju brendovi, da i brendovi koji se obraćaju toj publici, koji žele da se pozicioniraju kod te mlađe publike, počinju polako da shvataju i uzimaju učešće u celoj toj priči. I to je negde ta 2015-16. kada se dešava prva velika saradnja. 

Aleksandar Ašković: Tako je, i za to treba reći stvarno pohvala Voji Tico Koli koji je tad prepoznao značaj toga i jako mudro komunicirao s tim ljudima. Znači, nisu bili u fazonu “mora ovako”, nego su bili u fazonu “evo ovo je proizvod, stavite ga u skeč, stavite ga u video”, ali nemojte da budete u fazonu “jako znači kao pijte Fantu”, nego kao to je cool. Fanta je tu i Fanta je tu pokidala te godine, prodaja je skočila za 18%, oni su dobili neke silne nagrade, zasluženo, na IAB-u. Telenor je sledio njihov primer, počeo je da izbacuje neki sadržaj sa influencerima, to jest sa jutjuberima, i to je sve jako brzo krenulo i zakotrljalo se, i odjednom su se pojavile neke jako velike pare za ljude koji su bili jako mladi. I to je dovelo do nekih problema, jer više to nije bio hobi, nije bilo nešto što ti radiš jer to voliš i uživaš u tome što te ljudi prate, nego je postao i biznis i posao u kome se dosta ljudi nije snašlo. I onda su se počeli pojavljivati neki ljudi koji su želeli da uspeju po svaku cenu i koji su krenuli da prave sadržaj koji nije baš bio najnormalniji. Ne znam kako da upotrebim tu reč…

Ivan Minić: Okej, pričaćemo detaljnije o tome…

Aleksandar Ašković: Ali to je, izvinjavam se što te prekidam, ta 2014-2015. i te prve saradnje su najodgovornije za eksploziju YouTube-a, jer su klinci skapirali, gomila klinaca je skapirala: “E, od ovoga može da se živi i ja hoću time da se bavim.” I onda je gomila njih otvorila YouTube kanale, počela da snima, i tad je krenula eksplozija skroz. Znači, Balkan Tube Fest i te saradnje su doprinele da ta kultura postane vidljiva svima i u mejnstrimu. To je 100% tačno. 

YOUTUBE MONETIZACIJA

Ivan Minić: Ono što je meni tu isto, da kažem, posebno interesantno, gledajući sa strane, jeste taj momenat da, naravno, pošto smo na tržištu koje je takvo kakvo je, a iz ugla monetizacije sadržaja prilično loše i skromno, neko ko bi možda u nekoj razvijenijoj zemlji i sa tih 50 ili 100 hiljada subskrajbera mogao da generiše nekakav novac koji bi mu omogućio da se posveti samo tome, ovde je to najčešće značilo da na nivou nekoliko meseci ti dobiješ možda 100-150 evra, za godinu dana možda kupiš objektiv, možda. A to pričamo o onih 10 najvećih. Kod ostalih je to više bila simbolična stvar koju vidiš nekad možda. I tu je ta diskrepanca: ako nisi interesantan sponsorima, moraš da tražiš alternativne načine. Jer koliko god produkcija bila dostupna, i svako od nas ima uređaj u džepu koji može da snimi vrhunski video, taj uređaj ako želiš da bude vrhunski košta 1000-1500 evra, a to nije nešto što možeš tek tako da nabaviš. Onda je na neki način, čini mi se, u jednom segmentu postala i igra bogatih, znaš, igra privilegovanih. 

Aleksandar Ašković: Da i ne. Znaš što se tu promenilo. To je jako zanimljiva stvar. Znaš, kad si rekao kao streamovali sadržaj, to je počelo da se streamuje tamo negde 2016-17, tako nešto. Ja sam počeo da streamujem 2015. i bio sam među prvima koji su streamovali na YouTube. Nije to bilo ništa komplikovano, nego kažem ti, ljudi nisu streamovali…

Ivan Minić: Dobro, ni internet nije bio adekvatan za to. 

Aleksandar Ašković: Tako je, milion stvari nije moglo baš sve da podrži, bilo je svega. Ali kreću streamovi polako i kreću donacije na streamovima. I to je nešto što je totalno dovelo do neke nove priče. Da ti sad ne moraš da ideš, lupo glupo da pričaš samo o ne znam čemu, nego možeš da budeš na streamu zabavan i da dobiješ neke pare. I to su u startu bile relativno male pare, ali su recimo neki bosanski jutjuberi tu kidali. Znači, to je neverovatno, u Bosni ljudi su dobijali takve donacije, ono kao 100-200 evra za noć, što je u to vreme bilo oh my god, znači to je baš bilo mnogo para. I onda ta ekipa iz Bosne, nisu se oni sad obogatili, nisu postali multimilioneri, ali su počeli da kupuju sebi kola, pa su počeli da snimaju svoja kola, pa su počeli da se lože na to, pa su oni skapirali: “Aha, znači ljudi reaguju kad ja kupim BMW koji je star ne znam 7 godina, dakle nov.” Ajde da vidim šta još mogu. Tad su počeli da se nose satovi, tad su počeli… E i to je, da kažem, taj neki drugi talas kada su faktički ljudi na YouTube-u, to jest određena ekipa na YouTube-u, počela da gleda YouTube kao posao i da postaju neka vrsta javnih ličnosti, samo što su bili fokusirani na svoj fanbase koji ih je pratio na toj platformi. Nisu se gurali, slali saopštenja za novine i tako to. 

Ivan Minić: Ja znam isto neke primere iz tog perioda koji su prilično lepo profitirali i od pregleda i od svega ostalog, i od streamova, jer su bili fokusirani na publiku u dijaspori i imali su, naravno ne dominantno, ali recimo 30% svoje prilično velike publike iz dijaspore, što je značilo i tu cenu pregleda, a i to da ljudima nije problem da doniraju neki sitan iznos, a nama taj iznos nije uopšte sitan. I onda se napravi sinergijski efekat toga svega i imamo situaciju da to nešto što je bio hobi i zabava i za mnoge je to bio nekakav ventil i kreativni… 

Aleksandar Ašković: Džeparac, moglo je da bude džeparac.

Ivan Minić: Ali da to onda postaje obaveza u pravom smislu te reči. Obaveza je prema publici uvek, ali jedna stvar je kad imaš obavezu prema publici, a druga stvar je kad imaš ugovor. 

Aleksandar Ašković: Pa ne samo ugovor, ti si, ne znam, u nekom momentu shvatiš da ako streamuješ 7 dana nedeljno, dobićeš sigurno više para nego ako streamuješ 3. Znaš, to je ono, ekologija, a niko ne zna kako izgleda strimovati sedam dana nedeljno. To izgleda jednostavno i ovako, znaš, to stvarno… i niko ne staje tu, teško, sediš i pričaš, ume da bude prilično nezgodno. Ja sam strimovao dugo vremena i, ovaj, ti strimuješ četiri, pet, šest sati, a ljudi strimuju i više. Ovaj, baš se umoriš. Ne znaš šta ti pričaš, nego umoriš se jednostavno, interakcija, paziš šta radiš u video igri, gledaš šta se dešava na kanalu, uvek ima ljudi koji dođu da te provociraju i prozivaju. Meni to je bilo interesantno, ja sam solidno loše igrao tenkove, mislim, trudio sam se, ne mogu da kažu da se nisam trudio, ali sam igrao, nisam bio najbolji igrač, daleko od toga, ali su me ljudi gledali. Ja sam bio zabavan i užasan. Znači, kada kažem užasan, stvarno užasan. Ja sam smatrao da, ako ti mene prozivaš u mom četu, da je ono otvorena sezona lova i onda, kao, znaš šta, ja ću da ti kažem šta me ponese, a ljudi su zbog toga dolazili. Meni su gomile ljudi pričale da me nikad nisu gledali kako igram tenkove, nego igraju tenkove i puste mene u pozadini i slušaju šta ja pričam, razumeš, ono kao, i grinduju tenkove i tako povremeno se, ono, kao alt-tab-uju kad krenem da se smejem, nekako su nešto ubili ili tako nešto. Nekako su nešto ubili. Nekako su nešto ubili. Nekako su nešto… nešto drugo. Ono što je meni bilo interesantno, recimo, postoji jedan domaći jutjuber, zove se Toni Toni, mislim da tad, ako nisam zaboravio handle, baš on. On je čovek koji je, ono, kao, strimovao samo za inostranstvo, snimao, znači, ono, kao, samo na engleskom. On je bio među prvim ljudima koji su dobili, ono, milion subskrajbera na Jutjubu, znači, tipa u prvih sto je bio, prvih hiljadu, stvarno ne znam tačno, ni bitno u ovoj priči. On je, recimo, jako lepo zaradio od AdSense-a zato što su njega gledali većinom Amerikanci. On je snimao Garry’s Mod tada, ja mislim, i on je to posle pokušavao. Znači, ono, najveći problem sa jutjuberima je što u momentu kad se umore i kad se spale, a to se desi posle par godina, 80% ljudi jednostavno ne može da izdrži taj tempo stvaranja, kreiranja sadržaja. Spale se ljudi. On je morao da napravi pauzu i kad se vratio, nije više mogao da postigne te preglede kao nekada. Ljudi su odrasli koji su ga gledali, izgubili interesovanje, promenili se, i taj zli algoritam na koga svi zavisimo jednostavno nije mogao da ga izgura tamo gde je on želeo, i to mi je dosta zanimljivo. I imaš gomilu takvih varijanti da imaš kanale koje imaju gluposti, milion, dva, tri miliona pregleda, ljudi dan-danas izbacuju na njima neke videe, i ti videi donose tri, četiri, pet hiljada pregleda, ne više. Neki drugi videi im se gledaju, da, neki stari videi im se gledaju. I to je nešto, u stvari, što YouTube ima, što ostale platforme nemaju. I da, to uvek i kažem u svojim predavanjima, a to je mogućnost da lako nađete sadržaj koji vas interesuje kroz ključne reči. Ja imam gomilu svojih, ono, kao, videa na mom kanalu Kursor TV, da sam igrao World of Tanks, gomila je dan-danas gledana, dođu ljudi da se podsete tih starih dana, da se smeju malo, znaš, ono kao, znaju neki stream, zapamtili su kako se zove, ukucaju ga, YouTube već zna u istoriji kakve situacije, izbacim 5-6 varijanti među njima i tako im treba, i oni, ono, kao, uzmu da gledaju, komentarišu dole, ono kao: “Brate, ajde još neku partiju”, i tako to. A tako je kod mene koji sam mali, šta imam, 20.000 subscribera, to je ništa. Šta mi ješ, koliko imam, 100.000, 200.000, 300.000 ljudi koji su odrasli uz njih, koji su… to je kao, ja to definišem kao pesma uz koju si se prvi put poljubio, da, evo i koje. To je tako neka varijanta. 

Ivan Minić: Ima i taj moment, ono, kad dođeš na neku pesmu koja je objavljena pre 15 godina na YouTube-u, i ono, komentari koji je kao: “2025, jesam li jedini koji ovo slušaju?” 

Aleksandar Ašković: Tako je, to ti pričam. 

Ivan Minić: Siguran sam da to, da kažem, ono, može da ima svoj dugoročni život. 

Aleksandar Ašković: Ja mislim da Serbian je obeležio gomili… ono, Serbian i Muđa su obeležili gomili dece detinjstvo, gomili njih. Pa, ono, to su bili super zvezde tada, cela, takođe, ne samo oni, mislim, oni su mi prvi na pameti, ali imaš gomilu jutjubera domaćih uz koje su klinci odrasli, da niko nije znao ko su oni. Znači, ono, kao ćale i keva, nisu shvatali intro za YouTube, nisu znali šta deca gledaju, a klinci su… i to su klinci gledali na odmorima, u školi, šerovali međusobno, to je od usta do usta. 

Ivan Minić: I tako danas imamo mnogo drugačiju situaciju u smislu da su, ne danas, samo prethodnih godina, da ti sad imaš i neke kobrendirane proizvode, da mnogi jutjuberi imaju svoj merch koji se prodaje, pa ćeš sresti klince koji nose taj merch i slično. 

TRENDOVI NA YOUTUBE

Ivan Minić: Ali hajde da probamo da napravimo jedan presek koji isto mislim da je jako važan, a to je kako se trendovski razvijala stvar, ali ne u smislu toga šta su kreatori smišljali, jasno, nego šta je to što je YouTube gurao kroz vreme, šta je to što je YouTube tražio od kreatora kroz vreme. 

Aleksandar Ašković: To je jako zanimljivo pitanje. Na početku oni su bili, totalno, samo aplaudujte nešto, razumeš, ono, njihov neki prvi tagline je bio, ono, kao, “prozor u svet”, ono, kao, “broadcastujte sebe”, “broadcast yourself”, pa su taj prozor u svet maknuli, pa je ostalo samo “broadcast yourself”, i dugo vremena je tako bilo. Onda su u nekom trenutku ukinuli kategorije. Kategorije su postojale na početku da bi algoritam mogao da funkcioniše, šta ti interesuje. Mislim, i dan-danas postoje kategorije, ali nije to više tako, ono, kao da kažem, zanimljivo. I onda su počeli da pokušavaju da monetizuju YouTube, koji i do dan-danas traje. Recimo, u nekom trenutku uveli su da imaju dve reklame, jedna iza druge, kao, eto, odgledaš dve reklame, nemaš reklama sledećih, glupost, pet minuta, ono, ja mislim da je bilo jedno dvadeset peticija koje su imale po nekoliko miliona potpisa, ono, kao: “Neeee!” Tako da, to je to. Onda su, ono, kao, počeli da promovišu YouTube Go. Šta je YouTube Go? To niko nije znao. Onda da bi, ono, kao, napumpali Google Plus, onda su vezali sve komplet za Google Plus. Znači, i kanale i komentarisanje i naloge. Znači, ono, kao, moraš Google Plus nalog. To je bila neka njihova društvena mreža i ljudi su kao: “Moram? Moram?” Da bi na kraju, onda, ukinuli ceo Google Plus. Ali, čak i ako je ukinut, većina kanala koji se otvorila u to doba, nama je Google Plus faktički u ovoj nesretnoj adresi, jer jednostavno, samo je, ono, kao, prekinut je, ugasili su pristup, mreža postoji dalje ispod. Da bi onda sa dolaskom TikToka pretrpeli najradikalniju, ono, kao, promenu. Znači, YouTube je uvek bio, da tako kažem, long form video. Znači, uvek su gurali tu neku varijantu 3 do 5 minuta. To je bio neki sweet spot za ljude. Moglo je i manje, daleko od toga da nije. Ovaj, se zove, moglo je i duže, daleko od toga da nije, ali to je bio sweet spot.

Ivan Minić: Imao si i neku stimulaciju ako je duža.

Aleksandar Ašković:  Jeste, imao si stimulaciju kad si bio duži od 10 minuta. Mogao si da staviš gde ti želiš reklame, to je, na svaka 2 minuta maksimalno može da se okrene reklama i to je to. I ljudi su onda pravili videe koji su 10 minuta i jednu sekundu, se zove, i tako to. Ali znalo se, otprilike, ako praviš videe, 3 do 5 minuta je to neka varijanta. I onda se pojavio TikTok koji je imao one svoje čuvene, ono, kao, kratke videe koji su nešto trajali 10 sekundi, pa 15, pa minut, pa sad već traje koliko god hoćeš. I YouTube je bio šokiran. Mislim da je Google i YouTube, da je cela američka korporativna kultura bila šokirana šta im se dešava. Oni nikad nisu doživeli da aplikacija koja, ono, dolazi van Amerike, tako dobro prođe u Americi. I to je bila najveća promena koju je YouTube odradio. Oni su uveli shorts-e. Znači, oni su i pre toga imali neka eksperimentisanja sa nekim storijima, da si ti, kao, mogao da odgovoriš korisniku, da mu odgovoriš kroz video. Znači, ja snimim video da odgovorim nekome ko je govorio na moju storiju. Neće da se desi. Znaš, ono, kao, imali su, ono, kao i neke varijante, imali su kao Inbox, su imali, mogao da pošalješ poruku drugom kreatoru, pa su i to ukinuli. Došli su, eksperimentisali, ali core functionality nisu dirali dok nisu došli shorts-i. Core functionality je bio video da bude zanimljiv i zabavan i to je to. Samo to ti treba. Kad su došli shorts-i, promenila se core functionality YouTube-a. Sada si imao totalno novo. Znači, shorts-i su ti kao nova aplikacija, samo što su u YouTube-u. Imaju svoj feed poseban, koji kad uđeš unutra i kad, ono, gledaš, on ti servira video na osnovu toga šta si ti gledao, šta li misli da ćeš gledati i tako dalje, tako bliže. Ali to je nezavistan feed od onoga što ti gledaš ovako. Dodiruju se oni u smislu da su slične teme i ostale stvari, ali ja, recimo, potpuno glupo, posmatram Warhammer 40k univerzum i onda ja kad uđem u shorts, meni je većinom Warhammer 40k i Kill Tony, ono, kao isečci sa nastupa ljudi koji nastupaju i, ono, Kill Tony skoro 70-80% tih videa. Zašto? To je ono što ja gledam. E, tako da, to je najveća promena koja se desila, i 2019. godine desio se COP Act – gomila NGO-a za zaštitu dece u Americi su kolektivno tužili YouTube jer su dobili informacije da namerno targetiraju decu i da im namerno serviraju sadržaj za njih, na kome takođe idu i reklame koje nisu namenjene za decu. I onda je američko pravosuđe tužilo YouTube i onda je tu bila neka silna ujdurma, i oni su se nagodili za neku solidnu količinu para. I tad je YouTube bukvalno podelio sebe na YouTube Kids, gde su sadržaji za decu i gde su reklame poprilično retke i uopštene, i ostatak YouTube-a koji je za sve nas koji smo kao malo stariji, i gde mogu da budu normalne reklame. I svako mora da kaže da li je taj video namenjen deci ili nije. Ako je namenjen deci, gube se komentari, ne vidi se – ja mislim – gube se komentari, ne preporučuje se taj video u feedu, nego moraš da dođeš na taj kanal i tako i tako. I to je dovelo do pada jedne industrije koja je bila namenjena kreiranju zabave za decu. Kada kažem industrije, mislim da je ne na hiljade nego na stotine, možda čak i preko milion ili dva miliona ljudi živelo od YouTube-a praveći sadržaj za decu, jer su deca gledala jednu te istu pesmicu milion puta, a servirale su se reklame kao za odrasle ljude. 

Ivan Minić: Ja pratim preko prijatelja koji imaju decu taj momenat da zapravo postoji ogroman market gde su s jedne strane to pesmice, klasične pesmice sa nekim simpatičnim animacijama i slično, s druge strane to je nekakav igrani program gde je neko napravio neki studio, kulise, šta god, to je neka kuća, znači bukvalno na nivou nekog igranog programa BBC-ja koji je bio pre 20 godina. I gde je suštinski stvar u tome da se ili uopšte ne komunicira na nekom konkretnom jeziku – muzika i kao i u a i to – ili postoji voiceover na jeziku, ali to znači da je voiceover, pa može da imaš 16 voiceovera za 16 različitih jezika, da ti istu stvar iskoristiš. Odnosno, koliko sam ja to video i gledao i koliko možeš po fizionomiji negde da pretpostaviš, dobar deo tih ljudi nisu u Americi – to su neki ljudi koji su videli u tome priliku. Pa sad da li je to neka Rusija, Češka, Indija, Indonezija, šta god…

Aleksandar Ašković: Indija, vidi. Znači, ja sam bio umešan – umešan to zvuči kao da sam sa Kriletom nešto radio, uhu – ovih se zove, da sam u nekom kriminalu bio. Ja sam radio tada, ovih se zove, neki sadržaj za decu. Znači, ono kao, izbacivali smo jer je to bila lepa zarada. I onda smo shvatili da su se pojavili videi u kojima su Indijci koji su kupovali imena Batmana, Supermena, Elze, i onda su pravili neke jako čudne videe. Jako čudne videe. Kad kažem jako čudne videe, znači ono kao Elza pojede, ne znam, Batmana i onda ga posle, sad izvinjavam se gledaocima, isprdi u obliku nekih balončića. A to je bilo najmanje bizarno što smo videli, a bilo je mnogo bizarnijih stvari. 

Ivan Minić: Nisam video takve stvari…

Aleksandar Ašković: Ne, ne, ne – ukinuli su ih. Ne, ne, ne. YouTube je, kad je to do YouTube-a došlo, posle recimo 6–8 meseci kad su ti videi počeli da već budu viralni, YouTube je tad ekstremno agresivno reagovao. Srećom su one moje priče koliko imaš, što se sklanjaju, nebitno, i pobili su sve te kanale. Bukvalno ih je, ono, kao, došao jedan dan i samo srušio sve – community strike, community strike, community strike – i ćao, ćao, ćao. Ali da, ljudi koji su, ono, kao, znaš, tebi pravljenje YouTube videa nije skupo, pogotovo, ono, kao u ovim zemljama koje si pomenuo, a tamo je dolar mnogo veći nego ovde. A ono što sam hteo da ti kažem, što sam zaboravio, je pitao si me šta je još YouTube promenio. Oni su 2011. godine, ja mislim, prešli da rangiraju videe umesto po broju pregleda – po watch time. I to je najveća promena koja je zadesila YouTube od početka osnivanja, i jedna od najboljih i najgorih, kako god hoćeš. Jer su tada počeli ljudima da se serviraju videi koje dugo gledaju. I odjednom je došlo do promene. To je jedna šokna varijanta – više nisi pravio video koji je bio minut jer znaš da ljudi neće to dugo da gledaju, a treba ti što više pregleda, pa onda praviš kratke videe. Tad su počeli ljudi da prave dugačke videe, tad su ljudi shvatili: aha, okej, pa ja sad mogu da napravim video od 8–10 minuta. I tada je na YouTube-u zaživela ta kultura long form videa, koju i danas imamo, sa podcastima i s ostalim stvarima. Mislim, Joe Rogan je napravio jedan od najvećih podcasta na svetu. On je na YouTube-u napravio karijeru, a to ćemo se dotaći posle kad budemo pričali o stand-upu. 

POTREBAN SVAKODNEVNI UPLOAD 

Ivan Minić: Isto, jedna stvar koja, da kažem, dolazi u nekom trenutku u vremenu, meni se čini pre nekih možda 8 godina, ali ti ćeš me ispraviti, jeste forsiranje daily upload kreatora. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, da, to su svi koji se bave YouTube-om profesionalno shvatili – da što više sadržaja ubace, to bolje. Jednostavno, tako je. To je kao kombinat za pravljenje, ono, kao, videa, što bi rekli neki moji poznanici u šali, i to je istina. Taj daily upload – na tome su ljudi pravili kanale. Znači, pravili kanale – znači svaki dan video. Nebitno je kakav, nebitno je, i ne mora biti snimljen tog dana. Ne mora biti snimljen tog dana, ali mora da imaš jedan video dnevno, razumeš? Sad, kad su pravili shortse, to je otišlo u novi nivo. I zato je problem i za YouTube, i za Instagram, i za TikTok, i za sve te mreže da se probiju amateri koji se ne bave full-time time. Jer zahtev od njih, algoritma, da bi postali relevantniji, je da izbacuju enormne količine sadržaja, što nije lako. Ti treba da smisliš, da snimiš, da izmontiraš i da, onako, objaviš to – baš onako. To izgleda ljudima kao, eto, on je sad seo, tu našto ispričao – nije, druže. To traje. Za svaki minut snimljenog materijala, ti imaš od 3 do 10 minuta snimanja. 

Ivan Minić: Naravno, zavisi sve to, i sve to deluje lako i prvih 30 puta je lako. Tako je. Jer si ceo život razmišljao tih prvih 30. Tako je. Šta radiš na 120. danu?

Aleksandar Ašković:  Da kapiraš. Kradeš. Kako kaže, ono, kao, naš veliki idol Vej Jelić: “Nemoj da kradete, kraduckajte.” Tako je. Već – inspirišite se. Bravo, bravo. Ja, inače, citiram Pabla Pikasa, i to je njegovo, išao je za Napulj na listinu, rekao je: “Veliki umetnici stvaraju, a najveći kradu.” Tako je on rekao.

Ivan Minić: “Good artists copy, great artists steal.” 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. Ja sam bio u fazonu: vidi, ako Pablo Pikaso to kaže, što bih se ja bunio? Idu i kopiraju strane YouTubere sa nekim, onako, twistovima koji su za naše podneblje.  U jednom trenutku si imao gomilu videa “proveo sam 24 časa”, pa onda u prodavnici, u šumi, na benzinskoj pumpi, znaš. I onda se dešavalo da je jedan dečko bio u Lidlu 24 časa, i onda su ga uhapsili pošto je bio u Lidlu nekih, lupam gluposti, 9 sati ili 10 sati, i ovi su pozvali, razumeš, ono kao, policiju: “Šta radi lik?” Snima se i priča non-stop, razumeš, u Lidlu. Bili su u fazonu: “Da mi rešimo ovo”, i kao, uhapsili su ga. Znaš, u jednom trenutku si imao, što kaže drugar, kaže: “Sad kad uđeš u Knez Mihailovu, imaš samo TikTokere koji postavljaju pitanja i strance, nema više ljudi.” Znači, i ti intervjui na ulici su došli, ono, kao, spolja. 99% stvari koje vidiš na domaćem YouTube-u su došle spolja, znaš. Jako malo ima nekih, kao, kako bih rekao, homegrown varijanti. 

Ivan Minić: Šta su, da kažem, osim ovoga što si već naveo, šta su još neke trendovske stvari koje su ostavile ozbiljniji trag?

Aleksandar Ašković: Uf…

Ivan Minić: Mislim, reakcije, okej, to mi prvo pada na pamet. 

Aleksandar Ašković: Da, da, da, vidiš, nisam razmišljao na tu temu, ali reakcije su… Gomila ljudi, zbog toga što mora da uploaduje daily videe, su pokušavali da što manje kreiraju sadržaj, a što više da to ide, nekako, da kažem, po automatizmu. I reakcije su temeljni način jer ti reaguješ na neki video koji je neko napravio – smeješ se, kritikuješ ga, vređaš, hvališ, nebitno je u celoj priči. I onda ljudi sa tobom faktički u tome učestvuju. Tako da, to je definitivno jedna od stvari. 

Ivan Minić: Mislim, tu ima i, ne znam, reakcije na to što kreiraju neki YouTuberi, ali i reakcije na neki sadržaj koji postoji sad – ali je to reakcija na utakmicu od juče gde se komentariše šta se dešavalo, pa tako svakog dana, ili je nešto drugo. Ali kao, taj format… 

Aleksandar Ašković: Znaš šta se desilo? Desila se atomizacija. Desila se atomizacija, da su sad ljudi počeli da ulaze sve dublje u niše. Pa tako imaš ljude koji, ono, kao, generalno gledano, ako vole fudbal – lupam gluposti, nek bude fudbal – a to je dosta velika niša. Pa u toj niši imaš, lupam gluposti, još jedno pet hiljada ljudi, od kojih se neki bave, ne znam, Premijer ligom, neki se bave, ono, kao, italijanskom ligom, neki se bave Beton ligom, razumeš, ono kao, tako da imaš, ono, svakakve te ljude. I ta atomizacija je onemogućila da se vide neki trendovi jaki. Muzika i eksponencijalni uspon muzike u našim životima zbog YouTube-a je, ja mislim, jedna od onih stvari koje su, ono, kao, dovele do promene. Jer smo mi nekada slušali muziku na radiju dok smo u kući, radimo, brišemo, šta god, kolima, a sad već neki slušaju YouTube i neke svoje mikseve koje su oni napravili. Mislim, ne pesme, nego mikseve sa pesmama. 

Ivan Minić: Isto što mi je vrlo interesantno. I ono, fenomenološki, čitao sam i čak mi pričali o tome, jeste taj moment da vrlo često ćeš videti da neko od naših izvođača ili neko od izvođača koji nisu globalno prepoznati ima ogroman broj pregleda u odnosu na možda neke od najvećih svetskih zvezda koji imaju značajno manji broj pregleda, i sad kao postoje dve priče: jedna je vezana za to da naši sponzorišu videe, kupuju preglede i sve ostalo…

Aleksandar Ašković: Ne, ne kupuju preglede, kupuju preglede, ne sponzorišu videe.

Ivan Minić:  A drugi deo priče jeste to, što je tačno i kad gledaš po drugim nekim statistikama, da jednostavno u najrazvijenijim zemljama ljudi ne slušaju muziku na YouTube-u, imaju Spotify ili nešto drugo od streaming servisa koje koriste. 

Aleksandar Ašković: Znaš kako sam ja to objasnio ljudima pre nekih par godina, bila neka rasprava na jednoj od ovih Facebook grupa za digitalni marketing i tu se povela neka priča o tome da li YouTuberi kupuju ili ne kupuju, i sad ja sam rekao da su kupovali i da neki kupuju i dan-danas. Ovo je uprošćena varijanta…

Ivan Minić: Samo jel pričamo o YouTuberima ili muzičkim izvođačima na YouTube-u?

Aleksandar Ašković: Muzičkim izvođačima na YouTube-u, muzičkim izvođačima i YouTuberi većinom ne kupuju jer nemaju para i njih ne interesuje da im video ima milion, oni žele da video ima milion – tako je, a muzičkim izvođačima to treba. Dakle, ovo je sad pojednostavljeno do maksimuma, ali fora je da se kupi dovoljno pregleda da ti video uđe u trending, i kad uđe u trending, onda zbog toga što gomila dece proverava trending redovno, taj video sam od sebe krene da raste. I to je bila, ono, ko varijanta jedno vreme. To sam im pokazao tako što sam uzeo Miley Cyrus, recimo, njena dva videa koji su imali lupam gluposti, ajde kažemo 35 miliona i recimo 28 miliona, i onda sam uporedio broj komentara kod Miley i broj komentara na nekim domaćim videima koji su imali sličnu količinu pregleda, ali su imali pet puta manje komentara. I ja sam bio u fazonu – vidi, sve znamo, ono kao, ljudima sa Balkana ali to da ne vole da komentarišu – to nije istina, znaš. I tu je poenta cele priče – ti po tome vidiš da su kupljeni pregledi kada je broj komentara i broj lajkova i dislajkova disproporcionalno manji nego kod nekih drugih videa. To je tako jednostavno videti. Mislim, nije jednostavno u situaciji kada ti kupiš, recimo, pola miliona pregleda, kada ti kupiš deset miliona pregleda.

Ivan Minić: I naravno, mislim, ne možeš da postaviš tu sad linearno nekakav odnos – naravno, postoje sadržaji koji izazivaju komentare, sadržaji koji ne izazivaju komentare, i kada objaviš organski sliku na Instagramu, slika koja je posebno lepa ili atraktivna će imati više svega u odnosu na drugu, ali ovde pričamo o nekim baseline-ovima. 

Aleksandar Ašković: Pa ovde pričamo o tome da znaš, recimo sad – sad ću da lupim, razumeš – Miley Cyrus na 35 miliona ima pet kila komentara, lupam gluposti, a neki domaći izvođač na recimo, ono kao, 42 miliona ima recimo hiljadu i po komentara – a ne ide, druže, ne ide, razumeš. I to je praksa koja postoji ovde, zašto? Zato što su domaći, ono kao narodnjaci, skapirali da gazda u Klangen Frantur Gufenbagenu ne zna, razumeš, ono kao da je ovaj kupio, a vidi – milioni dvesta, razumeš – i onda je to gazdi lakše da kaže – dođi, platim ti – pa znaš, tako ćemo, kako ćemo, i to je to.

Ivan Minić: Što se tiče same muzičke industrije. Ono što tu se pojavilo kao potreba jeste da možeš ti da objaviš bilo šta – sliku i audio – i to je, možeš to da radiš, ali realno, da bi mogao da pričaš, ono, reče, moraš da imaš spot, što je do 2010. bila prilično komplikovana i skupa stvar koja se radila za jednu, dve pesme, ako budu hitovi, maks, i to obično pokriva produkcija, ne pokriva pevač, a produkcije su bile vezane mahom za televizije, pa je to na taj način funkcionisalo. 

Aleksandar Ašković: Pa si onda imao gomilu spotova koji su snimljeni u TV studiju, znaš, ono, varijanta, ono kao, Baja koji se, ako kezi, razumeš, i svira klavijature koje nisu nigde priključene – to je ono, uobičajena varijanta, razumeš, nedeljno popodne, nastup u nedeljnom popodne koje se pretvori u spot – tako je, ali šta ćeš.

Ivan Minić: E sad, šta se tu dešava?

Aleksandar Ašković:  Uf, tu je došlo uludilo. Tu je došla gomila nekih klinaca koji su, ono kao, kad su fotoaparati digitalni postali jeftini i dostupni svima, i kad su gimbali, ono kao, faktički postali isto jeftini svima – hvala Kini – onda su se pojavili klinci, kad kažem klinci stvarno mislim ono kao deca od 20 do 30 godina u tom rasponu, koji fantastične stvari prave, bukvalno fantastične stvari prave. Znači, ono kao, snimi ti spot, izmontira ga, okači na svoj YouTube kanal, znaš ono, kupi ti preglede, sve ti odradi, sve ti odradi…

Ivan Minić: One stop shop.

Aleksandar Ašković: One stop shop – dođeš kod mene, druže, i ja ti sve završim. Sad, koji je to kvalitet, da li je to kvalitet koji je ono kao bio nekada – verovatno nije. Koliko je lošiji kvalitet? Nije toliko da će običan korisnik da primeti. I tu je isto došlo do te demokratizacije u smislu pravljenja sadržaja. Znači, nekada je to bilo – ljudi ti montiraju koji su ili završili, ono kao FDU, ili su barem išli na FDU, pa posle pekli zanat po nekim televizijama, a sad ti montira klinac koji, ono kao, gleda spotove na YouTube-u, koji, ono kao, gleda tutorijale na YouTube-u, koji je, ne znam, ono kao, to sve sam provaljivao, ili ako nije provaljivao, onda je to, znaš, ono kao, pokupio je sa petnaest stvari. Nemaš, pored FDU-a je možda prošao jedanput, i to je to. I ti spotovi nisu loši. Možemo mi da pričamo šta god hoćemo, ali ti spotovi nisu loši. Naravno, ne poštuju neka pravila – recimo, većina YouTubera radi jump cut, što je, kako ti kažem, na FDU-u – za to odsecaju ruke ljudima, razumeš, ritualno, pred svima. I onda taj jump cut toliko postane popularan da uđe u mainstream i da sad ljudi u fazonu – namerno prave jump cut da bi imali kao taj, ono, YouTube-ični moment. Oni su pravili jump cut jer nisu znali, a za vas sve koji ne znate šta je jump cut – to su kad imaš dva kadra koja se ne uklapaju i onda faktički kad završi se prvi kadar, krene drugi, ti se cimneš kad se promeni naglo nešto. A to nekad nije bilo tako. Tako da znaš, ta demokratizacija je uticala, sad svako može. 01:06:21 Ono što recimo nisam pomenuo je politika. Politika je na YouTube-u jako počela da dominira u poslednjih nekoliko godina, pogotovo u Americi. U Americi su društvene mreže oba puta bile zaslužne za dolazak Trumpa na vlast – prvi put Facebook i Instagram 2016, a sada podcasti – sto posto. Trump je bukvalno gostovao u svakom mogućem koji je hteo da ga primi u podcast. Da, Trump je došao da kaže dobar dan. Ne samo što je gostovao kod Joe Rogana, gostovao je i u Flagrant podcastu koji vodi Andrew Schulz, koji je isto komičar, gde su imali jednu cool priču. 

Ivan Minić: Meni on nije političar 

Aleksandar Ašković: Ma ne, on je zabavljač. Ne, moje lično mišljenje o Trumpu, poprilično je problematično, i nadam se da neću biti u pravu. Nadam se da kad se završi njegov mandat, da ću reći – uf, bio sam, ono kao, paranoični pesimista. Ne. Tako da to – to. Ali da, čovek zna da iskoristi mas medije, zna intuitivno, ima osećaj, ima taj što bi rekli.

Ivan Minić: I mislim da je mnogo važna stvar to što je on skapirao ono što, da kažemo, karijerni političari ozbiljni nikada neće prihvatiti – a to je da nije važno šta si rekao. 

Aleksandar Ašković: E to sam hteo da ti kažem – bukvalno to.

Ivan Minić: Znači, za dva sata više neće ni biti ok. Podsetiće neko s vremena na vreme, ali realno nije važno šta si rekao – samo zatrpaj sa još mnogo stvari. Prekrij to još…

Aleksandar Ašković: Daily upload, daily upload. On je pre neki dan, su ga pitali – rekli ste da ćete završiti rat u Ukrajini za jedan dan – i on kaže – pa jel’ vi ste svesni da sam se ja to kao šalio, da sam to rekao kao u šali, ako imam nameru da ga završim. Kao – možete završiti rat za jedan dan. Znaš, kao – vi ste glupi što ste mi poverovali. Kad je gostovao kod Andrew Schulza u Flagrantu, ja sam onako seo da pogledam, i ti imaš dva sata gde on stvarno zabavno priča, smeje se, šali se, ima svoj račun, na tuđi račun, to je to – i obećava neke stvari. Ali to su sve, kako ti kažem, ta neka opšta obećanja, razumeš – biće bolje, promeniće Ameriku – znaš ono, te varijante. Ništa nešto konkretno – nije on sad tu uzeo plan pa kao – u prvom danu ćemo da uradimo to, to, to i to, u drugom to, to, to – ne, ne, ne. I to je bilo super, gomila mladih je bila u fazonu – jeej. I to je ono što ja mislim da će početi da vam se dešava. Ja to predviđam već par godina, a to je da će se pojavljivati sada populistički nastrojeni, ono kao, političari koji će koristiti YouTube upravo za to. Kod nas imamo praktičan primer – Nemanja Šarović, koji je jako dobro to odradio, i njegovi lajvovi su bili nekoliko puta u trendingu. Znači, nekoliko puta u trendingu, lajv od četiri sata gde ga je gledalo od 20 do 35–40 hiljada ljudi u isto vreme. Znači, to je baš uspeh. Znači, ja ono pratim jako dugo ljude koji strimuju po YouTube-u, to je uspeh za ozbiljne YouTubere koji imaju po milion, dva subskrajbera, da neko takav sadržaj gleda. 

Ivan Minić: Imamo i tu situaciju, voleo bih da je ne preskočimo, zato što mislim da je fenomenološki važna iz jednog jako praktičnog razloga, a to je – pokaže ti da gotovo ništa od resursa ti nije dovoljno da napraviš nešto, a to je priča sa Balkan Info. Ne moramo da ulazimo u beskonačne detalje, ali možemo da primetimo da je to zapravo prva varijanta gde, ok, u startu nije bilo svaki dan, ali kasnije je došlo do toga da je svaki dan nekoliko sati intervju formata koji se ne zove podcast zato što nema dva velika mikrofona i nema distribuciju u audio, ali suštinski može da se zove podcast gde ti imaš – treba ti soba od 12 kvadrata i to je sve što ti treba, ono, neki telefon ili DSLR koji će da snima, bubice koje su žične i sve ostalo…

Aleksandar Ašković:  Red veličine 1000 evra i pegle i, druže, bez problema.

Ivan Minić: 1000 evra i podrum.

Aleksandar Ašković: Tako je – 1000 evra i podrum, a može i jeftinije ako treba, ali 1000 evra da bude onako normalno. Jesi, jesi, Balkan Info je fenomen, ja mislim isključivo srpski, nazvaću ga srpski-balkanski fenomen ću ga nazvati, razumeš? Ako smem da dam blagu kritiku, kao što je, recimo, ono kao “Elita” reality show, ali na balkanski način, tako je i Balkan Info, ono kao neka vrsta političkog podcasta, ali na balkanski način. I oni su jedno vreme pokušavali da budu ozbiljni, ali kad su shvatili da kad dovedu ludake to mnogo bolje prolazi, oni su bili u fazonu – ma daj, druže, koga god hoćeš – i onda su bukvalno proslavili ljude. Balkan Info je proslavio Miroljuba Petrovića, znači, tu mogu da se potpišem 100%, i to ne Miroljub Petrovića kao per se, nego je neko uzeo isečak iz gostovanja Miroljuba Petrovića, ono čuveno “5-5-5, ideš pod mač”, to je napravio klip od nekih, recimo, 4-5 minuta, taj klip je zabio u trending sam od sebe, i onda su svi išli, uključujući i mene, da vidimo ko je taj čovek, i onda je to samo krenulo da raste, samo krenulo da raste. I oni su imali potencijal da postanu ono kao jako ozbiljna… ne mogu da ih nazovem medijska kuća, to mi je neprijatno, ne mogu da izgovorim to, ali jednostavno nisu imali snage da to iznesu i otišli su u neku drugu priču. Mislim, ok, njihova stvar, ali su inspirisali gomilu ljudi. 

Ivan Minić: To da su bili inspiracija za mnoge – da. Zapravo, ok, nije baš nebitno kako sve izgleda, ali nek bude samo elementarno uredno i nek ne zvoni cela soba najviše na svetu i biće ok. 

Aleksandar Ašković: Teša je spavao za vreme nekih intervjua, druže, spavao je, morao je da spava čovek. Ali zaboravili smo podcast Inkubator, recimo.

Ivan Minić: Ok, ali oni su hrvatski fenomen i opet dosta kasnije su se pojavili.

Aleksandar Ašković:  Jeste, jeste – ali oni su uspeli da naprave nešto što niko ranije nije uspeo da napravi, a to je da dovedu neke ljude koji nisu bili margina. Kad kažem margina, ne mislim kao sirotinja u Bosni, nego margina mislim MMA, borci, komičari, razumeš…

Ivan Minić: Oni za koje nije bilo mesta na mainstream televizijama.

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je – a to su ljudi koji imaju super zanimljive priče, razumeš, super zanimljive priče. Znaš, ti kad slušaš neke doživljaje tih ljudi, ti si šokiran da je to živ čovek doživeo. I oni su na tome napravili čudo. 

SULUDI PODUHVATI ZA VIEWS

Ivan Minić: Toga je bilo u štampanim medijima uvek, zato što štampani medij ima mnogo prostora i ok, imaš naravno vesti i sve ostalo, ali imaš taj neki magazinski deo gde ćeš ispričati neku takvu priču. Na televiziji ti imaš sat i po svaki dan, ali imaš deset stvari koje moraš da kažeš, tako da za jedanaestu može da se desi da nikad nema. A ovo je top 25 – 

Aleksandar Ašković: tako je, tako je 

Ivan Minić: I onda si imao to i kroz TV autore, ali si to imao zahvaljujući tome što si imao Dušana i Dušana, Marko Žvaka, toga što je Kesić snimao svoje autorske sadržaje 20 godina pre, 20 godina na te teme, ili ponekad uz one neke late night radijske ili televizijske formate na obskurnim televizijama – nikada na mainstream televizijama. Možda da, uz Vanju Bulića na mainstream televizijama, ali samo kod njega.

Aleksandar Ašković: Da, da, Vanja je bio, Vanja je bio njihov preteča – jeste, jeste, Vanja Bulić, tako je, tako je, Crni biser – bravo, bravo, lepo si me to podsetio. Da, mislim, sve to postoji, znači nisu oni nešto izmislili novo, ali su bili prvi na tom mediju, među prvima, i bili su najuspešniji. Ja sam siguran da je bilo gomilu njih koji su to probali, ali nisu uspeli. Najveći problem za sve ljude koji su na YouTube-u je što ne razumeju da na YouTube-u ne možeš da nateraš čoveka da gleda nešto – ne možeš. Onog sekunda kad mu je dosadno, on će kliknuti X i da vidi šta ima dalje. I to je problem koji niko ne razume. Znači, svi imaju tu neku svoju svest o tome da su najbitniji, da su najveći, da su Bogom dani, znaš ono, kao, i to je to. Da se neko neko kaže – gledam tvoj podcast, ali nisam ga celog odgledao, izvini – ja sam u fazonu – druže, ti si kliknuo, pogledao si nešto, hvala ti, hvala ti. Ja ne mislim da sam zanimljiv čitavih sat i po vremena, razumeš. Ja se trudim da budem zanimljiv, ja aktivno pokušavam da kreiram sadržaj koji je interesantan, ali sam siguran da u nekom trenutku gomili ljudi to postane dosadno, predugo traje, imaju obaveze, razumeš. A neki su u fazonu – ne, sve će da se gleda, ne sme ništa da bude loše, to mora da bude sve da pršti, razumeš – što je bez veze, jer smo malo pre pričali o tome – daily upload – što više materijala, upload, što bolje. To je to. Znači, gomila pojedinaca i kompanija koji bi, ako bi usvojili taj mindset, imali bi mnogo više uspeha, mnogo manje bi bilo problema. Jer oni bukvalno polaze iz one najparanoičnije varijante – ovo će da nam napravi… neće. Neće. 

Ivan Minić: Zavisi, svako bira kako će da promoviše svoj brend. Vid, druže, i svako može da kaže – meni je ovo previše osetljivo, ja ne mogu da pokušam – posebno u varijanti gde je sve više sadržaja live, gde ne možeš da iskontrolišeš sve što će da se desi. Ima brendova koji super jašu na tome, koji su sebe izgradili na tome – tako je. Ima brendova koji nemaju odgovor na nešto tako. Znaš, kao ono što Red Bull radi, ono što GoPro radi – znaš, kada su uzeli Baumgartnera da skače sa ivice svemira, jesi baš mogao 100% da budeš siguran da će sve biti ok? Ne. Ne možeš. Ne. Uradio si najužasniju stvar na televiziji dok svi gledaju, vidi. 

Aleksandar Ašković: Ali bilo bi još veća vest da je poginuo. 

Ivan Minić: Ali ne bi bilo dobro za Red Bull. 

Aleksandar Ašković: Pa bilo bi, bilo bi. Ja moram da kažem, ja se ne slažem sa time, intimno se ne slažem, ali – nema lošeg marketinga, razumeš. Ne slažem se sa time, ja mislim isto, ali – nema lošeg marketinga. Znači, drago mi je što je Felix preživeo, bez ikakve šale, ne želim čoveku ništa loše.

Ivan Minić: Iako se ispostavilo da malo nije baš… 

Aleksandar Ašković: Pa niko ko ode da skače sa 30 km nije baš… druže, nemoj da se zezamo, hajde sad kao, znaš kao, to je normalan čovek – ne možeš takvog čoveka da gledaš kao normalnog. Čovek je otišao gore – ti nisi normalan. Tačka. Ali da je poginuo, o tome bi se pričalo i pričalo i pričalo i pričalo i pričalo i pričalo. I još više. To bi bilo u analima, u udžbenicima, ljudi bi se podsećali. Red Bull nije to radio da bi prodao konzerve Red Bulla.

Ivan Minić: Dobro, diže vrednost brenda. I oni se asociraju sa takvim stvarima. Red Bull i Monster sponzorišu MotoGP i u MotoGP-u se dešavaju fatalne nesreće. Ali ovde baš konkretno imaš situaciju – pomogao si nekome da uradi nešto što baš nije dobro. Ovde se desi i nije se desilo jer je Monster pomogao – desilo bi se i da Monster nije tu ili da Red Bull nije tu. 

Aleksandar Ašković: Znaš koliko imam videa na Instagramu gde ljudi hodaju po ivicama i rade parkur na 30 metara? Ja to ne mogu da gledam. Ja to ne mogu da gledam. Meni je neprijatno kad gledam. Ljudi kao hodaju po ivici zgrade – ja imam ono osećaj kao da je nešto… Bio sam u Dubaiju pre par meseci, ima neka zgrada, 60 metara visoka, ima dole stakleni pod – ja nisam mogao da stanem na stakleni pod da gledam dole. Na Burž Kalifi kad gledaš dole, imaš ogradu ispod sebe, pa kao, ok je. A i ne vidiš ništa – toliko si visoko da je sve mini. A ovo na 60 metara, ti vidiš čoveka kako hoda – druže, znaš, moj mozak misli da ću da padnem. Moj mozak je uplašen. Pri tom, vodi računa – ja sam skočio s bandžija na Adi, sa 50 metara, jedva. Jel nisam smeo da skočim. Jel sam se ukočio. Ja ne vidim… 

Ivan Minić: Mislim, ja nemam strah od visine, prosto, ono, nemam. Ali, recimo, prošle godine kad sam bio u Koreji, prvi put sam bio na, da kažemo, tom platou zgrade koja je 555 metara – jedna od 10 najviših na svetu – gde je to, imaš stakleni pod, i? Mene je frka, nije mi frka od visine kao visine, ali jednostavno mi je frka od toga kad pogledam dole. Ma da, da, da. Posle dva minuta se ja potpuno opustim i šetam okolo i nemam problem sa tim, ali kad treba da iskoračim – uf, znaš, onako, prilično je to, prilično je to.

Aleksandar Ašković:  Ne vide ljudi, naježio sam se sad, neprijatnost. 

Ivan Minić: No, no. 

SAVETI ZA YOUTUBE USPEH

Ivan Minić: Hajde da zaokružimo priču o YouTube-u time. Ukratko, ti si i dosta pričao o tome, predavao, ima snimaka, čak i pisao. Ako neko razmišlja sada da pokuša da napravi nešto na YouTube-u kao autor – o čemu treba da vodi računa? I ako razmišlja kao brend – o čemu treba da vodi računa? Znači, različite perspektive. 

Aleksandar Ašković: Ajde, ovde ću da kažem što važi za sve. Znači, ono što važi za sve je da morate da neke stvari odradite prilikom podešavanja kanala da bi vam kanal bio lakše prepoznat. Znači, ono, morate podesiti kanal – to je ono customization – da napravite homepage, da, ono kao, uploadujete neke videe, da onda imate neke playliste, da popunite about, ubacite neki mejl, znači, ono, kao verifikujete kanal i sve te sitnice. Treba da vodite računa kakve imate custom thumbnail-ove – to su one slike koje kreirate za vaš video. Treba da vodite računa o tome kakvih je prvih 30 sekundi do 60 sekundi vašeg video klipa, jer to YouTube jako prati – ako ljudi u tih prvih 30 sekundi dramatično mnogo odu, u problemu ste, jer vas neće servirati algoritam nikome. Jer ono što ljudi ne kapiraju je da mi većinom gledamo ono što nam algoritam preporučuje – ne možeš ti drugačije da funkcionišeš u ovom vremenu hiperprodukcije. U vreme hiperprodukcije ti ne možeš da odgledaš sve što je došlo na YouTube – nikako, čak ni ono što ti pratiš. I to je momenat cele priče. Znači, treba da bude video optimizovan kao video u smislu SEO – znači naslov, opis, tagovi, ključne reči – i treba da bude optimizovan u smislu kako izgleda. Znači, u prvih 45 sekundi morate da imate jedan kadar, tako je, da imate 65 sekundi, morate da imate jedan kart, ja se izvinjavam, morate da imate posle toga na svaki 30–35 sekundi promenu kadra, morate da imate nešto na ekranu što onako malo igra. Znači, mislim, svi se sećaju onih videa gde, ne znam, gore ide neka igra Minecraft ili GTA V, a dole ide neki video – to su pravili baš za ljude koji su malo odlepili od tog kratkog videa i…

Ivan Minić: Malo imaju ADHD.

Aleksandar Ašković: Malo imaju ADHD. Znači, a šta ćeš, to su ciljne mušterije. To je što se tiče kao pojedinca. To je ono što si ti radio za svoj podcast – to se meni jako svidelo – a to je: napišeš 100 tema, ne moraš 100, 10, 15, ali što više, što bolje, i onda svaku od tih tema razradiš da bude kao neki video. Tu može ChatGPT da ti pomogne fantastično, ili bilo koja druga veštačka inteligencija – i kad kažem veštačka inteligencija, ja znam da je u pitanju LLM model, ali ćemo je zvati tako jer je jednostavnije svima – da ti on može da razradi sve te ideje i da ti da bukvalno i sinopsis i sve ostalo, da ti, naravno, ne pratiš to od reči do reči, ali da imaš neku kao core varijantu i onda si spreman za to. I ne smeš da zapostaviš šorce. Ne smeš da zapostaviš šorce. Gomilu ljudi mrze šorce na YouTube-u jer su im smanjili broj pregleda, smanjili zaradu i sve ostalo – sve to stoji, nažalost, to su potpuno u pravu – ali šorci mogu da ti pomognu da se proslaviš. Oni mnogo lakše odlaze u viral, duže se gledaju sada nego ranije. Znači, to je sve jako veliki plus.

Ivan Minić: Plus kad uradiš šorce, ti imaš materijal koji ide i na Instagram i na TikTok, koje možda ne bi imao resurs sada da praviš – tako je – ovako ga samo distribuiraš…

Aleksandar Ašković:  Tako je. Isto ovo što smo sve rekli važi i za kompanije. Znači, kompanija pre nego što aktivno krene da radi YouTube, treba da ono kao razmisli… ono što kompanija ima kao problem, a autor nema, je – ko će to da radi? I tu je najveća muka u kompanijama jer ne znaju koga da stave da bude lice kompanije. Jer im je to najveći problem – i šta će biti kad to lice ode? I ono kao, dešavalo se često – ljudi koji otvore YouTube kanal od strane kompanije, pa onda znaš, ono kao, povika – a gde je, a ko je? I tako to, a kamo li neko ko ti vodi kanal. Tu sad da im možda pomogne rešenje nekih avatara koji će da budu faktički zaštitno lice kompanije – kao što je nekada, recimo, imali smo onog spajalicu u Microsoft Wordu – tako možeš i ovde sada da napraviš nešto od tog tipa. To je, da kažem, problem. I kompanijama je problem – ko će to da snima? To je najveći problem – ko će to da snima i montira? Jer za razliku od ovog malog koji ima svoj telefon i, ono kao, CapCut, recimo, koji je skinuo za dž, kompanija to ne želi sebi da dozvoli, znaš. Ali ulaganja koja treba da ima kompanija nisu tako dramatična kao nekada – već sam rekao da je došlo do demokratizacije, da je snimanje sve jeftinije i jeftinije. Da, kvalitet košta, ali da može da se, ono kao, da kažem, da se brčnu nogice i kroz generisanje i videa i kroz neke snimke koji ne moraju da budu profesionalni – već to mogu da budu neki testimoniali kupaca, da ti faktički te testimoniale uzmeš, staviš, upakuješ u neku, ono kao, varijantu, znaš. Ne treba praviti promo filmove i stavljati ih na YouTube – osim ako nisu ultra zanimljivi i interesantni sa nekim twistom. Inače, ono, varijanta – “ja, moj tata, kompanija, iza nas, zaposleni” – to niko neće gledati, znaš. 

Ivan Minić: Ja mislim da je jako važna stvar da kompanija prvo proceni šta hoće od svega toga i šta su neka očekivanja. I da je potpuno u redu da neki brend koji je FMCG možda treba da ima i nekakav igrani program, skečeve i slično, što je onako prilično zahtevno i komplikovano, ali da velika većina dosadnih kompanija – a velika većina kompanija su dosadne kompanije, pa bile banke ili osiguranja ili proizvođači automobila i sve ostalo – da je sasvim ok da se time bavi na nivou strategije tako što će da reši ono… ne znam, imaš servis i znaš da svakih dva dana neko postavi isto pitanje – snimi video na tu temu. Neće otići u viral, ali će on vremenom akumulirati gomilu pregleda. 

Aleksandar Ašković: Ja sam bio kod Kovača u podcastu Digitalk, pozvao me posle par godina, bio sam iznenađen, rekao: “Šta se dešava, Vlado, jesi bolestan?” – “Ne, ne, ne, odavno te imam na radaru.” – “Dobro.” I tu smo pričali o tome da je edutainment – znači, edukativni zabavni sadržaj – odgovor za kompaniju. Znači, to je to. Znači, mora da imaš, baš si to lepo rekao – znači, edutainment. Znači, ono – šta je pain tvog korisnika, šta je problem tvog korisnika? Ti to pokušavaš da rešiš na neki način ili da daš savete koji su u neku ruku bliski onome što muči tog čoveka. Recimo, mi smo za Valvoline kreirali sadržaj koji nema veze sa uljima, nego smo, recimo, pravili kako se izbeći aquaplaning. Recimo, zašto aquaplaning? Kao, to je nešto što je nezgodno i ljudi su čuli za to, a novi ljudi, novi korisnici, ne znaju šta je aquaplaning. Novi vozači – novi vozači, ja se izvinjavam – korisnici, novi korisnici automobila, novi korisnici vozačke dozvole. I, recimo, taj video je prošao korektno, ljudi su ga gledali i bilo im je interesantno – vidi šta se tu dešava. Znaš, problem je u tome što, opet, vraćamo se korak nazad – ono što sam pričao i kod Vladimira – ljudi koji rade marketing, to su solidno lepe pozicije, i niko ne želi da rizikuje da bi napravio nešto stvarno izvanredno i interesantno, nego se svi drže neke, kako da kažem, sredine. I onda to nit miriše, nit smrdi. 

Ivan Minić: Ili imaju neka očekivanja koja kažu – sve što snimimo mora da ima X pregleda – a neće imati sad, ali će možda imati za dve-tri godine. 

Aleksandar Ašković: Pa za dve-tri godine – ko zna gde je on.

Ivan Minić: Bilo je fenomena svojevremeno, kada su Maksimović i Maraš snimali “Mogu ja to sam”, dobro se sećam, čini mi se da je kod njih bila ta priča – da jedini od videa koji je, da kažemo, na duge staze imao preglede, rastao i sve ostalo, je, mislim, Miloševo objašnjenje zašto ne treba držati naslonjenu ruku na ručicu od menjača – propada dole. To je to. Kao, to je nešto što ljudi traže svaki put kad promene auto – da li rent-a-car ili posle par godina kupe novi auto – ima nekih stvari koje ja ne znam kako se u tim kolima rade. Da li je to kako se menja brisač ili kako se podešava nešto – meni treba to. Znači, imaš uputstvo – pa vrlo moguće da nemam uputstvo. Jer više niko ne pakuje uputstvo od 500 strana na 16 jezika u auto. 

Aleksandar Ašković: I ko to uputstvo razume, druže? Pusti me s tom pričom. 

Ivan Minić: Ovde tražiš nešto konkretno.

Aleksandar Ašković: Tako je – I to je upravo ono o čemu ja pričam ljudima. I ja govorim ljudima – ne možete da budete zabavniji od Miljane Kulić, ne možete da budete zabavniji od, ne znam, od Bake Praseta, Dex Rocka i tih ljudi – ne možete, niste sposobni za to. Kompanije nisu sposobne za to. Šta znači to? Znači, dajte ljudima sadržaj koji ne interesuje ove ljude da kreiraju koje sam naveo – neće Miljana Kulić da ti, ono kao, snima kako se menja filter na Škodi, razumeš. Ono kao brisač ne interesuje to, ali ti kao predstavnik Škode ovde u Srbiji ćeš napraviti YouTube kanal gde ćeš ti i tvoji ljudi pokazivati kako se menja brisač, kako se menja ovo, kako se menja ono, ovaj trik, kako da vozite ovo, i ti ljudi koji kupuju Škodu, ali i oni koji razmišljaju da kupe Škodu, kada budu kucali Škoda na YouTube, kada budu kucali Škoda na Facebooku, na internetu, možda na Facebooku, na Google-u, možda im izađe tvoj video.

Ivan Minić: I mislim, to je idealna prilika za nekog ko je multinacionalka da date materijale i kažete: lokalizujte, snimite voiceover na srpskom, uradite.

Aleksandar Ašković: Ne mora čak da se snimi, može čak i da, a i sad to rade, razumeš, ali nebitno je, da postoje načini da se to lokalizuje. U pravu si, apsolutno si u pravu, mislim postoji milion načina. Problem je u tome što, strateški gledano, kompanije u Evropi ne razumeju značaj YouTube-a, mnogo im je jasnije čemu služi Google Ads, to kao ja nešto platim, prodam konkretno, a sad kada bude došla prodaja preko YouTube-a, videćemo šta će biti. 

Ivan Minić: Mislim da je mnogo važna stvar negde u mindsetu promena koja mora da se desi je da to što treba da budete prisutni i da se bavite time ne znači da morate da kreirate daily upload i da morate da kreirate zahtevne sadržaje. Kreirajte jednostavne sadržaje, 50 saveta možeš da snimiš za dva dana u servisu i onda imaš da svake nedelje izbacuješ jedan. Samo popišeš sve i pripremiš stvari.

Aleksandar Ašković: Kao što rekoh, šta treba da se uradi, snimi se sto ideja pa se razrade u videe pa sad to ide dalje.

Ivan Minić: Ali hoću da kažem, te stvari koje ti deluju dosadno dugoročno mogu da imaju sjajne rezultate

Aleksandar Ašković: Ne moraju da budu nužno uvek isključivo zahtevni sadržaji. Pa ne moraju, ti si u pravu, ali ti kad uložiš, glupom gluposti ajde sad, 5000 evra u snimanje ne znam nekoliko desetina tih saveta i onda ih objaviš i onda oni u prvih mesec dana naprave 300 pregleda, onda je to problem za nekoga, zašto su se ljudi navikli da to mora da bude uff i kao niko nema strpljenja, niko nema strpljenja, to sad mora odmah, sada sve da bude ludilo, da kida. I evo, ja sam tebe platio, što ti nisi mahnuo magične štapićem i ovaj video ima desetine pregleda. Voleo bih, najviše bih voleo, onda bih to mogao i mnogo više da naplaćujem, razumeš, ono kao moje maknje, čobišta pićem, ali to tako ne ide. 

Ivan Minić: Dobro, ja mislim da tu postoji drugi problem. Drugi problem je da čak i ako snime sve kako treba, ne urade domaći za ostale stvari. Prvo, pre nego što krenu to da snimaju, istraže da li to zaista nekome treba i da li to ljudi pretražuju na taj način i slično tome. Ja služim, u suštini, onda da taj sadržaj koji su objavili, što se kaže, opreme svim ostalim što treba. Da li taj custom thumbnail treba da bude najatraktivniji na svetu? Pa ako neko traži kako se menjaju brisači, verovatno ne mora da bude, ali bi bilo dobro da budu brisači na njemu. 

Aleksandar Ašković: Bilo bi, a dosta često ih nema, dosta često ih nema, znaš. Da, pa dobro, tome ja služim u celoj priči. To je nekada moja uloga u ono kao varijanti: ja sam ono kao delimično konsultant, delimično izvođač radova, delimično savetnik, razumeš, ono kao delimično čovek koji se pomalo razume u sve – švajcarski nožić, razumeš, ono kao tako sebe doživljavam. I to iskustvo koje imam je dosta veliko. Veliki je problem, veliki je problem objasniti ljudima neke stvari, pogotovo gde postoji ego. To sam shvatio, da postoji jako puno ega i onda moraš jako pažljivo da preneseš svoje zamerke ljudima, ili što bi rekli neki fini ljudi koji su me učili – sendvič pohvala, zamerka pa pohvala. 

Ivan Minić: Poželjno je da ovo u sredini ne bude “ovo je baš užas”…

Aleksandar Ašković: Pa se trudim, trudim se, baš se trudim. Ima momenata, ima momenata kad baš, baš onako moram da se ujedem za jezik i ono kao moja partnerka nekako me opominje da ne kolutam očima, ovo se zove kad neki ljudi izjavljuju neke glupe stvari, ali dobro. 

ULAZAK U YOUTUBE

Ivan Minić: Pominjao si sebe kao content kreatora. Pa da, to je da kažemo priča iz koje si ti ušao u ovo, odnosno kroz koju si naučio dobar deo stvari. Ali nisi pričao šta si, na čemu ste sve radili interesantnom i kako je došlo uopšte do toga. 

Aleksandar Ašković: Pazi ovako, znači Kursor TV, to je prva stvar gde sam ja nešto stavio na YouTube što sam ja napravio kao ove i to je trajalo neko vreme. Onda je misija ono kao otišla kaput, taj kanal je ostao i ja sam kao sedeo, razmišljao šta bih ja tu mogao da radim i tad su se prijavili tankovi. I tankovi su stvarno meni, World of Tanks, za ljude koji ne znaju šta su tankovi, to je multiplayer, masivna multiplayer igra gde ono kao imate nekoliko različitih grana tankova da grindate. Svaka nacija ima, ne znam, tank destroyere, artiljerije, obične tankove, brze tankove, izviđače, nebitno je, i vi ono kao igrate, skupljate kredite i pare, kredite i experience. Za kredite otključavate i kupujete tankove, za experience otključavate modele koje ćete posle kupiti. U suštini to je jedna grinderska igra, grindfest klasičan. Sedite, igrate, igrate, ono kao na 7-8 različitih mapa. Ko god je igrao Counter Strike može da shvati da to, Counter u tankovima ima i to je to.

Ivan Minić: Isto imaš različita oružja. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je, to je to. I free to play.

Ivan Minić:  i dosta je popularna, da kažemo u ovom našem svetu…

Aleksandar Ašković: Kod starije ekipe. To je neverovatno kako su tankovi postali popularni kod starije ekipe. 

Ivan Minić: Još kažem, popularni su u regionu prilično. 

Aleksandar Ašković: Ne, ne, ne, oni su, vidi, znači oni su napravili 2012, već 2012 ili 2013 imali su firmu koja je vredela 4 miliona dolara, a počeli su kao gaming studio sa 30 ljudi, znači 2010. Znači to je meteorski rast. Oni su ono bukvalno, znači bukvalno su ono kao kamioni sa parama dolazili i kipovali unutra jer su oni imali taj free to play model da ništa ne moraš da kupiš, možeš da igraš sve komplet, ali u suštini šta god ti treba, nakon nekog vremena moraš da dokupiš nešto za prave pare…

Ivan Minić: Ako hoćeš da budeš kompetitivan. 

Aleksandar Ašković: Ne, ne, ne, to je poenta cele priče. U početku, definitivno ne. Ti si imao tu zlatnu municiju koja probija više i na nju su svi kukali i onda su oni u nekom trenutku rekli: OK, sad svako može da kupi zlatnu municiju za kredite. Obična granata košta, lupam, 5000 kredita, a ova zlatna 35, i svi su bili u fazonu: “Što više kupi zlatnih granata”, i onda su ostali bez kredita. To je ko god je smislio, svaka mu čast, ubio igru, ali su ono, iscedili suvu drenovinu jer su ljudi počeli da kupuju tankove, premium, da bi farmovali te kredite. Počeli su da, mislim, ono, sad da ne ulazimo u detalje, ali ta promena je dovela do toga. Tako da nisi bolji, samo možeš brže da napreduješ. Znači brže napreduješ, brže dolaziš do tier 10 tanka, brže znaš. 

Ivan Minić: Dobro, ako hoćeš da se takmičiš u nekom svom svetu. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. Ali generalno gledano, ne vredi ti tier 10 tank ako ne znaš da ga igraš. U svakom slučaju, to je bio moj prvi momenat gde sam ja počeo da izbacujem videe koji su bili faktički ono kao gde se vidi kako se partija odvijala i to, onda sam počeo da ih komentarišem i to se ljudima jako svidelo. Onda, pošto nisam bio dovoljno stručan, pozvao sam mog prijatelja Mihajla Jugovića a.k.a. Castille, koji je vodio jedan od najvećih klanova na evropskom kontinentu, Kazna Crew. Oni su se i takmičili, ono kao posle, u competitive multiplayeru, pa smo zajedno to radili. Onda smo krenuli da strimujemo i to je trajalo sve do korone. I onda, kada je krenula korona, zbog niza stvari, jednostavno sam prestao da igram tankove. Ja sam odavno želeo da pokrenem podcast, ali traženje gostiju je za mene jedna od, kako da kažem, najgorih stvari na svetu, jer to uklapanje sa ljudima i njihovim obavezama je, pakao čist. I onda je ta moja bila ideja za Buckast, da se skupimo mi i da kao pričamo. U stvari, prvo sam inicijalno hteo ja, i onda Ivan Ćosif bi u fazonu: “Ne, nas četvoro debelih” i imamo kao tagline: “Pola tone kvalitetnog programa” i ja kao: “To je to, to je to, ovo je odlična ideja.” Kao i svaka odlična ideja, tek kad je isprobaš shvatiš da nije tako odlična. Četiri čoveka, od kojih svaki voli da priča, a tu sam i ja. Ja mislim da nisam prestao da pričam od kad sam se rodio, razumeš, kad sam izašao iz majčine utrobe. Ja sam bio… to je baš bilo komplikovano. I onda je trebalo vremena da se uklopimo i to, i na kraju, se zove, sad smo samo ja i Luni, i to je nekako bio jedan aspekt koji je meni bio jako interesantan i dan-danas mi je interesantan. Znaš, ja kažem bukvalno ljudima da pravim podcast za svoju dušu, da se vidim sa Lunijem, da se ispričam s njim i da naučim nešto što mi je interesantno i novo. 

Ivan Minić: Dobro, i da testiraš neke stvari koje moraš kod sebe da testiraš, ne možeš kod klijenata. 

Aleksandar Ašković: Jest, to je činjenično stanje. Da sam ja na Kursu TV-u dok sam radio tenkove gomilu SEO tehnika testirao. Ja sam bio u fazonu, i da se desi nešto loše, moje, razumeš, kao u celoj priči. Ovaj, a onda je došao stand-up. Stand-up je počeo u dve hiljade… 

KONSULTANTSKI RAD

Ivan Minić: Čekaj, stand-up stani, nećemo još stand-up, stani, konsultantski – kako je ta priča krenula? 

Aleksandar Ašković: Pa paralelno je krenula sa YouTube-om. Mi se bavimo YouTube-om, ja kažem, od 2016. godine, zvanično od 2018, ali od 2016. je Jasenka,  moja partnerka, počela da radi za Exit i da im optimizuje kanal, i to je faktički početak našeg konsultantskog početka. Mi smo tad počeli već da ređamo klijente, razumeš, prvo manje, onda sve veće i veće, našto je Sport Kluba, gde smo stvarno napravili baš onako lepe, velike stvari. Oni sad imaju blizu pola miliona subskrajbera i jedno vreme su bili najpopularniji kanal po broju pregleda. Tad su ljudi počeli da nas primećuju i da nas zovu. Onda sam počeo da idem i po konferencijama, da ono kao predajem. Imam talenat za to, kažu ljudi. Baš sam pre neki dan pričao mojoj partnerki – neko izađe na scenu i kao sad počne da priča, i onda se kao ukoči od straha, i kao to je to. Ona žena isto ima taj mali problem sa nastupima, ja sam bio u fazonu: “A šta ti je?” Rekao sam, “Pa ja ne mogu da zaboravim da pričam, šta god da se desi, razumeš.” Ja sam u Nišu, umesto Dragan Milić, za doktora koji je ono kao i se zove ono što je kardiokirurg, očistio celu listu i napisao Goran Milić, i onda sam postavio ono kao: “Znate ko je Goran Milić?” I gledaju me zbunjeno, i onda kad sam postavio sliku doktora, oni viču: “Dragan!” Ja rekoh: “Ma Dragan, Goran, isti đavo, bogu hvala”, kao Cane, kao Kraljevo, Kragujevac, znaš kao, to je nebitno. Mene to nije potreslo, neki bi bili u fazonu: “Oh my god!” Greške se dešavaju, ko je bio uspavan u tom trenutku. Tako je, tako je. Ali pazi, to nije greška koja je fundamentalna. Ja nisam napisao: “E, nemate, nemate staviti tagove nigde”, pa da se zbog toga sramotim. To je greška koja je besmislena, a ovo sve ostalo ja znam. Ja znam to, ko u pola dana i pola noći me probudiš, ja znam o čemu ću da pričam i onda nemam taj problem sa nastupima. I onda ljudima se to svidelo, i onda sam počeo da kopiram nekakve starije kolege, recimo pozdrav za Miroslava Vargu. Znači ti tregeri – to mi je promenilo život, ozbiljno ti kažem. Ja sam debeo čovek, kaiš me steže, ona kopča mi se ono kao u stomak nabija, to je… pa kao, ja sam u trenerkama zadnjih, ono kao, deset godina samo zbog toga. Sada sa tregerima, ja mogu da nosim pantalone ceo dan, svaki dan. 

Ivan Minić: A i više nisi onaj debeli, nego onaj s tregerima. 

Aleksandar Ašković: Više sam onaj debeli s tregerima. Budimo realni, ajde da se ne lažemo, ja bih voleo da budem onaj s tregerima, ali treba da oslabim bar 20 kila. 

Ivan Minić: Pominjao si da, da kažemo, postoji neki prilično čitav set usluga koje vi možete da nudite – jedno je savetodavno, drugo je da preuzmete deo posla na sebe, da pomognete i možda i oko kreativnog…

Aleksandar Ašković: Imamo skiciranje i kreiramo materijal, imamo i montažere, sve kompletno. 

Ivan Minić: Postoji sve kao neka opcija, ali ajde da malo pojasniš za one koji ne znaju šta tu zapravo ima da se radi. 

Aleksandar Ašković: Znaš kako, ti kad dođeš kod nekog na kanal, prvo pogledaš kakav sadržaj ima, znači kakvi su tu videi. Onda pogledaš kako su oni davali naslove, kakve su slike pravili, kojim se temama bave, razumeš. Onda kada istražiš to, onda moraš malo da istražiš i konkurenciju, što niko ne radi, ono kao kad otvara svoj kanal, da vidiš šta konkurencija radi, kakvi su njihovi videi, o čemu oni pričaju, da li su slične, iste teme, razumeš. E onda na osnovu toga, na osnovu sveg tog istraživanja, ti pripremiš jedan detaljan izveštaj u kome decidno nabrojiš šta je loše, šta se da promeniti, šta bi ti uradio, znači moji saveti, kako bih ja optimizovao naslove, promenio neke stvari i ostalo. I onda, ako oni taj izveštaj usvoje, kažu: “OK, to nam je super, hoćemo da radimo”, onda ti za sebe preuzmeš ili edukaciju ljudi koji će to da rade i onda nadzor tih ljudi, ili mi – ja i moj tim – počnemo da se bavimo tim. Za neke klijente je totalno OK da ja edukujem čoveka iz firme i da taj čovek povremeno samo ima neki sastanak da mi prođemo kroz kanal, da vidimo šta se dešava. A za neke klijente jednostavno, toliko je obim posla i toliko je kompleksna cela priča, kao recimo Euroliga, da mi moramo da radimo za njih. I mislim, ja bih voleo da sam tamo konsultant, ali nisam – ja sam tamo po broju sastanaka i po komunikaciji sa njima i mejlovima, jednostavno takav je znak, kaži ilovača, bili ilovača, šta ćeš, takav je posao. 

Ivan Minić: Dobro, neke klijente si pomenuo, ajde sad daj onako iz lista.

Aleksandar Ašković:  Pa dobro, vidi, ja sam dosta ponosan na to što sam radio konsulting za gomilu klijenata ovde koji su dosta popularni, recimo Angelos – znači oni su stvarno po tom pitanju jedan od najvećih podcasta za koje smo radili konsulting. Pojačalo – prijateljski, svakih par meseci pogledam kanal, dam neke savete. Ovaj, Slavica Squire – ona je bila moj klijent neko vreme, onda je u jednom trenutku prestala da snima, obaveze, znaš, treba svaki nedelju snimiti, što ti kažeš, jedan video koji će biti interesantan. Što se tiče kompanije Inspira Grupa – sa njima smo neko vreme sarađivali. Što se tiče Board Gaming – sa njima smo sarađivali i to ne oko tankova, nego više za neke njihove akcije koje su vezane za privlačenje novih zaposlenih i tako te sitnice. United Nations, UNDP Srbija, Valvoline, Euroliga – ima tu još, stvarno ne mogu sad da se setim, znaš, dosta klijenata ne ostane dugi niz godina, ovo su samo neki klijenti s kojima sarađujemo duži niz godina. Dosta klijenata dođe da im se uradi edukacija, da im se uradi ono kao, kako ti kažem, konsulting, i nastave dalje. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja isto mislim da je bitna za kraj ove priče je – kako ti možeš da radiš optimizaciju nečega što ne pratiš? Odnosno kako ste vi uspeli da napravite rezultat sa Sport Klubom ako ti prosto ne pratiš? 

Aleksandar Ašković: Čist pakao. Čist pakao. Ono što ljudi ne znaju je da ja ne pratim sport – nije da ne pratim sport, ali da me sport ne interesuje, ne pratim osim Formule 1. Formulu 1 sam se zainteresovao kad sam gledao Drive to Survive ponovo i bio sam u fazonu: “Uh, znači sad mi se gleda Formula” i sad sam počeo da je pratim prilično religiozno. Pa znaš kako – gledam analitiku. To je nešto što ljudi baš ne rade često. Gledam analitiku i na osnovu analitike zaključujem gde su problemi kanalu. Recimo daću ti praktičan primer: imaš dobar video, ali ima malo pregleda. Ajde da vidimo zašto je to tako. Da vidimo da li su ključne reči u naslovu koje treba da budu. Mhm, jesu. OK, šta je onda problem? Ajde pa gledamo kakav je, ono, custom thumbnail. Kako ja znam da je custom thumbnail dobar ili loš? Imaš u analitici CTR – click-through rate – koji ti govori koliko puta je taj video bio prikazan nekome i koliko puta je neko kliknuo na njega. Ako je mali CTR, aha, to nam je problem, ajde da promenimo taj custom thumbnail, neki drugi, da vidimo šta će se desiti. Ako video krene da raste, znači da smo, ono kao, određeni problem rešili. I to je u suštini kombinacija gledanja analitike, mog iskustva i testiranja i razgovora sa novinarima, klijentom – to se podrazumeva. Da ja moram da imam komunikaciju sa njima, ne mogu ja sad sam od sebe da kažem: “OK, sad bih tamo komentarisao.” 

Ivan Minić: Ima previše da se, ono, prosto fokusiraš se na ono što može da ima veći rezultat. 

Aleksandar Ašković: I najveći je problem što nigde ne postoji mogućnost da ja radim onako kako bih ja želeo da radim, zato što jednostavno uvek imaš neka ograničenja. Nebitno je da li su ta ograničenja, kako da kažem, očekivana, opravdana ili ne – uvek imaš ograničenja u radu sa i pojedincima i kompanijama. I moj zadatak je da se uklopim u ta ograničenja i u isto vreme ispoštujem ono što mislim da je bitno za davanje informacije algoritmu, jer to je faktički moj posao. Ja strukturirano dajem informacije algoritmu da on razume o čemu se tu radi, da bi taj video došao do nekoga koga to interesuje, jer samo tako će taj video da napravi watch time. Znači gledaće ga ljudi, a to će biti glavni znak za YouTube da može da ga šeruje dalje, jer jedina svrha YouTube algoritma je da ljudi gledaju što više neke videe, da bi se što više reklama prikazalo. To je bukvalno jedina svrha algoritma, ništa više. 

Ivan Minić: Mislim čak da u nekim situacijama može da bude prednost to što nisi u materiji, zato što onda donosiš neku vrstu objektivnih sudova o svemu tome, dok bi svako ko je vrlo subjektivno orijentisan ka nečemu se primarno fokusirao na to i onda vrlo lako propustio i neke prilike. A možda ovo ne bi prikazao na pravi način. 

Aleksandar Ašković: Evo gledaj sad recimo varijantu – pravili smo neke, neke smo pravili kompilacije košarkaške i sad, ja sam uzeo da pogledam video i video je onako solidan, možda i bolji, možda i lošiji, ali ja sam seo i gledao taj video 8 minuta, znači samo da vidim koliko taj video traje, da vidim te katove, da vidim koliko me to interesuje, da li mene kao laika to – nekog ko ne prati – to može da zainteresuje. I sam shvatio da recimo postoje 3-4 ono kao, ono što se zove zakucavanje ili akcije koje su pri kraju i koje su jako atraktivne, a treba da ih stavimo na početak. Taj čovek koji je pravio taj video nije razmišljao o tome, nije to hronološki postavio i to je nešto što je fantastično stavio na kraj, što vidi mnogo mali broj ljudi. Ja sam samo ono kao rearanžirao taj video kao lego kockice – ono klak klak klak – ovo ćemo ovde, ovo ćemo ovde, ovo ćemo ovde, i taj video kad smo ga izbacili ponovo, znači tako rearanžiran, je napravio mnogo bolje rezultate, zato što, ja kažem ti, razmišljam o tome da dobar deo onih najboljih stvari staviš na početak da bi što više ljudi gledalo, što duže da gledaju, a one delove koji su možda lošiji, koji tu popunjavaju, koji nisu baš onako, znaš, najbolji, možemo da stavimo na kraj, jer je onako – ovako opada broj ljudi. Šta god ti radio, u nekom trenutku ljudima to postane dosadno i prestanu da gledaju. 

Ivan Minić: Osim kompilacija najboljih poteza Nikole Jokića, koje mogu da se gledaju u krug i ne postoji loš ili dobar – nijedan nije normalan. 

Aleksandar Ašković: Tako je, tako je. Onaj moment kad doda loptu bez gledanja – ono je bukvalno neprijatno, neprijatno je gledati kako gleda tamo, a baca loptu čoveku u ruke, a sve vreme imaš osećaj da će da se saplete o sopstvene noge. Da, dobro, to je sad dodatna priča – ti si igrao basket pa ti to vidiš. Ja generalno gledano to ne vidim, ja sam samo iznenađen i šokiran. Ali jeste, deluje prilično onako… znaš, kao da je nešto, da će se… da, u pravu si, kao da će da padne u svakom momentu. 

Ivan Minić: Imao je skoro neki komentar da, zbog povređene noge, kao da li će sada biti teže kada si one balance, a on kaže: “Pa ja sam već 15 godina već one balance.” 

Aleksandar Ašković: Ja sam baš pre neki dan ono pročitao da Nikola Jokić ne samo da igra u Denveru i vuče Denver na leđima, nego sad ih i trenira. 

Ivan Minić: Pa ako žele da ostvare neki rezultat, to je najbolje

Aleksandar Ašković: Prvi da je tražio se treneru kao: “Daj, ko ubaci nekog visokog,” to sam video, baš sam video neki ono kao momenat, “Ubaci visokog, ubaci visokog,” ovaj ga gleda i vuče: “Ubaci visokog!” i kao, ubacuje nekog visokog. 

Ivan Minić: U bilo kojoj drugoj ekipi, kad bi neko rekao da sedam utakmica pre kraja sezone otpustiš trenera pred plej-of – 

Aleksandar Ašković: jeste, to je baš bilo… da-da, malo neprijatno. Nije baš to pametno. U ovom slučaju, možda je to najbolja odluka koju su doneli. Možda osvoje šampionat, ko zna. 

Ivan Minić: Molim, ostavimo sad stand-up za sledeći put, što smo na satu i 50. 

Aleksandar Ašković: Ozbiljno? Ja sam pomislio da smo preterali. Nekoliko puta sam hteo da kažem da smo preterali, ali stvarno treba da završimo. 

Ivan Minić: Da, bilo je onako, znaš, momenat… hvala ti, mislim da smo kroz ovu priču malo ljudima oslikali jasniju sliku o tome šta je to što konzumiraju i koje opcije to donosi za neku vrstu promocije, neku vrstu brend bildinga i ostalih stvari. Malo možda i nekoj starijoj publici da objasnimo šta se to dešava. Mislim da mnogi naših godina nisu svesni koliko je to postalo veliko i važno, ali da kroz ovo mogu malo da steknu neku ideju. I ono što smo i ti i ja u principu rekli u nekom trenutku – sad je baš sve dostupno, i šta god želiš i da saznaš i da naučiš, imaš za to opciju. Ne postoji razlog da te to ne povuče. 

Aleksandar Ašković: Imam još jednu stvar koju nismo pomenuli, a koja je jako zanimljiva – ako se već gleda analitika – u zadnjih, recimo, dve i po godine, primetan je rast televizora u analitici kao uređaja na kome se gleda YouTube. Ali kad kažem primetan – nekad je bilo 5%, sad je već 30%. Trideset posto je televizor i to je momenat koji veliki broj televizija ne kapira, to, pogotovo kablovskih televizija, ne kapiraju da su njihovi YouTube kanali u stvari ono što će im doneti popularnost. Mi smo to u Balkan Trip televiziji radili, napravili smo jak YouTube kanal koji je posle njih propelovao baš solidno – oni sad imaju, ne znam, nešto imaju, preko jedan rič na MTS kablu, imaju i više, 1.6, 1.7, a kad su počinjali bili su maltene nevidljivi. I to je način da se probiješ do publike mnogo lakše nego da te neko traži na 455. poziciji, ono kao u celoj priči, da ti sad plaćaš neke reklame po gradu, kao: “Probajte da nas vidite.” To je momenat koji ja mislim da nam dolazi – a to je da će radio i televizija i sve ostalo postati jedno sa YouTube-om, jer će im to biti najlakši način i da okače materijal i da to što su proizveli više ne nestane. 

Ivan Minić: Slažem se sa tobom. I da, to je sve češća stvar. I sve češće da ljudi nemaju televizore u kući, a da ako ih imaju, možda uopšte nemaju kablovskog operatora, nego koriste Netflix, koriste Disney+, šta god, plus YouTube za sve one ostale stvari koje žele. I da prosto ono za šta je taj televizor bio zamišljen više nije funkcija koju on vrši. Da, linearna televizija više nikome nije interesantna. 

Aleksandar Ašković: Pa i nema linearna televizija. Ti kad imaš EON ili kad imaš MTS paket, imaš premotavanje 7 dana unazad. 

Ivan Minić: Da, mislim, OK, kao i ti, Voje postoji u Americi pre 10 godina, pa smo svi bili fascinirani. Jeste. Realnost je da samo neke stvari koje želiš da doživiš u trenutku – da li je to neki koncert kojeg gledaš prenos, ili Formula, ili je to utakmica, sport kojeg gledaš prenos, dodela Oscara – da su to stvari za koje, OK, i dalje televizija može da ima primat, ali su sve češći slučajevi da na striming servisima imaš sve. Ja sam, manje više, kompletne Olimpijske igre gledao na striming servisu, jer su bile dostupne – da ne moraš da biraš jedan, dva, tri kanala, nego imaš 25 kanala. Da biraš tačno šta hoćeš. Koje gledaš, boravište koje hoćeš. 

Aleksandar Ašković: Jeste. U pravu si. 

Ivan Minić: Sam svoj režiser možeš da budeš na takvom događaju.

Aleksandar Ašković:  Ne samo to – to je postalo sad jedna mantra, da onako, ti si kao gledalac, ti imaš izbor i to je najveći problem za tradicionalne medije. 

Ivan Minić: Nije, imao si ti i pre izbor, onog tipa kad si imao daljinski upravljač. Ali sad stvarno imaš izbor. 

Aleksandar Ašković: Ali imao si tri kanala, druže. A sada, sada je neverovatno, i to za svi sadržaj me je problem – ali to ćemo neki drugi put. Dva sata. 

Ivan Minić: Hvala ti puno. Nadam se da vam je bilo interesantno, svakako je bilo zabavno. Mnogo je smešniji u ovim njegovim podcastima, ali više 18+. U, da, da, da. Ako vam je to bilo interesantno, bacite pogled. Moja preporuka za ovih poslednjih nekoliko epizoda gde ste imali super neke mlade ljude koji su pričali o zanimljivim stvarima koje rade, bilo da je u pitanju muzika, influens, gluma i slično. Iz nekog razloga – ja pretpostavljam da je taj razlog bio Luni – uspeli ste da ih otvorite da baš lepo pričaju o tome, tako da svaka čast. 

Aleksandar Ašković: Prvi svojim podcastima većinom još uvek nisu dovoljno blazirani, žele da neko čuje njihovu priču i samim tim su zato priče interesantne. I ja i Luni smo radoznali i interesuje nas da čujemo, a i stvarno su divna deca. Znaš vaspitanje ostavi na tebe jako pozitivan utisak. 

Ivan Minić: I na mene su ostavili pozitivan utisak. Hvala ti puno, hvala vama što ste nas slušali, to bi bilo to, mi se vidimo ponovo. Vidimo se.