Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala, moj gost je Srđan Krčo. Direktor i osnivač kompanije DunavNET, inženjer sa bogatom karijerom, koja je, između ostalog, podrazumevala desetak godina u R&D odeljenju Ericssona, koji se, koji je bio u Irskoj i odlučio da se vrati sa porodicom u Srbiju i da ovde osnuje svoju firmu, koja će se baviti nekim izuzetno naprednim tehnološkim rešenjima, koja kombinuju softver, hardver, komunikaciju i slične stvari. Kada pričamo o digitalnoj transformaciji, vrlo često pričamo o tome kao o nekoj vrlo apstraktnoj temi bez dobrih primera. Za dobre primere potrebno je da razumemo biznise kojima pokušavamo da pomognemo tehnologijom. Samo nametanje tehnologije, čemu smo mi inženjeri vrlo nekada kadri da pribegnemo, nije dovoljno dobro. Tehnologija služi da olakša, ubrza i reši neki kompleksan problem koji drugačije ne može da se reši tako efikasno. Upravo to, Srđan radi sa svojim multidisciplinarnim timom u okviru DunavNET-a, pa tako imaju i neka super zanimljiva rešenja i za poljoprivredu, i za proizvodnju, i za logistiku, i za gomilu drugih stvari. Ali, da ne dužim, uživajte u ovom zaista zanimljivom razgovoru.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Prijatelji ove epizode su i agencija Talks and Folks, agencija koja se bavi angažovanjem inspirativnih govornika u najrazličitijim oblastima na tržištu celog regiona. Ukoliko planirate korporativni događaj, trening, team building ili želite da pravite konferenciju, ljudi iz Talks and Folks-a će vam pomoći da izaberete adekvatne govornike i osmislite čitav program tako da on, za vas i vaše zaposlene, ima najbolji mogući efekat. Pored toga, nude i brojne druge usluge, a mislim da vam može posebno interesantno biti osmišljavanje internih mentorskih programa kao i trening javnog nastupa i komunikacijskih veština za vaše zaposlene ili istaknute pojedinice koji će imati javne nastupe.
Dušan Basalo, osnivač Talks and Folks, bio je gost u jednoj od epizoda Pojačala, pa vam preporučujem da je poslušate, a brojni ljudi koji su među gostima, uključujući i mene kao voditelja Pojačala, su na spisku govornika koje Talks and Folks zastupa za Srbiju i region.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Srđane, dobro mi došao.

Srđan Krčo:  Hvala Ivane, hvala na pozivu.

Ivan Minić:  Ti si jedan od onih ljudi koji rade gomilu nekih lepih, neobičnih, kreativnih, tehničkih stvari, i ja sam baš jako fasciniran svim tim što vi danas radite u DunavNET-u. Ali, još interesantnije u celoj priči je tvoja, tvoja razvojna priča i kako je sve krenulo, pa bih i sa tobom krenuo razgovor kao i sa većinom gostiju sa našim Mančmelo pitanjem: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Srđan Krčo:  Pa, trebalo je da budem lekar, ja mislim, pošto su roditelji lekari, i onda su nekako svi očekivali da ću biti lekar. Ali je, ne znam, nekako to inženjerstvo je bilo, prevagnulo je. Ne znam iz kog razloga, u tom nekom momentu je, kad je bilo da se upisuje fakultet, hoće biti ovaj ili onaj. Ja sam otišao na FTN u Novom Sadu i odatle je krenulo sve.

Ivan Minić:  A kako je bilo odrastanje?

Srđan Krčo:  Pa, dobro, mi smo, ja sam rođen u Novom Sadu, a igrom slučaja, reklo bi se. To što smo tad živeli, nismo tad živeli, moji roditelji su tada živeli u Bosni. Olovo, to je mesto, gradić između Tuzle i Sarajeva, recimo na pola puta. Tata je bio šef – direktor Doma zdravlja. Mama je bila lekar i oni su bili jedina dva lekara u tom tamo delu, opsluživali su, ne znam koliko, 50 km u krug. I kad je trebalo da se porađa mama, on je, trebalo je tata da bude ono i babica i da odradi sve. I onda je rekao, pa ne mogu ja, on to neće da radi. Aj ti u Novi Sad kod svojih roditelja pa ti se ti tamo porađaj. Tako i onda sam tako ja rođen u Novom Sadu. A pa smo, počeo sam osnovnu u Tuzli. Prva dva, tri razreda, pa sam onda malo odradio osnovne u Somboru, pa onda na kraju u Sremskoj Kamenici kod Novog Sada, sedmi i osmi završio, pa onda išao na prva dva, deveti i deseti, to je još bila ona usmerena u Elektrotehničku u Novom Sadu i na kraju u Jovaninu. Koja je ovih dana vrlo popularna po i po dobrim stvarima i ne po tako dobrim stvarima, je l’. I to je dosta smo se selili tako da sam imao i prijatelja iz Bosne, prijatelja ovamo iz Srbije. Kad sam, kad sam došao u Novi Sad, onda sam pričao jekavski, pa su me zavitlavali ono je l’ mleko ili je mlijeko, je l’ belo ili je bijelo i tako. Sad kad posle mnogo godina kad odem tamo, onda mi kaže pa nije belo nego je bijelo, sad se moram da se vraćam nazad. Ali to je nekako pomoglo i u tom nekom razumevanju i neću čak reći razdvajanje, mislim u to vreme nismo znali o Musliman, Hrvat, Srbin, te stvari nisu onda postojale. Družili smo se sa ljudima. I sad ono, drugarima koji su nam odgovarali smo se družili i to je bilo fina stvar. Ono što je recimo interesantno iz te Tuzle. Bio sam tamo prva dva osnovna, znači i treći sam krenuo i sad godinama kasnije na fakultetu u Novom Sadu, moja drugarica iz srednje škole iz Novog Sada kaže, e imam moja drugarica, kaže moja najbolja drugarica je Selma. I ona kaže zna tebe. Ispostavlja se da je Selma iz Tuzle. Posle mnogo godina došla u Novi Sad da studira i upoznala moju drugaricu iz srednje škole i onda su se tako ponovo povezali. I onda kad se pravila nekih 30 godina, čini mi se, male mature. Ona me zove kaže: „Hoćeš da dođeš?”. Pa ja rekoh: „Hoću.” Mislim, što neću. Znači dođe, to je 35 godina ili 36 godina od onoga kad sam ja njih poslednji put video ili većinu. Tako da je bilo vrlo onako interesantno videti ljude posle 30 i nešto godina. Gledaju ko, ko si ti sad? Koji si ti sad? Jer oni su išli je li osnovnu školu osam godina pa su išli najvećim delom i u srednju školu zajedno, znaju se. Međutim ja sam ono pojavio tako. Ali smo se proveli kao da, ono da se nismo ni rastajali skoro. Stvarno je bilo fenomenalno i to je onako eto neke interesantne stvari iz tog detinjstva.

Ivan Minić:  A kaži mi taj ceo ovaj deo, da kažemo, života u Vojvodini. Vojvodina ima razne svoje karakteristike. Jedna od njih je da je ravna k’o tepsija.

Srđan Krčo:  Da.

Ivan Minić:  Ovaj…

Srđan Krčo:  Ima Frušku Goru, nemoj molim.

Ivan Minić:  Ima Fruška Gora, ima Vršačke planine. Ali ovaj, tu većina domaćinstava nije samo, da kažemo, okrenuta ka redovnom gradskom životu, nego postoji i ta neka komponenta, ima neka zemlja, ima svašta nešto što tu može da se radi.

Srđan Krčo:  Jeste.

Ivan Minić:  Ovaj, i obično iz takvih okruženja ima mnogo interesantnih priča.

Srđan Krčo:  Pa jeste, ja sam još tu onako kao beba, ali kad sam već mogao sam da hodam je li, sad ne znam koliko je to, četiri pet godina, onda sam išao sa babom i dedom na njivu gde su sejali, sadili šta god već koje je termin. lubenice, bostan, dinje, takve stvari. Ja sam mnogo voleo to da idem tamo da im smetam, u suštini. Pa smo onda posle i odlazili da zalivamo papriku. Sad, zalivanje paprike u ono doba je značilo ima rupa, onaj bunar se napravi, dole je motor onaj na gorivo, moraš da ga povučeš da to počne da radi. I ovolika ona velika cev koja, koju staviš u onu liniju od paprike i sad to ona ide nizbrdo i sad ti onda gledaš i trčiš za vodom kao klinac. Ko će pre, vode ili ti, da stigne do kraja. Kad dođe do kraja, vičeš: „Deda, e, prebaci u sledeću.”. Malo kad narasteš, onda ne moraš više, onda trčiš dole pa trčiš nazad da prebaciš tu cev. Ako deda nije tu. A ono što je najviše ostalo, to pošto to je već malo kad si kasnije odrastao, onda sam išao i na pijacu recimo sa babom često pa prodavali lubenice, prodavali papriku. To je onako bilo jedno interesantno iskustvo. Znači ustaješ u četiri ujutru, ideš na pijacu u pet autobusom da bi tamo bio u pola šest i do ne znam 12, jedan već koliko to kad se rasproda sve. I ono što smo dosta često radili je baš oko tih lubenica je da se ide da se seče bostan, da se tovari na prikolice, nosi se u je li kući. I to sam ja posle mnogo godina pošto se bavim ovim senzorima i svim internet stvarima, bavim, onda sam dedu svog prozvao kao prvog pametnog senzora. Jer čovek je išao kao i svi, sve lale ima bricu je li sa sobom. I ide po tom bostanu i sad ono, neke lubenice su veće, manje, sad i on ide i ovu jednu seče, drugu seče. Treću preskoči. Četvrtu udari, onda jednu uzme od bricu pa skine malo kore samo kao jednu crtu. Na drugoj stavi dve crte. Sad ono, šta ti je sad, jedna crta, dve crte. E pa kao ova što sam preskočio, ta će da se bere tek kasnije. Nema veze. Ova sa jednom crtom, to je za dva dana, ova sa dve crte je za četiri dana. A ove što seče su, se seku je li. E onda ti je, on ide po njivi, sad ti onda nosiš sve te lubenice, iznosiš na kraj njive. Pa onda na gomile slažeš, pa onda dolazi prikolica, pa onda ubacuješ to u prikolicu. Pa onda odemo kući, je li kod njih tamo. Onda dođu, tad su oni prodavali to na veliko. Onda dolazili su ovi nakupci iz Bosne, ja ne znam. E onda prebacuješ to na kantar, pa sa kantara u prikolicu kod ovih. Znači to je preturiš to par puta tu lubenicu preko ruku. Al’ smo mi uvek tu dobijali neke ono, deda da malo para ovako onako i to je bilo opšte oduševljenje. Tu sam ja naučio prvi put kako ono pare idu je li. Da moraš da radiš da bi zaradio nešto, ne može tek tako. Jedine pare koje sam dobijao tako, nije jedine, ali to je ostala priča iz tog nekog seoskog života. Tetka, tetka Kaja je radila, bila je nastavnica biologije i radila je u Novom Sadu. Ona dođe s posla, pa plate ili šta li. I sad ja sam mogao da imam ne znam pet, šest godina možda, mislim da je bilo pre škole bilo sigurno. I da mi sad kao sad danas kad bi dali ne znam 200 dinara, 300 dinara, nemam pojma. I to sam ja onda u džep. I posle, al’ bukvalno posle sat vremena posle toga išao je ovaj, tad kroz Kovilj, u Kovilju su živeli pored Novog Sada. Na biciklu, onaj frižider i tu je bilo sladoled. I čovek je prodavao sladoled tako. Ja vičem evo sladoled, sladoled, da kupimo sladoled. Kaže tetka Kaja, pa dobro imaš da, imaš pare, idi pa kupi. A pa neću da trošim svoje pare, ti mi kupi. Tako da nauči se onda znaš kako da upravljaš i parama na neki način.

Ivan Minić:  A jesi naučio u tom procesu, je l’ ti otkrio deda kako se bira dobra lubenica?

Srđan Krčo:  Pa pa moraš nešto kucaš, gledaš ovako. Nisam do kraja baš naučio, to je… malo nisam dovoljno verovatno dugo bio, to je ujak posle radio, onda posle braća od ujaka koji i dan danas se bave time, tako da su oni dobri. Ono što ja se sećam, znači bilo tih je li lubenica. Mi smo tamo lubenice jeli tako što se razbije lubenica, izvadi se srce, pojede se srce i ono se samo ostalo preturi, okrene se naopačke i ostavi se na njivi. To je tako se jelo. Tata moj koji je iz Bosne poreklom, kad je dolazio još ranije, on je uzeo pa seče onu lubenicu do zelenog. Deda kad je video kao: „Jesi ti normalan, to to se ne radi tako.”. Znaš, samo se ovako jede. Ja i dan danas jedem, ja mislim samo srce ili biram tamo gde nema košica, ovo ne jedem ostalo. Stvar navike. Ali je on je da, jedini put kada sam video da je pogrešno odsekao bilo je, neki je došao da kupi lubenice. Pa je l’ su zrele, nisu zrele. Kao kako nisu zrele? I deda uzme neku sa prikolice i baci je da pokaže kako je zrela. Ona odskočila kao lopta. I ja on je onda: „A, šta je ovo?”. I onda našao najveću neku ono od 15 kila, bacio je tad. Naravno bila super i to je jedini put kad sam video da je izabrao nezrelu lubenicu.

Ivan Minić:  A još jedna stvar koja, koja mislim nekako da je važna, a znam da je u tom nekom vrlo mladom periodu tvog života bila važna i tebi je sport. Sport te isto nekako nauči i oblikuje, usmeri te ovaj ka nekim stvarima.

Srđan Krčo:  Pa jeste, ja sam trenirao karate dugo godina. Dugo, trenirao sam, pa sam onda držao treninge i to je trajalo godinama. Mislim negde tamo od srednje škole, krajem srednje škole ili tako kroz srednju školu. I to jeste bilo onako interesantno. Takmičili smo se mi, to bio karate klubu Naftagas. Celu, celu karijeru sportsku sam bio u karate klubu Naftagas. Znači nije bilo prelaznih rokova. Al’ smo mi došli iz neke, sad ne znam kako su se te zvale lige ovakva i onakva, pa smo prešli jedno dva tri stepena gore i tu smo bili mnogo srećni i zadovoljni. Čak u jednom momentu sam bio i u nekoj juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Nisam baš Bog zna šta postigao u tom delu, ali jesam eto stigao dotle. I jeste, to je bilo onako, mislim moraš ideš treninzi je li, kao i svi sportovi ideš treninge, to je bilo ne znam koliko ima tri puta recimo nedeljno. Pa takmičenja, pa onda ta takmičenja su, karate takmičenje i dan danas ja mislim kad odeš to traje ceo dan. Znači on nikad kraja. Družiš se sa ljudima i stekneš tu neku malo i rutinu i obaveze i da moraš da vežbaš, da mislim onako bilo je vrlo interesantno. I posle rad sa ovim mlađima jer sad to su bila neka deca suštinski s kojima smo mi radili. Sad to je sve neki amaterski, znači nema nikakvih tu para, nema ništa. Znači to je sve na neki entuzijazam i voliš da radiš. Jednostavno uđeš u to pa ti je to normalno da ideš da radiš, svako veče ideš, držiš treninge deci. I to je bilo vrlo interesantno onda kako decu i naučiti i kako ih motivisati. Znači nije sad dovoljno da sad ja idem tamo pa pokazujem kata ovako, kata onako ili ovakav se udara. Moraš i da ih motivišeš i da radiš sa njima. Neki su vole više da hoće da slušaju, neki manje slušaju. Pa sad ti imaš 20 dece od po, ne znam koliko su oni imali, možda sedam, osam do recimo 15. Mislim da čak nije bilo 15 godina, da su tu negde 10ak, 12 godina. I sad 20, 30 njih, ti sad onda pokušavaš sve njih da organizuješ i da to liči na nešto. A i ja sam tad imao ne znam 20 ili tako. Znači nisam imao neku ogromno iskustvo.

Ivan Minić:  Kao stariji brat.

Srđan Krčo:  Jeste, da. Al’ te to nekako nauči onda da da radiš sa njima i da vidiš šta radi, šta ne radi, radiš, učiš i ti sam kroz to kako da funkcionišeš malo i u kolektivu, kako da upravljaš kolektivom, makar tu na treningu. I onda kad vidiš da deca te, da hoće da te slušaju i da hoće da rade sa tobom, da te ono sa oduševljenjem trče ti u zagrljaj i sve te stvari. Onda to bude još interesantnije i onda i ti dobiješ još neku dodatnu motivaciju za to. Plus ono je li takmičenja, pa on je osvojio takmičenje, pa je to onda velika fešta. Tako da je to je onako vrlo isto jedan lep period života bio.

KARATE I ŠAH

Ivan Minić:  Ima taj momenat kad, kad radiš sa ono baš sa, sa, sa mlađom decom i sve taj momenat upravljanja njihovom pažnjom. Verujem da je sad još teže nego što je bilo pre 20, 30 godina jer je raspon pažnje mnogo kraći i sve. Ali i tada nije uopšte lako. Znaš, mislim ne ne želim da zvuči pogrešno, ali karate je relativno dosadan kad ga treniraš. To nije ono što si ti, ti si došao zato što si gledao neki film.

Srđan Krčo:  Verovatno.

Ivan Minić:  E to što ima u filmu, to nema na treningu ništa od toga. I ti besomučno ponavljaš neke udarce, neke kate i slično i ono, kad imaš ne znam, mi smo imali kao to na kraju treninga možda ne znam 10, 15 minuta borbe. Borbe bez kontakta. Pa nisam ja došao da imam borbu bez kontakta. Ali te nauči da ono 100.000 puta ponoviš jedan udarac i da u jednom trenutku to pređe u rutinu i da tačno znaš koja je tačka, da tačno znaš koji je ugao, da sve te neke nesavršenosti. Jer ti prvi put kada si video nešto, ti si to ponovio 90% kako treba.

Srđan Krčo:  Da, da.

Ivan Minić:  E od tih 90 do 99,9 ima 100.000 ponavljanja.

Srđan Krčo:  Jeste, jeste, da. Definitivno, mislim košarka, fudbal, odbojka, bilo šta sa loptom što timski sport je mnogo interesantniji ovako za neko treniranje, igraš se nešto, ima neki. A ovo si sam u velikoj meri sa sobom. OK, u borbama imaš borbu, ali je da ne može baš, generalno je to bezkontakni sport. Čak je sad možda malkice više pošto imaju sad ove, mi kad smo radili imali smo one štitnike za ruke, ali nije bilo nikakvih ovih drugih štitnika, tako da je to bilo dosta pažljivo. Mislim dešavalo se povrede, mislim da ne bude da sad ono niko nikad nije dobio. Bilo je i noseva krvavih i svega, ali se pazilo na to.

Ivan Minić:  Sećam se jedne priče o tome kako si, kako ti je karate pomogao u jednom preduzetničkom…

Srđan Krčo:  Pa jeste da, to je, znači ja sam, al’ pre karatea bio šah. Pošto je bila ona Šahovska olimpijada Šonsi u Novom Sadu. To je sad već ne znam neke ’81. Ne ne nije neke godine. Taman sam ja počinjao fakultet. I onda je to bilo da dobijem neki posao nešto da radim tokom leta. I na kraju sam nekako završio da radim sa čovekom kao neki zamenik upravnika Olimpijskog sela. Olimpijsko selo je, to su sad zgrade na Novom Naselju koje se koriste kao stambene zgrade. Napravljene su kao stambene zgrade, ali pre nego što će se ovi vlasnici useliti, iskorišćeno je za Olimpijsko selo. Znači jedan kvart na Novom Naselju u Novom Sadu. I moj zadatak je bio da idem tamo i da otvaram sve prozore i da proveravam da li su svi prozori mogu da se otvore, da se zatvore, da li vrata rade. Mislim prijem.

Ivan Minić:  Kontrola kvaliteta.

Srđan Krčo:  E otprilike da, znači prijem zgrade od ovih od građevinske firme koja je to radila. I iz ne znam kojih sad razloga više, taj čovek koji je to, koji je bio upravnik, nije više bio upravnik u jednom momentu. I onda su rekli dobro sad si ti. Znači ja onako dobro. Hajmo dalje. I onda smo uz to onda sam ja tu, pošto tu bila i neke organizovane kao kantine recimo, odnosno doručak je mislim da bio organizovan. I onda doručak je donosio JAT. Onaj tad je JAT imao u avionima su ovako plastične one kutije sa poklopcem i tu su bilo razne neke hrane. Bilo je to onako vrlo dobri avionski obroci, ne ovi kao ovi danas. I onda smo mi tu imali komunikaciju sa njima, pa su nam to donosili u ove, da l’ jedna, dve kantine koliko smo imali, pa se tu onda to delilo ili su ovi dolazili da jedu već kako je to sve išlo. Znači ceo taj neki mehanizam je funkcionisao. I bilo je sad tu još nekoliko ljudi koji smo mi to sve neki način održavali ceo taj, celo to olimpijsko selo je l’. I onda je to trajalo ne znam koliko mesec, dva dana i ja sam tad zaradio više nego moju, nego što su moji roditelji imali mesečnu platu tada. Mislim bio je sad to nešto bilo 1.000 maraka, 2.000 maraka. Nekad tako neki iznos bio. I to je onako mislim solidna para je to u momentu bilo. I šta ću sad sa tim? Rekao hoću ja da kupim video kameru. E sad to današnjeg perspektive, znaš to kao Bože mislim video kamera ima znači imaš svako nosi sa sobom bar tri telefona je li ima ono znaš. Gde tad nije bilo video kamera uopšte. I tad pojavile su se bile one Panasonic ove, ne znam ovi što su malo stariji će se setiti ovako Panasonic koje su se nosile na ramenu pa se to snimalo. I roditelji su bili onako pa pa hajde znaš sad ti zaradio si pa ono troši. Komision je bio neki u Dunavskoj, ja mislim u Zmaj Jovinoj. I uđeš u komision i bila je neka kamera manja JVC, ja mislim da je neka bila. I to sam ja kupio da snimam, ne znam nisam ni znao šta ću da snimam. Kazao sam da imam kameru. E onda sam shvatio da mogu da snimam, pošto sam kupio sam ovaj tripod i sve to. Onda sam shvatio da mogu da snimam ta karate takmičenja. I onda sam krenuo, stavim tamo, stavim kameru. Kupio sam jednu dve baterije recimo da to može da traje i kaseta, bile su čak nisu bile one VHS nego je bilo neke manje, neke VHSC recimo da se to zvalo. 

Ivan Minić:  Pa se onda kroz konverter to…

Srđan Krčo:  I onda sam to snimao, a onda dođem kući pa uključim ponovo kameru pa presnimavam na redovnu VHS kasetu. A naručivali su ljudi koji su tu takmičili. I oni su hteli da imaju snimak svoj. Ja sam bio jedini koji je to radio na svim takmičenjima u u Vojvodini barem mislim gde god se pojavi nije bilo nikoga. I to je bilo posla onako preko glave. Problem je što ne možeš Ctrl+A, Ctrl+C, Ctrl+V da uradiš, nego pustiš sa video kamere da on vrti, onda ovamo pospajaš kablovima na onaj video rekorder. I snimaš, znači ako ovo trajalo tri sata, ti sad tri sata snimaš jednu kasetu. Pa onda za drugog opet isti taj mehanizam. Pa onda smo slao sam pouzećem preko pošte. To ovi tamo pokupe pare, donesu pare. I to je funkcionisalo ja mislim jedno dve godine, možda se ne sećam se ni ja tačno koliko. Dok se nisu počele pojavljivati još neke kamere i onda sam ja u jednom momentu odustao jer više nije bilo toliko interesantno. Al’ to jeste jedna onako, ako ne prvi onda jedan od prvih nekih poslova koje sam koje sam radio.

Ivan Minić:  Čak i ja imam neko, neku kasetu sa, sa prvog takmičenja na kom sam bio. To je neka ’92., ‘3.

Srđan Krčo:  Možda sam ti ja snimao.

Ivan Minić:  Ovaj, pa nije isključeno. Jer kao to su nam ponudili kao mogućnost i naravno svi su bili oduševljeni jer u tom trenutku imaš ono kameru sa filmom što znači da verovatno čekaš jedno tri godine da se ispuca ceo film kad što se kaže kad uradiš fotografije pola ljudi na slikama su već pokojni. Ovaj, ali to je bio prvi put da imaš neki zapis sebe u video formatu i mislim da smo gledali dok se ne izliže.

Srđan Krčo:  Ne, bilo je, bilo je super zaista. To je onako mislim tad su se pojavili oni što su snimali venčanja i svadbe i te stvari, al’ ovoga ovo nisu radili ljudi i onda je to i bilo je zaista malo. Mislim ja kažem ja sam godinama par dve godine sam bio jedini koji je to radio na karate takmičenjima i onda je to bilo super. A pošto sam već je li trenirao i sve onda mi je to nekako došlo znaš stavim kameru, snima, ja idem vamo odradim borbu pa se vratim, zamenim kasetu pa…

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić:  Kaži mi taj trenutak kad je trebalo doneti odluku o fakultetu. Kako si je doneo, šta si hteo od tog fakulteta?

Srđan Krčo:  Pa ja sam išao u tu Zmaj Jovinu na matematiku i nekako je i sa matematike, ja mislim da je 80% tog razreda otišlo na FTN. To nekako dođe…

Ivan Minić:  Prirodno.

Srđan Krčo:  Prirodno, naravno, nema šta tu sad mnogo da se razmišlja. Jeste to, jesu moji kažem i roditelji i mama i tata su lekari bili. Tako da je bila ta možda neko, ne mogu da kažem očekivanja, ali eto znaš ono nasledno ideš tako porodično, ali me ovo mi je nekako bilo interesantnije. I ne mogu da se setim da su bile neke sad očekivanja ovakva ili onakva. Bilo je OK, idemo i drugovi, svi najbolji drugovi idu tamo, idemo svi tamo pa ćemo da budemo inženjeri i da ne znam menjamo svet. Šta god bilo. I nisam da, nisam se zažalio zbog toga, da to je fakultet je bio bio super. Ne znam kad gledaš unazad neke stvari koje smo tamo učili su ne ne mogu da kažem da su nam bile potrebne na kraju u u nekom realnom životu. Ali ono što nas je taj fakultet sigurno naučio je da učimo. I da moraš da učiš stalno. Ne pada, ne možeš samo tako da kažeš naučio sam jedno i neću ništa više da radim. Moraš da učiš i zaista da bi nešto naučio moraš da se potrudiš. I to smo dobili u velikoj meri sa tog fakulteta. Jer kasnije kad sam odlazio za Irsku da radim u Ericsson, odlazim znači u Ericsson da radim na razvoju 3G telekomunikacionih mreža. Znači ja sam vrlo malo do između ništa i vrlo malo sam znao o tome. Znači zaista ali smo imali dobru osnovu, odličnu osnovu sa fakulteta, što je onda pomoglo da ovde se vrlo brzo snađeš i da pohvataš, da naučiš šta ti treba ostalo, te neke detalje da bi mogao da budeš produktivan i u takvom nekom firmi kao što je Ericsson. I to ne sad samo ja nego kompletan, mi smo tad otišli nas 20, 30 recimo u Irsku u Ericsson. Vrlo brzo posle možda godinu dana se znalo da kad ima nešto komplikovano, kad treba nešto da se uradi što je neobično, zovi nekog od ovih iz Srbije, oni će verovatno to da reše. A to jeste posledica toga šta smo naučili i u ovim srednjim školama, a naročito na fakultetu i na FTN-u i ovde na ETF-u. Većinom su tako bili sa ta dva fakulteta. Ali bilo je stvari koje smo to moj drug Toma Popović, koji je sad profesor u Podgorici, on ima opis nekih ispita iz mislim osnove elektrotehnike. Ne bih to ponavljao sad ovde pošto je mnogo je dugačak neki opis, ali u smislu kao to je neki zadaci su bili da potpuno sumanuti. Ne znači to to nikad ne postoji, to ne postoji u životu. Ali si morao da rešavaš te neke da shvatiš šta sad ulazi u dielektrik, ulje ovakvo, onakvo, radijator, sile, magnetne, električne i da ti sad sve to od toga nešto napraviš. poslužilo je tome da nas natera da da učimo i da možemo neke kompleksne probleme da malo razložimo pa da ih onda jednostavnije rešimo.

Ivan Minić:  Kad pričamo o FTN-u, a imao sam da kažemo dosta gostiju koji su bili na FTN-u, neki završili, neki nisu. FTN je u suštini, da kažemo, univerzitet u malom.

Srđan Krčo:  Da.

Ivan Minić:  Fakultet tehničkih nauka u okviru koga ima mnogo fakulteta, odnosno mnogo specijalizacija za koje možeš da se opredeliš. I to je meni posebno interesantno jer ti suštinski pod jednom kapom imaš vrlo multidisciplinarnu stvar. OK, ti si se opredelio za jednu i ti ćeš ići na to. Ali neko sa kim piješ kafu ispred fakulteta je otišao na nešto drugo i možda ti treba baš taj mašinac, možda ti treba taj elektroničar, možda ti treba taj matematičar, možda ti treba nešto od toga. E sad kako je išlo tvoje, da kažem, opredeljivanje u okviru samog fakulteta? Šta si, koji su bili neki osnovni koraci?

Srđan Krčo:  Pa te prve dve, dve ili tri godine sad ne sećam se, bilo je, bile su one zajedničke bile smer. Mislim ja sam na FTN upisao elektrotehniku. Ima bila je elektrotehnika, građevinstvo, građevinarstvo, saobraćajni. Pa ta tri su valjda bila, ne znam da sam nešto zaboravio. To su bile najveće barem. A sad je to ima mnogo nekih smerova usmerenja, al’ tad je to nekako bilo ta tri, ako se ne varam, glavna odseka. I na elektrotehnici prve dve godine sigurno, možda čak i treća su bile neke opšte i onda se opredeljivalo bila je ova elektroenergetika, bila je telekomunikacije, bio je ovaj računarstvo. Sad možda je bilo još neka varijacija toga, ali bilo je vrlo, u tom momentu je to bilo relativno jednostavno. I mene su telekomunikacije interesovale i nekako smo otišao na tu stranu i to je manje, mnogo manje programerski. Znači ja kad sam izašao odatle nisam znao da programiram. Diplomski kad sam radio, a posle i master u velikoj meri mi je što se tiče nekog programiranja nekih stvari pomogla tadašnja, današnja supruga koja je došla sa, koja je završila PMF. Oni su to bolje tamo radili i ovi naravno sa FTN sa ove te informatike, oni su znali mnogo više da programiraju. Mi smo na telekomunikacijama smo znali, naučili smo telekomunikacije, komunikacione protokole, takve neke sistemske stvari. Programiranje je sad ono bilo je nešto usput koliko si naučio.

Ivan Minić:  Da podesiš centralu?

Srđan Krčo:  Pa da, otprilike tako. Mislim nešto se moglo da se odradi, ali nismo zaista bili programeri. Ali jesmo naučili dosta tih stvari oko telekomunikacija. Čak onih osnovnih stvari kako ti telekomunikacioni protokoli recimo funkcionišu. I kad jednom shvatiš tu osnovu, onda posle je bilo lako ovo 3G, 4G, ove… Sve to isto, mislim…

Ivan Minić:  Al’ u osnovi.

Srđan Krčo:  da ne ispadne da sad malo simplifikujem, ali je neki principi su isti i onda možeš relativno lako da skačeš sa i prelaziš sa jednog tog jednog komunikacionog protokola na drugi, na treći. Jer malo ti treba da pročitaš i da shvatiš e dobro, to je to, sad mogu da pričam dalje o tome i da učim dalje o tome ako treba nešto više da se uradi. Tako da u tom momentu je to bilo relativno jednostavno. Znači ako si se interesovao više za ovu ono energetiku i takve stvari, to je bio smer za energetiku, telekomunikacije, računari. Nije bilo mnogo teško da bih rekao odlučiti se. Danas je to mnogo, danas  ima znači raznih tih nekih smerova usmerenja. Dosta toga se preklapa. Pa se pa se na neki način iste stvari uče vrlo su slična usmerenja, ali sad tu sad dolazi malo onaj akademski deo egoizam i e ja moram da imam svoj smer. Znaš, ti si drugi profesor, ti moraš da imaš svoj smer i onda pravimo veštačku inteligenciju ili mašinsko učenje, samo ti si bio prvi pa si ti nazvao baš mašinsko učenje. Ja sam sad drugi, ne mogu da zovem isto mašinsko učenje, al’ zovemo onda malo drugačije dam naziv, ali suštinski iste stvari učimo. I sad toga ima priličan broj tih nekih smerova usmerenja, ali OK, mislim generalno još uvek izlaze solidni inženjeri odatle.

Ivan Minić:  Još jedna stvar koja za koju znam da je bila velika stvar, da kažemo pre svega početkom 2000-ih i i danas. Jeste to da u okviru FTN-a ima mnogo i formalnih i neformalnih grupa koje rade na raznim stvarima, laboratorija, projekata. Projekata koje vode neki od profesora, projekata koji se rade u saradnji sa privredom i slično, ali ima taj neki život koji nije samo striktno akademski, koji je mnoge od od ljudi koji su koji su to završavali osposobio još konkretnije da kada na kraju dobiju tu diplomu, a neki i nisu, ovaj budu spremniji profesionalci da se uključe u nekakve projekte. Kako je bilo u tvoje vreme?

Srđan Krčo:  Da, bilo je i tada, bilo je tih par profesora koji su radili u osnovno ovaj danas RT-RK firma u Novom Sadu. To je nastalo od profesor Kovačević koji je nije se zvalo RT-RK, bilo radili su takve projekte ne znam za vojsku, za elektroprivredu, za takve neke znači gde su bili uključeni asistenti pa i ovi neki stariji studen, mislim ne stariji studenti nego studenti završnih godina. i profesor Obradović koji se isto sa te katedre nije, oni su dosta toga radili. Pa onda profesor Milošević na katedri gde sam ja bio na telekomunikacijama, on je opet imao neke projekte dizajniranja telekomunikacionih mreža. Većinom nekako sa Elektro Vojvodinom projektovanje telekomunikacionih nekih sistema, relejnih veza i takvih stvari. Znači dosta se toga dešavalo u saradnji sa privredom. I onda su ljudi nekad manje ili više dobijali priliku da se uključe u u takve stvari. I to jeste jedna ovako velika odlična prilika da naučiš nešto i vidiš šta ti sad možeš da radiš to u realnom životu i da vidiš kako to funkcioniše. I mislim u tom kontekstu tog nekog preduzetničkog duha smo i mi pokrenuli sa kolegom Josićem. Onda bilo je u jednom momentu smo rekli hajde da ćemo praviti neke kurseve, jer sad to je nešto što smo, on je on je nešto stariji od mene, bio je ne znam sad tačno koja mu funkcija bila, vodio je laboratoriju recimo tu na katedri. Ja sam tad bio mladi taman asistent, završio sam fakultet, ali smo tu sam radio kao asistent. I onda smo krenuli da pravimo kurs i tad je ISDN bio ono in. Telekom krenuo nešto da nudi i tako. Sad mi pravimo kurs o ISDN-u u kom ne znamo ništa. E sad, e sad nema interneta, mislim ili bilo je interneta, ali ne u u ovoj meri. I onda uzimaš tražiš one specifikacije, protokole ovakve i onakve, skupljamo i tu materijala, pravimo slajdove i ajde sad nešto hoćemo mi mi rekli profesoru ima kao dobro znaš. Ako hoćete radite. I prvi kurs kad smo držali došlo je 15, 20 možda ljudi tu iz Telekoma i još ne znam ko je bio. Nama je bila, obojici je bila velika frka. Jer sad mi idemo tamo, ne znam, mislim mi znam naučili smo nešto iz toga što smo pročitali, ali nismo pipnuli to nikad, ne znamo nismo probali. Znači vrlo je onako čudna situacija. Ne znaš ko će tamo da sedi sa one strane. Možda dođe neki čovek koji zna 100 puta više i ono. Al’ sad znaš idemo tako i znaš svesni smo to ako nešto budu pitali, ako ne znamo, reći ćemo ne znamo, mislim nema ne vredi pokušavati sad nešto izmišljati neke odgovore. I taj prvi kurs je prošao. Onda je došao drugi, treći, mi smo učili sve više, onda smo nabavljali neke opreme tu probali. I mi kroz te kurseve prošlo oko 1.000 ljudi. Imali smo onda taj osnovni kurs pa je napravio neki advance kurs. I to je onako bilo, mislim u jednom momentu smo nas dvojica zarađivali naj od, ne računajući, ne računam platu nego ove te neke ekstra ove poslove na katedri smo ili čak na institutu možda smo bili među ljudima koji su najviše zarađivali. I onda smo svi gledali, e onda su krenuli neki drugi kursevi. Ti kursevi su mislim da više ne postoje, ali su mislim ISDN sigurno ne postoji. Ali da pravljeni su razni neki drugi kursevi i to je trajalo i to je bila ovako jedna lepa delatnost koja je to neko strogo akademsko znanje prebacivala u ovo neko praktično i našao se neki miks tu koji je funkcionisao. I sad to je ono recimo zašto je bitna malo pre smo pričali ta neka da to radiš sve što radiš bude kvalitetno ili maksimalno koliko najbolje što možeš da uradiš. 10 godina recimo nakon toga odlazim na neki sastanak da li je Bosna bila ili tako nešto. Neki od telekoma tamo i dolazim: „E dobar dan. Ja sam bio kod vas na kursu.”. Ja ono u rekoh dobro. Kakav je bio kurs? E super kaže hajde ne. I onda smo mogli sve mnogo lakše da dogovorimo. Nikad ne znaš šta će da te sačeka znaš, da sad ovde nešto zamuljaš i onda dođeš tako posle 10 godina, ti si onaj što mi je ono pričao da ISDN radi ovako, a ja probao ispalio sve. I al recimo znači to je onako bilo vrlo jedno interesantno meni stvar. Mislim da je sigurno prošlo 10 godina. Znači ja sam potpuno zaboravio na to. Čak sam otišao sa fakulteta, znači više nema nikakve veze s tim. I dolaziš u situaciju da kaže e jeste da e čekaj onaj čovek je držao pošto je bilo ovako dosta debele te kopije. E imam kaže još uvek kod istog svojim ono ispod monitora drži kao podmetač, ali to je. I onda ti to pomogne eto te neke stvari kad odradiš korektno, pristojno gde kažeš šta znaš, šta ne znaš, potrudiš se da nađeš odgovore na ono što ne znaš. Onda to ljudi cene i otvori ti neke posle poslove ili prilike.

NASTANAK DUNAVNET

Ivan Minić:  Ako se ne varam otprilike to je trenutak kada nastaje prvi DunavNET.

Srđan Krčo:  Pa jeste da, tu je negde bio i DunavNET dok smo bili tamo, dok sam bio na katedri za telekomunikacije FTN. Onda sam sa mojim drugarom Žderićem, Žderom napravili smo, u stvari njegova tadašnja devojka i moja tadašnja devojka, supruge danas, napravili smo DunavNET. I pravili smo web sajtove. E sad web sajtovi danas su to aplikacije čuda svakako. Onda je to bila znaš teksta i slika i to slika koju negde nađeš ono usput i da treba otprilike da ima nekog smisla sa tim tekstom. Mislim i bilo je sad treba nam neko ko će ko ima smisla malo da to izgleda lepo, pa su to bile Melita i Svetlana koje su to gledale više. Ždera je bio taj koji je išao, on je znao sve. On i dan danas zna mnogo ljudi, a onda je znao sve. On je išao i to tražio poslove. A ja sam malo taj neki tehnički deo radio. Ono što sam ja stalno smo pričali, ja sam Žderi sam ono ograničavao da se ne pošto on krene kao ono na sve strane. Rekoh moramo da to malo utegnemo da ne možemo baš svuda da stignemo. Tako da smo se super slagali. On priča mnogo, ja pričam malo i tako mislim to je bilo funkcionisalo je. I onda smo ali to je znači treba imati na umu da je to sami početak web sajtova. Znači toga nije bilo okolo. Znači mi smo pravili to je prva godina možda kada se krenulo da se prave web sajtovi. I onda shvatiš gde se registruje domen, ne registruje, kako to sve ide. Onda smo nalazili neke po inostranstvu koji su nam to rešavali. Mislim bilo je raznih tu stvari. I onda smo u jednom momentu bilo je Svetsko studentsko prvenstvo u rukometu u Novom Sadu. I mi smo tu sad nekako smo došli do organizatora. I Ždera je tad nabavio digitalnu kameru. Znači opet kamera, sve se oko kamere vrti. One digitalne kamere te prve. I prva konferencija za štampu pre samog ovog takmičenja. I mi smo došli tamo i slikali smo tom digitalnom kamerom na samom početku pres konferencije. Otišli smo nazad, sad to skineš pa aploduješ pa sad to trajalo je to malo. Ali smo stigli da imali smo mi smo imali na kraju celog tog te pres konferencije imali smo mi neki slot od par minuta da ispričamo kako će to da bude pokriveno ne znam medijski odnosno na internetu. I onda smo mi sve smo bili pripremili unapred i onda smo tu dodali tog teksta, dodali tu jednu ili dve fotografije što smo napravili. I sad mi završila završava se pres konferencija, mi smo sad poslednji i pokazujemo evo ovako će to biće sajt odavde biće ekipa pošto je bilo ne znam u četiri grada mislim Vrbas, Novi Sad, da li Sombor, ne znam tri četiri mesta se to odigravalo. To ćemo da skupljamo. I evo izveštaja kako će to izgledati. Evo izveštaj sa današnje pres konferencije sa nekim opisom šta je bilo i sa slikom ljudi koji tu sede u Ljudi su zinuli znaš kao to je bilo ne kako? Znači to nemoguće. I na taj način smo dobili dosta još nekih poslova kasnije. Al’ moraš da se malo snađeš i da imaš eto te neke tehnologije i toga pri ruci. I to je tad mislim ono što je danas potpuno besmisleno. Mislim Bože misli ne posle nego u toku 20 puta može da se. Tad je to tako funkcionisalo i to nam je pomoglo da dobijemo onda neke druge poslove nakon toga. I ono što je jedna od tih priča iz tog perioda je Radio Signal, i dan danas postoji u Novom Sadu. Trebala im je aplikacija za upravljanje reklamama, znači da može da kaže “ovde su… ovo su reklame koje treba da pustimo” i ima… Reklame mogu da budu ovoliko blokova, ovoliko reklama u satu, već tamo bilo su neka pravila, a i sad, ovaj je platio tri reklame dnevno, ovaj je platio pet reklama. Da se sve to odradi, i onda smo to radili. I ono što je… Sad, ok, aplikacija… Tad je bila neki FoxPro, recimo tako neko čudo se to pravilo, sve, znači, to je funkcionisalo, oni su to koristili par godina. Ali sam kraj implementacije toga je bio da Svetlana, današnja supruga, i ja, išli smo u Radio Signal nešto da popravimo, i onda smo išli u Betaniju da se porađa. I to je tako nekako funkcionisao tadašnji DunavNet.

ODLAZAK U IRSKU

Ivan Minić:  Pomenuo si malo pre odlazak u Irsku i i rad u Ericssonu. Kako je došlo do toga i mislim zašto si otišao i šta si dobio time što si otišao?

Srđan Krčo:  Pa dobro tu su bile te, ja sam otišao tamo 2000., septembru 2000. I to su bile baš one, znači i prethodne te godine i sama ta godina koje su te prethodne su bile sve ove turbulentne godine da. I to je stajalo kao neka eto da idemo negde, ne idemo negde, ali ništa nisam ono konkretno radio na tu temu. I onda se u politici ovaj Beogradskoj politici na novinama pojavi oglas gde Ericsson Irska traži ljude. Ja rekoh vidi ovo. A i to ja mislim da je Svetlanin otac je on kupovao politiku, mislim da smo tako i videli. Znači ja ono nisam kupovao, nisam kupovao nikakve novine, ne samo sad politiku nego znaš to bi prošlo, ne bih ni video. Eto slučajno smo to videli. I hajde rekoh da vidim. Sad on tamo traže znanje, poznavanje ovoga, poznavanje onoga, 3G, ne znam ni ja šta znaš ono. Šta znaš, ne košta te ništa da probaš. I poslao sam tu biografiju tamo šta se tražilo. I onda je bio prvo razgovor je bio on telefonom. Javio se tamo Kieran Trant. To je čovek posle mi je bio menadžer u Irskoj. I on je onako te nešto je malo pitao kako si šta radio, kako si radio, objašnjavao otprilike šta bi trebalo tamo da se radi. I posle par dana se javi kao e evo ako hoćeš da radiš evo ti ponuda za posao znaš. I to je onako bilo vrlo, u rekoh vidi ovo. I onda su ljudi došli, mislim u tom momentu nije bilo jako teško odlučiti se otići negde jer znaš ako imaš one plate su ne znam koliko bile 100 maraka možda ili toliko bila na inflacija. Mislim sve je bilo naopačke funkcionisalo. I sad dolazi ti firma kao što je Ericsson da te zove da ideš da radiš u razvojni centar, da radiš na najnovijim tehnologijama. Mislim znaš ono, a ti imaš ne znam 20 koliko 30 godina tad. Kako da neću, mislim hoću, naravno, ne. I sad ta neka plata tamo koja čak nije u tom momentu za ovdašnje uslove je bila basnoslovno velika, ali za tamo je bila ono plata. I onda su ljudi došli njihova taj, njihova kadrovska HR što bi rekli danas u Beogradu tu na Slaviji hotel Slavija čini mi se. I tu smo onda još nešto razgovarali. I posle su došli u Novi Sad, sredili smo se u hotelu Park na recepciji dole u onom foajeu. Tamo su doneli ugovor da tamo potpišemo ugovor. Znači sve je bilo vrlo onako jednostavno sa naše strane. Kad smo onda trebali da idemo tamo, onda su rekli poslaćemo agenciju za selidbu. Treba da im pokažete šta hoćete da nosite. Oni će da spakuju i da prebace. Oni su došli, mi smo rekli to to to to i to. I posle par dana su oni došli to i zapakovali i preneli tamo. Tamo smo dobili stan, ne znam na tri meseca, pa su onda su nam pomagali da nađemo stanove. Znači imali smo tu ženu Marija, ako se ne varam, još se još se sećam još nekih imena. Al’ žena nam je nas ono mnogo pomogla. Ona je još uvek znači po novinama tamo tražila oglase. Pa kaže e dobro ovaj stan je u dobrom kraju. Sad Dublin je možda nije kao Beograd veliki, ali ga ima dosta onako širok. Ona sad dođeš znaš u kao sad kad bi došao neko u Beograd kao gde sad znaš da tražim ovde stan ili tamo stan. Kakve su autobuske linije, kako da se prebacim. Ona je sve to znala i ona je prolazila kroz novine, zaokruživala, zvala ljude tamo, dogovarala kad odemo da vidimo, sede nas u auto, idemo tamo, idemo tamo. U banku ideš s nama, e ovi su naši Ericssona otvorite im račun. Znači to je bilo fenomenalno jedno iskustvo kako se na lak način može otići kad te neko ono ceni i i jednostavno takva je kultura bila da da oni su bili tu da nama pomognu da se tamo smestimo što brže i što bolje. I onda da idemo dalje da radimo. Neki od prijatelja su odlazili isto u Irsku u to vreme u manje firme. Oni su mnogo teže to prošli jer manja firma nema te resurse, te kapacitete da te sad neko cinculira znaš voda ovamo onamo. Morali su ići posle posla, sami da traže znaš. Onda dođeš tamo pa se vidi da si stranac. Irska u tom momentu nije znala baš toliko za strance. Irska je bila zemlja iz koje su odlazili. Nije bila zemlja u koju su dolazili ljudi da rade. Ceo taj proces oko viza, radnih dozvola, to je skoro pa da nije ni postojalo. Oni su se na nama učili i hvatali se za glavu šta ćemo sad odakle sad ovi svi ljudi. Moramo nešto da uradimo. Ali je mislim nama je baš bio taj prelazak jednostavan. I šta smo dobili, dobili smo, ja sam dobio mnogo. Znači ja sve ovo što danas DunavNET ima je posledica nije sve, ali u velikoj meri posledica boravka u Irskoj. Mislim ovde sam naučio na FTN je li Jovina, FTN te neke osnove. Onda, ali Irska donela i to neko međunarodno iskustvo, da vidiš kako funkcioniše sad firma tog kapaciteta, te veličine. Šta znači raditi na razvoju potpuno novih tehnologija. Znači stvari koje ne postoje, ti sad nešto praviš i to će onda da koriste stotine miliona ili ne znam milijarde ljudi. Vidiš kako se gde nađeš, možeš sebi nađeš neku referencu da se uporediš. Sad ovde si se upoređivao sa prijateljima iz škole, sa fakulteta u jednom okruženju. Onda sad odeš potpuno u drugo okruženje, sad treba tamo da vidiš gde si sad ti. Ovo što si ovde bio među boljima, je l’ si i tamo i dalje među boljima ili si ispod ili si iznad. I to je u velikom, to je zaista pomoglo. I plus onda što je otvorilo kasnije, znači i ta poznanstva i ljudi sa kojima sam radio u Ericssonu, ljudi koje sam upoznavao kroz taj rad u Ericssonu su onda omogućili da sve ovo što kasnije smo nastavili da radimo kao DunavNET da možemo da radimo mnogo efikasnije, da da jednostavniji način možemo da nađemo partnere po Evropi, da mi je lakše da se muvam po Evropi bez da ono nekog sad razmišljam kako to da uradim. Naučio sam naučio sam tokom tog boravka.

Ivan Minić:  Irska je nakon toga postala na neki način centar sveta za gomilu stvari. Al’ to je već ono, to je…

Srđan Krčo:  Bila je već tad. Kad smo mi otišli bila je u onom, taj…

Ivan Minić:  Počeo je taj…

Srđan Krčo:  Da, mi smo došli čak možda pred kraj tog baš velikog uspona bar što se tiče Ericssona. Mislim da je Ericsson akcije su išle, mi smo otišli znači septembar 2000., negde april 2001. je Ericsson zašao u neke probleme sa akcijama pa je cena akcija pala drastično. Irska je i dalje nastavila da raste. Negde do kad smo mi smo do negde 2000 ja mislim osme recimo živeli tamo. Ono što je recimo šteta je što nismo imali para da kupimo stan kad smo otišli tamo 2000., 2008. bi imali zaradili čudo jedno. Jer cene nekretnina su išle na gore. Onda je tu negde 2007., osma, deveta, tu je stalo. Stala je ta građevina pa je onda nekako išlo jedno za drugim. Dok su gradili dolazili su i sa strane ljudi dosta Poljaka je došlo kad je Poljska priključila Evropskoj uniji. I onda je to išlo jedno za drugim. Ljudi su imali su jedan stan pa su kupovali drugi da bi izdavali pa treći da bi izdavali. A dolazili su ljudi da rade na građevini i onda to moglo da ide. I onda u momentu kad je stala građevina pa su ljudi krenuli da se vraćaju za Poljsku ili za već odakle su došli. I onda su ovi što su imali dva, tri stana krenuli našli su se u problemu, ne mogu da izdaju, nemaju kome da izdaju, a moraju da plaćaju ove kredite. I tu je onda malo nastalo problema. Ali je danas je to ponovo ide na gore i sad je Irska sad smo bili nedavno pre par nedelja. Smeštaj je papreno skup. Baš je onako smeštaj baš skup. Ovo ostalo je mislim standardno skupo.

ERICSSON NEKAD I SAD

Ivan Minić:  Ali recimo da to to je neki period početak 2000-ih je period kada Google tamo otvara svoj centralni ofis za Evropu, Microsoft otvara svoj centralni ofis za Evropu. Sve je to negde posledica njihove i poreske politike i neke možda dobre odluke da da da usmere stvari tamo. Ali taj period tih 7, 8 godina Meta otvara svoj, odnosno Facebook tada otvara svoj ofis tamo i ono gomila nekih izuzetno kvalitetnih, najčešće mladih ljudi iz celog sveta lagano gravitira, gravitira ka tamo. E sad ono što si pomenuo a što što mislim da je mnogo važno. Ti radiš za Ericsson. OK, danas Ericsson kao proizvođač mobilne opreme za ono prosečnog konzjumera nije prepoznatljiv.

Srđan Krčo:  Nije.

Ivan Minić:  Al’ u tom trenutku je to drugi najveći brend na svetu. Ali je sa jedne druge strane prvi najveći brend na svetu. Jer on je drugi najveći brend iz ugla konzjumer elektronika i toga što smo imali Ericsson telefone.

Srđan Krčo:  Da.

Ivan Minić:  Ali sa strane infrastrukture mreže, Ericsson je jeste najviša stvar koju možeš da imaš. Imaš tu i neki Alcatel, imaš tu i neki Siemens, svašta nešto, ali ako hoćeš da bude stvarno kako treba uzmeš Ericsson. Super mi je zanimljivo i mnogo bih voleo da pričamo malo detaljnije o tome šta znači raditi cutting edge stvar koja je esencijalna jer u tom trenutku već ne možeš da nemaš signal. Mislim može da se desi, ali je to jako veliki problem. I da treba da napraviš nešto što će biti bolje, stabilnije i omogućavati neke dodatne stvari u odnosu na ono što već postoji. Ali nemaš luksuz da kažeš dobro sad ćemo mi da ugasimo ovo pa ćemo testiramo jedno šest meseci pa ćemo onda da upalimo nešto drugo. Znači sve treba da bude seamless u smislu tranzicije, a treba i da se testira, treba sve ostalo. Kako je izgledao rad na na tome?

Srđan Krčo:  Dobro ja sam radio za u tom nekom sistemskom delu bio sistem inženjer i radio sam na razvoju baš tog infrastrukturnog dela. Jednog jedne od komponenti infrastrukturnog dela neki taj transportni deo RXI je bio neki proizvod koji je nosio transportnu mrežu radio pristupne mreže tadašnje. Imali smo testiranje jeste, ne možeš da pustiš nešto što ne radi. I bilo je sad tu nekih anegdota oko toga, ali to možemo malo kasnije. Ono što se dešava, znači Ericsson je u Irskoj imao veliki taj razvojni centar. U Dablinu smo imali deo koji je radio razvijao RNC, to je Radio Network Controller, to je jedna od tih glavnih ili glavna komponenta svega. U Atlonu koji je grad u centru Irske, tamo je bio razvoj RANOS je tad se zvalo, znači to je ono kao za upravljanje radio mrežama. To je bilo tamo rešenje. To je tamo bio glavni centar za razvoj. Znači upravljanje radio mrežama Ericssona se radilo u Irskoj u Atlonu. Ovde smo razvijali taj RNC i ovaj naš RXI isto. I imali smo bila je cela jedna jedinica, department kako god odeljenje koje se bavilo testiranjem, integracijom svega toga i testiranjem. Znači razvoj RNC-a, ovog RXI neke stvari, to je u velikoj meri je kao i softver. Znači imaš, radiš delove softvera pa onda radiš neki unit test pa ovako pa sastaviš pa sad to nekako izađe iz tog dela. Al’ onda ide u bila je test mreža gde se sve to postavljalo i onda se testiralo kako to sve funkcioniše u realnom životu, nekoj zaista privatnoj test mreži. O tome recimo ima tu je Nenad Kovačević ceo život se otprilike ili karijeru Ericssona tome radio i dan danas radi optimizaciju ovih i 5G-a i takvih stvari. On zna mnogo o tome i kako i testirati mrežu, kako gledati kroz one silne logove. Znači dobiješ ne ne nije samo stvar e uspostavio sam, nazvao sam i uspostavio sam poziv. Znaš sad da, ali sad to je jedan. Sad ne možeš tako da radiš 1.000 takvih poziva i nije dovoljno samo uspostavio sam. Koliko brzo? Ako koliko je da li je da li je ispušten poziv, da li je prekinut bez razloga. I onda moraš da gledaš kroz logove šta se sve tu dešava. Pa moraš da naučiš šta koji log znači. Pa onda praviš alate koji će da analiziraju te logove da bi ti mogao da to jednostavnije uradiš. Jer to pričaš o hiljadama linija nekih logova koje ne možeš tek tako da peške izanaliziraš. I to testiranje je zaista bilo jedno od velikih delova. To je kad smo imali u jednom momentu sam ja postao neki vodio sam taj projekat jedan od projekata u 3G. Znači bio je nivo 3G projekat na nivou Ericssona celog. Bio je Šveđanin jedan vodio je to. I bilo je još jedno pet šest nas ispod. Ja sam vodio taj transportni deo, ne znam ko je RNC, sve te neke delove. I bio je ceo taj jedan projekat koji se bavio tom sistemskom integracijom i verifikacijom. I u svim ovim sastancima nedeljnim ili mesečnim sa menadžmentom kad se predstavljao progres, status i sve to. Ovi ostali su imali manje ili više problema, al’ taj sistemska ta integracija i verifikacija tu uvek bilo najviše posla i diskusija i šta radi, ne radi. Kad ćemo da završimo ti TR-ovi, to je Trouble Report, ja mislim bagovi je li. kad će taj da bude rešen, pa onda imaš lista onolika. E onda pa se radi klasifikacija, znaš ovi su ono urgentni, moramo prvo njih da rešimo pa da bi onda kad će oni biti rešeni, kad će biti verifikovani. Pa onda kad ćemo kad smo verifikovali sad sve je to u kodu. E sad ako to već nešto je krenulo je li ima nekih korisnika, operatora koji to koriste. Kad ćemo to tamo da pustimo njima? Ne možeš sad usred dana da samo kažem e dobro ja uradim ono reset mreže pa malo će da ne radi al šta ima veze. Ne, moraš da planiraš pa to onda noću nešto ono u 2 do 3 noću kad je najmanji saobraćaj. Pa da najaviš pa. Tako da je to onako velika neka organizacija da se to odradi. Veliki je deo naravno zahtevno je tehnički da se implementira sve to. Ali da se to dovede do nivoa da to može da ide u takvu neku produkciju gde ti sad imaš stotine hiljada u nekoj mreži, milione ljudi koji koriste. To zaista mora onda da se dovede na nivo da funkcioniše besprekorno i da možeš mnogo toga da odradiš i daljinski i ako se nešto desi da može vrlo brzo da se vrati, da ne padne cela mreža. OK, nije problem, mislim problem je da ti padne jedan čvor, ali ne sme taj jedan čvor onda ti povuče celu mrežu. Jer ovaj jedan će da oseti 100 ljudi, 1.000 ljudi možda. A ako padne cela mreža to su onda milioni. To je mnogo gore. Ali prolazili smo kroz ceo taj proces. Ja sam došao u taj u odeljenje koje je bilo jedno 20-ak ljudi. Svi su bili ljudi sa solidnim iskustvom. To je ovaj sistem inženjer. Znači radila se analiza zahteva. Znači dolaze, imali smo product menadžera koji kaže evo ovo su neke stvari koje sam ja dogovarao sa klijentima, sa mobilnim operatorima. To im treba. I nešto je izašlo iz telekomunikacionih ovih standarda, pa sad hoće to da implementiraju ili će paralelno sa definisanjem standarda se rade i ovi ti neki feature. Pa onda mi gledamo to pa pravimo onda listu tehničkih zahteva ka svim našim tim nekim odeljenjima. Pa se onda to pretvara u neke implementation proposal, pa ovo, pa ono, pa su tu bile čitave one recenzije, review-jevi je li tog dokumenta, pa drugog dokumenta, pa se onda komentari, pa vrati pa nazad. Znači taj proces pripreme da dođeš do onog momenta e sad može da programiraš bio je zamašan. Nekad je nama to izgledalo previše i mnogo je vremena odlazilo na to, ali verovatno je i morao, mislim sigurno je bilo nekih mogućnosti da se to nešto efikasnije uradi. Ali je moralo da se prođe kroz taj neki proces definisanja svih tih detalja da bi onda mogao da napraviš nešto i da posle testiraš na pravi način. Da kad izađe napolje da da radi. I to jeste bila je izvinim samo još jedna od karakteristika Ericssona zašto je bio u tom momentu najbolji. Zato što te neke glavne KPI-jeve u smislu ispuštenih poziva ili ne znam procenat uspostavljanja veza i tamo bilo tih nekoliko ono ključnih stvari. Tu su bili mi smo tad bili ono baš na na vrhu. Svi ostali su bili kaskali su iza toga.

ZACETAK MOBILNOG NETA

Ivan Minić:  I mislim ono stariji slušaoci se sećaju tih nekih momenata kada su operateri prelazili sa jednog vendora na drugi. Kolika je razlika u krajnjem korisničkom iskustvu. Znači prosto ono imao si neke stvari koje su radile besprekorno. I onda si dobio neku varijantu u kojoj OK, sada imaš nešto novo zato što ne znam izašao je 4G ili šta god, ali ono osnovno više ne radi kako treba. Odnosno ne radi na tom nivou pouzdanosti na kom je bilo.

Srđan Krčo:  Pa jeste, znaš kako to sve je to živa stvar i čak ni 3G nije kompaktan jedan 3G, nego je bio je 3G osnovni, pa onda bio onaj HSDPA pa HSDPA plus, pa je onda došlo 4G. I to se stalno razvija i stalno se i te standardi, znači osnova su standardi. Jer da to nije standardizovano onda bi ovaj ako pričaš, koristiš Ericssonovu mrežu mogao bi samo kroz Ericssonom, ne mogu da pričam sa ovima što su na Alcatel-Lucentu ili danas na Huawei-ju. Znači postoje standardi koji svi implementiraju standarde. Međutim ni ti standardi nisu idealni i to rade ljudi. I onda ostavlja prostora za neke interpretacije. Ostavlja i prostora da ti kažeš, e to se dešavalo, znači ja sad ovo je što definiše standard, ja implementiram to. I ako ti sad definišeš isto to, mi ćemo da funkcionišemo bez problema. Ali ja mislim da bi moglo još neke stvari da se dodaju tu što će poboljšati makar operatoru neke funkcije. I onda je to ta razlika kupiš od mene, kupiš od tebe. Ti si dodao te neke stvari dodatne i onaj krajnji korisnik njemu baš to odgovara. Ali na mojoj opremi to nema. I jedan i drugi smo napravili sve po standardu, ali si ti napravio nešto više. I onda je e sad kad napraviš nešto više što ne smeta ovom standardnom nije problem. Al’ kad napraviš nešto više pa malkice promeniš implementaciju standarda onda dođe u neke situacije kada to napravi problem. I onda naći to gde je ta greška, to je…

Ivan Minić:  Poseban problem.

Srđan Krčo:  Poseban problem.

Ivan Minić:  Voleo bih još jednu stvar možda da adresiramo tu zato što mislim nekako da je važna. Taj trenutak kada je 3G postao dovoljno rasprostranjen standard da si mogao da ga koristiš i u suštini trenutak kada mobilni postaje prava internet sprava.

Srđan Krčo:  Mhm.

Ivan Minić:  Pre toga si ti mogao da otvoriš nešto. Da se razumemo to je funkcionisalo. I ja se sećam možda je bilo i 2000. kad smo prvi WAP sajt otvorili i sve ostalo. Al’ za mene je znaš ono taj momenat kad kad krećeš da koristiš nešto tako za mene je to najlakše mi je da uporedim sa teletekstom na televiziji. To postoji nešto, ti neku osnovnu informaciju imaš. Ne znam, ali to radi jako sporo, nepouzdano, bilo šta multimedijalno je teško i zamisliti da funkcioniše u okviru toga. Ne možeš da ga zoveš internetom. Jeste, al’ al’ ne možeš baš da ga zoveš tako. E sad naravno dešavaju se dešava se svašta nešto, ali suština je da od onog trenutka kada se pojavljuje 3G, ti zapravo možeš da konzumiraš pravi web. Dolaze i dovoljno moćni telefoni koji onda mogu i da prikažu neki rich tekst, neki HTML, neke slike, nešto. Ima i nekih rešenja koje ti omogućavaju da sad ti to lakše koristiš, pa ne znam Opera pravi Operu Mini koja ti omogućava da prerederovano nešto pojednostavljeno gledaš na drugim uređajima. Svašta nešto se zanimljivo dešava, al’ to je taj trenutak kad ti u ruci imaš internet iz vazduha.

Srđan Krčo:  Jeste.

Ivan Minić:  Nisi ga realno imao pre toga. Uh i ti si učestvovao u tome i siguran sam da je bilo beskrajno zabavno ovaj to sve testirati, ali i naporno i teško. I napravili smo nešto i to nešto radi i to nešto je dovoljno dobro u smislu da nismo mogli da zamislimo ni to da imamo, a sad imamo to. I što onda pobogu treba brže, jače, veće, više?

Srđan Krčo:  Pa uvek to treba. Znači mislim tad kad je to kad smo dobili te neke koliko je bilo 384 kilobita čini mi se u sekundi pa onda HSPA je došao sa koliko je bilo sad da ne lupim bio je, mislim bilo je ono da možeš da koristiš ovo megabiti neki u sekundi da možeš da koristiš. I onda je bilo pitanje pa dobro sad ne treba nam više od toga, jer nema aplikacija koje to mogu da koriste. Sad imaćeš brzo učitaš stranicu, imaš ono tekst i slika i Bože moj, znaš. Šta ne treba ti brže od toga. Ne možeš da čitaš toliko brzo da tebi sad mora da to se vrti. Međutim uvek to je sad ono daš tehnologiju koja je u tom momentu aplikacije koje postoje, one one rade na tome na toj tehnologiji koja postoji, to je OK. Ne treba ti bolje od toga. Međutim onog momenta kad daš više tehnologije kažeš evo sad još ovo će da radi brže i doći će do nekog svog nivoa ono tu će saturaciju da uđe. Ali to otvara prostor za neke nove stvari koje u tom momentu možda nismo ni kojima nismo ni razmišljali. Ili smo razmišljali ali je bilo kao da ne, to to ne može. Svaki taj otvara tehnološki pomak na tim osnovnim infrastrukturnim elementima je onda otvarao mogućnosti za nove aplikacije. I onda je to malo nekad bude, nekad bude tehnologija ode malo napred pa aplikacije sustižu. Nekad bude da se aplikacije pojave kaže e a mi bi sad hteli i ovo da uradimo ali ne možemo pa nam treba brže, bolje, ne znam veći protok i šta znam. I to je nekako tako išlo jedno za drugim. I mi smo u tom nekom kontekstu tamo i pravili, u jednom momentu smo pravili istraživačku grupu u Ericssonu u Irskoj. sad možda malo da dam konteksta. Ericsson je švedska je li firma i ima ispostava koje kuda po svetu. Ima određen broj razvojnih centara isto koje kuda po svetu ili bar tad imalo. I kao i svim velikim firmama jednom godišnje ili ne znam par godina se dolazi do nekih restruktuiranja ovakvih i onakvih. I onda se neke neke pozicije gube, neke se kreiraju. Negde neko dobije da može da zaposli još ljudi, neko mora da smanji broj ljudi. Mislim to je jednostavno takav je dinamika. Takva je dinamika da. I onda sve ove firme Ericssonove po, znači kao sad recimo Ericsson Irska razvojni centar, gleda kako da se pozicionira da održi taj broj ljudi ili da naraste. Kad u toj nekoj restruktuiranju da se ne desi da da ga zatvore skroz ili da smanje broj ljudi. I onda jedna od stvari koja se pojavila, hajde da napravimo research, istraživački jedinicu. I da radimo sarađujemo sa Ericssonom, znači Ericsson je na korporativnom nivou imao Ericsson research koji je radio neka istraživanja. Znači sad ako smo tad razvijali 3G, radio je na 4G recimo. I onda smo mi krenuli u upravo u to. Sad gledamo koje su to aplikacije koje će biti interesantne za dve, tri, pet godina. Znači sad to nisu istraživanja 25 godina unapred pa sad nego mora da bude utemeljeno koliko toliko u stvarnosti. I onda smo krenuli da gledamo te aplikacije, koje će aplikacije da dođu naredne. Da onda da mi vidimo šta je to, da da vidimo šta se dešava u nekoj akademskoj zajednici, da malo istražimo sve to, da bi onda mogli da kažemo našem menadžmentu e ovo su stvari koje su interesantne. Pa hajde da se tu pozicioniramo, da bi onda mogli da radimo sa Ericssonom researchom, da bi onda u sledećoj toj nekoj sledećem nekom restruktuiranju, Ericsson Irska bio bolje pozicioniran i mogao da dobije više posla na osnovu tog nekog našeg novog znanja. Znači tako malo je to sad ono strateške igre u korporacijama. I onda smo krenuli, sad gledali smo šta sad možemo da radimo. I došlo, pojavile su se neke ad hoc mreže su tad bile interesantne. To je znači ne postoji mreža nego sad dođem ja, dođeš ti i e mi shvatimo da imamo neku komunikaciju i možemo sad da komuniciramo. Pa onda a možemo i da pošaljemo, mi imamo domet možda 100 m, ali ako ja idem 100 m do tebe, ti možeš dolaziš 100 m dalje pa sad imam 200 m, nije više samo 100 m. Krenuli smo od toga pa smo po kancelarija po hodnicima tamo po zgradi smo stavljali laptope. Znači sad to još znači ovi telefoni nisu bili još uvek dovoljno dobri niti nisi mogao da ih programiraš barem. Pa smo po hodnicima slagali laptope da bi pravili tu komunikaciju. Odavde, tu pa tu pa tu. I to je sad bilo ono opšte oduševljenje kad dobijemo na pošaljemo sa ovog laptopa ono hello i dobijemo hello tamo na četvrtom laptopu iza u uglu hodnika. Gde se više ne vidi gde više nema. Da kao to je ovo je vau. Ali smo na taj način krenuli ka tim senzorskim stvarima. Kako sam ja sad došao do ovog svega što radi IoT danas odnosno do čega radi Dunav? Mi smo tad krenuli smo sa tim, pa je onda bilo e dobro vidiš sad senzori senzori će da budu vrlo interesantni pa ćemo da, hajde da vidimo kako ćemo senzore da integrišemo u sve to. I onda smo kroz taj rad došli do u situaciju da predlažemo načine kako da se to da kako da se podrška za takve aplikacije integriše u 3G tada. I koje su to stvari koje treba da promenimo u protokolima tamo da bi takva jedna, takve neke nove aplikacije mogle da se koriste. I onda je to otvorilo prostor za mnogo nekih patenata koje smo tad pisali jer je dolaziš sad sa potpuno novom aplikacijom. Znači 3G je napravljen za ljude. Mislim za ljude u smislu ti i ja da pričamo ili ja da nešto gledam sa interneta je li stranicu ovakvu i onakvu. A mi sad pričamo o nekim senzorima. I senzori nisu isti, nisu ljudi. Nije isti način ja kao čovek kao korisnik radim neki download je l’ uglavnom ako čitam nešto sa interneta to ide ka meni. Senzori šalju tamo da bi neko drugi opet daunlodovao. I onda je to je otvorilo mnogo nekih lepih prilika da da se naprave modifikacije odnosno unapređenja postojećih protokola kako bi se takve aplikacije bolje opsluživale odnosno kako bi 3G ili 4G kasnije bolje opsluživao takav tip aplikacija. I to recimo ono što je bilo vrlo interesantno i gde smo imali tu gde je bila izuzetna uloga Ericssona u tome odnosno da sam ja bio van, da nisam bio u Ericssonu nego sam bio u DunavNetu ne bih ja to mogao da odradim jer ne bih imao ni tu infrastrukturu ni to znanje da si tamo si na na izvoru je li. Radiš, znaš šta se radi trenutno, šta je to je to što postoji u smislu rešenja, protokola i sve. I sad dolaziš sa nekim novijim primenama odnosno aplikacijama koje treba da koriste istu tu mrežu. Znači istovremeno pomažeš i Ericssonu da dodaje neke nove stvari i otvaraš priliku za neka nova rešenja. I onda da bi ta infrastruktura mogla da podrži sve to, krećeš u izmenu telekomunikacionih protokola. I tu onda dođe ono što sam pominjao na početku ono znanje telekomunikacija sa početka gde ti sad shvataš, ne znaš ti sve detalje tih komunikacionih protokola. Mislim tu ih ima ih ono čudo jedno, ali shvataš neke te detalje i onda kažeš e dobro ovo da bi radilo potrebno ako ovo ovde promenimo ovako, možemo dobiti to da bude mnogo bolje, da može da opsluži 5.000, 10.000, a ne samo 1.000 recimo nekih korisnika. I tu smo mi ispisali ako jedno ne znam ni ja 10, 15, 20 nekih patenata samo ta naša grupa je odradila. I sad i to isto dobra stvar imati Ericsson iza sebe, jer svaki taj patent košta. Al’ smo mi imali onda bila je ta kultura promovisanja pisanja patenata i nekih inovacija. I onda smo mi za svaku neku predlog, bio je prvo neki predlog na pola strane. To pošalješ i ako to neka ta interna komisija odobri, dobijali smo recimo ne znam 200 EUR, 250 EUR. E onda napišeš malo sad detaljnije, ako i to odobri onda je bilo recimo duplo više ili možda 1.000. Ako ode kao patent, onda ode kod advokata koji rade patentne prijave i ako tamo prođe onda je to bilo 5-6.000 EUR što je tad je bilo još, mislim i danas je to je li solidan iznos, a onda je bio još i veći. I onda su ljudi bili motivisani i da rade takve stvari i to je jedna od isto onako lepih stvari koje si mogao da uradiš u Ericssonu i da se baviš tehnologijom i da onda istovremeno vidiš kako taj ceo patentni deo funkcioniše. Kako se piše patent, kako kako ide taj ceo proces. Ja znam prvi put kad sam napisao nešto sam poslao taj neki svoj opis. Otišlo kod advokata i on mi vratio nazad kaže da da prekontrolišem. Ja uzeo čitam i pošaljem nazad mail rekoh ovo nije, posle si mi pogrešan dokument. Kaže ne ne ne kaže kako kaže to je to. Ja onda opet uzeti čitaj. I onda iz trećeg čitanja sam shvatio da je to ono što sam ja napisao, samo sad napisano potpuno nekim pravničkim nekom njihovom terminologijom koju je vrlo teško shvatiti. Ali onda kad to kreneš da radiš onda vidiš kako to kako se radi, kako i taj deo funkcioniše.

POSLE ERICSSONA 

Ivan Minić:  Ono što se dešava, da kažemo, u paraleli sa tim što imamo connectivity, jeste da i telefoni postaju moćniji u smislu, prvo, iz fabrike dolaze sa gomilom mogućnosti koje imamo, drugo, postaju u pravom smislu te reči proširivi aplikacijama gde ti sad možeš, svašta na šta digneš, ja se sećam, ja sad na telefonu nemam ono što sam imao 2006. kad sam imao i SSH klijente, i Telnet, i Irci, i sve i svašta, jer su neki to pisali tad za Symbian, i meni je telefon zapravo postao uređaj sa koga ja mogu da uradim gomilu stvari. Sećam se, zvučaće mnogo glupo, ali ne znam, 2005. godine, ja cele godine nisam mogao da odem u bioskop, zato što onog trenutka kad ja izađem iz kuće i odem u bioskop, zablokira server na kome nam se vrtelo nešto što je bilo važno u tom periodu, Burek i svašta nešto drugo, jer naravno nismo imali viška resursa, nego je to sve bilo tu negde. I jedini način da se bilo šta desi je da ja sednem nazad u autobusu ili na taksi dođem kući i to restartujem, a onda smo došli do toga da ja mogu telefonom da se nakačim na server i da uradim sve što treba i kvalitet društvenog života mi se drastično popravio.

Srđan Krčo: Verovatno je film koji si pogledao narastao. 

Ivan Minić: Ali to je taj trenutak kad ti imaš tehnologiju, imaš resurs i da gledaš šta sve još možeš da izvučeš iz toga. To se dešava i na strani vas infrastrukture, a i na strani korisničkoj. I tu se dešava ta magija da mi u tipa pet godina napravimo jedan rast gde suštinski i hardver i performanse i ekran i sve ostalo. Već 2010. ti u ruci imaš nešto što je možda i moćnije od računara koji imaš kući po mnogim parametrima. Kako se tvoja priča sa Ericssonom završila?

Srđan Krčo:  Pa ja sam tamo, dok sam bio u Ericssonu radio sam na doktoratu svom koji sam završio ovde na FTN-u. I tad povodom ovih telefona i Symbian, znači taj bio onaj P800, Ericsson P800 i Ericsson P900 su imali su one, da li znaš P900 imao tastaturu do pola i ekran recimo te veličine, da tastaturu do pola i ekran je da i olovčicu tačno da. I onda smo to koristili za da pravimo da povežemo neki EKG kako bi napravili daljinsko čitanje EKG-a preko tog telefona preko Bluetooth-a. Al’ sad to bilo onako bio je ambiciozan.

Ivan Minić:  Ambiciozan dosta.

Srđan Krčo:  Najviše možda zbog tog Bluetooth-a. Tad je pojavio se Bluetooth, ali nije baš bilo tako, mogao si da ga zvanično barem da programiraš sve, ali je bilo vrlo onako sirovo još uvek, rani radovi. Tako da otišlo je dosta vremena na to. Urađen je doktorat, tako da to je to je u redu. A i kako smo se i to se tamo, znači dok sam bio u Ericssonu to se sve dešavalo. Pisali smo te patente. Ja sam dobio neku bio sam jedno dve, tri, tri godine možda sam zaredom imao najveći broj patenata u Ericssonu u Irsku. Kad dobio sam onda nagradu 2007. ja mislim. Innovation Engineer of the Year u Irskoj, Republici Irskoj celoj. Što onako bilo za mene oh, ja. Nisam verovao. Otišli smo na tu dodelu neku, ali nisam znao mislim znao sam da su me prijavili ovi iz Ericssona i sve, ali sad odlaziš tamo i sad ono znaš kao Oskar je li. Pa sad ne znaš ima vas troje četvoro znaš, ne znaš ko, al’ dobro rekoh nema veze znaš ovo super je i da mi se vidi ovo. Sad ono prvi neki jedan jedan je dobio ovo, drugi ono, sad ono shvataš otprilike sad još ili ništa nisam dobio baš ili ili sam dobio ono najviše. I stvarno sam to dobio i to je onako bio vrhunac te neke uspeha tamo. I al’ ono kad smo odlazili odavde bila je neka ideja da se vratimo. To je ovako bilo zamišljeno. Pošto sad mnogi koji odlaze iz svoje zemlje tako razmišljaju pa onda neki se vrate, neki se ne vrate. Meni je taj to je bila jedna strana i druga strana je bila to što sam ja uvek hteo da imam svoju firmu. To sam, mislim kad napravili smo taj Dunav Net što što smo pričali na početku. Pa onda kad smo otišli u Irsku to je ostao je ovaj kolega da to radi, onda se to ugasilo. I postoji ta moja želja da to probam da radim i nekako mi je tamo bilo komplikovano možda da ili sam možda nisam dovoljno potrudio sad ne znam. Nismo nismo napravili to u Irskoj. Jesmo registrovali firmu, ali taj prelazak sad da kažeš e ja sad ću da napustim Ericsson da radim samo u svojoj firmi u Irskoj, a sad treba da zaposlim nekog sa platom za koju ja ne mogu iz džepa da platim. To je ovako bilo mnogo rizično možda. I onda smo krenuli da gledamo kako ćemo da se vratimo ovamo i onda se izdešavao tako niz nekih slučajnih okolnosti koje su dovele do toga da baš e u tom momentu se pojavilo kao mogućnost da to uradimo. Znači ja sam rekao sam svom šefu mom tadašnjem Brajanu rekoh hoću da idemo nazad ali nemam znači ne moram da idem sad, mogu da idem za mesec, mogu da idem za tri, mogu da idem za šest meseci, znači ništa nije frka, da odradimo ovde sve šta treba, da pripremimo pa ću onda ići. On kaže OK dobro. Vraća se koleginica jedna sa porodiljskog za dva tri meseca, pa kad ona vrati onda će da preuzme da vodi tu grupu koju sam ja vodio pa onda ja mogu da rekoh nema problema. Koleginica dve nedelje pre nego što treba da se vrati sa porodiljskog kaže ne vraćam se, daje otkaz i ode negde drugde da radi. I onda u Ericssonu kažu e pa dobro onda ćemo mi da zatvorimo taj tvoj tim jer mislim mali je to bio tim troje četvoro ljudi. Ne treba nam to. Onda ja kažem pa dobro al dajte mi onda ovaj a imali smo tih evropskih projekata, jedan veliki evropski projekat. Mogu li ja da uzmem taj evropski projekat i da nanosim u Ericsson u Srbiju bez da sam pričao sa Ericssonom Srbijom mislim. Al sad sve ono znaš dešava. I onda zovem kao pa nosi znaš ono može. Znaš ne kao neće to da rade, OK. Zovem ovo tad sam imao Divna Vučković tu, joj Antonio je isto tad bio koji je i dan danas direktor. I sa Divnom sam razgovarao, Divna rekoh takva i takva stvar. Je l’ možemo mi to da prebacimo? Posle dva tri dana se javila može. I onda smo mi uradili znači transfer tad od veli znači taj Sensei projekat se zvao. To je bio projekat na kom su imao i Alcatel Lucent i ne znam IBM je bio nešto pa je onda izašao bilo je Engineering to velika mislim ima ih u Beogradu Engineering oni su velika sistem integratorska firma italijanska. Ericsson Alcatel Lucent bilo je mislim da još po neki operator, Telefonica španska znači onako gabaritan jedan konzorcijum koji se bavio tematikom budućeg interneta, razvojem interneta. I mi u tom momentu znači uzmemo projekat iz Ericsson Irske prebacujemo ga ovde u Ericsson Srbija i ovde formiramo tim koji će da se bavi time. I ja sebi praktično stvaram posao ovde istovremeno zadržavam pošto sam tamo vodio neki od tih evropskih projekata u Irskoj koji treba možda još jednu godinu, godinu i po. Oni mi ostavljaju to da završim to. I znači ostajem tamo sa nekom solidnom platom, donosim ovde posao i projekat veliki. I to onako nekako bilo znaš kao sad je lako vratiti se znaš sad nije problem. Ima sve da funkcioniše. I onda se tako to je bio neki tranzicioni period kad sam bio ja tamo supruga sa decom ovde i tako malo je ono vožnja avionom tamo ovamo. I prešli smo onda ovamo svi na kraju. Mislim završio se taj projekat tamo, ovaj ovde legao pa smo onda ovde Ericsson Srbija dobio još nekih četiri pet tih evropskih projekata tog tipa razvoja ne znam 4G nekih tih budućih stvari. I to je funkcionisalo sasvim fino. Tako da sam ja ono na jedan onako jednostavan način otišao iz Ericssona iz Irske i posle smo i sarađivali sa tim šefom mojim i sa još nekima. Znači to onako ostalo vrlo onako kako bih rekao prijateljski. Znači ne treba ono s tražnicom zatvarati vrata ovaj to to je najgore. 

Ivan Minić:  Ali došao si sa idejom da napraviš svoju firmu.

Srđan Krčo:  Pa jesam da i to je sad bilo znaš to je ja sam radio doneo sam taj projekat u Ericsson i zbog ne znam više sad ovih i onih razloga nisam nikad bio zaposlen za stalno tu u Ericssonu u Beogradu nego sam kao neki spoljni saradnik funkcionisao. I imao sam i Dunav Net je napravljen ponovo gde neki ljudi su radili na tim projektima zajedno sa Ericssonom. Tu je bilo nekih isto prilika gde smo malo i sa Telekomom krenuli da radimo. A onda smo paralelno tome rastao Dunav Net na nekim ono softver consulting outsourcing projektima je funkcionisao. Tako sam imao ono što kažu dva šešira znaš malo Ericsson malo Dunav Net zavisno od toga šta smo šta smo radili. Ali je to onako isto bila je lepa podrška ovde iz Ericssona Iske i Divna i Antonio su bili tu. Posle nekog vremena se mislim posle nekog vremena u smislu posle četiri godine ili pet godina već koliko je to sve trajalo pokazalo se da je Ericsson ovde više je okrenut komercijali mislim tako je i napravljen manje taj neki istraživački deo se nije uklapao organizaciono u sve to. I onda smo u jednom momentu nismo više aplicirali za nove projekte nego smo odradili smo završili smo te projekte koje smo dobili. I tu sam onda ja završio tu neku vrlo aktivnu saradnju sa sa Ericssonom i nastavio samo sa Dunav Netom i onda to što smo radili te evropske neke naučno istraživačke projekte tad je bio taj neki okvirni program sedam pa onda je bio ovaj Horizon 2020 pa danas je ne znam Horizon Europe. Svo to neko iskustvo sam onda samo pretočio ovamo u Dunav Net i onda Dunav Net je nastavio na takvim projektima da radi i Dunav Net i dan danas postoji u velikoj meri zahvaljujući tim projektima jer smo bili smo uspešni na dobijanju tih projekata. To su nove stvari koje ja volim da radim i onda smo tako i nekako i tim koji radi u Dunav Netu nekako zajedno smo ušli u sve to da volimo da radimo takve neke neobičnije stvari. I to neko stabilno finansiranje iz ovih projekata nam je pomoglo da se udaljimo od ovog klasičnog outsourcinga i da pređemo na razvoj naših proizvoda. Tako da smo mi znači nije nije bilo investicija ono Venture Capital i takve stvari nego smo sami sebi obezbedili finansiranje kroz ove projekte.

Ivan Minić:  Ono što je meni super interesantno u toj priči koju danas razvijate i radite jeste da kada infrastruktura došla do toga da zaista protokoli podržavaju gomilu uređaja, senzora koji komuniciraju međusobno i sve ostalo. Vi ste napravili tu neku vrlo interesantnu kombinaciju softversko hardverskih rešenja gde u nekim situacijama razvijate hardver, u drugim situacijama koordiniirate da kažemo hardver koji su koji su i drugi ljudi razvili. Ali imate jako interesantne projekte implementacije toga svega. E sad sa jedne strane su to projekti koji dolaze kroz Horizon i slične programe gde se pravi nešto sa idejom da se to napravi pa ćemo da vidimo, mislimo da ćemo naći plasman za nešto tako, ali hajde da isfinansiramo onaj teži deo posla da se to od nule do jedan napravi. Sa druge strane vi imate da kažem i i i taj neki deo razvoj svojih komercijalnih proizvoda koji imaju korisnike, koje koji rade svašta nešto. Daj mi neku da kažemo vremensku liniju sa nekim zanimljivim momentima koji su se dešavali nekim zanimljivim projektima. 

Srđan Krčo:  Pa to kad smo prebacili taj Sensei projekat u iz Irske ovamo. Onda su tu po tom administrativnom delu smo malo menjali šta sve treba da radimo na projektu. Onda sam ja definisao šta ćemo mi ovde u Ericssonu Beogradskom da odradimo malo drugačije odnosno ono što smo planirali da radimo dok sam bio u Dublinu. I jedna od stvari je bila hoćemo da napravimo pilot. Znači tu se u tom projektu se razvijale su se neke tehnologije ovakve i onakve. smo mi rekli dobro mi ćemo sad ovde to da probamo napravimo kao pilot i da postavimo i onda smo rekli dobro pilot će da bude rešenje za praćenje kvaliteta vazduha. Znači to je 2010. ja mislim. I napravićemo tako da te stanice za praćenje kvaliteta vazduha ne budu fiksne nego ćemo da ih stavimo na autobuse gradskog saobraćajnog pa da imamo mobilnu mrežu koja prati kvalitet vazduha. E sad to u tom momentu je bilo prilično…

Ivan Minić:  Naučno fantastično.

Srđan Krčo:  Naučno fantastika da. I onda smo hajde da kupimo neke uređaje međutim nije bilo uređaja da se kupi. Pa bilo nekih senzora pa ovako pa onako i na kraju smo mi krenuli da sastavljamo naš uređaj. Kupili smo u stvari bilo je nešto da se kupi od jedne od firmi. Pa smo to probali, tu je bilo mnogo nekih bagova. Otprilike se završilo na tome da debugujemo njihov sistem da bi sve to funkcionisalo. Onda smo na kraju počeli da pravimo naš uređaj. I tako smo ušli u taj neki baš pravljenje hardvera ono dizajn pločice, štampanih pločice, pa ovo, pa ono je l’. Znači to je ja to ne to je moraš da to zaista znaš i da se baviš time da to ima smisla komercijalnog. Inače je muka. I mi smo prolazili kroz tu muku ali smo morali da nešto napravimo i jedna od tih prvih ili prvi pilot koji smo imali je bio je zajedno znači Ericsson Beogradski, Telekom Srbija i gradsko saobraćajno u Pančevu. I tamo napravili smo tih valjda 50-ak nekih uređaja. Znači jedan deo smo samo stavili ja mislim ovi za prate lokaciju i bilo je ne znam neki broj ovih baš za praćenje kvaliteta vazduha. Stavili smo na sve te autobuse i pustili da to radi. I onda nam zovu sad i to je funkcionisalo. Imali smo bug ili u stvari imamo problem kaže na jednoj liniji kad krene iz Pančeva dobijamo sva merenja i dobijamo merenja iz Beograda. Ali između neće da radi. E sad ono najgore je to znaš kad malo radi malo ne radi. Znaš kad radi ili kad ne radi onda je jednostavno. E sad ono gledaš šta ću sad obrni ovako obrni onako traži po onom kodu, gledaj po hardveru mislim šta je? I na kraju šta se desilo? kada je instalater stavljao to u autobus, njemu je bilo zgodno da zakači da struju povuče iz kabla koji napaja sijalicu iznad ulaznih vrata. Ta sijalica iznad ulaznih vrata radi kada su vrata otvorena, kada su vrata zatvorena se ugasi i nema struje. Tako da dok su vrata bila zatvorena u autobusa naš uređaj nije imao struje. Kad otvori onda je bilo. Sad to se nekad dešavalo ovako neki ono proleće leto. Na na početnoj stanici bilo je otvoreno i to je sve funkcionisalo. Na kraju kad dođe isto bilo vruće pa je čovek držao otvoreno. A ovo između nije mi ono na stanicama stajalištima dok dok otvori i zatvori dok ljudi uđu izađu ovo je suviše bilo sporo gore dok on se zakači, nađe GPS signal i sve to ne stigne da pošalje. Al mi znači mi smo potrošili bar jedno dve nedelje tražeći bag u našem kodu da bi ustanovili da ovaj nije to zakačio gore kako treba. I to smo ja mislim slučajno na kraju neko je otišao sad više ne znam gledaš šta je i onda smo u jednom momentu ukapirali u čemu je problem. I sad to je taj neki problem sa hardverom i sa takvim nekim tipom hardvera gde ti moraš da ideš znači ne možeš sve da odradiš iz kancelarije. Moraš da izađeš tamo na teren i da vidiš kako to i kako je povezano i kako radi šta radi da bi mogao da napraviš to kako treba. I to su bili ti neki počeci. Pravili smo mi tih uređaja neko vreme i onda su kaže e izašao je sad koristili smo one Telit je firma koja pravi komunikacione modeme. Znači one kao komponente. Izašla je nova serija tih. Pa dobro kupićemo te nove. Pa e kaže ovi su bolji, jeftiniji i manji. Rekoh super. Ima li da su bolji jeftiniji a da su iste veličine? Kaže nema. I sad to znači hajde sad štampanu ploču moramo ponovo ili bar moramo da modifikujemo onu postojeću jer ona je imala onaj footprint za veliki, sad moraš to da smanjiš. Pa znaš e znaš napon je bio napajanje bilo sa ove strane, sad je sa ove strane. Znači sve su to sitne stvari ali ti sad moraš napraviš novu pločicu pa onda da je odštampaš jedan primerak ili dva pa da probaš testiraš pa da vratiš pa. E znaš to ti je opet čitava za za ono zafrkancija oko toga. I plus neke stvari možeš da uradiš u Srbiji neke moraš da šalješ ne znam za Makedoniju pa moraš da šalješ za Kinu pa ovde je jeftinije onda je skuplje. To onako velika je baš gnjavaža za onog ko se ne bavi time. Ono ko kome je to ko to voli ko to zna mnogo je lakše ali nama je to bila mi smo pre svega softverska firma ovo je bilo morali smo da uradimo. I onda kad su se u jednom momentu pojavili prvi neki uređaj koji smo mogli da kažemo e dobro ovo je možemo da koristimo onda smo prešli da koristimo uređaje gotove koji mogu da se kupe. Međutim i tu je sad kad kako pričamo o tim nekim rešenjima za na bazi IoT-a interneta stvari. Imaš raznih sad proizvođača, raznih senzora. Sad nije senzor samo senzor nego imaš onda i taj neki telekomunikacioni deo. Da li je Lora, da li je NBIT ili već WiFi, Bluetooth ima raznih nekih varijanti. Baterijski nije baterijski napajanje ovako onako pa onda senzori da l’ su analogni digitalni na šta možeš da ih zakačiš ne možeš da ih zakačiš. I ceo taj deo moraš da znaš ako hoćeš da nekom daš sistem da koristi. Jer mi ono što smo odlučili na početku je da nećemo da pravimo te IoT platformu kao evo ovo je platforma pa sad ti možeš da napraviš Ivane šta god hoćeš. Ali ti ne znaš šta ću ja kako da napravim. Nego smo rekli mi ćemo sve to da spakujemo od senzora do clouda i analitike tamo što treba. I onda moraš da znaš i te senzore, sve te neke karakteristike da bi mogao da sastaviš sve to kako treba. I i dan danas imamo sad tih raznih rešenja i godinama smo i dan danas radimo sa raznim nekim proizvođačima hardvera. I onda znaš probamo, testiramo, testiramo u kancelariji, testiramo na terenu da vidimo šta od toga nam odgovara, šta nam ne odgovara i sad znamo neke stvari koristimo jednog proizvođača, neke stvari drugog proizvođača. Ima da nekad moramo da menjamo ali sad ne lutamo više u smislu e sad treba nam nešto pa sad idemo da tražimo od bilo koga. Ne nego znamo ko su nam pouzdani i dobavljači u smislu imaće svega toga i možemo da radimo.  Jedan od problema sa hardverom je bio da smo dobili tender u jedno od retkih tendera koje smo ovde radili u Srbiji. za monitoring buke. I našli smo bili uređaj holandski pločica je sa svim kompletno sada samo da je stavimo u kutiju i mislim mikrofon možda da dodamo ili čak ni to. I kupili taj jedan taj primerak da testiramo sve spojili super sve radi sve sve što treba da ima sve ima. I dobio mi taj tender i zovem ja ove kaže treba mi sad ne znam koliko 30-ak komada tih je bilo. I sad to se dešavalo tu oko korone to neko vreme i onda u jednom momentu je bila problem sa elektronskim komponentama, nestašicom i tim. I sad on kaže pa sad ću danas ću, sutra, i kaže imamo mali problem. Ne mogu da nabave taj komunikacioni modem modul za Loru. Pošto imaju taj jedan neki koji su koristili. Pa dobro ovaj kad ćete moći? Sad mi kao tender ima neke one uslove tri četiri meseca ne znam već koliko je bilo da se to isporuči sve. Pa može onda može pa možemo to je bilo recimo neki septembar kaže možemo u septembru sledeće godine. Ja ja Super da. Super da. E i onda se nađeš tako u problemu ničim izazvan. I onda smo morali da nađemo drugo rešenje da da isporučimo funkcionalnost. I onda sad tu dolazi to iskustvo šta ti treba od komponenti, šta može, na šta moraš da obratiš pažnju. I mi smo uspeli da sastavimo jednako dobro rešenje. Nije možda tako kompaktno kao kod njih. Više je ono ruska verzija ali funkcionišu uređaji i dan danas funkcionišu i to smo mi sad sastavili sve na na u relativno kratkom periodu. Ali je i to je to neko pravljenje hardvera bilo eto silom prilika smo bili naterani na to. Onda se opet desilo da smo Henkel ovde iz Beograda nas je zvao preko Microsofta pošto mi dosta radimo sa Microsoftom Microsoft partneri i sve to i onda su oni zvali Microsoft, Microsoft zvao nas. Kaže im počeli su da prave neko rešenje za monitoring za praćenje potrošnje lepka na ovim pivskim flašama i to i nešto su se zaglavili pa da im pogledate to da malo odglavite. I sad nakon kreneš da odglavljuješ pa odglaviš ovde, odglaviš tamo. I na kraju smo mi dogovorili sa njima da napravimo taj softverski deo iz početka. Bila je druga firma koja je radila hardver. Sad hardver je to ona programmska velika kutija displej unutra elektronike ovakve onakve mislim to je ono industrijska stvar. I sad to je trajalo, malo je to sporije išlo cela ta poslovni model je kaskao za ovim tehnološkim razvojem. Pa su na kraju iz ovog i onog razloga ovi ljudi koji su radili taj hardver nekako i odustali i na kraju smo mi završili da i to pravimo. Znači sad onda dolaziš u situaciju da praviš, sad mi smo naučili da pravimo da štedimo. Kad pravimo da da radi ali gledali smo da gde može da se uštedi. Međutim sad dolaziš ovde Henkel klijenti su krajnji korisnici su Heineken, Carlsberg, znači velike pivare. I sad shvatiš u jednom momentu nema tu baš takvog te štednje jer ta to što mi sad ovde malo uštedimo posle će da nam napravi problem. I onda shvatiš da e sad ovo ne može plastična kutija mora prohronska. Plastična košta 50 EUR, prohronska košta 500 EUR, ali ona mora. Oni neće da stave u svoju pivaru plastičnu kutiju. Znači ti moraš ovu prohronsku da staviš. I onda kreneš sa svim nekim detaljima od kablova odnosno one imamo vage na kojima se meri taj lepak. Pa su prve vage su gore prohrom taj poklopac, ali je dole one nožice kao na veš mašinama možeš da ih one nivelišeš. Bilo je nisu bile prohronske bile nekog gvožđa. Posle šest meseci nema, nestali. Šrafovi jer oni to tamo peru vodom, peru kiselinama i to je za šest meseci otišlo. Znači mora sve da bude od prohroma. Pa onda konektori za kablove jedno pa ja mislim da smo jedno šest sedam različitih konektora smo tokom vremena probali da bi došli do ovog koji funkcioniše ili da kompletno izbacimo konektor jer smo shvatili da u tom jednom delu ne vredi da imamo konektor jer šta god smo mi probali koji god on nepropusni, nepropusni, otpora na sve. Ah u jednom momentu da popusti da. I to ne popusti znaš da sad ne radi ništa nego popusti tako da znaš on malkice nešto pravi ovde problem malo tamo problem. Pa dok ga uočiš problem pa onda dok nađeš i onda shvatiš da je u konektoru. I onda prolaziš kroz te takve neke probleme. I da kažem u jednom momentu smo zamenili, rekli smo ne tu nećemo da stavljamo konektor nego kabl. U kabl ne ulazi znači bužir i sve i to onda funkcioniše. I onda smo, opet oko tog hardvera, ispada da radimo dosta hardvera, isto je došlo, sad to je prošle godine negde bilo, i sad ovi su, ti veliki sistemi su krenuli, jedno u Brazilu 10-15 komada, Meksiko 10 komada, znači sve Heineken, Carlsberg, Ambev, Imbev, zaista nama vrlo lepa referenca i vrlo ponosni na to. E, kažu, e, dobro, ali vidiš da to je malo, to je glomazno, veliko je, treba kablovi, ta je instalacija, e, da vi nama napravite portabilnu verziju toga, da može da se ovako nosi jednostavno, tamo da se samo postavi bez ikakvih kablova, da sve radi bežično i da mi to možemo da koristimo kao demo. Naši prodavci odu tamo, postave to za sat vremena i da pokažu sve to. I kažemo, pa dobro, ajde, moramo da razmislimo kako sve to da uradimo, ali kaže, mora da izgleda lepo. Ja rekoh, molim? Kaže, mora da izgleda lepo. Kako misliš lepo? Pa kaže, lepo da možemo bilo gde da odnesemo. Kaže, ajde, ajde, sve ovo ćemo napraviti da radi. Kako lepo da ga napravimo? 

Ivan Minić: Ne bavimo se… 

Srđan Krčo: Znaš ono rešavali smo ovaj tehnološki deo. I sad imaš, ima vaga, ima brojač boca, ima senzor za temperaturu, ima, pa recimo ta tri, možda ima još po nešto, ajde, kamere nisu bitne tu. Pa sad treba na bateriju, na kakvu bateriju, mora da radi 4-5 dana na bateriju. Sad, ovo sve nešto troši, to radi, nema, počeće jedno nešto, nego kad uključe, to radi. Znači, ne staje. Kako ćemo bateriju? Pa moramo da nađemo neku bateriju koja može da se puni. Pa sad, kakve ćemo baterije da stavimo? Onda dolaziš, sad tražiš neko rešenje koje je izvodljivo, jednostavno, da je dovoljno industrijski kvalitetno, svaki put kad uzmeš nešto ti da praviš neki dodatak, to odmah otvara još jednu mogućnost za nešto ne radi kako treba. I onda smo našli, došli do toga da Makita i takve firme imaju one akumulatore, dolaze sa svojim punjačima, eh, ajde, onda smo samo tu tražili koji nam veličina treba i to smo uspeli sve da uradimo i sad ostaje taj “lepo da izgleda”. Te ovakve kutije, plastične, onako, mislim, sve to, napravimo neku nalepnicu okolo, pa, znači, ništa to nije bilo tako sad. I u jednom momentu, mislim da ovaj kolega Nebojša nešto našao kofere, koji su industrijski koferi, napravljeni su, možeš da skačeš po njima, i ti i ja možemo da skačemo po njima, znači, ozbiljni koferi, i u crvenoj boji, u crvenoj boji, u žutoj boji, izgledaju onako, nije samo klot, nego neke su krivine, ovakve i onakve, i mi ono, e, ovo je to. I unutra smo onda napravili, na onim CNC mašinama smo napravili masku, tu smo upakovali sve ove, neki displej, sve to što je trebalo, pa jedan veći kofer sa tom centralnom jedinicom, pa onda crveni kofer, što je i Henkellova boja, sa tim nekim baterijama i nekim drugim stvarima, i sve u još jedan veći kofer sa onim točkićima, sve je isti taj brend, i to kad smo pokazali ovima, oj, Dejan da je iz Henkela, to je to. Tako da smo napravili i da lepo izgleda, ali to je taj deo, jeste lepo tog rada, tog pravljenja svega, znači ti sad nisi samo da si radio softver koji radi trči negde na cloud-u, nego smo napravili sve, bukvalno smo sve napravili od toga što se tamo instalira do nekog cloud-a, i to je ono što je jedna od karakteristika i ono što nas izdvaja, nas kao Dunavnet, na tržištu, ne samo u Srbiji, nego i van, da imamo to znanje da možemo da pokrijemo, od te elektronike, neke senzora, analogno, digitalno, RS232, RS485 stvari, do Edge-a, ML-a, AI-a, cloud-a i svega toga, i još plus da razumemo, da razumemo, da možemo da sa te poslovne strane razumemo šta njima treba, i da onda sprem toga dizajniramo ovo sve. Nema mnogo firmi koje to mogu da rade.

REŠAVANJE TEHNIČKIH PROBLEMA

Ivan Minić: To mi je upravo i super interesantno, znaš, taj moment rešavanja tehničkog problema, sada već relativno veliki broj firmi može da reši tehnički problem ako dobije brief kako treba, ali vi imate i in-house i kroz spoljne saradnike vrlo multidisciplinarne timove koji mogu da razumeju problem u industriji s kojom, mislim, nemate nikakve veze. 

Srđan Krčo: Baš tako, dosta se bavimo poljoprivredom i sad u firmi imamo dva agronoma, u softverskoj firmi, znači imamo dva agronoma koji vode glavnu reč u razvoju tih tog Agroneta, Poltrineta koji imamo, imamo čitav niz saradnika koji su bar veterinom, njih nemamo u firmi, ali jesu eksterni, zbog ovih pilića za koje pravimo neka rešenja. Asli, te neke stvari ne možete uraditi, ne možete budeš samo softverska firma i da kažeš, dobro, sad vi recite mi sve što vam treba, mi ćemo da vam uradimo sve. Nije tako jednostavno. Ovo je, mi bez ovo dvoje, Senke i Nemanje, koji rade kao agronomi, ne bi mogli da odradimo sve ovo što smo radili u poljoprivredi. Mora neko da razgovara sa tim poljoprivrednicima, sa, da li sa individualnim poljoprivrednicima, da li sa nekom farmom, voćnjakom, da razumeju, znači, njima je mnogo lakše da pričaju sa njima nego mene, da se nađu na poljoprivrednicima. Ja mogu, ja dan danas držim, mislim, ja držim mnogo prezentacije i predavanja, ali pazim šta pričam, kome, znači, ako je to neka konferencija poljoprivrednika, ili ljudi koji se bave zemljoradnjom, ne idem ja tamo da pričam, mogu da održim neko par minuta da kažem, nema, Senka će dalje ili Nemanja. Jer nemam, nemam toliko znanja koliko oni znaju o samoj poljoprivredi. Znači, tebi ili nekom ko se ne bavi poljoprivredom, sad tu mogu da se pravim malo, znači, pametan, pa kao ja sad, znači, ima ovako, pile ovako, pile onako, kad raste, pa vokalni trakt, pa sad, znači, to mi gleda, wow, znači, čudo, baci ove, da sve o poljoprivredi, nije tako, ali moraš da paziš, je li, kome šta pričaš, i da, kad nešto ne znaš, da kažeš, ne znam, da ne izmišljaš. Znači, bilo je da pitaju me poljoprivrednici, da kako, kažem, ne znam šta zaliva, ne znam, ne znam, pitaćemo, znači, neko od ovih koji znaju to, pa ćemo onda reći. Ne vredi ja sad nešto izmišljam, ali to jeste, znači, poenta je da moraš imati to domensko znanje ako hoćeš da praviš ovakva rešenja. Sad mi imamo to za poljoprivredu imamo u firmi, za neke druge stvari imamo, plan firma, ovo što smo radili sa Henkelom, tu je domensko znanje došlo iz Henkela. Ti ljudi koji su u Henkelu pokrenuli ceo taj deo, oni znaju to, ono, u prste, znači, sve detalje znaju, i koji je poslovni problem, i kako to funkcioniše, šta radi, šta ne radi, koji su problemi u pivarama oko tog podešavanja, postavljanja, da li možemo da koristimo neku bežičnu mrežu njihovu, ili da se ne bakćemo time. Znači, i onda sa njima smo, mi smo praktično sa njima to razvijali zajedno. Kad radimo sa Metalcem, dosta, i tamo ima ceo taj metal digital vojin koji znaju, i Milovan koji znaju kompletnu proizvodnju. Ja prvi put kad sam otišao, mi je bilo fascinantno, znači, kako od table lima dobiješ šerpu, znači, kao malo dete, kao, e, vidi šta radi. 

Ivan Minić: Mašinice su ozbiljni igrači. 

Srđan Krčo: Ali onda ne znaš koji su problemi, onda moraš da slušaš te njihove probleme i da im daješ malo, i kažeš, slušaš probleme, pa kažeš, e, mi smo radili, ali ja sad ništa nisam radio do tog momenta za tu metalsku industriju, ali radili smo ovo i ovo tamo, možda bi to tako nešto moglo i ovde. I onda ti je to sad malo iteracije, znači, oni kažu, ispričaju ti nešto, ti sad slušaš, pa povežeš sa nekim stvarima koje si radio, pa kažeš njima, daš to kao primer, onda oni kažu, e, vidiš, ali ako bi to promenili na ovaj način, onda bi dobili ono što im treba. I onda iz tih nekoliko koraka dođeš do rešenja koje njima zaista treba. I onda moraš da budeš, to je to, to je ono sad dovoljno, ne znam, što načitan ili kakav god, ili otvorenih vidika da hoćeš da slušaš šta ti ljudi pričaju i da možeš da te neke malo apstraktne stvari povezuješ da bi došao do rešenja koje je tom konkretnom klijentu potrebno. 

Ivan Minić: Pomenuo si neke od rešenja i voleo bih da ispričaš malo više o njima. Prvo rešenje o kojem bih voleo da pričaš je rešenje za problem pilića. 

Srđan Krčo: Pilića. Znači, mi smo počeli smo sa poljoprivredom, a nek, mislim da je bilo, to je bilo neki od evropskih projekata, bio je poziv oko  poljoprivrede, i sad, sa imajući u vidu moje interesovanje na njima malo odranije, rekao da nešto radimo tu sa poljoprivredom, i zna se, a ja ti, ima velike neke potencijale u poljoprivredi, pa je bilo nešto oko navodnjavanja i nekih štetočina, smo nešto pokušavali smo da slušamo miševe, da li, znači, nekad se desi da pšenicu, na velikim onim njivama sa pšenicom, da miševi naiđu i pojedu ceo jedan deo, ono u sredini, ovi ni ne znaju dok ne dođu tamo. Pa smo gledali da li možemo neke senzore za vibraciju, ili ne znam, mikrofone, da bi čuli miševe tamo. Nije to uspelo, ali to je, recimo, bio početak dan. I onda smo nekom sad, dok smo sve to radili, sreli smo se sa čovekom koji ima farmu pilića, i sad slušaš kakve sve probleme ima, i onda on je u momentu rekao, kaže, znaš kaj, ja kad uđem u tu zgradu gde su pilići, ja odmah vidim da li nešto ne valja, da li ima neki problem. Ja sad, možeš, pa dobro, kako to vidiš? Pa kaže, znam, kao što moj deda zna koja je lubenica zrela, koja nije, tako on zna li ima problema

Ivan Minić: Ali ne može baš da ti objasni.

Srđan Krčo:  I onda sad, znaš, sa njim, hajde, ako ti znaš, pa ćemo da naučimo i mi sistem. I onda smo tako krenuli, korak po korak, onda naravno uzmeš da moraš da pričaš sa njima, pa onda pričaš sa profesorima koji se bave veterinom i pilićima konkretno, ne sad bilo kojom veterinom. Pa onda čitaš neke radove, tražiš radove, šta se sad tu dešava, šta se po svetu piše, šta bi moglo da se radi. I onda smo tako krenuli, čak smo na početku gledali kako da koristimo baš zvuk da prepoznamo, da li preko zvuka, preko pijukanja, da prepoznamo, da procenimo težinu pilića i da prepoznamo da li su bolesni. Kao i ljudi, ali ti, ovako, znači, kad si zdrav i sve, glas je takav kakav je, ako kreneš nešto da se prehladiš, bude malo više promukao, ili kašlješ više i sve to. Slične su stvari i kod pilića. Tako da, uz neku obradu audio signala, ti bi mogao tako nešto da uhvatiš. Nije pitanje da li ovo pile je bolesno ili ono pile je bolesno, nego su, u pilićima je, ili su svi zdravi ili svi bolesni otprilike, ili kad ih tretiraš, tretiraš sve odjednom. Ne lečiš pile po pile, nego celo to jato lečiš. A s druge strane, kako pilići rastu, tako im raste i menja se vokalni trakt i ta neka vršna frekvencija koju oni generalno proizvode se menja sa rastom pileta. I pošto se ta industrijska proizvodnja pilića prati neke standarde, zna se otprilike da, ne otprilike, znači oni mere to redovno, mere piliće i postoji kriva kako njihova težina treba da raste sa nedeljama. Znači, proces traje sedam nedelja recimo i od krenu od pileta od 50 grama, dođe do pileta od 2,5 kg. To je neki opseg u sedam nedelja i zna se kako to, kojim tempom raste. I onda možeš tako da iskoristiš to, ako iskoristiš ovu, tu neku frekvenciju u kojoj oni pijuču, možeš da radiš neku procenu i vidiš da li to sad nešto odstupa ili ne. Međutim, to je, ovako, u laboratorijskim nekim uslovima možda i funkcionisalo, međutim, ta zgrada, odnosno ta farma gde su pilići, nisu samo pilići, tamo imaš i ventilator, i hranilicu, i pojilicu, i tu ima čitava kakofonija kojekakvih zvukova, nije to tako jednostavno izvući. Onda smo onaj deo dodali oko praćenja ovih ambijentalnih uslova, intenzitet svetlosti, pošto njima pale i gase svetlo, da bi imali dan i noć i da mogu da spavaju, temperatura koja je izuzetno bitna, vlažnost vazduha, ugljen-dioksid. Morate da stvoriš uslove za piliće da mogu da rastu tako da potroše generalno što manje hrane, da svi prežive i da na kraju ciklusa svi imaju 2,5 kilograma, što je idealna situacija za ovog što gaji piliće. Jer je on dobio hranu za piliće od neke firme veće i ima sigurnu prodaju. Dobije hranu, dobije te jednodnevne piliće i njegov zadatak je da ih čuva, da ih hrani, poji i da ih na kraju isporuči. I ako dobije 10.000 pilića na početku i ako isporuči 10.000 pilića na kraju, on je super. Svako pile koje ugine, to mu je problem. Ako nisu svi, ugine mu 50 ili 100 grama i to je problem na kraju. I to se sve prati i tu su bitni ti ambijentalni uslovi, da temperatura bude odgovarajuća, da ne bude mnogo toplo, da ne bude hladno, da bude provetreno, da se u pravilnim nekim intervalima menja to svetlo, ima svetla, nema svetla. To je cela industrija. To je vrlo onako i preporuke i standardi na koji se sve to radi, ali dalje oprema koju oni koriste nije baš takva da garantuje da će sve to tako da bude i onda je potrebno svetlo da se radi. I taj jedan deo koji rade uvek je, znači, to je bio taj deo. Onda smo dodali senzore da pratimo potrošnju vode, samim vodomerima, onda smo nešto imali oko potrošnje hrane, ili na silosima da se prati koliko ima hrane unutra, pa onda se pomoću toga računa. I merenje težine je jedna od stvari koju rade redovno, svake nedelje, možda i više puta nedeljno, gde oni uđu, nekad imaju neke vage po kojima pilići hodaju, pa onda se radi neko usrednjavanje, ili bukvalno uđu unutra i izvuku deset pilića ovde, deset tamo, deset tamo, i sad od deset hiljada ili dvadeset hiljada pilića koliko bude tu, izaberu nasumično nešto i izmere ih, i to im je pokazatelj da li sve ide kako treba. Evo da, kako je sad krenuo ovaj AI i ML, pre tri godine možda, ako ne manje, tri godine barem, smo krenuli da vidimo kako mi možemo kamere da iskoristimo kao vage. Pa smo krenuli da pravimo modele za procenu težine preko kamera i sad je to zahtevalo da imamo mnogo snimaka pilića, pa smo onda obeležavali piliće. To možda što znaju što se bave mašinskim učenjem i takvim stvarima, kad se radi ta anotacija, bude to je ovo čaša, pa onda samo napraviš pravougaonik, ako to kaže to je čaša, to je čaša i to je sad jednostavno. I to može i kod pilića, kažeš ovo je pile, pile, pile, pile, to je, samo isto je pravougaonik, to je dosta lako obeležiti. To kada imaš hiljadu ili deset hiljada toga, onda deset hiljada lako je, teško je, ali da bi radili procenu težine pilića, nije dovoljno da kažemo to je pile, pile ne popunjava ceo taj pravougaonik, nego moraš da ideš oko glave, oko nogu, dole, znači sve redom. Mi smo obeležili, ne znam koliko, deset hiljada pilića na taj način, znači ljudima su oči ispale na tome. Međutim, sad smo došli do toga, ono što isto pomaže je da su, ta tehnologija, imaš slučajeva veštačke agencije, strašno napreduje. Od tad kad smo mi počeli do danas, to je, nema veze jedna s drugom, koja je samo razlika za tri godine. Sad imamo algoritme koji funkcionišu gde smo mi u 2-3% odudaramo od, znači naša procena kroz kameru 2-3% u odnosu na ono kad se meri ručno. I to funkcioniše. I naravno da sad tu imate probleme da, gledaš odozgo, pa sad koliko široko možeš da gledaš, da li ćeš, bilo bi zgodno da što više uhvatiš, ali ako razvučeš mnogo, onda oni na krajevima se ne vide baš najbolje i vidiš ih malo više iz ugla, ne odozgo. Dolaziš do tih nekih problema, shvatanja kako sve to funkcioniše, kakve ti kamere trebaju, da li treba kamera sa 8 megapiksela, da li je dovoljno ova sa 4, jer ova sa 4 košta, da je 30-40% manje od one sa 8 megapiksela, a to u poslovnom delu može da učini, da znači da ćeš dobiti posao ili nećeš dobiti posao. Da li treba sa zoomom, ne treba sa zoomom. U Kanadi smo stavili kamere sa zoomom i posle 6 meseci su počele da prave problem, ne mogu da, valjda ta prašina, iako su sve, onaj IP67, ovako, onako, znači, sve je, specifikacija kaže da može da drži, međutim, izuzetno je prašnjavo tamo i ove su počele da trokiraju u smislu tog, može zoom, ne može, naročito ovaj deo, koristiš motor da je okrećeš, da gledaš okolo, to je počelo da zeza, da se vuče, da smo rekli ovo nećemo to više da koristimo. Koristićemo samo ovako, pa smo onda stavili kamere koje sad hvataju u 180 stepeni, odozgo gledamo za težinu, onda smo ove stavili za zidove sa strane, da bi mogli da uhvatimo što manje kamera, što veću površinu, i onda bi gledali kretanje pilića, jer i kretanje pilića je vrlo interesantno u smislu kretanja kao mase. Ako su oni generalno jednako raspoređeni po podu, to je ok, ako su svi u jednom ćošku, nešto je, neki je problem, ili je lisica došla, ili im je hladno ovde pa su se tamo skupili da im bude toplije, tako neke stvari. I onda to radiš na taj način. I za to se, opet se onda pojave problemi sa instalacijama, žica ima, te hranilice, pojilice vise ovako, pa zaklanjaju prosto vidno polje, moraš na to isto da obratiš pažnju, kako to da rešiš. I onda to, jedna instalacija, druga instalacija, moraš da odeš na tu farmu, da ti to vidiš, da shvatiš šta se dešava, da bi mogao da namestiš da ova tehnologija radi ono baš što treba da radi. 

Ivan Minić: Pomenuo si i Metalac, tu ste radili jedan isto projekat, pa meni super bio, zanimljiv, kako si ga, kako si mi ga opisao, pa jel možeš da podeliš nešto? 

Srđan Krčo: Da, Metalac, ja volim da radim s Metalcem, Metalac je baš super firma. I počelo je, ne znam, jedan od tih evropskih projekata je bio, pa smo pravili neku završnu radionicu, pa su došli, onda smo tako krenuli da pričamo, pa sam onda ja s njima razgovarao dugo, oko šta je to što bi oni hteli da urade u smislu, ne IoT-a konkretno, nego digitalne tehnologije i uloga digitalnih tehnologija u Metalcu. Smo imali sastanke, jedno nedeljno, jednomesečno, to je trajalo, ja sam slušao šta je to što bi oni, gde bi hteli da idu, koji su im problemi, shvatao organizaciju, šta ti možeš da uradiš jednostavno u Metalcu, šta ne možeš da uradiš jednostavno u Metalcu u smislu implementacije. I onda smo na kraju, kristalisalo se to i sad napravimo tamo svašta nešta, od praćenja i buke, čini mi se, i kvaliteta vazduha sigurno, pratimo neke mašine kako rade vibracije, pa se pravi dnevnik rada, kad je krenula da radi, kad je zaustavljena. Mislim, na nekim mašinama se isto broji koliko je urađeno nekih primeraka, nečega, šta god tamo to rade. A ono što je bilo najzahtevnije je kada se radi to emajliranje posuđa, znači ona metalna, dobije svoj ceo onaj izgled, oblik, utapa se u taj emajl. Ja to nekako opisujem kao kad palačinke praviš, pa onda kad onu smesu, ako je samo sipaš, ona može da ostane samo tako, ako hoćeš baš pravu palačinku, lepo, moraš malo da vrtiš levo-desno da se to razvuče. E tako i emajl, samo što tamo imaš sve one drške i stvarno nešto, pa tamo ima čovek koji sve to vrti. I onda kad to odrade, zakače na korpu koja kače na neke kuke i onda okače da to prođe kroz peć da se ispeče, da se taj emajl stvrdne. I na toj jednoj, to je pokretna traka, ima jedan, dva, tri nivoa i može recimo ovako u dva reda da stane posuđe. Zavisno od toga koliko je veliko, može više ili manje toga da stane. Ne valja kada je previše, onda kao otprilike u redni kad staviš, da imaš mnogo, ono u sredini ostane nepečeno, ako staviš samo jedno, hoće da se prepeče i tako, ima i to nekih stvari, finesa. I njima je jedan od glavnih parametara efikasnosti broj kilograma metala koji su iskoristili da naprave te šerpe i koliko su kilovat-sati struje potrošili. I do sada su to uglavnom gledali unazad za mesec dana, jer kad dođe račun otprilike za struju, pa onda vidiš koliko je bilo i koliko je bilo onoga. To je ok, ali bilo im je interesantno da imaju mnogo aktuelnije to, ako može sad za sad, jer onda mogu nešto i da rade. Ovako mogu samo da vide nešto nije bilo dobro, pa šta nije bilo dobro, da li su stavljali previše, da li nisu stavljali. Teško je to unazad nešto određivati. I onda smo isto to kao sa pilićima stavili smo kamere, pa smo ispred te jedne trake snimali sve to. I onda smo, imaju nekih, ja mislim, da li su to 150 različitih tipova šerpi, džezvica, pa džezva za jednu osobu, za dve osobe, za večeru, za svatove, u raznim tim nekim varijantama. I onda su, opet se radilo obeležavanje svega toga. I tova Daliborka, koleginica koja vodi taj tim, kaže, mnogo se ženski svet bolje snašao u tom obeležavanju, jer je bilo potrebno prepoznati nam između šerpe i lonca, ili lončeta. I onda kao šta je sad tu, šta. I to smo, to se sve izobeležavalo i onda smo napravili te modele. I sad možemo da, onda smo, bila prezentacija, sad mi pokazujemo kao, e, vidi ovo sad, ovo smo uradili i tako. Koji je tamo naš, tad je bio zadužen, bio je izvršni direktor za digitalni sektor, tako nekako. Sad, oni s nama stalno to radili, znao je šta se dešava. I sad onda predstavljamo tamo nekim ljudima koji nisu bili uključeni u to i sad mi kažemo ovo ćemo da radimo, oni kao, ma ne može. Sad pustimo mi onaj snimak i ovako, pa kaže, ne. Sad ustavi, da oni sad prebroje. Svi zbroje, mi rekli 18, ima 18. Ajde, ajde, daj još jedan. E kaže, sad je 19. A ja kažem, vidi, ima 20. Ili ne, kaže, ne, ima 19, ima 18. Svi gledamo, pa rekao, da, ali vidiš ovo ovde malo što se ovako samo vidi, samo jedan kraj. To je ta 19. koju ti nisi video, ali video je. Oooo, oooo, oooo. Da su bili mnogo oduševljeni. I onda su, sad to je bilo na jednoj liniji. Sad da bi postavili na druge linije, pojavi se problem da, na toj liniji gde smo radili, kamera je nastavljena tu, linija ovde, niko nije prolazio tuda. Jednostavno, tako je nekako deo fabrike gde niko nema potrebe da prolazi tuda. Na ovoj nekoj drugoj liniji, što imaju dnevno koliko, četiri, pet takvih linija za to emajliranje, tu prolaze ljudi. Sad, mi smo sve namestili tako da radi sa, recimo, metar, dva, pa smo snimali tu traku. I naravno sad, pošto ti kad, ako gledaš samo frontalno, onda ne vidiš, što ima red koji ti vidiš, ima još jedan red posuđa iza. Znači, ne možeš da gledaš samo frontalno, moraš da gledaš, da iskoristiš sad činjenicu da se kreće ispred tebe. Pa gledaš sa strane ove, pa onda vidiš i one iz ovog ugla, onda gledaš kad prođe, pa vidiš i ovog ugla, i onda možeš da sastaviš sve te slike. I ako si dovoljno daleko, onda imaš dosta prostora. E sad na ovoj drugoj liniji su rekli, kaže, morate da približite to što je moguće bliže, da ne prolaze ljudi tu da smetaju i sve to. I onda smo došli u situaciju, a sad moramo to da postavimo u laboratoriju. Pa smo uzeli od njih tu jednu celu korpu, dali su nam nekog posuđa. I sad imamo tamo okačeno sve to posuđe i sad verujemo, tražimo način, model kamere i razdaljinu sa kojom možemo to da odradimo na dobar način. I da, da li vidno polje horizontalno ovako ili ćemo da ga okrenemo da bude ovako, koliko da vidi. Pa smo probali sa jednom pa sa drugom, pa onda smo imali crteže na 30 centimetara, 50 centimetara da vidimo gde to sad, koja je to razdaljina da možemo to da odradimo. Jedno od rešenja je bilo da stavimo tri kamere, ta tri sprata tog te korpe i to postaje skupo. I samo imaš više opreme koja može da stane da radi. Pa smo, mislim da je sad poslednje rešenje bilo da ćemo da koristimo kameru koja ima 360 stepeni vidno polje. Nju možemo dosta da približimo. Uhvatimo s tom jednom kamerom sva ta tri nivoa, iako je dosta blizu. I sad se tu još nešto doteruje algoritam da to završi, da možemo i na taj način da radimo. To se radi zato što u tom okruženju gde treba da se postavi, onaj naš originalni način ne bi funkcionisao, jer neko bi se stalno žalio ili bi se sudarao sa tim i nešto bi se dešavalo. I to su, eto, onda moraš da naučiš i o kamerama i o vidnom polju kamere i da li je vertikalno, horizontalno i… I o tome da to treba da radi u toplotnim uslovima koji su… To da, naravno to da. I onda znači sad sve to ide na… ne šalješ, ne radimo se to na klaudu, jer… Kao i što piliće, ne radimo na klaudu, nego radimo na farmi, znači imamo te edge takozvane servere gde se sa grafičkim karticama, NVIDIA-nim, gde se kompletna obrada video signala radi na farmi, tako sa istim tim serverima radimo u Metalcu, i onda samo rezultate šaljemo na klaud jer nema smisla slati 24/7 video ni Pilića ni Šerpica, mislim, jedno i drugo… Nema razloga. I koštalo bi, ne bi funkcionisalo kako treba da se uporedi. 

Ivan Minić: I koštalo bi i zahtevno je u smislu resursa i s druge strane možda nije baš ni uputno da te informacije izlaze iz okvira. 

Srđan Krčo: Nekad ima i toga, da naravno, mislim, to je… ta privatnost podataka se sad dosta često pojavljuje, tako da ovo sve što može se odradi lokalno je vrlo interesantno. Mislim, nisi pitao al sad kad sam pomenuo već to, imali smo sad tokom Arta, potpuno drugi projekat u saradnji sa Ujedinjenim nacijama, bila izložba digitalne umetnosti na temu Dana žena i naš partner i klijent iz Amerike je u toj domeni i mi smo ovo obezbedili, napravili platformu, oni su… taj sadržaj je obezbedili i to se prikazivalo tamo ceo mesec u foajeu zgrade. Pred nego što ćemo krenuti, zašto pričamo o tome, pred nego što ćemo to postaviti i sve, bilo je da mi imamo kameru koja stoji iznad displeja koja prati broj ljudi koliko su se zadržali, da li su gledali, da li su nasmejani, nisu nasmejani, koliko su zadovoljni time. I onda kad je Jessica rekla tamo ovim iz Ujedinjenih nacija da ćemo mi to nešto da snimamo, ne može to, privatnost podataka, čuda, ne znam šta je bilo. E onda ajde, ali nećemo da snimamo, nego u realnom vremenu praktično obrađujemo i samo pamtimo to, bilo je jedna, dve, tri, pet osoba, zadržale se toliko. Pa kako to? Pa ovako, pa onako, onda smo išli korak po korak, na kraju nismo to implementirali tamo, ali su onda došli, ali dajte nam one podatke. Rekli smo da ne može. Ali, sad, hoće podatke, znači sad je upravo to što smo im sve to objasnili, na kraju ispalo da ipak možemo da radimo tako, jer nema iznošenja podataka van tog okruženja, nema da snimim, sad snimio sam ovu i onu osobu, pa sad neko može da nađe taj snimak pa da vidi da je ta i ta osoba bila tamo, nego je, radi se obrada u realnom vremenu i pamte se samo podaci koji nisu i onda i to može. Sad je to jedna od velikih funkcija koje su bitne za sve svakakve neke postavke.

BUDUĆNOST DUNAVNETA

Ivan Minić: Sada već DunavNet u ovoj drugoj inkarnaciji postoji dosta godina. Veliki tim, sjajni projekti na kojima radite. Šta je dalje priča sa DunavNetom? 

Srđan Krčo: Bilo je tu raznih priča o nekim akvizicijama i saradnjama ovakvim, onakvim. Sad to se iz ovih i onih razloga nije desilo. Nastavljamo da radimo, imamo sad dosta projekata u Americi, imamo neke potencijalno velike projekte tamo, u Severnoj Americi, kao u Sjedinjenim Američkim Državama, nego i ta Centralna Amerika i sve. To sad ulazimo u ovu situaciju sa geopolitikom, jel? 

Ivan Minić: Tarifama. 

Srđan Krčo: Pa da, da, ali sad u ovom trenutku za ovo što hoćemo, na čemu radimo, to nam čak i odgovara. Zbog tog sad razlaza između Amerike i Kine naročito, ne toliko ne razlaza sa Evropom, američke partnere. Amerika sad gleda na sve načine kako da umanji uticaj Kine u nekim delovima ili da preuzme potpuno stvari. Sad mi s ovim američkim partnerom pokušavamo tu da iskoristimo taj nekako talas. Gde mi dolazimo, gde je uloga DunavNeta, upravo ta tehnologija, po raznim nekim segmentima, znači oni tamo su rade dogovaranja, traženja investitora i sve, mi dolazimo sa tehnologijom ili onom tehnologijom koju imamo ili tehnologijom koju ćemo tek da imamo. Znači nije sad imamo sve to pa će to da iskoriste, nego će tako nekako da radimo. I ono što smo krenuli nekako da, znači ono što je Dunavnet dobar je to, možemo da razumemo problem, da imamo nešto što nije baš standardno, neke kompleksne probleme da rešimo, da dovedemo do nekog nivoa MVP-a, pilota i tako. Ono gde nismo dobri je skaliranje toga na veliko i prodaje. I sad se tu negde tražimo načina kako to da rešimo. Jedan od načina je to što smo recimo partneri, to što nam je kao klijent jedan startup iz Irske koji tamo ima privatni investitor, ima neke korporativne investitore, mi kompletan tehnički razvoj radimo i imamo udeo u toj firmi i to ćemo da gledamo na taj način, znači razvijamo jedan deo firme. Isto ovo sa ovim, oko ovih sad displeja, to što vam pominjemo o Ujedinjenim nacijama, na isti način sa njima radimo. Tako da sad iz tog našeg tehničkog znanja, ako mi već ne znamo lično ili ja da skaliram biznis, ovaj sad neko konkretno rešenje, onda je ovo način na koji to možemo, nadam se, da uradimo. I ono što nam je vrlo interesantno, sad ovi pilići o kojima smo pričali, to već imamo, jedna od možda dva, tri na svetu slična, pojaviće se sigurno neka druga još. Tu smo imali saradnju sa jednom velikom firmom, firmom Farmakagod, korporacija u Kanadi. Taj pilot još uvek traje, sad smo upravo, pre neki dan smo dogovorili pilot u Saudijskoj Arabiji, gde, sa, mislim, najvećom firmom, firmom koja proizvodi, uzgaja najviše, mislim, ono proizvodi, ne proizvodi piliće, ali uzgaja piliće, ali mu dođe skoro k’o proizvodnja, jel, pošto su u pitanju sto miliona godišnje pilića, znači to je industrija. A treba da idem sad u Saudijsku Arabiju za ne znam, ne znam, ne ljuti dve dana, da bi tamo to pokrenuli sve i sad to može recimo da bude onako vrlo interesantan aspekt. Dakle, u mojoj glavi je DunavNet, imaš DunavNet kao osnovu i sad imamo ta neka rešenja koja će se skalirati na ovaj ili onaj način ili sa nekim klijentima ili će to biti kao ovaj Pol3net naš, kao interno DunavNetovo rešenje. I tu smo dobri i tako možemo da nastavimo dalje. Ima, mislim i dan, jer sad imamo neki isto, svaki čas neko zove, pita, ćemo ovako ili onako da radimo, da nas kupe sad, videćemo o tom potom. 

Ivan Minić: Želim ti svakako da nastavite sa interesantnim projektima, da znam koliko je jednom inženjeru važno da rešava neke neobične probleme. I mislim da je taj moment da postoji na svakom projektu neki multidisciplinarni tim i ta prilika da učiš nešto novo o nečemu što te jeste ili nije zanimalo, ali ti kad naučiš to, ti to ne možeš da zaboraviš. A desiće se za pet godina problem koji nema nikakve veze sa tim koji ćeš opet na bazi tog iskustva rešiti na potpuno drugačiji način nego neko ko nema to iskustvo. Tako da ta vaša sposobnost i mislim kad se ode na sajt i kad se pogledaju sva rešenja i projekti, ima mnogo toga što nije komercijalno atraktivno toliko, ali sama činjenica da ste vi to napravili i testirali vam daje neverovatno znanje i iskustvo koje možete u nekoj komercijalnoj primeni da kasnije iskoristite. Srđane, puno ti hvala. 

Srđan Krčo: Hvala tebi, hvala. 

Ivan Minić: Nadam se da će biti mnogo zanimljivih projekata i sjajnih stvari koje radite. Ja sam ti izuzetno zahvalan i što si protekle jeseni u Nišu održao jedno predavanje koje će se pamtiti. I što si ljudima pokazao da treba da promene način na koji razmišljaju o digitalizaciji i digitalnoj transformaciji i biznisa. To je godinama bio buzzword koji se nije koristio apsolutno ni za šta i uvek je bila percepcija da nekakav SMI, neko preduzeće koje nije velika korporacija, apsolutno ništa ne može da dobije od toga. A zapravo, to je pre svega prilika za male koje lako mogu da implementiraju i probaju da porastu i budu konkurentniji od svih ostalih. 

Srđan Krčo: Jeste, jeste, ta digitalna transformacija jeste, koristi se kao neki buzzword i onda niko ne zna ni šta je, svi znaju šta je, zavisi kako to gledaš, ali jeste velika prilika za onaj ko hoće da nešto radi. Moraš da razumeš šta je problem, ne možeš da rešavaš digitalnu transformaciju bilo koga, Metalca ili nekog drugog, ako ne znaš šta ih zaista muči i na koji način to može da se implementira. Ali ta konferencija u Nišu je bila otkrovenje, veliko da si to rekao i tamo na sceni dok sam bio. Sada bivam na tim konferencijama i ovde i po inostranstvu, mislim, ono to nekako deo posla. I ne očekujem uvek baš mnogo, mislim, ovo sad, mislim, svo dužno poštovanje, ali kad si me zvao, ja sam rekao hoću i onda sam, bože moj, došao bez nekih, nisam ništa, mislim, ono, znao ni ovako ni onako. Imao sam neke slajdove i sve to i onda kad sam došao tamo, nisam bio odmah na otvorenom i malo kasnije došli, mislim, ono je Tomislav Car bio čini mi se, znao on. Čovek priča i vidiš, priča super, ja rekao, pazi kao, čovek, rekao sam kakva prezentacija. Posle toga još ne znam ko je bio, je onaj čovek isto iz Nemačke, jedan, fenomenalne prezentacije, ne samo sadržinski, nego način na koji su predstavljene, ispričane, bez ovaj, onaj, bez gledanja po slajdovima, čitanja teksta sa slajdova, nego je to bila onako priča, jedna vrlo interesantna. Ja sam to veče, pošto je mislim sledeći dan, ja sam to veče menjao kompletno moju prezentaciju da bih je uklopio u sve to, tako je bilo vrlo interesantno. To je jedna od retkih konferencija na kojima sam ja odsedao skoro puna dva dana, tako da je to pohvala velika. 

Ivan Minić: I nadam se da ćemo te ponovo videti. Ti si u Nišu rekao najcitiraniju misao u prethodnih x godina sa DigiTalka: iz ugla Computer Visiona prase je u stvari samo malo veće pile. Hvala ti još jednom na svemu, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Znači, ako imate neka pitanja, neke dileme, pogledajte DunavNet sajt, siguran sam da će vam biti interesantno jer zapravo vrlo retko kompanije koje se bave ovako, znači posebno kad se bave s toliko različitih stvari, to lepo predstave, vi stvarno to umete da spakujete i predstavite na sajtu i da pokažete šta ste to sve radili. Jer kada imaš tako nešto i izvučeš tri kejsa to nema neku vrednost, ali kada ih ima 50 i vidi se raznolikost toga svega, onda kažeš: “Okej, ovi ljudi ne znaju to, ali sa njima mogu da pričam, oni su dovoljno široki da mogu tako nešto da shvate.” Tako da pogledajte sajt DunavNeta, zapratite Srđana na Linkedinu i na drugim mestima, da vidite šta s vremena na vreme deli, pošto je super interesantno i korisno. Ja vam se zahvaljujem što ste nas pratili, to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.