Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, imenjače, dobro mi došao. 

Ivan Stanimirović: E pa, bolje te našao.

Ivan Minić: E, bio si i kod trećeg imenjaka, relativno nedavno, ali prošlo je sasvim dovoljno vremena. A i nije da se publike baš preklapaju, iako ima ljudi koji slušaju jedno i drugo. Ali priča je takva da mislim da je idealna da ispričamo tokom leta i da ljudi onda imaju malo vremena da razmisle, pa da od jeseni možda se aktiviraju u tom smislu. I, kao potencijalno zanimljiva biznis ideja, kroz franšizing i sve ostalo, i kao nešto što može buti lepa dodatna aktivnost za njihovu decu ili neku decu koju poznaju. Ali otom potom pričaćemo o tome. Ovo o čemu sad konkretno pričamo je Edukativni centar “Kliker”. Čiji si ti deo, ali to je došlo relativno skoro. A pošto si ti jedan tipičan predstavnik gostiju Pojačala, čovek koji je sebi mnogo puta u životu zakomplikovao život i odlučio da svašta nešto napravi, promeni, sruši, sazida ponovo, ponovo promeni, proda, sazida, razazida i sve ostalo, ajde krenemo kako inače krećemo svako Pojačalo sa munchmallow pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Ivan Stanimirović: Pa, ovaj, vrlo jednostavno, jednostavno odgovor, ovaj, programer naučnik. Iako to možda sad vrlo čudno zvuči, kod nas su sada programeri, al se nešto ne bave mnogo naukom. A ja sam, eto, tako zamisljao da ću ja da se bavim nekom naukom u nekom, ne znam ja, nekom enterprise-u, nekom čudu, ali da ja budem programver, da kuckam ja tamo neki kodove. To je ono što me fasciniralo uvek. A sve to počinje baš onako mnogo rano, jer skoro smo gledali neke porodične fotografije i tamo vidim sebe, da sa dve, dve ipo tri godine držim “sam svoj majstor” I gledam. Šta gledam? Pojma nemam, ali to se dešava.

Ivan Minić: Da, sam kao časopis je bio nešto potpuno neverovatno i te porodice koje i dalje čuvaju ukoričene I dalje su nepresušen izvor inspiracija za svakog ko voli da nešto majstoriše. Mislim da smo dobar deo generacije, da smo odrasli uz roditeljei koji su bili takvi.

Ivan Stanimirović: Da, možda nas je vreme tako naterelo, odnosno njih pa onda to prenose na nas.

Ivan Minić: Sigurno, svakako. Ali, ok, to jeste negde, bilo tebi na pameti kao ideja, ali kako si se uopšte susretao sa tehnologijom?

Ivan Stanimirović: Pa prva tehnologija koju sam ja video da je to nešto više od sijalice je neki daljinski upravljač, kad se kupi novi TV, posle EiNisha koji ima touch na sebi u to vreme. I meni je to bilo fascinantno kako to radi, šta šta, to je parče plastike i ono ti stineš, ono promeni kanal tamo. Mislim, meni je to bilo jako čudno. Sad bih ja to da otvorim, desilo se jednom da je on pao, onako otvorio se, ja gledam unutra, zelena ploča, ništa meni tu nije bilo jasno. Šta ti ljudi rade kad uspeju da naprave ovo čudo koje funkcioniše, ti mu staviš kao baterije i stisneš dugme i on promeni neki sad… Verovatno postoji neko ko se bavi time i ja bi baš voleo da ja budem taj koji će da stvori nešto novo tako malo, a da radi. A ne znaš unutra šta, nisu mali ljudi koji nešto klikću..

Ivan Minić: Ne, ne verujem ja da nisu mali ljudi.

Ivan Stanimirović: Nisi siguran a..

Ivan Minić: Meni još nisu uspeli da…

Ivan Stanimirović: Dobro, meni zavisi da li je veče ili jutro…

Ivan Minić: Ja znam da nisu mali ljudi u daljinskom, ja znam da su u televizoru mali ljudi.

Ivan Stanimirović: Da, moguće.

Ivan Minić: Znači, nema mesta u daljinskom, u televizoru su bili mali ljudi. I onda oni tamo to ispromeštaju što treba da se desi.

Ivan Stanimirović: Jeste, jeste. I sad ta nova, ta neka tehnologija koja je dolazila kasnije do mene, je onako možda malo zakasnila. Kad su svi kupovali Commodore 64, koja je bila ultra popularna, naravno u svetu i kod nas, to se kod mene nije desilo jer znamo već kakva je situacija bila i u našoj zemlji i u većini porodica. Međutim, to je sad možda bila 93. ili 94. nisam sad siguran tačne godine, dolazi moj ćale sa posla i sa svojim nekim drugarom, koga ja ne poznam, kolega s posle bio. I oni nosu neke kese, kao maksi kese. I nosu nešto crveno-crno unutra, I ulaze unutra i kreću da izlače neke kablove, neka čuda, povezuju to sa TV-om. I ja vidim ta statura crna, crveno dole kućište, oni uključuju, to se nešto svetli pali. I šta je to bilo? Bilo je Oric Nova 64. To ti je kopija Commodora 64 koju su radili Slovenci za naše tržište. Koji je savršen računar, sa njim možeš svašto da uradeš. On je naravno imao na sebi basic interpreter. Za oni koji to ne znači, on nije imao operativni sistem Windows i tako dalje, nego je imao taj basic interpreter. Koji je ustvari bio neki mali operativni sistem, jer je umeo da barata podacima. Znači umeo je da snimi fail, umoje da čita podatke sa audio kaseta i to je bilo otprilike to. I sve što ti hoćeš da napišeš i da na njemu radi, to je bilo u basic jeziku. E sad, šta je tu, ja sam jako mali u principu tada, koliko imam, sedam, osam godina. Jedva valjda znam da čitam na srpskom, a uz taj računar je stigla jedna knjiga, na kojoj piše Orit 064, lepa knjiga, crna, on je fotkan kao da je sad neko uradio,  baš su onako bili vanvremenski što se toga tiče, a unutra gomila nekih slova i sve je na slovenačkom, znači nema srpskog nigde, ni blizu. Ali je super stvar što su oni imali jedna strana i jedan kao primer programa i sada je program nešto radi. Sad ja nemam pojma tamo šta piše, šta oni napišu da će tamo da radi, ali ja ga prekucam. Ja prekucam, stisnem Enter, pa onda napišem Run, Enter, tap, promene mi se boje ekrana. Ja skontam aha, sad ću da vidim, ta se boja promenila zato što ovde postoji ovo, ovde postoji ono. I tu mogu da kažem da sam postao prvi samouki programer sa tih 7-8 godina, prepisivač programer, ali sam ja kontao, otprilike kako to se funkcioniše. Naravno, taj račun je bio kupljen da bi se igrali igrice, igrice su bile na audio kasetama, to je sve bilo super. Ali eto u tim nekim trenutcima kad mene niko nije gledao meni je bilo zanimljivije da prekucavam te – da vidim šta će da se desi, nego da igram igrice što se i do dan danas pokazalo kao nešto što i jeste neka odlika mene. Ja možda volim da napravim igricu ili tako nešto, ali da je igram baš nešto, nemam strpljenja.

Ivan Minić: Znaš šta? Mislim da je jako lepa stvar što se za većinu nas desilo, to da smo prvi kontakt sa programiranjem zapravo imali sam BASIC-om u nekom jako ranom uzrastu. I ja sam sa tipa 7 godina prvi put isprogramirao nešto u BASIC-u, bukvalno sam tek znao da pišem. S tim što sam ja znao čitam i pišem latinicu i ćirilicu u prvom razredu pa sam mogao da pročitam. Imali smo neku školu računara u školi koja je po nekim vrlo povoljnim uslovima napravila tu neku mini edukaciju, ništa ti tu pametno preterano nisi naučio, al si dobio jednu svešćicu na fotokopiru napravljenu, u kojoj si imao to desetak primera nekih programa i basic je bio takav da imaš linije i u principu to što piše leksika i semantika tog jezika je prilično jednostavna i opisna, tebi je jasno šta se dešava dokle god pričamo o nekim tekstualnim operacijama, brojavima, računanjima i sl. Sad već grafika, crtanje i to malo je sve to kompleksnije, ali ti kad naučiš da napraviš tekstualno nešto, ti u principu možeš napraviti tekstualnu avanturu.

Ivan Stanimirović: Tako je.

Ivan Minić: Tekstualna avantura, ako imaš malo kreativnosti, može biti beskrajno zabavna stvar. A ja sam u to vreme najviše od svih stvari voleo dve stvari. Prva je bila dečija sveznanje koje sam znao na pamet. I druga je bila, za jedan rođendan sam dobio od nekoga iz porodice, iz familije, ne znam od koga, Isto tako komplet mnogo manje od dečijeg seznanja, ali komplet Disnijevih knjiga, koje su bile knjige koje su imale po deset različitih krajeva. U zavisnosti od toga kako biraš…

Ivan Stanimirović: Kako ti odabereš da će da teče put da.

Ivan Miinić: I onda je to bilo beskrajno zabavno. Imala je divnu osobinu i bila mi je omiljena aktivnost uveče. Zato što ako ti uzmeš celu knjigu, ti u suštini pročitaš desetinu knjige. Znači, treba ti pet minuta ili sedam minuta da imaš celu priču. A da sad čitaš celu knjigu od korice do korice, to bi ipak bilo verovatno sat, sat i po ili tako nešto. Ovako  svako veče ti imaš drugu priču, zašto što te zanima šta se sad tu desilo.

Ivan Stanimirović: Šta se desilo onom drugom.

Ivan Minić: I mene je bukvalno to, uz još posle razne neke stvari koje su se dešavale, naučilo algoritamskom razmišljanju. Što zvuči suludo, ali je to tako. 

Ivan Stanimirović: Pa da, zato što je algoritamsko razmišljanje je baš nekako jednostavna stvar, jer imaš samo jednom ako. I kad to ako se desi, ti ćeš uraditi to. Ako sam odabrao taj put, završit će se tako. Ako sam odabrao ovaj put, loš put, završit će se drugačije. Tako da logika ne mora da se uči na računaru, to smo videli mnogo puta. Ja sam u jednom trenutku napravio neki eksperiment, to je bilo možda 2017. godine. Sakupio sam neke klince iz osnovne škole i rekao sam im “Hajde da probamo da učimo programiranje bez računara”. Gde su meni prvo roditelji, ti su bili u nevericima, kao “šta radiš?”, “sada će deca verovatno tamo da klikću po nekim ekranima”. Ne, neće, neće ništa od toga da bude”. I mi smo iskoristili jednu zanimljivu igru koja se zove “Kornjača”, gde deca bukvalno trebaju da isprogramiraju nekog lika koji se kreće na tabli, koja je išrafirana i da rešavaju razne probleme. Da li da pokupe nešto, da li da zaobiđu nešto itd. A programiraju ga tako što ređaju kartice sa smerovima. Idi napred jedan korak, okreni se desno, okreni se levo i to je to algoritmsko razmišljanje. I onda sam čuo pre neki dan Ćosu koji bi kaže da je on to s decom radio dok čekaju kod lekara, jer ima pločice kao dole četvrtaste i onda on tako se kreće levo-desno, dece ga vode. Što je ustvari fantastična stvar da naučiš dete, prvo, kako da unapred nešto predvidi da bi ostvarilo svoj cilj, kako da taj neki cilj koji je možda malo dalje uspe da reši korak po korak, I kako da ga ne uplaši to što je komplikovano za njega. I naravno da nauči odluke. Ako ga okrenem levo, udariće u zid, na primer. To su neke jednostavne stvari.

Ivan Minić: Trenutak kada je cela moja generacija naučila da algoritamski razmišlja, pričali smo na jednom doručku o tome, i mislim da sam i u nekoj od prethodnih epizoda podcasta to pominjao, kada je moj profa informatike Slobo Brkić, koji se nije baš dugo zadržao u školi, ali je ostavio trajni uticaj na sve nas, došao na jedan od prvih časa programiranja i rekao “Ok, sad ću ja vas da naučim da programirate, da razmišljate”. To što vi ne znate kako se pišu programi, to nije bitno. To ćete da naučite ako vam se bude zanimalo ili nećete. Jel zna neko da programira? ja se javio, javilo se još dvoje kolega, kao “Vama ovo nećete bude zanimljivo da naučite nešto, ali možda vam bude zanimljivo kao igra”. I činjenica ja od programiranja imao sam veliko očekivanje u srednjoj školi i faktički nisam naučio ništa. Došao sam ja već dosta bolje osposobljen nego što sam mogao da očekujem.

Ivan Stanimirović: Pričaćemo o ovom posle sigurno.

Ivan Minić: Ali taj moment kad je on rekao “okej, naš posao sada je da objasnimo crncu kako da skuva kafu”. Dobro. Zašto kao crncu? Zato što je crnac došao iz Afrike i ne zna ništa. Vi ste ga smestili u kuhinju i treba da mu objasnite korak po korak da raščanite sve i da budete sigurni da ćete na kraju da dobijete kafu. Kako ćete to da uradite? Znaš, mi nismo deca u tom trenutku, mi imamo 15-16 godina, možeš ti da kažeš, ne, šta ima on od senzora, čuje, ne zna šta znači, ali čuje. Aha, znači ako stavi šolju i šeta ispod otvorene slavine, kad promeni zvuk znači da voda upada unutra. Na tom nekom bazičnom nivou, i kao mi smo napisali, ne znam, iz 39 koraka “kako crnac kuva kafu i to je to” kao brate. Sada, da li koristiš šta je “if”, a šta je posle “for a while” ili neka druga petlja, to je piece of cake.

Ivan Stanimirović: Da, da, da.

Ivan Minić: Ali ti si od tog trenutka naučio kako da nešto što je izuzetno kompleksno raščlaniš na neke jednostavne stvari. Al dobro, to je moja srednja škola. To su mi oštećeni robotičari. Kako je u tvom slučaju izgledala osnovna škola, srednja škola? Je li bilo stvari koje su te zanimale? Je li bilo ljudi koji su ti bili na neki način, ono, inspiracija i koji su te na neki način usmeravali i pomagali ti da se dalje razviješ?

Inspiracija tokom školovanja

Ivan Stanimirović: Pa, opet ću da se vratim možda par meseci pre polaska u osnovnu školu, da kažem da sam ja jedva čekao da krenem u školu, ja sam bio od te dece. Ja inače nisam išao predškolsko, pošto su moji roditelji hvala im na tome, rekli kao “sedi kući, radi šta god ti se radi dok možeš, kad posle budeš morao da ideš u školu, onda više nema izbora”. I bili su potpuno u pravu u tome i hvala im. Ali ja sam i jadva čekao da krenem u školu, jer ja sam zamišljao ću ja u toj školi tamo da naučim kako se pravi taj daljinski upravljač. A bio je jedan problem veliki, ja sam znao, pošto nekako taj neki naš krug ljudi, prijatelji mojih roditelja su znali i ljude koji rade u školi i učitelje i tako dalje, ja sam znao da postoji jedan učitelj i četiri učiteljice i ja sam rekao “jada čekam u školu da krenem, ali ja kod učitelja ili neću u školu”. Znači nema uopšte odabira. I moja majka kao, dobro, mislim, svi vole tog učitelja, on je bio onako uvek radobiran, I ona je otišla u školu i rekla “Ljudi, moje dete reklo ako neće, ako i Joca ne bude učitelj, on neće u školu da ide”. I smije se sekretarica škole koja kaže “Ali Joca je već odabrao svoju decu i Ivan je kod njega, tako da pošto je on najstariji tamo, on je već odabrao”. Reko “dobro, onda mogu da idem u školu”. I moram da pomenem tog čoveka, pošto je to jedan najorganizovaniji čovek na svetu, najuredniji čovek na svetu, koji je probao da me nauči da budem ja organizovaniji i uredan. Ali nije uspeo, ali je bar mene naučio da znam kako izgleda kada je neko uredan i organizovan čovek. On je imao aknu tašnu, koja je bila sređena kao Lego kockice, su napakovane unutra, to je sve perfektno. I imao je krede u boji, njegove table su bile umetnička dela, znači čovek je stvarno bio fantastičan i on je bio matematičar. To je ono što je on nama usadio u glavu. Mi nismo imali fizičko i muzičko, imali smo matematiku umesto toga svaki put, iako smo se mi bunili kad smo bili deca, ali sad kad malo vratim film, mi to fizičko i muzičko smo na kraju i imali na drugačiji možda neki način, ali tu matematiku koju je on onako dodavao po dva časa nedeljno, ne može niko da nam prenese kao što je on u tom trenutku mogao i neku ljubav ka tome nam je usadio, makar većini nas. E sad kad smo došli do nekog tog četvrtog razreda, rastanak sa njimi i kreću nastavnici, ja opet “Aha, e sad ću da naučim kako radi daljinski upravljač”, mislim, naravno figurativno. Međutim, kreće ta neka… fizika čak i nema u petom, nego u šestom i tako dalje i ja sam onako malo razočarano sve to, iako su to neki nastavnici koji su, sem hemičarke, koji su bili stvarno ljudi okej, I pokušavali su da nam…svaki predmet učine dovoljno zanimljivim. E sad, što je meni bila zanimljiva matematika i fizika najviše, posle 6.7. i 8. To je sad druga stvar, ja sam samo to želeo da učim. A ove druge predmete sam morao da učim. Ja matematiku i te neke stvari nisam ni učio, nego to što se radi na času mi je bilo sasvim dovoljno. Ali zato sam učio geografiju, istoriju, kao…znači to su…to je listanje knjiga,  znojenje, znači katastrofa. Ali eto izgurali smo i to. Tako da mogu da izdvojim, znači, tog učitelja koji nam je stvarno taj neki startup napravio da možemo da, ako želimo da se bavimo nekim inženjerstvom, nekom tehnikom i tako dalje, imamo osnovu, koja je stvarno ne može da se poredi sa nekim drugim koji to nisu, nego su možda davali više značaja društvenim predmetima nego tome. On je verovatno gledao naše rezultate na onom uloznom testu koji se radi u školi i onda je birao decu koja se uklape u celu tu priču. I onda dolazi srednja škola da se upiše. I ja opet, znači eto kakv sam takav sam, ja sam odlučio da hoću, pošto otvara se eksperimentalno oddeljenje elektrotehničarja računara, iako sad to više nije – sad je to onako odeljenje koje postoji već neko duže vreme. I ja želim da upišem to i neću ništa drugo, a tad mi smo polagali prijemni u školi gde želim da se upišemo i tamo pišemo ako se sećaš želje smo pisali. Ja pričam sa mojima i ja im kažem “ja hoću to i drugo mene ne interesuje absolutno ništa, znači neću ni da upisujem ove druge želje”. Moja majka kaže “pa ali dobro, makar napiši tamo”. “Ma ne, apsolutno mene ne interesuje”. E sad upisuje se dva odjeljenja, to je 60 učenika, a prijavilo sam ne znam, 150. I ja naravno, odem, uradim test, upišem se, budem ne znam 19. na listi, što je bilo sasvim okej. Ja sam to, to sam znao će da se desi, nisam možda imao dilemu, da li hoće ili neće. Ali nemam potrebe ni da upisujem tamo zašto da boksuziram sebi sa drugom nekom željom. I napokon eto dođem do toga da ja naučim kako se pravi taj daljinski upravljač, verovali ili ne. Moja škola, ja sam išao u tehničku školu Smederevo, je imala tako neke sjajne nastavnike profesore, naročito tih stručnih predmeta, koji su nas bukvalno učili kako radi katodna cev i stvarno smo znali kako radi ta katod. Mislim, ko je želeo, ko nije želao, on je to naučio i dobio ocenu i otišao, naravno. Ali taj deo da smo mogli da dobimo znanje koje želimo, mogli smo. I van nastave, znači čak i dotle bilo došlo da… mene interesuje programiranje, imam profesorku programiranja Rada, koja je isto fantastična žena, to je žena koja je vozila juga sa rukavicama trkačkim i ona nas je vozila na, kako se zove, takvmičenja iz programiranja svojim jugom. Ti tu ženu možeš zaustaviti na hodniku i kažeš “Ja hoću da uradim to i to, ne znam kako da uradim, jel ima neko da mi pomogne?” ona će da sedne s tobom i da radi. Znači stvarno su bili takvi, ne svi, naravno, ali bilo je stvarno tih nekih fantastičih ljudi koji su umeli da prenesu znanje. I mnogo toga je doprinela moja razredna što je imala razumevanja za mene da ja mogu njoj da kažem “razredna ja sutra neću u školu jer je, ne znam, sajam tehnike i ja ću biti na sajmu tehnike”. I to je bilo sasvim normalna stvar. Tako da ti ljudi su odradili svoj posao kako treba. Iako smo puno puta čuli priče i pričali smo i ti si spominjao naša školostvo ima problem, ima problem, bilo je problem i tada, ali ti neki ljudi, eto, imao sam možda sreću da su se sklopili ti neki ljudi baš kod mene, za moju generaciju, za to moje odljenje, možda zato što je bilo eksperimentalno, da nam baš onako daju sve šta mi poželimo da krenemo da učimo.

Ivan Minić: Znaš šta, mislim da je to pitanje kokoške jajeta, odnosno da su škole koje su pokretale eksperimentalne smerove, eksperimentalna odeljenja, bili škole koje su imale materijal za tako nešto.

Ivan Stanimirović: Pa, verojatno.

Ivan Minić: Znaš, ista priča je bila i sa nama sa robotikom. Ja nisam, kad sam ja došao, robotika više nije bila eksperimentalna, ali je bila za posebno nadarene, imala je specifičan prijemni koji je bio teži, kompleksniji odredovnog. T<i taj prijemni si polagao ranije, nije ti se priznavo ni u šta drugo, jer si imao stvari koje nemaš na drugim mestima, a nemaš srpski koji imaš na drugim mestima. Ali to jeste bilo, sa jedne strane, ta škola imala kadar koji je to mogao da iznese.  Sa druge strane, ta škola imala i neke druge resurse, u smislu, ajde, nije to bilo idealno, ali imali smo radionicu za šta treba mašinski da se uredi.

Ivan Stanimirović: Jeste, imali smo kabinete baš onako super.

Ivan Minić: Imali smo dobre kabinete sa računarima, to je bila donacija koju smo dobili bukvalno kad smo mi krenuli, tako da smo dobili neke lepe HP-ove računare. I moja škola je bila, pošto smo bili robotičari, moja škola je bila, mislim, jedina u Srbiji koja je imala taj smer, a nije – bilo je na nekoliko mesta, ali jedina koja imala robota. Tako da mi smo imali Mitsubishi robota na kome smo mogli da probamo. Nismo se naigrali mnogo sa njim.

Ivan Stanimirović: Dobro, naravno.

Ivan Minić: Ali smo neke stvari probali, videli, videli kako to u praksi radi, videli kako izgleda programiranje CNC mašine. Tako što dobiješ, evo ti mašina, evo ti blok neke plastike i napravi svoju šahofsku figuru na strugu ili na glodalici, šta god. Kao to ti je rad, ti napiši programom, to ti je rad, prvo testiramo program na test okruženju koji će da kaže da li će u nekom trenutku alat da udari u mašinu jer onda nećeš ga napraviti, kao to je to. I sećam se, mislim to mi je ostalo, a zašto to kažem, zato što si ti iz Smedereva, i sećam se od tog momenta kad me kaže, završavam i to sve i kao robotika, budućnost, opcije i sve ostalo, i mene gleda moj profa robotike i kaže “Znaš da ima jedini robot koji se trenutno aktivno koristi u Srbiji?” “Ne znam” “u goši u Smederevu.” U fabrici vagona, kao, izvesno je da će u narednih pet godina da ih bude milion, i da će ono, oni su vrlo brzo uveli i mehatroniku kao smer i sve to, a ne kaže, u ovom trenutku, samo u Goši u Smederevu.  I kao, to ti je to. Mi smo praksu, recimo, pošto ti si bio elektrotehnika, ja sam bio mašinstvo, mi smo praksu imali u radionicama koje nisu bile u okviru škole, nego tih 7 dana prakse. Mi idemo van škole u brodogradilišta, koje u tom tenutku, godinama, već ne radi, ali ima nekoliko radionica koje ima dogovor škola da koriste. I ti tu sediš, ona sedam dana, testerica i sečeš nešto, praviš nešto, turpijaš, nešto malo vidiš struga i svega ostalog, ali ne možeš da kažeš da mi nismo videli sve te stvari, jesmo danas ti za hiljedu eura kupiš malu glodalicu i strug koji su sobna varianta, možeš napraviš šta hoćeš, tada to nije bilo

Ivan Stanimirović: Nije bilo, da

Ivan Minić. Sada ta škola, politehnika, tad se zvala politehnička akademija, danas se zove politehnika, sada oni imaju i 3D printere, imaju i dron, imaju svašta. Jer gomila neke sjajne dece koja je izašle iz te škole, a neki su bili ovde gosti, neki su bili gosti pet puta, recimo, kao Srđan, su u jednom tematku shvatili koliko zapravo dugujemo toj školi jer nas je naučila da razmišljamo kao inženijeri.

Ivan Stanimirović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Osposobila nas je za život. Zapravo vrlo malo nas smo posle završili tehničke fakultete. Srđan je upisao japanski, zato što je on lud. Rečko je išao na višu, on je i završio višu. Bogdan ne znam ni da li je studirao bilo šta, Garganta je zapalio u Ameriku, pa je tamo postao bog-otac. Ja sam na kraju upisao inženjerski menedžment, ali sam 26-27 godina i evo, bože zdravlja napisaću prokleti diplomski obećavam. Al kao kad pogledaš ima iz moje generacije, ne znam, đak generacije Ana naša drugarica, ona je završila ETF wigh Flying Colors, In time i sve, ali velika većina nas nije otišla dalje, ali smo postali inženjeri. Naivci, ali inženjeri. 

Ivan Stanimirović: Da, vrlo se slično desalo vidiš i kod nas. Moje, na primer, odeljenje, ne znam da li je nas četvoro ili petoro otišlo na neki ETF ili elektroniku, kao i ja. Otišli su ljudi i na mašinstva i na razne stvari, ali, kako su godine prolazile, imali smo jednu proslavu matura gde smo se nakon svih našli,  znaš ja skontam da pola odeljenja nešto programira Odjednom su svi programiraju, a mučili se s programiranjem u školi, ali su sada postali programiri, što je super. Imali su, znači, neku osnovu,  nešto, nešto ih je navodilo da to mogu da rade. Sad što su odabrali druge fakultete, to je sad možda neka širina, otkud znam, možda nije…

Ivan Minić: Pa znaš šta, mislim, ima tu jednu stvar, baš kad je Rastkao Jokić bio kad smo pričali o tome, znaš, svi smo mi, koji smo založili da budemo inženjeri, uglavnom sanjali da imamo svoje radionice i fabrike. I ja, kad odem u fabriku, ja što volim da odem u fabriku. Mene ne može da isteraš kad odem u fabriku. Ali, brate, to nije realno da ćeš da imaš. Radionicu ajde i nekako u nekim zrelim godinama kreneš da kupuješ alatu u Lidlu, navučaš se i onda malo proširiš i to sve. Al to da napraviš ozbiljno neku proizvodnju, to je užasno skupo komplikovano i sve ostalo. A u softeru ti ne treba ništa.

Ivan Stanimirović: Ništa, samo računar, al može i mobilni odprilike.

Ivan Minić: I to je to. I zato ja mislim da su mnogi iz strasti prebegli u to. Neki su prebegli iz toga što su videli potencijal, moguću korist, da tu ima novca.

Ivan Stanimirović: Da ima više novca, naravno.

Ivan Minić: Ali oni koji bi i dalje najviše na svetu voleli da imaju jednu šupu sa alatom i da prave nameštaj, oni programiraju zato što im je to način da prave nameštaj.

Ivan Stanimirović: Da žive i da prave nameštaj. Ok, jasno. Mislim da nas škola…To ljudi možda pogrešno shvataju. škola te ne ograničva, škola ti daje mogućnosti. Ti odabereš jedan put u tom trenutku, mislim, ti sa 14 godina, da li si siguran šta želiš uopšte u životu? Znači, to je pitanje, neka deca, mislim većina deca ne znaju, idu tamo gde je društvo, idu, ne znam ni ja,  ono što im je lakše ili hiljadu nekih stvari, i na kraju kad to završiš, niko tebi ne brani da se baviš nečim drugim, niko ti ne brani da upišeš još jednu školu ako hoćeš. Znači, nije ograničenje, kao ni fakultet. Ja sam jedan od onih koji zagovara da se na fakultete ide i to je, nije bitna ta diploma, nije bitno da ti se zoveš nekako, imaš nešto ispred imena, to apsolutno nije potrebno. Ali to što ćeš ti da stekneš tokom tog školovanja i odlaska na taj fakultet, kako ćeš da upoznaš te neke ljude koji imaju potrebu za nekim znanjem, za nekim napretkom. U stvari za napretkom, nećemo sad znanje da uzimamo uopše u obzir. To je nešto što tebi onda pokaže da u svetu ti ako želiš nešto da radiš, ti možeš to da uradiš. Znači nije uopšte, nisi ograničen.  Ti imaš način kako da to uradiš i na fakultetu mislim da je to glavno što treba da pokupimo. A sad da li smo mi skupili to neko znanje, skupićeš ga ti na ovaj ili onaj način ako ti treba u životu, to je sigurno.

Ivan Minić: Svakako. Kako si se opredelio za Faks?

Kako se Ivan opredelio za faks

Ivan Stanimirović: Pa tu je bilo, mislim, bilo je vrlo opet jednostavno, zato što sam ja hteo ili ETF Beograd, ili elektronski u Nišu. Ustvari, elektronski. 

Ivan Minić: Elektronski. 

Ivan Stanimirović: Da, da, da, ne pogrešimo. Zašto sam otišao na u Niš? Zato što, mislim, dva su neka razloga. Moja razredna je završila taj, pa je ona bila “moraš tamo, tamo je najbolje”. Zato što sam ja bio više elektroničar nego elektrotehničar uvek i sada. A druga stvar, moj stric imao tamo stan i to je bilo mnogo jednostavnije i jeftinije za sve nas i hvala njemu za sve to što mi je pomogao. Ja sam otišao tamo, upisao taj fakultet, I onda sam skontao da sam u stvari uradio pravu stvar. Prvo, u Nišu je život mnogo nekako jednostavniji nego u Beogradu. Manji je dosta grad, ali je pun studenta. Znači, u proseku kad se izvuče, više, procentualno više studenta da ima.

Ivan Minić: Mlađi je grad. 

Ivan Stanimirović: Jest, jeste. Tako da su tamo rok žurke i taj život fantastični. I ono što je bilo u stvari meni super, što sam opet tamo, da li ja privlačinim, nemam pojma, zatekao neke profesore koji su bili željni da te nešto nauče. Sad, da li ja možda tražim to znanje, pa oni meni daju svi, nemam pojma, ali ja opet nosim tu neku, taj neki osjećaj da sam ja tamo naučio fantastične stvari i imao sam koga da pitam što je najbitnije. E sad, da li se te stvari koje sam ja tamo učio sve primenjljive? Nisu, 90% možeš baciti u kantu i ne treba mi u životu, ali da bi, ne znam, položio elektrotehniku 1, elektrotehniku 2, ti moraš da pričiš ovako ozbiljnu literaturu, da uradiš brda, brda nekih zadataka. I onda ja skontam da ja to prvi put u životu radim. Ja nikad nisam imao potrebu da ja sedim kući i da učim nešto. Znači, osnovna škola, srednja škola, to je onako bilo, sedim u školi, učim, slušam i gotovo, gotova škola. Međutim ovde je moralo i kući da se radi. I dolazi, znači prva godina je prošla kako tako, i naravno dam ja minimum koji je potreban da se pređe u drugu. Međutim krenem da se mislim, reko ja nisam za ovo, ja neću moći da izguram ovo do kraja. Međutim, samo je bio taj neki period prilagođavanja nekom novom učenju i sada mogu da kažem da mi je to stvar koja me je naučila da učim. Jer ja sad sedim i svakog dana imam dva, dva i po sata kad ja nešto učim. Ja sad učim neku ekonomiju. Mislim, doći ćemo i do toga. Tako da nije mi više strano da uzem knjigu koja je onako ozbiljna i da krenem da je čitam, da je čitam, da savladam to. I kad nešto ne znam, ja onda nađem relevantne ljude pa pitam. Znači, pozoveš telefonom, pitaš, pošalješ poruku, pitaš i to je sve sasvim normalno. Tako da, eto, to je ono što sam ja sa fakulteta izvukao. To je ono glavno što mislim da svako i treba da izvuče sa fakulteta. 

Ivan Minić: Mislim da je elektronski, elektronski u Nišu, jedno zaista posebno mesto. Znam mnogo ljudi koji su studirali, neki koji su diplomirali, neki koji nisu. Ali da je tamo stvarno bio melting pot nekih kvalitetnih ljudi. Bezdaljnjeg i u Beogradu ETF je “wow”, ali je nekako preglomazan i pretežak i previše svega i…A ovde je to nekako bilo koncentrisanije, mislim da su ljudi bili više upućeni jedni na druge..

Ivan Stanimirović: Znaš šta, ja da sam došao u Beograd, ja bih tu potonuo, zato što toliko ljudi, ja ne bih mogao da se uopšte nađem u svemu tome. Jer ja kako sam lenjo počeo sve to da radim, ja bih se samo zakucao i oni bi digli ruke od mene, niko ne bi primetio, “Ej, možda on ima potencijala za nešto drugo, možda ga mrzi da uči, ali hajde da mu damo možda da radi na nekom projektu, da ovo, da ono”, pa i to su i uradili, to se desilo, zato što je manje ljudi. Mislim nije manje, tamo upiše 300 novih studenta svake godine, ali na drugu godinu se prebaci, ne znam, 50, 60, znači to se baš onako mnogo smanji. Nije toliko, ali se baš drastično smanji. I onda oni nemaju gomilu tu nekih studenta i mogu da se bukvalno skoncentrišu, a ima tih profesora koji znaju da procene šta kome leži i da te usmere, da ti daju neki zalet, da ti kažu “ej, ajde, ovo ćeš lako” pa i da ti pomogu za neki ispitak ako treba, a znajući da ćeš tamo da se mučiš, on ti kaže “ajde da vidimo to, možda možeš na ovaj način” ili “evo ti ova skripta, znam da odatle idu pitanje” itd.

Ivan Minić: Jako zdravo okruženje, ako uzmem u obzir da je i dalje u pitanju vrlo težak fakultet.

Ivan Stanimirović: Da, dobro, da to je istina.

Ivan Minić: Ja stvarno mislim, da se razumemo, ja stvarno mislim da neke stvari treba budu teške. Znači, kao što ne želim da medicina bude laka, tako isto ne želim ni da elektrotehnika i mašinstvo ili građevina budu laki, jer ako je građevina laka onda će…

Ivan Stanimirović: Pado smo.

Ivan Minić: Jeste, može biti malo nezgodno.. A, znaš, kao da li će dizajn da bude lak ili neće, pa dobro, preživećemo i sa ne tako lepim plakatom. Sve stvari su važne. Sve imaju neku svoju ulogu. Ali ovo su neke, ono, gradivne stvari koje mogu da učine da jedno društvo bude konkurentno u odnosu na druga i to je ono što negde pravi razliku.

Ivan Stanimirović: Jeste. E sad, hoću još samo da ti dodam jednu opet zanimljivu stvar. Opet sam ja bio neko zamorče tamo, zato što sam upisao eksperimentalni smer koji se zove multimedijalne tehnologije. Zato što sam ja skontao tokom svog života da nije da volim samo da znam kako taj daljinski izgleda unutra, nego da… 

Ivan Minić: Bukvalno sam hteo da kažem “jebo te daljinski”, ali dobro.

Ivan Stanimirović: Interesuje me da ga napravim da bude lep.  U tome je stvar. Ali, znači, prvobitna moja ideja kad sam upisao faks je bila da idem ka software inženjeringu i onda bukvalno kad smo trebali da biramo posle druge godine smer, ja neću oću da idem na eksperimentalni, tamo nas samo 12-oro bude, 14-oro ne znam koliko nas je bilo. I to je grupica koja je svašta nešto uradila, svi su nešto uspeli da urade u životu. Što je meni baš onako super, super fora.

Ivan Minić: U kojem trenutku si prvi put se sreo sa nekim poslom?

Prvi posao

Ivan Stanimirović: Pa, sobzirom na to što smo spominjali još od početka, da situacija finansijska nije sjajna sve to vreme, prva godina srednje škole je godina kada ja dobijam PC računar. Zašto ga dobijam tog trenutka? Pre toga nije bilo mogućnosti, naravno. Mi imamo neke vežbe u školi i trebamo da uradimo neki zadatak. Ja trebam da idem kod nekog drugara da to uradimo, on nema vremena, ovo ono, moji šta će, gde će, dižu kredit, kupe računar. I taj računar stiže i ja naravno uradim taj svoj zadatak i to je ok, međutim daj reko da vidim sad ovo. Ja znam šta može onaj mali Orek, a šta sad ovo čudo može da radi, Pentium 3 sa 256 megabita rama. Može svašta da uradi. I Moj stric, opet pomijenim njega, on je event fotograf, snimatelj i tako dalje i ima tu neku klijentelu s kojom radi, snimaju razno razne događaje. I njima treba neko ko će da im pravi neke uvodne špice za te njihove snimke i tako dalje. I onda su oni to negde čuli da neko to tamo na nekom kompjuteru radi. Mislim, stvarno je tako bilo. Mislim, ljudi nisu imali informacije još uvek kako to sve funkcione, znači to je bukvalno začetak svega toga. I ja gledam, znao sam da postoji PowerPoint, kao mogu praviti neku prezentaciju o tome, ali kako da to prebacim na VHS kasetu, jer su VHS kasete bili tada aktelne. I jedino šta ja stavim, snimam ekran kamerom, mislim to je bilo ono kao nemoguće. I onda ja malo istražujem, a inače celu srednju školu ja čitam sve moguće časopise, “Svet kompjutera” i tako dalje koji su postojali, i znam otprilike šta postoji od hardwarea i tako dalje, znamo da postoje TV kartice, i da te TV kartice imaju onaj video out na sebi, koji je zanimljiv za ovu priču koja meni treba. Ja kažem “okej, ajde, ja to mogu, ako hoćete vi da isfinansirate”, stric ili ko god to bude, on je to finansirao. “Ti kupiš tu TV karticu, ja ću da smislim kako će to se pravi i mi pravimo”. Znači, bukvalno pet dana je prošlo kako je taj računar stigo u kuću, ja sam napravio tu neku prvu špicu, mi je snimili, ja zaradim prvi novac. I to je meni bilo “wow”, znači zašto ranije nisam imao ovo sredstvo za rad. I tokom cele te srednje škole ja radim nešto tog tipa. Onda dobijam, posle šest meseci taj računar koji sam dobio, jer naravno već je bio prevaziđen. Svaš se u to vreme kako je to jako brzo napredovalo. Meni je trebao brži računar, više memorije, bolja TV kartica koja kad ideš na TV out nema onaj crni okvir, ovako, nego mi ode na full screen. Znaš, to mi je… meni je bilo sad da prevaziđem, kupim ovu novu TV karticu, prodam ja taj računar koji još uvek nije isplaćen, još u kreditu. Kupim novi, mislim se to je bilo uz pomoć strica, i počnemo da skontamo da ljudi žele da prebacuju VHS kasete na DVX. Je li ti to možeš? Mogu. Znači ja sam uvek vikao “mogu” i dan danas pričam “je li nešto može? Može!” samo je pitanje vremena, para i tako dalje. Pronađem sve što mi treba, krenemo to, prebacujemo. Ti, ne znam da li mogu da opišem tu količinu posla koja se u tom trenutku dešava. Mi tad kupujemo još jedan računar, kupujemo još CD rezača, znači tik rezači.

Ivan Minić: Sve se sećam. Znači ja sam u takvom jednom stanu, u jednom takvom potkrovlju, prvi put vidio dva Big Towera, jedan pored drugog, sa po tipa osam CD rezača koji u isto vreme kopiraju diskove.

Ivan Stanimirović: Da, da. Eto, to je bilo ono što je nas onako podiglo. Onda se pojavljuje DVD i sad svi hoće da je DVD. Čak i oni što su DVX prepacivali, ono kao “ovo sad je bolje”. Može, mi kupujemo onda DVD rezače i to se tako razvija. Dok, bukvalno za godinu, godinu i par meseci, smo mi napravili taj neki mini video studio, imam slike, to pokazaću ti u jednom trenutku, nikad ti nisam pokazivao. To je onako bilo sve, izgledalo za mene kao space shuttle. Znači I taj sto je bio onako u G, pa u krug nešto se okreto, pa su to bili monitori, kontrolni čuda, svašta je to bilo, kako sam ja to zamislio. Ali to je već postao ozbiljan posao i ja zarađujem, pazi ja srednjo škola zarađujem ozbiljnu količinu novca u tom trenutku. I onda upisujem fakultet i to sve naravno malo staje zato što moram da putujem. Ali srećom u tom trenutku moj otac imao malo bolju platu, on je inače radio u železeri Smederevo i tad u to vreme ih je kupio Amerikanac. US Steel je stigao. I on je onda imao malo veću platu, radio je prekovremeno i sve što je tu bilo dodato. I on meni bukvalno daje ovlošćenje na svoj račun, karticu platnu i kaže “evo ti znači kad vidiš stanje ti troši kako misliš da treba, znam da nećeš da pretraš”, stvarno je tako bilo. Međutim, oni je inače invalid rad, bio je u toj nekoj zaštitnoj radionici, amerikanac je želeo njih da bukvalno počisti, zato što nisu dovoljno privređivali možda, a samo su im bili trošak veliki. I onda on dobija ponudu da da otkaz, dobija neku otpremninu i tako dalje, sve se to dešava

negde u drugoj godini faksa i onda ja kontam da sada financije više nisu tako ležerne kao što su bile do sada, i da moram opet da se vratim nekom privređivanju da bih mogao da nastavim školovanje. Naravno, mislim, oni su se trudili i dalje, i majka i otac. Znači, ne znamo odakle su ih kako stvarali novac, al su stvarali. Znači nas je u porodici petora imam i brata koji je 90-to godište, znači mlađi je od mene 4, imam sestru 14-godina mlađu. I to je sada onako ozbiljan trošak, a oni su nam prilično niskom primanju u tom trenutku. I ja jedino što mogu ekspresno da počnem da radim, mogu sa stricem da krenim i da snimam svadbe. Što ti je Miša pričao u podcastu, od toga smo počeli. I šta ja ustvari radim? Ja sad ne mogu to da snimam u Nišu, tamo nikog živog ne znam. Nego ja do petka sam na faksu, u petak popodne sedam na voz, pošto je voz jeftiniji, idem do Smedereva, a onda radim subotu i nedelju.

Ivan Minić: Pošto je voz jeftiniji, ali putuješ jedno pet sati.

Ivan Stanimirović: Putuje šesati, nekada i više. Znači to je haos. Ali eto, to ti je moj ono, bukvalno dve godine otprilike aktivnog dolaženja, svaki vikend, rad celog vikenda i ponedljak put nazad i to je tako privređivano.

Ivan Minić: A kad si došao do nečega što je imalo smisla?

Kada je sve počelo više da ima smisla 

Ivan Stanimirović: Pa nečega što je imalo smisla, možda da kažem da 2010.te ja završavam kao faks i vraćam se za Smederevo. Krećemo opet, opet je stric u priči i mi hoćemo da napravimo mini štampariju, digitalnu. I kupimo mi svu opremu koja je bila potrebna i to krene da funkcioniše. I krenulo je stvarno u tom nekom prvom periodu da radi lepo i mogli da se od toga i živi. Pored toga su opet bile i snimanja i fotografisanja i tako dalje i to je bilo sasvim okej. Međutim ja kontam, brate, ja nisam naučnik postao. Prođe vreme i ja naučnik ne posta. I posao ide tamo ovamo, ja hoću da se izvučem iz tog posla kako god znam. Znači, ne zato što je sad to meni nešto smetalo, zato što je funkcionisalo, ali ne zato što je to meni smetalo, nego jednostavno hoću da se promeni nešto u mom životu, i da ja kažem “okej, sad ću da zaradim neki novac na neki potpuno drugačiji način i da stvorim nešto što je veće od svega ovoga”. Znači, ne mogu da budem, ono, mala fotokopirnica u malom gradu u Srbiji. To nije okej. I, verovao ili ne, zove me žena iz, kako se zove, Nacionalne službe za zapošljavanje. I kaže “Ej Ivane, ti si završio to i to, ti si radio ne znam to i to, to je zanimljivo, lokalna televizija traži radnika.” Ja rekao, šta traži, šta će meni, šta ja radim tamo? Ništa, ja odem, mislim, kao moraš da odeš da te nešto, ne znam šta će da te bičuju. Ja odem na taj razgovor i taj neki lik koji je bio vlasnik televizije kaže meni “Mi smo, kaže, mali, možda su nam kaže i plate male, ali su redovne”. Ja kažem “dobro”, a plate je bila 22.000, to je minimalac. Ja onako gledam, mislim ja vama zarađujem četiri puta tu platu, bez problema, ali ovo je možda trenutak da ja napravim neku promenu i da se nešto drugo desi. Znači nije mi to cilj, ali nešto će se kao desiti. Ja rekao ovako, ja mogu da radim za 30. za 22 stvarno ne mogu,  za 30 mogu. Jer nema šansa, oni nemaju toliko para. Ništa, ja se pokupim i odem kući. Pa nisam parkirao auto ispred kuće, zvoni mi telefon, mi smo ipak odlučili da hoćemo. I sad kreće pakao. To ti je informativni program, ja sam u montaži, ovi tamo daju otkaze, seku vene, haos, znači

takvo rasulo u životu više nikad nisam sreo. Znači to je jednom samo i baš mu hvala što mi je to priredio. Ja sam tamo izdržao pet meseci. Došao sam da budem glavni odgovorni urednik na kraju svega toga. I ja ovako “šta ja radim ovde?” Ali u međuvremenu

dođe neki čovek koji je prijatelj tog vlasnika, te televizije i kaže on je išao negde u Afriku, snimao je puteve Hrista, I on hoće da montira sad taj materijal koji ga je snimio, pravi neki film i tako dalje i tako dalje. I sad on upoznao je tu mene, ja sam radio montažu, svašta nešto. I je li bih mogla to kao nešto… On je u stvari hteo da ovaj vlastnik televizije to nekako ugura da se tu radi uz ovaj posao, da to bude dodatni posao svima nama. Znači, odmah toga nije bilo ništa. I posle x nekih drugih dešavanja u cijelom tom kolektivu, ja samo sam rekao telefonom “E, ja danas neću doći na posao”. Aha, pa dobro, sutra ćemo… Ne, neću doći više uopšte na posao. I tako se bukvalno i završilo. Vratim se ja kući, sednem, gledam šta ću, gde ću, u tom trenutku, znači, novac se potrošio, pošto sa tih 30.000 ne možeš da živeiš, naravno u tom nekom periodu. Novac se potrošio, imam nekih 200 evra, imam laptop svoj, imam ranac i moja tadašnja devojka hoće da upiše poz diplomske studije u Beogradu, inače iz Niša, Jovana, znaš je. I ona hoće da se seli za Beograd, i ja rekao, dobro, selimo se zajedno za Beograd. Kako ćemo živeti, pojma, nemam, ali ćemo nešto da smislimo. Smislili smo to da, ja zovem ovog lika što je snimao po Africi i pitam ga jel mu treba montažer, on kaže, super, treba, ja kažem, selim se za Beograd, tako da ću moći, jer on je iz Beograda. I on kaže meni, “Dobro, ok, doćiću do tebe, pokupim te, ponesi računar da vidiš kakav je materijal, ti mi objasnimo šta se tu radi i tako dalje.” I ja rekao, “Dobro, ja odem.” On je meni pokazao, to je onako groblje materijala jedno, to je snimano na nekim kamerama, ja ne znam, tetris neki je bio. Užas, užas živi. “Jel možeš ti od ovoga da napraviš film? To mora da ide na bioskopsko platno.” Pa rekao, “Ovo ne može da ide na telefon, kamoli na bioskopsko platno.” Nema veze, prihvatim ja to. Kaže on meni “Ja mogu tebi da dajem hiljadu dinara dnevno i ručak”. Ja se mislim, nemam alternativu, znači moram da prihvatim to. A Jovana u tom trenutku pravi slike akrilnim bojama na kartonu i prodaje ih na Limundu, za 400 dinara, 500 dinara, kako se koje prodaje. I ono to prodaje masovno, znači 4, 5, 6 dnevno. I sad situacija, ja ujutro se budim, odlazim kod tog lika, nosim laptop, odlazim kod tog lika ceo dan tamo, znači 12 sati to montiramo, ja ručam kod njega neki pasulj, on meni na kraju dana vadi kao da sam na nadnici, vadi hiljadarku i daje, dobro mi na čelo nije lupio. A vratim se kući i onda mi kaže, Jovana, kaže “ovi su zvali, oće da dođu za ove slike, ajde ovaj, ne znam, na parkingu, tamo je dogovor, jel možeš da odeš da odneseš?” Parking je, odmah samoposluga, i ja sad odem, odnesem to, ljudi mi daju tu, uzem hilju dinara, i stih hiljadu dinara odem u samoposlugu, kupim hranu i vratim se, a inače živimo na Zvezdari u podrumčini, a bukvalno podrum je bilo. I sad, ja znam da od toga nema leba što kažu naši ljudi, mislim mi tu preživljavamo bukvalno. I ja kažem, dobro, ajde sad svi nešto krenuli preko interneta da radi tamo, ovamo, ajde ja ću, moram nešto i ja da smislim drugačije da ima više smisla. Znači ja i dalje idem, montiram za 1000 dinži, vraćam se kući, odnesem slike, vracam se kući i otvoram nalog na freelanceru i na e-lensu, sećaš se. To je upwork za ove nove, što nisu čuli za e-lens. I krećem da nudim da ja pravim animaciju, pošto sam na Faxu radio After Effects, znamo odprilike kako to funkcioniše. Odprilike naravno, ne znam stvarno kako ide. Nudim ja tamo nekim ljudima i posle ne znam 5.6.7.8.100 te ponude, jedan se lik javi, hoće za ne znam 100$ da ja njemu napravim 60 sekundi nekakve animacije, nekog čovečuljka koji treba da ide nešto i neki tekst se ispisuje. Ja reku 100 dolara, ja ovamo se ubi za 1000 dinara, ovde 100 dolara za jedan dan, prilike posla. I krene jedan, drugi, treći da se javljaju i vrlo brazo krenem ja da kontam da ja ne postižem da sve to odradim sam. U međuvremenu sam završio taj film. Znači, ne znam koliko je to trajalo, ali trajalo po prilično, znači jedno tri nedelje sam ja išao, bukvalno svaki dan tamo. Završili smo mi taj film i skontam da ja sad kad to budem završio sad ću moći da radim tu punom parom i zaradim neke grdne pare. I javlja mi se klijent jedan, pojavljuje se, nije to bio Snapchat, nego je bio sad možda se ti sećaš, isto neka platforma sa kratkom formom videa, nešto 5 sekundi je bilo. Nema veze, u svakom slučaju on hoće da napravi sada, pošto je to neka nova platforma vrlo liči TikTokom ovom današnjem, on je smislio, Britanac je u pitanju, da hoće nekim velikim brendovima da prodaje masu nekih videa po 5 sekundi. Ne moraju oni da budu nekog super kvaliteta, ali da bude masa. “Jel ti možeš da radiš, ne znam, 40 tih videa za 2000 dolara?” Ja rekao, “Mogu”. U tom trenutku je meni to bilo kao 40, za čas ću ja to da uradim.  2000 dolara mi je bila kuća, znači to nisam video od ko zna odkad u životu. I on meni uplaćuje avans 500, ja krećem da radim i kontam brate da ja ne mogu napraviti tih 40 za ko zna koje vreme. A s druge strane imam i druge klijente koji traže još nešto, hoće da mi daju neki ozbiljniji posao, ja sad neću naravno da odbijem, nisam i takav čovek što se kaže, i zovem drugara, Miloša Mandića iz Smedereva, za koga su verovatno gomila ljudi čulo,a  nikad ga nije upoznalo. <I kažem “slušaj, ja mogu da…imam brdo nekog posla, para krenulo je kao da ima, ali pitanje je šta će biti i kako, je li ti možeš meni da pomogneš nekako?” “Mogu, dolazim ja za Beograd.” Ja reko ” Brate gde ćeš? ja nemam sebi stan da platim, šta ćeš ti? Nismo sigurni šta će da se desi.” Ma kaže “Ja ću iznajmiti stan.I to je to. “Ja mu kažem “slušaj, ja ću sigurno da nađem način da ti platim taj stan i imaćeš hranu. A za platu ćemo videti.” 

Ivan Minić: Samo fali još onaj film iz afrika. 

Ivan Stanimirović: To je to, da, da. I dolazi on, naravno svoj računar je donao, I mi krećemo da radimo, naravno prvog meseca je on imao platu onako ozbiljnu, odmah, što je bilo za mene onako kao klik, sad treba da se nešto malo uozbiljimo. I onda kreće da dolazi njegov drugar, pa onda još jedna drugarica i mi se selimo u malo veći prostor iz tog podroma, naravno. Krećemo da radimo sa ozbiljnijim klijentima, sa ozbiljnijim budžetima, I tu nas je onako četvoro, petoro. I kontam ja da smo mi udarili u plafon. Znači nema dalje. Znači sada ako hoću neki rast moram nešto da promenim, Ili moram promeniti prostor za početak, jer nemam gde ljude više da smestim. Popunio sam u tom stanu i kuhinju i trpezariju i sve što je moglo. Međutim, cene su malo skočile u tom nekom trenutku, to je 2014. možda, ili 13. Ali s računom da ja mogu da platim dve kirije unapred, mogu da platim depozit za neki prostor koji košta 600 eura, na primer, i mogu da napravim komociju za nas, da možemo da imamo taj neki veći rast, mnogo brži internet, mogu da kupim računare za početak, da bi ljudi imali na čemu da rade, a ne da nose svoje od kuće. I to se desi. Znači, bukvalno je bila situacija da sav novac koji sam imao u tom trenutku sam dao na te dve kirije i taj depozit i to što je moralo se kupiti. Ja sam skončio kad sam došao, mi nemamo stolove. Gde ćemo mi da se smestimo? Prazna. I onda je to bio dodatni trošak, ali jako brzo se sve to isplatilo zato što je posla bilo. Mi smo među prvima u Srbiji to počeli, a i u svetu nije bilo tu brdo nekih studija koje je radilo tu neku 2D animaciju, odnosno taj Explainer video, što sad nije slučaj, naravno, sad toga ima baš onako masovno. I Rast onda kreće onako poprilično ubrzano i dešava se poziv. Ćosa zove nas i kaže “Ja sam video da vi radite nešto super, jel bi došli da to prezentujete kod mene u Vršacu?” Ja sam u fazonu “Da”. Znači sve što može, da, hoćemo. Ali on tada, mislim da on nije ni kontao, i to sam mu sad skoro rekao, da smo mi dalje u nekom, ono, otprilie šupa fazon, ali radimo već ozbiljne klijente, nije to bilo uopšte naivno. Taj trenutak kad je on pozvao, mi pristajemo, dogovoramo se, šest meseci naravno čekamo do tog ili koliko je bilo, pet, do događaja. Mi smo se već selili jednom, došli smo do nekog broja od, ne znam, 17-18 ljudi koji su tu bili, tako da smo smeli da prezentujemo i onaj video, u Vršcu sećaš se ti tog videa koji je bio na kraju. Tako da je ta priča onako jako brzo narasla. I onda smo došli do problema kako naći ljude koji će raditi. Gde da nađemo mi te neke ljude koji će da rade.

Ivan Minić: Ajde da krenemo prvo od toga da, suštinski, kao što si rekao, vi ste prilično pioniri u tome. Ljudi koji su animatori, koji sebe zovu animatorima, rade 3D, rade druge stvari, radež sekvencu od 3 sekunde, mesec dana i to je njihov posao. Ovo je nešto što

je mnogo bliže ilustratoru koji ima smisla za pokret, nego što je…Znači ti moraš da napraviš čoveka, a on mora da ima smisla. I ti u suštini tražiš ljude koji imaju

osećaj i spremni su da uče nešto što je novo i da naprave da to bude dovoljno jednostavno, efektno. Mislim da je to u suštini magija zašto su eksplereneri postali toliko popularni već u tom periodu, pa nadalje. A onda zašto je toliko ljudi probalo da ih radi, zato što jeste relativno jednostavno. Ali nije toliko jednostavno koliko ljudi misle da jeste.

Ivan Stanimirović: Da, zbog toga imaju rezultate neke čudne.

Ivan Minić: Ovaj, i sad imaš taj moment da kao tebi treba radne snage, ti ćeš

crtača nekako i naći, ali sad šansa da on skapira sve ovo ostalo, ako nemaš adekvatan proces učenja za sve što ti treba i pravljanja tih ljudi, to će ići dosta teže. Onda sam, mislim, voleo bih recimo da objasniš, jer meni se to mnogo svidelo i mislim i ja sam radio u nekom periodu, nisam nikada to kao imao studio, uradili smo 50 eksplajerara sigurno u nekom trenutku, jer kao radimo sve ostalo po kao easy money, što da ne. Taj moment kako je posao bio organizovan da je mogao da ima toliki output i da ima tu kontrolu kvaliteta, a da opet vi istovremeno radite različite stilove. Jer to je ono što je bilo interesantno, ti si imao studije koje su radili to i po svetu i sve, ali brate svaki je isti. Boje su različite, ali svaki je isti. Kod vas, ok, bilo je i sličnih jer je količina bila velika, ali si mogao da odeš da vidiš 20 različitih stilova na kanalu. Što je, mislim, ovako, šizofreno malo, ali jebiga otvora mogućnost da radiš najrazličitije stvari, da nisi limitiran samo na jedan stil.

Ivan Stanimirović: Jeste,  ljudi su mislili da nas ima tamo 150, odprilike, a bilo nas je u piku 27-oro. Šta je fazon bio? Bio je u tome u toj nekoj našoj organizaciji kako smo mi organizovali taj posao. Sektori su bili podeljeni na taj management i kako se zove customer support, na ilustraciju i na animaciju. Ilustratori su bili i kreativni direktori automatski. Znači oni su bili ti koji su zaduženi da osmisle stil. Zbog toga smo imali toliko stilova. Jer imali smo, ne znam, osam ilustratora, svaki od tih ilustratora imao tri stila u kojima je bio dobar. I sad ti pomnoži to, imaš brto stilova. A ta komunikacija između ilustratora i animatora koji su bili, sećaš se spojeni sobom, vratima, soba da sobe, je bila fantastična. Zato što su oni, animator stoji pored u početku, pored ilustratora i kaže mu “slušaj, da bi ja mogao da uradim pokret ovako, ti to moraš da mi napraviš tako, tako i tako”. I mi smo uspeli da napravimo sistem koji će da proizvodi, ne znam, 20 različitih stilova i da proizvede 120 minuta mesečno animacije sa 27 ljudi, što je jedan film. Ajde ti napravi film sa 27 ljudi, nema šanse. Tako da to je caka. Znači nikakva to sad genijalnost nije bila, nego smo samo našli jako kreativne različite ljude. Oni su stvarno bili potpuno različiti. Znači ima si i one ljude koji ćute i crtaju nešto svoje, imao si i one koji su ekstrovertni, koji kuvaju kafe i idu tamo ovamo i oni su imali neke svoje stilove. Imao si razne profile koji su mogli da ishandlaju tako različite stilove. Svako od njih, nije mogao svako da radi sve, ali je fora bila u tom managementu kako će kome da se… Znači ako klijent traži takav i takav stil, zna se koji ilustrator će da preuzme to na sebe. I to je bila caka kako mi uspevamo to da izvedemo brzo, a da bude tako kvalitetno u principu.

Ivan Minić: Šta vam je to bilo najinteresantnije što ste radili? Mislim radili ste baš mnogo stvari, onda je glupo da sad pričamo o svemu. Studio se zvao Jollywood. 

Ivan Stanimirović: Jollywood, tako je.

Ivan Minić: Ali šta vam je tu bilo najinteresantnije i od klijenata, na neki načini možda najzvučnije, ali šta je bilo najinteresantnije u smislu posla, da je stvarno bilo inspirativno raditi to. Jer kao praviti neki standardni eksplainer koji objašnjava kako se koristi softver ili hardware je bezveze.

Najiteresantniji projekti

Ivan Stanimirović: Pa ne znam, najinteresantnije je što… mogu da kažem, vizualno najinteresantnije je pošto sam proces rada je bio vrlo sličan na svim projektima. Vizualno najinteresantnije nam je bilo kad smo radili za L’Oreal, tad smo bukvalno sve one stilove koje oni imaju inače, to ljudi mogu da vide na njihovim YouTube kanalima, mi smo ih postavili u tom trenutku, tako da je to bilo baš neka fantastiča stvar za nas. A što se tiče imena, to su bila imena stvarno ozbiljna. Znači radili smo od BMW-a do, ne znam ni ja, naravno, ne direktno sa tim klijentima, to znaš, išli smo preko agencije, jer agencija rade sa njima direktno, ali opet su to bili naši klijenti i mi smo mogli da se pohvalimo time. Ne sa svim, zato smo imali NDA ugovore, ali je to bilo to. E sada, pored toga, imali smo jedan projekat koji se zvao “Eko akcija”, ne mogu da se setim kako smo ga tačno krstili, ali, bukvalno smo otvorili konkurs i tražili smo sve naše ljude, organizacije, firme koje hoće da se bave bilo kakvim ekološkim ili nekim društveno-odgovornim poslom i treba im Explainer video. I mi smo im nudili besplatno, bukvalno, da to kod nas –  sećaš se toga. E sad, tu je bila fantastična stvar, zato što smo imali, ne znam, Zorana Kesića kao spikera koji je dolazio kod nas i razno razne glumce, da ne nabrajamo ko je tu bio, tako da je to bilo ovako baš lepo i dinamično, i nekako smo svi bili ispunjeni tim poslom, jer smo bili pozvani onda na prezentaciju svega toga i pokazali smo našem lokalu šta to mi radimo, jer smo do tada, mi bili neki likovi zatvoreni u jednu kutiju i radimo tamo sa nekim strancima, Nemcima, ne znam, Francuzima i tako dalje. 

Ivan Minić: I šta se dešava dali sa studijom?

Ivan Stanimirović:  Studijo, znači, radi, funkcioniše. Jovan i ja, ono, igrom slučaja, naši putevi životni se razilaze, i ona naravno nastavlja sa studijom da radi, uradila je rebranding, što je ok, to je njena bila želja, oni su nastavili to da rade i ja odlučujem da ja hoću da izađem iz svega toga i da krenem nešto potpuno drugo da radim, kao što smo hiljadu puta pričali, hoću sebi da zakomplikujem život još jednom. I okej, vraćam se ja za moje rodno Smederevo i tamo ću kao da počnem da radim i da napravim tamo neku opet tako veliku stvar, ali tamo. Znači ja sam rodoljub. I krećem prvo da pravim firmicu koja će da se bavi nekim programiranjem, vraćam se ja u programiranje, u elektroniku i tako dalje. Šta je sad trenutno najzanimljivije? Najzanimljiviji IoT, a ja želim da radim ono što ne postoji, ono što nije mainstream i tako dalje. I kreću tu neke zanimljive neke stvari. Kako dolazim do tih klijenta, iskreno ti kažem nisam siguran jer smo radili nešto za Dubai, neke sisteme, radili smo sa Rumunijom, radili smo sa raznoraznim ljudima, ali je to bilo bukvalno ja smislim ideju šta hoću da nešto da radim, vidim neki problem tamo, pošaljem mail, ljudi jel vam to treba, mi to možda uradimo iz Srbije, jako povoljno. Oni hoće, mi radimo i tako dalje. Bukvalno, bez nekog plana je krenula priča i mi krećemo da proizvodimo uređaje koji se povezuju na internet i rade neke stvari razne. Zašto tako kažem rade neke stvari razne, jer je bukvalno bilo svega i svačega. Pravili smo, na primer, za Dubai, za neki sportski centar sistem koji ima RFID narukvice i sad ti staviš tu narukvicu i hoćeš da meriš vreme trkača koji prolazi neku stazu. I on prođe pored čitača kad krene, čitač ga detektuje, on trči, trči, trči, trči, kad dođe do starta on se čekira ponovo i to vreme se pamti u nekom centralnom računaru, prikazuje se na nekom displeju velikom i naravno postoji web aplikacija da oni mogu tamo da upišu svoje ime, pa onda rang liste i tako daje. To je jedna stvar koja je bila neto interesantna. Pa smo onda radili taj neki…kako se zove… Laserska soba koju ti prelaziš neke prepreke. Odnosno treba da zaobiđeš laser, lasermi se zove. Treba da zaobiđeš laser i da pređeš od jedne tačke do druge tačke, da rešiš neke kwest, da na primer stisneš neki taster, meri se vreme, imaš neki specijalni efekt. To je u principu nešto vrlo slično kao, ne znam, laser tag ili kako god..

Ivan Minić: Svi smo videli u filmovima kako te sobe izgledaju.

Ivan Stanimirović:  Jest, jest, to je to, ali je u principu mladima to zanimljivo da se igreju tu. I to smo imali neke poružbine za baš Rumuniju i lepo sve to krenulo. I sve to teče, nekako teče, međutim dolazi nam, kako se zove, korona, a ja u tom trenutku da bi to radio, pošto je to bilo najzanimljivije, moram da uvozim iz Kine materijal, to se ovde kod nas, da, bukvalno je tako bilo. To se kod nas onda pravi proizvodi i pakuje izvozi za Evropsku Uniju i tu je bilo he he isto. I kontam ja, teško ćemo mi moći sad to da se time bavimo, ali ne znam, sedim tu kod kuće, gledam šta može drugo da se radi, ne može ništa, sediš, bukvalno, lockdown dok je bio. Imam kao neki 3D štampać, ok, poslužiće, pravićemo vizire za bolnece, to smo radili, eto, čisto zato što smo mogli, kao nekom pomognemo. Da li smo nekome pomogli stvarno ne znam, ali dobro. I ovaj, kontam ja, možda godinu dana pred toga, da želim da krenem u neku priču koja je vezana za to moje programiranje, ali da hoću da uđem u edukaciju, jer je ta edukacija dece nešto što ja želim ceo život i radio sam, to pomagao sam gomili dece “Ej, moj mali ima problem s matematikom, možeš da mu malo pokažeš” i tako dalje. Meni se to uvek svidelo, ja rekao “hoću da uđem”, ali naravno nisam se hteo da uđem u edukaciju u školostvo, taj ceo sistem to mi nije bilo zanimljivo. Pomenuo sam bio na početku da sam radio 2017. taj jedan test sa decom da vidim kako to funkcionira, jer sam imao ideju da ja napravim školu programiranja za decu, koja će da okuplja deca, da ih uči programiranjem na razne načine kreativne. I sa računarom i bez računara i da ih uvedem da deca krenu da kontuju šta je to Internet of Things, da malo kontuju šta je elektronika i tako dalje, jer je Arduino postao popularan, i sve te neke druge stvari koja su bile. Da, dostupan poprilično. Međutim, prošlo je od te 2017. do 2020. kada je krenula korona, znači prošlo je brdo nekog vremena. I ja nisam ništa uradio bukvalno povodom toga, jer znaš i sam hiljadu nekih stvari oko tog tekućeg posla, koji je bukvalno u začetku, ti nemaš vremena da sada sediš kući i pišeš kurikulum za neki kurs. Da platim nekoga da to radi, sumnjam da sam možda imao novca, možda i jesam, ali koga i da nađem iskreno to da radi. I ovako, istražujući malo, naletim na Franchising RS i tamo vidim da ima nekih franšiza raznih edukacija. Ja malo krenem da istražujem, svašta nešto. I naletim na Kliker IT centar za decu i vidim oni kao prodaju franšizu. Imaju u Beogradu nešto tri poslovnice i imaju ih na nekoliko mesta još po Srbiji. Nije skupa mnogo franšiza u startu, meni to ne zvuči nešto kao nemoguća misija da ja sad to probam da testiram, da platim, jer ono kao dao sam novac na nekih hiljadu drugih stvari pa nisu uspele, pa se ništa nije desilo. Mogu i ovo. I tu sa mojom suprogom krenem da bukvalno, ono, mozgamo da li mi to imamo vremena ili nemao vremena, a bukvalno sedimo u kući zaključani. Ma kao ima vremena, mislim sad moguće to se dešavalo ranije, pogrešio sam, to se dešavalo pre korone, vrlo malo pre korone, znači neki kraj 2019. godine. I mi odlučimo, hoćemo, samo ne možemo sami, hajde pozovimo tu jednog mog drugara koji je u samom školskom sistemu, on se bavi inače edukacijom dece, rekao je “ajde, probamo zajedno sa njim”. On hoće, pristane, mi odemo, kupimo franšizu, dobijemo sve što trebamo da dobijemo, startujemo. I krenemo mi to da realizujemo. Sad kako se to dešavalo? Bukvalno, iznajmili smo jedan stan u centru grada, opremili ga, postavili računare, stolove, ne znam, okrečili radili dekoracije po zideovima i tako dalje. Baš smo bili onako entuzijastični, jer ja kontam, ovo je ono što sam ja baš mnogo dugo hteo, ali evo sad se dešava, imam priliku pa hoću da se damo onako sve, da to krene pa će onda to da guraju, ne znam, Olga i Dalibor, ovaj taj neki deo, ja ću da budem tu neko ko će oko marketinga da se bavi, i svim tim stvarima i kao to može da bude neki dodatni prihod, što je sasvim okej. Međutim, kako funkcionira inače,  znači ti kupiš franšizu, dobiješ pet nekih kurseva, i kreneš da reklamiraš besplatnu radionicu, jednu, koja služi da deca mogu da dođu da probaju da li im se to sviđa, i ako im se sviđa onda da upišu i da nastave dalje. I mi organizujemo to u martu 2020. godine.

Ivan Minić: Savršen timing.

Ivan Stanimirović:  Znamo da se dešava čudo u svetu i krenemo da pozivamo te ljude, oni su došli bukvalno, odradili smo taj prvi neki dan, deca su bila prezadovoljna. Videli smo da to, ne da ima potencijala, nego mnogo više nego što smo mi onako očekivali u startu. Međutim, posle tog prvog dana odlazimo kući i na vestima javljaju da se sve zaključava, da škole prestaju da rade, da se sve, bukvalno sve staje. Ja rek’o, da li je moguće, znači, hiljadu trenutaka pre ovoga sam imao da ovo probam, sad sam našao baš kad se ovo desilo. Međutim mi naravno, sve te ljude koji su prošli, sve to svidelo im se, pozovemo telefonom, kažemo ljudi, trenutna je situacija takva. Mi nemamo šanse da to izvedemo učionicama, pošto je zabranjeno. Ali možemo da probamo, pošto su nam iz centralne rekli da to postoji kao mogućnost, da možemo da izvedemo i da to radimo online. Naravno, pola njih je odustalo, ostalo je ne znam, sedam, osam klinaca koji hoće, mi seli šta ćemo, gde ćemo, kad smo već zaključali, hajde, kao da izguramo i to. A inače, trebala su dva dana da se desete te besplatne radionice, međutim, taj drugi dan smo otkazali sve te ljude da ne dolaze bezveze. Znači, nema šanse jer od ponajljika svi smo zaključani, jer znaš kako su nas zaključavali? Od za 3 dana, nema. Tako da je to bilo nama unapred rečeno. I mi preguramo taj neki prvi ciklus. Ja sam malo učestvovo pomagao svim ostalim ljudima koji su bili i u Beogradu i na drugim centrima da preguramo taj deo, tako što sam ponudio savet neki ili pomoć ako mogu nešto tehnički da rešim. I to je bilo ono što sam ja mogao u tom trenutku daljinski da nekome doprinesem. Međutim, prvi ciklus prođe, već je tu kraj godine, bliži se september, znaš da se već tu sad malo smanjila to što oni zove amplitude, krenula na dolje, i oni kažu da će normalno škola da krene od septembra ili će možda da kasni nešto malo. I mi rešimo ok, sada pravimo opet upis, sve kao ono što smo u martu radili, samo od septembra. Ja onda dam sve od sebe, sve što sam umeo u tom i digitalnom marketingu i bilo kom drugom marketingu koji je mogao da mi padne na pamet i mi tu nakupimo ono, bogami, 50-60 polaznika i krene centar da radi što je bilo najviše polaznika, mi to zovemo prvi ciklus jer ovaj i ne računamo, u prvom ciklusu za bilo koji je centar koji se novootvorio. Međutim, u međuvremenu mene zove kolega, odnosno osnivač kliker centra Mijomir Popeskov iz Beograda i kaže “Ej, ja vidim tamo vi radite neka čuda i imate gomile prijeva”, pošto on može da vidi ove naše prijeve, “Mi ovdee, malo je usporilo, znači upisivali smo do sada ne znam, tristotinak polaznika, sada smo nešto na sto i nešto, nemam pojma ni ja. Jel možeš nešto pomogaš?” Ja rekao, kao što sam i pre toga rekao, mogu tu sam šta god mogu da doprinesem, jer znam da ako ta mreža bude napredovala kod njih, napredovaće i kod mene, napredovaće svuda. I ništa, mi krenemo da vidimo šta se tamo dešava, vidim da taj digitalni marketing, koji je inače glavni način okvizicije novih poloznika je rađen malo onako osnovno. Znači nisu išli na neke naprednje tehnike. I ništa mi onda u tom trenutku, ono, instaliramo piksele, čuda, sve što je bilo potrebno, pravimo landing stranice, merimo gde se klikće, šta se klikće. I uspemo da upišemo tada nešto 400 i nešto deteta. Što je bilo najviše što su oni upisali do tada u jednom ciklusu u Beogradu. I naravno, oni su ljudi zahvalni, sve to, “je li treba da se nešto plati, neko ne treba ništa, to je moja dobra volja” itd. sve to super, ništa mi radimo, mi u ovom smeru imamo 56. deca, oni imaju tih  400 i nešto. I Ciklus je tek možda krenuo i mene zove kolega Miomir i kaže “Jel bi ti htjela da mi da popričamo malo o nekoj saradnji  ozbiljnijoj, a ne samo o tome da ti budeš franšizer na jednom mestu?” Ja rekao je “Ok”. Nisam odbijao ništa do sada, a ova stvar mi je zvučala super i imao sam neku baš onako super volju da se time bavim. Reko “Hoću da pričamo da vidimo o čemu se radi”. On je meni ponudio da ja postanem suvlasnik mreže trenutne koje postoji jednim delom, a za uzvrat da unesem te neke moje stvari, to znanje koje sam do tada malo stekao, da to unapredimo malo. U tom trenutku u mreži postoje sedam centara van Beograda koji rade relativno. Znači, funkcionišu. Bilo ih je na papiru više, ali su bili onako uspavani i nisu imali nešto mnogo, mnogo niti upisanih, su uopšte neki imali, onako bilo je potpuno mrtvo. I mi krećemo onda polako da razvijamo sve to, krećemo marketing za širenje mreže, i za godinu ne znam, skoro dve godine, ajde da kažem, mi smo sada stigli do 23 centra u regionu van Beograda, plus osam u Beogradu. Što je onako jedan poprilično lep uspeh za kratki… nije dve godine, godinu ipo dana je prošlo odprilike.

Ivan Minić Koje gradove?

U kojim gradovima su sve postojali centri

Ivan Stanimirović: Pa ajde sad da ne nabrajamo ono kao sve gradove, ima ih poprilično, ali ajde da nabravimo makar ove koji su van. Imamo Sarajevo, na primer, za BiH, imamo Podgoricu i bar za Crno Goru, imamo Skoplje za Makedoniju, sada će da krene uskoro i Veles u Makedoniji. Što se tiče većih gradova u Srbiji, tu su, ne znam, Niš, Zrenjanin, Požarevac, Kragujevac itd. itd. A imamo i malo mesta na koja smo jako posebno ponosni, zato što mali broj stanovnika, a oni i dalje rade kako treba, kao što su, ne znam, Smederevska Palanka i tako Čičevac i tako neka mala mesta koja uspevaju da lepo rade.

Ivan Minić: Kad smo pričali inicijalnoo svemu tome, ja sam oduševljen bio i kad sam saznao da si ušao u tu priču jer se meni kliker od početka svideo. Naravno video sam ja nesavršenosti, ali brate, nesavršenosti su normalna stvar. Imam ja ovako neku ideju kako bi to moglo bolje, svi mi imamo ideje, a ajde ti sedi pa napravi to. Ali bilo mi je interesantno kad smo pričali o svem u tome taj moment da generalno kuburite s vojvodinom.

Ivan Stanimirović:  Da, da, da.

Ivan Minić: Što, znaš onako, deluje kao prilično čudno, gledano sa strane. Ok, jeste, to je neki mentalitet koji je malo drugačiji, svakako. Ali sa druge strane imaš ipak relativno velike gradove. Znači nisu to baš mala mesta, ima ih sasvim dovoljno koji su – drugo, čak i nešto što je u krugu od 20-30 km, ravno je sve, ljudi mnogo lakše imaju commuting nego na drugim mestima. Nema toliko sadržaja. Nije da oni imaju beskonačno izbora šta bi tu mogli da rade. A imaš tu situaciju da Vojvodina jeste, da kažem, što se tiče IT sektora, veoma lepo izražena. Iako pričamo o nekom proseku plata i svega, da pričamo o nekom višem standardu, imalo je čudno da u Vojvodini nema u značajnom nekom procentu, dakle imaju neki gradovi, pomenuo si, a da na jugu, gde situacija stvarno nije sjajna, ljudi su predivni, ali situacija finansijski zaista nije sjajna, to buja i radi sjajne stvari. I onda nekako, znaš, rekao sam ti to kad budeš hteo i kad budete spremni, ja ću vrlo rado da napravim neke kontakte i preporuke sa ljudima za koje stvarno mislim da to mogu sjajno da iznesu. Ali hajde da mi iskoristimo platformu koju imamo ovde i da ljudima objasnimo zapravo kako to funkcioniše i šta se od njih očekujete. Ti si ispričao svoje iskustvo, koliko vremena si ti ušao, cela stvar je uozbiljena, strukturirana. Hajde malo da napravimo neki, da kažemo hodogram kako izgleda cela stvar, koliko vremena je potrebno, šta se zapravo očekuje, koji su neki okvirni troškovi koje to podrazumeva i šta je potrebno da ljudi urade što se tiče, da kažem, i nekog ljudstva, resursa. Da bi napravili jednu priču koja je to, jedan centar na jednom mestu.

Ivan Stanimirović:  Jasno. U principu mi smo gledali da bude to poprilično jednostavno, da ljudi ne pomisle da ako treba da startuju franšizu, što zvuči jako komplikovano i strašno, jer znaju šta su franšize u svetu, kod nas to nije tako komplikovano. Ono šta su neki koraci posle tog nekog prvog inicijalnog kontakta, gde oni saznaju šta smo mi, kako radimo, kako funkcionišemo i nekog sastanka koji ume da potrebe oko 4-5 sati, ali je to jedan taj sastanka koji traje 4-5 sati da bi posle bilo mnogo, mnogo lakše. Šta je ljudima treba? Na lokalu nije potrebno mnogo toga. Potreban je prostor u kojem će se to sve dešava. Dal to možda bude lokal, ne znam, 30 kvadrata što je sasvim u redu ili neki stan, kao što sam ja rekao.

Ivan Minić: Neku odrednicu, zato što kad smo pričali, ja sam mislio recimo da su veće grupe dece pa samim tim, kao nešto veće, komplikovano dosta. Nije, nisu velike. 

Ivan Stanimirović: Nije do 8. To nam je glavna stvar koja nas izdvaja od konkurencije. Znači mi, naše grupe su samo do osam. Čak programe za predšekolce idemo do šest. Ne možemo sa predškolcima da radimo kada je grupa veća. Mislim, mi možemo, ali ne bi isporučili kvalitet taj koji je potreban. Tako da ne treba prostor od 200 kvadrata, dovoljno je 24. Imamo jedan prostor lep, tu na Novom Beogradu koji radi savršeno. Pored toga treba da imaš devet računara, osam za polaznike i jedan za predavača, TV, ne znam, 50 inče je sasvim okej. Ranije smo koristili projektor, jer smo skontali da je TV mnogo bolja varijanta i jeftinija. Bolje se vidi, duže traje, znači sve bolje. I ne moramo da zamračujemo prostoriju dok radimo, jer smo skontrali da to baš deci mnogo smeta. Meni smeta kad je baš onako mnogo mračno, nema potrebe, mnogo je lepša kad je onako lepo, svetlo i prijatnije mnogo za sedenje. Naravno taj neki nameštaj koji je potreban, stolove i stolice naravno, ne može da bude sve to na podu, mora negde da se smesti, to nije mnogo skupo i mi nema neke zahteve da to mora da bude ne znam tako i tako. Damo osnovne samo karakteristike. Mi preferiramo bele stolove ili, kako se zove, zelene stolove koji su gornja ta ploča. Stolice mogu, ne znam, koristimo Ikeu ili kako god, šta je ljudima najjeftinije. Moraju da imaju na to mestu internet, koji je relativno sad ok svuda, ne znam da li neko imo problema u skorije neko vreme. I to je to. Znači ti imaš školu, mislim tehnički imaš školu. Sad ono što je teži deo, da vidimo da li imaš ko će da to znanje prenese nekome. I tu smo probali da i olakšamo i pojednostavimo stvar. Kako smo to uradili? Za sve programe za decu do četvrtog razreda, petog razreda da kažemo, to mi zovemo mlađe generacije, ti predavači mogu da budu neprogrameri. Znači ne moraju da budu ni ti programeri, niti inženjeri, niti bilo šta. Sasvim je dovoljno da bude neko ko ume sa decom. Ako ume najbolje sa decom to su učiteljica, to je vaspitačica, vaspitač i tako dalje. Znači to su ljudi kojih ima puno, znamo, završavaju fakultete za to, a nema dovoljno mesta za sve u školama definitivno, a ima sjajnih ljudi tamo. Znači stvarno smo upoznali puno nekih ljudi koji su završili te stvari, lako skontali kako funkcioniše ovo šta mi radimo i predaju deci jako uspešno. A kako sad, kako to oni programiranje predaju, a nisu završili programiranje? To programiranje za decu do petog razreda je na nivou sklapanja blokova. Znači nije pisanje kodova, nego koristimo platformu Scratch i App Inventor, koja je kao slagalica. Znači oni imaju boje, imaju komande koje su u blokovima i oni to slažu kao puzzle i kad ga slože ono nešto radi, znači funkcionalno. Taj to gradivo, s obzirom da je prilagođeno deci do petog razreda, mi smatramo da svako ko je završio fakultet može da ga usvoji za neko relativno kratko vreme, uz naše uputstvo i naše treninge. Ti naši treninzi nisu predugi, za jedan taj, kako se zove, program je potrebno nekih dva, dva i po sata da se odsluša jedno predavanje. Dobiju se smernice, dobije se snimljeno jedno uputstvo kako to sve funkcioniše i dobije se jako detaljno napisan plan i program. Znači svaki čas u crtama šta se radi, kako se radi, kako se objašnjava deci. Kada uđu u projekat u Skreću, svaki blok koji je ubačen u taj projekat ima komentar na sebi šta taj blok radi. Tako da svako može da, ako ono potroši, ne znam, dva, tri sata pre časa ili ne znam ni ja, kako god, može da pripremi taj čas bez problema i da ga prenese deci. Za ovo, za ovo stariju decu, odnosno za programe za stariju decu, tu opet mora da bude neko ko je malo više stručan i tu mi preporučujemo nastavnike programiranja ili nastavnike informatike, kako se zove u srednjim školama to, koji mogu to da iznesu bez problema. Jer to je Python koji je opet početni nivo, to je web programiranje gde oni uče HTML, CSS koji je isto početni nivo. E sad imamo jedan kurs koji je malo napredniji, java script, ali on je isto jako lepo objašnjen, tako da neko ko ima iskustva HTML/CSS može da savlada to vrlo lako i da prenese deci. Šta je sad super stvar? Oni kad krenu da rade, znači o predovačima pričam, nisu sami tu, nego imaju koordinatora nastave koji je zadužen da kakav god oni problem imali u pripremi nastave ili u samoj nastavi, oni mogu da pozovu, da kaže “ja ne mogu da se snađem sa tim, jel može neko mi pomogne?” I uvek ima neko ko će tu da pomogne, priskoči, da objasni, da dodatno nešto uradi da ako je potreban neki dodatni projekat, da se dodatni projekat napravi itd. Tako da oni apsolutno tu nisu sami. I to je to što se tiče nalaženja kadra. Imamo puno slučajeva gde ljudi koji su kupili franšizu, znači uzeli franšizu, su sami predavači, jer su oni ili učitelj li učiteljica ili su kako se zove vaspitači i onda mogu da guraju taj prvi deo gde ima inače i najviše dece. Najviše dece se upisuje u tom nekom uzrastu od, ne znam, drugog razreda do petog razreda. Tu je ono najveći broj. Tako da nije mnogo teško, ne mogu da kažem da je sad to najlakša stvar na svetu, ali nije previše teško da se nađu ljudi koji će to da izvedu kako treba. Ovaj drugi deo, odnosno treći deo, koji je biznis strana svega toga je tu jako pojednostavljen. Kako? Tebi je potrebna preduzetnička radnja i ništa više od toga, I to može da bude paošalna preduzetnička radnja koja… Sad svi znamo da se to desi i otvara za ne znam tri dana, otprilike, i još pet dana s bankom se malo mačuješ, ali to je ok. Dok im objasniš da pečat nećeš. I to je u principu to. Sad ono što imamo dodatno, to je kasa fiskalna, ali koristimo svi  webkasu neku koja radi kako treba, tako da nije ništa to previše komplikovano. I onda jedino što ostaje ljudima kao strašna stvar, ko će meni da dođe uopšte tu, ondosno kako ću ja da to izreklamiram. Mi smo se potrudili da napravimo jedan set koraka, šta sve treba da se uradi kad jedan centar kod nas dođe i kaže “hoću”, potpiše ugovor, šta se treba da se uradi u marketing tom nekom svetu da bi taj neki centar krenuo da radi odmah iz mesta, što se kaže. Znači ne da oni to polako grade pa biće tamo za dve godine nečega, ne, mi hoćemo da u prvom ciklusu oni odma imaju 40-50 upisanih, ma kako to je malo mesta bilo. Kako to radimo? Ajd sad to je glavna stvar i ta neka naša tajna uspeha. Ali mislim ništa nije komplikovano, bitno je samo da ljudi imaju na lokalu što više svojih kontakata…. A to smo 1000 puta do sada pričali. Gradite ljudi mrežu, ljudi, poznanstva. Da li je to biznis? Da li je to prijateljstvo nevezano za biznis? U nekom trenutku će to da vam se onako vrlo lepo vrati. To nije nikako iskorišavalje ljudi, naravno, to je jednostavno pomoć te neke zajednice koja je tu oko tebe. I to je ono što je većini ljudi koji su jako brzo startovali najviše donelo. Znači, ako su imali svoju zajednicu prijatelja veliku, oni su jako brzo startovali svoj centar. Naravno, mi svakih godinu dana održavamo seminar gde svi naši franšizeri dođu na jedno mesto, skupe se, Imamo dva, tri, četiri predavanja, da li su na temu PR-a, da li su na temu samog marketinga ili nečeg tehničkog šta je bitno za samo funkcioniranje škole. A pored toga i trudimo se da im snimimo što više tutoriala, video, pošto to trenutno najlakše ljudi nekako svare kad im se pošalje, da oni mogu sami to na lokalu da rade. Ako i to ne štima, mi vidimo da to ne funkcioniše, opet imaju nekoga ko će da im priskoči da kaže “e ljudi, ovo radite ovako, biće vam bolje, nemojte da radite, ovo vam nije dalo rezultate” itd. Znači to je ta podrška koja je glavni

stub franšiznog poslovanja. Znači šta ti, kao kad kupiš franšizu, zašto je to dobro? Dobro je zato što prvo dobiješ brend koji već je ustaljen, postoji, ljudi su čuli za njega. Drugo, kupuješ sistem koji već funkcioniša negde i zna se tačno kako treba da se radi, znači ne praviš ništa od nule. Dobiješ naravno kurikulume i sve što je potrebno za to. Treća stvar je podrška, znači ta podrška koja se dobija mislim da je to glavni deo ove franšize, jer svi ljudi koji su nam snimili testimonijale i ispričali šta im je bilo najbolje dok su radili sa nama, to im je bilo na pravom mestu, ta podrška koju su dobili od nas. Jer sve drugo će dobiti možda i od neke druge franšize, ili ne znam, ili će možda moći da nešto sami dacpokrenu, ali tu podršku nemaju onda. U tome je razlika. Što se tiče nekih tih troškova koje si napomenuo na početku, pored kupovine te opreme, koja može biti i nova i polovna, to moram da napomenem, ništa nije strašno reciklirati, to je čak i super za planetu, jer nama ne trebaju računari koji će da renderuju film ili 3D model neki, nego su to računari koji trebaju da rade neke jednostavne stvari. Znači pored svih tih troškova, postoji neka ulazna naknada koja je u stvari kupovina tog našeg brenda i svega toga šta mi njima dajemo, i ona je jednokratna, i sad zavisi možda bude od 1500 do 3000, 4000 EUR, zavisnosti od veličine teritorije. Znači to bukvalno zavisi koliko ima stanovnika na toj jednoj teritoriji. A posle toga, kako ciklus idu jedan za drugim, jedina obaveza koja je kao franšiza je ta franšizna naknada, redovna, koja iznosi 10% od prihoda i to je sve. Znači, bukvalno tu prestaju svi troškovi koji idu na teret ljudi koji su kupili franšizu.

Ivan Minić: Dobro, mislim da si lepo objasnio celu stvar. Vidi, ja znam da ljudima vrlo teško da bilo šta prodaju. Ima ljudi koji se bave prodaju i njima ništa nije teško da prodaju, ali prosečnom čoveku je vrlo teško da nešto prodaje, zato što najčešće dolazi u situaciju da prodaje nešto u šta ne veruje. Dobra stvar sa ovim je što, mislim, i pre nego što si ti ušao u priču, a otkad znam da si ti u priči ja po defaultu verujem u ovo, a onda sam dobio potvrdu kroz iskustva roditelja i iskustva dece, da je to zaista sjajno i da se deca vraćaju i da to se ponavlja kroz cikluse i da ti suštinski, mislim, ako gledamo komercijalno, to jednom kada kviziraš dete koji je prvi, drugi, treći razred kao svog korisnika, ono je tu u narednih nekoliko godina i ti u principu vrlo lepo možeš da funkcionišeš kroz sve to, kroz neki profit. Da li je cimanje? Naravno da je cimanje. 

Ivan Stanimirović:  Kao i sve.

Ivan Minić: Da li je za osobe koje vole tu vrstu posla najdivniji način da se cimaju? Pa jedan je od divniji. I meni je jako drago što je Miomir imao svest u pravom trenutku da te uključi u projekat, jer iskreno tada kako je to sve izgledalo nije delovalo da će ikad porasti izvan okvira na kojima je bilo. Što, mislim, za ono, kao, porodicu jednu koja nešto radi je sasvim okej, ali je greota. Jer to je iskreno jedna od priča koja mogu da daju šansu da kroz 10-15 godina mi zapravo imamo neki “engineering staff” ovde koji ima nekog smisla. I mislim, ta magija koja se dešava od drugog do petog razreda, to je ono vreme kad deca uče da razmišljaju. I u petom će možda da skapiraju da je ipak programiranje nije za njih. Ali će da nauče da razmišljaju.

Ivan Stanimirović:  Ali to je super. Super što su skapirali tada.

Ivan Minić: Pa vidi, svako skapira pre ili kasnije jer mu bude preteško. Ali su i dalje naučili da razmišljaju. Jer naš najveći problem je što nam se celokupno, ako pričamo o školstvu, što nam se manje više celokupno školstvo bazira na tome da ti ponavljaš nešto što je neko napisao kao neku ultimativnu istinu bez da nešto to analiziraš, bez da pričate o tome. Mislim, ok, postoje stvari, ja zaista smatram da o nekim stvarima ne treba preterano diskutovati, kao što je, recimo, matematika. Nema šta ti da misliš da je to drugačije.

Ivan Stanimirović:  To zna se šta je, da, da.

Ivan Minić: Ali problem najveći koji sam ja imao, koji sam rešio slučajno tima što sam imao većinu vremena tokom školovanja fantastične profesore Srpskog, je bilo tumačenje književnih dela. Šta je pisac hteo da kaže? A što vi mislite da je pisac hteo to da  kaže? Pa znaš, ali kritičari su to rekli, pa ok dobro, i? Šta sad? Možda on hteo da kaže čovek nešto potpuno drugo. Jel mogu ja da ponudim moje mišljenje šta je on theo da kaže? Zašto ti od mene očekuješ da ja kažem tu kritiku? Ja treba da dokažem da sam pročitao delo? Ja ću da ti kroz moje tumačenje dela dokažem da sam pročitao delo.

Ivan Stanimirović:  Ja mislim da je to i logičnije.

Ivan Minić: Neki su bili otvoreni za to, al velika većina nije. Mislim, ja se nikada neću zaboraviti Vukosava, ne znam da li dalje živa profesorka srpskog, koja je nam je bila prva ili druga godina, dok nismo dobili profu koji je car. Vukosova koja je meni dala keca iz Srpskog zbog toga što ja nisam hteo dva puta da odgovaram istu stvar. Odgovarao sam, ona je zaboravila, prošla su, tipa, prošlo je nedelju dana, sledeće nedelje je pitala istu stvar. Ja rekao, ne pa da bi napamet da ponovo pričam. Šta nisi pročitao? Šta nisam pročitao, bre – Mislim što najgore mislim da je bio Gorski Vjenac, kao znam Goriski Vijenac napamet ceo. Ne, kao ti si bezobrazan. Ja bezobrazan? Bio sam…Bilo sam specifičan učenik i onda smo imali to kreativno razmimoilaženje. Posle je ona shvatila da sam ja malo poseban i da treba malo da me pusti.I kad je to shvatila, ja sam ponovo počeo da volim taj predmet. Ali znaš kao, svodi nam se sve na to učenje, programiranja… I na faksu, znaš, na fakultetima koji se zovu tehnički, vrlo često se učenje, programiranje i polaganje ispite iz programiranja svodi na prepisivanje.

Ivan Stanimirović:  Znam, jeste. Znači, ja sam nahvalio puno mojih fakultet, ali ja sam programiranje 1 polagao na papiru. Znači, to je potpuno neka drugačija stvar, ti tu nisi imao način kako da testiraš nešto, nisi imao način kako da… Znači oni su hteli da nas nauče kako se, na primer, ne znam, niz ređa od najmanjeg do najvećeg. I samo kako piše tamo u knjizi, nikako drugačije. Ja sam bio mnogo ljut za to, ali srećom programiranje dva bilo je posle neka druga priča i tako dalje.

Ivan Minić: Mi smo to imali u srednjoj, mi smo to imali u srednjoj i tako je… 

Ivan Stanimirović:  Da, to se dešavalo. Ali dobro, na primer, kod mene u srednjih nije toga bilo, bilo je potpuno nešto drugačije, ali vidiš, taj način razmišljanja. Uzeću primer moje sestre, koja je inače budući pravnik, nadamo se uskoro. Ona je sad zamislila da hoće da pravi neki događaj i tako dalje, koji je super stvar, ali ona došla kod mene i rekla “Ja hoću da radim to i to, ali to je previše komplikovano, ja ne znam kako da počnem.” I sad naravno moj inženjerski mozak i bilo kog malog inženjera koga mi pokušavamo da izgradimo u našoj školi, meni kaže “okej, hajde vidimo taj veliki problem, koje je ima male probleme u sebi, pa da to lepo razložimo” I kad se ja njoj sve to onako razložio na detalje, ona je onda skontrala “pa to nije tako strašno”, jer ovo mogu da dam, ne znam  ovome, ovo ću da dam… ovo ćeš ti da mi uradiš, naravno, i tako dalje i tako dalje. I onda rešava veliki problem u malim koracima, što mi stalno potenciramo. Ona kad je krenula da radi sa nama, kako se zove, malo da pomaže školi i tako dalje, ona sad bukvalno je glavni lik koji objašnjava ljudima šta je to programiranje i kako to funkcioniše. A do tad nije, njoj programiraju u svojoj školi, to je bio bauk. Znači ona i programiraju, a ona sad objašnjava, čujem tamo priča, “to su, znate, oni uče osnove, šta su petlje, ponavljanje i tako dalje,” i ona završi razgovor i reko, Ana, šta je ovo, odakle tebi petlja i to? Pa kaže 

Ivan Minić: Pokupila, pokupila.

Ivan Stanimirović:  Pokupila je tu sa decom.

Ivan Minić: Ja se divim tim ljudima što imaju kompleksan problem i onda ga raščlane na gomilu jednostavnih, ja kad imam kompleksan problem ja ga raščalim na gomilu kompleksnih.

Ivan Stanimirović:  E, to nećemo, to nećemo.

Ivan Minić: Pa imam, od jedne glavobolji imam klastera. To ti je taj moment kad imaš potrebu da…

Ivan Stanimirović:  Perfekcionista budeš.

Ivan Minić: S jedne strane perfekcioniste, s druge strane da stvarno rešavaš neke probleme koji zaista jesu teški. Ali to je nešto do čega se dolazi korak po korak. Programiranje i ono što se traži od deca da znaju i ono sa čime treba da budu familijarni, jednostavno nije nešto što bi smelo da bude problem bilo kom detetu. Ako insistiraš na to, mi smo tu situaciju isto u srednjoj školi, kažem, bili smo u eksperimentalno odeljenje robotičari, svi su bili vukovci i sve ostalo, mi smo počeli sa Pascalom. Pascal je super, on je jednostavan, ne kao basic, ali prost je…

Ivan Stanimirović:  Da, on je baš za učenje, za to služi.

Ivan Minić: I onda sledeće godine dobijemo C. Jebiga, brate, C nije za decu. Moje skromno mišljenje C nije ni za koga, ali dobro sad, bože moj. Ja sam nešto tu preskočio, nešto nisam dolazio i nije bitno i kao došao sad treba da polažem neki pismeni i sve i opet je to ona varijanta, evo ti niz brojeva, obrni red. Poslednja prva, prva poslednja.

Ivan Stanimirović:  Ima to smisla, samo što mogli su da ga malo načine da bude zanimljivo, razumeš? To je to.

Ivan Minić: Ali mislim, mi smo ovo već rešavali. Pa da, ali u Pascalu. Pa dobro, ali ja mislim, znaš, ne znam baš leksiku i semantiku ovoga, ne znam neka pravila, fale mi neke stvari, ne znam, ja ti se snađi. A, tako? I ja uzmem i napišem na četiri strane, umesto jer nemam petlju koja mi fali, ja to rašćlanim  na gomilu if-ova, nikakav problem. Na četiri strane i kao, ne, ovo ništa ne valja. Ja garantujem da daje tačan rezultat. Pa ne, ne, ovo nevalja. Evo lepo, korak po korak, linija po linija, sedi, piši.

Ivan Stanimirović:  Sve radi.

Ivan Minić: Pa ne, ne. Sedi, napiši. Žena prođe, napiše, sve se obrne, kaže “dobro, u redu, ne moraš da dolaziš, samo nemoj da sediš tu i smeteš.” I onda sam ja godinu dana proveo u igraonici  kad je bila informatika. Ali to su ti momenti gde, znaš, kao, okej, prvo, zašto učimo C? a drugo, zašto radimo isti problem koji smo radili prošle godine? Znamo principijalno kako se rešava, šta, svi će budu programeri. Ja mislim da, zapravo, mislim da niko nije developor od cele generacije. Znači da sam ja možda najbliže tome jer se jesam bavio programiranjem godinama i dan danas nekad sednem nešto da iskodiram, ali da,

daleko je to od nekog hardcore programiranja već 15 godina. Znaš kao šta, šta ste postigli? A ubacili ste deci traumu prema nekim stvarima. Kao što je meni, opet zbog nekih drugih razloga, ne znam, trauma prema elektronici i elektrotehnici, jer iako je profesorka bila fantastičan stručnjak, bila je jako loša profesorka. Neke stvari koje su takođe bile prezanimljive, jebiga, možda su bile malo preteške, možda je ulazna barijera bila pogrešna, ne mogu baš da kažem, mi smo bili sjajna deca, svi smo bili dobri đaci, jebiga, ako skoro nikom nije bilo jasno, ne moguće da je do nas.

Ivan Stanimirović:  Nije do dece. Naravno, naravno, to se dešava onako x puta. Imamo mi, na primer primere neke dece koja su u našem tom sistemu. Znači prošle su 4, 5 možda programa naših i roditelj dolazi da nam kaže da dete nešto je to naučilo što je radilo kod nas, nego se i u školi promenila situacija. Na primer, ne za informatiku, nego sada radi malo bolje i matematiku, malo geometrije im je došla, pa kontaju i geometriju drugačije. Mi ovamo radimo i x i y i sve što treba da se zna. Tako da, kada oni nauče da razmišljaju na taj programerski način, ako to uopšte postoji na ovom svetu, inženjerski način, oni će sve probleme u životu, znači ne samo u školi, nego generalno posle u nekoj budućnosti da rešavaju na drugačiji način. Ja mislim da inženjeri rešavaju probleme najbolje moguće, najracionalnije u stvari, možda ne najbolje. Još ako su malo kreativni, a deca su kreativna u startu, a naročito ako ih ti malo podkrepiš, pa ih poguraš da budu kreativni, onda i kreativno i racionalno rješenje ti je najbolje rješenje. Ja ne znam da li postoji neko bolje.

Ivan Minić: Postoji optimalno rešenje, ali je mnogo lakše da izabiraš optimalno rešenje kad imaš 15 opcija, nego kad imaš jednu. I to je ta isto problem, stari problem za našem školstvom, gde je neko kaže “ovo možeš da se uradi samo na ovaj način”. Ko kaže?

Ivan Stanimirović:  Da, da, da, to je baš veliki, veliki problem.

Ivan Minić: Šta je cilj? Rezultat? Dobro, ja sam bio ono dete u osnovnoj školi, ono, kao,

tad nije bio problem takmičio sam se iz matematike, uzimo neke nagrade i tako dalje. Ja sam bio dete koje dođe na pismen i pročita zadatak, napiše rezultat. Pročita zadatak, napiše rezultat. Pa ne, ne, ali ja ne vidim proces. Koji bre proces? Znači, mislim, okej ono, ali ja ovo rešavam napamet.

Ivan Stanimirović:  Da, da, da, nemam potrebe da se mučim.

Ivan Minić: U jednom trenutku dođeš do toga da četiri, A4 strane ti nisu dovoljne da to… ali u nekom trenutku zašto me tereš da gubim vreme na ovo? Bolje se fokusirajna onog ko stvarno ima problem. Jer mnoga deca su imala problem. Meni je problem nastao u srednjoj školi sa matematikom kada je ona prešla iz nečega što je meni lako zamislivo, lako vizualizujuće, u nešto što je apstraktno. Možda mi ni to ne bi bio problem da mi je objašnjeno na pravi način, ali nije. Onda sam imao susret sa numeričkom matematikom u srednjoj školi. Što se vrlo retko dešava, ljudi numeričku matematiku dobijaju na fakultetu jer tamo ima potrebe da imaš, ne znam, zbog merenja, zbog ovoga, zbog onog numeričkog matematika koji ti neko od starta objašnjava da nije cilj da ti dobiješ tačan rezultat, nego da vidiš koja je mogućnost greške. Zašto je bitno koja je mogućnost greške ako mogu ti kažem koliko je tačno? Pa zato što u praksi kada praviš nešto neka neće biti tačno. Pa ne, dobro, ali ti si mi dao da ti izračunam i ja ću ti kažem koliko je to tačno. I onda je to neki proces gde nisi uveden u stvar na pravi način. Jer da si ti meni na prvom času doneo, lupam sad, pet šrafova i rekao “ovo su sve osmice”. Ni jedna nije osmica. Znači, mašinski pravljeno u takvimi, takvimi, ni jedna nije osmica. Zato nam treba. Ja bih rekao “ha, razumem”. Ali pošto ti meni to nisi rekao, nego si počeo predavanje sa tim što si mi dao pravila po kojima se to radi – Sada ja ta pravila razumem, ali meni je to glupo. I onda shvatiš kasnije da nije bilo glupo, samo ti nije približeno na pravi način.

Ivan Stanimirović:  Tako je, tako je. Pa zato se trudimo da, sada u našoj školi, da se to promeni. Znači, šta radimo? Mi, znači, dete koji je drugi razred za jedno svoje polugodište,

a to je 15 dolazaka kod nas na dvočas, napravi 15 projekata. 15 igrica, animacija ili aplikacija ili šta god, znači 15 komada i 16. radi sam, dobije temu, radi sam završni rad i onda prezentuje to pred roditeljima i ostalim drugarima. Znači, radimo konkretne stvari, a ne “e, sad znate, ovo vam se ovde vrti i kad se to bude izvrtelo biće 10”, sad deca gledaju “pa šta?” Znači to apsolutno neće da ih zainteresuje da oni krenu dalje, da istražuju. A ako ja njima kažem “e, hoćete da napravite, ne znam, da vam se boja ekrana menja na svaki dve sekunde da bude druga boja?” Oni kažu “hoćemo”, zato što su odušeljeni. Ja reku “dobro, sad to radimo tako što kažemo, iskoristimo petlju koja se zove, ne znam, ponavljaj zauvek, pa onda unutra ubacimo čekaj dve sekunde i kažemo promeni boju ekrana i onda će ona zauvek da se okreće i tako dalje i tako. I onda deca kad skontaju čekaj meni se ovo desilo, ovo sam uradio, čekaj ako budem promeni ovo šta će da bude. I on promeni, ono se ovamo desi.

Ivan Minić: E, to sam ja sad. Znaš ja više nisam programer, ja sad više volim da čačnem.

Ivan Stanimirović:  Da, da, pa dobro to je to.

Ivan Minić: Kao i svaki stari developer kojeg je vreme pregazilo, šta voliš da radim? Volim da čačnem malo negde i onda kad se sve slomi da ga vratim kako je bilo, dok ga ne napravim kako treba.

Ivan Stanimirović:  Baš tako, baš tako.

Ivan Minić: Divna priča sa Klikerom. Nadam se da će do jeseni Vojvođani da se probude iz zimskog snama.

Ivan Stanimirović:  Krećemo polako, to je hint.

Ivan Minić: Nadam se da će nakon ovoga krenuti još, bio si i kod Ćose i on, ako ništa, privlači Vojvođane jako dobro. I da će cela ta priča gore da se malo dodatno aktivira. Svakako vame ide sjajno, mislim da taj tvoj doprinos kroz, ok, i ovaj deo koji je marketing i sve ostalo, ali i kroz taj deo kreative osmišljavanja šta će ta deca da rade, može da bude sjajan i za biznis i za tu decu i za tebe. I mnogo mi je drago da si našao to zato što ti i ja smo slični kao što smo i sa trećim imenjakom slični. Mi nismo nužno uvek najveseliji i najpozitivniji ljudi. Nama je teško da prihvatimo da su stvari generalno sranje. I nama je teško da nešto što nije dovoljno dobro prihvatimo kao nešto što je dovoljno.I ja vidim da si ti srećan. I vidim da si srećan već neko vreme, to je pravi pokazatelj i pravi smer, a i rezultati govoreš što se kaže, ne znam za ostalo, ali bilan stanja i uspeha kaže da to ide kako treba. Tako da se nadam da će priča i dalje da se širi, da ćeš ti i druge svoje ideje nastaviti da realizuješ i da ćeš opet u nekom trenutku da se malo vratiš za Lemilicu i ostale stvari, zato što ja znam da to ne možeš da pustiš kao što niko koji je inficiran nekim, u nekom trenutku tim mirisom, ako ništa drugo, ne može to da batali. Hvala ti što si bio, što si podelio.

Ivan Stanimirović:  Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste naslušali. Sve komentare, sugestije, pitanja imate za to predviđeno mesto na YouTube-u, a možete i za neke konkretna pitanja i upite direktno cimati ili Ivana ili Kliker. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovno narednje nedelje.