Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala nastavljamo priču s Aleksandrom Petkovićem i sada ćemo se zapravo baviti time šta je on radio u životu, jer smo se u prethodnoj epizodi najviše bavili pripremom za to i njegovim vrlo temeljnim studiranjem i volontiranjem, koje će biti početak i ove priče. Siguran sam da će biti interesantno, jer ćemo napraviti jedan baš lep prolaz kroz istoriju digitalnog marketinga kod nas, digitalnog izdavaštva, edukacije i toga kako je zapravo digital postao deo ne samo marketing miksa, nego zapravo biznisa na ovom tržištu. Uživajte.

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minic: E dobro, Petko, sad smo u drugom delu i sad je trenutak, nadam se, nakon dva sata priče, kad ćemo da čujemo u stvari kad ćeš ti da počneš nešto stvarno da radiš. Jer završili smo sa Microsoftom i to iskustvo jeste bilo vrlo korisno, što bi rekao naš prijatelj Galeb, formativno. Ali mislim, to je i dalje studentska praksa, malo više, malo jača.

Aleksandar Petković: Pa ništa, te 2009. godine se u Beogradu dešava jedna baš lepa stvar – Univerzijada, dolazak brojnih studenata iz celog sveta koji su se tu takmičili te godine. Ja dobijam poziv od mog prijatelja Miloša Kucarevića da se pridružim tom timu. Sad kad vraćam film, dosta je to davno zapravo bilo, 15 godina. Sama organizacija Univerzijade je imala više nekakvih različitih sektora. Onaj u kom sam ja završio zvao se sektor objekti i mi smo zapravo bili zaduženi za smeštaj učesnika u Bellevilleu. Svi studenti, sportisti, headovi delegacija su bili tamo smešteni pre pravih vlasnika stanova koji su se tek nakon toga tu uselili. Belleville je bio nov, lep, sjajan. I zaista je bila na mestu ta infrastruktura, u smislu bilo je dovoljno i prostora i svega. I taj naš posao u sektoru objekti bio je pre svega okrenut ka samim učesnicima. Trebalo je tu smestiti hiljade ljudi. I ono na čemu sam ja radio kao projekt menadžer, jeste na izradi – pre svega bilo je i drugih zaduženja – ali pravili smo portal za headove delegacija koji su koristili to kao alat da naprave raspored po sobama, da preko toga mogu da komuniciraju, recimo ukoliko im crkne sijalica ili šta god. Trebalo je napraviti taj portal i imali smo nekih šest meseci da to uradimo. Zapravo veći deo posla bio je oko toga. Univerzijada je došla, prošlo je sve kako treba, ljudi su bili zadovoljni i mi koji smo radili tamo smo zajedno i sa volonterima dosta vremena provodili, ali u suštini jedno iskustvo koje je meni dosta značilo, jer sam nekako, ovo što si rekao na početku – kad ćeš ti nešto zaista da radiš – imao priliku da radim na tom projektu. Puno nekih lepih prijateljstava je odatle se rodilo, puno nekih zanimljivih ljudi koje sam tu upoznao. Između ostalog, tu sam upoznao Vedrana Ivankovića, nama poznatog digitalnog bankara, Nikolu Jovanovića, kog si imao u podcastu, koji je danas u Universal Musicu, a koji je tu služio civilno vojsku i pomagao oko svega toga. Jedno baš lepo iskustvo, ali znali smo da ima početak i kraj. To nije bilo nešto što je karijera na duže staze. 

Ivan Minić: Projektna stvar. I mislim, čuo sam dosta ljudi koji su na ovaj ili onaj način bili uključeni, čak i kao volonteri, kojima je to iskustvo bilo fantastično zanimljivo, zato što je nivo kompleksnosti toga u odnosu na bilo koji drugi događaj mnogo viši. Imali smo mi i svetska prvenstva i evropska prvenstva, ali sve to podrazumeva mnogo manji broj ljudi, mnogo manje delegacija, drugačiji način organizacije. Obično kad su evropska ili svetska prvenstva, te ekipe su u nekoliko hotela, hoteli to rade svaki dan i oni umeju da hendluju takve stvari, posebno što to uvek budu neki od globalnih lanaca i slično. Ja mogu da kažem da je meni to bilo posebno lepo iskustvo, zato što sam imao prilike da ja pratim to svoje. Ja sam imao tad situaciju da, pošto živim u neposrednoj blizini Arene, ujutru ustanem, spakujem laptop u ranac i odem da gledam košarku od 10 ujutru do 10 uveče. I na većini utakmica sam bio jedan od pet gledalaca, pošto sam gledao i žensku i mušku košarku, pa su tu dolazili neki i poznati treneri i novinari. Pa onda kad nas je dvojica na tribini, onda sednemo jedan pored drugog pa pričamo. Ja mislim da, ako malo glasnije pričaš, da ti oni na terenu čuju, ali svakako jedno divno iskustvo, mnogo nekih mladih ljudi koje sam tu video, koje sam posle pratio u karijerama. I za mnoge ljude koji su tada, recimo, koordinirali volontere i slično, to je bilo izuzetno važno karijerno iskustvo, jer, opet, šta god drugo da radiš, nivo kompleksnosti toga je neuporedivo manji. Kao što su mi pominjali neka starija ekipa, mada smo imali i nedavno, ali ne na tom nivou, samit nesvrstanih. To može da se poredi, to je otprilike tu negde po kompleksnosti, mada je manji broj ljudi, ali je nivo kompleksnosti veći. Ali svakako izuzetno, izuzetno vredna stvar. Kako ste vi bili organizovani? Rekao si mi da je trajalo šest meseci, da kažem, malo više. 

Aleksandar Petković: Šest meseci je trajalo od trenutka kada sam ja došao. Zapravo, organizacija je počela dosta ranije sa pripremom objekata, njihovim mapiranjem, raznim organizacionim planovima koje je trebalo na vreme posložiti. Ja sam došao nekih šest-sedam meseci pre toga i, zapravo, došao sam u foto-finiš na neki način. Tako da, iskreno da budem, po drugim sektorima nisam baš bio upućen u njihove metodologije, ali mi smo bili prilično dobro organizovani. Kako imaš taj neki timeline i deadline, zapravo znaš da to što praviš ne sme da prokliza. Onda sam otprilike tu imao prve svoje ovako jače overtimeove. Tu sam prošao drill gde sam radio po više od 12 sati ponekad, kad je trebalo završiti to sve, i kasnije mi je to lakše palo kad je trebalo da se radi, jer jednostavno imao sam to neko iskustvo. 

Ivan Minić: Dobro, i šta dalje? 

POSLE UNIVERZIJADE

Aleksandar Petković: Dalje znaš kad će da se završi i onda šta radiš tada? Počneš da tražiš posao preko interneta. Gledaš šta ima od konkursa, prijavljuješ se. To je bilo, ja kažem, i za ovaj neki digital kojim se danas bavimo i dalje, ono neka rana, rana faza, 2009-a. Još nisu došli ni Androidi i sve ostalo. 

Ivan Minić: Da, to je neki period kad su tek prve firme počele da, velike firme, počele da imaju prvu osobu za digital. Tako je. Srećem, mi smo znali većinu tih ljudi koji su bili prvi, ali sveukupno, mimo agencija, a i u agencijama ih je bilo malo, mimo agencija je to bilo možda desetak ljudi na nivou celog tržišta. 

Aleksandar Petković: Da. Pa ja sam u tom trenutku aplicirao na puno poslova koji su bili aktuelni u tom trenutku. I nešto što se desilo nakon toga jeste da sam ja bio primljen u jednu od tih firmi. Firma po imenu FonLeader. Dosta bogate istorije i zanimljivih nekih projekata. FonLeader je, u suštini, value-added service provider, pre svega. To znači da se bave premium voice servisima, premium SMS servisima, i tada je WAP i dalje bio name of the game. Tako da sam ja došao na tu neku poziciju, opet, project managera za SMS i komercijalne WAP servise. Nešto što smo dosta radili tada bile su SMS nagradne igre, jako popularne. U suštini, neki taj moj prvi kontakt sa nečim što mi je kasnije obeležilo jedan deo karijere, to je taj mobilni marketing. I dalje je to u tom trenutku bilo na nivou – imaš mobilni marketing i sve ostalo kroz SMS, što jeste na neki način marketinško-komercijalni deo nekog digitalnog journeyja. I tu su krenuli različiti nekakvi projekti koje smo radili. Ono što sam ja za to vreme svog bivstvovanja tamo uspeo jeste da napravim prvu subscription platformu, a ja kažem, na tim prostorima, gde jednostavno kroz naplatu kroz račun mobilnih operatera ti dobijaš nekakve kredite, odakle možeš da skidaš šta su tada bile java igrice, ringtoneovi, wallpaperi, videoklipovi. To su tada bile multimedije. Hajde da kažem, YouTube je tek bio na nekakvim počecima. I zapravo to je bilo ono vreme kada smo svi imali neke zabavne klipove po telefonima. Sad, ko ima zabavniji klip, on je bio veća faca u društvu, ali su se te stvari tada downloadovale na telefon. Znači, ti platiš, ne znam, 50 dinara SMS-om, skineš to ili skineš MP3, ko je ono City Records, i imaš kao muziku na telefonu. Jednostavno se multimedija u mobilnim uređajima drugačije konzumirala. Još uvek nije došao internet kakvim ga znamo danas. I ljudima je to bilo zanimljivo. Puno nekakvih drugih SMS servisa, dosta smo imali tih nekih astro servisa. Milan Tarot je, recimo, nastao kod nas u kompaniji, gde je bio Premium Voice. Bilo je puno drugih kolega koji su pružali te neke vrste ličnih konsultacija, astro za zaljubljenike i slično. Razno. Tad su bila ona SMS chat upoznavanja. Bilo je baš zanimljivo i svašta nešto se radilo. Zapravo, neki moj posao, pored toga, je bio i da marketinški probam kroz saradnju koju smo tada imali sa medijima, kroz neku vrstu revenue share-a, da osmislimo ta oglasna rešenja, koja su uglavnom išla na print, to vreme i dalje jako popularan. I u suštini vrlo je bila jasna matematika – broj downloada, revenue od svega toga i troškovi koji tu postoje. Ali puno nekih zanimljivih projekata, puno opet nekih zanimljivih kontakata, jedan od njih naš prijatelj Miloš Ranđić, iskoristiću priliku da ga pomenem. Kasnije je Ivan Tanasković došao u isti taj Phone Leader kada sam ja bukvalno otišao. 

Ivan Minić: Rasadnik talenta. 

Aleksandar Petković: Rasadnik talenta. Dosta tu nekih zanimljivih ljudi. Tu je bila jedna koleginica koja ima veze sa kasnijim delom moje karijere, Marija Matović. Ne znam da li ti je ona poznata. Marija danas radi kao senior UX dizajner u Bookingu u Amsterdamu već nekih sedam godina. Super talentovani UX dizajner, ali opet, što ti kažeš, nekakav rasadnik talenta koji odatle krene. Dobre neke dve i po godine je to trajalo koliko sam bio tamo, a onda se otvaraju neke nove mogućnosti. Preko jednog zajedničkog prijatelja, Dragana Antonića, dobijamo poziv da predstavimo Srbiju na čuvenoj konferenciji Internet Hungary 2011. Pa bih sad tu možda tebe voleo da pitam kako je to iz tvojih cipela izgledalo, obzirom da sam ja dobio zadatak da, pored sebe, koji sam se tamo pojavio sa nekakvim keynoteom od tih sala, pričom naravno o mobilnom marketingu i mobilnom advertisingu, dobijem zadatak da nađem još neka dva znalca interneta koji bi predstavili Srbiju, kako stoji sa statistikama te 2011. kada te statistike zapravo nisu ni bile toliko dostupne. Pozivam tebe i Vladu Cerića kao saputnike. 

INTERNET HUNGARY 

Ivan Minić: Da, ne mogu da kažem da sam potisnuo to iskustvo zato što se zapravo mnogo genijalnih stvari desilo na tom putu. Ali sećam se tog trenutka kad je nama rečeno: “OK, vi ste u ovoj sali gde će se tokom celog dana dešavati program i gde će se sve zemlje regiona predstaviti kroz ono kako danas, recimo, izgleda ADEX, ali tad nije baš postojao ADEX u tom obliku.” Bila su neka istraživanja koja nisu bila baš usklađena jedno s drugim i nekako sudbina je htela da mi budemo poslednji ili među poslednjima i da su pre nas bili svi koji su mnogo veći. I zapravo je bilo dosta teško doći, recimo, nakon kolega iz Hrvatske koji su predstavili tržište koje je dva i po puta veće ili tri puta veće od našeg na duplo manje stanovnika, izaći i sad reći nešto pametno. Poseban aspekt cele priče je da je to otprilike dve i po, tri godine nakon što sam ja većinski udeo u toj prvoj firmi prodao mađarskom investicionom fondu. Imao sam prilično lepe kontakte u Mađarskoj, dosta kolega, mogu da kažem i prijatelja, koji su naravno svi bili na konferenciji i svi su došli. Svi su me negde pripremili šta je to što mogu da očekujem, kako će to sve da izgleda. I onda je to trebalo da bude neka vrsta predstavljanja koja jednostavno nije imala nikakvog smisla posle svega što su ostali rekli. I ne sećam se, recimo, u tom trenutku, čak i, recimo, godinu i po, dve pre toga, u najvećem mađarskom mediju u tom trenutku, Index.hu, 107 ljudi radi u veb redakciji. A ceo veb, novinarski ceo veb u Srbiji u tom trenutku ne broji 107 ljudi. Ne znam, dnevni budžet za kampanju na njihovom networku za božićne kampanje, za jednu aktivaciju, bio je 75.000 evra, a prihod koji prosečan portal ostvari u Srbiji, ako je bio 75.000 evra za godinu dana, taj portal je bio dobar. Tako da je dosta bilo zahtevno. Onda sam ja to probao da predstavim na jedan zabavan način, malo više u procentima, malo manje u… Da, imali smo i te komentare. Predstavio sam ja sve, pokazao koliki je godina na godinu rast i sve ostalo. Oni su bili oduševljeni. Ja sam sve vreme pričao ljudima: “Ali baseline vrednosti su toliko smešne da je to besmisleno.” Ali sećam se da sam otvorio to nekim rečima kao… Jer mahom, jedno 97% je bila muška ekipa u sali, i onda sam ja izašao i rekao: “Super, i ovo što su sve pričale naše kolege, baš lepo s njihove strane. Ono što ja mogu da vam kažem, ako bismo mi sad ovo zamislili kao jedan veliki sajam, baš onako veliki hall i mnogo štandova, naš štand bi bio najmanji, ali bi imao najbolju klopu i najlepše žene.” Kad su svi krenuli da se smeju, ali to je u stvari bilo tačno u tom trenutku. I nakon što smo se, da kažem, predstavili to, otišli smo kasnije, bila i večera i sve. Dosta se lepo ispričali. Mislim da smo zapravo shvatili šta je to što negde nas čeka u narednim godinama ovde. Bilo je to donekle jasno, ali nikad nisam na jednom mestu imao priliku da vidim sve to. A naročito, uzevši u obzir i konferencije koje su se organizovale kod nas i ko je dolazio, šta je predstavljao, mi smo uglavnom zvali ljude koji su Češka, Poljska, UK, Nemačka, tržišta koja su mnogo veća od nas. A onda ipak vidiš Hrvatsku, ipak vidiš Slovačku, ipak vidiš Mađarsku, Rumuniju, koje jesu dosta veće, jer ako se dobro sećam, mi smo došli sa pričom da je ad spend za Srbiju bio 7 miliona u tom trenutku, Mađari su u tom trenutku imali 75, ali nije 500 puta više, nego je 10 puta više, a i kad sa njima pričaš, vidiš šta se dešavalo u prethodnom periodu. Posebno zanimljiv aspekt je bio to što je to bio trenutak umiranja lokalnih divova, jer si u svakoj od tih zemalja imao lokalne igrače koji su bili veći i značajniji od, da li Facebooka, da li Googla, da li Ebaya, da li čega god. 

Aleksandar Petković: Pa i kod nas. 

Ivan Minić: Pa i kod nas. E, većina tih igrača je umirala u tom periodu. Mađarska je imala svojevremeno društvenu mrežu koja se zvala IWIW, sada W, koja je recimo 2007. godine kupljena od strane Deutsche Telekoma za neki iznos od recimo 7 miliona eura, koja je brojala 4 miliona korisnika u Mađarskoj, koja je bila toliko relevantna da se tada gradonačelnik Budimpešte prvo oglašavao tamo, a onda u medijima. Pričamo pre 18 godina, 9, 17, ne biti. Ti ljudi su dobili novac, zadržali su pravo da koriste tehnologiju, pokušali su na x mesta da startuju to između ostalog i kod nas, i na kraju se ništa nije desilo. Slična je priča bila i sa još nekim igračima. I zanimljiv moment jeste bio to što su oni tada bili vrlo aktivni na konferenciji, gledajući šta po regionu postoji, gde ima smisla da se na neki način uđe ili kroz akviziciju, ili kroz investiciju, ili kroz nešto tako. Na kraju nije baš mnogo toga se zapravo desilo. Naša priča je završena par godina pre toga. Priča koju je Info Stud tada radio isto je završena par godina pre toga. Tom periodu koji je sledio nije se mnogo toga dobrog desilo za naše tržište što se tiče akvizicije i ulaza kapitala i investicija. Ali jeste bilo jako interesantno da ti to sve vidiš na jednom mestu na način koji je prijemčiv i naravno šta malom giku najviše godi kad vidi uživo veliku maskotu sa Apple logoom i veliku maskotu Androida kako se šetaju po prostoru. Tako da to bih imao da kažem apropo internet Hungary. A kako je bilo to iz ugla struke? 

Aleksandar Petković: Iz ugla struke ja bih samo kratko da se vratim na ovo iskustvo iz Fon Lidera. Godinu dana pre toga odlazim prvi put u Barselonu na Mobile World Congress. To je bio period kada se pojavljuju već, što ti kažeš, Androidi, kada već smartfonizacija dobija oblike onoga što je to danas. Imali smo dosta sastanaka tamo sa nekim drugim izlagačima i kada su nas pitali koji su kao vaši servisi, naravno svima pričamo o WAP-u, SMS-u, i to su nas ljudi gledali čudno kao ljudi, to i dalje funkcioniše kod vas, kao spremite se da izađete iz te industrije pošto će Android da pojede sve te java igrice i sve ostalo. To je baš nešto u šta ne treba da se investira previše u budućnosti. Tako se i desilo. A sad apropo konferencije koju pominjemo. Ja sam tamo imao priliku da upoznam neke sjajne ljude iz Mađarske, da pričam sa njima, i to negde potvrđuje ovu tvoju hipotezu da su želeli da investiraju u ovaj region. U pitanju su ljudi sa C-levela koji su vodili agenciju Carnation Group, inače mog narednog poslodavca. Šta su oni želeli? Znali su da imamo talentovane ljude i programere i web dizajnere i jednostavno to se nekako za taj kvalitet pročulo i van granica. Ideja je bila da otvore agenciju u Srbiji. Inače, oni su u tom trenutku najveća digital marketing agencija specijalizovana za web i mobile development u Mađarskoj. Oni su digitalna agencija Coca-Cole u 28 zemalja Evrope. Oni rade već sa Telenorom u Mađarskoj nekih 6-7 godina kao njihova digitalna agencija. I negde su osetili da je ovo tržište gde bi trebalo da se prošire. Trebao je neko ko bi bio neka vrsta business development managera, ali i da može da radi malo i kao account, malo da radi kao projekt menadžer sa nekim ciljem da ovde napravimo tim od nekih desetak ljudi, što web developera, što web dizajnera, i da krenemo polako kao nekakva podrška tim njihovim timovima koji su sedeli u Budimpešti. U tom trenutku Carnation Group je zaista bila jedna vanvremenska priča u odnosu na sve ono što je postojalo u Srbiji od digitalnih agencija tada. Zapravo, u tom trenutku jedina digitalna, full digitalna agencija koja je postojala bila je Huge Media. Sve veće agencije, McCann, Universal System, Direct Media su imale svoja digitalna odeljenja. Mislim, na sličan način postoji i danas, ali opet, to je bilo digital i non-digital. 

Ivan Minić: Generalno, ono što je bila praksa jeste da ti u digital delu imaš akaunte, ali da suštinski nemaš nikakvu vrstu interne produkcije ili da možda imaš jednu osobu koja nešto radi, čiji je mahom posao da koordinira spoljne saradnike, ali skoro niko nije ni pokušavao da napravi in-house bilo šta. 

Aleksandar Petković: Oni su to želeli i to je bila strategija. Ja sam tu za početak našao jednog deva i jednog dizajnera. Dizajnerka je bila ova koleginica Marija koju sam malopre pomenuo, gde smo mi kao jedan trojac krenuli to da radimo. Ono što su ljudi iz Carnation Grupe znali jeste da se u toj godini očekuju veliki medijski pičevi i za medijski i digitalni u Srbiji, baš za ova dva klijenta koja sam malopre pomenuo. U pitanju je Coca-Cola i u pitanju je tada Telenor, gde, po nekoj sili zamajca, su očekivali da budu i bili su pozvani na te pičeve, što se i desilo. Međutim, dešava se to da u toj godini ulazimo u finale za oba ta piča. Mi kao Carnation Group, veliki deo supporta dobili smo upravo iz Mađarske – strateški deo, kreativni deo, ono u čemu su oni zaista briljirali. Ono zašto nam je trebao nekakav lokalni support u tom trenutku jeste deo oko social media managementa. Mi to kao capability u tom trenutku nismo imali in-house i tu odlučujemo da partnerujemo sa svima nama poznatom agencijom Homepage, pokojni Miloje – naš dobar prijatelj. Tad su isto i Radukin i cela ta njihova ekipa započinjali Homepage, gde su oni bili nekakvi naši partneri s kojima smo zajedno nastupali na tim pičevima. I to su bili zaista sjajni predlozi, i kažem, u oba slučaja smo bili u finalu, ali na kraju su ti pičevi završeni tako što su uglavnom ostale prethodne agencije da rade, što je ljudima iz Mađarske bilo u najmanju ruku čudno, iako su naši predlozi zaista, zaista bili dobri. U tom procesu uspevam da upoznam brojne ljude iz tih kompanija, između ostalog tada upoznajem Vladu Tošića i Milana Obradovića iz Telenora, s kojima sam dosta sarađivao. Mi smo faktički i radili kao podizvođač u tom trenutku agencije koja je dobila, ali zapravo smo imali priliku da pokažemo ono što zaista znamo. U tom trenutku Carnation kao grupa pokušavala je da se probije i kao partnerska agencija lokalnih agencija u Srbiji. Upoznaju ljudi iz Huge-a, Ivana Rečka, tvog velikog prijatelja, Srđana Ercega, brojne druge agencije, Fastbridge koji je tada isto bio dosta, dosta jak, gde smo u suštini pokušavali s njima nekakva lokalna partnerstva. Igrom slučaja, pošto nije bio taj veliki obim posla, dosta smo radili i za klijente koji su iz Mađarske, iz Rumunije, iz drugih, kažem, kancelarija gde je postojao Carnation regionalno, i onda smo tu zaista radili na nekim projektima koji su i za to vreme bili baš dosta napredni. Pored toga, Carnation je imao neke svoje R&D projekte koje je lansirao u tom trenutku. Između ostalog, pravili su svoju mobilnu igricu, pravili su – ne znam da li se sećaš – onaj case za tablet, sa vam kao plišanom igračkom. To je tih godina delovalo zaista kao nerealna stvar. 

Ivan Minić: Mnogo stvari koje je Carnation radio i način na koji je to izgledalo i neke web aktivacije koje, znaš, sada bi ti bile zanimljive, a tada je to delovalo potpuno, potpuno neverovatno. Ja sam znao za Carnation jer su oni sarađivali s mojim kolegama u Mađarskoj, ali nisam mogao ni da zamislim da će zapravo nešto tog tipa da se desi ovde, i računao sam da ako bude, to će da probije tih nekoliko velikih firmi. Mislim da je stvarno u tom jednom periodu Telenor napravio značajan iskorak u odnosu na veliku većinu drugih igrača, a svakako u odnosu na sve operatere, jer je sve to što su krenuli da rade postalo mnogo zabavnije, mnogo interaktivnije, mnogo dinamičnije – od toga kako je web izgledao pa u par iteracija, do toga kako su izgledale kampanje. Čini mi se da su oni kroz to što su radili zapravo borili za korisnike. Čini mi se da je sad mahom, naravno, kroz pakete i ponudu, ti se boriš za korisnike, ali da suštinski svi gledaju da održe status quo. 

Aleksandar Petković:  Dobro, tada je digital bio u velikoj ekspanziji i to kao kanal je dobilo na baš velikom značaju tih par godina. Ja se sećam, bilo je i drugih velikih klijenata. Nedugo posle toga Carnation Group postaje deo WPP-a, odnosno agencije koja se zvala Possible Worldwide, njihova digitalna agencija na globalnom nivou, gde se otvaraju mogućnosti da se radi za klijente iz Amerike i UK. Sećam se, to je bilo i vreme Facebook aplikacija. Pamtiš dobro sve te aktivacije i recimo oni su u tom trenutku imali pitch za Dr. Pepper u Londonu da naprave Facebook aplikaciju, trocifrenu u hiljadama evra, koliko je bila vrednost toga, poredeći naše tržište i ostala tržišta. Akvizicijom od strane WPP-a nekako dobijamo stratešku direkciju. Ja se približavam agenciji Grey, koja u tom trenutku nije imala svoje digitalno odeljenje. Radili su sa puno podizvođača, gde smo pokušali da zajedno sa njima zavrtimo tu priču regionalno u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Tu sam upoznao Mileta Banića i Bojana Ostojića. Oni su tada radili kao marketing profesionalci u tim svojim agencijama, ali zapravo digital i dalje je bio neglavna stvar. Ono što je nama bio blokator jeste ta cenovna politika koja je dolazila iz centrale, jer smo bili preskupi za lokalno tržište. Mi smo te godine, znaš kako idu cene, man-day. 

Ivan Minić: Znaš šta je gradska cena. 

Aleksandar Petković: Da, mi smo u tom trenutku imali neku cenu za development od 50+ evra po satu, što je bilo pet puta skuplje nego što je bilo na drugim mestima. Tako da, bez obzira na sjajne caseve, kreativnost i sve ostalo, na kraju, kad dođeš do toga koliko ta Facebook aplikacija košta, svako se zamisli, pa mu nije baš u skladu sa tržištem da investira toliko. Nekih dve i po godine kasnije ljudi vide da su se preračunali negde, verovatno, u celoj toj matematici i da zapravo mogu mnogo bolje da iskoriste svoje resurse na nekim zapadnim tržištima, kojima su se mnogo više okrenuli. Recimo, došao je projekat, tada se snimao Die Hard u St. Petersburgu i Budimpešti. Mislim da je bio peti deo. Carnation Group je radio zvaničnu igricu, 3D shooter, Endless Runner, sa sve Bruce Willisom i ostalima. Voziš kao 3D igricu u tom trenutku. Izgledala je spektakularno, sa sve reklamom za download aplikacije na Times Square-u i svim što je išlo u sklopu kampanje. Bio sam deo i takvih projekata. Obzirom da me zanima mobilni marketing, pored ostalog, to bih izdvojio kao jedan od highlighta u karijeri. Dosta zanimljivih stvari smo radili s njima. Nismo uspeli da se probijemo na tržište u tom trenutku i sve je to nekako. Kao što si ti malo pre zaključio, nije uspelo da se primi na taj način, ali meni lično je pomoglo da upoznam celo tržište i puno ljudi s kojima i danas sarađujem i dobar sam prijatelj.  

Ivan Minić: Mlađe kolege koje danas rade digitalno, gde više nema digitalnog, sve je integrisano, kad im kažeš nekoliko hiljada evra mesečno, oni to tretiraju kao jako mali budžet. Najveći budžeti su tada bili nekoliko hiljada evra mesečno, pet, šest, sedam za čitavu kampanju sa sve aktivacijom, ili možda deset. I to je razlog zašto je mnogo toga u tom periodu bilo šablonizirano, jer jedino ako je šablonizirano i ako već imaš aplikaciju koju samo presvučeš, to može da košta toliko. Još uvek je bilo dovoljno masovno da su ljudi igrali fotokonkurse i sve te neke aktivacije koje smo pravili, pa je bilo dovoljno dobro. Sećam se, to su ti momenti. Mislim, pre toga, 2009-2010, počinje taj trend gde veliki sistem dobija budžet u kome stoji stavka digital koja je 1% ili 2%. I šta sad ti možeš da uradiš? Kad nema nikakve konkurencije, možeš da napraviš nešto što će imati nekakav odjek, neko će to videti. Naročito što niko drugi ne radi pa će videti. Par godina kasnije, taj budžet možda nije 1%, ali je 3-5%, a svi ostali rade nešto, i onda je dosta teško da se izboriš za bilo šta. Sećam se Facebooka sa banerima. Jako dobro se sećam Facebooka sa banerima. Iako to sad ljudima deluje potpuno nezamislivo. Sećam se Facebooka u kome si video sve što objave tvoji prijatelji, jer su objavljivali toliko malo i bilo ih je toliko malo da nije bilo potrebe za bilo kakvom vrstom filtracije, sortiranja ili slično. Kad gledaš kako ta platforma se razvija i metastazira, onda to ima određene posledice.

Aleksandar Petković:  I to je tad bio digital. 

Ivan Minić: Pa za mnoge je to bilo najveći domet. Baner je na nekoliko velikih sajtova, možda neki floater, možda neki takeover. Ako, ne znam, dolazi film, pa taj dan će na nekim velikim portalima biti takeover pozadine koji kaže da je tog dana premijera, ali suštinski minimalno kompleksno, minimalno zahtevno, a zapravo prilično primećeno jer je drugačiji od onoga što u tom trenutku postoji. I dobro, Carnation u Srbiji nije poleteo. 

Aleksandar Petković: Nije. 

Ivan Minić: I šta onda? Pobogu. 

RAD U FASTBRIDGE 

Aleksandar Petković: Pa dobro, obzirom da sam imao taj period upoznavanja tržišta, već negde je bilo evidentno nekih šest meseci pred kraj te priče da neće da traje večno. Ponovo sam se razmislio koje su opcije, pričao sa ljudima. Na kraju sam se dogovorio sa ljudima iz McKenn sistema. Počeo sam da radim u digitalnoj agenciji Fastbridge i baš ja kažem tako jer imam posebnu emociju. Čak sam i u tom trenutku kada sam bio u kompaniji nakon nekih već i po godine, a on postao današnji Drive koji svi znamo kao digitalnu agenciju. Dosta je jedan dobar period života i puno nekih ljudi koji su danas veliki i važni u svojim biznisima je prošlo kroz tu agenciju. Na primer, Radomir Basta je tada i dalje bio. 

Ivan Minić: Kad se setim, čoveče. 

Aleksandar Petković: Mlađan je Basta. Da, puno nekih drugih ljudi. Bojan Dulić koji je vodio tada tu agenciju i s kim sam se na kraju dana negde i dogovorio. To je moja prva rola koja je digital strategist, aj tako da kažem. Dobio sam priliku da budem deo velikog sistema koji već ima poslovanje dugi niz godina, klijente koji su dosta velike kompanije i koje već neko vreme ulažu sve više i više u digital. Između ostalih, ne znam, tada smo radili i mi, kao verovatno i vi, sa našim prijateljem koji je tada vodio Frikom. 

Ivan Minić: Kako ne? 

Aleksandar Petković: Đorđe Jovanović koji je bio uvek nešto slično kao što je danas, u smislu entuzijazma, ideja i svega onog što smo radili. Puno nekih drugih zanimljivih projekata. Tada smo radili i za Agrokor. Poznavao sam Ivana Kovačevića koji je tad vodio čitav taj njihov digital department. Zapravo tu već dolazimo do nekakvih malo kompleksnih kampanja gde se malo više traži performans, gde jednostavno nije sve u banerima i nije sve u Facebook aplikacijama. Imali smo priliku zaista da radimo brojne neke različite stvari tokom tog perioda, a i sam sistem je u tom periodu bio najjači istorijski, bar je tako meni ostalo u pamćenju. McCann gde su bili Universal Media, gde je, mislim i danas je, gde je poslovao MRM. Ne znam, da li se sećaš toga? 

Ivan Minić: Da, ne, ne, ne. 

Aleksandar Petković: To je bila digitalna agencija unutar sistema, više onako fokusirana na web produkciju, i mi smo i tada radili neke zaista sjajne stvari. Ali jedno zaista lepo iskustvo i brojni, brojni zaista projekti tokom tih godina na kojima se radilo.

Ivan Minić: Da, moram da kažem i ja, obzirom da sam bio tu i kad je cela priča nastala, da je Boki Rendulić u Fastbridgeu, i za mene će ovo ostati Fastbridge, jer sve ovo posle, ja sam bio previše mator i daleko od svega toga, ali tad na početku je okupio zaista, zaista sjajne ljude oko sebe, i one koji su već znali dosta, i one koji nisu znali, ali su želeli da nauče, imali kapacitet da nauče. Potpuno je fascinantno kad pogledaš da su to uvek bili mali timovi, da to nikad nije bilo više od deset ljudi, da su oni radili neverovatno mnogo posla, da su uglavnom ti ljudi bili, koliko god je to moguće u marketingu, srećni, zadovoljni, ostvareni na neki način, da su mahom svi odlazili na jako dobre pozicije odatle dalje. I uvek mi je to bilo fascinantno da ima par tih nekih ljudi, starijih u tom nekom našem krugu, koji su uspevali da sa malim timovima rade fantastične stvari. Sa jedne strane Bojan sa ekipom u Fastbridgeu, sa druge strane na potpuno drugom delu tržišta i svega, neponovljivi Rade Tričković sa Httpoolom, koji je uvek sa jako malim brojem ljudi uspevao beskrajno efikasno da servisira. U stvari sada je Httpool deo velikog sistema, mnogo veće agencije i sve ostalo, ali u onih razvojnih deset godina to, i opet, nikad nije bilo više od deset ljudi, oni su radili posao kakav četrdeset ljudi ne bi moglo da uradi. Tako da, ono, čini mi se, bilo je neophodno da bi došlo do tog razvoja, jer da je tržište moralo da finansira veliki broj ljudi, bile bi mnogo manje plate, bilo bi mnogo manje kvalitetnih ljudi u svemu tome, jer se oni ne bi videli u nečemu gde rade za isto koliko bi radili na kiosku. Ovako se stvorila mogućnost i okolnost da ta stvar raste i napreduje, i evo gde su svi ti ljudi danas. 

Aleksandar Petković: Da, ali nekako je ta dekada, čini mi se, to je znači sredina prošle dekade, 2015. i 2016., čini mi se, tad su agencije bile svuda jake. Ti si tad imao Huge, mediju koju je ubio, koja je Google u tom trenutku… 

Ivan Minić: Svi ste negde našli i profilisali. 

Aleksandar Petković: Da.

Ivan Minić:  Znaš, Huge je fantastično profilisao za Google i neke kompleksne kampanje sa naprednom analitikom i ostalim stvarima. Ok, radili su i neke super zanimljive kreativne kampanje, ali generalno performance je bio ključ. Tada su počele da se prave različiti profili agencija kakve danas imamo, pa postoji barem pet sjajnih agencija kojima nikad neće tražiti performanse, iako oni to mogu da urade. Kojima nikad neće tražiti media buying, jer svi na nekoliko mesta nabavljaju oglasni prostor, jer je prosto mnogo lakše i mnogo efikasnije, i bolji su uslovi i brže i organizovanije, ima bolje reporting, dobiješ sve. 

Aleksandar Petković: Mislim, taj deo, zaista, kad imaš u sistemu i veliku medijsku agenciju koja je u tom trenutku bio Universal, vidiš u suštini, što su mnogi ljudi pričali i kod Vlade Kovača u podcastu i ovde kod tebe kao gosti, da zapravo to medijsko planiranje, ukoliko se uradi zanatski i dobro, ti zapravo možeš da dobijaš dobre efekte kampanje. I negde mi je to bio onaj prvi trenutak. Pre toga je bilo više kreativa, web produkcija i ostalo, ali taj media buying, media planning, sve te stvari koje su se i tada radile, maltene na isti način kao što se rade i danas, pokazuju da zaista tu postoji nekakav povrat investicije i da advertajzeri dobiju nešto na tom digitalu za vrednost tih svojih budžeta. Drugačije je kad to gledaš iz kreativne industrije, drugačije kad gledaš iz medijske industrije, kroz su i drugi ciljevi, a i nekako i sama unutrašnja organizacija tih kompanija.

WIRELESS MEDIA I IAB

Ivan Minić: I dobro, Petkoviću, šta onda? 

Aleksandar Petković: Onda u jednom trenutku, tada već drive, to je bilo u nekom periodu, u nekih par meseci, gde se nekako splasnuo entuzijazam i veliki deo ekipe je potražio nastavak karijere u nekim drugim kompanijama. Između ostalog, nekako se desilo da sve ovo što sam naveo pre ovog je trajalo nekih dve, dve i po godine. Svake maltene neparne godine u tom trenutku, svake druge neparne godine sam menjao poslodavca, što svakako nije pohvalno iz ugla kada odeš na razgovor za posao pa te pitaju, dobro, a što ti ovako često menjaš poslodavce? Nekako je takva bila dinamika tržišta jednostavno i u tom trenutku ja donosim odluku da odem iz te organizacije i po prvi put dolazim u Wireless Media, u tom trenutku tek kompaniju koja u suštini ima svoj proprietary proizvod koji dan-danas ima, u pitanju je Origami CMS, ali koja je više bila vezana za stup tehnologije, a i tako da kažem. I tu sam nekih devet, deset meseci proveo u tom trenutku radeći na nekakvim mnogim klijentima, opet kao neka vrsta digital strategista za klijente gde smo radili web produkciju. Tu mi je mentor i šef u tom trenutku bio opet pokojni Bane Šešlija, jako veliki profesionalac, dosta smo dobro sarađivali. Ali nakon tih devet meseci, kad smo završili te projekte koji su bili, nekako se otvara mogućnost koja je posle dobar deo moje karijere obeležila. Ja to volim danas da kažem, pošto sam se vratio u Wireless Media, idem na privremeni rad u “IAB Srbija”. 

Ivan Minić: Da, jedan jako zanimljiv period. Ajde malo da objasnimo šta je IAB, a drugo šta je IAB bio u tom trenutku u Srbiji. 

Aleksandar Petković: IAB je međunarodna organizacija, to pre svega moram da kažem, koja postoji više od 20 godina, skraćeno od Interactive Advertising Bureau, jednostavno organizacija koja na globalnom nivou propisuje standarde i dobre prakse za digitalno oglašavanje. Recimo, ta veličina display banera 300×250 piksela je nešto što je standard koji je definisan od strane IAB. Centrala IAB je u Americi, naravno, kao i sve što dolazi sa te strane kontinenta, IAB Europe koji postoji u Evropi kao organizacija i lokalne kancelarije koje postoje po tržištima. U tom trenutku postoji već nekoliko godina, nekih 4-5-6, ne mogu da se setim. A, 3-4-5. Da, Gabriela Stjepanović, ako ti ovo ime negde, ako se sećaš… 

Ivan Minić: Ja se sećam Gabriele još iz Katapult-a. 

Aleksandar Petković: Tako je, Gabriela je bila prvi sertifikovani Google Search, ja mislim, profesionalac u Srbiji. Tada se radila ta sertifikacija na taj način. Gabriela je tad vodila IAB nekoliko godina u okviru tog svog domena, pokrenula prve ADEX-e, pokrenula Digital Day, formirala neku bazu članstva koja je u to vreme bila aktivna. Ona odlučuje da napusti tu poziciju i jednostavno, nekako spletom okolnosti, ja dobijam poziv da preuzmem mesto izvršnog direktora Kancelarije u Srbiji od strane tadašnjeg predsednika Upravnog odbora, Vlade Aranđelovića, koji je već neko vreme bio na toj poziciji. Opet dolazim u priliku da budem izložen jednom većem broju članova i onih koje do tada nisam imao priliku da upoznam kroz agencije. Ja se prihvatam tog izazova, ciljevi su bili jasni, oni koji danas postoje, a to je da imamo masovnije članstvo, aktivnije članstvo, da pravimo nekakve evente i događaje, da spuštamo dobre prakse sa globala, standarde i sve ono što negde dolazi, da merimo tržište u smislu ADEX-a, potrošnje na digitalno oglašavanje, i to je bila ta 2016. godina kada dolazim u tu vruću stolicu. Imao sam nekih mesec dana handovera sa Gabrielom u tom trenutku i već ubrzo nakon toga dolazi prvi Digital Day, antologijski, koji je bio u Domu omladine do tada. 

Ivan Minić: Ali nije bio na Dan mladosti. 

Aleksandar Petković: Nije bio na Dan mladosti, nekako se to tada pokrenulo i mi smo iskoristili to kao jednu dobru priliku da to povežemo sa tim. U tom trenutku odlučujemo se za kreativni koncept koji ide u tom smeru, pa smo imali volontere sa pionirskim kapama i maramama. Svi to pamte dan-danas i jedan događaj koji je bio drugačiji od prethodnih. Tu sad zaista moram da dam kredite tebi, koji si prepoznao to kao, a ja kažem, priliku da taj događaj unapredimo na taj jedan način što bi doveli neke predavače koji su neka veća imena sa Zapada. Zajedničkim snagama uspevamo da dođemo do Dejva, našeg velikog prijatelja Škota, koji je tad došao premijerno u Beograd. I u mom sećanju takva konferencija ostaje kao jedna dosta dobra konferencija u odnosu na Digital Day koji je bio pre toga u možda sličnoj formi, ali ovde već sada sa tim nekim većim imenima i malo drugačijim konceptom i programom uspevamo, čini mi se, da napravimo super stvar. 

Ivan Minić: Da, nekako mi se čini da se desilo tad. Ti si me zvao, ja već dve, tri godine nisam nešto veće pravio i malo mi to, malo mi je falilo. A imao sam neke interesantne kontakte i imali smo mogućnost da dovedemo suštinski neke super ljude bez para, sa pokrivenim troškovima, jer, naravno, sredstava za pravljenje velike spektakularne konferencije u tom trenutku nije bilo i trebalo je da probamo da napravimo iskorak, ali da to uradimo pametno. Da ne potrošimo previše, da ne ulazimo… Jer nismo imali ništa. Pa da ne ulazimo u zaduživanje, da ne ulazimo u takve stvari. I tad smo seli, prvo ti i ja, onda i sa Vladom, pričali malo o tome tada, mojim komšijom Vladom Aranđelovićem. Pričali malo kako bi to sve trebalo da izgleda, jer, mislim, ta simpatična ideja do koje smo nas dvojica došli je siguran sam delovala potpuno suludo. Vrlo, vrlo. Svima sa strane. 

Ivan Minić: Filmske novosti. 

Aleksandar Petković: Da, Filmske novosti, sve je bila ta estetika. Pričali smo i sa Dinom i Pavlom da nam daju nameštaj, pa smo imali retro nameštaj na sceni, koji je stvarno izgledao fantastično, sa sve onim tepihom i sloboda usisivačem. Tako je. I napravili smo nešto što je bilo potpuno retro, ali sa druge strane, bilo je mnogo interesantnije i dinamičnije, imalo je neku lepšu energiju. Odnosno, imalo je energiju. Jer pre toga Digital Day je bio kao simpozijum lekara. Tu možda ima energije i uveče na koktelu, ali preko dana sediš i slušaš nešto i svake godine je bilo nešto što je bilo zanimljivo, da se razumemo. Da. Ali je mnogo više bilo okrenuto ka tome da ti izađeš sa deset strana beleški i brojki. A ovde se dosta više pričalo o nekim drugim stvarima. Pa između ostalog, bio je i naš drug Brandon tada, koji je čovek u havajskoj košulji sa jakim američkim akcentom, i dok niko ne zna ko je i šta je, ali on je bio 30 under 30 by Forbes za marketing. Čovek koji je de facto izmislio influencer marketing tipa 2008. 2009. kad je uradio prvu influence kampanju na YouTube. Dan-danas je on taj lik, samo menja šešire. Sada je više fokusiran na ligu. Čovek koji je napravio prvu agenciju tog tipa, koja se sam mu prodao većem sistemu, pa je u većem sistemu vodio nekoliko departmana. Ono, napravio nešto sjajno, čovek koji je bio na Vidkonima, koji je danas u žirijima na Vidkonima, koja smo mi imali u Beogradu i koji je sad s našim bratom Dejvom izašao posle toga na žurku. I Dejv, koji je, kad je stigao u sobu, shvatio da ima ajvar i pošto je on vegetarijanac, pojeo celu teglu ajvara. Mislim… A pritom, sve se to potpuno na jedan nadrealan način dešava, kako se mi uopšte i znamo, ali mislim da je ta mnogo lepa energija i ta ideja, ok, hajde da pričamo o brojevima. Brojevi su važni, ali hajde da pričamo i o tome, da probamo da palimo ljudima neke lampice, neke ideje, nešto da vidimo da li bi moglo da se desi neki iskorak. 

Aleksandar Petković: A bio je neki Vita Laser sa nama?

Ivan Minić: Bio je, bio je Vita Laser, koji je projektovao na to teme. I ja se sećam, mislim, sad to zvuči smešno, zapiranje, po dva to tema, ništa specijalno, ali u tom trenutku, kao i uvek, Vita, koji sve u poslednjem trenutku rešava. Ljudi, gomilaju se ljudi ispred vrata, mi ih ne puštamo u salu jer ludak još uvek nije izmapirao sve. I to se naravno dešava, mi otvaramo, ulaze ljudi, dešava se sve, sve radi besprekorno. I znaš, kao na kraju, kao, sećam se, mislim, možda grešim, ali mislim da ne grešim. To je jedino snimanje, jedina stvar koju smo snimali na kojoj je Stefan Đaković izgubio karticu. Nikada pre toga i posle toga. Znači, potpuno, potpuno nadrealno. No, imali smo sve što je bilo najvažnije od materijala. I dan-danas taj materijal je dostupan na YouTube-u, ko hoće, možda da ga pogleda. A mislim da se, da je to onda zaista podiglo svest tržišta o tome koliko je IAB važan.

Aleksandar Petković: Jeste, IAB je tad bio dosta u fazi rasta. Između ostalog, nakon tog Digital Day-a su se otvorile neke druge mogućnosti. Članstvo se širi. Članovi IAB-a su korporacije. Znači, nisu fizička lica ili pojedinci, već jednostavno kompanije koje se bave na neki način digitalnim marketingom. Bilo kao oglašivači, bilo kao agencije, bilo kao mediji ili tech provideri. 

Ivan Minić: Na otvaranju, tada prvi put kompanije ulaze, a da nisu agencije. Tako je. To je tačno, potpuno. Ono što je nakon toga negde došlo jeste da na krilima toga 00:56:49 dolazim na ideju da pokrenemo IAB Mix u Srbiji. Odnosno, za one koji ne znaju, IAB Mix Awards postoji i dan-danas, je l’ tako? U pitanju je IAB-ova licenca, koja je na neki način takmičenje za najbolje kampanje. Postoje brojna takmičenja i dan-danas, ali dovodim u Srbiju nešto što do tada nije postojalo. Čak pravim i poseban događaj oko toga u Narodnom pozorištu, što ima svoju organizaciju, ali jednu lepotu. Zapravo, nije bilo samo dodeljivanje nagrada, već je bio i događaj koji je imao svoje druge predavače. Pa smo tu opet imali nekakva strana imena koja su se tom prilikom uključila. Pokrećemo IAB Mix Awards. Ubrzo nakon toga pokrećemo i program edukacije 00:57:49, DIMAQ koji je tokom ovih prethodnih godina, pa ja mislim, preko sto ljudi obučio, sertifikovao. Program edukacije koji smo mi lokalno adaptirali i pokrenuli ga kao komercijalni IAB-ov projekat. Tako da, to su nekakvi, ja kažem, hajlajti u tom trenutku. Naravno, Digital Day i naredne godine, ponovo Dom omladine, još spektakularnija imena. Prvi put da smo imali, ja mislim, dva dana. Do tada je bio jedan dan, čini mi se. I dva stejdža. I dva stejdža, multi-session, gde je bio baš bogat program svega i svačega, opet sa ovom logikom, dovesti nekog ko će da donese nekakav kvalitet, nekakvo znanje, ali da vidimo da troškovi toga budu što optimalniji. Tako da te dve godine, dosta dva dobra događaja, u smislu finansijskom i u sadržajnom i u zadovoljstvu ljudi, ponovo nekako dobijaju na važnosti time što praviš takve događaje i okupljaš zajednicu. Jednostavno, u tom trenutku, to je bilo neka već 2017. Zalet je svake godine dvocifren kroz adeks, u smislu i dan-danas je povećanje budžeta na digitalno oglašavanje. Ali mi se čini da je otprilike tih godina baš dobilo na značaju u poređenju sa nekim prethodnim periodom. Jednostavno, kompanije bivaju otvorenije za investiciju u digitalne kanale, ti budžeti se povećavaju, pojavljuju se nekakve nove stvari i jednostavno tržište nastavlja dalje svoj rast. Tako da, ta epizoda u IAB-u je bila zaista dobra. Mandat izvršnog direktora je tri godine. Ja sam bio malo više od dve, ali sam zapravo primetio da me to ne ispunjava na jedan pravi način, zato što si sve vreme u poslu i u industriji, ali opet ono tvoje pitanje sa početka, kada ćeš ti nešto početi da radiš, zapravo se svodilo na to da si u industriji, ali da nisi hands-on. 

Ivan Minić: Ti si neka vrsta konstantnog facilitatora, ali osim s vremena na vreme kada postoji neki izveštaj ili neki komitet napravi nešto ili se napravi nekakav akt, ti u suštini nemaš neki aktivni doprinos. 

Aleksandar Petković: Tako je. 

Ivan Minić: U celoj priči, što ja kažem, ta vrsta organizacija je super kada želiš da napraviš neku vrstu pauze u karijeri ili da usporiš, mada realno nema usporavanja kada radiš takav posao, ali jeste malo čudan moment u karijeri. Samo da se nadovežem na ovo što si pomenuo, jer mislim da je negde važno, mi imamo rast po Adeksu svake godine. Imali smo Covid, pa postoji, ali generalno postoji jako lep rast. Ono što je negde činjenica, u tom periodu taj rast je bio zaista lokalni, zato što je ono što je najviše raslo bio lokalni display, lokalni oglasi i slične stvari. Rasle su i platforme, rasle su i, da kažem, oglašivačke mreže, ali je najviše raslo lokalno. Što automatski znači da ako ti više dobiješ kroz oglašavanje, ti ćeš zapošljavati više ljudi u tom mediju, stvaraće se web redakcije, stvaraće se gomila nekog interesantnog kontenta, jer postoje ljudi koji to vide i koji to hoće da podrže itd. Dok trend koji imamo u poslednjih nekoliko godina je takav da zapravo lokalni display, odnosno oglašavanje na portalima i lokalnim sajtovima, opada dok sve ostalo raste. I to što raste, s jedne strane, nije loše, ali u realnosti te pare izlaze iz zemlje. Tako da nema niko od naših ništa od toga što mi taj novac trošimo. Primer gde to baš nije tačno jeste negde YouTube, odnosno Google oglasni sistem i YouTube, ali u tom procesu Google uzme jako dobar deo kajmaka i krug koji se zatvori, zatvori se tako što se smanji nekoliko puta u tom procesu. 

EFEKTIVNA PRISUTNOST NA NETU

Aleksandar Petković: Nekako smo, vidiš, da, dobro si to pomenuo, nekako smo odvajkada, ja sad zaista kad krenem da se preispitujem, ne znam pravi razlog toga, ali baš si pomenuo i te 2011. poređenje Srbija vs Hrvatska u smislu potrošnje. To je i dan danas tako. I da li je to manji broj internet korisnika, ali ako sad ogolimo do, recimo, nivoa koliko je CPM ovde i tamo, da li je to razlika puta dva, puta tri, negde više, da ne pominjem Mađarsku, Rumuniju. Znači nekako smo ostali na, mislim, ja radio sam istraživanje, doduše u chat GPT, jer su to dostupni podaci, mi smo kao tržište po tom CPM-u negde u rangu zemalja trećeg sveta. Uganda, Burundi, zemlje iz Afrike koje imaju CPM kao što je kod nas. Što negde ima uticaj na to zašto je medijski ekosistem i dan danas takav kakav je bio i ranije. U smislu da se traži klik više, da je zapravo količina koja se zarađuje najviše dolazi od tog display oglašavanja. Jednostavno nadomešćuješ slab CPM time što imaš veći broj otvorenih stranica i onda je matematika tu negde jasna. Nekad kao tržište, verovatno jer nas je nekad, kada se o tome odlučivalo u Google i u Meti, svrstao u to neko third world countries deo tržišta i jednostavno od uvek je tako. S druge strane, pojavljuju se te platforme, oglašivačke mreže koje ti daju zapravo nekakav performance koji je merljiviji, gde možeš da platiš i po akviziciji ili po downloadu mobilne aplikacije, što u tom trenutku mediji nisu mogli da ponude kao nekakvu vrstu alternative. I onda negde i lakoća zakupa toga, iskustva agencija u tome čine da taj budžet koji odlazi na te velike platforme iz godine u godinu i dalje nastavlja da raste. Velika količina tih para ode u Dublin u njihove regionalne headquartere, ali s dobrim razlogom jer ljudi su primećivali i prepoznavali benefite takve vrste oglašavanja. Jednostavno, mediji nisu lokalno imali s čime da pariraju, nisu sakupljali nikakve podatke, nisu imali nikakve dublje insighte, mogućnosti targetiranja da bi pružili i nešto što je slično tom modelu zakupa i ciljanju target grupa. Zato negde iz godine u godinu, kad gledamo Adeks, vidimo da ta potrošnja i dalje nastavlja da raste na tim platformama, ali nadamo se da sa nekim budućim vremenom, kada mediji budu u mogućnosti da sakupljaju podatke, mislim, u mogućnosti su već danas, ali ne bave se svi na isti način i sa istim pristupom tome, nekako očekujemo da ćemo vrednost tog lokalnog inventara uspeti da podignemo, makar i za jednu stepenicu iznad onog što je on danas. 

Ivan Minić: Kad je počela cela priča sa digitalnim oglašavanjem, ugao iz koga smo svi mi pričali je sve merljivo. Apsolutno sve možeš da izmeriš.

Aleksandar Petković:  I prokletstvo i blagoslov. 

Ivan Minić: Fora je samo u tome šta ti znači to što si izmerio. Znači, to što si video koliko je bilo prikaza banera, koliko je bilo klikova, nijedna od te dve stvari nije tvoja biznis metrika. Ok, može, klik možda može da bude, ali realno nije. U nekoj kasnijoj fazi ti možeš da izmapiraš sve to kroz analitiku, ali retko ko to zapravo radi i nije to baš tako jednostavno. A onda kroz ove sisteme suštinski dobijaš nešto što, ajde, ja ću ga krstiti tako, a da nije baš nešto pretirano originalno, ali dobijaš pametno oglašavanje. Zato što ti stavljaš neke uslove, neke argumente koji treba da se ispune, i ok, potrošićeš neki novac da algoritam nauči, ali kad nauči, prilično je predvidljivo šta možeš da dobiješ. Pa je na tebi da kažeš da li ti to odgovara ili ti ne odgovara. Ali nemaš neke metrike za koje kažeš kao ono što je bilo, znate, billboard prođe 300.000 automobila tokom dana pored njega. Pa? Da. Šta ja imam od toga što 300.000 automobila prođe pored billboarda? Tako isto i ovde, šta imamo od toga što je x stotina hiljada ljudi videlo nešto, ako nemaju nikakvu interakciju ili su to videli na stranici na kojoj ima još osam oglasa, pa apsolutno ne mogu da primete to moje. 

Aleksandar Petković: Dobro, impresija je zaista bazična metrika. Ozbiljni biznisi danas to prate dosta dublje. 

Ivan Minić: Ali pričamo o pre deset godina, pre osam godina, kada je i to bilo neki maksimum koji možeš da dobiješ.

Aleksandar Petković:  Slažem se, da.

Ivan Minić: I dobro, shvatio si da te ne ispunjava? 

Aleksandar Petković: Pa, zapravo sam shvatio da u tom trenutku, kada taj performance sve više dobija na značaju, u trenutku kada se pojavljuje i programatsko oglašavanje, time što ne napredujem, u stvari na neki način nazadujem. Dobijem želju da se nekako vratim u prave projekte, u nešto što je malo van tog skopa koji sam imao kao izvršni direktor IAB-a i budem negde na nekoj klackalici u životu šta ću da radim. 

Ivan Minić: Petković se vraća u realni sektor. 

Aleksandar Petković: Da, ali ima tu jedna epizoda pre toga, par godina pre toga postajem i otac, dobijam ćerkicu Aleksandru. Jednostavno, bilo je popularno da i mnogi ljudi, naši zajednički prijatelji, u nekom tom periodu probaju da pronađu nastavak svoje biznis karijere van granica Srbije. Nije da mi se nije motalo po glavi. Imao sam priliku da probam slično i ja. Bio sam odlučan u tome da zapravo hoću da probam da se preselim sa porodicom negde i da jednostavno probam da nastavim karijeru. Recimo, ono što sam gađao je bila neka Austrija, Nemačka, Švajcarska, taj neki region. I imao sam priliku i razgovore sa agencijama iz Austrije. Međutim, nekako sam osvestio u tom trenutku da za takav jedan poduhvat, kada nisi sam, već imaš prikolicu neku koju vučeš sa sobom, ti treba dosta drugačija finansijska konstrukcija da to izdržiš. Pogotovo za taj neki period kada si ti negde newcomer. Ulaziš na tržište koje ne znaš, možda imaš neke dobre uslove koji su za tebe, ako si jedan sam, dobri uslovi, ali jednostavno odustajem od te ideje, s jedne strane pomognut ponudom koju dobijem ponovo iz Wireless Medije da se vratim, gde se ja odlučujem za to kao nastavak karijere i ja od tada, 2018, sam u okviru Wireless Media Group sistema. Dolazim na poziciju koja je bila zadužena za Mondo Portal u tom trenutku. S jedne strane da probam da internet tim koji smo u međuvremenu razvili, koji je content i creative, probam da kroz nekakav branded content ponudu ka oglašivačima pustim na tržište i da probamo od toga da napravimo nekakav novi revenue stream. S druge strane, i da učinimo monetizaciju na samom portalu boljom nego što je ona bila tada. I zapravo sam došao u tom jednom trenutku kada je ta ekipa bila dosta jaka i uigrana. Imali smo zaista veliki tim unutar Wireless Medije koji se bavio pre svega video produkcijom. Mnoge smo stvari tad pionirski pokrenuli. Ja se sećam, u jednom trenutku imali smo sedam podcasta u isto vreme. 

Ivan Minić: Sećam se. 

Aleksandar Petković: Kada podcasti i dalje nisu zaživeli u toj meri. Znači, to je bilo baš davno. Ne samo to, brojne neke različite video formate po ugledu na best practice, od Vox Medije pa nadalje. Jednostavno smo želeli da na taj način transformišemo taj jedan deo sadržaja koji bi bio, ja kažem, komercijalno okrenut. I mnogi su to prepoznali. Zaista smo imali nekakve dobre projekte u tom trenutku i to je funkcionisalo dosta lepo. Ali opet, naša samoprodukcija toga nije ni malo jednostavna, nije ni malo kratkotrajna. Samim tim, cena toga, pogotovo ukoliko se radi o većem broju epizoda, to može da bude nešto što većina oglašivača nije želela ili jednostavno nije mogla sebi da priušti u tom trenutku. Ali se sećam da smo imali puno tih nekih native branded koncepata koje smo lansirali i koje su zaista ostavile dobar trag i, na kraju dana, čitav taj portfolio. U tom trenutku je YouTube rastao ludački, naš kanal i sve veći broj pregleda izbacivali su ogromnu količinu sadržaja. Jednostavno, bili smo prepoznati od šire zajednice kao medij koji u tom trenutku ima tu produkciju na jednom, mogu slobodno reći, najboljem nivou na lokalnom tržištu i nešto što nas je odvajalo od svih. Tako da, to je bio, aj kažem, prvi šešir koji sam… 

Ivan Minić: Ono što jeste negde interesantno, izvini, to se sećam, ali dok se držimo toga, ja mislim suštinski da ste vi imali jako dobru ideju i da je bila dobra realizacija. Sad možemo se ti i ja prepucavati oko toga da li je bilo optimizovano u smislu troškova ili nije, ali suština jeste da ste vi došli tu, recimo, tri godine ranije nego što je trebalo, izdržali ste godinu i po i onda odustali pre nego što je to moglo da dođe do nečega. Razumem i zašto je to lagano otišlo u neki fade-out, zato što jeste jednostavno preskupo, zato što je naše tržište malo, nikakvo, ali ono što je mnogo veći problem od svega toga, užasno inertno, jer ti moraš da praviš godinu dana nečega da bi neko to primetio, stavio u svoj medija plan, pa Bože zdravlja do godine. Znaš, to je sad nešto što, kada si ti klinac entuzijasta koji ima nešto opreme, ima drugare, vi možda možete iz entuzijazma da gurate takve stvari, ali većina ljudi ne može, a to je opet period pre nego što je možda od komercijalne produkcije moglo da se živi, pa da ona nadomesti ovaj deo priče, kako to obično, da kažem, danas funkcioniše više. 

Aleksandar Petković:  Pa da, i mislim, sve vreme smo gledali nekako na taj zapad i te dobre prakse koje dolaze od tamo, ali opet jasno ti je da takve stvari tamo koštaju mnogo više i da zapravo, sa kvalitetom koji je prilično sličan, u nekim slučajevima čak i bolji, ti jednostavno imaš jednu drugu vrstu prihoda koja je održiva na nivou čitavog tog sistema. Kada mi smo mnogi od tih, imali smo različite formate, a, ja kažem, radili za svoju dušu, bez toga da su komercijalno prodati, ali je nama značilo i kao referenca i tim se na tome i uvežbavao, igrao. Jednostavno, dosta smo tih nekih stvari pokrenuli i u tom trenutku zaista to jeste bilo malo pre vremena, kao što si ti rekao. U tom nekom celom putu smo se nekako istrošili i sveli se na tih nekih par formata koji su ostali nadalje da se snimaju i da se koriste. Ali i dan danas, ljudi sa kojima se znam, često se referenciraju na taj period kada je ta produkcija bila zaista visoka i nekako malo nostalgično gledamo ka tim vremenima.0

Ivan Minić: Imali ste i taj momenat da nije samo stvar bila do kvalitetne produkcije, nego autorski deo cele priče je bio zaista dobar. Stvarno ste našli autore koji mogu da razvijaju te formate, kreiraju sadržaj koji je zanimljiv određenim publikama. E sad, da li su te publike komercijalno interesantne, da li su dovoljno masovne, u nekim slučajevima to, nažalost, nikad neće biti tako, u nekim slučajevima hoće, ali evo, mislim, naš zajednički prijatelj, odnosno moj prijatelj koji je postao i tvoj prijatelj, Miloš Jovanović, Šesta lična koju ste vi tada radili, nije ni bolje od svega što postoji trenutno. Ali to nikada nije preskočilo par hiljada slušanja, zato što nikada nije bilo aktuelno u smislu na šta da se kladimo ove nedelje, što je ono što će većina kladionica sponzorisati, a masovno ljudi tražiti. I bavilo se nekim ljudskim pričama, ljudima koji su nas u periodu odrastanja i formiranja oblikovali kroz svoje karijere. Nas nema mnogo. Nas, da napunimo Pionir, je bilo 7000. Nema ni mnogo više onih koji će to slušati. Naravno, bilo je tu iskoraka, bilo je tu nekih zanimljivih stvari, bilo je tu specijala, bilo je svega, ali jeste teško u smislu da kao… Na kraju dana, Pojačalo nikada nije postalo masovno popularno iz razloga što ja neke vrste kompromisa ne želim da pravim nakon 20 i kusur godina karijere i ja pravim nešto iza čega i ispred čega ja uvek mogu da stanem. To automatski znači da nema priče o Rolexima, Lamborghinima i o tome kako sam ukrao prvi milion. Pardon, zaradio. I dobro, sahranio si i to. Šta je bilo dalje? 

Aleksandar Petković: Dobro nisam, sahranio. Bilo je ono, dosta dobro iskustvo i u suštini jednostavno u tom trenutku nekako shvatamo ono što sam malo pre pomenuo, a to je ona količina saobraćaja koju ti imaš na sajtu. Donosimo stratešku odluku da počnemo i mi da se takmičimo sa ostalima. Pošto u tom trenutku Mondo kao portal je, ono, na mesečnoj listi merenja Genius ovoj bio uvek negde oko desetog mesta. Nije mogao da aplicira možda na taj način za neke veće kampanje i veće budžete. Zapravo smo shvatili da je pred nama jedna velika transformacija iz ugla kreiranja sadržaja i shvatili smo negde da, ako krenemo malo bolje da merimo, analiziramo to što radimo, gledamo na koji način se to čita, na koji način se konzumira, koji su to tipovi sadržaja. Uveli smo bukvalno metrike koje smo počeli na dnevnom nivou da pratimo kada su u pitanju obični članci, ne ovi content, video i slično, gde smo napravili sistem da jednostavno svako od članova redakcije zna koji je  njegov performans. To je bilo onako prilično jedno veliko otrežnjenje. Mislim da i dan-danas u brojnim redakcijama ne vode o tome računa na taj jedan način. Zajedno sa kolegama iz tima zapravo počinjemo da pravimo različite vrste dashboarda i metrika koje pratimo na dnevnom nivou, nekad čak više puta dnevno u zavisnosti od toga kakva je dinamika i sve ostalo, gde jednostavno uspevamo da kroz par iteracija dobar deo redakcije okrenemo ka performansu. Da onog trenutka kada objaviš svoj članak, za razliku od nekog standardnog stadijuma kad ti više kao novinar ne razmišljaš o tom tekstu nego razmišljaš o tome šta ćeš sledeće da pišeš, ti gledaš koji načini su ti na raspolaganju da taj tekst učiniš čitljivijim. Testiraš sa različitim slikama, testiraš sa različitim vrstama naslova, načina na koji pišeš i odabiraš URL koji negde ima veze sa Google pozicioniranjem. Sve su to stvari gde smo mi na jedan dosta detaljan, analitičan način ušli u dubinu. Formiram oko sebe u tom trenutku manji tim i prelazim na tu poziciju growth direktora, gde smo zapravo mi tim ljudi koji su eksperti u digitalnom marketingu, ali koji su fokusirani na performance u tom smislu redakcija. Dosta smo sa njima radili i edukovali ih oko toga kako da njihov tekst bude recimo bolje prepoznatljiv na Google, kako da se bolje rangira. Puno tih nekih saveta koje smo ka njima išli u smislu sugestija, pratili rezultate toga, testirali sa različitim pristupima što se i danas testira i onda malo po malo uspeli smo da u nekom tom periodu od recimo 6 meseci dođemo dosta više na toj poziciji i da jednostavno vidimo rezultate tog nekog svog rada. Onda u jednom trenutku, pošto smo se bavili time isključivo za Mondo, postavio se logično pitanje, ok, što ovo ne biste radili na nivou cele grupe. U tom trenutku Adria Media Group i Wireless Media Group postaju jedna kompanija gde više nije samo Mondo deo medijskog ekosistema nego su tu i brojni drugi portali, pre svega Kurir, Espresso, brojna druga magazinska izdanja. U jednom trenutku imamo veliki broj medija o kojima vodimo računa sa tim timom koji je dalje možda premali za toliki scope, ali taj tim dobija nove svoje ekspertize, nove svoje ljude koji počinju to da rade. Veliku većinu stvari automatizujemo na nekakav način i jednostavno value koji mi kao tim isporučujemo ka redakcijama dobija na značaju iz meseca u mesec. Uspeli smo nekako da tu, a ja kažem, data kulturu iz našeg nekog ekspertskog kruga ljudi proširimo i na redakcije, tako da su novinari u velikoj meri pratili svoj dnevni performans, mesečni performans, performans redakcija. Jednostavno su imali podatke da benchmarkuju sebe i svoj rad istorijski, ali i da na osnovu toga možda planiraju šta će raditi tokom tog dana ili naredne nedelje. Dali smo smisao metrikama na jedan način koji do tada, a ja kažem, nije bio uobičajeni način rada i uspeli smo, može zvučati malo otrcano, ali data-driven pristup gde su ljudi vodili računa o tome kakvi su bili tog dana i kakve su bile njihove reakcije. 

Ivan Minić: Daj mi primer. Ne moraš ići naravno previše u detalje i ne treba da otkrivaš poslovnu tajnu, ali daj mi primer koje se metrike gledaju, zato što najjednostavniji način je da pogledaš koji tekstovi imaju najveći broj pregleda i ti autori su najbolji. Ali to nije baš tako.

Aleksandar Petković:  Nije. Pa, 01:23:40 puno nekih različitih stvari. Recimo, u medijskom biznisu veliki deo poseta dolazi sa drugih platformi, sa Googlea pre svega, sa pretrage, sa Google Discovera, sa Google Newsa. Eto, već sam jedan taj deo ekosistema zna da bude dobar deo poseta koji dolazi. Sad, tu ima puno nekakvih sitnih stvari koje možemo da radimo. Između ostalog, Google kao platforma dosta ceni higijenu, tehnološku na tvom sajtu, kako su ti postavljene, ono, kao od tagova, preko sitemapa, ostalih stvari, koliko se brzo učitava sajt. To su sve neke stvari koje smo mi kroz vreme unapređivali. Ali koje su to metrike? Ok, page view je i dalje, ono, name of the game, pošto broj page view-ova je negde srazmeran broju prikazivanja oglasa. Ali smo otišli mnogo dalje od toga, u smislu da smo gledali kakav je engagement po stranicama, kakva je dužina trajanja prosečne sesije, koliko prosečan korisnik, recimo, na mesečnom nivou se vrati na sajt. Gledali smo da te metrike, koje su kvalitativne metrike, na neki način unapredimo. Da imamo lojalniju publiku, da se ljudi češće vraćaju i da se duže zadržavaju na samom sajtu. 

Ivan Minić: Da otvore više stranica. 

Aleksandar Petković: Da, ali ulaskom sad u neke detaljne analize, tačno primetiš nekakve različite paterne. Recimo, imali smo ovu situaciju da na naslovnoj stranici muškarci i žene različito konzumiraju. Muškarci dolaze, recimo, češće, ostaju kraće, dok žene dođu ređe, ali ostanu mnogo duže. I onda, kad vidiš takve stvari, to ti je negde onako i signal kakvog sadržaja bi trebalo da kreiraš više i, naravno, u zavisnosti od toga šta ti je krajnji cilj. A krajnji cilj zaista jeste da imaš korisnika kome si ti destinacija za news, koji dolazi tu i kad se nešto desi i kada ima slobodno vreme da proveri vest. Jednostavno smo vodili računa o velikom broju različitih tih metrika. 

Ivan Minić: Kako? Znači, dok vi to radite, paralelno se dešava to da, kažemo, sa društvenih mreža beskonačna količina trafika dolazi na sve moguće njuz portale. Dešava se neka vrsta borbe za pažnju sa naslovima i klikbejtom i svim ostalim stvarima. To je tema za sebe o kojoj možemo pričati pet sati, ali na koji način pokušavaš da se boriš sa tim, a da ne budeš deo problema? 

Aleksandar Petković: Vidi ovako, mislim, postoje brojne studije koje baš pokazuju ovo što si ti rekao, da se velika količina tog digital time spenda dešava na društvenim mrežama i da zapravo ne znaš da li su ti društvene mreže saveznik ili protivnik. S jedne strane, voleo bi da imaš tu pažnju kao što postoji na društvenim mrežama, s druge strane, oni su tu kao platforma koja postoji, koja ti de facto donosi na dnevnom nivou jednu određenu količinu saobraćaja. Cilj je bio negde da saobraćaj, recimo konkretno sa društvenih mreža, bude što organski, ako mogu to da kažem na taj način. To sad ima veze i sa social media managementom i koliko često objavljuješ. Mediji često po više desetina objava dnevno imaju na svojim stranicama, što iz ugla Facebook algoritma i načina kako funkcioniše to sve. Nekako, sama platforma Facebook ti smanjuje rič jer previše često objavljuješ. S druge strane, ako smanjiš, vidiš da nisi puno toga dobio, zapravo si izgubio. Onda si gledao da nađeš negde taj fini balans da, između ostalog, i pokriješ to što je najvažnije od tema, da pogodiš nekako i taj tajming, ali da jednostavno imaš relevantne sadržaje na društvenim mrežama koje će ljude dovesti i učiniti ih da oni provedu više vremena kod tebe. I dan danas je slično. Mislim, nije se puno promenilo. Možda su se platforme promenile pa su, ono, kao migrirale više ka TikToku. Facebook nije više toliko popularan u većem delu populacije kao što je bio ranije. Čak su se negde i profilisale demografski ko šta otprilike koristi, ali svaka platforma ima na neki način neke svoje pravilnosti. I onda gledaš da od svega toga iskoristiš ono što je najbolje, da jednostavno sa što manjim ulaganjima ostvariš što veći broj poseta, kao deo standardne ne samo u medijima već i u komercijalnim biznisima. Imaš owned media, imaš paid media. I dosta na mesečnom nivou tog saobraćaja koji dolazi, recimo, i sa plaćenih Google kampanja i sa Facebook kampanja, imaš neku vrstu te investicije u to neko pametno targetiranje i kako da dođeš do tih ljudi tako što ćeš taj klik da platiš kroz ove platforme koje sam pomenuo. Ali u suštini cilj je da što više organskih ljudi, ljudi organski dođe na tvoj sajt, bilo da koriste mreže, a da u nekoj krajnjoj liniji ih motivišeš da ono kao sutra dođe na tu destinaciju. Često se negde dešava da mnogi korisnici i ne znaju na šta su kliknuli, oni su videli nekakvu sliku, nekakav caption, to ih je privuklo, nisu videli sajt na koji idu, nego jednostavno ih je privukla vest, sam način na koji je to predstavljeno. Tako da, na taj način gradiš sebi kao mesto, destinaciju, gde će neko sutra organski da dođe bez da recimo mora da ide na Facebook. Ali se generalno navike ljudi dosta teško menjaju. Neko ko dolazi uvek na isti način, on će i dalje ono kroz društvene mreže da dolazi. Ima više tih modaliteta. 

Ivan Minić: A u tržišnoj utakmici za, da kažem, pažnje oglašivača, kako se boriš kada metrika kaže da neko ima više toga nečega, što svi kažu da je najvažnije, a zove se posetilac, jedinstveni posetilac na mesečnom nivou ili kakogod. 

Aleksandar Petković: Da. Pa opet na neke različite načine. Trebaš da za početak na dnevnom nivou pratiš šta se dešava, da probaš da dođeš do nekakvih ćoškova interneta koji nisu u standardnom modu konzumacije medija, što kroz neke partnerske saradnje, što možda kroz neke razmene saobraćaja sa partnerskim drugim sajtovima. Jednostavno, metrika koja je kod nas postoji dosta puno i zapravo je to negde način kako se sve sortira. U Hrvatskoj je recimo malo drugačije da ti kad dođeš recimo na sajt onog kog homeri možeš da biraš po kojoj metrici hoćeš da gledaš. Kod nas je ono defaultno postavljeno jer su se tako dogovorili mediji dosta davno da je u suštini taj broj korisnika name of the game. Ali ako uđeš malo dublju analizu ti zapravo vidiš kad ukrstiš metrike broja usera i broja recimo zadržavanja, minuta, sesija, vidiš u stvari ko ima veću, ko ima manju lojalnost, ko ima duže zadržavanje po korisniku i te stvari. Tako da sve su te negde stvari važne, ali zapravo krajnji taj neki cilj je da ti imaš što lojalniju publiku koja dolazi kod tebe jer si za njih destinacija za tu vrstu sadržaja. 

TARGETIRANJE PRAVE PUBLIKE

Ivan Minić: Ovo što isto negde tema o kojoj smo često pričali i u kojoj si ti pričali na našim konferencijama o Media Daysu nišu prethodnih godina jeste, ok, mi imamo neku publiku što se kaže đuture. To je neka cifra koja je ogromna i šta god. Međutim, ta publika ne odgovara idealno nikome. Odnosno, možda odgovara nekome koja je baš za najširi broj kupaca, ali suštinski za bilo šta sofisticiranije, to nije publika koju žali. Tu publiku su obično gađali kroz platforme kao što smo pričali, jer tamo možeš da kažeš daj mi osobe od 35 do 45 godina koje žive tu, interesuju se za ovaj set stvari ili su u prethodnih iks radili nešto. I odjednom svakim od tih koraka ti smanjuješ publiku sa 4 miliona na 2, pa na pola, pa na 100 hiljada, pa na 50 hiljada, pa na 10 hiljada onih koji ti trebaju. Retko se kod nas radi kampanje koje su toliko profilisane da gađaju tako mali broj ljudi kroz platforme, ali jeste negde opet da nije poenta samo se boriti masovnošću, nego i kvalitetom onoga što nudiš. E, kako ste vi tome pristupili? 

Aleksandar Petković: Zapravo tu treba pomoć tehnologije. Pomoć tehnologije u smislu gde postoje platforme koje ti daju mogućnost da ti svoju publiku bolje profilišeš. I da saznaš za konkretnog korisnika, bez obzira da li je on ulogovan ili nije na tvoj sajt, koje su teme to koje ga zanimaju. I da ti jednostavno imaš mogućnost da praviš segmente korisnika. S jedne strane to mogu da budu komercijalno orijentisani segmenti, s druge strane mogu da budu urednički orijentisani segmenti. I da se sa različitom pažnjom posvetiš jednim ili drugima. Daću ti jedan primer. Da recimo, ako ti imaš sada objavu na neku određenu temu, evo sad, ne znam ja, pa da mi ništa napamet, recimo nekretnine, komercijalna tema, gde pišeš recimo, ne znam ja, kako odabrati dobru agenciju koja radi u nekretninama. Ljudi koji su na toj stranici, bez obzira na način kako su došli na nju, da li kroz naslovnu, da li kroz plaćeni klik, da li kroz organski klik sa društvenih mreža, da ti jednostavno tog korisnika možeš da smestiš u određeni segment na osnovu njegovog ili njenog ponašanja na toj stranici. Koliko je dugo bio? Da li je skrolao preko 75%? Da li je kliknuo na neki link iz tog teksta? To su aktivnosti koje u web brauzeru korisnici rade, ali ukoliko ti nemaš tehnološku platformu koja će ti dati mogućnost da kreiraš takve vrste segmenta, jednostavno nemaš ni mogućnost sa druge strane da učiniš nešto što je malo drugačije i da jednostavno to kao segment možda ponudiš nekom iz real estate-a. Ok. Tako da, tehnološka platforma je jako važna, ali ne samo to, već negde i to iskustvo u digitalnom marketingu gde ćeš ti moći po različitim industrijama da mapiraš različite vrste tih segmenta koji će u stvari biti nekome interesantni od oglašivača. Tad u stvari ti dobijaš to da kažeš: “Ej, nudimo sada nekakav performans.” To nije ovo shotgun, pa svi koji vide, već jednostavno da možeš te segmente da kreiraš i kasnije ponovo da ih adresiraš, da imaš mogućnost da radiš remarketing, da imaš mogućnost da im prikažeš nešto što je relevantno, kontekstualno sa onim što su gledali i da jednostavno iskoristiš već tu veliku količinu korisnika na dnevnom nivou, da ih na nekakav smislen način ubacuješ u nekakve sales funnele po nekakvim pravilnostima. To je ono što pravi razliku i to je ono što i dan danas, makar na našem tržištu pa čak i u ovim nekim tržištima u okruženju, se jednostavno i dalje ne razmišlja na taj način. 

Ivan Minić: Ali to je ono što ti u suštini omogućava da tog korisnika po komadu prodaš za značajno više nego što bi… 

Aleksandar Petković: Misliš njegovu pažnju. 

Ivan Minić: Tako je. 

Aleksandar Petković: Da, da. Zapravo to ti daje mogućnost da ti taj CPM, kao što smo malo pre pričali, kažeš: “Eto, nije CPM koji je u proseku na nivou svih korisnika, to je CPM koji interesuje ovo što ti prodaješ, koji je pokazao svojim ponašanjem na sajtu.” Nije deklarativno možda rekao, ali pomenuo sam dužinu zadržavanja, tipove članaka, ako klikće iz tih povezanih vesti na slične stvari, očito ga interesuje ta tema. To je neko koga to definitivno interesuje. Od helta do energije, bukvalno svaka industrija i sami članci su takvi. Mislim, mi u medijskoj grupi na dnevnom nivou proizvedemo blizu hiljadu članaka, ja mislim. I tu ima sad dosta različitih tema od lifestyle-a, sporta, politike i naravno nisu svi komercijalno orijentisani, ali opet među njima možeš određene patrne da prepoznaš i da doneseš određene zaključke. Ne samo na osnovu toga šta čitaju, već možda i na osnovu uređaja koje koriste. Ako neko koristi iPhone 16, što možeš da vidiš, već ti je negde u startu jasno da je to neko ko je veće kupovne moći i ko može da interesuje određena grupa proizvoda ili usluga za oglašivače. Tako da malo treba biti i proaktivniji i ka agencijama i ka klijentima i nuditi im neku takvu, malo pres je dobro nazvao, pametan način za oglašavanje i za targetiranje.  

Ivan Minić: Kad se setim pre jedno, ne znam, 16-17 godina, prvi put da je neko uzeo i napravio nešto malo kreativnije, kampanja za energetsko piće koja se prikazivala mlađima od 27-28 pa do 18, posle ponoći. Posle ponoći. Samo posle ponoći. Znači od, ne znam, ponoći do 7 ujutru. 

Aleksandar Petković: Da. 

Ivan Minić: Jer što bi neko gledao energetsko piće u 9 ujutru? Nema smisla. 

Aleksandar Petković: Doduše, ono kad gledaš na tu liniju kako ide poseta preko dana, to je pattern koji je iz dana u dan maltene isti, sa malim nekim varijacijama. Taj period koji je od 11 uveče do 6-7 ujutru je ovako baš jedan down the hill. Ali je tu ciljna grupa. 

Ivan Minić: Za specifičnu stvar. Idealna ciljna grupa. 

Aleksandar Petković: Puno tih nekih pametnih načina, kontekstualnih, postoji koje, ono kažem, i po uređajima, i po navikama, i po vremenu kad pristupaju. Ako se neko bavi time, može da dođe do određenih uvida i da to na jedan lep način ponudi nekom iz paketa kome to može da bude interesantno. 

NOVE POBEDE

Ivan Minić: Na čemu sad radiš najviše? 

Aleksandar Petković: E, ok. To je dobro pitanje. Ja sam trenutno na funkciji head of marketinga u VMG Product and Services. To je deo kompanije koji u suštini ovo što smo svih ovih prethodnih godina učili na sebi i radili sada ima mogućnost da ponudi komercijalno svima kojima to na neki način treba. E, sam pomenuo ranije, kao ključni deo tog našeg sistema imamo naš proprietar i CMS na kome se vrte svi naši sajtovi i oko njega čitav skup različitih, ajde to da nazovemo, servisa, advanced servisa od naprednog setovanja Google analitike preko tehnološkog SEO-a do dubinskih nekakvih analiza, rađenja audita, koje u suštini redakcije ne samo u Srbiji nego i šire, zapravo možda nemaju interne timove koji se time bave, a na ovaj način zapravo to mogu da dobiju kao jednu vrstu usluge. Tako da VMG, kao lider u transformaciji digitalnih medija, sad zaista na neki način ima taj produkt portfolio koji može da bude interesantan većem broju medija. Ne samo, ajde kažem, medija, to su servisi koji su digital marketing servisi u osnovi. Digital business. Svakom treba dobro setovana Google analitika. Tako, to mogu da budu i brojni oglašivači, način na koji oni mere performanse. 

Ivan Minić: Sad imamo jedan ceo deo priče kojeg se nismo dotakli, a koji je paralelni stream prethodnih nekoliko godina, malo više od nekoliko, a to je da si ti već duže vreme na Fakultetu za medije i komunikacije. 

Aleksandar Petković: Tako je. 

Ivan Minić: I šta tamo radiš? 

Aleksandar Petković: Da, zapravo tamo sam od 2018. godine, još sam u IAV, čini mi se, bio, kada na preporuku našeg dobrog prijatelja Lazara Đamića, ljudi sa fakulteta, konkretno koleginica Nataša Krstić, koja je u tom trenutku vodila departman za digitalni marketing, me poziva da pričamo o tome da li bih ja mobilni marketing kao temu mogao da predajem na fakultetu. Sam departman za digitalni marketing traje četiri godine osnovne studije. Ja to prihvatam, pravim kurikulum koji je na nivou jednog semestra, znači nekih desetak, dvanaest predavanja sa različitim temama i pokušavamo to prve godine. Reakcije studenata su bile zaista sjajne, tako da i dan-danas mobilni marketing kao predmet postoji, naravno u svojoj nekoj ažuriranoj formi, odnosno na 2018. godinu i onome što je tehnologija donela. Već naredne godine dobijam još jedan upit gde rađa se potreba da se studentima kreira predmet koji bi se zvao Uvod u e-commerce i digitalno poslovanje. Tako da to je po istom principu drugi predmet koji trenutno držim. Već ima tome šest godina. To su dva predmeta, jedan je na trećoj, jedan je na četvrtoj godini, završne godine fakulteta, kada studenti završnih godina dobijaju i taj neki dublji uvid u sve to. Tako da to je jedno zaista lepo iskustvo. Ja volim da radim sa mlađim ljudima i kroz svoju karijeru puno puta sam bio i predavač na različitim konferencijama. Jednostavno volim da delim znanje. 

Ivan Minić: A i voliš da se družiš sa studentima. Ti si se najduže družio sa studentima od svih ljudi. 

Aleksandar Petković: To mi je ono iz prve epizode. Naročito iz prve epizode, ali i posle si se družio sa studentima. Tako je. Tako da FMK je zaista jedno lepo iskustvo i puno nekakvih talentovanih ljudi odatle izađe kao svršeni studenti, što je s jedne strane dobro i za scouting. Mogu slobodno tako da kažem. Sa druge strane, opet to su ljudi koji će sutra gurati ovu industriju dalje i biti na pozicijama o kojima smo mi pričali. 

Ivan Minić: Da. Ja sam predavao nekoliko godina i bilo je stvarno lepo. Bio sam s jedne strane i iznenađen da klinci koji dođu na neku treću godinu neke stvari ne znaju, ali sa druge strane da neke stvari koje su im vrlo životne i aktuelne znaju jako dobro. I mogu slobodno da kažem da manje-više svi koji su prošli pored mene su bili već vrlo sposobni, samostalni ljudi koji su apsolutno mogli da imaju mesto tada u bilo kojoj agenciji. Mnogi od njih su i počeli da rade tokom studija, a svi su vrlo brzo i lako našli posao nakon studija i nije im trebalo previše preporuka, mogli su čak i sami da se postaraju za to, što mislim da je posebno lepo i posebno važno u celoj toj priči.

Aleksandar Petković: Sad moram da napravim kratku digresiju, pošto sam tamo od 2018. godine, nekako primećujem promenu u ponašanju studenata kroz ove godine. Nekako mi se čini da su u ove poslednje godine studenti malo drugačiji od onih koji su bili tada. Jednostavno, pojavom ChatGPT-a i drugih alata koji olakšavaju posao, istraživanja i čak rad na domaćim zadacima, esejima, pisanjima i svemu ostalom, nekako su oni koji ranije nisu mogli da koriste takve alate malo više pažnje i energije posvećivali tome. Danas su studenti drugačiji u tom smislu da neke stvari očekuju da su već tu, da je lakše doći do njih, da im treba manje napora za neke stvari. Jednostavno, ali to je nešto što treba imati u vidu kao novu normalnost. Sa druge strane, sve dok to koriste kao neku vrstu inspiracije, dodatnog istraživanja, to jeste u redu, ali bilo je slučajeva gde ljudi pošalju rad generisan u ChatGPT-u jedan na jedan, kroz uslove sa kojima se saglase pre nego što polažu ispit. Takve stvari kod mene ne prolaze i niko nije reagovao do sad tako što se ljutio kad je bio uhvaćen da pošalje ceo ChatGPT rad. Ali hoću da kažem, pitanje je šta će biti sa ovim generacijama koje dolaze iza. Uvek ima tih nekih par briljantnih ljudi koji i tokom studija rade, ali uvek ima i onih koji su tu došli da bi imali nekakav papir, da imaju diplomu završenu, pa počinju da grade svoj put. Jednostavno, to je kao privatni fakultet. S jedne strane, plaćaš školarinu i interesuje te da što više izvučeš odatle. Sa druge strane, neki su i dalje tu došli da bi dobili diplomu i krenuli od toga. 

Ivan Minić: Petkoviću, bila je ovo zanimljiva vožnja. Jeste. Hvala ti što si podelio sve ovo i što si me podsetio na neke stvari kroz koje smo prošli zajedno. Bilo ih je još mnogo. Većina su bile lepe i većina su, čini mi se, oplemenile i moj i tvoj život, ali i živote mnogih drugih ljudi koji su u to sve bili uključeni. Nekako mi se čini da možda će neko mlađi reći da smo budale, s čim ne mogu da se ne složim, ali da smo pravili stvari zato što je trebalo neko da ih napravi i da nije bilo bitno ništa drugo, samo da nađemo način kako to može da se desi. Nismo pričali o tome kako smo pravili Mobile Growth meetupe pre 7, 8, 9, 10 godina, kako smo pokušavali da nekim zajednicama developera ovde dovučemo neke nove, interesantne stvari. To je bio samo jedan od primera koje smo radili, ali suština je da smo bili one mazge koje imaju potrebu da vuku napred neko tržište i obično ti ljudi budu topovsko meso u tom procesu. Ali ne mogu da kažem da se kajem. 

Aleksandar Petković: Čini mi se da i dalje to radimo.

Ivan Minić: Da ne pričamo, za budalu uvek ima posla. 

Aleksandar Petković: Tako misliš? 

Ivan Minić: Tako mislim. 

Aleksandar Petković: Dobro, imamo taj neki entuzijazam, dajemo više od 100% sebe i uvek se trudimo da stvarno napravimo nešto što je bolje nego što je bilo sve ovo do sada. Tako nekako. Hvala ti što si me pozvao. Bilo mi je jako prijatno. Počastvovan sam što sam bio u dve epizode. To znači da do šeste stote epizode neću… 

Aleksandar Petković: Videćemo. Videćemo šta će se zanimljivo dešavati u narednom periodu. Mislim, jedina osoba koja je zagarantovana da će uvek imati svoj prostor ovde je Srđan, zato što je sa njim nemoguće doći do bilo kakvog zaključka. Ali te epifanije koje on doživljava uživo u emisiji su ljudima izuzetno dragocene. Dosta ljudi mi piše, koji uopšte ne gledaju MotoGP i Formulu, “zovite ponovo onog Srđana”. Tako da to je jedino što garantujem da će uvek biti neka vrsta reality-checka za mene. 

Aleksandar Petković: Da, da. Milestone. 

Ivan Minić: Ali da, lepo je bilo proći ovih 300 i drago mi je da mi je ostalo ljudi sa onog inicijalnog spiska koje mogu i sada da pozovem pa da ispričamo nešto ovako i da pričamo te dinosauruske priče, pošto sve ovo ostalo… 

Aleksandar Petković: A valjda će neko ovo da sluša. 

Ivan Minić: Pa, nadam se da hoće. Čini mi se da postoji dovoljno ljudi koje zanima kako smo došli do onoga što imamo danas u različitim domenima, u različitim industrijama, jer na neki način mislim da ta vrsta učenja i ta vrsta iskustva ti daje mogućnost da možda ne predvidiš bolje budućnost, ali da se pripremiš bolje na budućnost, recimo tako. 

Aleksandar Petković: Slažem se s tobom i hvala ti što je prvi podcast kod tebe baš bio. 

Ivan Minić: Ajde, neće biti poslednji, siguran sam. Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Eto, sad možda malo bolje razumete kako bi trebalo da funkcionišu mediji danas i kako se neki mediji trude da malo tržišnije funkcionišu i malo, na neki način, kvalitetnije se bore za vašu pažnju, a onda i za neku vrstu održivosti, neku vrstu prihoda. To bi bilo to od nas dvojice za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne. Hvala što pratite kanal.