Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Aleksandar Petković. Čovek koga sam upoznao pre više od 15 godina, a nekako su nam se i pre toga krugovi prijatelja preklapali i ukrštali. U tih 15 godina radili smo neke beskrajno važne i zanimljive stvari na ovom tržištu, radili neke nezaboravne događaje, organizovali svašta nešto što se dešavalo. Vrlo često smo radili stvari koje su bile ispred svog vremena, ali koje su onda činile da neki sjajni ljudi dobiju inspiraciju i urade nakon toga nešto dobro. Danas će biti prva epizoda koja se zapravo bavi njegovim životnim putem do tog trenutka. Jedan momak koji nije bio baš preterano dobar student, ali je bio izuzetno uporan student, može da toliko nekih najrazličitijih, najneobičnijih stvari uklopi u svoj život do 28. godina. Uživajte. 

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa dobro, nije mi šest godina trebalo da dođeš u konačno podcast. Dobro mi došao. 

Aleksandar Petković: Bolje te našao, nije valjda toliko. 

Ivan Minić: Pa šest godina. Po planu ti ćeš da ideš nakon 300. epizode, a pošto smo imali onaj period Covida i svega kad su išli oni specijali koji se ne broje u redovne epizode, to je punih šest godina i malo zvuči zastrašujuće ovako. 

Aleksandar Petković: Zvuči i spartanski. 

Ivan Minić: Pa dobro. 

Aleksandar Petković: 300.

Ivan Minić: Niko me nikad nije optužio da sam normalan, tako da je sve ok. Šest godina podcasta, a jedno 17-18, kako se mi znamo. A ja znam za tebe i pre nego što te znam, jer imamo dosta zajedničkih prijatelja. Ti si pravi primerak koji treba da bude u ovoj stolici, zato što ti si taj čovek što je prvo uradio previše različitih stvari kroz vreme, nekad paralelno više odjednom, ali dosta nelogičnih i neobičnih. Ali si jedan od onih ljudi koji su se uvek cimali i uvek imali neku inicijativu i mnogo puta smo i zajedno radili neke stvari koje su bile ispred svog vremena. Mislim da su bile jako važne, možda malom broju ljudi, ali malom broju sjajnih ljudi pa se to nekako kompenzuje jedno sa drugim. I onda mi je mnogo važno prvo da ispričamo tu genezu bolesti, a onda i da ispričamo neke od tih stvari koje smo radili, da ljudi shvate da nije sve počelo pre dve godine i pre godinu dana, nego, intern, evo, 30 godina cirka što se kaže. Još jednom, dobro mi je došao i ajde da krenemo na isti način na koji krećem uvek sa mančmelo pitanjima. Šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Aleksandar Petković: Ja sam tu sve štimao sa nekih 6-7 godina prvi put. Hteo sam da budem elektroničar. Smešno. 

Ivan Minić: Dobro. Kako? Zašto? 

Aleksandar Petković: Imali smo, moji roditelji su inženjeri, jedan i drugi, elektro, po struci. I onda su se negde takvim ljudima i družili. Imali smo jednog prijatelja koji je živeo relativno blizu nas, koji je bio pravi onaj elektroničar, majstor koji popravlja televizor. I kada sam otišao prvi put kod njega, video sve te diode, tranzistore, štampana kola, lemilicu, kalaj, žicu koja miriše. Bio sam opčinjen i nekako video sam u suštini, tad sam prvi put video da tehnologija na neki način može da bude nešto čime bih ja voleo da se bavim. Ali kada imaš mozak šestogodišnjaka, to se završava tako što želiš da budeš elektroničar i odmah nakon tog susreta pitaš roditelje, jel bi mogao ovaj čovek da mi bude drugi tata? 

Ivan Minić: Baš sam dosta razmišljao o tome kako obično kada formiramo te prve slike šta hoćemo da budemo, mi zapravo se ne bavimo time šta hoćemo da budemo, nego ko hoćemo da budemo. Mi hoćemo da budemo kao taj neki čovek, pa šta god on bio, i da imamo pantalone kao što ima on i da imamo cipele kao što ima on i onda je to nekako uvek jedna od onih stvari koje zapamtiš. A posebno što, ako te nešto vrati u neko vreme i na neko mesto, to su mirisi koje osetiš. 

Aleksandar Petković: Tako je. 

Ivan Minić: A sad si ispričao par nekih momenata. Kalaj žica i sve ono što je suštinski, znaš, meni matori kad sam bio klinac pravio je redovno kupovao Uradi sam i još neki magazin i onda je pravio neke od tih stvari. Ali je najzanimljivije bilo što je pravio neke instrumente sa kojima je nešto merio. Znači, u drvenoj kutiji, diodice, pa onda ti nešto ispovezuješ i onda ti ona kaže da li ima ili nema za proveravanje. Ovo je struje ili čega već. Uglavnom, bilo je beskrajno zanimljivo jer nešto se desi i ti pritisneš i upale se. 

Aleksandar Petković: Kako ne, neke sijalice se pale, zelene, crvene, LED diode, sva ta nekako mističnost, puno nekih uređaja koji su na popravci, koji tu stoje. I tako je ono, prvi put vidiš štampano kolo, šta je u televizoru. Što je bila, je kažemo neka 86. tehnologija na tom nivou, e i niš televizori. 

Ivan Minić: Ne, baš, ovo je skoro me oduševilo, ništa me nije oduševilo tako jako dugo. Ja se sećam u nekom trenutku kad sam pročitao, mislim čak da je bilo u novinama članak o kompaniji u Japanu koja je konačno napravila plavu diodu. Ali, znaš, to je onaj period gde ti imaš pola stupca u novini i nema tu nikakvih informacija i to je za generalnu populaciju pisano, nema tu ništa što je meni interesantno, ja sam našao dokumentarac. I kako je to trajalo i koliko je to trajalo i naravno vratio se ono vreme kao, da, da, ja se sećam, moj monitor je imao diode i one su bile, ono, od zelene plastike i od crvene plastike je bila ona kapica. I zato su svetlile te boje. Tek tamo negde početak 90-ih žuta, ali dolazi i ona providna koja svetli nekom bojom. Kao, to je meni bilo ludilo potpuno, jer kao pre toga, znaš, mislim, možeš ti da se igraš i s ovim, bude ti zabavno, ali prilično je limitirano. I onda, kao kad vidiš, naravno da je trebala plava da bi mogao da spojiš RGB i da bi mogao da praviš sve što ti treba. A šta je još bilo u tvom okruženju kad si bio klinac? 

Aleksandar Petković: Pa vidi ovako, mislim, taj neki period do osnovne škole, ajde da vežemo to za to vreme. U suštini, ono, kad si mali, ja sam rodom iz Kruševca, tamo sam i živeo, ili tako, nisi ti tu imao puno nekakvih opcija. Ili si mogao sa drugarima da pikaš fudbal u ulici, ili si morao da nađeš neku drugu zabavu. TV, mediji, u tom trenutku, daleko različiti od onoga što je danas. Bio si nekako više usmeren na druge ljude, na tvoje drugare, na prijatelje, na okruženje. I u suštini, ono što i sva deca rade, ono, počneš prvo, treniraš neki sport, najčešće je to fudbal. I, ono, posle manje od godinu dana shvatiš da, ok, nisi super talentovan i da to možda nije za tebe. Ali, recimo, odbojka je bila nešto što u tom periodu je meni bilo važno, iz razloga što smo imali jako dobru školsku sekciju i odbojkaški klub unutar škole. Sjajne neke ljude koji su nam, kao nastavnici fizičkog, nas okupili oko toga, čitava liga. Tako, detinjstvo, taj neki period sam se bavio malo i time. Međutim, ono što je drugo, a možda je zapravo trebalo prvo reći, jeste to što sam imao tu veliku sreću da je moja majka u to vreme radila kao nastavnik informatike u srednjoj ekonomskoj školi. Kad predaješ informatiku ’86, ’87, ’88, to bude zabavno. Ona je počela da radi odmah posle fakulteta, znači sa nepunih 24-25 godina. Ja sam često s njom išao u školu, nije imao ko da me čuva u jednom periodu, ili kako su bile te smene. I onda sam zapravo na blok-nastavi iz informatike bio prisutan u nekoj zadnjoj klupi, Pecom 32 koji je samo moj, mogu da radim sa njim šta hoću, i već tad, pošto je to bio deo nastavnog programa, oni su tad učili Fortran, Basic, već sam počeo da kodiram tad, ono, proste neke stvari, vežbe škole, sabiranje, oduzimanje, naravno, ali, recimo, meni je to bilo jako zanimljivo jer imaš računar koji je tamo i koji ti je dostupan da radiš sa njim, dok, ono, srednjoškolci su, već kao i uvek, srednjoškolci nisu baš bili super prisutni na nastavi. Ali meni je tih dva sata, tri sata, koliko je trajalo, bilo kao da sam sam u nekom svom svetu i dosta tad su me računari povukli. S druge strane, uvek smo imali računar kući, od tog Pecom 32 uspeli smo jedan primerak, naravno, iz kabineta da dopremimo i do kuće, ubrzo posle toga ZX Spectrum, Komodor 128D sa disketnom jedinicom i nakon toga 386, 486, prvi Pentium. Zapravo, mi smo u tom okruženju, za koje si me pitao, bili jedni od retkih koji su imali računar. I nama je uvek bila puna kuća drugara iz kraja. Šta su radili klinci? I tad su postojale igrice, jel tako, neke bazične, doduše, ali znalo se, kod nas se dolazi da se igraju igrice. Naravno, niko nije bio super srećan oko toga i često je morala da radi metla jer smo previše dugo sedeli, ali već u tom trenutku to neko okruženje oko mene su bili neki ljudi koje je to zanimalo. Kao i svi klinci, iz gaminga, iz toga nečeg što je njima, ajde kažemo, u tom trenutku opipljivo, išli su u neke druge IT vode. To je tad bilo dosta daleko. Formalno obrazovanje faktički nije postojalo na neki način, mislim, još uvek, ali je negde meni otvorilo put i pokazalo neko svetlo. Nešto iz onog elektroničara, već sam se brzo prebacio da želim nešto da radim sa računarima u životu. Od te majke, koja mi je bila na neki način rol model, jer zapravo ona zna o tome puno za to vreme, nešto što smo mi tek kroz srednju školu prvi put imali informatiku, kad smo bili te godine. 

RANI DANI RAČUNARA

Ivan Minić: Ono što mi je uvek zanimljivo za ljude koji su se u tom periodu bavili na bilo koji način računarima, jeste zapravo kako ste i odakle učili. Pa i kako si ti učio, ali i kako je tvoja majka učila u celom tom procesu. 

Aleksandar Petković: Bili su udžbenici, sećam se, dosta tanki, ali sećam se i onih folija sa projektorom koji su tad, znači ona je bukvalno morala da piše. 

Ivan Minić: DI projektori. 

Aleksandar Petković: Da, da, da, na zidu menjaš folije, slajdove, odatle se učilo. A postavili su neki udžbenici, neka literatura koja je kroz ministarstvo došla, verovatno u tom trenutku relativno skoro se to pojavilo kao predmet u školama. Kasnije se tu učio Word, došli su prvi office paketi i sve ostalo, ali zapravo u tom nekom početnom nivou tačno se sećam, to su bili, ono, Fortran, Basic, programski jezici, koji su već tad, na neki način, malo je možda neprirodno, da, u ekonomskoj školi, gde je neko, znači tako, to je ekonomski tehničar, čini mi se, taj neki smer, imaju informatiku gde uče neko kodiranje i programiranje. Ok, bilo je u gimnaziji, naravno, ali već u to vreme se to negde iskristalisalo kao nešto što ostaje u programu za duži vremenski period. 

Ivan Minić: Ja se sećam, recimo, tih nekih, ono, prvih fotokopiranih knjiga na srpsko-hrvatskom, sa nekim primerima i sve ostalo, ali meni, recimo, na samom tom početku ozbiljan frust bio to što ti si naučio nešto i ti sad možeš da objasniš to na nivou škole, šta je promenljiva, koje su petlje, kako, šta možeš, znači sve je to super, ali ti ne možeš da napraviš ništa od toga što je tebi interesantno. Znači, taj skok koji treba da se desi, da ti dođeš do toga da možeš da napraviš bilo šta što je zanimljivo, je nekako bio, čini mi se, tad nije bio baš preterano prisutan, što znači da, u literaturi, što znači da su deca učila to da bi imala za ocenu, ali nisu se pronalazila u dovoljnoj meri u svemu tome. 

Aleksandar Petković: Posebno, izvini što ti prekidam, retko ko je imao u kući računar, znači ti si imao tu priliku kad si u školi da se time baviš i to je to. 

Ivan Minić: Pa mislim, vidi, ja se sećam moje srednje škole što je 15 godina kasnije u odnosu na taj trenutak i programiranje na papiru. 

Aleksandar Petković: Ne, imam i ja o tome jedno.

Ivan Minić: To je prosto nešto što se dešavalo, ali bukvalno prvi trenutak kad je meni programiranje zapravo postalo interesantno, i to Basic konkretno, je pravljenje tekstualnih avantura. Zato što za njih ne treba ništa, treba samo dobro napisana priča. To je kao one knjige sa milion krajeva. Da. E, tako isto je ovo. Samo treba da imaš dobro napisanu priču i da si popisao sad ko je baca na koju liniju. Isto kao i ko je baca na koju stranicu. I kao to mi je bilo, pa posle je došla i grafika, posle je došao i Visual Basic, da si mogao da napraviš nešto što ima dugmiće, polja i sve. 

Aleksandar Petković: Da, ali ja se sećam perioda kada smo naručivali te knjige preko interneta, preko Amazona, te neke malo stručnije knjige koje su dolazile, onako debele knjige. 

Ivan Minić: Ja nisam, ja sam to dobijao preko drugih ljudi koji su to radili. Ono, svi svoje izvore. A šta si ti radio, kako si ti pristupao? 

Aleksandar Petković: Pa vidi, zapravo tu sam stao s programiranjem. Kako rasteš, nekako te stvari možda postaju dosadne, pogotovo kad nemaš ti obrazovanje. Ja sam i dalje bio daleko od toga kad kreće da se uči bilo šta što je vezano za informatiku. Nismo to imali u osnovnoj školi, tek negde u srednjoj. Tako da okreneš se u onom delu ka igricama, je l’ tako? I onda zapravo smo iz godine u godinu poboljšavali računar kod kuće da bi mogao da obsluži nove igrice koje izlaze. Sad majka imala dosta razumevanja, jer ok, iz te industrije na neki način, ali nije joj baš bilo svejedno. Kao što ni danas roditeljima nije svejedno za decu koja previše gledaju telefone, igraju igrice i šta već. Jednostavno, imao sam neki limit i to je bilo ono, tipa sat vremena dnevno, dva sata maks, kad sam mogao da se time bavim na taj način kao što sam želeo. Odnosno, da sedneš i da igraš igrice i ne radiš ništa drugo. Uspela je nekako da postavi granice vrlo jasno i ja sam to poštovao. I zapravo nije bilo nekog tu daljeg napretka dok se nije pojavila neka prva informatika koju smo mi imali tek u srednjoj školi. 

DETINJSTVO U IZVIĐAČIMA

Ivan Minić: A šta si ostalo radio? Trebao popuniti taj dan? 

Aleksandar Petković: Pa vidi ovako. Većinu vremena sa drugarima u kraju, jednostavno znalo se kad ideš napolje, kad se vraćaš napolje, nisi mogao da se javiš, nisu bili telefoni. I discovery faza jednog užeg pa šireg okruženja, problemi koje deca prave obično kada su u tom periodu i smišljaju razne zvrčke u svom komšiluku. Jednostavno, pamtim to detinjstvo kao jako srećno jer sam dosta vremena provodio napolju sa ljudima, družeći se, igrajući se svega što nam je palo na pamet. Išli smo po gradilištima nekih zgrada koje su se pravile u tom trenutku blizu nas i sad ono kad nema tih čuvara. Čak smo i tamo znali da se provlačimo i da gledamo šta ima, ali puno tog nekog vremena provedenog napolju koje kasnije, kako odrastaš, nekako se smanjuje i okrećeš se nekim drugim interesovanjima, ali ne toliko da možeš da ispuniš taj dan, da si ceo dan napolju. Onda se pojavila jedna zanimljivija stvar. To je bio neki sedmi razred. Sreda je, tako da kažem. Ja sam i rodbinskim vezama dosta vezan za Zaječar koji mi je kao drugi grad. Dobar deo naše porodice tamo živi. I onda sam za zimski, za letnji raspust znao tamo da provedem po ceo raspust. Ali dobra stvar je bila to što je taj moj brat od strica bio u izviđačima. U izviđačima koje sam ja prvi put video tada u tom trenutku. To je bio sedmi razred, tačno se sećam. Mladi izviđači, skauti, kako se već zove. Gde sam nekako, kad si tamo na raspustu, jednostavno radio isto što rade i oni. Čak su me učlanili u svoj odred, iako to po statutu ne možeš ako ti nisi iz tog mesta. I onda to otvara jedan potpuno novi svet za mene. Opet, dosta vremena provedenog napolju, priroda, sve ono što negde nose te izviđačke aktivnosti i akcije i zapravo je to meni dalo jednu dodatnu širinu, da upoznam svet oko sebe, da upoznam ljude, da steknem neke nove veštine koje su u stvari nešto čime se izviđači bave. Pa je tu bilo raznih zanimljivih stvari, od toga da sam znao preko 25 čvorova različitih da vežem, gde sam znao signalizaciju zastavicama, čitava ona azbuka koja postoji, puno tih nekih takmičenja koja su bila brzo i sporo, brzo spuštanje i dizanje šatora, logorska vatra, koliko ćeš brzo da je upališ, baš puno tih nekih aktivnosti koje su bile dosta, dosta zanimljive deci u tom uzrastu. Jednostavno, u to vreme nisu postojale izviđačke uniforme, nego su se koristile vojne uniforme od onih vojnika koji nose male veličine, te kasnije su krenuli izviđači kao da šiju te neke svoje, ali to je bila ona SMB košulja i sad hiljadu tih nekih amblema koje ti možeš da kačiš – iz kog si grada, koji si odred, koje veštine imaš, koji čin imaš, imalo je pozicioniranje na uniformi. I tu negde dolazim do upoznavanja nekih prvih ljudi koji su mi bili prvi neki rol modeli. Mi kao osnovnoškolci, vodili su nas ljudi koji su bili u srednjoj školi, koji su bili načelnici odreda, recimo puni tih veština i zapravo dosta, dosta toga smo naučili od njih. Ta neka logorovanja na koja smo znali da budemo po mesec dana u šumi, spavaš u šatoru, nema mama, nema tata, nema telefona, nema ničega, ti si u šumi 20 dana. Tu jedeš, tu spavaš, tu stičeš nova, nova izviđačka veštarstva, kako su se zvala i dalje se zovu. I zapravo brojne neke stvari koje smo mi tu učili da bi mogao da dobiješ neki taj dalji napredak i sve to, su negde odredile kasnije neke stvari koje su me zanimale. Recimo, dosta je zanimljivo to što se u izviđačima uči Morzeova azbuka, doduše sa baterijskom lampom gde ti trebaš da preneseš poruku onom tamo sa druge strane i te neke stvari, učili smo kriptografiju u tom trenutku, čak ono, šifre neke, kao malo špijunski, kako ti sad šifrovanu poruku da razgonetneš ili da preneseš dalje. To je bilo dosta zanimljivo. Nisi imao takve sadržaje nigde oko sebe i onda imaš struktuiran način gde ti neko kao pokaže kako se to radi i sad ti trebaš onako mentorski da… 

Ivan Minić: Ali imaš podržavajuće okruženje gde su sva deca koje to takođe zanima. Znaš, ja se sećam, ja sam imao možda dva, tri neka kraća iskustva sa izviđačima i mi smo bili možda jedna od poslednjih generacija u Beogradu koja je u okviru škole imala iole organizovan pristup tome. Dakle, individualno mogao si ti možda da se dodatno angažuješ, ali mi smo kroz školu imali jedan, dva susreta, naučili smo neke osnovne stvari i to je bilo to. Suštinski, ono, od divljine videli smo Košutnjak i mislili smo da je to to, ništa dalje. Ali je bilo lepo i interesantno, ali nije mene to uopšte vezalo za tu priču, mene je vezalo to što je moj deda imao knjižicu koju sam ja, naravno, pošto sam volela da čitam, knjižicu o mladim izviđačima u kojoj su bili nacrtani svi vezovi, u kojima je bilo nacrtano kako, šta radiš, kako se orijentišeš u odnosu na različite stvari, šta možeš da koristiš. Onda, recimo, sećam se da je deda imao, ne mogu se setiti kako se zove, onu pečurku koja se osuši i koja se koristi prilikom paljenja kremenom i onaj metalni koji pravi varnice. Ne mogu da se setim. Ne mogu da se setim, ali taj miris je, naravno, neverovatan i ja sam ga terao svaki dan da mi pokazuje kako to radi, dok ja ne naučim. Pa smo onda probali i one varijante trljanja suvih grana, pa smo probali i lupu i sve ostalo. Jer je deda imao malu baštu koja je, u suštini, bila moja divljina jer nas dvojica odemo tamo, završimo šta treba i onda se X sati bavimo tako nekim stvarima i to je ono što je, u suštini…

Aleksandar Petković:  Znači, nisi imao priliku dosta sem te bašte da… 

Ivan Minić: Pa mislim, vidi, odlazak kod babe i dede na selo je bio odlazak u divljinu jer nije bilo struje. Nije bilo struje, nije bilo telefona, prvi telefon je bio kod komšija koje su na kilometar i po otprilike kroz šumu. Tako da jesam ja imao neki kontakt sa tim, ali ne strukturiran, nego, znaš, dođem ja pa se snalazim. Što kažu moji roditelji, vratiš se posle mesec dana kao divlje dete. Što jeste otprilike i bilo tako. Nije bilo društva. Ja sam imao društvo tako što na svakih pet dana vidim na pola sata komšijine unuke. Ali to je otprilike to. Jer oni dođu da donesu sir ili nešto tako. Ali te knjižice, ja ne znam da li takve stvari danas postoje, ali te knjižice u kojima je neko uzeo i nacrtao nešto i onda napisao nešto jednostavno, pitko da ja, kao, imam pet godina, ne razumem 95% napisanog. Pa šta ne razumem? Ja ću da pitam. Ali većina je tu jasna da je to bilo beskrajno zanimljivo. Pa je onda bila knjižica, ne znam, Najbolji strelac. Pa sam ja znao sa vazdušnom puškom šta i kako treba pre nego što sam prvi put video vazdušnu pušku u životu. Pa kao pokretne mete, ne znam, kako se procenjuje, šta se procenjuje. Nije baš da je to od pet godina nešto što ti treba u životu kasnije, ali je jako zanimljiv i pitak način na koji su te stvari komunicirane i ja mislim da takve stvari danas ne postoje. 

Aleksandar Petković: Možda po nekakvim ćoškovima interneta ili negde po nekim starim bibliotekama zavučene, ali da, upravo si ti zapravo nisi imao, ako nemaš živu reč, nisi baš imao odakle to sve da naučiš. Meni je posebno bio zanimljiv taj deo o izviđačima, oko kartografije i orijentacije, odatle je na neki način orijentiring posle postao popularan, gde smo mi znali sa vojnom busolom da se dosta dobro orijentišemo, da crtamo skice puteva, kroki određene površine, gde ti u razmeri to treba da crtaš sa busolom, da hvataš ugao, uglomerom, sve. Mislim, to su stvari koje smo radili na kraju osnovne škole, dosta onako nešto na šta ne možeš u svakodnevnom životu kao hobi da tek tako dođeš i opet, to je otvaralo neka nova, neka nova interesovanja, brojna ta takmičenja u tim orijentiring veštinama, gde ono prođeš dnevno po 45 km da bi došao od baze 1 do baze 7, a uz put imaš različite zadatke, takmičenje timova koji krenu svi u isto vreme i tako dalje. Tako da je jedno jako lepo, zaista, iskustvo koje mi se kasnije provuklo negde i jednim delom u srednjoj školi, konačno se formirao odred u Vršcu, gde sam postao član i imao svoj vod, svoju četu na tom nivou, išli smo po tim takmičenjima, pravili neke sjajne evente još tada na tom nivou, gde se skupi smotra izviđača, dođu iz cele Srbije. U Srbiji su izviđači bili, ja mislim, 1907. je pokret osnovan svetski, 1911. u Srbiji već to kreće, tako da je to neka tradicija, koliko ima tu preko 100, 100 i nešto, 115, 120. Međutim, danas ono i dalje negde postoje, ali ne znam koliko sad deca mogu uopšte da se poistovete sa tim. Zapravo je bilo jako korisno.

Ivan Minić: Mislim da je sad ono nezamislivo da roditelji ne znaju gde im je dete 15 minuta, a ne gde im je dete 3 nedelje. Mislim, bili 2 nedelje, šta se dešava, i smartić, satić, i na GPS-u da ga prate kao Wolt dostavljača i sve ostalo. 

Aleksandar Petković: Ali neću nikad, izvini što te prekidam, zaboraviti jedno iskustvo koje mi je tu bilo onako dosta fenomenalno. U sklopu tih veštarstava bilo je potrebno da jednu noć provedeš sam u šumi. Dovedu te na mesto X, kažu ovo je tvoje drvo, imaš radijus od 20 metara, ne smeš da ideš odatle, poneseš vreću i sve, i u suštini ne smeš da zaspiš jer tokom noći dolaze da te kontrolišu i ako zaspiš, kao, ukebali su te, i ako uspeš da izdržiš od 10 uveče do 6 ujutru, kad dođu po tebe, čekiraju ti da si uspešno to obavio. Ali sama činjenica da si ti, ono, kao sedmi razred i u šumi, gde je najbliži grad – drvo, mrak, leto, doduše lepo vreme, ali svi ti zvukovi u šumi, onako, dosta jedno fantastično iskustvo. 

Ivan Minić: Ko to nije doživeo, a mislim da mnogo ljudi to nije doživelo, kad odeš dovoljno daleko van velikog grada, da nema više svetlosnog zagađenja toliko, i ono izađeš u 10-11 uveče, ponoć, kad je leto, kad je već zašlo sunce i mrkliji mrak, količina zvezda koje možeš da vidiš, količina galaksija koje možeš da vidiš, i onda zapravo prvi put stvarno možeš da uradiš ono kao: “Video sam kako izgleda Orion, sad ću da ga nađem. Video sam kako izgleda Veliki medved, sad ću da ga nađem.” To su nas isto učili jer, kao, ti zapravo tek tada možeš da vidiš samo ovih nekoliko najvećih koje možeš da vidiš u gradu kad je mrak, jer jednostavno previše svetla ima. Mnogo je magično zapravo provesti tako neko vreme u prirodi, i da, mislim, i mirisi i zvuci i sve što se dešava, i sve što možeš da nađeš – i ujedi paukova, i biljke neke za koje ne znaš šta su i kako su. I, ono, kad sakupljaš pečurke, pa nisi siguran… To je najgora opcija – kad nisi siguran, ne diraj, samo kad si siguran treba da ubereš. I to mi je, recimo, uvek bilo beskrajno zabavno. Ništa mi slađe nije bilo nego da ispečemo pečurke koje smo nabrali, najčešće vrganje, jer je njih bilo najviše. 

Aleksandar Petković: Mi smo tako skupljali puževe, kuvao ih i posle spremao – fantastično. To sam tad probao jednom u životu i dan danas pamtim taj ukus, fenomenalan. 

Ivan Minić: Dobro, to je jedna važna stvar gde ti naučiš gomilu nekih veština koje, ok, možda nemaju svakodnevnu primenu, ali u najrazličitijim situacijama u životu mogu da ti koriste. A sa druge strane, na jedan dubinski način se povežeš sa celom jednom generacijom ljudi koji su oko tebe, i to su veze za ceo život. To je kao nekad što je bilo drug iz vojske. 

Aleksandar Petković: Bukvalno. Još smo tad bili stara Jugoslavija i onda je tu znalo da bude, ono, kao na tim okupljanjima i ljudi Sloveni iz Makedonije dođu, timovi da se takmiče i to zaista. I dan danas prijateljstva koja postoje.

RAGBI I RADIO AMATERSTVO 

Ivan Minić: Da znam, pričao sam sa ljudima koji su to bili – uglavnom oni koji i dalje pričaju o tome su ljudi koji su imali neke više činove, znaš, vodili timove, oni su uvek bili posebno ponosni na to. Ali ajde da te vratim malo na to formalno – obrada šta se dešava po tom pitanju.

Aleksandar Petković: Srednja škola. Pa da, vidi ovako, u Vršcu si imao opciju ili da ideš u gimnaziju ili da ideš u par srednjih škola koje su bile stručne. Ja sam nekako uvek, pošto iz inženjerske porodice dolazim, bio bliži tome da bih voleo više da se usmerim ka nečemu, i onda kad imaš dva elektroinženjera, teško je izbeći elektrotehničku školu. Imao sam sreće, u Vršcu je ta postojala, postoji i danas, ali u tom trenutku samo tri smera: elektrotehničar automatike, elektrotehničar energetike – banderaš, to sam ja izabrao – i elektrotehničar pogona, što mi je oduvek bila misterija šta ti zapravo ljudi uče tamo. Ali to ti je generacija od tri odeljenja gde, od, ajde, kažemo, 90 učenika, bude pet devojaka u totalu – jaka muška odeljenja, što bi se reklo. I sad, ok, krene tu malo jača fizika, krene tu malo jača matematika, i sve to. Na kraju, ono, završni rad, tačno se sećam, je bio da isprojektujem trafostanicu. Ja to imam, tehničke crteže, radio projekat trafostanice, što se kaže, imaš zanat u rukama. Pa, zanat. Da, imao sam i sreću zato što je moj otac u to vreme dosta privatno radio struju, uvodio ljudima po kućama, i onda sam išao kao šegrt, lupao, štemovao, puno puta po prstima čekićem kad se promaši, žice već sam znao tad da gulim kako treba, da izolujem, da gips mešam, sve što je bilo potrebno. Tako da, eto, prilike za neki prvi konkretan zanat i to mi je bilo beskonačno zabavno da idem sa njim. Uvek je tu bio neki džeparac, naravno, i to je bio side job, što se kaže. Ali opet, osetiš onu prvu kintu koju si zaradio na nešto što znaš, na nešto što ti je skill. Došao si, ono, kao neko ko totalno ne zna ništa o tome, ali zapravo kroz taj rad dosta toga naučio. I mi smo imali dosta tih praktičnih predmeta i kroz srednjoškolsko obrazovanje, u smislu da sve te stvari koje su, ono, i po programu – imamo neke laboratorije, imamo neke usluge, neka praksa, neka praksa. Išli smo u elektrodistribuciju na praksu, naravno, gde drugde. I bilo je super zabavno. Mislim, u tom trenutku nije postojao smer za računarsko, što je negde tehnično računarstvo, što je poslovo, to je došlo kasnije i meni je žao zbog toga, ali to mi je bilo negde ono, ja kažem, blizu tih računara ka kojima sam stremio. U tom trenutku bio sam dosta aktivan u izviđačima i tokom srednje škole trebao mi je neki novi sport, nešto u čemu bih voleo dodatno da se pronađem. Onda sam imao druga iz odeljenja, Aleksandar Mihajlović, moj baš dobar drug, koji je bio i reprezentativac u ragbiju, kasnije čak na kraju bio i jedno vreme selektor reprezentacije Srbije u ragbiju, i on me navukao na ragbi. Ja sam to trenirao dobre dve, tri godine i to mi je bilo isto jedno super iskustvo. Nežan sport, nežan sport, od opreme imaš samo gumu za zube, to je to, nema kostobrana, nema ničega i bilo je dosta jedno dobro iskustvo. Sa tim klubom upoznao sam puno nekih ljudi, tad sam zapravo prvi put izašao iz zemlje. Imali smo neko takmičenje u Mađarskoj, to je i dalje bila Jugoslavija, jer smo išli autobusom u Kečkemet gde smo igrali neki turnir i prvi taj neki osećaj slobode u to vreme. Jugoslavija pod sankcijama, mislim, nisi mogao nigde bukvalno da odeš. Mi smo dobijali vize da bismo išli tamo, ali zapravo i to je bilo jedno fantastično iskustvo. Ja sam, ok, nisam bio krupan momak kao što je za ragbiste, tad sam bio ovako dosta mršaviji nego što sam danas, bio sam brzo krilo, bio sam dosta dobar sprinter i zapravo sam imao najviše problema sa ovima koji su hteli da me obore, da me kao igrača stignu i uzmu loptu. Već kakav je ragbi, dosta ovako jedno zanimljivo iskustvo. Igrali smo ragbi 15, ragbi 7. Ragbi 7 je posebno meni bio zanimljiv jer utakmica traje 14 minuta, poluvreme traje 7 i to možda deluje ovako malo, ali ti si već posle 3 minuta mrtav jer imaš teren veličine fudbalskog koji treba da pokriješ sa 7 igrača koji non-stop trče napred-nazad, napred-nazad, zato ovako jaki kondicioni treninzi za to vreme. Tako da, taj ragbi isto je jedna lepa stvar koja se kroz srednju školu dešavala, nešto što na završetku te izviđačke karijere otvara neku drugu epohu. Upravo dolazi kroz Morzeovu azbuku, koju sam malo pre pomenuo, preko nekih prijatelja. Ja se učlanjujem u radio klub Bagdala, YU1ADO oznaka, gde je bio dodir sa tim svetom. To je ono, internet pre interneta, hajde da kažemo društvene mreže pre društvenih mreža, imao si mogućnost da komuniciraš sa nepoznatim ljudima sa druge strane planete. I sad, tu postoje te neke dve vrste tih veza koje se ostvaruju, jedne su voice, što je onako prilično easy, a druge su Morze, gde si, da bi dobio tu C dozvolu, licencu gde možeš da radiš sa uređajima, morao da naučiš Morze dosta brzo. Ima tamo, ne znam, bilo nekih 80 karaktera u minutu da možeš da primaš i da možeš da šalješ. Preko toga zapravo sam bio jedan od najmlađih radioamatera, to je bilo sa 16-17 godina, upoznao opet neke sjajne ljude tamo i ostao u tom radioamaterizmu još dosta dugo, čak i kasnije kada sam se preselio za Niš i kada sam se tamo učlanio u njihov drugi klub. Toliko sam puno tih veza radio, imaš dnevnik veza gde beležiš, šalju se one SQL karte koje izgledaju kao razglednice i po obavljenoj vezi svaka od strana je obavezna da to šalje pošto se to nije naplaćivalo i ti si imao brojne SQL karte koje su potvrde tvojih veza da su se zaista desile. Uvek je bio izazov da dohvatiš neku zemlju sa kojom nisi do tada. Ok, Amerika je velika zemlja, ali neke manje zemlje širom planete, to su bili baš lepi izazovi. Kasnije sam polagao i za tu B klasu, tu si trebao da možeš da primiš skoro, ja mislim, 120 znakova u minuti. Već me sećanje ne služi toliko dobro, ali da možeš i brže i da kucaš i da primaš. Sad, ok, to nije toliko zanimljivo, ali je kod mene kreiralo to da mogu da se fokusiram na određene stvari u određenom trenutku toliko duboko da u suštini čitav taj tok pratiš. To je ono, izoluješ sve ostalo, imaš ti slušalice i sve to, ali opet to je jedan konstantan stream nekih signala i to je, ok, par sekundi slušaj, ali slušaj minut i sve vreme rukom hvataš šta si. Ko telex, da, ali zapravo jedno dosta zanimljivo iskustvo. Tu smo se dosta bavili tom nekom, ja kažem, elektronikom, sami smo pravili te uređaje. Pa, posle onog klasičnog telegrafskog je bio ovaj sa dve pločice, levo-desno, jedno je tačka, drugo je crta i tu si mogao da budeš brži. I ovako, zanimljivo, baš jedno lepo iskustvo. 

Ivan Minić: Znam da su radioamateri, iz razgovora sa ljudima, nisam lično imao mnogo dodira sa tim, ali znam da je tu jedna od važnih stvari bila, da kažemo, taj kapacitet za brzo širenje informacija, dolaženje do informacija, brza komunikacija. To je u celom svetu bio jedan poseban soj ljudi koji je bio jako upućen jedni na druge, bez obzira na to što se ne poznaju, jer kao, naš prijatelj radioamater ima problem? To znači da on ima iza sebe deset hiljada čudnih ljudi iz celog sveta koji hoće da urade ono što mogu da pomognu. 

Aleksandar Petković: Tako je. Mislim, sad tu postoje pravila, kao i u svemu drugom, i postoje brojni neki recimo, ne znam da li si znao, oznaka 73 u tom radioamaterskom svetu je nešto poput „puno pozdrava“. Kad završavaš vezu, kucaš sedmicu-trojku. Ti tu da kucaš „pozdravi“ ili šta god. Spelovanje – Alfa, Charlie, Oscar, Tango, pa i srpski – Avala, Drina, Sava i ostalo, to su stvari koje si isto morao da, na neki način, znaš, jer kad nešto speluješ, a treba da preneseš važnu poruku, recimo, morao si da, ako si u voice modu. To zapravo sve vuče korene iz Prvog i Drugog svetskog rata kada se na taj način komuniciralo između istih strana. Ali da, mislim, radioamaterija danas nije toliko možda aktivna kao što je bila ranije. Ja se sećam, opet, tu su bila brojna neka svetska takmičenja i različiti skupovi koja su postojala, ali opet nešto što kulturološki, možda sa pojavom interneta i svega, ulazi u neku fazu primirivanja interesovanja oko svega toga. Jednostavno, kada imaš e-mail, kada imaš WhatsApp, danas je prenošenje poruka dosta, dosta drugačije. Međutim, taj neki kodeks između radioamatera je uvek nešto što se poštovalo. Ali tako je, i kad ti, što ti kažeš, imaš sa druge strane kolegu koji je radioamater, nevezano što ga ne znaš, imaš nekako malo veći respekt prema tom čoveku. 

Ivan Minić: Ko ti je tu bio, da kažemo, najzanimljiviji, koga si upoznavao u tom celom procesu – i ovde lokalno, a i sa globalnog nivoa? Da li si gradio neki kontakt.

Aleksandar Petković:  Dugoročno, ne na globalnom nivou Jer mi smo tada bili pod sankcijama, znači, nisi mogao da, nisi imao način da se čuješ sa tim ljudima osim da uzmeš pismo pa da sad kao pišeš. I same te radioamaterske veze nisu sad ono chit-chat pa da s nekim ćaskaš, nego traju veoma kratko – uspostavi se veza, oceni se kvalitet zvuka, unese se u dnevnik i već ideš na sledeću. Nije bio toliko bitan, ne znam kako bih rekao, kvalitet te komunikacije koliko broj različitih znakova koje si imao prilike da kontaktiraš. Tako da su ta, aj da kažem, strana prijateljstva bila dosta površna u tom nekom smislu, nisi mogao na tome da gradiš ako te ljude ne znaš i ne vidiš ih. A mi nismo mogli objektivno da ih vidimo. Sa druge strane, ta lokalna mreža je bila dosta jaka i to članstvo u klubu, u stvari, ljudi koji su me pozvali da dođem tamo bili su malo stariji od mene i upoznao sam brojne ljude iz Beograda, iz Novog Sada, iz Niša, po tim nekim našim okupljanjima. Opet, to su uglavnom bili stariji ljudi, jer niko ko je, aj da kažem, u srednjoj školi nije mu toliko možda zanimljivo da se bavi time, ali opet, i odatle neka lepa prijateljstva i na hiljadu nekih strana kasnije neka saradnja i sve što je bilo dobro. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: Ako sad pravimo neku tačku na vremenskoj liniji, pričamo o nekom periodu kada treba da se opredeliš za fakultet, to neminovno znači da ćeš se seliti. Naravno, zavisi gde, šta, kako, ali treba da doneseš tu odluku i sve što uz nju dolazi. Kako je to izgledalo? 

Aleksandar Petković: Pa evo ovako – jedan prijatelj, Branimir Racković, ne znam, možda ti je poznat…

Ivan Minić: Znamo se sa nekih prvih TEDx-ova ovde. 

Aleksandar Petković: Ok, on je bio jedan od ljudi koji su bili u radioamaterima pre mene, godinu dana stariji od mene, čovek koji me u stvari nagovorio u najvećoj meri da upišem fakultet koji sam upisao. Ja sam studirao u Nišu, Elektronski fakultet. Elektronski, elektronski, elektronski. On je tamo već bio godinu dana, pun svojih nekih impresija – studentski život, sve to, veliki fakultet i dan-danas jako poštovan u svetu, sa dobrim kadrom, obrazovnim programom i tome slično, gde je on imao taj neki najveći uticaj na mene. Jer kad si u Kruševcu, nisi ni ka Beogradu, nisi ka Nišu, i onda gledaš gde tvoje društvo ide kao jedan od faktora koji imaš kada odlučuješ o tome. Ja se odlučujem za taj Niš, nisam znao nikog tamo naravno, i upisujem taj fakultet. U srednjoj školi sam bio odličan đak, bio sam, ja mislim, 20. na listi kada je bio prijemni, prilično lagano sve to prošlo. To je bila 1998. godina i tada je krenulo. Tada sam imao priliku, prvi smer koji je vezan za računare, odnosno računarska tehnika i informatika, kako se zvao u tom trenutku. 

Ivan Minić: Niš je bio zanimljiv iz nekoliko razloga. Prvo, svašta se u Nišu pravilo, svašta se u Nišu radilo, i pri fakultetu i pri EI Nišu, koji je bio najveća elektronska fabrika, industrija u bivšoj Jugoslaviji. Zaista pravila neke neverovatno kompleksne stvari, između ostalog, neke od tih stvari su bile state-of-the-art, neke od tih stvari su bile kopije ili nešto slično onome što je bilo na drugim mestima. Mnogo ima zanimljivih stvari, nažalost kod nas nema dovoljno tog materijala. Recimo, nedavno sam gledao super zanimljiv dokumentarac na YouTube-u o bugarskim računarima, jer su Bugari isto pravili svoje klonove svega, pa daš ljudi podela na internetu i onda ja kliknem, i 45 minuta kasnije ja kao: “Zašto Texas Instruments nije hteo da dođe u Bugarsku?” Ali da, kao, suštinski svi računari koji su bili dostupni ovde jesu bili neke vrste klonova, u nekim slučajevima čak i unapređenih klonova nekih već postojećih računara. Ali je neko to morao lokalno da pravi da bi to bilo iole pristupačno ljudima. Sa neke druge potpuno strane, i Niš je pravio celu onu priču i sa televizorima, onda ceo deo koji se odnosi na audiotehniku, radiotehniku i slično. Njihova pojačala su godinama bila jedna od najboljih u svetu i ceo taj pogon na kraju je prodat i završio je u Americi, onako kako je stajao u Nišu, tako je završio u Americi i koristi se za pravljenje lampi za lampaška pojačala. Inače, beskrajno, beskrajno inspirativan uređaj kao takav, kad vidiš kako lampa izgleda i koji zvuk proizvodi to što su oni napravili, potpuno neverovatno. Ali zaista, za razliku od možda mnogih nekih fakulteta u manjim gradovima koji su bili slabija verzija onoga što imaš, Elektronski nije ni u jednom trenutku zaostajao ni za čim, naprotiv, za ono što je bilo u Beogradu. Čuo sam ja da su neki ispiti, recimo Elektronika 1, 2, bili užasno teški, ima ih, ali kakav je tvoj utisak kao neko ko dolazi u potpuno novo okruženje, pred sobom ima potpuno novi nivo zadataka? 

Aleksandar Petković: Pa, kad iz srednje škole odeš na faks, ti zapravo nisi naučen da učiš onako kako treba da se uči na fakultetu. Ovamo si možda već navikao – tromesečje, polugodište, neka ocena. Ovo su sada ispiti, drugačije se uči, drugačije se sprema. Fakultet je, ja bih rekao, čak u tom periodu možda bio i nijansu teži od Elektrotehničkog u Beogradu, ili je to samo bio subjektivni osećaj. Zapravo obrazovni program je imao 40 ispita, svaki od njih ima i pismeni i usmeni, ajde da kažemo da je 80 ispita. Ako položiš pismeni, izađeš na usmeni, padneš, moraš ponovo da ideš na pismeni i ovako dosta iscrpljujuće je sve to bilo. Međutim, ja počinjem da studiram u oktobru ’98. Već 24. oktobra upoznajem svoju današnju suprugu Marinu. Nije mi dugo trebalo, ali se dešava nešto zapravo mnogo strašnije, a to je drugi semestar, odnosno letnji semestar, kada počinje rat, počinje bombardovanje. Mi smo bili ta generacija brucoša, ajde tako da kažem, koji su tek što su došli, krenuli nešto da uče, nešto da slušaju, morali da prekinu školovanje. ’99. kreće ofanziva, 78 dana ako se ne varam, i onda iz ugla fakulteta naredne dve godine potpuno rasulo – od administrativnog do toga kada su ispiti, šta se polaže, kako. Bilo je dosta teže pohvatati te konce nakon toga, ali kažemo da su na osnovu te jedne godine kao da su prošle tri godine, a zapravo si ostao tamo gde si ostao. E sad, možda je tu i do mene, jer sam ja odmah negde u startu već gledao neke opcije koje postoje da bih nešto mogao da počnem da radim kao dodatni posao, jer, ono, kad si student uvek zafali sredstava za ovo ili ono. Zapravo sam dosta dugo studirao i bio u Nišu. To je period od deset godina, od ’98. do 2008. Kroz to školovanje sam, u stvari, više puta bio razočaran. Daju ti fakultet, ti si pomenuo jedan od razloga. Recimo, mi smo učili programiranje na drugoj, trećoj i četvrtoj godini – C++, Javu – gde si dobio ispit da imaš četiri zadatka i pišeš u vežbanci. Nema kompajlera, nema tastature, iako smo imali kabinete i sve to, ispiti su se polagali pismeno. Ti nisi mogao lako svoju grešku da nađeš i trebalo ti je, ono, tri sata si radio četiri zadatka i, ok, mislim, pišeš ti sve to i to neko treba da pregleda, ali često je to bilo onako dosta rigorozno u smislu tolerancije nivoa greške i nisam baš bio uspešan student u tom periodu. U tom sam već trenutku shvatio, ok, da je ono – dobijem šestice, sedmice, samo da prođe ova golgota, jer sam video da, ono, položio sam tek tri, četiri, pet, šest ispita, a imamo još 35 ispred sebe koji čekaju sa različitim nekim stvarima. S druge strane, znanje koje smo dobijali na predavanjima i na vežbama stvarno je bilo dobro, i dan-danas neki od tih ljudi rade tamo na fakultetu. Puno stvari smo učili u to vreme, pričamo o nekoj 2001, 2002. do 2008. Učile su se i neuronske mreže, učile su se baze podataka, radili smo dosta i sa nekim mikrokontrolerima, programirali smo hardver, takve stvari daju ti neku širinu u tom smislu. Ali opet, na jednom ne toliko visokom nivou, više da razumeš i da možeš to da položiš i da ideš dalje. Sad, mene je usporilo dosta u celom tom procesu studiranja to što sam, s jedne strane, radio. Moj prvi posao je bio u kladionici, mogu da se pohvalim, to su bili Lavovi koji su tada bili popularni. Ko se seća Lavova, “Kad porastem, biću kengur”, 2004. godine se snima. Znači, u tom nekom periodu sam ja radio, a nije bilo ništa od ovih kladionica koje postoje danas. Ali zapravo sam imao neke te veštine rada sa računarom – tiketi su se kucali u DOS-u i sad moraš brzo na numeričkoj tastaturi, i to je sve ok, ali zapravo ja sam znao da radim neke stvari koje drugi nisu, a to je da pošaljem email, da arhiviram, da snimim u svakom računaru preko flopija šta je taj dan prošlo kroz kasu da to arhiviram kao zip file i da šaljem u centralu, i da štampam. Ok, i to me je u startu pozicioniralo kao šefa u kladionici, jer sam imao izuzetne IT veštine za to vreme. Zanimljiv jedan period. Opet, meni roditelji nisu terali da radim, ja sam to nekako više sam hteo, ali zapravo mi je dosta vremena pojelo, jer ne možeš da se posvetiš fakultetu kao što bi trebalo. Ti zapravo treba da učiš barem 8 sati dnevno kad si student, ako je to neka radna obaveza, radno vreme. Ljudi su završavali taj fakultet za 10 semestara u roku ili malo duže, a meni je trebalo otprilike puta dva. Međutim, u jednom trenutku sam došao u problem jer sam bio negde na sredini studija, nisam znao da li ima smisla gurati do kraja. Zamrzavao sam godinu više puta. Čak smo možda propustili da kažem ovo sa radio-amaterima – kada je bilo bombardovanje, krizni štab je angažovao radio-amatere iz cele zemlje, formirala se mreža radio-amatere u vidu nekog netvorka gde smo mi izmestili stanice iz našeg radio kluba kod jednog od članova kući i imali smo čak i nekakva dežurstva po smenama, gde smo radili izviđanje i javljanje nadleta aviona. Tu radio-mrežu su slušali i vojska, i policija, vatrogasci i svi ostali. Ali meni, kao nekome u tim godinama, to je bilo beskrajno zabavno, iako je bilo beskrajno opasno, jer ti nisi znao da li taj gore ima informaciju da si ti sa radio-uređajem na toj tački i da može da baci par raketa tu. Tako da, dobio sam potvrdu o učešću u ratu, iako nisam služio vojsku niti prošao regrutaciju, tako otišao na fakultet. Tad je bila gadna ta godina, ’98, jer ako nisi hteo da ideš na fakultet, slali su ljude na Kosovo. Tada je dole krenulo da se komplikuje. Imam par drugara koji su odlučili da krenu tim putem, neki od njih više nisu živi. Ali zapravo, ono, ili ideš na fakultet ili ideš u rat – nije baš bila jednostavna godina za izbor. Kasnije, kažem, sa tom potvrdom o učešću u ratu uspeo sam više godina da zamrznem godinu bez da me prebace na samofinansiranje, i onda se to nekako malo oteglo. Ali paralelno sa tim se dešava jedna druga aktivnost, a to je organizacija EESTEC-a. Znaš šta je EESTEC? Da, da, to je kao AIESEC za elektrotehničare, samo nije globalni, nego je evropski. U svakom gradu koji ima elek  trofakultet pri svom univerzitetu formirane su lokalne kancelarije. U suštini, meni je, kad sam otkrio čitav taj svet razmene studenata, to bilo odlično – tad se već malo liberalizovalo sve i mogli smo da putujemo u zemlje Evrope. To je bio neki period 2005, 2006, 2007, 2008. Dosta tih lepih stvari smo radili. Od pozicije kontakt osobe, sa kojom sam se pojavio tamo kao prvo zaduženje, na kraju sam bio chairman tog lokalnog komiteta. Uspeo sam da okupim neke sjajne mlade ljude koji su bili par godina mlađi od mene, jer sam ja nekako zaglavio na tom fakultetu. Shvatio sam to kao full-time job. Znači, taj EESTEC, to je moralo…

Ivan Minić: Ti si bio domaćin. Domaćin mora da ima malo više iskustva, da motiviše ljude, da ih skuplja i sve to.

Aleksandar Petković:  Zapravo, par sjajnih ljudi iz tog perioda su danas velika prijateljstva, ne samo u Srbiji, već i šire. Imam brojne prijatelje, ono, od Turske do Finske, preko Španije, koji i dalje smo u nekom kontaktu, koji su isto bili deo te mreže. Zapravo je dosta drugačiji od AISECa, koji je onako malo previše korpo. Ovo je kao verzija za elektrostudente, koja je malo za inženjera, karirane košulje i sve ostalo. Možeš da vidiš kako ide, tako da je to bilo jedno dosta lepo iskustvo. Ja sam to shvatio kao full-time job. Trebali smo da pravimo nekakve događaje, trebali smo da organizujemo neke konferencije i onda se dešava ta godina kada se organizuje prvi IT seminar BizBuzz.

Ivan Minić: 2006, pre tačno 18 godina. 

Aleksandar Petković: Tako je jedan od ljudi koje uvlačim u EESTEC moj, na neki način, docimer Vitomir Ognjanović, poznat široj javnosti kao Vita. Vita, sjajan momak, Jagodinac u to vreme. Nekako smo se i preko ženskog dela porodice spojili, nekako konvergirali ka tom Zaječaru, gde zapravo postajemo jako dobri prijatelji. Ja njega nagovaram da dođe u organizaciju i mi počinjemo, na neki način, zajedno da organizujemo te neke stvari. Tu je bilo još par nekih zaista sjajnih ljudi, od Vlade Petkovića, koji je danas u Adobiju, preko kolega Milana i stade mozak ko još, koji rade danas u Googleu u Cirihu kao dosta seniorni inženjeri. Tamo duži niz godina razvijali su neke sjajne proizvode. Zapravo, ta neka generacija je danas prilično uspela van granica Srbije. Neki mi, koji smo ostali, smo tu gde jesmo, ali imaju zaista neke vanserijski blistave karijere. Ali ta neka konekcija i to što sam ja shvatio vođenje te organizacije kao full-time job me je dosta usporilo u tom fakultetu. Sve je išlo onako dosta sporije. Ja sam čak i u jednom trenutku razmišljao da prestanem, da se ispišem s faksa, kao ono dropout. Tako da sam polagao ovo ti nikad nisam rekao, polagao sam prijemni i upisao višu elektrotehničku školu u Beogradu. 

VREDNOST FAKULTETA

Ivan Minić: Dobro, već je tad bio izuzetno popularan kod ljudi zato što je imao neke vrlo aktuelne i kvalitetne programe i profesore, koji su te, naravno, osposobljavali za nešto što znaš – ono, ti završiš to i ti imaš svoje mesto. 

Aleksandar Petković: Ima još jedna druga stvar: u tom trenutku je Beograd nudio nešto što Niš nije mogao da ponudi. To nije bio Niš koji je danas. Niš danas je, ono, IT centar na neki način, puno softverskih firmi. U to vreme si mogao da radiš, najbolje mesto za rad je bio Filip Moris. Imam i tu nekakvog iskustva, bio sam njihov stipendista kada su došli. Već prve godine…

Ivan Minić: Sa najgorom prosečnom ocenom u istoriji…

Aleksandar Petković: Mogao sam to ja da kažem malo blaže, ali neka si podelio. Zapravo su podelili 30 stipendija za najtalentovanije studente na celom univerzitetu u Nišu, gde sam ja to dobio sa prosekom ispod sedam, ali sa puno ovih vanastavnih aktivnosti, koje su ih, izgleda, u procesu evaluacije i kroz intervjue, dve runde, doveli do odluke da ja budem jedan od njih. Dobio sam hiljadu evra, u to vreme je bilo ono pravo bogatstvo. Kupio sam svoj prvi računar, baš mi je Vita pomagao oko sklapanja konfiguracije. Zajedno smo to naručivali, pravili i sto za računar, ne samo računar. Gde smo zapravo mi, kao stipendisti Filipa Morisa – to je jednokratna stipendija – ali dobio si priliku da apliciraš za praksu kod njih, što je već bilo kao da si jednom nogom tamo. Ja sam aplicirao, stavili su me u help desk – ono, menjao ketriždže, instalirao patčeve na Windowsima i sve ostalo. To je trajalo tri meseca, bilo je onako beskrajno zabavno, meni prvi dodir sa korporacijom, zapravo pravom korporacijom. Kada je prošlo tri meseca, ja sam hteo da ostanem još, međutim, nije moglo, pa sam ih onda naredne godine pitao – ali mogu ja još jednu praksu da uradim? Malo su se začudili, ali su mi dozvolili. Stavili su me tada u softverski deo, sa bazama podataka smo radili nešto onako malo smislenije od menjanja ketriždža. Da, ali taj osećaj i ono kao – ok, u korporaciji si, nije toliko daleko. Negde si bio vođen time – ok, ja možda zaista mogu ovde sutra da krenem da radim. Međutim, to je bilo daleko od istine jer taj neki headcount po zemljama je bio dosta strog i zapravo nisi mogao tako lako da upadneš tamo. I onda kad pogledaš, ti nisi imao druge opcije. Tad su počele da se otvaraju neke veće softverske firme, koje dan-danas postoje u Nišu. Ja sam već, ono, sa fakultetom negde demotivisan kompajlingom u vežbanci otišao od toga. Znao sam da neću da se bavim programiranjem. Uspešno sam završio fakultet i sve to, ali ono što mogu danas iz ove tačke da konstatujem jeste da sve to što smo učili na fakultetu mi zapravo nije toliko puno trebalo u onome čime se bavim danas, ali mi je ono otvorilo neka polja i neka razumevanja. Nikada nisam radio kao programer, nemam van fakulteta liniju koda napisanu, ali sam dosta radio kao project manager na raznim, ono, sajtovima, aplikacijama i tako dalje. Tako da je taj ISTEK ovako dosta ozbiljno shvaćen, u paraleli sa ovim Filip Morisom. Neizvesna je bila budućnost, šta se iz toga dešava. Upisujem višu elektrotehničku u Beogradu, tu dajem par ispita, ali nekako sam tu pregrmeo onaj neki malo teži deo i horizont se približio. Na fakultetu odustajemo od ove srednje i u narednih par godina završavam i Elektronski fakultet. 

Ivan Minić: Znaš kako, ja stvarno mislim da taj set znanja koji ti osvojiš studirajući i kada završiš taj fakultet je jako vredan, ni može mnogo da ti pomogne u svakom poslu kasnije koji si radio. Ali mi se čini, barem kada je ETF u Beogradu u pitanju, jer tu imam više iskustva sa ljudima koji su se mučili i završili, da je cena prevelika za većinu ljudi. Mislim, ja znam mnogo ljudi koji su toliko zamrzeli to da posle više nisu želeli time da se bave zbog toga, a ne zbog bilo čega drugog. Bili su oni jako dobri u svemu tome, ali je jednostavno količina patnje, u pravom smislu te reči, prevelika. Postoje uvek, i znamo ih svi mi, neki ljudi koji su jednostavno briljantni i koji sve to sa lakoćom završavaju, i problem je što se negde sistem baždari po tim ljudima. Ti ljudi su anomalije, oni šta god da im daš, oni će da završe. Znamo ih, što ne znači da su sposobni za život – to vrlo često nema veze jedno s drugim. Ali to koliko jedan prosečno dobar student mora da uloži truda da bi položio neke stvari koje će mu biti nekada u životu u raznim situacijama nice to have, ali realno nikad neće biti esencijalne za to što radi – to je ono što mislim da je zapravo dosta veliki problem bio. 

Aleksandar Petković: Mi smo imali jednu zaostavštinu, ja ne znam da li i danas postoji, ali zaostavštinu marksizma na fakultetu. Na prvoj godini predmet se zvao teorija društvenog razvoja, učili smo iz knjige koja je, ono, izdata recimo sedamdesetih godina. I meni je bilo dosta teško da položim taj ispit jer je trebalo, ono, da se nabubaš sve što tamo ima, ali tačno znam – bio je jedan pasus, i to kad se vidim sa tim kolegama često citiramo. U knjizi je pisalo, mi smo to učili ’98, je l’ tako, najpre, to je odmah u prvom semestru bilo, „očekuje se da će do 2000. godine u svijetu postojati“ – na hrvatskom je bilo, bo jedno dodatno simpatično – „u svijetu postojati preko 300.000 računara.“ 

Ivan Minić: I to još dobro znam, da je ekipa sa Šumarskog na nekom od predmeta imala udžbenik za koji svi kažu pritom da je fantastičan, koji se nešto bavi tehnologijom drveta. I mislim, kao, to je ono što sad često možda vidiš po ovim nekim sličicama po internetu – kao koja je razlika između 100 godina starog drveta i 20 godina starog drveta? Pa kao gustina godova, tvrdoća, tehnologija drveta je potpuno drugačija. I udžbenik je iz tipa ’30-ih i koristio se, možda se i dalje koristi, verovatno ne, ali koristio se recimo u vreme kad je moja generacija studirala. Gde se kaže „očekuje se da će u narednim decenijama krenuti veća mašinska obrada drveta.“ 

Aleksandar Petković: To je to. Sad ok, da to stoji u knjizi, ali ti 2000-te, ono, kad polažeš taj ispit, moraš da znaš koliko se očekuje da će do 2000. biti računara – ono što piše u knjizi, nema veze što ih toliko u Srbiji možda ima u tom trenutku, ali jednostavno, to je gradivo. 

Ivan Minić: Je l’ bilo nešto tokom faksa, od predmeta i od ljudi, profesora, što ti je bilo stvarno super? 

Aleksandar Petković: Znaš šta mi je bilo super, i to me onako na višim godinama negde onako dosta pecnulo – isto, pojavili su se Cisco kursevi, CCNA, CCNP, ako se ne varam. Sad, u tom trenutku, kad IT i dalje nije, ono, u tom softverskom delu otišao jako daleko, to je bila jedna od opcija. Ti sistem inženjeri su imali u to vreme dobre plate i trebao si da završiš taj kurs, i nekako se pojavila nekakva opcija za nas studente, po nekim povlašćenim cenama, da se odradi taj kurs, da se, ono, polaže, sertifikuje, sve to. Naravno da sam upisao i položio sve to, ali zapravo sam shvatio da je to samo, ono, sertifikat koji meni može da služi sutra negde prilikom aplikacije za posao. Ja praktičnog iskustva van tog kursa nemam nikakvog, a uglavnom su tražili ljude koji su seniorni u tome, da postavljaju ozbiljne mreže. Ali ti ljudi koji su vodili taj kurs, uvodili neke druge predmete, to je ono grupa sjajnih, sjajnih predavača koji, ja mislim, i dan-danas rade na fakultetu. Ali to su bili ljudi koji su se dodatno cimali van onoga što nam je standardan program. Uspevali su nekako da nas motivišu i na tim vežbama i onome što smo učili da zapravo steknemo to neko primenjivo znanje, koje je na neki način sutra mogao u poslu da koristiš, na ovaj ili onaj način. Ali opet, ti kad si student, to je to, ti učiš za ocenu, ispit, da ideš na sledeći. Nije postojao neki dodatni motiv da ti sad ulaziš u materiju i da to istražuješ više, jer si znao da te čeka još velika gomila drugih ispita. Ali u to vreme, ta grupa ljudi koja je postojala tu zaista je sjajno vodila našu generaciju. Sad ne imenujem pojedince od njih, ali jesu se cimali i preneli su nam to neko znanje u okviru mogućnosti koje su bile u tom trenutku na raspolaganju. Neko ko se pronašao malo više u tome, bio talentovan možda za kodiranje, oni su već dobili neke prve prilike za posao. Pojavljivale su se prve američke kompanije koje su preko fakulteta ili ovako angažovale studente za možda jednostavnije poslove, ne za sistemsku arhitekturu, ali za kodiranje koje je tada bilo na tom nivou. Ne znam kako je bilo na drugim departmanima, ali taj naš za računarsku tehniku i informatiku je delovao sjajno, najjačih znam brojne kolege koji su bili na drugim smerovima od telekomunikacija, elektronike, mikroelektronike. Velika većina njih, nakon toga, zato što u Nišu nemaš firmi gde možeš da radiš, počinje kroz praksu da uči programiranje. Imaš inženjera telekomunikacija koji silom prilika počinje da uči PHP i sve ostalo da bi mogao da nađe posao i da radi. 

Ivan Minić: Sećam se i znam da deo tih ljudi sa fax-a, neki su i dalje tamo na raznim pozicijama od asistentskih pa nadalje. Naravno, ima raznih ljudi, priča i slučajeva, ali mislim da je jedan važan deo to što je dobar deo te ekipe koja je to vodila generacijski bio relativno blizak svojim studentima. Ne na nivou par godina, ali ne ni na nivou 25 godina razlike. Ti ne možeš da imaš odnos sa nekim ko je 25 godina stariji od tebe na taj način. Možeš i ima fantastičnih profesora koji su i 40 godina stariji od tebe, ali su genijalni, ali je mnogo lakše da se povežeš sa nekim ko je 7-8 godina stariji od tebe, na koga se opet na neki način ugledaš, jer on zna stvari i vrlo često nije taj strogi profesor, nego je prijateljski nastrojeni asistent s kojim kreneš da radiš neku priču. Znam, imao sam taj period pre 15 godina, kad sam tek počeo da odlazim u Niš, neki od ljudi sa kojima bih se video, kad završim sa onom zajedničkom ekipom, jeste da popijem negde neki sok ili kolač, odem sa nekim od njih gde se malo ispričamo, jer smo se opet nekim čudnim putevima upoznali i znali. Ponekad i sad se čujemo, razmenimo po neku poruku. Fax je nešto što bi na neki način trebalo da te pripremi za ono što sledi posle, trebalo bi da ti da taj network, makar tvoje generacije ljudi, da onda za par godina u svim jakim firmama imaš nekog svog čoveka. Tako je. Ali, kažem, mislim da je nažalost bilo mnogo slučajeva u kojima sjajni ljudi nisu završavali, a trebalo je da završe, jer su apsolutno bili za to, ili su završavali sa efektima da su nakon toga prestali da se bave bilo čim što ima digitalno nešto na sebi, i analogni sat, ali dobro.

POSLOVI TOKOM FAKSA

Ivan Minić: Ti si paralelno sa faksom radio gomilu drugih stvari, neke od tih stvari su još čudnije od onoga što uobičajeno ljudi rade. Pa ako možeš samo da… 

Aleksandar Petković: Ne znam na šta misliš konkretno. 

Ivan Minić: Mislim konkretno na ostale vannastavne aktivnosti koje nisu bile vezane za Filip Morisa. 

Aleksandar Petković: Aha, pa vidi ovako, bilo je tu zanimljivih stvari. I dalje mislim, na fakultetu to u Filip Morisu je trajalo prilično kratko, to su dve prakse po tri meseca. Ali recimo, taj ISTEK i organizacija čitava oko događaja, taj prvi BizBas koji smo pravili, meni je dao neko znanje koje i dan danas primenjujem u praksi. Od te poslovne komunikacije, treba se i tada naći sponzori, predavači, organizovati sa drugim komitetima, primiti studente koji dođu na razmenu, rešiti im smeštaj, hranu, sve to ostalo. Zapravo dosta zanatskog iskustva kroz te godine je prošlo kroz moje ruke. Možda je zanimljivo reći da, eto, opet se vezuje za taj period studiranja. Ja sam jedno kratko vreme proveo u Engleskoj, tačnije 2001. godine. Opet se vraćam kroz prijateljstva iz izviđačkih dana. Dobio sam informaciju 1997. godine od Makedonca, prijatelja Aleksandra Petrovskog, kako postoji u Engleskoj nekakav kamp za studente gde možeš da odeš leti da radiš. Agrikulturna farma je u pitanju, i tamo si par meseci, zaradiš neku lovicu, malo vidiš sveta i to je to. Meni je to zvučalo sjajno. 1997. godine, jedini način, opet smo bili pod sankcijama, vraćam se, UK vizu dobiti je bilo prilično nemoguće. Međutim, sve što mi je dao bila je email adresa od te farme u Norfolku, u tom delu Engleske, gde nisam ni znao šta da očekujem, nije postojao ni sajt, ono što sam čuo od njega imao sam kao neku vrstu percepcije šta se tamo zapravo nalazi. Šaljem mail gde kažem: ja sam taj i taj, student iz Srbije, voleo bih da dođem, malo da vidim zapadnog sveta, pošto do tad nisam ni seo u avion. Naravno, oni kažu: može, sve što trebaš da uradiš je da pošalješ brdo neke dokumentacije, moraš da uplatiš hiljadu funti, to ti je weekly accommodation za prvu nedelju i potvrda da zaista želiš da dođeš. Hiljadu funti – pravo bogatstvo u to vreme, stan si plaćao 50 evra, ti 50 cimer. Uglavnom, ja nekako skupim taj novac, pošaljem, dobijem sve papire, trebalo je da letim ’98. Međutim, dešava se bombardovanje. Nakon bombardovanja šaljem im email i kažem: ljudi, ipak ne mogu da dođem sad u julu kad sam trebao da dođem, malo ste nas bombardovali, nemamo aerodrome, ne radi ništa, ali možete li da mi sačuvate aplikaciju za sledeću godinu? Oni odgovaraju: nema problema, može sledeće godine. I tako nisam išao vaditi vizu. Sledeće godine bio je administrativni pakao. U zemlji nisi mogao ličnu kartu da izvadiš, a kamoli da tražiš novu dokumentaciju. Ponovo sve iz početka, i ja im kažem: ljudi, može još jedna godina, ali ovo ti je poslednji put, ako ne dođeš 2001, zadržavamo taj novac i izvinjavamo se. Međutim, sklope se kockice, lepo, prošao rat, prošlo bombardovanje, tačno se sećam, 14. jula, krećemo iz Kruševca otac, majka, brat, tadašnja devojka Marina i ja idemo za Beograd, aerodrom. Pravi prvi put, dodir sa celim tim iskustvom, i dalje pod nekim traumama nakon bombardovanja. Dobio sam od njih mapu: ok, ti slećeš na Heathrow, tu hvataš Victoria Station, sa Victoria Station hvataš voz, odatle imaš voz koji te vozi za Norwich, iz Norwicha hvataš voz koji te vozi do tog Tanstedea, koji je selo najbliže kampu, i evo ti broj telefona od taksiste da te doveze do farme. Celodnevno putovanje, nema navigacije, nema smart telefona, nema ničega, 2001. Ja ulazim, sve normalno, naravno, celo iskustvo British Airways-a, letiš kao gospodin čovek, dođem na Victoria Station, nađem voz u koji treba da uđem, ulazim u njega, igrala se prijateljska utakmica Celtic – škotski tim i Norwich. Gomila škotskih navijača ulazi u isti voz, ulazim i ja, idem tamo. I dalje pod stresom, jer sve vreme mislim da će neko da me opljačka, držim novac kod sebe, ranac nosim, dve torbe, jedna puna hrane, konzerve, ne znam gde idem, idem tri meseca. Nekako dođem do Norwicha, iz Norwicha do Tanstedea, zovem taksi, nema ga 30 minuta, kiša pada, ne znaš šta da radiš, samo sam ja sišao na stanici, da li će da se pojavi? Pojavljuje se taksista, nekako dolazimo do kampa, već je bilo negde 10 uveče, ceo dan sam putovao. Izlazim tu i čujem Lepu Brenu, Bugari prave žurku, trešti muzika, sjajna atmosfera, naravno, tu u nekom zatvorenom delu. Dolazim do ofisa da se prijavim i Dave, koji me dočekuje, kaže: a, ti si iz Srbije. Ispostavi se da je Dave bio na Kosovu, pripadnik NATO snaga, to mu je side job, i mršti se, nije mu baš svejedno, ali ostajem tamo četiri-pet meseci. Tada sam prvi put radio po 14-15 sati dnevno. U suštini, u Engleskoj je weekly wage, svakog petka je plata, i weekly plaćaš smeštaj. Ako pada kiša, nema posla, a ti moraš da plaćaš. Desilo mi se jednom da sedam dana nije stala kiša da pada, 10 minuta istim tempom, sitno, ali dovoljno da ne možeš da radiš. Depresija, sediš i čekaš. Naravno, imao si sve vreme sveta kad nisi radio ili si uzimao slobodan dan. Išli smo do Oxforda, Cambridgea, Norwicha, čak i na Old Trafford. Posle smo išli i u Wells jer su neki studenti dobili transfer. U suštini, radili smo agrikulturne poslove gde si bio plaćen ili na sat ili na normu. U početku sam brao jagode, ali sam se takmičio sa Kineskinjama koje, dok ja naberem kilo, one naberu 12. Jednostavno, tražio sam način kako da pređem na d work i tu je bilo onako dosta nekih zanimljivih poslova. Na kraju sam radio u hladnjači, da ne pričam sad detalje svega toga, ali jedno lepo iskustvo i opet ta neka prijateljstva za ceo život, jer sam ja zapravo od 500 studenata u tom kampu bio jedini Srbin koji je ikad došao. Puno je bilo Makedonaca, oni su već to znali godinama, Bugara, Rumuna, zemalja trećeg sveta, ali nisi mogao da imaš tamo Nemca koji će da dođe da radi. Uglavnom je bilo rezervisano za nas – Kinezi, Afrikanci, Južna Amerika, čak baš baš puno, puno ljudi i svi istog doba. Ono što je bilo zanimljivo jeste da sam zaista video kako taj zapad funkcioniše u praksi i sa novcem koji dobijaš i sve to što kupuješ. Planiranje obroka, sve si morao sam da spremaš. Nismo tamo imali ništa osim smeštaja, sam si prao, veš mašine i to, ali jedno zanimljivo iskustvo jer baviš se nekim stvarima koje totalno nemaju veze sa onim što si do tada radio. Ali si u Engleskoj, znaš, ipak otišao si prvi put iz zemlje, sve ti je drugačije, ne možeš baš često da se čuješ sa svojima. I to se nekako završilo uspešno, došao sam sa isto para sa koliko sam otišao, pošto nisam išao da bih zaradio, već da bih došao da bih video sve. Tako je – Ministry of Sound, diskoteka, sve ostalo, i vratio se kao veliki gastarbajter. E sad, tada još work and travel u Americi nije postojao, to je došlo možda tri-četiri godine nakon toga. Sledeće godine odlaze moja dva cimera i već u roku od pet godina ogroman broj ljudi odlazi u Englesku na isti kamp. Čak su se i neki drugi pojavili u međuvremenu, tako da sam bio začetnik agrikulturnog summer joba for students u Engleskoj i to je bilo baš fantastično iskustvo. Tek nakon toga kreću bazeni, Amerika i ljudi koji su na taj način odlazili. Od e-maila gde se dopisuješ sa njima, do toga da na kraju si ti zaista bio tamo i vratio se. Dodatni stres u celoj situaciji bio je što je na nekih 15 km od tog kampa, te farme gde smo bili, bila baza Royal Air Force-a i onda su po ceo dan, i dalje one traume od par godina ranije, F-16, F-15 sleću, uzleću, čuje se kao na 10 km imaš bazu, tako da jedno zanimljivo iskustvo. 

Ivan Minić: Šta se dešavalo sa tim proizvodima koje ste brali? To je išlo u neke njegove lance ili kako već. 

Aleksandar Petković: Zapravo, imaš farmera kom treba workforce, ima svoja dva sina i ne može tu hektare zemlje da obradi. On recimo ima krompir, sad je krompir jako popularan u Britaniji. Sad imaju mašine koje to kopaju i vade, ali mi smo radili na traci gde se iz kamiona taj krompir spušta. Dosta tu ima i škarta, dosta ima onih koji su isečeni na pola, neki su buđavi, i ti jednostavno ceo dan stojiš tu, a ono što nije dobar krompir uhvatiš sa trake koja se pokreće i baciš u jedan prostor koji tu postoji. To ide u neko đubrivo ili kako već. Na traci po 14-15 sati dnevno, dosta to bude…

Ivan Minić: Ali bolje nego jagode sa kineskim, bolje da si imao iskustvo. Ekipa iz Ivanjice i malinari, sve ostalo, da si došao, bio bi spreman za sve što je trebalo. 

Aleksandar Petković: Ali to se čuči, nezgodno, znaš, ovde ipak stojiš pa radiš, a ovo kad juriš normu… 

Ivan Minić: Još jedna stvar koje se sećam, a mislim da je isto interesantna, jeste tvoje iskustvo tokom tog perioda studiranja sa Microsoftom. 

Aleksandar Petković:  Da.  To je zapravo još jedna aktivnost koja je bila – daj sve od aktivnosti, samo da se ne uči, ispiti – eto, tako je bilo otprilike. Microsoft ima, ne znam da li danas to postoji, Microsoft Student Program gde svaki fakultet koji ima elektro dobije određeni broj licenci za sam fakultet, ali traže na neki način… Mi smo tada bili preteča influensera, je l’ tako? Traže ljude koji imaju svoje neke mreže, koji bi ih okupljali i opet kroz neku organizaciju događaja, deljenje brošura, promovisali Microsoft proizvode. Zapravo sam u to ušao opet tako nekako slučajno. To je bio jedan od asistenata u tom trenutku na fakultetu, Dušan Vučković. Dule je vodio taj program, nekako dobio da se bavi time i to je trajalo neko vreme. Onda se u jednom trenutku pojavljuje interni oglas Microsofta za posao gde su tražili samo među studentima partnerima asistenta u marketingu. To se baš dešava negde na kraju mojih studija, odnosno kad mi je ostalo možda još dva ispita do kraja. Tu je bilo 30 plus prijava, pošto ima dosta fakulteta u Srbiji – Kragujevac, Niš, Beograd, Novi Sad – ljudi su se prijavljivali. To je bio moj drugi dodir sa korporacijom, gde su, posle svih tih intervjua, CV-eva i evaluacija, izabrali mene. Ali to je sa pozicija koju je u Beogradu i sad ja sam išao na blef, razmišljajući šta ću da radim ako me izaberu za to, i to se i desilo u stvari, i to negde i jeste prekretnica koja se u pravom trenutku nekako sklopila, tako da te 2008. ja odlučujem da sve ono što sam do tada gradio u Nišu – konekcije, ljudi, projekti, sve ostalo – stavim iza sebe…

Ivan Minić: Da se penzionišeš.

Aleksandar Petković:  Za tu dekadu, da. I dolazim u Beograd, ne znam nikog, samo svog brata. Tako, go u priliku, pozdravljam brat Nikolu, koji je tu bio već studirao neko vreme. FON, moram da kažem naglas.

Ivan Minić: Neko je studirao u roku, a neko je studirao malo duže…

Aleksandar Petković: Tako je. Gde dolazim ovde, počinjem da radim u Microsoftu, tu upoznajem sjajnog jednog kolegu, Vladimira Cerića. Bio je, tako je, on je tad… to je bio jedan od njegovih poslova sa početka karijere, ali taj moment gde ti ideš u totalno novi grad, totalno novo okruženje, gde ne znaš nikog, nemaš nikakve konekcije, da probaš da izgradiš neku karijeru i nekakav put sebi, pri čemu uopšte ne vidiš korak-dva ispred toga, već jednostavno – ok, došao si zbog toga, i to je ono bukvalno prvi posao koji sam ja imao sa 28 godina i neka prva veza sa marketingom, ajde da kažem tako. Jer sam bio asistent u marketingu. 

Ivan Minić: Jedna od super stvari koju dobiješ kada dođeš u takav neki sistem – i nisam siguran kakvi su sistemi danas po tom pitanju – ali iz tog perioda se dobro sećam, imao sam ja neke pristupe i slično. Ti dolaziš u sistem u kome postoji beskonačna količina znanja koja je sistematizovana negde na nekom klaudu, serveru, FTP-u, nazovi kako-hoćeš, tehnologija nije bitna, ali suština jeste – šta god da te zanima da naučiš, već postoji. Sad, dobro, ti imaš i neke stvari koje moraju da se urade i niko te ne pita da li možeš ili kako je to. Šta ti je bio zapravo posao i kako si u tom celom šta si dobio od tog sistema? 

Aleksandar Petković: Dobio sam opet ono malo proširenu sliku tog korpo sveta. Druga američka kompanija u kojoj sam dve od dve u tom trenutku na neki način radio. Ja sam tamo bio malo više od šest meseci, šest-sedam meseci, to je bio taj ugovor. Međutim, oni kao korporacija su imali, slično poput Filip Morisa, dosta strog headcount po zemljama, i ljudi koji su tamo radili kao full-timeri su zapravo imali izazov da budu baš full full-timeri. Ja kao neko, vodio sam se kao business guest. U stvari, čak mi je takva bila i email adresa. Bio sam na tom nekom najnižem nivou, već u startu negde sam znao da bi to bila jako teška borba, ali zapravo ja sam bio neko ko je asistent ljudima koji su vodili deo vezano za Windows i Office, ali i deo koji je vezan za biznise, znači SQL server, ta rešenja koja su u tom trenutku postojala. Zapravo sam im pomagao da organizuju brojne evente. Sinergija je tada bila jaka, radili smo i dosta tih nekih događaja u Ateljeu 212 u tom trenutku. Sve ono što, mislim, tebi ne moram da objašnjavam koliko posla ima oko organizacije…

Ivan Minić: Da, ali recimo mislim da ljudi, naročito mlađi, nisu uopšte svesni koliko je zapravo Sinergija tada bila velika, koliko su to 2005, 6, 7, 8, do pre desetak godina, koliko je Sinergija zapravo bila ogromna i koliko je bila wow i koliko je to bila jedina stvar koja ima veze sa bilo čime čime se mi bavimo, a koju ćeš videti na bilbordima, da ćeš videti brendiran autobus, da ćeš videti TV reklamu, da će se ono ranac… Rančevi koji su, pritom imam svašta da zamerim Microsoftu iz mojih 20 godina iskustva sa Microsoftom, ali matori, rančevi koje su svake godine pravili su bili večni. 

Aleksandar Petković: E ti rančevi, roll-upovi, brošure, sve to je stajalo u jednom magacinu koji sam ja održavao.

Ivan Minić: Trebao im je neko ko zna engleski, što se kaže

Aleksandar Petković:  Gde šta stoji, šta nam treba. Iznimno nove stvari koje smo radili – nove brošure koje su se prevodile, knjižice, ti neki pokloni – sve to je na neki način stajalo tu, u zgradi, u toj jednoj prostoriji i zapravo bili su dobar deo mojih dnevnih zaduženja kada nešto treba. Ali dosta sam pomagao čitavom tom timu oko lokalizacije. Tada je, ono, Microsoft dosta truda posvećivao – i to sigurno i Cerić može da potvrdi – lokalizaciji svega što postoji od materijala, a postojalo je zaista puno toga. Od sajtova i nekih tih landing stranica, do toga šta se štampa – brošure, šta je ono nešto što se deli kao taj promotivni materijal. Tako da upravo tu sam došao do ovog uvida koji si ti malo pre izbacio – da ti je sve dostupno, jer ok, ako se baviš marketingom, morao bi da znaš dobro taj produkt. I sad, ti, ok, kao student partner, znao sam već dosta toga, ali zapravo si imao pristup svojoj tehničkoj dokumentaciji, što, ono, kao na nivou tih nekih brošura, što na nivou nekakvih dodatnih materijala koji su postojali. I sad, ako tebe zanima taj Microsoft SQL server, mogao si sve o tome da naučiš, imao si dostupno na neki način, od toga da, ono, postoje čitav repozitorijum kontenta sa logotipima, ovakvim, onakvim, negde knjiga standarda, saradnja sa tim nekim eksternim dizajnerima koji su nam radili te neke stvari, pa njih kontrolišeš da li su u standardu to radili. Tu sam, inače, u tom trenutku dosta sarađivao, možda se sećaš Marka, s njim smo radili miks nagrade svojevremeno. On je bio u tom trenutku neki freelance dizajner koji je isto bio uključen tu, radili smo te nekakve roll-upove i to je bilo zaista jedno lepo iskustvo. Opet, ono, upoznao neke ljude koji i dan-danas znam, Cerić je jedan od njih…

Ivan Minić: A šta ćeš, pogreši čovek…

Aleksandar Petković:  Gde jednostavno je to bila neka početna tačka, ali već nakon tih nekih šest meseci jedino što su mogli da mi ponude jeste da ostanem pod istim uslovima tu, što je, ono, za nekog koji ima 28 godina i prvi posao, ne bih sad da pričam koja je to količina novca bila u pitanju, ali, ono, preko omladinske zadruge je dosta jedan neodrživ model. Morao sam na neki način da se odlučim za neke dalje korake

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Dobro, ali, znaš kako, svako to iskustvo ti je mnogo značilo i od njega si mnogo naučio. Zaista, mislim, bez obzira na sve, svi znaju da smo na Apple-u već 15 godina svi i da je apsolutno nezamislivo da se vratim u taj ekosistem, ali da nije bilo tog ekosistema, ja nikad ne bih došao ovde gde sam. I prvo sam 15 godina bio na Windowsu, pa sam od 15 godina bio na Mac OS-u, i neke stvari koje su oni tada radili su zaista bile wow, i mislim da je to još uvek bio deo onog poleta koji se desio kada je Microsoft, uopšte, došao, kada je bila velika akcija legalizacije, kada je bio i government deal i sve ostalo, i onda si ti nakon toga imao i neku osnovu da kažeš: ok, pravićemo veliki događaj jer mi sad ovde prodajemo neke milione evra softvera godišnje, što je i dalje ništa u odnosu na neku veliku zemlju, ali je nemerljivo veće u odnosu na nulu koliko je bilo tri godine pre toga. I moralo se mnogo raditi na tome da se u biznisu podiže svest o tome da postoje rešenja. Sećam se, recimo, to sam pričao sa nekoliko gostiju, ti si imao firme koje su bile osvešćene da treba da imaju neka svoja rešenja za digitalizaciju nekih stvari, ali to su uglavnom bila custom rešenja koja su napravljena u nekom periodu tih nekoliko ili desetak, petnaest godina unazad, koja su napravljena i nikad nisu dirana jer rade. Problem je samo što se hardver i, ono, infrastruktura i OS menja toliko da te stvari polako prestaju da rade, a da ti nemaš neko rešenje jer se ti njima nisi bavio, to ti neko uslužno uradio, ta firma više ne postoji, taj čovek, ko zna gde je. I sada lagano treba da dođeš na nešto što je na duže staze možda održivo i postojeće, možeš da praviš ponovo svoje rešenje od nule, a možeš da uzmeš neko od rešenja koja su dostupna i sa integratorom da napraviš sistem koji će tebi da radi, koji će biti možda ne toliko efikasan, brz i sve ostalo, ali skalabilan, stabilan i, ono, otporan na taj protok vremena u smislu da kad izađe nova verzija to će i dalje da radi i imaćeš ljude koji umeju da ti to održavaju i sve ostalo. Tako da mislim da je jedan dobar deo rada tolikog na događajima, na materijalima, na prisustvu u tadašnjim računarskim medijima, što su primarno bili magazini, ali su bile i emisije, dobrim delom bio zbog toga da, ono, prvo moraš da izgradiš svest o tome da postoji potreba za tako nekim rešenjem, pa onda možeš da kreneš u to da prodaš to rešenje, pa onda za par godina možeš da kažeš: e, mi sad imamo ovoliki kolač tržišta. Ali, u trenutku kada krećeš, tržište ne postoji. 

Aleksandar Petković: Pa da, mislim, i ti pričaš o jednom biznis segmentu, pre svega. Šta je o customer segmentu? Office legalizacija, Windows, kupuješ računar, dobiješ Windows uz njega, znači, to su sad sve bili neki ti mehanizmi koji su postojali, ali, zapravo, mi smo, ono, piratska zemlja, zato što smo prošli…

Ivan Minić: Sve što smo naučili i naučili smo na piratima.

Aleksandar Petković:  I na torrentima. Da sad promeniš svest kod takvog čoveka… Da treba, ono, za kod kuće da plaćaš licencu za Office, dosta težak zadatak, ne i neostvariv, ali zapravo se to transformisalo upravo u tim godinama. 

Ivan Minić: Mi smo imali tu situaciju, i pričali smo i o tome par puta, da smo zahvaljujući piratima imali najnaprednije alate dostupne u fullu. I mi, ono, kao, nismo krenuli da učimo na free alatu, mi smo krenuli da učimo na industry grade alatu. I sad, kao, neko ti kaže: “Pa da, da, ali ne moraš da radiš u Maji, kao, možeš u Blenderu.” Da, da, super, nego, znaš, u Maji ono: “Kako se samo krekuje ova nova verzija?” Tako da, s jedne strane, mislim da nas je to dovelo u dobru poziciju, s druge strane, paralelno sa tim što se dešavalo, ti si imao i ceo paralelni pokret open source softvera, koji je postajao sve bolji. I realno, tebi Office nije trebao, ti si samo navikao da ga koristiš, i onda, kad si navikao, nećeš da ideš ni na šta što je inferiorno u odnosu na to. Ali i OpenOffice i LibreOffice su bili vrlo upotrebljivi u svom smislu. Posle su došli Google Docs i sve ostalo što je cloud rešenje, gde ti, suštinski, za veliku većinu ljudi apsolutno ne treba ništa više. Prošao je momentum, ali navika je mnogo teško promeniti. Ti ga imaš instaliran od Office-a 95 i ispratio si sve verzije. 

Aleksandar Petković: Da, i znaš one serijske kodove, KX… 

Ivan Minić: Da, da, da, Windows 98, Service Pack 2, mislim da i dalje znam serijski. Bila su ona dva koja su bila za celu Srbiju, tako da kapiram. Kad vidiš taj disk, ono sa ispisanim markerom na njemu, nekako… Ja mogu da kažem, bez obzira na to koliko je bilo strašno po mnogo faktora, zapravo, divno vreme. 

Aleksandar Petković: Jeste.

Ivan Minić: Petkoviću, pravimo presek, znači, ovo je “postajanje Petkovića čoveka”, a sad ćemo se u narednoj epizodi baviti time kako si ti postao profesionalac i kako si počeo da radiš sve te, opet, čudne stvari koje si radio u prethodnim godinama. I tu je bilo mnogo toga, i mislim da je najbolje da to ostavimo za narednu epizodu. 

Aleksandar Petković: Slažem se, potpuno se slažem. 

Ivan Minić: Hvala ti, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, i ako nije, meni je bilo interesantno. Ja mnogo volim da ugostim ljude koji su prolazili slične stvari, ono, dvoje kao i ja. Šalim se naravno… Hvala vam puno, mi se vidimo ponovo na jednoj od narednih epizoda. Pozdrav!