Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.

Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nastavljamo manje-više gde smo stali. Počeli smo priču o tome šta je 4D, softverski paket u kome ti radiš već 30 i kusur godina, odnosno ekosistem baza podataka i pridruženih softverskih rešenja oko toga, i sad objašnjavamo otprilike, neki kontekst samog softvera i istorije. A sad dolazimo do zanimljivog dela priče, a to su implementacije. Kako je počelo?

Milan Adamov: Prvo, ajde, kako sam ja došao u dodir, mi smo u Blueprint-u, 1991. i softver se razmenjivao, ili Macintosh. I ne znam da je Godža bio doneo neke dve kutije disketa, jer sad kao, šta je, PageMaker, ovo ono, nemam pojma. Nema dve diskete, baze Makedonca. Šta je ovo, koji Makedonac, gde je šta? Gurnem ja ono unutra, pokrenem nekako posle nekog vremena, shvatim ja šta to može da bude i napalim se skroz. Taj Makedonac je moj drug Milkan Skojkovski iz Plandišta, koji je već radio 4D tada. Radio, to se zvalo Agro Banat Holding, i on je razvio ono što bi mi danas rekli ERP za poljoprivrednu industriju. I ja tu otkrijem to, jedna disketa su bile stvarno njegove baze, a druga disketa je bila originalna disketa 4D-a 2.2. Nešto, oni su imali čudan način zaštite, i samo jedan softver na Macu to umeo da iskopira. Oni su imali namerno bad, kako se kaže, bad sektor na flopi, namerno napravljen, i to je prvi susret. Oni pošto ti traže malo, malo, pa ti traže da ubaciš tu disketu jednom dnevno. Tako sam ja to otkrio, i te prve godine sam se igrao. Šta ću, da li ću ono moju bazu za fudbal? Pa sam to nešto pravio, provaljivao. Imao je neku čudnu vrstu polja, zvalo se Subtable. Šta je to, majku ti tvoju? Odnosno, sad se još zvalo Subfile. Oni su tek kasnije u verziji 3 promenili terminologiju. Znači, ono što bi mi u bazama podataka zvali tabela, oni su zvali file. Znaš, tako da je ovo bilo, pošto to je FileMaker, FileMaker je to isto tako zvao, pa se to kao bilo nekako odomaćilo. I onda, ’92. kad sam ja otišao, ja počinjem da učim ja tu razne ove, kako se zove, međutim, tada onako odlazim kao do faksa, da još nešto vidim ili ne idem, idem do grada i svraćam kod moje drugarice, koja se u tom trenutku zabavljala sa Dekijem Dejanom, čiji je najbolji drug suvlasnik te firme DonTrade, i on vidi to od mog Meka, vidi to šta ima, i sve u svemu, oni tu vide nešto što može da se radi, i ja i Deki da prokljuvimo, tada to nisam znao kako se zove, ali mi krenemo ono neke biznis stvari, da vidimo kako funkcioniše ta firma. Bilo je užasno komplikovano, sankcije, uvoz i izvoz stranke farme, rad sa industrijom i da pokrijemo te delove. Mi smo tu onako kao nešto spolja, sa prvo zezanje, čisto hobija, pošto smo se mi družili, a onda su ovi to videli pa kao što vi ne bi. I to sam na kraju završio, da oni mene praktično zaposle, kupe Mekove, kupe 4D, prvo su kupili tri Meka i jedan štampač, onda su kupili još deset i servere, i šta ti ja znam, tako bila baš ozbiljna priča, i kupe 4D za ne znam koliko korisnika, i ja tu krenem da razvijam, je l’ znači od ’93. do negde ’96. nešto što bi mi danas nazvali ERP, samo se to tad nije tako zvalo. I ono, radim na tome, znači učiš one sve poslovne procese, šta ja znam. Prvo, poslovne procese u firmi, ja ne znam mnogo, nisam ni studirao, nisam pratio ono što je danas se zna, odeš na FON ili odeš negde, šta ja znam koji je fakultet već ove biznis struke, da ti nauče te procese, i šta ja znam, nisam to onako, što se kaže, unutar firme radili. To je bio prvi kao veći uspeh, ja to sad malo radim neke ovako softverčiće, mada jedno što je samo za Mac, tako da ti je prilično ograničeno tržište, nemaš ti to kome, znači ko će sad, ja ću da ti uradim bazu za video klub, ali znaš, moraš da daš 2000 dolara za računar, ali to malo nije ovaj…

Ivan Minić: Ali biće mnogo dobro. 

Milan Adamov: Ali biće mnogo dobro, da, lepo će da izgleda. Tako da sam se time bavio do negde ’96. Onda sam onako, baš sam se, kao što znaš iz prethodne priče s Blueprintom, ja se dam skroz, tako se ja dolazim u pola devet, odlazim u 7-8 uveče, znaš, i tako te stvari, sve ovo ono, i puko sam jednostavno, iscrpeo sam se skroz, i psihički, i sve, i jednostavno nisam video budućnost u tome. I ja te ’96. dajem otkaz i odlazim, i praktično se ne bavim programiranjem. Stvari, bavio sam se u Colorgramu, znači napravio sam njima sad sistem kad sam ja se zaposlio full-time, to je bila ona vrsta simbioze. To je ono vreme, ti si mlad, Radoman Božić je bio premijer, i tad je bilo D.O., tad je moglo da imaš D.O. za razliku od 5-6 godina ranije, morao si da imaš minimum dva zaposlena. Ti danas ne moraš da imaš zaposlene, ali plaćaš doprinose, kao neko mora da bude direktor, pa plati na minimalac, znaš, ali tad si morao da imaš dva zaposlena, znači sve, plata, ovo ono, a pogotovo ako si se bavio još spoljnom trgovinom, morao si da imaš trećega. Ali jednog referenta. Jednog referenta. Tako da je došlo do simbioze, ja sam rekao, ok, Peđa, evo, ja ću da naplaćujem, dogovoriću, uzeo sam mobilni, sve što sam mogao sam plaćao preko računa, a on je mogao konto mene da diže tu platu koju ja nisam uzimao, sve imao, cash-u digneš i sve, tako da je bila simbioza, a moji troškovi su njegovi troškovi i tako. Tako da sam ja to radio, a i onda smo napravili, pošto je njima osnovni biznis bio osvetljavanje, imao je dva osvetljivača već tada u tom trenutku, kako se zove, kod njega je radio čuveni naš poznati muzičar Gvozden iz Kristala, on je bio lino-operater, i ja sam mu radio softver praktično za fakturisanje, ali usput, međutim oni to nisu počeli da vode, nažalost. Ono, koliko je rolni utrošeno, šta je bilo, pisali su sve skupa, ko će da prekucava, ali realno, ja mislim da je to softver koji dan-danas upotrebljavaju, iako firma  nije Peđina više, naš drug Neša je koristio me pre dve godine da mu nešto. Kako se pojavi novi Windows, znaš, kupiš novi računar, nemaš stari Windows, mora novi, pa mora nešto da se prilagodi, koje me zove. Tako da oni i dalje, mislim da još koriste, evo, još malo pa će 28 godina kako je to. To sam uradio što se softvera tiče, a živeo sam uglavnom od održavanja mreža, Mekova, to dizajnerima, održavao sam Fondu za otvoreno društvo, to je opet Borut bio, tada smo ga upoznali, Borut je znao, Borut će da štuca, ne vi. Tako da ostajem tu. E, onda počinje bombardovanje. I ja shvatam, posle nedelju dana, da ovo prvo neće se završiti, ne znam kad će, ali znao sam, neće se završiti brzo. I drugo, kad se završi, biće problem. Drugo, ja sam imao još jedan određeni problem, pošto sam, jeli, decembra ’96. montirao mirror server internet ogranka B92 u Njujorku, pa sam anticipirao da ću možda imati probleme i druge vrste, znaš, posle toga. Ko je živeo u to vreme, može da pretpostavi o čemu pričam. I onda vrlo brzo ja počinjem, bila je mailing lista za 4D, oti ono, ’99. dot-com, bum. To je ono, znači, 2000. te kreće, skroz 2001. vidiš, puk’o bum, ali, znači, mailing lista gde ima nas, šta je, možda ima, koliko, da li ima 2000 developera, 3000 developera u svetu, inače u 4D-u. Mailing lista vrlo aktivna, nije bila nedelja da nema bar jedna ponuda za posao negde. I sad sam ja shvatio, ok, moraće da se ide negde, nema druge, jer, šta ja da radim? A već sam se pripremao, znači, ja, ono, što se kaže, počeo sam se zabavljati s mojom ženom, mi smo, ono, ljubav s demonstracija, jeli, ’97., i meni je odmah bilo jasno, to je to. Znaš, ja sam već ranije u glavi nekako planirao Kanadu, nešto na šta se išlo, ono, predaš papire, pa dve godine, jer, kao, tu ne vidim. Čak sam i, pošto imam druga Kuku, koga sam učio da programira na Atariju tamo ’80-ih, koji je među prvima emigrirao u Kanadu ’91., prvi posao dobio u Oracleu, i u tom trenutku kad ja o tome razmišljam, on već ima svoju firmu, bavi se konsultantskim poslom. Rek’o sam, ajde, ja to, PowerBuilder, Oracle, malo knjige da čitam, da vidim, pa, mislim, možda mi nađe nešto, ako i kad odem tamo. Međutim, bombardovanje sve to preseče, i ja, ono, krenem da merkam te oglase, da vidim šta će da izađe. Rek’o sam, ajde, neću baš Amerika i to, kad je već došlo do ovde, bog zna kakvi će odnosi biti, rekao, nešto Evropa, negde egzotičnije, da će sigurno da, ono, da nema ljudi, da će neko da me uzme. I prvo da se javila Danska, neka štamparija, grafički softver, rekoh, u, ovo idealno za mene, neki sever Danske, neko malo mesto. Posle se ispostavi taj Helge Munch, s kojim sam komunicirao, kasnije, dok sam radio za 4D, rešavao sam mu neke slučajeve, i kapiram vidim poznato mi ime, to je on, zato što je sad imao svoju firmu, pre toga je radio u nečijoj firmi, posle sam čak i radio za njega par projektića, klasičan outsourcing. To je bila prva ponuda. U nekom trenutku se pojavi u Madridu, traže developera. Rekoh, ajde, javim se ja tamo. Ovi iz Madrida me zovu na mobilni, čak, dok mi pričamo tu, jednom-dva puta. I oni kažu, mi već ulazimo u jun, kraj bombardovanja, i kažu, bilo bi lepo da dođeš. Isto mi ovaj Helge na mailu kaže, dobićeš vizu na 10 dana, radićeš, mi ćemo to da platimo, tih 10 dana, i ako smo zadovoljni, vraćaš se u Srbiju, i za najkasnije šest meseci imaš radnu dozvolu. Dot-com bum, radna dozvola u IT-ju se dobijala prilično brzo, tri do šest meseci, ne više. On je sve znao, rek’o super. Ovi iz Madrida isto kažu, dođeš, vizu dobiješ, sve ok. I ja sad razmišljam, ok, ovaj se prvi javio, deluje ozbiljnije, ali opet Madrid, i tamo neko kišovito mesto na severu Danske… Rek’o sam, ajde, ništa, da ne bacam kockicu, koja se prva sada otvori, idem tamo. Već u podsvesti mislim, kad odem, vrlo je moguće da ću ostati. I sve u svemu, prva se otvorila Španija. Odem ja, 15. avgusta, bus do Budimpešte, pa Minhen, tamo propustim avion, pa sledećim avionom Barahas, sleti nedelja, sačeka me. I to je interesantna priča, sačeka me čovek s kojim se zove Jesús Díaz. Sećaš li se afere iPhone 4 Gizmodo? To je on. Ajde, to ćemo posle. Mada sad ide ta priča dok sam radio za njih, pa možemo da dodirnemo. Sačeka me, vodi me pravo u firmu, kaže mi radimo ovde. I tu je taj Portugalac, i vidim ja, provalim da je on njima rekao da ne bi bilo loše da dođem. Smeste me u neki hotel, NH, urbana zona, par stotina metara dalje, par zvezdica, skup hotel. Tu sam živeo mesec i po dana dok mi nisu našli stan. I sad oni meni kažu šta rade, rade sve na Mekovima, naravno, mala firma, kao vaš prostor neki. Kažu, moj otac je vlasnik, ja sam direktor, Antonio je glavni programer, ti ćeš biti drugi, moj brat je tu, tek završio neki faks, radi nešto. Oni su radili softver za prodaju nekretnina, ali su ga zamislili, znači tu bi ono što bi mi rekli back-end i desktop aplikacija. I to su meni, znači, kad sam pristao da ostanem, dali neke dve bibliotekice, nešto za real-time prevođenje, znaš, da imaš tabele, ono, kako da se reši resursi. Tada je na Meku bio sistem resursa, nisu bili stringovi, da ne davim tehničkim detaljima. Uglavnom, nešto za više jezika, da možeš da setuješ u aplikaciji, aplikacija bude španski, portugalski, i tako. I ja to uredim za dva dana, jer nije bila neka kompleksna stvar. Pritom, ono, ja sam malo zarđao u 4D-u, novija verzija, i taman mi je dobro došlo da se malo ponovim. Imaš internet, oni su imali neki ASDN, što je za mene u tom trenutku bila optika, 10 megabita. Uglavnom, nije prošlo nedelju dana, neki sreda, četvrtak, zovu me u kancelariju, kažu, imaš posao, plata ti je 230.000 pezeta i plaćen stan. 230.000 pezeta podeli sa 85, to su ti nemačke marke. Znači, imao sam realno 300.000 pezeta platu, jer sam kasnije shvatio da mi stan plaćaju, i to je bilo još 70.000. I sad ja u šoku, znači, tek imam tamo, uslovno rečeno, verenicu, i došao sam tu, rekoh, ništa, imam vizu, ali kažu, moraš da ostaneš. Nema ti vraćanja, papiri, pa dolazak, nego moraš sad da ostaneš. Rekoh, ljudi, ja još sedam dana, ja sam ilegalac, jel’? Vratim se u hotel, pozovem moju sadašnju suprugu, kažem, čuj, ovako stoje stvari. Oni su mi rekli, radićeš sedam dana, mi ćemo te platiti, i ako nećeš, idi kući, ne garantujemo ništa. Rekoh, ništa, šetaj se, gledaj Madrid, vidi da li ti se sviđa. Uglavnom, rešim ja, mislim, već sam se rešio, ali sam hteo da se čujem s njom, kažem, videćemo kako krene. Lova je tu, tu lovu bih u Srbiji možda za godinu dana zaradio, ne znam. I ja im kažem to, znači, u ponedeljak, pred istek vize, ostajem, i onda mi daju da radim taj projekat. Firma se zvala Apinet, a projekat je bio Apinet Imobiliaria, softver za nekretnine. To je Jesús zamislio u saradnji sa svojim ocem. Njegov otac, Jesús Díaz Blanco, poznat iz afere Gizmodo, a njegov otac je Jesús Díaz Alejo. Mi smo ih zvali Jesús Padre i Jesús Ijo, Isus Ćale i Isus Sin. Oni su smislili da agencije za prodaju nekretnina imaju desktop aplikaciju, što standalone, što 4D server, i da u tome vode sve. Međutim, u firmi je bio PowerMac G4 sa web serverom, koji sinhronizuje podatke. To sam ja sve rešavao, tad nije bilo Soap-a, ne mogu da se setim tačno kako. Koristili smo 4D, da on šalje podatke svim agencijama kojima je prodao, bilo ih je nekih stotinak, agencija za iznajmljivanje i prodaju stanova, imali smo i na Majorci neke klijente. On je skupljao te podatke na jedno mesto. A njima je nudio  da iz desktop aplikacije mogu napraviti sajt. Imao je 2-3 šablona kako će biti raspoređeni podaci, a oni samo biraju koju nekretninu žele da prikažu. Strane za pretragu su bile standardne, menjali su se samo logotipi. Za 1999. i 2000. to je bilo vrlo lepo osmišljeno. Njima je cilj, kako sam kasnije shvatio, bio da se prodaju nekoj većoj firmi. Kad sam otišao, jedino su imali saradnju sa BBV bankom, neki portal za nekretnine. Oni su iskoristili te podatke i radili s tim. Ja sam otišao iz drugih razloga, mislim, razlog ćemo pričati sad, ajde, nema veze s 4D-om, ali kad već pričam, ne krijem ništa. Bio sam ilegalac u EU, sad sam EU državljanin, pa mi ne mogu ništa, imam slovenački pasoš. Radio sam na tome, znači, desktop i web deo, što me prilično naučilo. U tom trenutku, verzija 4D bila je 6.5. Znači, verzija 6 imala kontekstualni web server koji radi u kontekstualnom modu. Sada ovde imaju i nekontekstualni mod, praktično radi kao Apache, da hostuje statičke i dinamičke strane iz 4D-a. Imao si tagove, mali skript jezik. Međutim, dobio sam interesantan zadatak… Pored tih lokalnih, provaljuju 4D, provaljuju sitnice, sada zamislim neki interfejs, ovoj Hesus Ijo, Hesus Gizmoto ga mi zovemo u slučaju, i sad ti to moraš da, na to njegovu nebulozu iz Photoshopa, ja to moram da razbijem na elemente da pravim. Znaš, onda si imaš jedan zadatak, februar je bio neki sajam tih ljudi što se bave nekretinama u Sevilji, znaš. Tad sam otišao na posao ponedeljak ujutru, došao sam u sredu uveče u deset. Ujutru u sedam smo sati, oće AVE, onaj njihov, njihov TŽV, do Sevilje. A za to šta sam radio te tri dana, oni su platili silne pare, to je onaj iMac, prvi onaj, plastični onaj težak. Ti si mogao da pošalješ svoj iMac u neku englesku firmu u Londonu i da ti oni zamene ekran i da ekran bude touchscreen tada. Znaš onaj, kak se ovo zove? CRT touchscreen. CRT touchscreen. I oni su to poslali i ja sam morao da pravim virtualnu tastaturu. 

Ivan Minić: Kiosk. 

Milan Adamov: Kiosk. Kiosk na CRT. Da bi oni to stavili na sajmu, znaš, da, dobro, poginuli smo, ali sam onda imao tri dana u Sevilji o njihovom trošku. Isto, e, nađe neki hotelčina, znaš onako, čitava Sevilja, ti još to on kaže, ne znam, si bio, nisi? 

Ivan Minić: Nisam. 

Milan Adamov: Ja nisam bio u Barseloni, znaš, i onda za tih tamo što smo bili, video sam Sevilju, Marbelju, Malagu, šta si, nismo mnogo putovali, u Barselonu nismo išli. I onda kad me neko pita, e, znaš ono, imaginarno pitanje, i mogu da vidim samo jedan grad u Španiji, koji da vidim ja, kao Sevilja. Znaš, toliko, jer ono, znaš, onaj centar gde ideš s onim, kao, ne mogu, gde su kafići i sve, pa one palme, ono, kao da će, a one zgrade iz onog, kako se kaže, onog mavarskog perioda, znaš, ono, kao da će neko s jataganom da iskoči, znaš, iz onih, iz ovih, elem, tako da smo proveli lepa tri dana tamo. I ja ti radim na tome, evo, tome da bih ja radio tom web serveru šta sam morao sve da radim. Prvo, to sad zvuči glupo, session management, nemaš ništa, znači nemaš ništa ugrađeno. Kako ja to da uradim? Da čitaj knjige, čitaj. Srećom, bio je neki David Adams koji je iz Amerike, ko je to malo radio, pa natukneš i imaš, ono, tri načina, znaš. Sad, glupo je da… Imaš cookies, je li što je suludo, neko može da isključi cookies, gotov si. 

Ivan Minić: Posebno tada. 

Milan Adamov: Posebno tada. Imaš drugu varijantu, tzv. hidden polja, formu, da ti je svaka stranica forma hidden polja. I imaš treći, znači tako je Amazon radio, u URL-u imaš uvek session ID, znaš. I ja sad kako ću, rešim se za taj, ovaj, jer to sam baš s Amazona dobio ideju, to sam samo, ono, provalio. Čekaj, aha, ovo uopšte nije loše, ja to mogu, znači… 

Ivan Minić: Šta znači onaj znak pitanja i ono što sam rešio, a što je isto? 

Milan Adamov: To je isto. I ja pipam, to je bila prva stvar, znači nema ništa, ne znaš ni… Nemaš knjigu, nemaš kakav HTTP. A druga stvar je bilo, mi smo to tada zvali, ovi su to zvali pogrešno multi-homing, to je u stvari virtualni domen, jel? Pošto svaki od tih sto klijenata, ne znam, nisu svih sto, ali recimo 30 je imalo tu sajt kod nas na serveru. Kako ti da hostuješ iz jedne 4D baze, znači da nemam sto aplikacija, suludo je, kad mi je sve u jednoj bazi, nema toliko. Kako to je, onda nisam znao uopšte, i onda mi je inženjer iz 4D-a poslao onaj RFC, mislim da još bilo… Još nije bio HTTP 1.1, čini mi se, to je oktobar 1999. E, imaš host polje, ooo, super, onda ja nemam u 4D ono komandu, ne znam da te ne davim, nemaš za, skini header, izvuci header, izvuci, znači bilo je onako baš lepo. 

ŽIVOT I RAD U PORTUGALU

To je ono, kad pričaš ono danas nekome, čekaj, session management, zašto bih se ja time bavio?  

Ivan Minić: Neko je nekad morao da ga smisli. Znaš kao, kao što je ono što si u prethodnoj epizodi pomenuo, onaj moment da štediš memoriju tako što umesto integera upišeš P x P. Ljudi danas žive u izobilju resursa, gde su resursi prvo beskrajno dostupni i skalabilni, a drugo izuzetno jeftini. U nekom trenutku su oni postali prilično dostupni i prilično skalabilni, ali su bili užasno skupi, pa ti to ništa nije značilo što možeš. Ali sad je sve to prilično jednostavno i onda velika većina aplikacija koristi beskonačnu količinu resursa, što niti je dobro, niti je pametno. Mislim, sada prave ljudi neke interesantne poređenja i meni su one super zbog vizualizacije za nekog ko nije tehničko lice, ali taj moment kad kao svi sad generišemo gomilu nekih gluposti na chat GPT-u. I kao, ono, da bi chat GPT izgenerisao sto reči, potrebno je tri flaše vode da se ohladi procesor. Znaš kao, zamislite koliko ste vode bacili u prethodnih x meseci, generišući kakve gluposti koje nikome ne trebaju. Sada da li je to baš tačno poređenje ili nije, nije važno, ali suština jeste da količina struje koja se sad koristi za sve te stvari, količina hlađenja, došli smo do toga da je vrlo realistična varijanta da ti… Znam ljude koji su rigove za majnovanje koristili za grejanje. Kao ono, okej, nije to bila centralna ideja, zna se zbog čega su majnovali, zbog kripta, kao što mi ne bi ugrejali plastenike, ovo ono. Pa to nije loša ideja uopšte. Jer se sve greje beskonačno i ti moraš da distribuiraš tu toplotu ovde, u suprotnom ti će da crkne. Znaš, tako da taj moment kad pričamo o ovome, mi je mnogo važan da ljudi počnu makar minimalno da razmišljaju o tome da ne treba da se vode time da sve postoji u beskonačnom korišćenju resursa i izobilja. 

Milan Adamov: Pazi, u tom trenutku server je G4, tek su se pojavili, 99. G4, taj web server, a ja radim na iMac-u, onom prvom iz 98. kome je nakačen samo VGA monitor. On ima onaj pozadi, to kasniji iMac-ovi nisu imali pozadi, ima, kad mu skineš na onom zadnjem delu, ima mali kao poseban neki port koji u suštini bio VGA. Ti to gurneš i on isključi svoj ekran i baca sliku na ovaj. Onda sam ja tako, ovaj mi je stavio, ceo sto zauzeo tastatura i miš, odvratni. Ok, to je, mislim, da je najgori Apple proizvod ikada. I ergonomski je ovako. I ovaj, ja radim na računaru koji je imao, slagaću ti da je imao 32 megabajta memorije, recimo. Tako da, i tu radim, to je bilo to što sam radio. Ovaj, Portugal je ciljao projekat za neku osiguravajuću kuću, sad to je komplikacija. Ti znaš šta je Carrefour, sad svi znaju. E, postojala francuska firma koju je Carrefour kupio, zvala se Prika. I ti si u Španiji imao Priku, Carrefour i ne znam, od tih velikih hipermarketa si imao to. Međutim, to su ogromne grupe, to nije samo… E, ta Prika imala svoje osiguravajuće društvo. I on je radio na projektu za njih. Znaš, tu sam ja shvatio onu istinu. Znaš, meni kad sam odlazio u Španiju, jao, biće ti super, oni su slični nama. Onda shvatiš i jesu, ali u onim najgorim osobinama. U onim dobrim osobinama su odlični, ulice su čiste, prevoz tačan. Znaš, prevoz funkcioniše fantastično. Ali, to vidim, mi na nje smo išli, ja sam radio, sad će moj drug Voja Ivković iz Madrida, tamo smo se upoznali. On je drug pomenutog Peđe Milina, pa to je jedini broj koji sam imao, pored mog druga Voje iz Dontreda, koji je u tom trenutku živeo u Marbelji, penzionisao se. To su jedina dva broja koja imam u Španiji da se posavetujem. Jer ja to kad su mi ponudili, ja sad, ok, ja znam da je to dobra lova, ali da li je dobra lova za dvoje? Jer kad mi dođe buduća supruga, ona verovatno neće moći da radi neko vreme dok, znaš, zdravstveni radnik, ovo-ono, neki ispiti, nešto mora. I onda mi Voja Ivković nije bio tu. Voja Ivković je poznat na Twitteru i često ga citiraju, bio je ono na B92 forumu i tako, znaju ga ljudi, živi u Španiji od 1991, mislim, u Madridu, i njega nema, bili su na odmoru. I ja nađem ovog Voju i kažem mu, i on mi kaže, to ti otprilike može, to je dobro, nemoj manje, prosečna plata ovolika, prosečno ovo onoliko, tako da sam ja znao ono, što se kaže, zašto ste ili kako ste. I kažem ti, radilo se nad tim računarima. Posle, pomagao sam, hoću da kažem, tom Antoniju na tom projektu, a dolazio je neki lik Adrian, preko puta naše firme, to se zvalo Paseo, kako se kaže, Paseo del General Martinez Campos, znači taj deo, vrlo blizu je Bernabeu, ono Magisterijum, velika zgrada koja je bila u Madridu, zna, znači u samu Kasteljanovnu ulicu. Ko ne zna gde je Kasteljanovna, tu je Prado, tu se završava Vuelta, ova biciklistička trka i tako, to je baš specifično. Počinje tamo od Atoće i skroz ovamo, i Santiago Bernabeu je u toj jednakosti. To je meni bilo, šetam se Madridom, prvi dan, nedelja, kad sam došao, kad radim, ja ispred stadiona, u centru grada, zamisli stadiona Slavije, to je tako bukvalno. Dobro, nije mnogo novo. Nije, neko. I ovaj, kako se zove, i mi vodimo tog Adriana, vode stalno na te ručkove, ta Eliate, to je neki fancy restoran, to preko puta, posle sam ja sam se hranio okolo, neki Vips, pa Burger King, pa Pans. Pans je mnogo dobar, ne znaš da li si video u Španiji. To su oni, bokadiljani, njihovi sendviči, isto je kao fast food meni, imaš, možeš napraviti sendviče uz pepsiju, neku salatu, to je ovaj. Tako da sam šarao tu, po tom kvartu sam se dovijao, je li, fast food. Tako da sam i njemu pomagao na tome malo kad se zapelo. Razvijali smo neki interfejs, tada je ono Outlook imao mail, znaš onaj Outlook, klasično, mislim da je Outlook imao prvi interfejs tog tipa. Levo su ti, kao ovo što sad imaš u mailu, mailboxovi, samo što imaš dve kolone. Tada si imao, kako se zove, mailove, pa ti klikneš na mail, pa ti gore, razumeš, ne, klikneš na mailbox, a ovde ti je lista mailova, onda klikneš na mail, dole ti se pojavi tekst, znaš. I mi smo to onda, kao te li, ovo je super interfejs, ajde to da ubacimo u tu aplikaciju. I onda smo to radili. Onda 4D nije imao objekat, znaš, ono za listu, vrlo rudimentarno. To je bio praktično paralelni nizovi, znaš, koji si ti grupisao, pa je to funkcionisalo, znaš. Tek je kasnije dobio nešto što se zove Listbox, tako da smo mi koristili neki američki plugin, Aria, List Pro se zvalo, na to. Moraš platiti licencu, ali je bilo onako moćno. Kažem ti, to je isto bio projekat koji sam pomagao, dok sam radio tamo, i kasnije sam pomagao. To je već ona situacija kada ti sad ja u glavi već odlazim, jer taj Portugalac imao jedan cilj, oni su imali drugi cilj. I sad moram malo u papirološku priču, mislim, ne krijem ništa o ovoj priči, samo možda i u podcastu sam pominjao par puta. Znači, ja sam ilegalac. U trenutku kad prelazim u stan, živim mesec i po dana skoro u hotelu. Dešava se da ja jedno jutro odem na doručak, vratim se da se presvučem, i dok izlazim sa recepcije, gospođa kaže, senjor, rekao, por favor, tad već malo. Kaže, dođite i dajte mi kovertu, ja shvatam da je unutra račun. A ja sam otišao s jednim koferom, jednim parom sandala, jednim parom cipela, i jednim farmerkama, nekim šorcem, čarapama, majicama i jednom košuljom dugih rukava. I ovi mi govore, naći ćemo ti neki stan. Ja ne znam jezik, ne znam ništa, ti si me doveo, znaš, ti mi obećavaš, rekao, kaži mi šta da radim, znaš. Ne, ne, ne, mi ćemo da ti nađemo stan. I onda materionisti su imali neku kuću u Marbelji, on kad je došao, pošto je ceo avgust bio na odmoru, došao gazda pravi Hesus padre, on kreće u tu neku akciju, ali sve to ide kilavo. I ovaj meni daje račun. Ja sam prao čarape tu. Znači, ti za cenu pranja čarapa u hotelu možeš kupiti dva para. Šta je problem u Španiji? Ja radim tu. Znači, kako? Radi se od devet. Radiš od devet do dva, pa ide od dva do četiri sijesta, pa od četiri do sedam. Dakle, tako se radi. Al, od dva do četiri ti ništa ne radi, osim El Corte Inglés tu na putu ka stadionu. A El Corte Inglés su ti firmirane stvari, nema šta. Kupiš majicu za hiljadu pezeta, nema šanse. Znači, kraj, kupio sam Tommy Hilfiger dugih rukava za ne znam koliko, za sto i nešto maraka, kad sam rekao Ceciju, da li si ti normalan? Pa rekao, nema ovde, jer ti nije… znaš, i tako. I on kad je video račun, ja dam račun njemu, ili on kad je video odmah zove ovog sina. U roku tri dana sam ja bio u Las Rosasu u stanu. Las Rosas je mesto gde oni žive, to je sedamdeset kilometara, kao kad bi živeo u Rušnju, recimo, otprilike. Radiš u centru, živiš u Rušnju, dođeš nekom lastom do one okretnice na Banovom brdu, tu sedneš na metro i ideš na tu Slaviju, na primer. Promeniš dve linije i onda imaš sto metara peške. Znači, ja sam ustajao, slagaću te, ustajao sam u pola osam. Istuširam se, obrijem se, ubacim dva-tri neka dvopekića u usta, zašto samo toliko sad ću reći. Imao sam u osam i tri bus koji mi je prolazio pored zgrade, koji ide odmah na autoput. Ja sam za petnaest minuta na Monkloi. Monkloa je taj severozapadni deo, gore ka… taj Las Rosas je bukvalno na autoputu za Korunju. Tu podzemna je stanica, siđem sprat ispod na jedan metro, drugi metro, ima još trista metara peške. Nikad nisam došao posle petnaest do devet. Znači, to tako funkcioniše fenomenalno. A zašto nisam samo ovo? Zato što ti kad dođeš u devet, dođu oni, tu se popriča, malo u pola deset se ide na desajuno, na doručak. To ti je ono, maltene, što bi mi rekli ovde u kolektivnom ugovoru, tamo, ne znam da li je, ali to si pređemo preko u isti taj Eliat ili negde, ono kroasančić ili churros con čokolate, ono umačeš ili tako nešto. To ti je doručak, onda od dva do četiri ručak i posle sedam si slobodan, oni večeraju u osam. Znači, tamo kad ideš na večeru, nemoj pre devet uveče, ideš u osam. Smatra se nekulturnim da nisi tamo, večera je u deset. Znači, bar je bilo u to vreme, a verovatno i sada. I ovaj, kažem ti, ja odlazim tamo u Las Rosas, svaki dan putujem tu, radim na ta dva projekta, u međuvremenu zovnem baš mog druga Slobu, on je bio najozbiljniji, da ide da pita šta meni treba za radnu dozvolu. Jer oni kao imamo, mi vezu, sredićemo ti, znaš. Ovi Španci… Ode Sloba i, naravno, informacija, znači, to ti da odeš tamo pa ćeš tamo da središ, to ne postoji kao opcija. Znači, moraš da se vratiš u špansku ambasadu u zemlju iz koje si, da tu apliciraš i da te šalju dalje. A da bi to izveo, moj dodatni problem je što sam otišao sa crvenim SFRJ pasošem, a radna dozvola može samo u plavi SRJ pasoš. I ja zovnem ambasadu u Madridu i pogrešno ih razumem, ili on pogrešno kaže, kaže ide provera 5-6 nedelja i onda kao ideš u proceduru. I ja tu shvatim da onda ideš i još 5-6 nedelja čekaš, to je skoro 3 meseca puna, a ti imaš, oni su već u tom trenutku, isto kao kod nas, ministarstvo rada, stave oglas i mora da stoji mesec dana. Znači, oni su oglas stavili i treba im neko ko zna 4D, zna srpski, slovenački i engleski. I ono, služi se u Makedoniji, recimo, tako neka glupost, znači samo fali slika i JMBG dole, ali to mora da stoji mesec dana. Ali od tog trenutka teče 3 meseca u kojima neko mora da se pojavi u ambasadi da aplicira. Ne može niko drugi, moraš lično, i ja sam sad u problemu. I ja zovnem moju sestru i kaže ona: “Ma imam ja ovde nekoga.” Na šta su se pasoši preko veze izdavali i brzinom munje. Međutim, posle bombardovanja, zbog nekih malverzacija, moraš lično da podigneš. To cut, long story short, ja ti ostanem bez pasoša. Ilegalac u Španiji bez pasoša, koji pritom ne zna da će biti, kako se kaže, proteran jedino ako napravi neku ogromnu glupost, tipa kriminalnu, jer u procesu je neki zakon koji bi kao legalizovao, znaš. I ja čujem za taj zakon, mislim da mi je baš Voja Ivković rekao, raspitaj se, ovde pominju nešto. I mi se raspitamo, i oni se raspitaju iz firme. U, super, rešen problem, to je to. Kao, samo treba ta neka poslanička grupa s Kanarskih ostrva da pristane, tada je bio Aznari, predsednik vlade, Partido Popular. I to se čeka i to se desi tamo za Božić, pred Božić, i samo sad kao ide proces, mora kralj da, znaš, potpiše kralj, pa 8 dana službeni list. Ja u međuvremenu, ljudi, u međuvremenu meni dolazi 15. decembra, dovodim Svetlanu, jer ja sam rekao, ne mogu više, ovo je glupo, znaš, ne mogu. I sad, žena od Jesusa Gizmodova ima neku kliniku, nešto ima, inače, i to je interesantna priča, ali nema veze sa programiranjem. Njen deda i drugi deda su, znaš ono, Mahou, pa piše, to je najveća pivara u Španiji. E, njen deda je vlasnik, i drugi, njegov rođeni brat, su vlasnici. Tako da je, ovaj, to je bivša žena Jesusa Gizmodova. I, kako se zove, dolazi ona, naprave kao da je neki kongres, nešto, na istu foru kao i ja, znaš, biznis viza, deset dana, i ona je ilegalac. I mi se tu stojimo, sve vreme, ja sve više posla, sve više, nemaš ono, nemaš jasnu i uzdaš se u taj zakon. Dolazi taj neki februar, objavljen zakon, niko meni ništa ne kaže, za sve to vreme niko meni ne prilazi i ne govori, sad ćemo, pih, rekoh, dobro. U međuvremenu, ja shvatam da mogu da dobijem pasoš u ambasadi za pet nedelja, znaš, da sam se zeznuo onda, da sam pogrešno razumeo. I ja, ovaj, ništa to, dođe, dođe taj drugi februar, ja kupujem El Mundo i Marku. Znaš, Marku čitaš sportski, lakše čitaš, a posle, kad sam postao onako malo, kao ajde, mogu ja, mogu, mogu ja to. I gledam ja onaj tekst, nije mi jasno, zovnem ja Voju, reko, aj mi prevedi ovo. Ispostavi se zakon važi za one koji su došli do 15. maja. Ja sam došao 15. avgusta. Znači, ništa. I sad, danima niko, niko mi ništa ne govori, kako, šta sad. Ja kažem ovoj sekretarici šta da radim, pa kaže, nemam pojma, ja sam im rekla, znaš. U međuvremenu, ovaj Portugalac odlazi, on ima sad svoju agendu, što bi rekli, on odlazi, ostavlja meni ključeve od stana, ima neki kredit za neki nameštaj, on živi na 200 metara od mene, ima i veću platu i sve, ne znam, nije mi jasno uopšte šta hoće. I ovaj, on je imao 500.000, možeš zamisliti, znači imao je, koliko to je, 5.500 maraka, znaš. I u ono vreme, molim te, tih 5.500 maraka nije kao sad 5.500 evra, to je 10.000 evra, recimo. 

Ivan Minić: I više. 

Milan Adamov: I više. I ovaj, on odlazi, a mulja sve vreme. Na, mogli bi mi, znaš, on vidi da je problem, provali da sam ja nezadovoljan. Firma u Portugalu, pa ti tako papire, pa mi radimo ovo, mi radimo ono. Ja reko, dobro, ajde. I ode ti on u martu, već tu ode on, da otkaz, vidiš ovaj kivni, ja malo preuzimam to njegovo da dovršimo. Jer ono, bilo je, kažem ti, taj ugovor s tim, ja gledam, oni potpisali ugovor i sad ne gledaju kako će što pre to da završe, nego samo kako da naplate. O, bato. Što se mene tiče, meni plata nikad nije kasnila. Čak su mi jednom pustili duplo greškom, pa sam im vraćao. Ali, ovaj, ono, odmah čim je došao, ćale me odmah odveo u banku tu, pored Banco Popular Española, odmah račun, kartice, viza, ovo, ono. Nikakav, iako sam ilegalac, znači, ono, on je tim nekim svojim vezama sredio. I to se završava tako. Ja sve vreme radim na onom, znači, taj sajam je u martu, ludilo, i ja već ne znam šta ću, kako se zove. I onda mi, pred 1. maj, dolazi ovaj Keva, pošto majka ima slovenački pasoš, još može bez vize, došla nas posetiti. Njoj šaljem, znači, ja sam otišao u Španiju sa PowerBookom 1400 CS, moj računar, koji sam ovde koristio. U međuvremenu, to mi ne treba, mislim, kod kuće imam iMac-a, kupio sam ga kad je došla Ceca, donela je neku lovu. Tamo imaš, ono, 13. platu, znaš, Španija, 13. i 14. platu. A to je, ono, bruto plata ti da, ne znam, razmišljam. I još je Ceca dobila, ne znam, nešto sa popom sam nešto radio, pa je on poslao neku lovu. Ja ti kupim za 330.000 pezeta iMac-a sa 128 MB RAM-a, onaj grafitni SE, znaš, najjači u tom trenutku, i to nam je kod kuće bio, ono, multimedia centar i sve. I to imam kod kuće, reko, šta će mi laptop, na poslu imam ovo. I, uglavnom, mislim da je čak Bora mailom pitao, je li ti to, ono, gde ti je, ono? Reko, ovde, pa je li ti to prodao? I ja dam kevi, ono, odnese, i taj laptop je završio kod Boruta. E, i ja sam onda već rešio da im dam otkaz, nego reko, neću sada dok je majka tu, da ne talasam, nego posle, kad prođe prvi maj i to. Te poslednje nedelje, ovaj Matori je namirisao nešto, ili možda je, ono, video da mi je, mislim, verovatno se na meni videlo da sam, ono, potpuno nezadovoljan. I prvo mi kaže ovako: “Ja imam nekog druga koji je lekar, on ima svoju kliniku i on će da da izjavu da si ti bio kod njega, ono, polomio nogu, ruku, pre 15. maja.” Ja mu kažem: “Ali, pero, Jesus, Schengen, Frankfurt, pečat, 15., kako?” Mislim, šta on rizikuje? Ne znam, 10.000 maraka kazne, a ja rizikujem, ne znam, 10 godina zabrane ulaska u Schengen, ne u Španiju, u Schengen, i proterivanje. Mislim, ako nas uhvate. Ja mu govorim: “Čoveče, sve što treba je, evo, sad završavam projekat, dajte mi nešto da radim tamo na laptopu što ne zahteva baš interakciju, radiću, ja sam za 4 meseca nazad, samo da negde izađem da mi ne lupe zabranu u pasoš, razumeš?” A on to može da uredi. Avion Madrid-Kipar, Kipar tada nije bio, recimo, u Evropskoj uniji, ili nema Madrid-Ljubljana direktno, da li bi to, recimo, išlo. I, kako se zove, ništa. Prođe jedan dan, sutra, znači četvrtak, ja ću njima u ponedeljak da dam papir, on u četvrtak mi podiže platu na 300.000 pezeta i plaća stan. E sad, da mi je dao Antonio onih 500.000, pa da razmislim, ovako, ništa, mi smo se već rešili, ovo-ono. Tako da sam ti ja tu završio karijeru. Ostao sam do… pošto tamo moraš da imaš 15 dana otkazni rok. Oni su već doveli nekog… Kako je Antonio otišao… E, sad ima priča, tu je, u Madridu se nalazi čovek koji se zove Erik Peters, isto dobar 4D developer, koji je oženio Španjolku bogatu, imaju troje dece, i tu žive sada. I ne bavi se ničim trenutno, on inače završio, opet ta paradox 4D programera, ovaj Škotlanđanin s kojim sad radim je lekar-genetičar, a Erik je bio u tom trenutku, on je završio, ono, muzičku akademiju, ali se bavio programiranjem i to je radio pre toga, godinu dana pre toga, pre nego što je došao u Španiju, radio je u Forsyte Technologies, jedno od većih firmi u Americi koja je koristila 4D, pravili su i plug-inove i to. I oni angažuju njega da dođe da obučava neke klince. Znači, ne pitaju mene, ne pitaju, znaš, ništa, znači ja sad tu stojim, ne znam uopšte šta oni žele od mene i šta su želeli u startu. Znaš, ne vidim perspektive, rek’o okej, da mi je dao tih 500 hiljada, pa da ostanem godinu dana, no bar ću pare da uštedim i znaš, znam zašto. 

Ivan Minić: A rizikuješ da otrpiš? 

Milan Adamov: Pa riziku trpim i drugu, znaš, sad mi došli, došla Svetlana, a ćeš ono, ne znam, osnivaš porodicu, znaš, radiš nešto, da živiš, 30 i koliko ja imam, 34, ulazim u 35-tu, znači vreme mi je da se kućim, što bi se reklo. I sad ti ne možeš to, znaš, šta ćeš. I sve o svemu, sve mi primamljivije zvuči to što me zove ovaj Portugalac, on je već otišao, kao tamo, već je napravio firmu, ovo ono, čujemo se mi mailom, znaš. Ja tako kažem i ja kažem njemu, ja ću da idem do kraja aprila. Gospodina me kaže, pa nisam mislio baš tako rano, tu ja vidim malo ovo, rek’o, no ja ne mogu više čekam, ako mi uvali još nešto, pa moram da radim sledećih 6 meseci i odlepiću, znaš, neću sad, nisam ni ja pokvaren da ih ostavim u sred nečega, nego ovaj projekat je manje-više završen, nema više šta novo, sad samo ono, bagovi i novina, ono, eventualno za neku sledeću verziju, rek’o, dok mi nisu dali nešto novo, daj da, daj da ovaj, to i ja kažem, ona ide, ok. I dam im ja otkaz, Eriku, nekih četvora mladih su obučili, on je ostao, ne zna šta su posle radili, ja ono, ceo jun provodim ne radeći u Antoniju stanu, ja sam njega od ključnog stana vratio, a ovaj plaća nešto, govorim naravno, napred, malo dalje. I organizujem sa mojim slabim znanjem španskog selidbu njegovih stvari iz tog stana u Bragu, u Portugaliji ili tako. Tako da mi dvadeset i nekog juna prelazim u Portugal, ono što se dešava je da sam ja u maju predao za pasoš, neki policajac ovde, neki načelnik je rekao, nek’ on tamo preda, ja ću ovde to da kažem, da podsetim i da je tako rešeno. I ja sam dobio pasoš, ali nisam tad dobio, ja sam u Portugal prešao bez pasoša, dobro, Šengen, nema granica, ali Ludi Antoniju mi idemo, znači, ti kad kreneš ka Kurunji i onda skrećeš levo ka tom severnom Portugalu, isto je neki tek otvoren autoput u Španiji, koji prolazi, kako se zove, Tore, Tore, stade mi mozak, to je mesto čuveno po tome što su tu Španci i Portugalci podelili sve, znaš. Potpisan je ugovor, znači, vama Brazil, vama ostatak, vi imate monopolnu trgovinu zlatom, vi dijamantima i tako, to su oni lepo podelili i prazan autoput, i ispred nas ova garda civila. Znači, ti imaš dva ilegalca u kolima, računar, doduše, imam račun od mog računara, kamion ide za nama još, ono, ko zna kada će stići, i on krene da ih obilazi. Ono, recimo, ograničenje 120, on sa 125 i ja, ono, rek’o da li ste normalni, međutim, ništa. Došli mi tamo, uzeli smo stan, znači, nikada veći stan nećemo imati u životu, tri spavaće sobe, ono, kao ja ću da radim od kuće, znaš, pa da imamo dva kupatila, pa kad neko dođe da ima svoju sobu, znaš, ono i tako. I počinjemo to, međutim, vrlo brzo se ispostavilo da je on čovek potpisao ugovor s nekom firmom iz Ekvadora i da putuje tamo, a da dođe jednom u dva meseca tu. Ja rek’o, čekaj, ti si mene doveo, a sve to mi radimo u saradnji sa Arnom, koji radi u 4D-u, koji je prijatelj meni i njemu, to je moj kontakt, dok sam ja bio distributer za 4D, to mi je kontakt, jel’, ono, sales. I on bi nešto to, sve se u stvari lomilo, kako sam posle shvatio. Znači, neko treba 4D, rešeno, otvara se Latinska Amerika kao potencijalno jako tržište tih godina, i sad, ko će da dobije distribuciju za to tamo? Znači, ajde, ovaj naš Matakiterani, tako se zvala ta portugalska firma, dobija za Brazil, jer je logično, ali ko će da dobije za ono, tako da je ovaj registrovao silne domene, ono, LA, 4D, Latinska Amerika, znaš, sve one moguće kombinacije, na kraju naravno nije dobio to, nego je dobila upravo ova firma gde smo otišli. I to je bilo, izgleda, rat ko će, on je, ja sam potukao, ono, kolateralna šteta. I sve u svemu, tu sad, u tom stanu mi živimo, radimo, i projekat, da se vratimo na projekte što radimo, ovaj kad me tako ostavio, stvari niti on, nije on osnovao firmu, nego je njegov mlađi brat, na adresu njihovog ćaleta koji je knjigovođa. Ja radim od kuće, ovaj, i kao šta ćemo da radimo, i neka štamparija projekata, znači meni ne gine nešto u grafici. Mi živimo u Bragi, to se zove Barcelos, Barcelos, ne znam kako se izgovara, to je na putu, na pola puta, mislim, do Porta, dakle, Braga je nekih 30 kilometara, ovako, kako se kaže, severoistočno. I idem sad, ja ne govorim jezik, mislim, govorim ga sa mojim pravilima, znaš, da ja to onako, znaš, sam shvatio koliko je to slično španskom, u stvari. I radimo projekat, interesantan projekat. Ovaj čovek ima dole, ne znam koliko mašina, i dole ima nek’ tri iMac-a, ima server gore i još dva ili tri iMac-a, onako, znaš, administracija, sekretarice, komercijalisti, i radimo projekat za obračun svega. Znači obračun, ono, od predračuna, sve dalje, ozbiljan projekat, kako se zove, i to radimo ja i taj Rui, brat, koliko je to bilo, pa manje više smo radili dok nisam otišao u martu. Nisam otišao u martu, nismo se vratili u martu, a uz put smo radili još nešto sitno i od toga živimo, dobro je ono, to dobro naplaćuju, u stvari mene bolelo uvo, ja imam deal, ti si meni dođeš ovo, mislim, manja mi je plata nego u Španiji, ali opet tu je bilo 300 hiljada eskudosa, što je za Bragu i Portugal, znači ja sam plaćao stan sa dva, sto dvadeset nešto kvadrata, sa garažom dole u novogradnji, znači tri spavaće sobe, dva kupatila, ogromna dnevna soba, kuhinja, dve terase, garaža, to je bilo 55 hiljada eskudosa, znači 500 maraka, 500-500 maraka. Znaš, ono, mislim, jeste skupo, ali ono, još grad naš razvija se, međutim, nije ni loše što smo se vratili, znači, krenula je kiša da pada 1. oktobra, ta kiša nas ispratila 24. marta kad smo se oprostili u Bragi. 

POVRATAK

Kažem ti, interesantan projekat, bilo je tu par detalja šta sam razvio tu, recimo, u 4D-u sam onaj, kako se zove, Clairvoyance, onaj type of head, znaš, ali tada je Explorer prvi to provalio. Znaš kad kucaš sajt, ono, www, pa krene da ti izlazi onaj drop-down gde ti možeš i tastaturom i mišem da izabereš, i kako kucaš, on to sužava. To je prvi Explorer imao. Znaš, tu ljudi ne znaju, da li se sećaju. I ja mu kažem, hoćeš to da ti dam, i ja napravim biblioteku za to. To je bilo kao oduševljenje. Tako, bilo je par detalja. Šta još traži? To mi je ostalo u sećanju, mi idemo gradom, i sad kad se šetaš, jer ono, sam svoje vreme određuješ, znaš, ono, nema šta, ustanemo, šetamo se, idemo ovamo. Imaš tako kao neke, mi bi rekli tavernice, kao neke restorančiće. To ti je ono, kao oni, kako se zovu, seranosi u Španiji, znaš ono, serije. Pa oni imaju neku kao tavernu koja je restorančić, pekara, sve zajedno, onako, znaš. E, tako imaš ovde nešto slično, a pored prazna dvorana, znaš, ono, recimo, tridesetak stolova za šestoro, osmoro, beli čaršavi, bokal s vodom, nešto. I to zoveš i prazno, onako, to uopšte mi nije jasno. Šta je, nikad nismo išli između pola jedan i pola dva, da znamo, između pola jedan i pola dva, to je krcato. Svi jedu tu, znaš, ono, za šest maraka obrok, imaš supu, glavno jelo, leba i dezert ili kafu. Čašu vina, obično, isto, to mora. A ono, u štampariji, i bilo je neka mašina gde, ono, imaš mere, ne znam, materijal koji se troši, međutim, ako se štampa to i to i to, ako je mašina zauzeta, to smo mi imali kod Brana i Zokija, ovde sad ću da se vratim kad završim, ako je mašina zauzeta više od deset minuta, pošto operator se uloguje, ima Mac pored, uloguje se i kaže, ja radim na ovoj mašini, taj i taj posao, klikne, i mi imali smo tajmer. Znaš, krenemo brojati vreme. I ako pređe, po jedinici mere koju treba da odštampa, ako je prošlo, lupam, pola sata, svakih sledećih deset minuta mu naplaćuješ još, ne znam, koliko. E, onda je bila fora da taj tajmer stane, on je rekao, obavezno da stane u pola jedan. Pa rek’o, što da stane, valjda će ovaj kad završi da, ili ako ide na ručak, ugasi mašinu, ne, mora da stane. I meni nije bilo jasno zašto. Dok jednom nismo se zadesili, došli smo recimo u 11, nekad gužva bila malo, zakasnimo, i sad mi ono, znaš, research kako šta, ovaj, projektni zadatak, jel’, i u 12.25 on kao, ajmo na ručak. I rekao, pa ček, ima još tri pitanja, završićemo za deset minuta, pa idemo, ne. Jel’ to znači mi sad idemo na ručak, pa se vratimo još petnaest minuta, pa ono, a ja sam mogao da budem kod kuće, ono, izujem se i već odavde, ne. I mi na ručak, vratimo se, i tad ja shvatim. Znači, oni imaju kult, ili nazovi to tako, znaš, sad da ne budem grub. Znaš, ja sam to tumačio Svetlani, mislim, zvučaće glupo, rekao, možda zamisli. Znači, Portugal je takva zemlja gde je plemstvo bilo ekstremno bogato, a čitav narod, pogotovo taj na severu, je bio, ono, gladan, znaš, i onda je to ostalo. Znači, sad imaš da jedeš i jedi, ja sam to tako tumačio, možda grešim, izvinjavam se portugalofilima, ali, ovaj, to je. I ovaj, to radimo. U međuvremenu, ovaj drugi problem rešavam tako, ili moj legalni problem, šta ću, u tom trenutku već ja iz Srbije, to vreme, Ćale, treba dva, tri bajpasa, neće gde da se operiše, ni se, znaš, drugo, i ja, ono, ne daj bože da se nešto desi, znači, ja rizikujem zabranu. Znači, ja moram da se vratim za Beograd, zabrana ili ne zabrana, znaš, nema šta, onda nemoj, znaš. I ovaj me zeznuo, znači, ja već ovo, i ovaj, Arno je tamo rekao, ovi iz 4D-a, pošto oni to pravite, su rekli, ništa, sredite im Milanu, to da on legalno izađe iz Portugala, kako znate i umete, i to je to. Naravno, ovaj mali ne zna ništa da uradi, i ja tu preuzmem inicijativu, manje-više čim smo to došli, jula, avgust, ili tako nešto, ili septembar, odemo do Porta, nađem nekog advokata koji je za te imigracione, imigraciono pravo, je li? On je imao kancelariju vrlo blizu starog stadiona u Portu, Olivere neki, i ja mu kažem, on kaže, dobro, ja ću da se raspitam, javiću vam, pošto ima telefon, naravno, i mobilni. I to je prošlo nekih mesec dana, tako smo i već do kraja oktobra ili najkasnije u novembru znali da je u Portugalu, u Portugalu postoji takav zakon, male su razlike, odnosno španski je bio, ti si odmah dobijao ličnu kartu, privremenu kartu i sve. Ovaj, ovde je bilo, moraš da imaš ugovor s tom firmom i obnavljaš, obnavljaš tu vizu, ti dobiješ vizu po članu tog zakona na godinu dana da možeš da radiš. Znači, nalepili su nam u pasoš, kao Schengen, ono, ako se sećaš, samo što piše gore, nije za Schengen karticu nego je za Portugal, i tekst rukom napisano, član zakona taj i taj, ovo ono, da smeš. Kao blue card, tako nešto. I mi, ono, kako se zove, ja se vratim to i kažem, ono, Rui, on kaže Francuzima i sad kako ćemo da rešimo problem, mi nismo venčani, znači ona ne može na osnovu toga. Tako da ti ja, moja žena, koja nije liniju koda otkucala u životu, je dva meseca bila programer u muzeju u Portugalu. Ja sam plaćao doprinose za nju iz svog džepa, oni su plaćali za mene, takav je dogovor bio i zakon je tako usvojen negde u februaru. Mi smo, ono, negde početkom marta išli, pošto su obrađivali šesnaestodnevno neka kancelarija, moraš da dođeš u deset uveče, mi smo došli ujutru jednom u sedam, ma kakvi, ono, se neki nesrećni Ukrajinci, neki Žoze iz Angole, Brazilci, Kinezi. Ja da uđem tamo, oni gledaju, šta vi, kao, IT stručnjak, ovako, ja rek’o, nemoj sad da ti pričam zašto, ali, ono, dolaziš legalno, sasvim možeš da dobiješ vizu bez problema. I tako smo dobili i 24. marta smo se vratili. Nastavio sam još malo da dovršimo taj projekat za njega, a onda sam već počeo sa Popom, naravno, dogovorio sam se, on je otvarao firmu i onda smo krenuli kao u simbiozu neku. Onda počinje druga faza tog rada ovde, kako se zove, on je dobio ono što se kaže na tenderu za onaj korupcioni centar Kočovića i ja sam uglavnom bio zadužen za softver i za to održavanje. Bile su tu nekoliko Mekintoša, i tako, ne znam, po ugovoru sam trebao da budem 2-3 sata dnevno tu. Međutim, pošto to je neka vila u Užičkoj, to je bila poprilična veza, 2 megabita net, i ja u tom trenutku imam 64 kilobita SBB na Vidikovcu, pa što ja ne bih ovde. Pogotovo posle kad se prešlo u Palatu Srbije, dobio sam celu kancelariju koja je ova soba, u jednom ćošku tri servera, u drugom ja, između prazno, možeš, ono, basket da igraš. Tako da sam tu bio, ono, zadužen šta god im dune oko softvera i najviše sam sarađivao sa gospođom Slavicom Radomirović. U katastru smo radili, ona je žena Zmaj, ja zovem često, ona je, sad ne znam, valjda smem da kažem, ona je spasla katastar. Znači, ona pakuje sve ove mape i sve u severnom delu Mitrovice u kamion, a NATO i UČK ulaze u južni deo, i to je donela, i onda je ona prva shvatila od svih njih tamo zašto sam ja uopšte tu. Znači, onda smo mi radili, kažem ti, stanje katastra na Kosovu i Metohiji, to, 9. jun, i to smo radili onako. To se uvozilo, mislim da je onaj dual Mac, onaj Power Mac G4 to radio jedno 3-6 sati. Kad sam konačno uspeo da napravim rutinu da uradi bez greške, pošto je to bilo iz nekoliko izvora, da ne davim. 

ADAMOV KONSULTACIJE

To je to, tad sam sa Popom radio, 4D u tom smislu, i onda 2004. otvorio sam svoju firmu, 

Ivan Minić: Konsulting. 

Milan Adamov: Adamov konsultacija, nisam znao kako da se nazove, ajde nešto konsultacije da zvuči lepo, a Adamov iz vrlo pragmatičnog razloga, pošto mi je firma u stanu gde živim, i onda da ne bih, da može da piše samo Adamov na sandučetu, da kad dođu ovi ne bude ono firma i ne i gluposti, znaš, jer ja nema zašto, ne treba mi blagajna, mislim, moj deo ovo je, evo, ovakav sto, i laptop na njemu, što se kaže, SBB ruter u ćošku, to je ceo moj deo što mi treba od površine u stanu. To su projekti što sam posle radio. E, onda počinjem tako negde, pete, šeste, polako, ujedno sve vreme distributer 4D-a, znaš, i onda nisam hteo, u stvari ne znam, nisam nikog njih pitao, a nisam hteo da ispadnem, pa ja onako sam malo krio da tu i tamo uradim. Po nekih, 2003. sam recimo počeo da radim, to je interesantna priča isto. Za jednog Amerikanca, zove se Jay Mena, a povezao me je s njim Pierre, koji radi u 4D-u, on je bio direktor salesa celog. E, sad, ja sam bio cenjen u 4D-u te 2001. i 2002. jer to koordinacioni centar je kupio 4D server, web server, licence za 30 korisnika, to je bilo ono, još kao novo tržište koje nikad do sad, to su bile neki, ne znam, 6-7 hiljada evra, to je bilo za njih. Kao, tu pogotovo ja, znaš. I onda su mi davali neke, a mi smo imali svake godine skup distributera, znaš, ovaj, 4D-a, i ja sam bukvalno te 2001. došli smo u martu, već sam u aprilu s tom vizom išao za Pariz. I to je bilo, bio sam u policiji, naravno, 45 minuta, jer ljudi oni su bili, gde će ovaj. Ja sam rekao, išao sam kući za Beograd, pa se sad vraćam u Portugal, i ovde idem kao to i Jobsa da vidim, i šta ja znam. I na kraju oni, kako, šta, ja imam karticu portugalske banke, to je moje, ono, vizit karte, ono, 100 komada, i dalje one, ja im sve to dam i kad su mi dali vizu, ono, kažu, a dobro ta karta, uđite. Rek’o, neću da ostajem sad, mada sam, i to je bilo, eto, to. Na povratku iz Portugala mi smo se vraćali busom, jer nisam mogao, ono, catering skup, ovo, ono, i mi smo onako spakovali šta, govorili sa svojim ljudima da otkupi, sam kupio frižider, onu gasnu ploču, pošto imaš gas u kući, spavaću sobu, znači, svašta sam pokupovao, rekoh da on to otkupi za neku cenu i nosi to, prebijali smo se, ono, sve, pošto oni me nešto ostali dužni, znaš, pa evo, taman ovo, ovamo, onamo. I oko toga doprinosa za moju programerku, kako se zove, i šta sam stao da kažem, i onda smo kao busom, ja i Mek sam busom, bukvalno, i kad su videli kofere, Portugalci, oni smotani, znaš, naš me odrao ovaj u Lasti kad smo se vraćali iz Pariza, znaš. Cena ona normalna, ništa nisam morao da dodam za kofere, kao, dobro, ajde, sto eskudosa 200 po komadu, ja, evo ti, 2000, on kao, evo, dobro, na nešto kod sebe. Znači, oni izlaze iz Portugala, mi smo tu na 100 km od granice, on je išao kroz neka brda, kroz neka sela, kupi ljude, znači, haos, ono, znači, ono, ko za film. I onda smo stigli u Paris, a tamo me čeka moj drug Arman i tu provodimo tri dana s idejom da ja pričam sa jednim 4D, kao da radim za njega nešto. Međutim, opet on, pa može, ali daj da onda ti ostaneš ovde u Francuskoj. Evo, ja sam rekao, ne mogu za dve godine treća država, znaš, ne mogu, ne mogu, rekao, ako nešto možemo, ako ništa, Arman, ne mogu, se setim prezimena. I ovaj, tu se mi provodimo tako po Parizu, vratimo se u Srbiju i onda je bilo ovo što se kaže, ovo je nastavak s koordinacionim centrom, a radim, kažem ti, to je zvao me, išao sam na te SEZ mitinge i to je kao direktor za internacionalnu prodaju pre Ergurulovi i on me spojio s tim Jay Menom. Jay Mena je interesantan lik, možda ime neko ne znači, ali će mnogi Mekovci znati dve stvari. On je bio suvlasnik, odnosno osnivač. Prva stvar koju je osnovao je firma koja se zove, tad se zvala Real Basic, to se danas zove Ksođo. To je napravio čovek, Geof, kako se čita Perlman, ko je inače radio u 4D-u i onda mu je smetalo što 4D nema to. Jezik 4D-a je do skora, do pre par godina, bio ono klasičan, ono 4GL jezik, znaš, ono paskal, ono nema šta, nemaš kakvi objekt ni ovaj, ništa nema. I njega je to nerviralo i  on je napravio nešto i… Jay je bio osnivač, jedan od tri osnivača Real Basic-a, a osnovao je ono što se zvalo Mek, Mek Mini Kolo, colocation service u Las Vegasu, mekminikolo.net. Posle su hostovali XServe, to je posle prodao ovom Brianu Stuckiju, vlasnik sad, pa je njega kupio Mek Stadium, znaš, to su ti te… E, to je Jay, a Jay je inače čovek iz osiguranja. I onda ima neki softver za to osiguranje i mene je angažovao kao treba mi neko koji je između, jer mu rade Pakistanci, ovi što je, zaboravio sam kako se zvao, Ibrahim, mislim da je Ibrahim iz Islamabada, 4D distributer pakistanski. Pazi, i to postoji. E, oni su radili za njega, a onda mu je trebao neko ko je u među, znaš, međuzona vremenska, tako sam ja radio za njega neko vreme. Pa ono, projekat, ovo lepo je bilo, tu smo imali, iako 4D nije omogućavao kao neku version kontrolu, ima se i plug-in, subverzion, pa ima ovo nekako metode, maske da izvuče, bar si imao arhivu, ima se i istorijat, znaš, ako ništa drugo. Nije mogao klasične. 4D ima ono, znaš, do skora je, je li, imao i dan-danas podržavao, on strašno je backward compatible, znaš, tu sad se vraćam, znači, ti sad možeš sa ovom novom verzijom, program iz ’88. u toj verziji, koji sam ja otkrio, bez problema. Verovatno će ti 90% raditi, znaš, od onih 10% će da bude neki objekat, neka biblioteka, nešto što nije, što mora, ili neki plug-in koji si koristio, tako da je ono prilično, tako i danas, ali ono binaran jedan fajl, u njemu je… U njemu je kompakt, u njemu su ti maske, tvoj kod, sve što koristiš, tu je sve, i drugi fajl je data file, ono, dobro, indeksi, plug-inovi, ali to i onda nema našta, version kontrol je ceo taj binarni. Međutim, oni su još, verziji 13, pre desetak godina, napravili neki da ti možeš da eksportuješ metode u tekst, ono, ostale su forme, danas imaš nešto što se zove project mode, znači sve u tekstu je formatirano, sve je ono, forme su JSON, kako se zove, ono, na formi kad podešavaš tekst i objekte, sve koristiš CSS, znači potpuno neverovatno da, znaš, i tako, su radili tako da ono potpuno, gde sad sam ti ja najveći stručnjak za github u 4D svetu, skoro, ajde, neću, ono, kako se zove, i tako da sam počeo da radim to za njega, taj softver za osiguranje, malo tako, znaš, skrajnuto, ovo je bilo sa Pierovim znanjem, pošto mi je on to nabacio, a ovo drugo sam se malo krio da ne znaju da radim, pa sam radio za nekog Engleza, za tako. Znači, počinjem polako da, ali opet živim od ovdašnjeg održavanja Mekintoša i dalje, tad ulazim u priču o serverima, ovo ono, to možemo, kad završimo projekte 4D, 

RAD ZA 4D

i onda 2000. bili smo u Metamorfozisu, na moru, i meni stiže mejl, kao ili je ovo spam, 2010. je, kao ovo je spam, znaš, ono, Outlook, pa sitni fond, pa nešto. Međutim, ono, poznato mi ime, 4D.com, ono, proverim, jeste, i obrnem na Skype ovog, ili pošaljem, ili Dominik, koji je zamenio Pjera, Dominik Kost, rekao, Dominik, šta je ovo? Kaže, jeste, to je legit, kao jeste čovek, ne znam, očigledno, traže nekog direktora tech supporta, mene, nekome je preporučio, neki je Eduard, što je odlazio, što je Pjer, rekao, hoću. I tako je počelo da radim za sam 4D, tako da od developmenta tu nije bilo mnogo, bilo je, ali ne radiš na projektima, radiš, da kažem uslovno, na tuđim projektima, znači, neko radi i on ima bug, i sad moje je bilo da isfiltriram da li je to naš bug, njegov bug, ili jednostavno ne piše dobro u dokumentaciji, ili ne piše uopšte, pa je znaš, nije definisano, da isfiltriraš to pre nego što šalješ inženjere, pa to je podrazumevalo te njihove ogromne programe, ogromne baze, da minimizuješ samo na taj deo, znaš, da možeš da se lako reprodukuje i tako. I to je bilo interesantno i razne stvari, a usput, naravno, pošto si tu, a i ovaj Aziz se zove, taj je moj šef, koji mi je bio 8 godina šef, 7 i po, 8, koliko. On je direktor i treninga i svega, tako da su me vrlo brzo slali, recimo, u Nigeriju da držim neku obuku i tako, ono, počeo sam i to. A onda i 2012. Ja sam pre toga bio na jednom 4D summitu o svom trošku 2003. u Santa Feu, jer je taj skup distributera bio tamo. Onda je moje bilo da platim kartu, a oni su platili hotel, znaš, tako da je bilo to tamo, a ovo je bio prvi 4D, sada ja idem kao sad i predavač, znaš, držim neki se, pošto su provalili, ja imam tu foru. Mala digresija, u petom razredu je meni razredna bila biologičarka Julija Veselinović, čija je dobra drugarica gospođa Katarina Tomanić. Znaš, Katarina Tomanić, mislim da su obe pokojne, je majka, čuo si za čoveka, Toma, Vladislav Tomanić, ono, Plato, Industrija. On je, posle sam s njim išao u srednju školu, smo išli dve godine u odeljenje, on je ostao isto sve četiri. E, njegova majka je bila neki šef Za Gorane na opštini Čukarice i njih dve su, da li studirale, ne znam koja je fora bila. Uglavnom, stalno su slali iz Tomine škole, Banović-Strahinja i bila kao ajde malo iz drugih. I onda je Julija odabrala mene i neke i idemo, ne znam da li to nisi čuo ikada, tamo kod Ušća, preko puta, onaj poslovni centar Ušće, pa s leve strane kad ideš ka Ušću, onaj niz drveća, to su sadili razni, razne političke glave širom sveta. I ja prvi put kad sam išao, bio je neki sa Zelenorskih ostrva, a drugi put ja sam ovako kralju Gustavu Švedskom držao slovo, i meni su davali to nauči

š napamet da mu izdeklamuješ to šta on tu radi, znaš. I vraćam se na to zato što sam ja tada shvatio da nisam imao, imao sam ja neku tremu, ali mi nije to, i onda sam izvadio tu žicu i ovi provalili, pa mi je dao da držim ta, znači predavanja su bila. Prvi taj samit mi je bio, trebao je u stvari neko, angažovali se Simila, koji je tad bio ono, to se sad zove product owner, ali tad se ne zna kako se to zvalo, to je ovaj. E, on je bio za tu verziju, dalje je bila valjda verzija 13, pravila da nije uglavnom. On je to vodio, međutim, Simil je po vokaciji, on i dan-danas radi 4D web, ono javascript web, i to je napravio neku library i nešto, i oni su prodavali pre samita jedan dan si imao tzv. pre class day, gde oni plate trening. Međutim, Simil je onako malo sporiji, malo znaš, ono, malo se izgubi, malo odluta, i drugo, to treba trajati jedno četiri, četiri, pet sati, znaš, ono, pre ručka dva sata, posle ručka tri sata. I oni dođu na ideju, pošto su meni već dali jednu, drugu sesiju da radim, kao da ti pomažeš Similu, kao ti da budeš drugi tu. Onda je bila ideja, mi smo smislili da on je kao web developer, ja sam 4D web developer, pa mi nešto, znaš, e ja ovo dali, znaš, šta ćeš ti i tako. I to smo, i onda sam sedeo u Parizu jedno sedam dana, smo se vežbali i to, i onda su mi dali, recimo, tad sam prvi put doživeo, odmah na prvo, pa što se kaže, 4D imao proizvod koji se zvao Wakanda. To su zamislili, bili tu, osme, sedme, osme, kao nešto što će da zameni, kao ovo je bio 4D za desktop, a ovo da bude 4D za web, to je sve javascript, ali praviš kao u 4D-u tabele, znaš, nešto su radili, a možeš da dodaš klasičnim javascript kodom sve što hoćeš. I sad ja, ono, koji danas, ono, poznajem javascript, ali ne mogu kažem da sam javascript programer, ali mogu da popravim nešto, debugujem, pogotovo u jednom projektu koji sad se, trenutno sam na njemu isto. I ovaj, ali ja vam kažem da sam javascript developer, ono, nikad ne bih išao da apliciram za posao koje je samo javascript. I oni meni, pošto sam ja već tamo, trebala im je sesija, napravili su konačno MySQL connector za Wakandu, znači, sad se ne treba da držim to sat vremena i da demo uradim, pritom ne znam ni Wakandu, ni, znaš, i ovaj, to su mi uvalili i pored ovoga sa Asimilom, znaš, tako da sam se i time bavio. I onda sam maltene svake, to je išlo na 18 meseci, znači ono, ne znam, San Jose, Las Vegas, to bio sam ono. A isto to za dve nedelje u Parizu, znači svaki put uveli su evropski. Onda su mi davali, recimo, kako se zove, GitHub, ne znam, Marokanac je čovek, radi u 4D-u, ili je potomak nekog Marokanca, ali njegove engleski oči. Ali on je imao nešto oko backupa, znaš, oko mirroringa u stvari, 4D ima neki mirroring, što možeš da uradiš, pa to kako se implementira, onda su mene angažovali za to. Da njegove, ja koji ne znam francuski sam, njegove francuske, malo Google translate, malo ono, znaš problematiku 4D, pa ni ne moraš da znaš francusku referencu za nešto. To nešto i tako, time sam se isto bavio. Tech support, to, imao sam ono pariski fiksni broj kod mene u ofisu, ono VoIP neki, znaš, tako zvali me iz Švedske. Sam držao obuku nekim Indusima, pa molim boga da ti ne postave pitanja, ništa ne razumem, ono Skype-om. To je ono, ne znam, tada nije bio Teamviewer, nego, ne, ili je, da, Teamviewer, a Skype-om pričamo, ne znam iz kog razloga nisam… 

Ivan Minić: Ili u TMC, nešto. 

Milan Adamov: Znaš, znaš, tako nešto. Ma, da, to je bilo. Dok nije došlo tada 2018. da smo, ono, blago rečeno, prekinuli saradnju. Mada sam ja već hteo da prekinem saradnju, jer, ono, shvatio sam da mogu, ono što se kaže price per value, da može mnogo više veći da mi bude nego tu, a tu sam se, ono, zakucao, znaš. A drugo je, oni su rešili, otvorili su 4D Maroko, gde su sve. Moj šef je, ko je taj Marokanac, inače, mislim, on živi u Parizu, ne znam koje je svoje godine, ali on se sad vratio tamo da živi u Rabatu. Otvorili su veliku firmu koja se bavi tech supportom za ceo svet. Znači, ostale u Parizu samo moja koleginica Stefani, ostao je Tomas, koji sad, ne znam kako, još nije u penziji, ali čovek voli da radi i ostao je, pošto znam iz privatnih izvora, prilično bogat, pa radi iz zadovoljstva u 4D. Evo to, Tomas Schlumberger i Stefani. Znaš, sad, ono, mislim, mi se dičimo, ovde imali smo, kako se kaže, socijalizam, socijalna prava, ne znate vi u Francuskoj pet nedelja odmora i tako, biraš, ne znam, 36 sati nedeljno, pa biraš da li će svaki dan sat manje ili ćeš petkom popodne, gde je Stefani išla petkom posle ručka, nema je, ode na ručak i nema je. Ono, dok se mi, ali i tako. I ovaj, sve to prestaje i ja kao, šta ću sad, znaš, trošim neke rezerve i, verovao ili ne, ovo što sad radim za kanadsku firmu koja se zove Clearview Sys, ne da radim, nego sam, ono što se kaže, imam i akcije, možda sam suvlasnik, ali, mislim, nije još na berzi, ali videćemo. Našao sam posao na Twitteru, verovao. Ti si pitao, ono, kako mladi ljudi ne znaju za 4D i to. Ja sam tu prošao, kad sam počeo da radim za 4D, pa to nešto ti lokalni projektići što su mi ostali, sam držao besplatnu obuku za 4D. Između ostalog, baš, mislim, i malo kod popa u učionici, a malo i u ovom, to Doma omladine, znaš, ono, što je bilo, sa Markom. I, ovaj, i strašan je problem bio, znaš, ono, tada je 4D bio, kao što sam rekao, binaran fajl, nema ovo, nema, ljudi su navikli, znaš, i ova jedna rečenica, mislim, Ivica se zove, jedan je rekao, znaš šta, Miki, ja kad mi treba nešto u javi, ja ono, nađem na Google, ne znam, 20 strana, znaš, kažem, za 4D, nema. Ja rekao, dobro, Ivica, kvalitet, kvantitet, znaš, ima toga, znaš, okej, razumem ja to, mlađi su navikli, znaš, kako to, Stack Overflow, nemam odgovor, znaš, nemam sve, ali, ovaj, prvo sam vam rekao, mislim, 4D, malo ljudi to radi, i ta jedna mailing lista i taj jedan forum, tu su svi, i, znaš, ti sad kada, ono, pitaš nešto, ne znam, za javu i ovo, ti imaš, ono, ne znam, sto odgovora, od kojih moraš da filtriraš bar 50 odgovora koji su, ono, đubre i glupost, pa do onih 50 da nađeš šta je, ono. 

Ivan Minić: Pa to ti ova priča sa AI generisanim kodom, kao, dobro, brate, na čemu se učilo to? Pa, učilo se. Učilo se na lošem, u velikom procentu slučaja učilo se na lošem. 

Milan Adamov: Da. I, ovaj, e, kažem ti, na Twitteru, i šta je bilo, on pošalje poruku, kao, ono, pratili smo se mi, on rekao, ja sam znao ko je to, znaš, i znao sam da je jedan od najvećih kupaca licenci u Severnoj Americi, to sam znao iz 4D sve to ovo. Nisam imao predstavu ni šta je to, ni koji je softver, sad ja tražim nešto, znaš, ono. I on napiše poruku, zašto se 4D ne potrudi da približi malo, 4D, junior developerima, evo, imao sam intervju sa njih 30, niko nije čuo za 4D, ne zna, znaš, ovo, što si ti rekao? I ja mu pošaljem privatnu poruku, rekao, vidim da tražiš junior developer, what about senior one? I on se oduševio, odmah krenemo, to je nekad 2019., tako da od tad mi je to, e sad, poučen tim iskustvom iz 4D, ja sam se ono ulenjio, znaš, oni su mene tretirali manje, jeste to ugovor, deo, ovo, znaš, svake godine ponovo, znaš, broj sati, ovo, ono, ali sam ja praktično njima fakturisao, znaš, ono, 20 do 23 radna dana puta 8 puta x evra, jel’, i to je bilo. I sad ti nekad radiš 5, nekad 4, nekad radiš 12, a to kad je taj summit i to, ti taj mesec, pa to, znaš, kako da im ti računaš to što si 10 dana u Parizu i radiš. Puno radno vreme provodiš u sobi, plus ovo, znaš, to je, tako da je to, ono, sve se to iznivelisalo. I, ovaj, tako da smo mi uspostavili saradnju, a, ovaj, sve vreme tražim, ono, ne želim da se obavežem puno, što se kaže, radno vreme, ovaj, nego tako neke projektiće sa strane tu i tamo uradim, dok nisam našao pre 6-7 meseci, evo sad ovaj drugi, gde je, ono, finalni klijent je policija u Omanu, a to ide od nekog lika iz Škotske, preko američke firme, preko neke velike britanske firme, ovaj, radimo to. E, tu imam mnogo, java skripta web aplikacije u 4D-u, ovaj, urađena, i tako, to je, ovaj, ono, DNK, neki, baza DNK i ovaj, testova, svega, malo, onako, to je.

KOMPLEKSNI SISTEMI

Ivan Minić: I sad, ti imaš, mislim, bio si prisutan 30 plus godina u tome kako se jedan kompleksan softverski paket razvija, kroz vreme. I, sa jedne strane, u pitanju je ozbiljan softverski paket, znači, nije nešto konzjumer masovno, što može da radi ovako i onako, ali mora da bude idiot friendly, i to je to, nego je pravljeno za ozbiljne ljude koji rade ozbiljne stvari. I, okej, to što kažem, mnogi ljudi ne znaju, kao što ne znaju ni za, ono, CMS-ove koji su za ozbiljne stvari, nego svi znaju WordPress, eventualno Drupal i to je to. Kao, ti imaš jedno 15 sistema, daj Bože nikome, ali kao, imaš jedno 15 sistema koji su za jako ozbiljne stvari, za korporacije i tako dalje, i to jeste ograničen market. Na koji način, da kažem, sama kompanija održava tu svoju zajednicu i developera, i klijenata, i, okej, taj moment sa treninzima je isto super interesantan, jer to su opet, znaš, ako je neko negde kupio hardware i software za to, to oni nisu dali 200 eura za licencu. 

Milan Adamov: Nisu oni na kraju prešli na 4D, to mogu ti kažem, oni su, oni rade u FileMaker-u, i ja kad sam otišao tamo, to je firma koja se zove Promasedor, i u Lagosu prave čokoladu u prahu, mleko u prahu i crni čaj, i to je sve. A imaju, ja sam držao obuku njima, recimo, osam momaka, gde su svi momci, svi su imali Mac, svi su dobili neki MacBook Pro. Šef im je Belgijanac, i ja kad sam otvorio, ono trebalo je kao da im uploadujem na neki server neki file, taj sample kod, i ja otvorim, i kada, znaš, ono na Macu s leve strane, kad ono krene da ti nalazi na mreži, nikad duži spisak nisam video. Na kraju sam ga pitao, pa koliko vi imate? Kaže, mi imamo preko 200 uređaja, što štampača, što servera, što samih Macova. Kako kupuju preko Belgije, ali nešto, oni to cash-ovano, varijante, skuplje nego kod nas, a mi smo jedni od najskupljih u svetu što se Apple-ove opreme tiče. Oni su tražili nešto na šta će da pređu jer su dostigli limit, znaš, FileMaker je okej, ima on klijent-server, ali nije meni pokazao. Oni imaju, znači, ajde sad, data file, 4D, ovo od recimo 30 GB, jeste velika, ali to nije problem za 4D. To, ja znam fajlove iz tog tech support biznisa, po 500 GB, terabajt, znaš, to je okej, to je sad, malo moraš da znaš kako da hendluješ, ali 4D radi, ne guši se u tome, znaš. I, e, FileMaker ima tu neki limit, broja korisnika, broja mogućnosti, ali nešto ozbiljnije, nešto na šta da pređu. I ja sam išao praktično da držim obuku, da bi oni videli šta je, šta može 4D, a ne da bi ga koristili. Posle mene je trebalo, navodno, da dođe neko iz Amerike da im demonstrira Real Basic. E sad, ne znam šta je bilo, ja posle nemam informaciju, sigurno, mislim, do sad bi znali da su oni to kupili, znaš, da su kupili, ovaj, 4D, tako da nisu prešli. Ali ima ljudi na egzotičnim mestima, eto taj Pakistan, da znaš, ima Srbija, ima u Hrvatskoj, ima čak nekih developera u nekim, ona agencija, kako bi se to zvalo, kao kod nas kada bi bilo u Kovnici novca za pasoše i to. To znam, zato što su se javljali nekad na tech support case neki. Ja imam klijenta u Zagrebu dan-danas, u toj čak aplikaciji, eto, to sam radio, 2003. sam bio, eto, od 2003. do ovamo, ja njima održavam, to je firma koja se bavi distribucijom novina. Znaš, ono, to su ovi, ti sad imaš ovde, ne znam, treba ti svakog dana da kupiš Politiku, ovo ono, da ne navodimo, recimo, deset dnevnih novina, svake nedelje Vreme, Nedeljnik, svakog meseca ovo ono, i sad ti to ideš na trafiku, kupuješ, nema gotovinski, nema ovo, nema. To je tebi realno trošak, ti to ne kupuješ da bi čitao ovako, nego to ti je posao, baviš se nekim analizama. I sad, ima kod nas, to se napravila ta firma isto u početku 2000-ih, mislim, ne znam kako se zove, ti to kupuješ, znači oni ti isporučuju to svakog dana na to mesto, oni imaju kafiće, ambasade, i ti to ili na početku, ili na kraju meseca, ili tri meseca unapred, platiš sa računa firme po ceni koju bi platio na kiosku. A oni naravno da imaju popusta tamo, kako se zove ova, Vizm, kako se zove u Hrvatskoj, nije više Tisak, nego je, Tisak je kupljen od nekoga i tako. Mada tu nema šta više, oni se odrade nešto. To se sve svelo na manje, manje, manje, ali su imali neke zahteve koje oni nisu mogli da isprate, pogotovo radeći za 4D, radeći za ovo, tipa ono, e-računi, oni su uvek račune pre, i to kad mi je trebalo ono research da radim, sećam se da sam išao na domen e-racuni.hr, a posle dve godine kad sam ja kao ajde da vidim da li još ima, da li mogu to sad brže, jer oni su, oni imaju problem što kupe, znači oni su radili 2003. sa verzijom 6, 4D, znači to je ta verzija iz ’96., i tek 2009. su prešli na verziju, danas sam ja njih prebacio na Unicode i na sve to, i s tom verzijom su radili do pre par godina. I oni sad hoće s tim da se kače na te servise, ti SSL protokoli i to, to je sve ostalo na nivou, znači to su oni što su probušeni odavno i niko više od tih servisa to ne podržava, ne možeš da se kačiš, mislim, ja vam kažem ljudi, morate da… Nisu hteli, 4D ima tu foru neki maintenance da platiš, znači ti sad kupiš 4D server, recimo, hiljadu evra, a onda svake godine plaćaš dvesta evra i možeš uvek tekuću verziju da imaš, znači imaš, možeš sve unazad da koristiš pošto koje sada, znači upravo zato jer naši operativni sistemi su sada, Mac svake godine novi i nešto ne radi, znači sad on da sertifikuje 4D na tom Macu mu se ne isplati kada on već ima novu verziju 4D, a koju će da sertifikuje, onda pre tri godine ne pada mu na pamet, tako da, znači, nešto će da radi, nešto neće. I Windows polako dolazi u taj, znaš, mada on ne označava, kao Mac, svake godine nova verzija, nego ti je Windows 11 pa oni stringić ide značenje. Tako i ovo. I onda su ostali na toj verziji 18, tako da… E, to za e-račune. Ja odem, nije više e-racuni.hr, nego je bilo e-racuni.com, a imaš srpsku, hrvatsku, slovenačku zastavu. To su znači ovi isti, jedni od ovih što su rekli. 

Ivan Minić: Mislim, ja vidim sad da je za gomilu tih varijanti, kogod je probao da pravi svoje rešenje, manje-više većina su odustala i napravila neku varijantu plug-ina, nekog rešenja koje se plaća mesečno, jer jednostavno preveliko je mučenje. 

Milan Adamov: Preveliko. I menjaju to i ti nikad nisi… Znači, to je… Ne možeš da ispratiš, mučenje. Ja znam to, to kad je bilo ono što se ne baviš time. Nikad nisam napisao klasično. Mislim, najbliže što sam u tom Don Trade-u napisao nešto što liči na… I imam jednu aplikaciju, ovo za NGO-e, znaš, imam jednu koriste dva. Koristili su ovi… BFP i ovde je još jedan NGO, koji… Taj njihov, ono, znaš, grantovi… To se svede, na kraju suštinski je to slika nekog knjigovodstva, ali nije ovo naše zvanično, nego ima, ali to najviše liči knjigovodstvenom softveru što su uradili. Ti tu ne prodaješ knjigovodstveni softver. Ti prodaješ održavanje. Prodaješ održavanje, prodaješ praćenje zakona, prodaješ sve. Znači, znaš, ne, to nema, tu nema. To je moj drug Nenad Božin, zna dobro s njegovim Wingsom, mi se znamo iz sezamovskih dana još. To je ovaj, on je u tome. Pa moja knjigovodstvena firma, ja sam kupio Wings za nju. 

Ivan Minić: Mislim, imaš taj moment gde, ono, baš, recimo, mislim da kad je Kecman bio, da smo pričali o tome, ti sad vremenom dođeš do toga da, ne znam, Oracle razvije, pošto su kupili sve što je vredno da se kupi, razviju hardware na kome koji je storage za baze, koji radi zastrašujuće brzo. I taj hardware možeš da kupiš samo kroz subscription u okviru njihovog klauda. I u toj varijanti ti je preterano skup, skuplji je od običnog storage-a i sve to, ali, mislim, performance wise, dobiješ nešto neverovatno i super. I treba prebaciti 5 petabajta podataka tamo sa kojima će to da radi i to radi, to radi real time i u jednom trenutku će oni verovatno da podignu cene toga i ti ćeš da kažeš nama je ovo skupo i šta ćeš onda da radiš sa 5 petabajta podataka. 

Milan Adamov: Mi smo imali taj slučaj, mi smo sad radili, tako imamo neke projekte, znači ovaj softver što radim za Kanađane, ono ide od menjačnice do banaka. Jedan od klijenata tamo je Bank of Cambodia, relativno skoro pre dve godine. I on ima, znači ti imaš nešto što se zove Oracle Banking, koje ja mislim, ono što ja, sa ovim malim iskustvom, mislim da je to ono, bar 80% tržišta drže, znaš, ako ne i više. I njima je trebao, mi imamo jako dobar zato, znaš, to se zove ono kako se zove, Know Your Customer i onaj drugi. A imamo, ne u real time-u, ali imaš, ono, proveru. Znači, onaj, lupam sad, na Novom Zelandu dođe lik, hoće da pošalje pare nekom ili hoće da kupi hiljadu dolara. I ovaj mu ubaci ime i ono ubacuje Osama Bin Laden i njemu se crveni tamo. Mi imamo ono, plaćaju dodatno ti naši klijenti, na četiri te sanction liste idemo, to je jedna, to je to, KYC i AML se zove nešto. AML, tu su sad pravila, znači, ti možeš da staviš, recimo, dolazi Ivan i ti šalješ svakog meseca svom, ono, kao što nama šalju iz inostranstva, toliko i toliko para. E, ti sad, Ivan je sumnjiv iz tog i iz tog razloga, prati, ako je, daj mi alarm, ako je recimo poslao u protekle tri meseca više od 20.000 dolara ukupno. Razumeš, tako neke stvari. Evo, i mi to imamo, i to su ovi iz banke u Kambodži, tražili su valjda oni da im nešto to implementiraju i ovi su naravno, znaš ono, kad tražiš custom modul za određeni ERP, dobrodošao, dobrodošao, e, tako su im ovi, odvalili su im nešto, mi smo to uradili za deset puta manje para. Prvo, ne treba im real time i oni su unutra u svom timu platili su nekoj Oracle firmi da im radi eksport iz Oraclea, odnosno, mi smo se čak i na vreme ovde s BC-om nešto kačili, ali ne trebaju ni to, nego oni nama daju fajlove, mi to importujemo i onda eksportujemo te rezultate i oni u četiri deo imaju. Ne treba im real time, nego im treba ono na nivou neke statistike i da znaju. I onda reporting i onda oni tamo štrikliraju tog nekog Ivana, znaš, u svom sistemu. I to je upravo to, znaš, to su ti, te stvari što kažeš kada velike firme malo… 

Ivan Minić: Pa ne, dovedete u situaciju da si ti suštinski, znaš, ja ne znam, juče pričam sa prijateljima o tome kako knjigovodstveni softver, oni su sad otvorili novi objekat koji dosta bolje izgleda, lepši je, novi je, moderniji je i odmah su se setili s knjigovodstvenim softverom da dižu cenu, ali ne ono, ne znam, inflacija 20%, nego kao značajno više, a sve je isto. I kao, ja ću njih da menjam. Nećeš da ih menjaš. Zato što to koliko su podigli i dalje je smešno, a ako ti treba da sad sve postojeće podatke importuješ u nešto novo i da to radi kako treba, to neće se desiti. I jednostavno, to su neke odluke koje, ne znam, kako vreme prolazi, sve ih teže donosim jer sam konačno svestan, barem delimično, nivoa komitmenta koji to nosi sa sobom, a pre sam bio u fazonu šta ima veze. Znaš, ja sam koristio, ja sam kao full time na Macu od, ne znam, 2009. ili 2010, a ja sam 2005. ili 2006. kupio onaj mali iBook G4 od 12 inča, koji je najsavršeniji laptop ikada napravljen, i ja sam koketirao sa tim. I to je meni bilo kući da ne sedam za kompjuter. Ali trebalo mi je mnogo vremena i da se desi Unibody i da se desi onaj trackpad i sve ostalo, da kažem, e, dobro, sad ja ću da odustanem od mog desktopa sa tri monitora i preći ću na laptop. I da se desi hardverska snaga i baterija i sve. A znaš, dovoljno sam bio mlad i da se predomislim, vratiću se ovamo i sve to. Sad kad mi neko kaže, kolega ima neku priču za posao koja je jako dobra, jako visoka pozicija, farmacija, sve, zbog uslova da se koristi Windows i da koristi neki Lenovo, ja ne mogu. Ja ne mogu, ja 15 godina radim malo, no, ja ne mogu jednostavno to da koristim. 

Milan Adamov: Dobro, to mislim, to je vreme, ne znam zašto Lenovo, možda ima i dil neki. 

Ivan Minić: Nebitno, dobija on, ne znam, neki, lupam sad, ne znam, oznaku, ali neki X1 Carbon, neko ludilo. 

Milan Adamov: Danas je to, ja sam iz te priče otišao, mislim, ono, sam taj Apple trener, znaš, i onda Pop me zove ponekad, ono, ti imaš ove MDM rešenja, sada to, znači, to više. Ti u kući da radiš, boli ga uvo, šta je, znači, šta koga mi nije jasno da moramo šta da… 

Ivan Minić: To je ono što ovi prodavci na KPO kažu, samo klikneš par puta OK i nastaviš da koristiš Lenovo. 

Milan Adamov: A ovi što su malo… Mi smo imali, kažete, bio sam trener i nazvali smo epizodu Alekija i trenere šerlokuju, znaš li ne? To je za one koji ne znaju šta je šerlokovanje, da se vratim u istoriju 90-ih kad se Jobs vratio. Postoji softver na Macu koji se zove Watson, znači, ovaj Spotlight što sad imaš u Macu, ovo za pretraživanje svega i svačega, Find u sistemu 7, ondašnjem i kasnije, je bio vrlo rudimentaran, Find i to je to, nema šta, deo imena fajla, kakav sadržaj fajla je, to nije postojalo. E, onda su ljudi napravili shareware softver koji su nazvali Watson, koji je to omogućavao i prodavali ga, ne znam, za 25-30 dolara. Stiže Mac OS 8 i u njemu imaš šerlok. Ugrađeni, i ovi ljudi što su pravili Watson, znači, e, tako je nastao termin, šerlokovan si. Tako da, to je najveći strah ovih iOS developera koji smisle nešto novo. Da li će Apple u sledećoj verziji iOS-a da ugradi to u sistem? A ovo što si rekao za laptop, ja sam radio, recimo, kad sam osnovao firmu, kad sam se vratio, prvo sam đorao mog tog iMac-a što sam doneo, ti možda znaš, Frleta znaš iz Domena, ne znaš, Domen Advertising, Dragan Frasić. Oni su kupili moj iMac za sekretaricu, a ja sam onda od tih para kupio PowerBook G3 Pismo, kako se zvao. To su oni PowerBook, isto kao ovaj moj 1400S, kupljen iz nepoznatog švajcarskog izvora. To je tad bilo novo, spakovano, ali ono verovatno palo s kamiona negde u Švajcarskoj, što je bilo kod nas tada tako. I Pismo, i njega sam koristio, znači to je laptop, a onda sam, kad sam osnovao firmu, onda sam morao da kupim PC zbog iBanking-a, je l’, ono, klasika, i zbog Mocha, ajde, sada imam PC za 4D, da vidim softver, šta ću. A s Popom, u tom našem raskusuravanju, posle rata, to, Koordinacioni centar, meni je trebao neki, nešto sam trebao da kupim za kod kuće, da imam kao desktop, ovo, ono, i njemu je ostao neki iMac 20″, ovaj, iMac G4, 20″, lampa čuvena. 

Ivan Minić: Najlepši. 

Milan Adamov: Tako da sam, ovaj, to imao i to mi je bilo, to su mi bila dva desktopa, nisam imao laptop. Onda sam 2007. kupio ovaj iMac Intel, prvi, onaj 20″, i to sam dugo radio, a onda sam kupio neki, evo, ja sam ga zvao, kako sam ga zvao? Imao sam MacBook beli, ali sa crnom tastaturom, bio je kupio sam neki, čisto da imam nešto da, e, onda mi se već, onda je postala potreba da imam laptop. Onda sam preko Popa kupio, pre toga sam kupio Titanium, da, 2004. isto sam imao Titanium, da, imao sam laptop uz iMac, a onda ovo, o laptopu, i meni je Apple i3-u 6, 7 godina, znači, onda mi sam kupio desktop, ono, kako se to zvalo? Mid 2010. 

Ivan Minić: Kor 2 Duo neki, nešto. 

Milan Adamov: Kor 2, da li je Kor 2 Duo, da, šta je bilo, da, i7 ide posle, ovaj, da, to, onda smo radili, no, trebalo mi je to, znači taj iBook sam kupio u jednom trenutku dok Titanium je, ono, razgledaš da on ima problem sa hinges , zaglave se i ti kad ga otvoriš, pukne, ono, i onda, to sam prodao jednom, mislim, iz Novog Sada, ovoj, RedRot, kako se zove, RedRot mu user name na NMEG Srbiji, znaš, ovo. 

Ivan Minić: Da, da, da, znam čoveka.

Milan Adamov:  I, ovaj, i onda sam ovo kupio čisto da imam. Šta smo radili, jao, jeste, radili smo Konstantin Entertainment, instalacija XSAN-a, i time sam se bavio. Znaš šta je XSAN? To je Apple Storage Area Network, Apple. E, Apple ti je ugradio za XR, imao si hardver njihov koji su zvali XSAN isto, međutim, to je puklo, to je bilo sporo, mislim, puklo, to je, kada je Apple ja 2009. predstavio XR, vi to rekli, Jobs, ćao, nećemo više to, ali i XSAN softver ostao. To je onaj Storage Net, kako se zove, pa adaptiran za NMEG, to ubija kako radi, dosta iz ove ozbiljne videosisteme. Konstantin Entertainment je nemačka firma, to je bilo tamo i za prve sada, ne znam da li je samo sad tamo predstavljen B92 ili ne, tu su imali prostor sa nekih desetak kancelarija i, mislim da je gazda isti koji je bio onaj, iz Nemačke, onaj Grk, imaju je vlasnika… Ne znam, ako se sećaš, tada je prvi od tih nekih pevačkih reality-a bio onaj Prvi glas Srbije. To su oni radili i ono, kako se zove ona, ova što je ova Tamara akcija, mislim da je to postavilo njihov, pa je prelazilo. Bio je i ovaj, bre, kako se zove, one sale što išao po restoranima. Da, da, da. Ali ovo bilo tada, i to je prvi da sam ja, onda smo držali obuku, Apple je tada još imao Final Cut Server, to je ovo. I to mi je krivo što oni su ostali, ali to je ono, gube interesovanje za to i ostavili su, ozbiljna sprava. To je sad, zove se Cameo, mislim švedski softver je sad aktuelan, zato da to je ono, medija imaš, sve stavljaš. Kao baza medija koju možeš onda sa Final Cutom i Premijerom da, ovaj, mislim ozbiljno, sad sam držao obuku. Čak pa mi je trebao laptop za tu obuku, sam držao operaterima. To je bilo smešno, mi je ono montirali, znači taj Apple’ovi XSAN i Popove Macole, koji su ono, neviđeno brze bile, stoje u tom. Znači, diskovi, sve stoji, sad dolazi čovek iz Poljske, on je u kontrolu pre. A mi pustili Pop, pustio, kako je svakog Tigra je trebalo ono, montažna mesta za montažu. Pustio sa XSAN-a isti QuickTime Movie da se vrti u lupu, QuickTime Player, ono, najobičniji. E sad, ko si iole bavio videom u HD, full HD-u, to, na gigabitnoj mreži. Ovaj, to, Avid je radio samo na gigabitnoj mreži, znači, čovek je ušao u prvu kancelariju, ušao u drugu kancelariju, ušao u treću, ja već vidim sumnjičav, ulazi u četvrtu i ni ne gleda uopšte u monitor i ide da gleda iza stola. I ja sad onako munem, ja bih rekao, Pope, bre, šta gleda ovaj? Gleda da nije video kabel provučen, jer to ne može, znaš, ovo je išlo u ritam, znači, deset mašina vuče isti fajl, znaš. Zato što XSAN, tehnički, ajde, znaš, rešenje je tako što imaš optiku, imaš dve Ethernet mreže, imaš tu svoju public, po kojoj se radi, ovu normalnu koju inače imaš, imaš private koja ti je vezana samo za XSAN sistem i imaš optiku koja je u XSAN sistemu. I sad XSAN, imaš računare koji se zovu metadata kontroleri, znači, ako ti odu oba istovremeno, gotovo, pozdravi se s fajlovima. I sad, on ti kad tražiš fajl, on ide po Ethernetu ovamo i pita metadata kontrolera gde mi je taj fajl. Ono, bukvalno sad zamisli, nisu sektori i trake i šta ja znam, ali bukvalno mu kaže na tom i tom disku, tu i tu ti počinje, ovo su ti delovi, on mu vrati tu informaciju na Ethernet, onda on preko optike direktno gađa ta mesta na onom, na kontroleru, na onim velikim gde se ono krene da blješti i taj fajl ide, znači, neverovatno brzo. Znači, ljudi su stavljali i nisu se obučili da rade, znači, stavlja ceo XSAN ovako ubacio u Final Cut projekat. Znači, svu mediju i onda kao… bira. I onda kao bira i mi kao, joj, i ovo radi. Znači, to je posle Pop je instalirao na 92-ici, ne znam da je još na televiziji ima sad ovaj. Pa prvo je ono kad su krenuli HD, Potter, ono, to je bilo sa XSAN-a. Ne znam šta sad im je prošao taj ugovor, nemam pojma. I time sam se bavio životom. Bavio sam se i novinarstvom, na njih, o Bože, kad se setim. Bio sam taj trener, znaš, mogu ti pričam kako sam postao Apple-ov trener. 

KAKO SAM POSTAO APPLE TRENER

Ivan Minić: Kako si postao Apple trener?

Milan Adamov: Pa trebalo je Popu te šeste, sedme, taj je bio Snow Leopard, rekli su, on je tad krenuo da otvara servis. I trebalo mu je, krenuo je tu priču, mislim, oko servisa i radiju, i trebalo mu je, zahtevali su od njega, ovi, valjda iz iStyle-a ili Appla, da ima nekog sertifikovanog za nešto. A tad si imao nešto, za nešto mu je trebalo da bude, imaš sertifikat Apple Certified System Administrator. Da bi ti to postao, morao si da položiš četiri ispita. Znači, Directory Services, neki Mobility, neki Security, četiri neka ispita velika, a ovaj, i on pita mene, ajde, ti to reši, ajde, i onda smo mi, ono, to polako je Stoza na tri-četiri meseca sva četiri i ja sam postao taj ACSS. E, onda je sledeći korak bio, pošto obuka za trenera je mogla, na engleskom ti je najbliže bilo jedino u Londonu. Znači, to moraš i to košta. London, Njujork, na nemačkom si imao, ja mislim, u Minhenu, i ovaj, košta debele pare. Znači, to je ono, tri hiljade evra, samo ono, što bih ti rekao, kotizacija, samo ulaznice. I traje četiri dana. E sad, a da postaješ trener za takozvani Apple Support Essentials, to je jedna knjiga koju ti kao iskusni Mac user kažeš, pa dobro. Jeste, dobro, ima tu nešto detalja, ali nije nešto, znaš, nije baš, rekao bi, šta bi mi tu sad radili četiri dana. I onda je AppCom organizovao u Ljubljani, besplatno, to za deset ljudi, i onda je Pop poslao mene. Bilo je tu ljudi iz Zagreba, iz Ljubljane, tako. A to je ono takozvani, to ti ide ono, train the trainer event, to se zove T3, oni to zovu, i ti dođeš tamo, i meni nije bilo jasno šta ćemo da radimo četiri dana. Mislim, ajde dva, ono. Međutim, Apple ti je to smislio, takva učionica, svako ima svoj računar, i ovaj tvoj mentor, znači taj, jel, kako se zove, Boris, taj je sertifikovan za sve, Slovenac iz Dragograda, znači za sve, Boris, Boris, izvini, zaboravio sam prezime. I sedi on, i ti dobiješ u ta tri dana, praktično tri i po, nas desetoro, svako dobije po dve lekcije iz knjige da održi predavanje. I to ti je to. I onda on ti da savete o tome, i svako te pita nešto od ovih deset, šta misli da si dobro radio, šta misli da si loše radio, ti tu nešto odgovaraš, i ti moraš da zadovoljiš dva predavanja. Znači, ako na jednom nisi zadovoljio, ali nemaš ti sad tu striktne ocene da ti neko kaže, nego ono, generalni utisak, a taj mentor daje glavnu reč. Ako nisi zadovoljio dva, taj petak, to bi nama bio petak, četvrti dan, pre podne, ti što nisu zadovoljili dobiju šansu još jedno, neku sledeću lekciju, ali možda mu tematika nije odgovarala, znaš, i tako. Pa se nije snašao. I kad to završiš, petak pre podne, i odeš na ručak, posle ručka sve se odmakne, ostaneš sam ti i računar. On remote desktopom gleda ekrane svih nas, ispit. Moraš da imaš devedeset i ne znam koliko posto. Pritom je ispit, ne mogu se setim tačno, imali smo policy and practices, znači dobiješ neki PDF, znaš onaj suvoparan, deset pitanja imaš iz toga. Od sto pitanja, recimo, deset imaš iz toga. Znači, moraš da odgovoriš bar na tri, četiri, tačno. I da se odgovara. I možda je sto, dva ispitanja. I imaš vreme, imaš dva sata, recimo, odbrojava ti, ti imaš onaj markiraj, softver urađen za to. I to kad položiš, ti si Apple, znači dobijaš dve diplome u tom trenutku. Prvo, end ispit toga što se zvalo support essentials, tad je bio Lion, već deset, sedam. A uz put i trener za to. A ja sam onda tu moju support essentials ukrstio sa one četiri, razumeš, znači sa one četiri što sam položio i to je sve, postaneš Apple Certified Specialist za directory services, za mobilno. Znači, ja sam u jednom danu dobio pet diploma. E, tako se postaje trener. Tu sam izveo jedan trik, pošto, ono, mislim, kako se kaže, moraš da imaš mudrost neku, ja sam probao da ispadnem mudar, kako se kaže. Bio sam dovoljno snažan, ali mislim da nije lepo ispalo na kraju. Kako se kaže, ti kad to predaješ, sad ti ideš. Znači, tu se tražilo da ti to, znači, bukvalno ceo tvoj performans gleda. Možda se čak najmanje gleda da li ti to dobro znaš, to ćeš da naučiš, to što predaješ. Znači, tog trenutka ti možda ne znaš ništa o AppleScriptu, ali, ovaj, shvataš. Ali se gleda kako ti to radiš, da li praviš analogije. Ja sam sve to imao. Znaš, ne znam ti ovaj, kako se zove, ali, ovaj, bilo je ono, ja gledam i rekoh, čoveče, on svakog pita na kraju, pošto ja nisam prvi dan, ja sam drugi dan tek imao moje prvo predavanje, drugi pa treći. I, ovaj, svakog pita na kraju, znaš, pita te nešto, znači, ja sam drugi dan popodne, znači, već sam čuo njih petoricu, šestoricu, znaš. I on ga pita, svakog pita, kad završi, sad kad bi morao, čime nisi ti zadovoljan, šta bi promenio, znaš, u tom tvom izlaganju? Ja, ono, ubijam se šta da mu kažem, mislim, ok, možda će mi pasti nešto na pamet. E, sad, pošto ja znam slovenački, pohorski, ja rekoh, sada ću ja na slovenačkom, pošto ti možeš da odgovaraš i na engleskom, ako hoćeš. Rekoh, pa kad me bude pitao, ja ću da mu kažem, trebalo je na srpsko-hrvatskom ili tako, pošto, ono, mogao si na srpsko-hrvatskom. 

Ivan Minić: Kako je reakcija bila?

Milan Adamov:  Pa, onako, ja kad sam krenuo na slovenačkom, malo su me čudno gledali. To je ono, već vreme kada ja slušam podcaste, pa ja računam kao sad sam osvežio jezik, znaš, jer ono radio sam kao klinac. Ja odem kod babe, tri meseca sam, letnji raspust, mesec dana zimski, gore na Pohorju. Znaš, dešavale su se paradoksalne scene, ja s burazerima pričam na slovenačkom, oni sa mnom, ono, hrvatski više nego srpsko-hrvatski, znaš, ono, odgovaraju i onda smešno, reku, čekaj, znaš, samo što ja govorim, ono, baš pohorski, osim o to, evo, to bi ti Slovenci rekli. Onako, nije baš južna pruga, ali ono… 

Ivan Minić: Ali Kruševac. 

Milan Adamov: Al’ onako, e, to, to, to, onako, to je, ono, da kažemo, tako sam postao trener. I onda smo svake godine resertifikacijom, izađe novi operativni sistem, platiš tih 200 dolara, 109, koliko je već bilo, i moraš da odgovoriš. A to je bilo isto glupost jedna, nije mi bilo jasno, dobiješ tzv. webinar. Sat vremena, gde oni, tu ti kažu, promenili smo ovu lekciju, ovu lekciju, ovako, nešto ti kaže, i njih četvorica ti obično drže neki. Ovo je onaj. I ja sad, prve godine, okej, odgledao to, upamtio otprilike šta je šta, možeš od kuće da položiš. Znači, ono, ajde to, niko te ne kontroliše. I ja rekoh, dobro, ide ti samo ono vreme, znaš. Kasnije su poslednja dva morali da idem kod Popa u trening centar, pa da se nakačimo, vouchers i ono, snimaju, ovi neki indusi te snimaju, to je bilo onako baš, nema šta da tražiš, da mu okrećeš kameru na laptopu da vidi prostoriju. Onda je video projektor, skini ti to. I ovaj, kako se zove, i onda dođeš i imaš, recimo, 120 pitanja, 10 pitanja policies and practices, i 10 pitanja iz tog webinara. I onda je pitanje, jedno pitanje, gledam i rekoh, ne mogu da verujem da ovo čitam. Kakve je boje košulja imao Robert? Kao da si ti stvarno… Dva takva glupa pitanja. Onih osam je kao iz toga što su rekli u ovoj lekciji, promenili smo ovo, znaš, ovaj primer izbacili, ovaj, to ti je rešenje. I onda čekaš da vidiš da li si prošao. Moraš da imaš tih 90 i kusur posto. To je to, onako, nije naivno, znaš. Jedino što je bilo, e, ovo kad te snima, onda su smanjili malo na 85, znaš, kao računaju, ipak, znaš, pazi, suluda pitanja, da li je bila karirana košulja ili kako se zove ko je pričao o ovome? 

Ivan Minić: Znaš, ovih pet koje vidiš stalno. 

Milan Adamov: Da je sad neko od njih, jeste, ali ko je sad pričao o tome? Ajde, posle drugu, treću godinu, već znaš ko je nadležan za to. Onda su i prestali to sa košuljama i to, kako je bilo. Da bi nas onda šerlokovali, samo u jednom trenutku su dali ono, kako se zove ova velika nemačka firma, LearnQuest, njima su dali to umesto ovome, i polako, i onda već nije bilo ni mogućnosti da se resertifikuješ. Mi smo držali još neke kurseve Pop i ja tako, ono, kao možemo, možemo. Ima neki Rasel, evo sad je bio u Omanu, on je držao neki, vidim ga, stavio slike, pratim ga, on je trener, trener je jedan drugi. On je držao Apple-ovim serviserima, on je jednom organizovao trening servisera u Srbiji, pa su došli, ona, iz Poljske, iz Izraela, znali bi iz Brazila, i ovaj, Rasel je držao njima predavanja, znači takva ova. To je interesantno ono, ali eto, ubija Apple te ozbiljne stvari, ne znam zašto. 

Ivan Minić: Taj deo mi je baš ono, mislim, nije jasno. Znaju oni šta rade, očigledno je da znaju šta rade, ali taj moment gde, znaš, u trenutku kada ja krećem da imam neku potrebu s vremenom na vreme sa video montažom, šta mi je u tom trenutku bilo najlakše? Najlakše mi je bio Sony Vegas. I ja sam to naučio, sve što mi treba, i efekte, i sve super. Da prelaziš na Mac i misliš: šta ću, kako ću, i onda, okej, kao, Final Cut. Final Cut, užasno komplikovan, ima sve što treba, ima mnogo više nego što treba, ali kao, užasno komplikovan. I onda, brate, gledaš kako prolazi vreme i kako, ne znam, kasnije Final Cut je toliko pojednostavljen sa interfejsom i sa svim ostalim stvarima da je sad na nivou iMovie-a. Nije baš, ali… 

Milan Adamov: Nisam ga pokrenuo, nemam ga, ne treba mi, mislim. 

Ivan Minić: Znaš, ali kao pričamo o nečemu što je bilo industry-grade software, koji su koristili za sve ozbiljne filmove, koji je jednostavno samo iščezao, ista priča. 

Milan Adamov: Ništa od napravljenog Final Cut 10, i to je to. Pa isto ti je ono Logic, znaš. On je montirao naše podcaste i on to oseti. Klasično, on je ono meni linearno, to mi je tako logično. Sa jednom startom on je Logic. I isto. I on, nemam predstavu, ti moraš da si radio u studiju da znaš to sve. Znaš da si on ozbiljno radio, batalio ovo. Nama je Ogi montirao epizode u Logic-u pre, a onda smo mi krenuli onako optimistički kao gosti, ovo-ono, a onda smo počeli da se snimamo od kuće, i tako, kućna radinost, i guramo dalje. To je to, mislim, ne znam. Ali, ovaj, kažem ti, nema, nema tu, ovaj, Apple to gura. Što se trenerskog tiče, znači nisam održao obuke u jedno tri godine, nikome. Išao sam i u Sarajevo, to što ti treba, išao sam na obuke tamo, pošto je taj Popov kolega vlasnik, onda praktično u Sarajevu postavio učionicu Beogradskog trening centra u Sarajevu, jer je vrlo teško dobiti da si ti trening centar. To kasnije, kad su oni hteli, to je bilo praktično nemoguće, jer je tad već Apple krenuo. Ovaj nije ni davao, znači u jednom trenutku je to nešto rebrandovao, ostali su ovi koji su kao bili aktivni, ove sve pobio ostale. Tako smo se mi još držali. Držao sam tri-četiri puta u Sarajevu, po tri-četiri dana to obukicu i tako.

UMEĆE PODKASTA

Ivan Minić: Mnogo priče još nije ispričano, ispričaćemo ih. Ispričaćemo ih u nekoj od narednih epizoda, ali ono što bih hteo da te negde pitam za kraj ovog snimanja, jeste taj moment… Nedavno sam vam slao to jer sam pisao taj priručnik o podcastima, pa sam slao upitnik koji smo rešavali u epizodi, live smo. Dosta nekih bitnih stvari ste tu prošli i rekli, i jedno od njih je: snimate podcast skoro deset godina. 

Milan Adamov: Da, u decembru će da bude deset. 

Ivan Minić: Vi ste neki odrasli ljudi koji imaju ozbiljne poslove i ozbiljne obaveze, i snimate podcast deset godina. Zašto je tebi podcast važan i šta ti je doneo? 

Milan Adamov: Pa doneo mi je klasičan hobi, nije to hobi… Mislim, jeste u smislu u finansijskom, nismo zaradili, naprotiv, košta me. Znači, ja sad imam dva Yeti mikrofona, dobio sam na poklon jedan Rode NT-USB, imam taj Audio Technica što bruje negde u ovome, jedan sam poklonio, ovo je Snowball. Znači, košta, nemam, ono, niti nam je ideja bila… Mislim, ako se desi, desi, naravno, kad kreneš, ali nije nam ideja bila da mi nešto… Meni je došlo što ti kažeš da ispričam neke priče vezano za ovo, a da opet bude tu neko ko će malo da me kontroliše. Strašno je teško… Ja sam slušao jedan, zvao se, neki bio podcast, Sean King, on čovek sam po dva sata priča, meni ono je… Ja, ono, ne znam kako bih mogao. 

Ivan Minić: Udara u crnu kutiju. 

Milan Adamov: Kutiju, znaš, to je ono, meni tako da mi je bilo ono interesantno. I nama je to neki ventil, znaš, malo spremaš se tu. Ne uzima to mnogo vremena u smislu, znači, mi imamo neki Slack kanal, ono, Slack, gde mi to, znaš, Alek ubaci link, ja ubacim link, malo možda nekad prodiskutujemo. Tu su neki od ovih naših gostiju što su bili, neki ovaj Čika Kosta što je Tidal iz Norveške, ubaci komentar, uglavnom mi tu govorimo šta ćemo u sledećoj epizodi, pa se to sad nakupi. Nekad je to kratko, nekad ništa, ali naravno kao i svako, ko ti i ja, znači odeš u neke offtopice pa pričaš, znaš, ono, naša najkraća epizoda je, mislim, bila 49 minuta, imali smo i po dva i po sata, znaš, ovako pričanja o nečemu. Ali uglavnom skupimo te tematike i onda dođe taj dan kad snimamo, obično je to sad u poslednje vreme, zavisi od poslova, ali meni nekako dobra, petak, oko šest mi to sednemo, ako smo tu. Znači, mi već od ne znam koje epizode snimamo tako što ja sedim kod sebe ili sedim u Sloveniji ili sedim u Grčkoj, ponesem mikrofon, on sedi u Beogradu, sedi u Pirotu, gde još bio, bio je u Istri, isto ponesem Yetija ili nešto, i onda se mi FaceTime-om čujemo audio i koristimo onaj Audio Hijack, softver za Mac, koji je fenomenalan, grebuje svega. I sad ja snimam recimo svoj audio i snimam njegov audio, on isto tako snima svoj audio i moj, što dobro dođe kao backup nekada, i kad se nešto desi, onda on meni pošalje svoj audio fajl i ja to ubacim u Audacity, izmontiramo. Koristimo onaj, kako se zove, od Marka što pravi Overcast, ima Firecast ili Forecast se zove, da ubaciš čeptere i ovo. Eto, to ja uradim malo onako. Ubacim čeptere i izaberem neki naslov od nečega što smo govorili, kao “Pop i trenere šerlokuju”, bio naslov te epizode, i tako to radimo. I to nam dođe… Znači, ja bukvalno sad sam došao u fazu, pogotovo kad namestiš to na mikrofon i to, ne menjaš svoj setup, znači, ja ne moram da proveravam, jednom gledam gde sam kinuo, gde sam pomerio, gde sam udario kao sad ovu ručku ili nešto, znaš, pa onda to kao obrišem, ali manje više mogu da pustim, znaš, mogu da pustim audio da mi montiranje audija od sat i po, ne traje sat i po, nego 45 minuta, recimo. I tako, jer nema potrebe, znaš, uz put kucam te tajmere. Ovaj Forecast ima problem da ne može da uveze, on može iz Logica da uveze XML tagove, tako da džaba ja u Audacity-ju stavljam ovo, nego ja to zapišem u BBEdit-u, ono, naš mark i to. Što je dobro, loše moraš da paziš, znaš gde je, ne možeš baš da pustiš deset minuta, nego preskočim dva minuta, aha, dobro, pa slušam. Alek, onda je Alek, kašlje, čekaj njemu da obrišem, jer ja znam otprilike gde sam ja, ali ne znam gde je on. I tako, tako da ovaj… I to traje, eto to petkom, sad dva što snimamo, ne, kad mi pričamo pre toga, pa se zapričamo po sat vremena, kao u čoveče imam Zoom u pola devet, ajde da… Znaš, pričamo ono ko je šta radio te nedelje, gde je ovo, gde je ono, i tako. Tako da, ono, družimo se preko podcasta, ukratko. I to onda objavim, Simplecast koristimo kao platformu. Kažem, to mi uzme u te dve nedelje, ajde, sve to sabrao, nek uzme u proseku četiri sata, tri-četiri sata, koje, eto, lepo popunim sa nečim se zanimam, znaš. Ne gledam televiziju, ne gledam vesti, sve više me nerviraju ove Vogue serije, znači, ne mogu ni to da gledam više, znači, pazim šta ću da gledam. Ne mogu, počnem da gledam neke domaće, pa onda tu krenu s nekim glupostima i tako, i znaš, i onda gledam, biram šta ću da gledam na YouTube-u, slušam podcaste koje slušam, i tako. To mi je, ono, bavim se nekim drugim stvarima, posao, sin, žena, to mi je prioritet, tako da mi ovo dođe malo odmor od toga, znaš, malo odeš u nešto drugo. 

Ivan Minić: Znaš, vaš podcast, Infinitum, još jednom ću pomenuti za one koje zanima, kojima je ovo bilo interesantno što smo pričali i što ćemo još pričati, je upravo ono što ja ljudima kažem da bi u osnovi podcast trebao da bude, a to je: imaš mesto za stolom za kojim sede i razgovaraju dva interesantna čoveka. Ne možeš da ih pitaš ništa, mislim, možeš da ih pitaš naknadno, ali ne možeš da upadneš u taj razgovor, ali, ono, sediš u najzanimljivijoj dnevnoj sobi na svetu i kroz sve to što pričate, znaš, ja sam tehnološki entuzijasta koji se bavi tehnologijom i imam background u programiranju, i radio sam i, hvala Bogu, ne radim više zbog mojeg mentalnog zdravlja i zbog klijenata, ali, ono, na toj nekoj product strani, project strani sam već dugo i mnogo volim da razumem širu sliku, mnogo volim da razumem nešto o čemu realno jako je teško da znam dovoljno, ako ne pratim 50 izvora koje ću onda da analiziram i da to… A vi ćete to da uradite za mene. 

Milan Adamov: Sažvaće ti neko ko… 

Ivan Minić: Da mi prepričate  tih 200 knjiga i tih 40 godina iskustva i onda ću ja da dobijem nešto gde ću možda nakon toga da imam potrebu za dodatnim istraživanjem, ali, ono, vrlo usmerenim. 

Milan Adamov: Da, to je… Pa, nešto… Kako ja slušam podcaste? Znaš, pa biraš, neki što sam slušao, više ne slušam, jer nemam, znaš… Pa ja više ni ove tehničke Mac-ove, da li slušam jedan. Jer nema, znaš, i Apple se promenio, i situacija se promenila, i podcasti su se promenili. Taj Dan Benjamin, ja ne znam da li može da živi, ne po podcastu, nego živi od onog… On ima onaj Fireside, kako mu se zove, kao Simplecast, on je svoj napravio. Mislim da od toga živi. Mislim, to je, znaš, on je počeo, to ja sećam slušaš ga, on je talk show, Gruberov je počeo tako što, kod njega na mreži. Znaš, to je ono, podcast mreža, to kad ti dođe Miljan, to mu reci, vi treba mrežu da napravite, a ne na istom, ali dobro, svako radi kako misli da treba. 

Ivan Minić: Oni su posebni. 

Milan Adamov: Posebni, da. E, on je imao mrežu, i talk show je bio tu, i sećam se njih dvojica, znači sede u sobi, i to je ono, podcast kako je bio. Znači, sediš, nisi lično prisutan, mislim da si prisutan, ne srećeš se, ni ne možeš. Nekad, znaš, zamisli, Alek i ja da ne snimamo ovako, ne bi snimili jedan, dva, nema šanse mi da se, znaš. Dolazi on kod mene, čak smo snimali u mojoj toj rupi dole, što je, zovem, rupa, moj kao ofis, zajednička prostorija u zgradi. Čak smo i tu snimali jednom, i onda sam posle toga rekao, pa daj čoveče, čemu to? Znaš, kad smo dobili, kupili etije i kupili audio hijack, pa ovo je, znaš, možeš odakle hoćeš i… Mislim, to je, znaš, što podcast ti se menja. Znaš, ja stvarno razumem ljude, mora se monetizuje, mora sve, to je to. Samo dok imaš RSS-fit, ti si za mene podcast. 

Ivan Minić: Vidi, mislim, dvoje ljudi koji se dobro poznaju, mogu da rade ovo što vi radite. Dvoje ljudi koji se dobro poznaju sa gostom, mnogo teže to da rade remote. Ja nikad nisam hteo da radim ni jednu remote epizodu, iz prostog razloga što je meni važno da se ti i ja razumemo i da ti imaš poverenje u mene. To ne možemo da napravimo na Zoom-u. Možemo, ako se znamo 20 godina pre toga, da snimimo na Zoom-u. Ali mnogo ograničava i jednostavno ne želim da razmišljam o tome. 

Milan Adamov: Mi smo snimali jedno ili dve. Bio nam je ono, mislim da je korona bila, ja sam bio u Mokrinu, ovo je Miroslav što je radi u I-Style, kako se zove Petrović. S njim smo imali i ko je bio još jedan? Neko još bio, ne mogu se setiti. Ali ono što ti kažeš remote, pa ne znam, to je sad izazov. Ja ne znam kako tog Dragica Gajskog da dovedem, to ono isto. Živi po isti put, putuje. Ne možeš ga navatati. Ali on mi je ostao kao nedosanjan san. Još jedini gost koji bi… Onda bi te na jedan vikend. Pa to bi bilo, možemo kad je on, ako je on tamo i Alek letuje, pa dođem i ja i onda da se negde montira.

Ivan Minić: Mislim evo da pomenemo već i Mikija koji u poslednje vreme na LinkedInu piše te neke vrlo interesantne stvari koje nisu. Evo šta je izašlo, evo šta znači to što je izašlo. Da, da. I šta je end of life. Jer treba da znaš takve stvari ukoliko te zanima. 

Milan Adamov: Pa evo šta da kupim, kako da kupim. To i mi se… Pogotovo ono šta da radi iz ličnog iskustva. Ja kad sam prošle godine kupovao ovo moju zver što je ovde u torbi. Znaš, krenuo sam s jednom idejom, na kraju sam zbog celog ovoga završio s drugom. Znaš, kako da ovo moraš ljudima da kažeš ovo. Mada danas u Apple-u, ako ti nije dovoljno neki iPad. Ne možeš, znaš ono. Znači, konzumiraš iPad kao što ga ja u poslednje vreme konzumiram. Kao viewer, čitanje knjiga i to je, uglavnom. Znači, ništa ne. Otkud sam čak ni emaila njemu, već dugo. A ranije sam imao i olovku. Znaš, i kao sve. Ali ovo, onda… Pa ne znam, 90% ljudi, ono, ova R15-tica. 

Ivan Minić: Nije postojala kad sam kupovao. 

Milan Adamov: Da, da, da, znači to je… Mnogo bi teško bilo prelomiti na neki… A mislim se, znaš, to nema. Samo uzmi to, bar 16, nemoj 8. Nemoj one low, najniže, nego 16. Storage 512, nemoj da… I to ovo dalje. Storage je mnogo manji problem uvek. Možeš eksterno se organizovati. Platiš cloud. Već zavisi zašto, šta radiš. Ali pazi, i za moj posao. Da nemam ovaj drugi posao, ovo. Jer ovaj drugi posao, to Amerikanac, Amerikanac, Škotlađanin, policija u ormanu. Tu moram da radim u Windows virtualnoj mašini. I onda bi trebao stari Intel laptop za to. Inače, ovaj sam uzeo isto što sam mislio da će mi trebati. To 64 giga. Meni bi… Za taj posao što radim za Kanađanina, R15-ica sa 32 giga rama i 512 diskom. Sasvim dovoljno. 

Ivan Minić: Uspeli su da naprave… Ima mnogo toga što bismo zamerili, je l’ ovo? Da, da. Ali uspeli su da naprave to što je neftini uređaj koji uzmeš, ARM1 je… 

Milan Adamov: Da, da, to to… 

Ivan Minić: Savršena mašina za… Preko 95%. 

Milan Adamov: Ako nema para i to za to, ovo što imaju malo više i žele dugoročnije, R15, ne bih razmišljao, ne bih razmišljao uopšte, to bi mi bilo izvodi. Kažem kada traju, meni traju, kažem ti, laptopi iz 6-7 godina. 

Ivan Minić: Ja obično to gledam kao 3 godine kod mene i 3 godine kod nekoga trećeg. 

Milan Adamov: Mislim, i kupio sam ovog zato što sam znao ovaj moj i7 iz 19. Ne može ovo, ne može sekvoju. Može Venturo najviše. Znači, nije mogao ni ovaj, kako se zove, i pre sekvoje. Sonoma. Sonoma, nikad se nisam upgrade’ovao ovo na njoj. Na ovom je Ventura, na onom je Monterrey. 

Ivan Minić: Ja sam čekao da se vratim sa puta da bih radio sad.

Milan Adamov:  I to se promenilo, znaš, u ovim… Poslednjih te godine kod treninga i svega moraš da pratiš šta su to sve uradili, ubrzali, kako se instalira. Recimo, sad nema svrhe. Ja sam ranije, mislim, držim tu naviku uvek, jer sam navikao, pa mi je brže. Ali recimo, držim posebnu particiju, jer jednako je sistem posebno, da su mi podaci. Tako da kad ono nešto zeznem kod upgrade’a sistema, podaci nisu nastradali. I drugo, kad radiš nešto drugo, hoću nazad ili napred, ili da probam neki sistem, ne dirnem te podatke. Jer ti kad, recimo, sad ide Sonoma, a ti si na ovom… Sad ide sekvoja, a ti si na Sonomi, ti ako startuješ mail na sekvoji, on će nešto interno da promeni i nećeš moći da se vratiš s mailom na ovo. Tako da to moraš da paziš. Ali, hteo sam da kažem, imao sam posebnu particiju koju kloniram na eksterni disk pre svakog update’a, tako da ako nešto se desi tokom update’a, ja sam tih sat vremena koliko mi treba da formatiram disk i vratim klon. Mada to sad sa ovim snapshotima, već dugo ne moraš da radiš. To bih mogao teoretski da vratim, nego neću, navikao sam ovako i to. I to se menja, znaš, tehnologija da ti to… Znaš, naše održavanje ranije, šta sam ja sve radio u tom prethodnom životu, dok sam se bavio. 90-ih sam nosio zip drive-ove sa ovim sistemom, onim sistemom… Vioke, e to, to. Sad imaš male ove eksterne… SSD-ove. SSD-ove. Ja sam kupio nešto smešno pre par godina. 10 gigabita je ovaj… Tu me dođe Thunderbolt 2, ali kućište za 16 dolara, stavio je u njega 1 tera SSD. To mi virtualne mašine s toga diže, bez problema. Kako da ono… Menja se, menja se. Još kad prođe 6 godina… 

Ivan Minić: Videćemo svakako ovaj prelazak na Apple Silicon koji se desio već sad dobrih 3 godine. Ono, baš se je odskočilo u odnosu na sve drastično. 

Milan Adamov: Ko kad se iPhone pojavio. Sad malo stižu, nije još to vidimo, ovi su kao bolji, Surface-ovi, sad i oni idu na ramu. To će manje više. Pa juče sam čuo trač da će Nvidia kupi… Ne, Qualcomm će kupi… Ko će kupi Intel? Neko je nešto ono… Da, da, da, tako da menja se. Neko će uživeti. Ništa nije već i to. I ta Apple bio je na ivici bankrotstva. Pa je postao najvrednija kompanija na svetu, što ne znači da za 5 godina… To sad bankrotstvo neće doći tako brzo, ali može da im se desi. Malo su mi se ulenjili. 

Ivan Minić: Pa ide dosta više na safe varijantu sa svim, ali onda se desi taj skok sa Apple Siliconom, gde jednostavno… 

Milan Adamov: Ali pazi, to je planiran skok koji je… Ja nisam od onih koji kaže da je Jobs živ. Ali to sve je još za njegovog života projektovano. Planirano.

Ivan Minić: Moguće da postoji nešto sledeće. Ja se nadam. Ako ne postoji negde, postoji sigurno… 

Milan Adamov: Pa ne, ko će da ima, pa nije. Pa pazi, toliko toga rade da ono… Znaš šta bi sad menjao? Realno, posle veliko godina, šta će sad? A ne sviđa mi se u koju se korporaciju Apple pretvorio. Nimalo. 

Ivan Minić: Pa dobro, ali hardware je superioran u svakom slučaju. Kad neko sad kaže, imam neograničen budžet za PC-a, laptop, ja kažem, brate, ne znam šta da kupiš. Pre 15 godina sam znao da ti kažem, idi uzmi Sony Vaio, biće najlepši i trajaće 10 godina, imaćeš savršen hardware. Sad, ne znam, i znam primere baš za te neke ono X1 karbone koji su koštali po 2-3 hiljade evra, kao menjam četvrtu tastaturu. Znaš, taj IBM, sad Lenovo, taj IBM je bio poznat po tome što uzmeš i prospeš litru mleka i ono prođe kroz njega i nigde ništa se ne desi. Sad ne mogu napraviti… Izađe sir sa druge strane. Ali dobro, mislim, naravno, svako ima svoje navike i sad imamo dovoljno godina svi da sve što podrazume promenu tih navika je katastrofa. Miki, hvala puno. 

Milan Adamov: Molim, nema na čemu. 

Ivan Minić: Nadam se da vam je bilo zabavno i interesantno kao meni. Počnite da pratite Infinitum i ako imate neko pitanje i neku sugestiju, pišite nam. To bi bilo to za ovu nedelju. Dajemo Mikiju malo da se odmori pa ćemo da nastavimo za par meseci sa nekom narednom epizodom jer je ostalo još mnogo neispričanih priča. Hvala vam.