Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Miomir Popeskov, a od nedavno i partner u poslu. Ja sam se pridružio inicijativi i školi programiranja za klince Kliker, koju je pokrenuo pre 10 godina, o kojoj ćemo i pričati danas. Takođe, pričaćemo o Hakatonu koji organizujemo i koji će se desiti krajem maja, gde će se skupiti više od 120 dece iz najverovatnije svih zemalja bivše Juge, koja će praviti neke vrlo zanimljive aplikacije, igrice, programe, a možda i programirati neke robote. I ako mislite da je to nemoguće, verujte mi, ja sam prošle godine video da je moguće i da je beskrajno zanimljivo i magično to što mali ljudi mogu da naprave. Kroz današnji razgovor čućete priču kako je jedan bivši roker, koji je završio šumarski, odlučio da ipak pokrene školu računara za decu i od toga napravio priču kroz koju na godišnjem nivou prođe oko 4000 dece, a do sada ih je bilo dovoljno da mogu da napune jednu Arenu.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Ivan Minić: E pa, kolega, dobro mi došao. Mi smo dugo planirali da se ovo desi i odlučili smo da ga snimamo sad, jer je najava nečeg zanimljivog što radimo zajedno u narednom periodu, a posebno ti hvala što si u izuzetno kratkom roku našao vremena da dođeš da napravimo nešto, što nam se neke organizacione stvari ovde poremetile, ali svakako perfektan tajming da pričamo priču o hakatonu koji pravimo. A za početak dobro mi došao.

Miomir Popeskov: Hvala, bolje te našao. 

Ivan Minić: Ajde samo da oslikamo malo. Dakle, kada je naš zajednički prijatelj i partner Ivan Stanimirović bio, osim što je celo epizodu lagao da će napraviti daljinski, koji nikad nije napravio i dan danas. Čekam. I dan danas nije napravio daljinski. Pričali smo njegov, naravno, vrlo živopisan razvojni put i dotakli smo se teme Klikera. Tu si pomenut i ti. U međuvremenu smo se mi dogovorili i ja sam ušao u tu priču zajedno sa vama da pomognem. Ono što ja, u principu, umem da radim, to je taj neki kreativni deo. Ali ostala je želja i ideja da se priča Klikera ispriča na pravi način, jer si ti taj koji ga je napravio. Svi smo mi došli posle, kad si ti već od toga napravio nešto. U sklopu toga, krajem maja u Beogradu organizujemo hakaton na kome će biti više od 120 dece, primarno iz Srbije, ali i iz svih, ili skoro svih bivših zemalja. I šta je otprilike ideja kako taj hakaton treba da izgleda? 

Miomir Popeskov: Ovako, ideja je, kao prvo hvala još jednom na pozivu i hvala Ivanu što nas je spojio. Ideja hakatona je zapravo nastala 2018. godine, tad smo pravili prvi hakaton. Tu je cilj bio da deca, u odnosu na ova neka, da kažemo, klasična takmičenja u programiranju, gde rešavaju neke zadatke i to je onako malo suvoparno. To su uglavnom takmičenja koja se rešavaju pri školama, dakle u državnim školama. Da napravimo nešto što podseća na, da kažemo, hakaton za odrasle, po znacima navoda, odnosno da deca imaju neku konkretnu temu koja je, da kažemo, socijalno angažovana, društveno aktuelna. I da na tu temu prave konkretne projekte koji tu temu obrađuju na neki način, da li će to da bude kroz neku video igricu, da li kroz veb sajt, da li kroz mobilnu aplikaciju. Čak smo na tom prvom hakatonu imali deo gde su roboti, pošto je tada tema bila ekologija, roboti su gurali neke predmete da bi došli do nekog cilja i tako smo napravili vezu sa ekologijom, čak i sa robotikom. U svakom slučaju, dakle, eto, bila je ideja da se napravi nešto što liči na hakatone za odrasle, ali sa malom decom, odnosno sa decom uzrasta od nekih 9 do 12 godina, što je onda bio, da kažem, na svoj način izazov. I ono što je njima bilo na raspolaganju, to je da rade u tim programima koje oni poznaju. I mi smo, znajući šta deca koja pohađaju naše školice raspolažu od tih alata i programa, napravili kategorije. Bilo je četrdesetak učesnika na prvom hakatonu i bilo je tada još učesnika koji su bili iz Bosne i Hercegovine, bilo je učesnika iz Kraljeva, iz Leskovca i dece iz Beograda. Tako da smo već tad napravili, pa praktično, internacionalni hakaton. Deca su na kraju dobila nagrade, kao prvo radili su u timovima od po tri učesnika. Bogami su efektivno radili pet sati, znači nije uopšte naivno i nešto onako, čisto, da kažemo, ofrlje da se nešto napravi, nego su to bili ozbiljni projekti koje su oni posle prezentovali pred stručnim žirijem i tada su bili i roditelji u publici i tako. Baš je onako bilo ozbiljno takmičenje. Nažalost, kao i uvek bilo je i suza dece koja nisu uspela da osvoje nagradu, ali to je nama samo bio signal koliko im je u stvari bilo stalo i koliko im je bilo važno sve to. I to je bio taj prvi hakaton. Ono što bih voleo da pomenem za taj prvi hakaton to je da je na njemu učestvovao jedan dečko Srđan koji je tad bio stariji osnovac. On je relativno skoro se zaposlio u Austriji, u jednoj firmi, pre toga je takođe već stigao da radi u nekim IT firmama, radi u IT sektoru, ali neke firme koje se bave, nebitno, nije ni važno da ne spominjemo sada brendove. U svakom slučaju, on je godinama nakon toga nama potvrdio da je njemu, recimo, iskustvo baš sa tog hakatona doprinelo da se on čvrsto predeli da ostane u programiranju, u celoj toj priči. Takođe na tom hakatonu je učestvovao još jedan dečko koji je tada, ja mislim, bio 7. ili 8. razred osnovne, koji trenutno i zadnjih par godina radi kao predavač u Klikeru, tada je bio naš polaznik đak, tako da će po svoj prilici da nam pomogne da pravimo i neki softverčić koji ćemo koristiti za celu školu, za celu našu mrežu. Tako da ti hakatoni i te kako imaju smisla, to smo još tada videli. Sticajem okolnosti, nastala je pauza od te 2018. Prethodni hakaton, to jest drugi po redu, nakon tog je bio prošle godine i ove godine pravimo treći po redu. 

Ivan Minić: Ja sam bio prošle godine, bio sam u ovom nekom drugom delu programa koji je bio za partnere gde smo radili jedan edukativni događaj manjeg obima sa partnerima koji vode Kliker centre po Srbiji, ne samo u Srbiji, ali sam bio prisutan u prostoru u kome je bio hakaton u susednoj prostoriji i naravno da sam išao da vidim šta klinci rade i kako rade. To je onako, naravno, potpuno neverovatno videti decu koja imaju taj nivo posvećenosti i koncentracije, toliko mala deca, a posebno je interesantno i genijalno kada vidiš kako oni razmišljaju o tim problemima, jer ono što često kažemo, posebno kada su manja deca u pitanju, je da oni nisu, pa slobodno mogu da kažem, zatrovani stvarima koje mi pokupimo u odraslom dobu i ograničenjima o kojima mi razmišljamo zašto nešto ne može, oni uzmu i naprave jer im niko nije rekao da ne može i kad naprave onda vidiš da možda i može. Njihova rešenja za neke probleme su bila zaista izuzetna i da, oni koriste možda jednostavne alate, koriste Scratch, koriste App Inventor, ali na kraju dana to je samo pojednostavljivanje onog dela koji je pisanje koda. To sve na funkcionalnom nivou radi, naravno jednostavno je jer toliko i može da se uradi u tom nekom vremenskom roku, ali principijelno te ideje su briljantne, misle o gomili nekih detalja i stvari i sve im je to jako važno i potpuno je neverovatno kada vidiš šta tako mala deca mogu da naprave i onda sa kojom strašću pričaju o tome i kako to predstavljaju drugima. I ja mislim, godinama unazad često to kažem, povremeno u podcastu, nekad skrenem pažnju, da će inženjeri spasiti svet. Jer inženjeri su ti koji rešavaju konkretne probleme, naučnici su jako važni, ali oni su vrlo retko pragmatični, a vrlo često se bave nekim dalekim i apstraktnim temama, jedno bez drugog ne može, ali taj inženjerski način razmišljanja, inženjerski pristup problemima jako mnogo znači u svakoj oblasti, pa ne samo u inženjeringu, nego često i u menadžmentu, često i u nekim drugim elementima. Da, sve što klinci nauče kroz to praktično iskustvo je neverovatno. Prošle godine je bilo veće dosta nego prvi put. I ove godine će biti duplo veće od toga ako sve bude kako treba, a svi su izgledi da hoće. Stavićemo link u opis epizode gde će biti više informacija ko želi. S jedne strane, naravno, postoje propozicije, postoji sve, možete da prijavite ekipu. S druge strane, ako je vašem biznisu zanimljivo da podrži tako neku priču, da upozna tu decu, isto pozivamo ovom prilikom. Ne mora ni za ovaj hakaton, ali stupite u kontakt, pravićemo rada neke aktivnosti u narednom periodu gde nam podrška znači, gde u krajnjoj liniji potpuno je ok i da samo napravimo izlet i obilazak firme i da pokažemo klincima kako izgleda to nešto gde će oni možda u budućnosti raditi, kako sad to izgleda, da popričaju s ljudima koji se time bave, da vide kako imaju dobre stolove, stolice, monitore i sve ostalo. I na kraju dana rade vrlo sličan posao, samo možda malo ozbiljniji, a možda i ne. Ali dobro, to je da kažemo direktan povod zašto to radimo sada, da napravimo neku vrstu najave za sve to. E sad, da te ja vratim, traumu iz detinjstva, da te vratim na početak i da krenem od mančmelo pitanja kako to uvek biva. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Miomir Popeskov: Da, čuveno pitanje. Nisam bio nešto tu sad mnogo maštovit. U principu, kao klinac sam krenuo da treniram basket. To sam prilično dugo trenirao. Michael Jordan, film Space Jam i tako dalje. Mislim da i dalje negde imamo onaj dres koji je kao posebno za taj film bio napravljen. Tako da je neka košarka baš, mislim i u to vreme šta je radila naša reprezentacija. To je bilo neverovatno. Sećam se, jedan veče sam se vraćao sa treninga. Trenirao sam kod Vuka, živeo na Voždovcu i autobus je poslednji otišao. I morao sam peške da se vraćam. Tad sam bio neki možda treći razred. Osnovno nešto je, sad deluje neverovatno, da se neko dete vrati preko pola grada. Jednostavno drugačije su bile prilike. Roditelji sad voze decu i tako dalje. Manje su samostalni, čini mi se. I bilo je već prošla ponoć, ali svi su bili budni jer se gledao Šarlot jer je igrao Divac. Tako da nekako se sve vrtelo oko košarke tih godina u Jugoslaviji. Tako da to su neka moja osećanja i to što sam želeo da budem kao klinac. Kasnije su, da kažem, sve moje redovne aktivnosti, škole, gimnazije i ostalog, tu došla i muzika, pa sam imao i te afinitete da postanem muzičar. Kako to već ide, ali ne bilo koji muzičar nego kao rock’n’roll, heavy metal i tako dalje. Kako to već ide negde u tim godinama. Posle je to nekako prelazilo na nešto malo sofisticiranije, neki jazz, jazz rock i tako dalje. Na kraju sam završio u ovoj priči i ove godine je već deset godina od kako Kliker postoji i od kako radimo to što radimo.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno o tome i kako je sve počelo i da kažem kako se razvijalo. Jer ta priča o samom nastanku i početku je, mislim, jako važna iz prostog razloga što je to onaj primer da se od jako malo može napraviti mnogo ukoliko kreneš i dovoljno dugo istraješ u tome. Ali ja da te još malo vratim na taj neki period odrastanja i svega. To, da kažemo, strasti, hobi, to nas negde obeleži. To radimo zato što volimo, ne zato što moramo. A ovo što moramo, jer moramo da završimo osnovnu, a realno i srednju školu, ako ne završiš, smatraš se problematičnim i otpadnikom ovde. Je li bilo tu nečega interesantnog ili je to prosto bilo nešto što si morao da prođeš i završiš? I je bilo interesantnog i u smislu nekog gradiva, profesora i svega toga, ali i društva koje si stekao u tom celom procesu. 

Miomir Popeskov:  Da. Pa, u principu, osnovna škola, ajde kažem, manje više standardna. Ono što je najbliže bilo zgradi, tu smo se upisivali, tu je išao ceo kraj, tako da taj deo je manje više prošao, da kažem, glatko, sem tog sedmog razreda kada je bilo bombardovanje, pa poklonjene ocene i tako dalje, ali u principu, to je, da kažem, manje više bilo standardno. Sad, prvo nešto što je bilo neočekivano za, da kažem, decu iz mog kraja, to je, da kažem, opet ponavljam Voždovac, da se ne upiše, recimo, 12. gimnazija ili 11, nego sam ja, ugledajući se na mog starijeg brata, upisao petu gimnaziju, koja je, malo dalje od Voždovca, ali nekako, pošto je on dve godine stariji, ja sam, da kažem, slušao njegove priče, prvenstveno vezano za tu ekipu s kojom se on tamo družio, i ne sluteći koliko je zapravo ta gimnazija teška, sam i ja krenuo tim putem. Naravno, kad sam polagao prijemni, srpski i matematiku, kad su izašli rezultati, ja sam već tada znao da ću biti u petom odeljenju, ne znajući skroz do kraja šta to znači, ali ispostavilo se da je to značilo da ću biti kod profesora matematike koji je, mogu slobodno da kažem, osim Venea Bogoslava koji je pisao zbirke iz matematike, Vedra Leugena, apsolutna, da kažem, ikona matematike i profesure iz tog predmeta, i on je iz nekog meni danas nepoznatog razloga predavao samo petim odeljenjima u petoj gimnaziji. Tako da je on imao četiri odeljenja ukupno i ti koji su zapali kod njega nisu se lepo provodili. Tako da, e sad, kako je ta škola postajala teža, ja sam više se okretao muzici i nekako me više to privlačilo, do te mere, kako to već ide, duga kosa, metal majice, gitare, probe, svirke sa bendom i tako dalje. A ovde se pojačavao intenzitet i to smo posle tek videli da ima smisla, jer smo mi, znači, celo naše odeljenje, u stvari bili pripremani za fakultet. I to ne bilo koje fakultete, nego za najveće fakultete. E sad, da navedem jedan primer, par mojih drugara koji su upisali ETF i završili uspešno i rade lako kao programeri već 10 plus godina, niko od njih nije imao veću ocenu od trojke. Znači, ako su se oni do te mere mučili, onda ti je otprilike jasno koji je to bio nivo tih zadataka. Tako da, kao i oni, ja sam se mučio sa tim i generalno taj prirodni smer u petoj je bio izuzetno jak. Sad, kad vidim koliko je to bilo intenzivno i šta smo sve prolazili, čak i meni koji sam se takođe mučio sa svim tim predmetima, posle su mi te stvari, da kažem, proračun, elaborati, razne analize, zadaci, formule, prilično lagano išle na faksu, koji sam inače upisao kasnije od ostatka generacije upravo zbog te muzike i cele te priče koju sam hteo da guram. Tako da, eto, ta gimnazija je bila dosta specifična. Sad, tu se dešava da ja upoznam ljude s kojima se i dan danas družim, znači evo, bilo je sad 20 godina mature, znači sad se znamo 25 godina, tako da nisam zažalio. Malo je, da kažem, mukotrpan bio taj prolaz kroz tu gimnaziju, ali nisam zažalio ni u jednom trenutku. Super prijateljstva su nastala i dan danas smo u kontaktu i sa razrednom, imamo i neku Viber grupu gde smo apsolutno svi iz odeljenja i pratimo aktuelna dešavanja i svašta nešto. Tako da, eto, to je bila moja peta. I, kažem, šta je isto bilo specifično u petoj, barem u tom mom odeljenju, od muškog dela ekipe, mislim da možda troje, četvoro ljudi nisu svirali nešto aktivno ili makar probali nešto, svirali neki instrument. Nekako svi su bili u tom nekom fazonu, velika većina rock’n’roll, heavy metal, nekako se tako oblikovala ta ekipa. 

Ivan Minić: To je i vreme bilo.

Miomir Popeskov:  Da. 

Ivan Minić: Znači mi pričamo o negde kraj 90-ih početak 2000-ih. To je vreme u kome ta muzika, s jedne strane ta, s druge strane elektronska, ima značajan rast i neki super vid…

Miomir Popeskov: Tako da smo se tu ispovezivali i, kažem, ta ekipa, evo sad baš pre neki dan sam dobio poziv da idem kod mog druga iz benda na svadbu. Tako da i dalje se ta ekipa koja se spojila što kroz gimnaziju, što kroz muziku, i dalje druži, viđa. Tako da tu nemam nikakvu žal što je ta peta bila tako kako je bila. 

Ivan Minić: Meni je peta, u stvari, u periodu odrastanja, pre nego što smo se preselili, bila najbliža. Odnosno, peta i prva su mi bili jako blizu. Mogli smo ići zajedno. I većina moje generacije je pokušala da ide u petu, jer je bila najbliža. Njih jeste dosta upisalo petu, neki nisu imali dovoljno bodova, neki su bili još ambiciozniji, pa su pokušavali prvu ili treću, koje su tada stvarno bile zastrašujuće. Ali da, to je bilo nešto čemu su većina pretendovali. Iz više razloga, ja sam nekako i u tom periodu i upoznavanja, prvih izlazaka, tu je bio i bus, tu je bilo svašta, tu je bio Taš, tu je bio stadion Taš, koji je, ko je igrao basket, seća se da su to bili jedini obruči koji su bili pet centimetara niži, što nam je značilo da možemo da zakucamo. Ali svašta nešto je tu bilo, i bazen i sve, i centar grada, i nekako sam uvek to doživljavao kao kosmopolitsku školu, u smislu da zaista imaš ne decu iz centra, to čak i nema neki pozitivan prizvuk, tako ćemo iskreno, ali neku decu koja pretenduju ka nekim stvarima koje nisu samo jednodimenzionalne, nego decu koju zanima i da ode na koncert i da ode na izložbu, zanima ih pozorište i imaju neka interesovanja. Sećam se, baš, jedno od moje dece koje su rodili neki drugi ljudi, ali ja sam ih na neki način odgajao, sećam se, peta ima pozorišnu scenu, malu, u okviru škole, koja jeste mala i slatka i sve, ali je, znaš, taj moment kad ti shvatiš, preda ti imaš, ne, hol škole, pa ćemo mi je napraviti. Ne bre, ima prava scena, ne može nešto da se uradi. Sećam se da je uvek bilo tih nekih, ono, jedne godine meni dopadne u ruke, ono, školski list nekakav. Znaš, kao mi smo imali školski list, u osnovnoj jedno, i izašlo, i nikad više, a ovde se baviti ima u srednjoj, pa kao, ova, a tu je bilo raznih nekih inicijativa i ono, ljudi koji su to završili su imali interesovanje da budu nekakvi i novinari i ljudi koji oblikuju ne samo industriju nego i kulturni neki život. Pre devet godina, a mislim da je važno za ovu priču koju pričamo, pozove mene prijatelj koji je imao jedan NGO koji je povremeno bio aktivan, jer on nije mogao redovno da se bavi time, ali povremeno jeste bio aktivan, koji se bavio time da pravi neke zanimljive programe za srednjoškolce koji će im pomoći negde u profesionalnoj orijentaciji i tako dalje. I tad je ideja bila da se njima priča o preduzetništvu, jer to je kao moja tema, i sa druge strane, kao neke dve opcije o kojima će najmanje čuti, a nisu naravno jedine, preduzetništvo i digitalna pismenost, IT i slično. I ja sam bio u šest odeljenja, četvrte godine, pete beogradske. Ono što je meni super interesantno je što se iz tih jednočasovnih ili jednoipočasovnih predavanja, diskusija, izrodilo svašta nešto interesantno, između ostalog, desili su se i neki poslovi, jer se slučajno desilo da je sin jednog mog, u početku klijenta, sad smo i partneri u tome što radimo, išao tu i kad je on birao koga će da uzme za konsultanta, mali mu je rekao, uzmi njega, ja sam ga slušao, super je, i tako se desilo. I sećam se koliko, naravno, i pre devet godina, ta priča da ne možeš da živiš život digitalno nepismen, zato što ti sada za svako zanimanje treba da umeš elementarno da koristiš tehnologiju, tad to nije bilo toliko izraženo i oni to nisu toliko razumeli i dalje je relativno mali broj njih na pitanje da li žele da se bave tehnologijom dizao ruku, a malo veći, ali i dalje jako mali, da li mislite da će vam tehnologija trebati u onome što radite, takođe, pa smo prolazili kroz te sve. Ali jako zanimljiva deca, izuzetno raznovrsna interesovanja, gde skoro niko nije razmišljao ja neću na fakultet, iako se to dosta promenilo od našeg vremena i sad je legitimno da kažeš, e, neću, krenuću u nešto, pa ću da vidim, pa ovo, pa ono. Ali izuzetno zanimljiva deca i peta stvarno ima neku sjajnu energiju i drago mi je da si bio deo toga, jer i kad smo se upoznali, ja sam morao da proverim reference i proverio sam kod jedne divne dame i ona mi je rekla mnogo dobar dečko. Bio sa mnom u razredu, mnogo dobra dečka i da nije to rekla, mi ne bismo radili to što smo počeli da radimo. Tako da pozdrav za nju, ako sluša. E sad, dakle, ludi muzičar. 

Miomir Popeskov: Da. 

Ivan Minić: Pobogu, pobogu, Miomire, o čemu si tad razmišljao, šta je tebi bio plan i kako je izgledala ta pauza pre prvog velikog životnog ispita? 

MUZIČKA PAUZA PRE FAKSA

Miomir Popeskov: Pa mi smo tu, ja vam već s početka gimnazije, ja i drugari s kojima sam se družio, krenuli da slušamo kako to već ide nešto od Queen-a, pa ne znam ja, pa malo Gunsi , pa malo je to otišlo onda i na Maiden-e, pa Metallica, pa svašta je tu bilo. Uglavnom, jednostavno, ta muzika nam se sviđala i onda negde logično, kao, okej, hajde da vidimo nešto, da uzmemo neki instrument, ja sam nekako, to isto, da kažem, malo više klasika, prvo se dohvatim za gitaru, otišao sa jednim drugarom koji je iz pete isto, on je svirao bas i imao već bend, rekao, hajde ti sa mnom da mi pomogneš da nađem gitaru, i otišli smo u Skadarliju, tu je bio Marić music shop, od pokojnog Miše, basiste Riblje Čorbe. Da, Miša. U svakom slučaju, tu ja kupujem prvu neku gitaru, onu drljavu, koja je meni sasvim bila dovoljna da mogu da skinem, ono, kako ide Smoke on the Water i ne znam ja, ono, Mama od Van Gogha, najprostije stvari, i onda kreću probe, kreće ceo taj ceo ta priča koja ide uz to. Mislim, kroz vreme tu je bilo i nekih onako, ajde kažem, nama tad prilično značajnih nastupa, tipa, nekoliko puta smo svirali u Maloj Sali Doma omladine, mislim da je čak bila i Amerikana, mislim da je bio i SKC, po nekim gradovima isto po Srbiji smo par puta svirali. Tako da, to je sve meni imalo smisla, apsolutno, naravno, uz to je išlo i ono da si drugačiji od ostalih, u smislu da se nose te malo satanističke majice, koje su samo bile majice, ono, Edija, Iron Maiden ili Metalike, ali okej. Takođe, pošto sam imao dugu kosu, bilo je i tih situacija da, u autobusu, verovatno, po leđima tapšu gospođe da se pomerim, pa tek onda shvate da nisam gospođa, ali okej. To je nama, toj ekipi koja se družila, bilo skroz okej, furali smo taj fazon i nama to nije smetalo. To sam spomenuo nešto kad smo se dopisivali, razgovarali, da je čak i bila neka svirka u Desetoj gimnaziji, da sam ja za tu svirku, pošto u duhu te muzike, pozajmio helanke od tadašnje devojke mog brata da bih više ličio na metalca. Tako da, ali, ja to kažem, mi smo tad to živeli skroz, i jakne sa tim bendovima i tako dalje. Neko da kažem, mene taj svet muzike i svirki i svega toga sve više zanimao. Bližio se kraj gimnazije i negde već pod utiskom tog mučenja sa tom matematikom i sa tim profesorima, sam ja negde razmišljao da bih više voleo da se bavim muzikom nego da idem dalje na neki fakultet da dalje izučavam neke fizike, matematike, formule ili teorije šta god. Tako da je meni nekako logično bilo da probam da upišem neku muzičku školu i upisao sam muzičku školu Stanković i jazz odsek za jazz gitaru, gde je takođe bilo dosta tih ispisnika, da kažemo pod znacima navoda, to su mahom bili stariji polaznici, dakle nije im bilo vreme tada za srednju školu nego su premašili odavno, ali su, da kažem, kasno u svom životu videli neku potrebu da možda školovano negde se bave time, da li to bilo pevanje, ili gitara, ili klavir, ili kontrabas, bas i tako dalje. Tako da je tu bila jedna zanimljiva ekipa i u principu, kažem, to je meni sve imalo smisla dok jednog dana nisam shvatio da od džeza, od roka, od svega toga što ja zapravo volim da sviram, u Srbiji teško da ću moći da živim. To je onako jedan promil ljudi koji zapravo mogu da žive od toga samo od toga ili većinski od toga. I u nekom momentu sam krenuo da razmišljam šta bi moglo dalje. U stvari to šta bi moglo dalje se desilo u civilnoj vojsci, pošto u to vreme je postojala ta varijanta, civilna i redovna vojska, i ko je imao 21, a nije imao indeks, a ja sam bio taj, pošto sam bio u srednjoj muzičkoj, je prosto dobio poziv da služi vojsku i onda je bilo da se bira da li će redovna ili civilna. S obzirom da sam imao dugu kosu, bend, koje nisam hteo da se odreknem ni pod razno, meni je bilo lako da odlučim da će to biti ta civilna vojska. Tako da sam i to prošao i u principu tu sam, u toj službi, upoznao momka koji je išao na Šumarski fakultet na smer za obradu drveta, dizajn nameštaja, i pošto sam provodio dosta vremena sa njim tamo u službi, on je meni pričao kako je taj smer lep, kako je generalno fakultet skroz okej, neko me zaintrigirao za celu tu tematiku i za drvo kao materijal. Možda zvuči sad malo rogobatno, ali tako je. I to je to. Kad se završila ta civilna, ja sam bez nekih većih problema upisao faks i završio ga relativno brzo. Nisam u struci radio dugo, imao sam neku ponudu za jednu veliku firmu, znanu ovog sada, ali tada je već krenuo Kliker. Mislim jako brzo posle faksa je krenula ta priča sa Klikerom. I ja sam, prosto, ono, nekako, organski je rasla, pogotovo u početku, onako, prilično brzo rasla, i videlo se da ima potencijala, jer je to tad bilo prilično novo, nekako sva vrata su bila apsolutno otvorena, i ja sam tad već video da teško da ću ja nešto u struci raditi, ali, mislim, ni zbog toga nisam zažalio, jer, kažem, nekako, mislim, znaju ljudi koji su završili neke fakultete, zavole se ti neki predmeti i ta materija, preko, ako ništa drugo, onda bar preko tih profesora koji tako strastveno o tome pričaju, i tako da meni i dalje nekad, ne kažem želim, ali mi je interesantno, kad negde vidim neki interesantan komad nameštaja, da se razmišljam kako je to sklopljeno, da li je to puno drvo, mislim, možda zvuči sad čudno za tematiku podcasta, ali jednostavno, na tom fakultetu sam toliko vremena proveo pored tih ljudi da su mi oni, da kažem, i ta neka interesovanja usadili, ali, ja tu kažem, put me odveo na neku drugu stranu i sad smo tu. 

Ivan Minić: Vidi, ja već 15 godina imam želju da, kad budem imao vremena, što se izvesno neće desiti nikad, napravim svoju fotelju, znači ja imam ideju kako to treba da bude, naravno to treba sad da se proračunava i sve ostalo, ali ja sam domen registrovao, znači domen je registrovan, to je najvažnije. Taj deo sam prebrinuo, a sad ovo ostalo, kad dođe na red, biće. Hoću još malo da te zadržim na Šumarskom, iz prostog razloga što prvo ja Šumarski volim zbog lokacije na kojoj je i meri on gomilu nekih jako divnih emocija iz detinjstva, vraća, jer ja sam imao neku rodbinu koja je živela na Ceraku, što znači da bi oni kad god imaju slobodno vremena, ili se vrate sa posla ili tako nešto, mene vodili u Košutnjak, i onda bismo se beskonačno šetali i na kraju bismo završili na teniskim terenima, gore Šumarskog, i oko fakulteta i sve to. A kasnije sam zapravo upoznao dosta sjajnih ljudi koji su završili Šumarski i bavili se upravo ili nameštajem ili enterijerom ili nekad i eksterijerom na jedan potpuno drugačiji način u odnosu na to kako to rade dizajneri i kako to rade arhitekte. Na jedan mnogo, čini mi se, zdraviji, prirodniji način, jer kao, mislim, drvo je najlepša materija na svetu, da ja obožavam da vidim savršeno obrađen aluminijum ili titanijum ili nešto tako, ali interakcija sa tim, kada nije alat, nije prijatna i nije prirodna. Niko ne želi da bude naslonjen sve vreme na poliester ili da sedi u nečemu što je metal bez nekog prirodnog materijala koji je neki proksi ili nešto slično. A drvo je tako da mu ništa ne treba. Drvo je savršeno, i razne vrste drveta, i miris koji se u tom procesu dobija. Vrlo je realna karijera za nekog vrhunskog inženjera, vrhunskog programera da to radi 20 godina dok ne sagori potpuno i onda postane stolar. Tako da polako, 10 godina je prošlo, još 10 i pravimo radionicu i to je to. I vidimo se i to fotelji. Rekao si da si, da kažemo, relativno lako prošao kroz fakultet i sve. Voleo bih da podeliš malo šta ti je tu bilo interesantno, jer koliko god to na prvu loptu ne zvuči tako, to je odličan inženjerski fakultet.

Miomir Popeskov: Da, da. Pa ovako, mislim, ja sam tu odmah, otprilike odmah, relativno brzo se biraju smerovi, mislim da je prva godina zajednička za sve smerove, sam se opredelio za taj dizajn nameštaja i enterijera. Posebno što je tu tada bila i sada je na fakultetu profesorka Jelena Matić, koja je fantastična, koja je tadašnje studente još vodila u Milano na sajmove nameštaja, imali su izložbe, čak su imali i svoje neke, da kažem, kako se to zove, znači oni su izlagali u okviru tih sajmova internacionalnih i pravili su neke stvarno fenomenalne stvari koje su posle bile u nekim časopisima stranim, znači stvarno, da kažem, to što je ona tada radila i što i sada radi sa tim studentima koji su se opredeljivali za taj smer, bilo je na jednom potpuno drugačijem nivou i meni je to tad bilo interesantno i krenuo sam u tom pravcu. Ja sam učestvovao na par nekih projekata, ništa toliko zapaženo, ali mi je to stvarno davalo neku širinu i nekako, pošto su ovi ostali predmeti bili prilično inženjerski, znači, ne znam, i sušenje drveta i površinska obrada, mislim, to su gomile nekih formula, elaborata, seminarskih radova, proračuna, organizacija preduzeća, organizacija proizvodnje, znači to onako ljudima sa strane možda zvuči naivno, kao šumarski, nema tu ništa, ali ima, ima, ima odmah iznad. Da, ima arboretum. I te kako ima, ima, da kažem, i tog inženjerskog dela, i da, čak ima i da, sada zaboravljam kako su se malo zvali ti predmeti, ti ispiti, ali morali smo da prepoznajemo bube i da znamo koje napadaju živo drvo, koje osušeno, i tako dalje. I pečurke, znači da znamo koje su problem, a koje nisu, koje su problem u kom stadijumu rasta drveta i njegovog života i tako dalje. Tako da je svašta tu bilo, onako poprilično šareno, ali eto kažem, taj deo neki sa tim dizajnom je bio onako interesantan, i naravno taj inženjerski deo meni je isto bio ekstra, pošto je moj brat završio na ETF-u i ja sam nekako za sebe hteo da budem neki inženjer, da se bavim tim. Bila je tu jedna lepa praksa u jednoj velikoj kompaniji koja se bavi proizvodnjom tih drvenih podnih obloga, posle je postojala neka varijanta zaposlenja, to nije baš ispalo, onako srpska posla, dobio je neko ko možda to nije zaslužio, ali nebitno. U svakom slučaju, kažem, nisam žalio, svašta nešto sam tu video i u principu da ja nisam išao na taj fakultet ne bih upoznao današnju suprugu, tako da nismo se na faksu upoznali, nego preko koleginice sa faksa, tako da je to možda bilo i sudbinski pa je ispalo okej na kraju. 

POČETAK KLIKERA

Ivan Minić: Otprilike smo uzeli, da kažem, genezu bolesti za nastajanje Klikera i to se negde i na vremenskoj liniji otprilike poklapa. E sad, samo da stavimo stvari malo u perspektivu, to si i ti negde pomenuo, u tom periodu nema takvih stvari. Sada ima deset školica, mislim ono što je postojalo, što postoji 60 godina unazad je Arhimedes i, da kažemo, za klince koji hoće da se takmiče iz matematike ili vole matematiku imaš Arhimedes, ali to je manje više bilo to. Sve neke škole programiranja, računara su bile namenjene starijoj publici, makar studentskoj, ajde mogao je da se provuče neko, ali u principu nije bilo. Nije bilo namenjeno, čak ni u pravom tom smislu, učenje bilo kakvog programiranja je retko bilo institucionalizovano u neke škole koje imaju smisla. Mislim, probali su svi da uzmu neke pare na programiranju, web dizajnu i svemu ostalom, ali nije to baš pilo vodu. A i u trenutku kada počinje Kliker priča, što je, da kažemo, zvanično 2015, ali ti ćeš objasniti kako je do svega došlo. U tom trenutku već dobrih šest, sedam, osam godina se priča o tome kako nema dovoljno kadra, ima mnogo više posla nego što ima ljudi, plate počinju ozbiljno da rastu, plate nadmašuju značajno plate nekih ljudi koji su pre toga u našoj generaciji bili izuzetno cenjeni. U našoj generaciji, koliko god to sad ljudima možda čudno zvučalo, ali najpametniji izbor je bio da upišeš ekonomski i da budeš bankar. Ekspanzija bankarskih usluga, banaka privatnih i sve ostalo bila je tolika da si tu imao dobrih petnaest godina da jašiš na jednom ozbiljnom talasu. I okej, nije redak ko je tu napravio grešku, ko je završio i otišao na tu stranu, ali i u mom odeljenju koje je bilo robotika nije mnogo ljudi završilo u IT-u, nije mnogo ljudi završilo u programiranju i svemu ostalom, a niko nije radio u robotici. Da. Znači niko se nije bavio time, što ja kažem, ja sam jednom u životu iskoristio ono što sam znao kad sam crtao kuhinju svojih roditelja i to je otprilike to. I neke police i stolove koje sam crtao, pa kao znam šta može na CNC-u da se uradi i šta ne može. Ali to je manje više to. E sad, odakle ideja i kako počinješ sa nečim kad nemaš na šta da se ugledaš u pravom smislu te reči. 

Miomir Popeskov: Da. Pa, dakle, u to vreme kad se faks bližio kraju i kad, da kažem, mislim da zahvaljujući tom hajpu sveopštem, jer, kao što rekoh, ja sam taj fakultet upisao kasnije i onda su neki moji, da kažem, drugari iz generacije, ljudi s kojima sam se družio, već kretali da rade i do mene su onako i indirektno i direktno dolazile informacije koliko je to u stvari unosno. Nije loše. Nije loše, da. I ja sam negde, kažem, ono, okej mi je išla matematika, mislim, te prve, jako se to možda ne bi videlo iz ove gimnazije, ali, u principu, nisam imao neka odbojnost prema tome i ja sam prvo, prvi neki moj susret je bio, mislim da je nešto u Domu omladine dolazila, neke devojke, ono, iz Turske, ne znamo dakle ta, ta uopšte poveznica, nešto preko AIESEC-a, neka razmena, nešto, ne znamo, ono, koja je tačno priča i ona je tad objašnjavala neku Javu na nekim predavanjima koji su bili u Amerikani, ono, potpuno neko ludilo i ja sam se to kao prijavio, išao tamo i tu sam krenuo na te neke prve stvari da prosto učim kako izgledaju, kako funkcionišu, onda sam krenuo i sam da čeprkam, kažem, sve vreme sa strane sam imao i te drugare koji su u programiranju i nekako, kažem, prolazilo je vreme i ja sam počeo da razumem da to što sam ja studirao da teško da ću u struci naći nešto dobro a da ostanem u Beogradu jer prosto ako ću raditi u nekoj proizvodnji možda neki projektantski biro ali više sam krenuo ka nekoj proizvodnji u nekom inženjerskom poslu nego, ovaj, dizajnerskom i razumeo sam da toga u Beogradu nema, nisam tad bio da kažem baš spreman da se nešto relociram, ovo mi je išlo okej, zanimalo me i onda se pojavio taj neki konkurs Social Impact Award koji i dan-danas postoji gde se konkurisalo sa nekom biznis idejom koja ima tu neku socijalnu komponentu i ja sam u razgovoru sa bratom, ovaj, a sad mu ja poslao ili kako to već išlo, sad vidiš se, iskreni, i ne sećam, ali kao je video ovo interesantno, nije nešto da kažem striktno da se konkuriše, može ono napiše jedan dokument, pošalje i tako dalje, i on je zapravo negde ukačio da postoje u tim razvijenim zemljama i da se, da kažem, to programiranje spušta na te neke niže uzraste, tipa u Britaniji, u nekim azijskim zemljama, onda smo našli i tu neku školu tada iz Hong Konga, First Code Academy, koja više ne postoji i koju sam ja stalno ono gledao i šta rade i kako rade i kako se šire i kako to sve izgleda fantastično i kao ajde da probamo s tom idejom da konkurišemo, da postoje komercijalni kursevi ali da deo sredstava se namenjuje za decu slabijeg materijalnog stanja i da to bude naša, da kažemo, biznis ideja koju ćemo da probamo da proguramo tamo, mi smo konkurisali, postoji jedan beskrajno smešan video gde ja i moja tadašnja devojka, sadašnja supruga, pičujemo tu ideju, to nećemo da šaljemo link, ali onako baš prilično ispada smešno gde mi pričamo šta je Kliker, šta će biti Kliker, tada nemajući praktično ništa, ni program, ni prijavu jednu, znači bukvalno samo na nivou ideje i to je to, u principu to takmičenje je prošlo kako je prošlo, mi smo ušli u top 10 tih ideja, prve tri su samo dobile nagradu finansijsku koja je bila nešto simbolično, ali mi nismo bili u tih prvih tri, sve te tri ideje jako brzo prestale da funkcionišu, ali mi smo tada dobili feedback od žirija koji je bio onako prilično da kažemo eminentan, bio je tada i Nenad Moslavac iz Impact Hub i Sonja Dakić i tako dalje, znači neki ljudi koji su u industriji preduzetništva jednostavno i ti feedback-ovi su nama značili i tu smo mi videli da ta ideja ima smisla, jako nije bila u top 3, apsolutno ništa to ne znači, i mi smo, ovo što si ti spomenuo, bukvalno iz ničega krenuli u realizaciju tog projekta i to je izgledalo tako što u to vreme se otvarao Startit Centar Beograd, prvi njihov centar inače, i bukvalno prva aktivnost koja se dešavala u tom Startit Centru su bile naše besplatne radionice koje smo mi, pošto smo zbog potrebe projekta morali da imamo Facebook stranicu i ne znam, valjda Twitter ili šta je već bilo, mislim da Instagram nije još postojao, mi smo već sad preko Facebooka to razglašavali, nisam čak siguran da su to bile plaćene reklame, ali mi smo uspeli da napunimo dva puta po 30 dece, znači to je ono, baš smo brzo te radionice popunili i tu smo videli da to ima smisla, znači da ima interesovanja, naravno cela ta organizacija je bila malo što kažu štap i kanap, te računare sam preko drugara pozajmio od njegove firme, mislim firme ni ne znaju da smo mi to uzeli i vratili, ali bože moj, ono, prvi deo malo smo pričali o važnosti, znači to je nešto što smo tad radili, posle negde se malo izgubilo, prvi deo radionice je bio da su bili roditelji tu i deca, ono smo mi pričali zašto je programiranje za decu važno znači bukvalno ono, to je tad bilo toliko novo i bilo i čudnih pitanja kao šta će oni sad tu da isprogramiraju, kao imaju 7 godina, mislim jednostavno ljudima nije bilo jasno kako će to da izgleda, kako će funkcionisati, jednostavno mi prvih 15 minuta svake radionice prvo roditeljima pričali zašto je to važno, sada da se deca ne bi previše smorila, to je trajalo, kažem, tih 10-15 minuta, onda roditelji idu, deca ostaju i krećemo da radimo te projekte, i ja sam držao sve te radionice i pomagali su mi dva drugara iz pomenute Pete gimnazije, jedan je mašinac, drugi je ETF-ovac, znači nisu programeri, ali sasvim dovoljno znaju da mogu uskočiti da isprate neko dete ako mu nešto treba ili u App Inventoru, tako da eto tu je bio taj start i nakon tog, da kažem, interesovanja koje je nama bilo i naravno reakcije dece su bile super, mi smo im posle toga delili diplome, to se ne zna baš za prave diplome, ali dobijali su papirić da su bili na radionici i uspešno je prošli, pa smo se slikali, pa oni beskrajno radosni, tu smo videli da to stvarno ima smisla, naravno bila su odmah pitanja nekolicine roditelja kada je sledeći čas, jel ima to negde da se mi upišemo i to je to, mislim nismo morali mnogo da razmišljamo i našli smo prostor koji ima, da kažemo, adekvatnu učionicu, koji je već bio opremljen sa računarima, raspitali smo se koliko košta jedan slot od dva sata koliko je nama trebalo za naš taj jedan termin i otvorili upis, kad smo videli koliko to ima dece, zakupili smo određeni broj termina i tamo su se održavali ti prvi kursevi dok nismo uzeli svoju opremu, svoj prostor i tako dalje, ali eto to je onako neki start sa, pa ne znam, bukvalno nula dinara ulaganja i, ovaj, koji je priča odmah postala profitabilna, e sad taj socijalni deo priče on je ostao u kom smislu, mi smo, kao prvo, mi pred svaki upis pravimo i dalje, znači i dan danas su to na desetine tih besplatnih radionica gde ono bukvalno svako dete koje je zainteresovano može da se prijavi da dođe da vidi, da proba jedan ili više nekih naših programa da vidi da li vam to leži, da li vam se sviđa, imamo dosta dece koje stipendiramo i tako dalje, ali u to vreme smo mi, to jest ja sam odlazio i u Svratište, tamo sam radio sa dečicom, pokazivao sam im Scratch, ponesem 4-5 laptopova u kola, odem do Krfske, postavimo to i radim sa njima, pa su onda oni dolazili kod nas, pa smo im povezivali robotiće i tako, znači stvarno smo, najiskrenije se trudili da ne bude samo taj komercijalni deo, nego da još neka deca dobiju priliku za to, radili smo sa decom bez roditeljskog staranja iz doma Moše Pijade, tako, bilo je tih projekata koji su nama onako stvarno od srca smo ih radili i kad god sam neke kolege koji su tad bili predavači pitao da pristupe nekom takvom projektu, to je uvek bilo bez pogovora, ima jedna priča koja nije, nije ovako možda, to je mi nju nikad nismo nešto eksponirali, bio je jedan dečko iz Svratišta, znam tačno kako se zove i sve, ali ajde nećemo sada da spominjemo, oni su išli u Comtrade, vodili su ih iz Svratišta da vide i tako dalje kako izgleda firma i oni su rekli, oni i još par dece, kao mi znamo, mi programiramo, i onda neko ko je tu bio kao šta vi znate programirate, mislim, kao neko dete iz Svratišta, jel, i onda su oni njima rekli da su oni radili u Scratchu i onda je on pokazao šta je on radio u Scratchu i on je posle dobio stipendiju za njihovu srednju IT školu i ja sam ga video još par puta nakon toga, on je dolazio kod nas u Kliker na neke radionice i koliko ja znam do neke druge treće godine on je pohađao to redovno, posle ga nisam video, ne znam šta je bilo, ali eto, kažem, to je onako jedan direktan efekat toga šta smo mi radili sa njima, ako ništa drugo nekima je bilo zabavno, nekome su videli da to ima, da mogu i oni da rade nešto na računaru, da naprave neku igricu kao što mogu ovi drugi, tako da kažem, eto toga je bilo i dan danas imamo dosta dosta dece koju stipendiramo, kažem, besplatne radionice pravimo pred svaki upis, svi naši centri, između ostalog i taj hakaton je, da kažemo, participacija potpuno besplatna za sve učesnike i ove godine će biti otvoren za decu koja ne pohađaju naše škole, tako da eto pokušavamo da proširimo priču da što više dece dobije šansu da se zainteresuje.  

Ivan Minić: Potrefilo se tu nekoliko stvari koje su jako važne. Ja se sećam 2003. godine, mi smo bili prvo u odeljenju koje je eksperimentalno kao predmet u nastavi imalo lego robotiku. Sad, nas određeni broj je programirao, neko je znao da programira na nivou onoga što se treba u školi, Paskal, neki posle C, vrlo bazično, znači reši zadatak, ne zna da napravi ništa konkretno, zna da reši zadatak. Neki od nas su dalje programirali ozbiljnije, relativno u tom periodu. Međutim, niko od nas zapravo nikad nije došao u situaciju da napravi nešto što je fizički, fizička stvar. I okej, onog trenutka ti napraviš prozor koji se mrda na ekranu, ima interakciju neku i to je magija, ali ne može da se meri sa tim kad napraviš malog robotića na četiri točka ili na tri točka koji prati liniju, koji se odbije od prepreka i sve ostalo što je najrudimentarniji deo toga, ali mi pričamo od pre 22 godine. I sećam se da je tada, mi smo dobili, škola je nabavila nekoliko setova, nije toga bilo mnogo, mislim dva recimo, mi smo doneli Lego koji smo imali jer su nam trebale kocke i sve ostalo. I tad je bio onaj prvi, kasnije znam da je unapređen, ali nisam se posle igrao s tim, nažalost. Taj moment gde je programiranje blokovsko, ti u suštini samo nacrtaš algoritam. Da, mnogo je, algoritmi su predivni kada se objasne na pravi način deci i ako to razumeju, naučiće da programiraju u bilo kom jeziku, biće izuzetno fleksibilni da se šaltaju između tehnologije i svega ostalog. Ja se sećam, naš profesor koji je bio tipa mesec i po dana samo naš prof u prvoj godini srednje škole, koji je algoritme objašnjavao kao kako da objasniš crncu da skuva kafu. Znam, to sad možda neadekvatno, ali je vrlo važno da to bude crnac iz Afrike koji ne zna ništa o okruženju u kojem se nalazi i kako se njemu bukvalno korak po korak da sve, to je toliko usitniš i pojednostaviš da on ne može da napravi grešku. Pa ako ne znaš šta znači da je džezva puna, promeniće se zvuk, a ti znaš da on koristi sva čula i tako dalje i tako dalje. I onda kad smo to prvi put videli da možemo da napravimo sve te stvari, da možemo da napravimo dva robota koja interaguju međusobno i to, to je bilo neverovatno. I onda se to proširilo i na druge neke alate koji su postali deci dostupni. Tako da i tada, okej, možda manje nego danas, ali i tada 2015. ti klinci su stvarno mogli da nauče da programiraju i da to stvarno radi. I nivo reakcija dece na nešto kada oni stvarno nešto naprave je neverovatno. Jer mnogi od nas, evo moj dragi prijatelj Damjan Stanković, industrijski dizajner koji ima pet Red Dot nagrada, je kada je dobio četiri kada je bio jako mlad dizajner, petu je dobio za projekat koji je radio kao jedno od svojih životnih dela koje je stvarno pravio u fizičkom svetu, iz razloga što je imao četiri stvari za koje je dobio Red Dot nagrade koje nikad nije pipnuo, on ih je nacrtao, izrenderovao, sve je bilo savršeno, čak su neki i kupili prava, ali nikad, nikad ih nije pipnuo. I taj osećaj kad ti prvi put napraviš nešto što je živo, nije baš živo, ali živo je, je nemerljivo. Tu sad ima, pričaćemo, pričaćemo o tome i meni je baš važno da opišem ljudima kako izgleda taj početak za tu najmanju decu, jer kao, brate, ne zna slova, može da zna da programira. Kako? Pa ima način. Pa ima način. Jer sad tu ima i dobrog softvera i dobrog hardvera i gomile nekih stvari. Ajde da kažem da ne bi ovo trajalo sedam dana, možemo preskočiti jedan da kažemo deo razvoja, pričaćemo o tome i malo kasnije, ali iz perspektive današnje situacije kako izgleda početak, znači kako neko dolazi u Kliker za tu najmanju decu. Zašto dete koje ne zna da piše može da programira? 

Miomir Popeskov:  Da, to su, kao prvo, najmlađi naši polaznici imaju pet godina već, s tim da moraju da imaju punih pet godina, to je naša neka napomena da bi mogli da razumeju te neke koncepte i da se ne bi deprimirali ako nešto ne razumeju, a neko ima pet i po, ili šest, to uspe. E sad, oni u tom uzrastu maltene svi ne znaju da čitaju, ne znaju ni slova, možda brojeve su negde uhvatili, ali i onda roditelji pitaju kako će on, pa on ne zna da čita, ili ona, i tako dalje. Međutim, njima su poznate sličice i simboli. Znači, on kad vidi strelicu zna šta ta strelica znači, kad vidi, ne znam, sliku kiše, drveta, voća i tako dalje, on zna šta je to. I sad, pomoću toga i tog robotića koga oni programiraju, oni mogu da prave neke algoritme i da neke te stvari složenije sklapaju u glavi. A sad, taj sam robot kog mi koristimo na tim časovima, on kao takav postoji, koristi se u stotinama škola, hiljadama zapravo, i on je vrlo dobro osmišljen i s razlogom. Mislim da je sad skoro bilo nešto da 15 godina koliko postoji taj robot takav kakav jeste, uz neke minorne promene koje su se desile. On na sebi ima strelice, ima dugme da se pokrene, da kažemo program, i da se poništi i da se pauzira. Znači, ultra je jednostavan i pomoću tih strelica i pomoću te neke podloge koja je izdeljena po poljima, mi njih naučimo kako se robot kreće. Mi onda pomoću tih polja i različitih nekih logičkih zadataka koje im zadajemo, da on ode do jednog polja, pa da ovo polje zaobiđe, pa da ode ovim putem, a ne ovim, da ode koristeći samo dve, a ne četiri komande, mi njih zapravo teramo da razmišljaju kako će da izgleda taj algoritam, odnosno kako će oni da ređaju te naredbe da bi taj robot to uradio. I naravno, uz to postoji taj jedan deo koji se dešava na tabletima, Scratch Junior aplikacija koju verovatno znaju roditelji koji su se malo interesovali za takav neki vid edukacije dece, koja je takođe cela u simbolima, gde deca prevlače gotove naredbe i sklapaju ih kao neke puzle, i sve su u jednom redu, znači ultra je jednostavno, pojednostavljeno naravno za taj uzrast, šareno, prilagođeno, ti likovi su beskrajno simpatični, pozadine i to sve, i oni, kažem, kad nauče kako radi taj robot, oni to već mogu da preslikaju u tom nekom digitalnom okruženju i da samo prevlačeći te naredbe prave već neke mini animacije na početku, posle igrice. I eto, sa svojih pet šest godina, oni već posle par časova kad dođe roditelj po njih, oni im pokažu na tabletu neku, kažem, za početak tu mini animaciju, i prosto ljudima to deluje neverovatno što su oni napravili. Ali mislim, toga ima sve više i taj deo se razvija svakog dana sve više. I Lego robotika koju si spominjao, mislim, deca kad su, pošto mi na našim tim časovima imamo robotike, prvo krećemo sa lampicama, pa ultrasonik senzor, nekako to kretanje robota ostavljamo za neki tamo treći četvrti čas, znači ne ide to odmah, ali oni od prvog časa samo hoće da se to pomera. Znači i tu bude, da kažem, borba nastavnika i deteta. Imamo tačno kako se radi na časovima dok ne dođemo do kretanja, robot mora da stoji naopačke da mu točkovi ne budu na podlozi, jer oni već tad nađu gde se programira to kretanje i to onda padali su i sa stola i lomili se roboti. Tako je, tako je. Tako da taj moment da se nešto pomera i kad mi imamo neke događaje da se pojavimo da promovišemo to što radimo, mi možemo da donesemo računar na kom će biti neka igrica vrhunska u Scratchu, u čemu god, možemo na tabletu da imamo, ne znam ni ja šta, da oni mogu tamo da probaju, ali kad oni vide sa bukvalno 15 metara nekog robota koji ima neke lampice, kreće se, oni zaboravljaju na roditelje, na bilo šta, i trče da vide. Mislim, ima dece koja su u stanju da negde napolju ili u nekom tržnom centru legnu na pod da bi što bolje, da kažem, zagledala tog robota. Tako da prosto oni te stvari obožavaju i mi to koristimo kao alat da ih upoznamo sa nekim mnogo kompleksnijim stvarima u konceptu. 

Ivan Minić: Tako mali prave špageti kod. Mislim da taj moment, dakle kad na neki način kad si mali malo to i doživljavaš drugačije, kad udahneš život nečemu što si pravio, da je to neverovatno. I prva stvar je to da se nešto dešava, to je magija. Drugi nivo magije, nešto ima interakciju sa mnom. I zapravo, znaš ono, jebi ga, mi smo te generacije koje su možda, možda nisu prvi, ajde ima ovih desetak godina starijih od nas koji su možda bili prvi u tome, ali u našem odrastanju je to možda bilo ozbiljnije, jer su igre počele da izgledaju jebeno fantastično. Znaš, kao, ja sam obožavao igre koje nisu izgledale fantastično, zato što nisu izgledale fantastično morale su biti genijalno igrive. Kad je nešto lepo, ne mora da bude preterano, ali kao taj trenutak kada stvari počinju da izgledaju dobro je u principu stvorio generaciju nas u kojoj smo svi u nekom trenutku sanjali da pravimo igricu, ali to nije baš bilo dostupno, pa je onda postalo malo dostupnije, ali ti si mogla da napraviš nešto, ali to nešto nije ni blizu onoga što je stvarno zanimljivo. Sada možeš, sada možeš sve to, naravno, proces je i ne možeš od nula za sedam dana da dođeš do toga da praviš nešto ozbiljno, ali ima mnogo stvari koje zapravo, je li, možeš da napraviš i klinci su prepametni i imaju jako dobro razumevanje interakcije sa tehnologijom. Alati su napravljeni tako da koriste tu interakciju i stvarno može mnogo toga super interesantnog da se napravi u osnovnoj školi. Sad, ja ne znam kada je to bilo tačno, ali Scratch je došao u osnovne škole i mnogo je lepo što je došao u osnovne škole i što se kreće od toga. I ja stvarno mislim, kao neko ko je sve to učio i znao da kodira i u Paskalu i u C-u i nešto malo i u Javi, i posle Jave sam rekao ne treba više to da se radi, vratićemo se na PHP, vratićemo se na web i stvari koje za mene imaju smisla, ali ti, vama, napraviš hiljade linija nečega da bi to pomerilo pet stvari na ekranu da to ima nekog smisla, a ovde je to sve mnogo životnije i mnogo lakše i mnogo brže. I mislim da je to važno da bi, prvo, klinci naučili način razmišljanja o tome smo pričali, a drugo, da bi zavoleli tehnologiju jer spuštena im je ulazna barijera. Ja znam zašto se ljudi nisu bavili programiranjem iz moje srednje škole, zato što su imali programiranje u srednjoj školi i svi su ga zamrzeli. Nema načina da ga ne zamrzeli, je kontrolisali na papiru, barem smo mi. Naravno, ja se sećam, ko juče to pamtim, neće se kako se žena zvala, jer nije ona se nešto nije zadržala dugo kao profesorka informatike kod nas, ali mi smo došli na čas, ja nisam bio par časova, nisam kodirao u Paskalu, kodirao sam u drugim stvarima, ali sam znao osnovne i nisam znao par nekih stvari koje su mi trebale, nisam znao kako se piše While petlja, neke stvari nisam znao, i dobijemo neki zadatak koji ono, mislim, brate, kakvi su zadaci u školi? Imaš broj od osam cifara, okreni poslednju da bude prva, nešto tako, nekako. Mislim, ok, simpatično, ali brate, ne služi ničemu. Meni je mnogo interesantnije bilo tada praviti tekstualne avanture, ali dobro, to sad nije važno. I ja dođem i onda kao kontrolnik, znaš, ona će nama da pokaže, znaš, završila neki PMF ili nešto, ona će nama da pokaže. Ja gledam, kao, brate, da si ti znala nešto, ne bi nama predavala, ali dobro, sad. I ja pitam, jer možete samo da mi objasnite kako se to rade? A ne, ne, ne, kao, nema pomoć. Ženo, mislim, sami pokaži. Jer nisam bio, ne, kao, nema pomoć. Tako ja sam to napisao, sad ono, 60 petlji koje su bile unutra, to je bilo užasno, to je imalo 300 linija i ja sam njoj doneo nešto ono, sveska u kvadratiće, ono tipa 10 strana i predao, i ona je rekla, aha, znači jedinica. Ko ovo radi sigurno? Nemoguće, što se hladimo? I ona je prošla to sve i ono, linija ne linija, nego blok po blok ispisivala i na kraju videla da radi i kao, pobogu, kao, zašto si joj pa, zašto sam te pitao kako se piše ovo i ti istom da mi kažeš? Znači, i kao, pa je li tebi ovo dosadno? Pa jeste. Dobro, ne moraš da dolaziš, kao, pošto znaš, ako ti je dosadno, da te praviš problem na času. Mislim, prirodno, bio sam dobar đak, ali ne mogu, brate, dosadno je, glupo je jer rešavam, ja drugima to nije poenta. I sve. I onda sam ja bio sklonjen da se ne bavim time, ali ja ću da kažem, nikad pre nije moglo da zavoli to. To tako ne možeš da zavoliš. I mislim da je jako pogrešno da te uopšte forsiraju da se to može bude ono, ono što je nekad bilo, to ne znam, u srednjim školama, mislim da nisam siguran da ima, ne znam ni u osnovnim, osim ono, građansko, veronauka i to. Daj izborne predmete, daj, ako hoće neko da uči, to neki ide na to, ko neće da uči, to dajmo nešto drugo što može da uči, nebitno, kompjuterska grafika, Office, Excel, šta god da, znaš. Jer samo si postigao to da su ljudi zamrzeli nešto, da su sebi u glavi precrtali karijeru celu zbog toga što ne ide u Fortran baš nikako. Ovaj, ali dobro, mislim da se sa ovim, što ovim multimedijalnim alatima ulaze u škole, mnogo više pomeraju stvari i, o da, kažemo, i udžbenike koji imaju multimedijalne delove i ostalog gde ti stvarno znaš. Ja se sećam, zvučaće kao da imam osamsto godina, ali su bili mali, pa ili ne su grafoskop, pa kao znaš, ugase se svetla, pa oni nešto, i onda kao, ili onaj diaprojektor, znaš, pa se menja, jebote, se menja, ono kao, deset su ih stavili, ona se menja. Ja posle dođem pa gledam onako, ko ludak, i znao sam gde u ormaru to stoji, kad sam bio dobar, ja sam pitao, jel mogu ja samo da uzmem da gledam šta ima? Kao, može, ti si ono, ti dobar, imaš sve petice, hoćeš da ćutiš? Pa oću. Dobro, koliko je to tad bilo magično, a to nije bilo toliko davno da smo došli do toga da sad stvarno mnogo stvari je više interaktivno, više zabavno, a sa druge strane je mnogo teže da se izborimo za pažnju te dece. Sada, ono što je meni super interesantno sa Klikerom i, ono, neki razlog zašto sam ja hteo, osim što ste vas dvojica dobri momci, a i da budem na oku da vidim da li će on nikada napraviti taj daljinski da se iskontroliše. Ovo, ovo jeste taj moment što to nije samo za početnike, to nije samo nešto što te drži godinu, dve, nekoga drži onoliko koliko ga drži, to je sve u redu, ali ti bukvalno imaš čitav razvojni put i to, toga je došlo vremenom. I hoću da mi objasniš kako je došlo do tog razvojnog puta, kako ste se granali i šta sve taj razvojni put sadrži. Ne moramo da izlistamo sve, ima na internetu, ima ljudi od u nas, a je pa vidi na internetu, ali otprilike da prođemo. Dakle, to je u redu, dečica 5-6 godina, ali šta još tu postoji i kako se cela priča širi? 

RAZVOJ KLIKERA

Miomir Popeskov: Da, pa nas, u stvari, naši polaznici, da kažem, naterali da pravimo nove programe, jer kada je završila ta prva generacija koja je imala da bira između Scratcha i App Inventora i bila je podeljena u decu polaznike uzrasta od prvog do četvrtog, oni su išli na Scratch, i od petog do osmog, oni su išli na App Inventor, i kao, to je to. I sad, oni su završili te svoje programe koji su tad trajali, mislim, tri meseca, i kao, dobro, šta je sledeće? I mi tad smo već, ono, ispucali smo ga, to je to. I onda smo shvatili da to će morati da se širi. I naravno, uviđali smo razne druge stvari, da tako velike razlike u uzrastima u jednoj grupi ne mogu dobro funkcionisati. Pa to prvi, četvrti, peti, osmi. 

Ivan Minić: I fizički. 

Miomir Popeskov: Tako je, tako je. I onda smo tu prvo, smo taj Scratch izsegmentisali, napravili smo da bude za Scratch da prvi, drugi, pa treći, četvrti, dodali smo nastavke tih kurseva, nekih, uvodili smo nove robotiku, Python, web programiranje, posle C Sharp, Unity, itd. Naravno, Unity je došao tu jer su deca prosto videla da to što oni naprave tu igricu u App Inventoru ili u Scratchu da to baš ne izgleda kao to što oni igraju kod kuće, i onda smo mi prosto gledali kako možemo da to, da kažem, pružimo. I onda su došli tu, ti alati za pravljenje tih 3D igrica. Tako da, eto, kažem, to je, nekako, vremenom su su ubacivali novi programi koji su popunjavali te neke rupe. Mi smo, ti pretškolci, su, to je, programi za pretškolce su nastali tek kasnije, znači negde 2017. Mislim da smo mi to ponudili, dve godine posle početka, jer su roditelji imali tu mlađu decu i čuli su za nas i hteli su da deca krenu i onda su se raspitivali i mi smo videli da imamo potrebu i za tim. I dan-danas imamo neke roditelje koje pitaju za decu od 3 godine, od 4, to je već malo diskutabilno šta ta deca mogu da razumeju, koliko to sve ima smisla. Mogu im lepo da se zabave, ali da nešto sad baš usvoje od tih koncepata, da im to znači, to po meni upitno, barem za sada, sa ovim nekim alatima. U svakom slučaju, ti kursevi su, kažem, nekako organski stvarani, njih su pravili naši predavači koji su znali tu decu. Naši predavači, dan-danas, imaju već, mislim, ne već, oni uvek imaju predloge šta bi moglo još da se doda. S tim što to nije, da kažem, tako jednostavno. Znači, kad se pravi jedan program, on mora da ima jasan i dobar kurikulum, mora da ima, da kažemo, skriptu ili prosto neki dokument koji će pratiti taj kurs, da deca imaju udžbenik, nije zvanični udžbenik, ali jeste udžbenik, da li je u digitalnoj ili u štampanoj formi, nebitno, u svakom slučaju mora to da ima domaće zadatke. Mi sad imamo i zadatke koje šaljemo da deca rade preko raspusta, znači onako, čitav set nekih materijala, da bi morala da se napravi obuka za predavače koji će da kasnije dolaze da drže te kurseve. Sad se to dodatno usložnjava sa tim našim franšizama, lokalizacijama i tako dalje. Ali, u svakom slučaju, uvek ima ideja za nove kurseve, pratimo šta se dešava, pratimo šta je to što deca traže i zašto se angažuju, raspituju, i tako da. Sad je ta ponuda kurseva na nekih 18 programa za decu uzrasta od 5 do 16 godina, i stvarno ima dece koja su krenula od 5 školaraca i završila sa poslednjim kursem, to je to, da bude neki JavaScript ili neki Unity, i više nemaju šta. A tad su oni već tipa šesti razred osnovne, tako da nema šta, ima posao da i ovo sad da, bilo je toga, bilo je toga. Bio je jedan dečkić koji je tad još do kišu kod nas, on je web kurs pohađao i onda ne je pričala majka da je pravio neki, ono, landing page za knjigovostvenu agenciju, tako da je on već, već je uposlen. Ovo što si ti rekao za klince, kako je spuštena ta barijera i kako je teško da se zainteresuju, oni će dobiti u osnovnoj školi to osnovno, upoznaće se sa Scratchom i to, ali ova deca koja se više zainteresuju za to, koji su možda i neki, ono, geekovi, što bi rekli, oni kod nas nađu to neko sigurno mesto i onda naši imaju tu ekipu gde cijela ta grupica voli to, ono, loži se na to, priča o tome na pauzi, idu jedan do drugog jer više sam napravio, zaprate se tamo, dele projekte, lajkuju i tako dalje, i njih to onda drži da idu, ono, na sledeće, na sledeće, na sledeće. Imamo te grupe koje se toliko budu kompaktne da oni neće da idu dalje, ako neko iz te grupe ne može da ide dalje, naši prosto gledaju da se održi ta grupa dece, koja, ja se pre, dok sam malo više bio na tim prezentacijama završnim, kad vidim njih dvoje, troje da izađu zajedno, što prezentuju, ja rekao, to je to, mi ćemo sutra kod njih na intervju za posao, oni će napraviti neki start-up, neku firmu. Imali smo decu koje su pravila, pravili su vizit karte, znači bukvalno su doneli su na čast, to su bila nekada dvojica, pre sad imali možda 5-6 godina, napravili su vizit kartu kao bave se izradom igrice, i onda su kao to nudili tamo, tako da mislim, klinici su stvarno fenomenalni, ja se neku uvek iznova iznenadim njihovim idejama i šta sve znaju. Recimo, pričali smo za taj hackathon na kom si ti bio, prošlogodišnji, gde je tema bila reciklaža. Iskreno da budem, mene da je neko pitao da li ta deca znaju toj temi toliko koliko su oni pokazali kroz te projekte, ja bih rekao, nema šanse, jer mi neko percipiramo tu decu da oni samo su TikTok, samo su igrice, ali to nisu ta deca, mislim barem ova što su bila. Ne znam, i oni sigurno nisu u pripremi tog projekta na hackathonu uzeli, pa ne znam, pola sata čitali na Wikipediji kao šta je reciklaža, jednostavno znaju te stvari, razumeju to, znaju kako se taj problem rešava i kako se, kako to da kažem, obrade na taj način kao što je bilo na hackathonu.

Ivan Minić: Bilo je, bilo je super, nekih ideja, ali ideja sprovedenih u nešto što je funkcionalno na tom nivou. Jedna od stvari koja isto mislim da je jako važna jeste to, ti si pomenuo da je to krenulo sa nekim radioničicama koje ste pravili, kako ste mogli i tako dalje, međutim, taj koncept da se radi u malim grupama, u suštini omogućava da se ljudi zaista posvete. Takođe to da na početku cele priče, odnosno za te prve generacije, da tu najčešće sa njima rade ljudi koji jesu vaspitači, učitelji i slično, znači nisu inženjeri, zato što ne moraju da budu inženjeri za taj nivo. A taj moment, ono, topline, bliskosti koje možeš da osetiš u jednoj takvoj interakciji je, mislim, isto jako važan da deca zavole nešto na početku, jer na početku se lomi. Ako na prvom, drugom času to nije nešto i nije energija kako treba, i ne razumeju se, i nekome možda i moraš malo više da se posvetiš na početku, to treba osetiti, a to znaš, ono, klinac sa ETF-a, teško će osetiti, možda, tako, oni dođu posle i oni drže ove ozbiljnije, na kažem, kurseve, ali napravljena je ta neka vrlo lepa i zdrava podela. Koliko su grupe za klinci?

Miomir Popeskov: Da, grupe su od tri do osam polaznika, s tim što neki prosek, da kažemo, na nivou škole varijable među pet i šest, znači te grupe zapravo na kraju budu prilično male i može lepo da se radi sa tom decom. Mi smo bukvalno, mislim, samo prvi naš ciklus koji smo ikada krenuli imali grupe sa po 15 polaznika i odmah posle toga smo shvatili da to neće moći tako, tako da smo to na kraju korigovali na osam, i to je sasvim ok, to je optimalno, to nije kako većina ili skoro sve druge škole rade, ali mi onako gledamo dugoročnije celu tu priču. Znači, ako oni budu tu zadovoljni sa predavačem, sa grupom, da imaju jedan utisak da stvarno njih neko sluša i prati, i roditelji, na kraju, kada imaju taj utisak, oni će tu ostati duže, tako da to je taj neki koncept. Koji smo za vreme korone, bilo šestoro dece, smo smanjivali, ali to je sad neka posebna priča kako je, kako funkcionisalo, ali to je neki, neki princip. A što se tiče predavača, izvini, to si isto spomenuo da, znači, ideje da to budu mladi ljudi koji imaju, znači, što su na mlađi polaznici, odnosno što su to predavači za neki kurseve gde su mlađe deca, da imaju bolji taj pedagoški background, znači to nam je bitnije nego taj programerski background, dok ka starijim tim uzrastima, kad već kreće tekstualno programiranje, nam je bitni taj programerski background. I mladi ljudi, kad kažem, to su ili studenti, završnih godina, ili studenti koji su tek izašli sa faksa, pa da kažem, pored regularnog posla još nešto da radi, ili možda još nisu krenuli da rade u struci, pa da kažem, u tom nekom među periodu da budu angažovani, oni mogu sa tom decom da pričaju o igricama, o mimovima, o nekim youtuberima, o čemu god, a opet ima dovoljno i autoritete i znanja da im prenesu to što treba, i to je za sada se pokazalo kao najbolje. 

Ivan Minić: Kliker je krenuo iz Beograda, sticajem okolnosti u Beogradu, ali se proširio i po Srbiji, i proširio se po regionu, i naravno, svaki odlazak u neku novu zemlju podrazumevao dosta rada, lokalizacija svih materijala itd. Ali hoću malo da pričamo o tome šta znači to što sada ima više od 50 lokacija i hoću da pričamo o tome, da kažem, pomenuo si franšiziranje, to jeste neki model koji kod nas nije dovoljno prepoznat, jer jednostavno mi dosta zaostajemo za trendovima koje, koje postoje na zapadu, gde ljudi vrlo često žele nešto provereno, mi još uvek želimo da napravimo nešto svoje, pa onda kad pogrešimo, onda shvatimo da nije trebalo. Naravno, ko ima ideju, ko ima drive, treba proba šta god da te vuče, toliko da ne, možda da se odupreš, treba uradiš, pa šta god da bude. Ali franšizeri i franšize, u Klikeru mi imamo, mnogo lepe priče. Daj mi neki presek, gde je sve Kliker prisutan, kako to sve izgleda, koje su neke brojke. 

Miomir Popeskov: Ja sam nešto računao, u suštini, iz ovih deset godina, možda se napuni jedna arena, što mi je loše, da pa ovako, taj franšizni deo je, pa ono što sam spomenuo što u početku, to je toliko bilo tad novo i interesantno da su nama sami od sebe, bez neke reklame, krenuli upiti iz drugih gradova, pa onda iz drugih zemalja da ljudi pokrenu ove školice na lokalu, i mi smo onako kao i u većinu stvari tada, ušli sa minimalno znanja kako to funkcioniše, ali je krenulo to neko širenje van Beograda. Naravno, u paraleli sa tim, smo mi naše lokacije u Beogradu nove otvarali, i vremenom smo učili i poboljšavali neke stvari, dan danas ima tu masa problema i ove radimo na tome, ali da kažem, napravili smo neki standard, neke procedure, dosta stvari je do kraja definisano kako izgledaju i što se tiče upisa i marketinga i lokacije i komunikacije i brandiranja i svega ostalog, tako da napravljen je jedan taj franšizni koncept koji za sada funkcioniše na preko 50 lokacija u svim zemljama bivše Jugoslavije, naravno, najviše u Srbiji, ali prisutni smo Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji i Crnoj Gori. Jako lepa priča, mi pravimo svake godine te ta okupljanja franšizera, gde pozovemo sve franšizere, naravno, nije realno da se svi pojave, ali tu dođe ljudi iz raznih zemalja, raznih gradova, razmenjujemo iskustva, lepe priče, probleme i tako dalje, i nekako trudimo se da držimo tu našu mrežu jakom, da prosto imaju u svakom momentu podršku, što je, da kažem, moj sada glavni posao, moj još par ljudi oko mene i to za sada, da kažem, lepo funkcioniše. Neko da kažemo, tu priču krene sa idejom da mu to bude jedini posao, to u principu nije tako lako, pošto potrebna je neka brojnost, znači, neki broj dece ili broj centara koji mora, prosto, moralo bi da ih bude više da bi nekome to bilo primarno i da samo od toga živi, ali u principu, kažem, na kraju se svede na to koliko je tim ljudima stalo, koliko su angažovani, koliko prate te neke naše upute koje mi dajemo. Mi se trudimo da to bude onako što sadržajnije i da to za sada to lepo funkcioniše.

IMPAKT KLIKERA

Ivan Minić: Znaš šta se meni čini pričajući sa svim tim ljudima da zapravo ukoliko ti to gledaš kao nešto, ko te hoćeš da ti bude osnovni posao, može, ukoliko ćeš ti da se baviš tim, da znači, ukoliko si ti predavač, možda ne jedini, ali predavač, nakon u početku, to je ok. Sad, taj moment gde si ti samo vlasnik, a imaš zaposlene i sve ostalo, može, ima primera i oni funkcionišu, ali zapravo fantastično je rešenje za nekog ko želi dodatni posao, želi part-time posao, za nekog ko možda radi u školi ili voli da radi sa decom, ume da radi sa decom, fantastično je rešenje, i dosta takvih primera imamo i većina njih su zapravo uspešni ljudi. Mogu na sajtu da vide koje su sve lokacije, tamo gde nema Klikera ili ga nema dovoljno, možda baš vi treba da ga pokrenete. Nije ništa preterano komplikovano, potrebno je neko vreme da se stvari pripreme i sve ostalo, nije ništa preterano komplikovano, javite se, hajde da pričamo o svemu tome, jer zapravo, ono što smo i pričali, dosta praksa nam pokazuje da to nije rezervisano samo za velike gradove, ima vrlo lepih i uspešnih priča iz malih mesta. Da ti već za neke male priče, ti već sa 25-30 dece možeš da napraviš neki rezultat, a da sve preko toga znači da ta priča može zaista da ima smisla. Postoje centri koji imaju trocifrene brojke, postoje centri koji imaju 130 dece, ali ukoliko taj posao radiš lepo i posvećeno, start je izazovan kao i uvek, ali nakon toga stvari idu dosta lakše, jer ne krećeš nikad upis od nula. Kliker ima dva upisa godišnje, kao dva polugodišta i plus možda još neke aktivnosti mimo toga. Da kažemo, dva ta velika upisa godišnje i to je nešto što, da kažem, iz upisa u upis, ukoliko neguješ taj odnos, gradiš odnos, gradiš lokalnu zajednicu oko toga, tebi je samo na početku teško da upališ vatru, onda ona sama ide nekim svojim tokom i ta priča zaista može i dugo i lepo da traje. Imamo takve primere, samo treba biti otvoren i voleti to i želeti to da radiš, jer poenta jeste da tebi, šta god da je u pitanju, od, ono, restorana pa nadalje, tebi franšiza daje nekakav standard i rešava sve probleme koje su strukovni. Imaš i nekakav, vrlo često, imaš i te neke, ono, na kažemo, handbookove kako se radi marketing, kako se rade neke stvari. Ako si ti uzeo franšizu za Starbucks, ne moraš da radiš ništa, jer su ljudi 15 godina želeli da dođe Starbucks, ali za većinu drugih stvari, kada uzmeš franšizu, ti moraš da se izboriš za neku pažnju, i ovde to maksimalno učinjeno je sve da se tebi skrati put i da ti se olakša, ali ne možeš da budeš pasivan, jer to jednostavno ne funkcioniše. Ti si na lokalu, ti znaš ljude oko tebe, ono što ti mi dajemo je da možeš da budeš siguran da to što im nudiš je jako dobro, da možeš da budeš ponosan na ono što nudiš, i sad, ako te baš toliko sramota, veruj mi, razumem te, ali moraš da da tome pristupiš na taj način. Možemo da ga zovemo domaćinski, možemo da ga zovemo kako god, ali to je važno, nije za ljude koji ne žele da budu angažovani u tom smislu ili da imaju neko ko će biti angažovan. 

Miomir Popeskov: Mi smo počeli da primećujemo kad nam se jave neki kandidati ko ima taj, ono, žar, ali ko stvarno hoće da pokrene tu priču, a ko je iz tog nekog, ja kažem, možda više finansijskog interesa, se javio kao da to pridoda nešto, pa sad će to meni donosi neki dodatni novac, da ja budem minimalno angažovan. Tako da toga ima, bilo je, uvek će biti u drugim biznisima, ali nismo uspeli da to negde sad detektujemo. Naravno, ima i priča gde ljudi, promenim se životne neke okolnosti, oni su u početku, da kažem, imali više vremena da se tome posvete, međutim, vremenom se nešto drugo desilo, da privatno, da poslovno, pa malo izgube fokus sa tog posla. To je sve razumljivo, ali mi se nekako trudimo da stalnim kontaktom, stalnim nekim automatizacijama nekih procesa, da li je to u marketingu, da li je to kroz neku administraciju koju oni moraju da rešavaju prema svojim klijentima i tako dalje, da li je to neki softver koji će uskoro biti, ja se nadam, na upotrebi našim partnerima koji će da im olakša celo funkcionisanje centra, upisa i svega, trudimo se da pomognemo i sad koliko mi možemo da nas mi ovoj uradimo, ali jednostavno, taj neki deo što ti kažeš, to na lokalu, taj neki žar, taj kontakt sa klijentima, to mi iz centrale ne možemo tamo da implementiramo nikako, a to se pokazuje kao jedna od bitnijih stvari. Dakle, da ta deca koja jednom dođu, da žele da ostaju što duže i da imamo tu retenciju, da kažemo, tih polaznika, a to može da se uradi samo tim delovanjem na lokalu tih partnera koji su tamo. 

Ivan Minić: Cilj je da deca budu srećna, deca, ako su srećna, reći će kome treba da kažu, to će se proširiti. Prvo će reći, naravno, roditeljima i da radite, će to videti, ali pričaće sa drugarima, sa drugarima koji su slični, neće pričati sa onima koje ne zanima to, nego ih mnogo više zanima fudbal, ali raširiće to u narednoj iteraciji. Samo, jednostavno, kao i kad vodiš bilo koji drugi biznis koji se zasniva na odnosu sa ljudima. Zašto dolaziš u neki kafić? Zašto voliš da dolaziš u taj kafić? Neko dolazi i zato što mu je usput, ja ne znam nikog ko provodi mnogo vremena negde gde mu je usput, provodiš vreme tamo gde ti je prijatno, gde te ljudi znaju, da imaš odnos, gde će konobar da ti kaže šta je za tebe sa današnjeg menija, i evo, ja mogu da kažem na ličnom iskustvu od juče uveče da je to bilo potpuno spektakularno, ali to je to, kao, to je isti taj odnos. Samo, ne mogu deca da imaju omiljenu kafanu, mogu da imaju omiljenu školu. Da se na kraju vratimo na ono od čega smo počeli, a to je Hakaton. Postoji jedan mini brand koji postoji već duže vreme, koji je naslonjen negde na Kliker, Kliker škola, i ona ima svoje elemente. Postoji brand Future Kids koji je razne neke faze prolazi u prethodnom periodu i svašta nešto tu ima od ideja i biće i aktivnosti. Hakaton se održava pod tim brendom upravo zato što je otvoren izvan okvira samo Klikera. Šta treba ljudi da znaju o Hakatonu, što se tiče datuma, prijava, lokacija, svega toga? 

Miomir Popeskov: Da pa, taj prvo, da kažem, da je Future Kids brand, je nastao takođe 2018. i postojalo nešto što se zvalo Future Kids Meetup. Znači, mi smo tada, navodili ljude koji su iz industrije, da li su, da li imaju svoje startupe, ili su grafički dizajneri i tako dalje, da pričaju deci i roditeljima koji su prisustvovali tim događajima kako izgledaju njihovi pozivi da bi ih zainteresovali da se sutra i oni time bave. I taj brand je i dan danas, da kažemo, živ, samo je tih par godina bio malo na hold-u zbog korona i svega, i eto, od prošle godine i ove godine je aktiviran kroz Future Kids Hakaton. Što se tiče ovogodišnjeg Hakatona, on će se održati za vikend, 31. maja, odnosno 1. juna, na lokaciji Prima International School. To je privatna škola koja će nam biti domaćin tog celog događaja, dvodnevnog. I, kao što si rekao, pošto će biti otvoren ovaj put za škole, to je za državne škole, da se prijave i da pošalju svoje timove. Mi ćemo otvoriti te prijave, u principu, potrebno je samo da se pošalje ko je mentor, da svaki tim ima mentora, odnosno neko ko će da prati tu decu, taj tim na takmičenju. Ko je mentor i ko su učesnici Hakatona. Pravila Hakatona su takva da projekti koji se prave moraju da budu u tim block-based programima, odnosno da se koriste blokovsko programiranje, tačnije ti programi gde imaju gotove naredbe koje oni samo slažu. Da li će to da bude Scratch, da li će to da bude App Inventor, da li će to da bude neka treća platforma, block, to su nam neke propozicije, i da su deca uzrasta od 9 do 13 godina, što se tiče osnovnih škola. Sa obzirom da se Scratch tek radi u petom razredu, to će verovatno biti petaci, šestaci, ali ok, nije, nije, nije, mislim, to je da kažem i očekivano sa obzirom da je takav sistem u državnim školama. I to je to, biće predviđeno da bude 40 ekipa, koji deo toga će biti tih ekipa iz državnih škola, to ćemo još da odredimo, veći broj dece će biti iz naših centara, iz naših školicama. Probajmo da to bude što raznovrsnija, da kažemo, ekipa deca, da imamo decu iz što više različitih zemalja, upravo zbog te neke razmene iskustava i da se, da kažemo, malo i takmiče, ali malo i da se druže i da nešto, nešto čuju jedni od drugih. Tako da, eto, to sve, mislim, ono, neke najosnovnije informacije, možda sam nešto pomerio. 

Ivan Minić: Sve što treba, stavljamo informacije u opis, odnosno link ka stranici gde će biti sve informacije detaljnije o Hakatonu. Ja još jednom pozivam sve zainteresovane da prošire informaciju, da se prijave, ako imaju ekipu za to i da isprate šta se dešava i da možda podrže celu priču, jer, kao što si i napomenuo, da kažem, nema nikakvih troškova za učesnike, finansiramo se iz toga što uspemo da prikupimo sponzorstvo plus opšte sredstva i sve ostalo, vrlo je na entuzijazam i ludilo. Ovaj, ali mislim da takve priče i moraju da se rade tako, jer u svakoj drugoj varijanti to više nije toliko iskreno i toliko lepo. Bilo je predivno prošle godine, hajde da ove godine bude barem duplo bolje, jer će biti duplo više dečice koja će sa svojim idejama nam pokazati koliko zapravo zatvoreno gledamo na neke stvari. Hvala ti puno što si bio, što si podelio ovu priču, hvala ti što to radiš, hvala vama što ste naslušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Eto, vidite šta sve može da se uradi kad je čovek malo blesav i hoće da se trudi i važno mu je i da to što je on, čovek, imao dugu kosu i bio, što se kaže, besprizoran, to ne znači da ne može da izraste u pristojnog čoveka i da poželi da jednog dana samom pravi fotelju. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovo naredne.