Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nemanja Čedomirović, takođe kolega-podkaster, jer sa Goranom Jankuloskim radi podcast Kolegijum, koji preporučujem da poslušate, ali je jedan od onih momaka koje sam upoznao kada je počeo da studira i kog pratim prethodnih 15 godina, šta sve to radi, a radi svašta. Ima beskonačnu energiju i probao je mnogo stvari i mnogo fantastičnih stvari je uradio. U mnogo nekih situacija je spektakularno failovao, ali ono što je jako važno, nema nikakav problem da priča o tome i baš je bilo zadovoljstvo da se ispričamo, prođemo taj trip down memory lane i, verujem, podelimo neke jako vredne stvari za svakog od vas, bez obzira na to čime se bavite, a i mi se prisetimo kako je to bilo kad smo bili mlađi. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

POČETAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Gde si brate Čedomiroviću, dobro mi došao. 

Nemanja Čedomirović: Hvala na pozivu, bolje te našao. 

Ivan Minić: Lepo je kad čovek ima kolegu-podkastera u gostima, neko koji je malo vežbao. 

Nemanja Čedomirović: Ne bih se ja nazvao podkasterom, ali da, hvala. 

Ivan Minić: Odkud ideja da pokrenete priču sa Kolegijumom? 

Nemanja Čedomirović: Jednom mesečno smo se okupljali i okupljamo se i dalje. Mi to zovemo founders to founders, odnosno da kukamo jedni drugima iz ugla foundera. Negde smo usamljeni u našim problemima i mukama i tako u toj ekipi, između ostalog, tu smo Goran Jankuloski i ja, negde smo, da li bili najglasniji ili su najviše hteli da nas gurnu na stranu, pa hajde vi to da snimate malo javno? I onda smo hteli da mi snimamo to što pričamo, suštinski, a to je u prevodu, hajde da pričamo neke realnije priče, neke priče koje, ok, Pojačalo je životna priča, ovde imamo temu X, hajde da obradimo temu X-a da ne bude Zvezda Granda fazona i da nije avioni i kamioni, nego hajde kako to izgleda u nekoj kompaniji, feedback kultura, šta je feedback kultura i šta jeste i šta nije, eto od toga krenuli, evo danas ima dvadesetak epizoda, tu snimamo, snimuckamo se i objavljujemo. 

Ivan Minić: Na dve nedelje izlazi? 

Nemanja Čedomirović: Na svakog drugog ponedeljka. 

Ivan Minić: Odslušao sam sve do sada jer prosto sve što ti, Goran, radite mi je uvek interesantno i relatable je, vrlo i zadovoljan sam kako se razvija, u kojem smeru ide, sviđa mi se i ta neka tranzicija i transformacija kroz koju prolazite, gde inicijalno je ideja bila da to bude fiksna postava, pa ste sada izabrali da ipak prilagodite goste, temi koja je, jasno mi je koliki je problem organizovati da se sve desi jer ima previše pomičnih delova, ali generalno mislim da je dobar izbor i tema i gosti i pričali smo i šta su neke teme u narednom periodu i koji su neki potencijalno interesantni gosti, mislim da će to biti jako zanimljivo. Jedini problem koji ja imam i to sam kukao Goranu sto puta, meni je nešto što izlazi na dve nedelje, ne može da uđe u neki prirodan ciklus, moram da miksam i svaki put se iznenadim šta će da izađe. Kad suštinski njega imam na Žiški i Kolegijum svake nedelje, onda mi je to i nekako, ali su to dve različite liste, dva različita RSS-a, ali dobro. U svakom slučaju, koliko god tržište biznis podkasta suštinski bilo prezasićeno, mislim da je ovo jedan otklon od toga i jedan potpuno bočni pogled koji je vrlo koristan i može da bude interesantan i to što, da kažem, pre svega on, ali i ti kroz LinkedIn sakupljate i feedback i pričate sa ljudima i sakupljate pitanja od ljudi, mislim da je jako dragoceno, svaka čast i samo nastavite sa tim što radite. 

Nemanja Čedomirović: Hvala. 

Ivan Minić. Mi se znamo previše godina, ja sam čak i ovde u blizini proslavljao tvoje diplomiranje sa još nekim ljudima iz te generacije. Znamo se zato što si ti studirao FON i generalno, to je jedna od poslednjih generacija gde se meni stvarno činilo da postoji jedna duboka povezanost između nas starijih i vas malo mlađih. Nije to neka velika razlika u godinama, ali uglavnom u iskustvu jeste, u stažu jeste i ti klinci tada, koji više baš nisu toliko klinci, su napravili neke baš jako dobre stvari i mnogo sam ponosan na tu generaciju i mnogo mi je drago što jedan od tih klinaca sedi ovde sa mnom, ali kao i uvek Pojačalo kreće mančmelo pitanjem, mi krećemo od detinjstva i toga šta si hteo da budeš kad porasteš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Nemanja Čedomirović: Da, razmišljao sam o tom pitanju i prva stvar koja mi je pala na pamet je, ne mi je pala na pamet, nego bilo mi je kao po defaultu, ja sam hteo da budem vatrogasac, zato što je ćale, jelte, vatrogasac u penziji i meni je to bilo kao po defaultu, onda kad sam promislio, ne nisam to želeo da budem kao mali, želeo sam da budem gejmer, verovao ili ne. Hteo sam da igram i zarađujem od igrica, iako su moji roditelji bili kao od ovoga nema ništa, gde će on da igra igrice u to vreme, nije se ni imalo računara i tako dalje, tek kasnije sam ja skapirao i počeo da objašnjavam ćaletu šta radim pa se svelo na to da sam vatrogasac danas i šta to radim i zato mi je to ostalo. Zato želeo sam da budem gejmer koji igra igrice i testira igrice, ne samo igra, jer ne znam da se sećaš, Screen Fun, bravo novine, u moje vreme to je bilo početak srednje škole, ja sam tu čitao o igricama i tu ima ona redakcija, rubrika pitanja gledalaca. I sad pričaju razne priče kao jao znate ja ne znam gde, testiram Ubisoft novi Prince of Persia. Ja kao čekaj kako, postoji negde gde neko igra igricu, testira, daje komentare, meni to bio dream job. To je bila moja želja koja se to nikad nije ostvarila. 

Ivan Minić: Bilo je tih momenata kad smo bili klinci, pa sada nabaviš neku igricu, običnu, kako drugačije, i sad u principu to radi, ali onda desi da na nekom nivou ima neki glič, zato što igrica nije legalna nego je krekovana i to ne može da se pređe. I ti si se investirao, ti si došao do negde i onda si došao u situaciju koja je, jebote šta sada radim. I tako ti momenti su bili genijalni, sada ti možeš da odeš na YouTube i da dobiješ walkthrough bilo koje igre i da je pređeš za dan, tako što gledaš ta ljudi koji znaju. Ali tada je to bilo neko piše negde, neko komentariše negde, izađe neki tekst i to je neki maksimalni domet. Kako je bilo tvoje okruženje tada, kada si bio baš klinac, osnovna i srednja škola, šta si radio, šta te je interesovalo, kakva ti je bila škola, kakvo ti je bilo okruženje? 

Nemanja Čedomirović: Ajde možda za gledaoce, slušaoce. Ja dolazim s juga Srbije, najveći grad je Vranje, to je 20 km od sela odakle sam ja, odnosno bliži sam Vladičinom Hanu. Ja sam odrastao na selu, ono ima 500 stanovnika to selo, gde od 1. do 4. razreda si ti u školi u selu, odnosno 5. do 8. si u tom Vladičin Han gradu i onda srednja škola biraš Vranje ili Han. Znači ta osnovna škola, ajde tu i ne pamtim nešto mnogo, jedino što pamtim je da je bombardovanje krenulo u nekom četvrtom razredu i to je moj highlight do četvrtog. Onda osnovna škola, to je već meni bio skok od 5. do 8. u smislu mi nismo imali automobil, morao si da putuješ autobusom i tu već kreće neka obaveza, znači ja krećem svako jutro, zima ne, ja putujem nekih tih 6-7 km koliko je bilo do drugog rada i to je negde obeležilo mene da ja moram svako jutro da putujem i idem u neku školu. Gde je do osmog razreda pokušavao da se bavim nekim sportovima, ali to sad sa prevozom, ti ne možeš mnogo dugo da ostaneš jer uveče ne možeš da se vratiš i onda su svi sportovi propali. Ali ono što nije propalo je, do osmog razreda već se desio neki prvi računar. Prvo u toj školi, a onda sam ja skapirao, aha, može to da se nađe za jeftine pare u to doba što su jeftine pare, neki polovni da donesem Pentium kod mene kući. I ja tu krećem sa igranjem igrica za početak, a onda kasnije otkrivam jedan potpuno novi svet, a to je svet programiranja, ali na jedan potpuno bizaran način. Znači tu već kreće srednja škola, prva, druga, srednje i u kraju smo imali Novka, Miloslav Novković, 90% ljudi će reći pa on čudak, ne druži se mnogo ljudi sa njim. I ja rekoh pa što se ne druže, a ja sad, meni interes je što se ne druže, ja došao kod njega kao, e, ja nešto, a znalo se da nešto oko tehnike radi? I ja ponesem neki računar, nešto počeo da baguje, i ja otkrivam da čovek nije čudak, samo je u fazonu, e, ne mogu ti ja te sportove i to, u kući kad uđeš kod njega ima deset računara i matičnih ploča i on to lemljuje, razlemljuje, zalemljuje i kao, on se bavi tim i popravlja računare, ja kao, u, ovo je zanimljivo. Ja sam tada, ja krećem svake nedelje vikendom kod njega da se družim sa njim. A druženje je izgledalo tako, e, matori, ja imam ovu ploču, ona nešto ne radi, probaj da vidiš gde je bag. Ja, aparatura i da vidimo gde je baca napon, gde probija struja, gde, šta se dešava. Ja tu počnem da učim o računarima. I tu sam zapravo zavoleo i tehniku i tehnologiju, a pre svega tehniku, da skapiram šta je iz računara. Znači nije mi bilo bitno, ok, ti upališ i sad klikćeš po ekranu, ne, kako tu pozadi radi, šta je iznutra. I to je negde mene oblikovalo toliko da sve što radim danas je počelo tu zapravo. Gde je pred krajem neke srednje škole profesor elektrotehnike, sada tehničku školu završio, kaže meni, e, ti se razumeš oko tih računara, gde se ja razumem, ali oni znaju da ja svake nedelje popravljam neke računare, da napraviš ti, kaže, sajt škole. Ok, ja naravno prihvatim, nemam veze da pravim sajt škole, ne znam da programiram, ali imam Novka s kojim ću ja sednem i da radim. I sad, ne znam da se sećaš ti toga, zove se LUA, programming language, to je pre svih svega, on je to znao čovek da čuka, ajde ja sad to da uzmem da izučavam. Ja naučim toliko da mogu da napravim sajt škole koji je dugo godina nakon toga radio, služio, služio svrsi i tu zapravo počinje meni, kao, ok, šta ćeš ti da radiš nakon srednje škole, to je uvek pitanje. Ono što sam sigurno znao je, neću ETF, neću elektronski, jer mi je elektrotehnika došla glave, da ja, nije mi bio problem tehnički deo, problem je bio da ja to nabubam i da za tu ocenu nešto položim. Dajte meni onu sobu da ja ampermetrom izmerim šta treba i da proradi ta sijalica i to zvono, to je bila nama praksa, a sad ja ti raspišem neku jednačinu i za toga nisam bio taj lik. Znao sam, neću ETF, neću elektronski, šta mi drugo preostaje, FON. FON je negde miks i IT-a i menadžmenta i Beograd je, što je meni iz nekog razloga i dan-danas neobjašnjivog bilo bitno da odem za Beograd. Jer 90% ljudi ide za Niš iz juga Srbije, ostatak koje-kuda i jako mali procenat, nas dvoje iz generacije, je otišlo za Beograd. Ja imam porodicu i dan-danas, ćale u penziji, mama nije radila da bi čuvala nas, ćale je vatrogasac, znači nisu mogli da nas školuju, ne znam kakve škole, pogotovo ne Beograd, ali sam se ja borio da ovde ostanem i da upišem taj FON, doduše prvu godinu na samofinansiranje, a onda kasnije se izborio, ali eto tu kreće zapravo moja priča nakon srednje škole, da ja od nekog sajta dođem do FON-a. 

STUDENTSKI DANI

Ivan Minić: Mislim da je taj trenutak kad ti otprilike upisuješ i trenutak kada je FON na neki način se izgradio kao možda najbolja opcija za neku vrstu poslovne škole, poslovno-tehničke. Ko ode na IT zakači malo tehnike, ne bih ja to znao, inženjerima zajedno. 

Nemanja Čedomirović: Ja sam IT-a i otišao, ali ne bih rekao da je to, da, slažemo se. 

Ivan Minić: To je ono, to je baš inženjerski menadžment. Mnogo dobro mesto, jer kao i inženjere neko treba da vodi, neko treba da upravlja njima, ali ako baš treba da se reši neki kompleksan problem, nećeš ga ti rešiti. Ti ćeš da znaš koga treba da  zoveš, i to je ono kao najvažniji moment. Ali jeste bio perfect storm u smislu da su se stvari dovoljno modernizovale, da već je ono u neka generacije, 83., 84., 85., već je tu bilo dosta zastarelih stvari, vi ste pokupili dosta toga novog. Plus se ceo sistem sa, da kažem, studentskim organizacijama, događajima, drastično više razvio od onoga što je bilo pre toga, a i pre toga je bilo pionirski, tamo dosta nekih stvari. Sad, ti dolaziš iz malog mesta, nemaš neko prethodno iskustvo ovde i nemaš svoju ekipu ovde, zato što jebi ga nije, tvoja ekipa došla sa tobom. Kako to izgleda? 

Nemanja Čedomirović: Izazovno. Što bi rekli, ono, stari Srbi, challenging. Ja dolazim, prvo, ajde, ja ne znam kako primećuješ, izgubio sam naglasak. Nema reličija. Niti južnjački, ali niti beogradski, ja omašim tu i tamo neki padež, ali kad sam ja došao, to je sad 2007. godina, naglasak itekako bio tu, itekako gugi, gage i padeži. Nisam da mogu preko noći da postanem super u srpskom jeziku. Prvo, bio sam na margini, uvek si ti video kako te neko gleda sa strane. A drugo, nikada neću zaboraviti moment koji je mene svrstao u neku ekipu kao, e, evo ga ovaj zanimljiv. Amfiteatar 015, sećaš se, verovatno on je veliki i ogroman. I sad tu je između nekih predavanja, pričaju se neki vicevi. Ja slušao neki vic i bio jako smešan. Ja se govorim i kažem, li što je dobar vic. Sad svi ovako k meni kao, šta ti je to li, razumeš? Ja trebao da mi objasne šta je, kao kako ne razumete šta je li. I kad sam ja objasnio, kao to je do jaja, je super, i od tad kad god ja nešto pričam, li, tako su me prihvatili, da kažemo, ta šira grupa ljudi, to su uglavnom beogradska deca, drugačije gledaju na mene, koje su sa strane i tako dalje. Ali to je bio prvi trenutak, ok, ja možda ovde i mogu da se snađem, ali ne mogu da kažem da je moje studiranje imalo mnogo efekta na mene. Zašto? Zato što nisam uspeo da pronađem u tim studiranjima, tim vežbama, da nešto ja tu skontam, jau, zbog ovoga sam došao ovde, do jednog trenutka. Jer je bio jedan prelomni trenutak, ja sam jednu godinu obnovio i onda nastavio dalje, sad već ti kad obnoviš godinu, izgubiš onu li ekipu od prethodne godine i ponovo si sam. I bio je to onaj trenutak, ok, ili ja se vraćam na jug, jer ovde niti me nešto zanima ovo što studiram, ok, cool je sve to, ali ne vidim ja tu budućnost, ili ću nešto uraditi da se nešto promeni. I tu je bilo sad pojave se sve studentske organizacije, na čemu ću zauvek večno biti zahvalan svim tim organizacijama, ali sve organizacije su bile, tj. većinski su bile management. Znači bio je neki STM, bio je ISEC koja je više menadžerska nego IT organizacija, ja sam i dalje, dolazim iz srednje škole, dajte i meni da čukam ja neki program, nešto. Ja kucnem dole, sad zaboravio sam kancelarija kako se zvala, ima broj kancelarije, ali kucnem, kaže FONIS. Što je FONIS? Znači to je na fonu, u to vreme bila organizacija za IT, danas ne znam čime se bave, i unutra su Miloš Đekić, Vanja Radaković, Igor Manjančić i Viktor Tuba. Četvoro njih, danas su uspešni što inženjeri, što preduzetnici, ja rekao dobar dan, čime se vi bavite? Pa kao, e, mi smo ti FONIS, kao mi ti programiramo, ne znam, u svom svetu oni programiraju nešto. Čuli su van potpuno FONAK, gde ima 6.1 svi ulickani, kao mi promovišu se, ovo četvoro njih, u nekim majicama najobičnijim, i kao čukaju po laptopu. Niko ne nosi zelene kravate. I kao, e, pa ko si ti? Pa reko, e, ja sam to i to, jel imate vi nešto? Jel treba neka pomoć? I oni kao, šta znaš da radiš? Pa ja u to vreme neki PHP čukam nešto. Stvarno to znaš? Ajde, kaže, upade. Ja sam upao u neki FONIS, da nešto radimo zajedno. I to je sad, iz onoga, ja obnovio godinu, nemam nikog, ja odjednom imam četvoro njih, gde mi svaki dan se nalazimo i razumemo se. Tu nešto pravimo, smišljamo po toga, da je nakon par godina FONIS postao vrlo ozbiljna organizacija, gde se ti, ja upoznajemo zapravo, ako se sećaš, blogeri studentima. Mi smo skapirali, kao, okej, mi čukamo to za nas, ali to nije baš za ovu širu grupu, baš njih i ne zanima šta mi tu radimo. Al’ kažem, šta možemo da radimo? Događaj da malo mi tu promovišemo FONIS, pa mi napravimo prvo studenti studentima, jer smo skapirali da studentima fali tehničkog znanja na FONU, a mi kao nešto znamo više od proseka, kao, hajde da to delimo. Pa kad je to počelo da radi, šta je dalje? E pa kao, ajmo sad blogeri studentima, jer u to vreme su blogeri bili jako popularni i kao, aj zovemo te ljude da dođu da nama nešto pričaju. Nama je bilo interesantno da vas slušamo i tu zapravo kreće točak i to se dalje kotrlja. 

Ivan Minić: Znaš, bio je taj jedan moment, ima deset organizacija na FONU raznih, ali, okej, ISAC i STM su najveći. I uvek je postao, mislim, imam jedno šezdeset događaja na FONU na kojima sam pričao u prethodnih petnaest godina, možda i mi više. Ali uvek postoji neka distanca kada organizuju to ove dve velike organizacije, zato što to je velika organizacija, tu su svi došli zategnuti, tu su svi došli kao da su ozbiljni. Znaš, kao ja sam došao u šorcu, papučama i majici i imam u tom trenutku, ne znam, sedamnaest godina iskustva i prodao sam firmu i svašta nešto. I kao, brate, ja ta pretenciozna sranja ne volim. I ne volim taj moment koji nikad neću zaboraviti, a to je… Svi slušaju, svi su mirni, svi su zainteresovani, niko ne postavlja pitanja, jer im je frka, i niko im nije objasnio da treba da probiju tu frku. Ali onda su sve završili i onda se formira red negde iza. I čekaju da pitaju. I ja kao, šta je ovo? Oni su došli po diplome. A po diplome je? Pa ne, kao, znaš, za svaki događaj koji su prisustvovali, oni imaju diplomu. I šta rade s tim? Pa mogu da prilože u CV. Koga briga, brate? Znaš, kao, ne, ali oni mogu da kažu da su me slušali. 

Nemanja Čedomirović: Ček, da. 

Ivan Minić: Pa? Da. Ako me je nešto pitao neko, ja ću da kažem, je ono, dete me je pitalo, bilo dosta zanimljivo, bilo to, možda dobro razmišlja. Ajmo dalje da pričamo nešto. Znaš, neko dete te pitao, ja kažem, znam imao jedno dete koje me je pitalo, kao, to, diploma, to mi je bilo strano. A u tom trenutku, to što ste vi radili, dobrim delom, zato što je deo ekipe bio i aktivno u zajednici, je bilo mnogo više friendly. I mnogo, nije bila ta distanca između nas. Nego, brate, sedimo i pričamo. I da li ćemo da sedimo na fonu u zvaničnom događaju, ili ćete vi da dođete, znate gde smo seli na kafu nas pet, doći će vas još pet, i mi ćemo da zabodemo do tri ujutru, i sedećemo i pričaćemo o nečemu, nije bilo bitno. Nije bila ni neka prevelika razlika u godinama između svih nas. Mi smo tu negde par generacija razlike. I vi ste uglavnom bili klinci koji su već nešto pokušavali da rade. Neki ozbiljnije, neki manje ozbiljno. Ali niste bili neko ko gleda da se uvali u korporaciju i gleda da se plasira korporaciji, nego neko ko gleda da napravi nešto. 

Nemanja Čedomirović: Ali ne samo to, mi si pomenuo si diplome. Nismo to radili zbog diploma, nismo radili zbog ne znam čega. Mi smo želeli da vas upoznamo, da druge ljude upoznamo, da neko znanje prenesemo. I to se, ja mislim, i osećalo kao da je dovoljno da te ljude naučimo nešto. Pa kako to da primenimo sutra? Ne znam da se sećaš koje predavanje si držao, ali meni ja to nikada neću zaboraviti. Znači, ti si pričao o pokušajima i failovima i pobedama, i pominješ VD-40 i zašto je to ime, pa pominješ Angry Birds iz koliko puta su oni, itd. Mi smo tvoju prezentaciju posle koristili interno, kako mi da pravimo te prezentacije. Jer je to nama bilo bitno. Čuli smo nešto, hajde da primenimo, a ne čuli smo daj diplomu. Mislim da je to pravilo razliku. 

Ivan Minić: Sećam se, ta prezentacija imala, ako se ne varam, 144 slajda za nešto. Dobili su slike, uglavnom. Jesu, jesu, ali trebalo je to složiti. Ali, iako sam ja i pre toga pričao dosta nekih puta, to mi je bilo važno. I iscimao sam se. Ja se uvek iscimam više nego što moram, ali tu sam se stvarno iscimao. Da posložim neke stvari, kao ono, sećam se. Taj primer mi je neko skoro pomenuo, pa sam ga zato osvežio. Kao, jel’ znate li kako izgleda 100.000 eur? Ne, to su džakovi para. Ne, ne, to su dva štosa po 500 eura. To je to. To može da stane u džep, ukupno 240 grama. To je 100.000 eura. Kad krene neko da vam priča o džakovima para, da znate kako izgleda 100.000 eura. Nije malo para. I dan danas nije malo para. Samo nemojte da vam neko mistifikuje na kakve stvari. Bajke, da. U svakom slučaju, da, bilo je to jedno lepo i romantično vreme. I svašta nešto se tu dešavalo. I mnogi od vas koji ste bili u toj priči, ste imali neke i svoje mini projekte i veće projekte. I sarađivali ste i međusobno i sa ljudima koji su bili van faksa. Ali ono što meni tu interesantno je, šta je tvoj posao u tom trenutku? Šta ti radiš? Osim što se trudiš. 

Nemanja Čedomirović: Osim što se trudim, da. Osim što ne studiram. Studirao sam koliko sam morao i koliko je trebalo da zadovoljim tu neku formu, ali šta sam ja sve radio? Šta je to podrazumevalo? Ti imaš sada jednu FONIS organizaciju. U tom trenutku nas četvoro, petoro krenulo. To je već narastalo na desetak, petnaest, dvadeset ljudi. Šta je naš posao? Imali smo nekoliko glavnih projekata. To su bili studenti studentima, blogeri studentima. Kasnije smo uveli kompanije studentima, da kompanije dolaze pričaju nama studentima, pa smo uveli hackatone. To je bilo jako popularno. I uveli smo, to se zvalo MSDN, odnosno Microsoftove licence za Office i te pakete, gde smo mi napravili saradnju s Microsoftom da Fonovci to dobijaju. Pa smo mi izdavali te licence. I naš posao je bio bukvalno kao full-time posao. Svako imao svoje zaduženje. Neko je bio zadužen samo za komunikaciju sa kompanijama. Neko samo za komunikaciju sa zajednicom. Neko samo za organizaciju hackatona. Neko za PR, odnosno u tom trenutku je bilo, šta znam, Facebook, Twitter je bio, jako Tweet-upi su bili popularni. Neko je bio zadužen samo za tehnički deo, treba sad sve te sajtove napraviti za te projekte i tako dalje. Bukvalno svako ima svoje zaduženje, ali to je bila mini firma u okviru fakulteta, gde smo imali uloge, odgovornosti, gde smo mi imali, kako se to zvalo, board meeting, odnosno članovi upravnog odbora. Ti si imao FONIS koji sad ima, u nekom trenutku mora zaposliti nove članove, pa ti moraš da ih intervjuišeš, onboarduješ. Znači, bukvalno sve što ja radim danas, sam naučio kroz taj FONIS, i kako se zapošljava i kako se traže ljudi, kako se traže pare od kompanija, kako se piše prokleti mail. Ljudi ne znaju da napišu prokleti mail. Dobro, znači, mail nije WhatsApp poruka da piše, mora imati neku strukturu, mora biti ozbiljan, to smo naučili tamo. Naučili smo kako se prave mail serveri, diže mail server. E, nije radio na fonu server, dignućemo naš. To smo učili, učili smo kako se organizuje hackathon na tih 24 sata, ne spavaš, da dovedeš kompanije, da dovedeš timove, da oni naprave nešto da to isprezentuju. Znači, sve to bio naš posao, bukvalno čitali, učili, gledali, pitali i to sprovodili da tu organizaciju držimo na neke noge. 

Ivan Minić: I kako se priča razvijala od tog nekog studentskog poleta i svega toga, do toga da dečak treba se kupiti kisela voda i treba da se ima neki posao i treba da se završi taj fakultet i treba da se nešto konkretno radi sa životom. Jer kao u tom procesu, dosta ljudi koji su učestvovali fragmentano, minimalno, su bili vrhunski studenti koji su gledali da to otresu što pre, a ovo im je bilo važno, ali treća stvar po prioritetima posle fakulteta. I bilo je vas nekoliko koji ste to gurali kao nešto što im je stvarno jako važno, ali ti vidiš da je život prolazio pred tebe, a ti si kao tu. 

PHP SRBIJA

Nemanja Čedomirović: Ja sam bio jedan od tih. Neki su pozavršavali fakultete, neki se odmah zaposlili što kroz te organizacije, što kroz STM, staž i dobili vrhunske poslove. Ne znam gde je radio, u Microsoftu i tako. Svi su našli neke dobre poslove, ne svi, većina. Nas nekoliko, neko je odugovlačio fakultet, a ja među njima kao okej, fakultet se bliži kraju, šta je sad sledeće? Jer skapiraš da ti ne možeš dugovečno da vodiš taj FONIS. E sad, meni je bilo bitno da ispunim neke svoje stvari, a to je, aj sad, sad ja moram da se pomerim van fakulteta, a neću da baš radim odmah u firmu jer sam već sarađivao već dugo s nekim firmama, znam šta to znači. Okej, nisu tu bile neke pare, ali sam ja radio Džumle, WordPress-ova i to, za neku kinticu sitnu, studentsku. Meni je to bilo dovoljno da ja imam da preživim, da ne moram da tražim odmah posao. Ali onda sam skapirao, okej, završilo se fakultet, šta ću dalje? I na Twitteru se desio objava, Milan Popović i Ivan Đurđevac napišu kao, e, mi smo PHP programeri, mi bismo da se okupljamo u kasini, kasina nekada, ona na terazijama, ništa je ovo danas, kao, ko hoće na pivo, neka dođe pa da pričamo o PHP-u. Ja kao, e čekaj, neka ekipa se okuplja, PHP, pa meni je to zanimljivo, ja nešto kao znam, nekako upoznam tu ekipu. I onda je tamo u nas desetak bude, i rezultat te kasine bude dogovor da ćemo mi napraviti udruženje, jer ja sam tu došao kao neko ko, okej, zna nešto malo o programiranju, a ova ekipa došla, e, mi smo programeri, mi bi da se okupljamo, šta treba da radimo? I ja kao, blink, blink, pa ja sam radio FONIS, mi treba da napravimo udruženje programera i da to se dignemo na veći nivo i tako da se okupljamo. I, naravno, oni odaberu mene, ti da budeš predsednik tog udruženja, ti tu nešto znaš, ti tu možeš to da radiš, ajde, hoćeš ti to? I ja kao, de, neću, razumeš, samo ja sad da povučem crtu, to niko ne plaća, to niko, nema tu niko i para, ja samo ulećem u to, jer je to sad moje novo čedo, gde ja kao, e, vidi, sad ću ovo ponovno od nule da pravim. I u kasini mi dogovorimo, pravimo PHP Srbije udruženje, gde jednomesečno ćemo imati meet-upe, i ultimativni cilj je, svi smo rekli, e, samo da nam dođe na neki meet-up, mi išli u zajebanciju i kao, da nam dođe Rasmus Lerdow, to je osnivač PHP programerskog jezika, najvećeg na svetu, samo da nam on dođe na neki meet-up i mi idemo u penziju. Long story short, četiri godine kasnije on nama keynote speaker. Ali, eto, mali klinci se tad ložili i tako eto tu je krenula moja priča zapravo nakon fakulteta. 

Ivan Minić: PHP Srbije je bila jako aktivna godinama, sad poslednjih godina nije, ali vidim da ste ponovo nešto krenuli da se aktivirate. Ali, hajde da kažemo, to je neki romantičarski period weba u kome PHP jeste već neko vreme prvi izbor nekog ko želi da razmišlja o dinamičkom webu. Jednostavno, prilično je lak  za učenje, jako dobro je dokumentovan, postoji gomila materijala, većina popularnih CMS-ova je bazirana na njemu i logično je, logični je entry point. Okej, kasnije dolaze frameworks i sve ostalo što, da kažemo, značajno usložnjava temu, jer više nisi neko ko čuka PHP, nego ako ne znaš neki framework ne uklapaš se u bilo koji veći sistem. Ali, da kažem, opet desio se neki perfect storm. Savršen trenutak za to sve, počinje da raste, da kažemo, paralelna IT scena u Srbiji, koja nije vezana za nekoliko velikih korporacija, kao što je pomenuti Microsoft, koji ima svoje tehnologije i ljude i tako dalje, počinju da rastu IT firme koje rade sve ostalo. I onda se dešava to da je zapravo moguće napraviti i neko ozbiljnije druženje, i neku ozbiljniju konferenciju i sve ostalo, ali, vrate, jedna stvar je kad praviš konferenciju na fakultetu, gde ti je sve free, sve obezbeđeno, svi su srećni što dovodiš ljude i sve je do jaja, a druga stvar je kad to treba da radiš u nečemu što je potpuno drugačiji okvir. Kako to izgleda? 

Nemanja Čedomirović: To izgleda tako da, prvo mi, nakon te kasine, mi kao, dobro, šta ćemo sad raditi? To je bilo pitanje, treba nam prostor. To je bila prva stavka na mojoj to-do listi da to nađem. I tu smo bukvalno ponovo, u to vreme je Twitter mnogo drugačiji bio nego danas. Ja ponovo na Twitteru napišem: “Ljudi, mi napravili neku organizaciju, ima li neko da ponudi mesto gde bismo se mi jednom nedeljom okupljali?” Javlja se Nebojša Dolaš. Nebojša Dolaš u to vreme, za nas, postojao idol. Ima firmu na Banjici, firma radi za Italijane neki web, ali radi nešto mnogo ozbiljno za nas u tom trenutku, gde ti ulaziš u firmu gde su po zidovima ispisani kodovi i intelektualna svojina. Mi smo bili u fazonu vau, to je super priča. Ali on kaže: “Čovek, e, meni je cool to što radite, evo vam prostorija, posle šest koristite kad hoćete.” Mi kao, stvarno? On kaže: “Stvarno.” I mi zapravo, to nama bude ofis na Banjici, tamo iznad one pivnice, zaboravio sam ime. I mi se tu okupljamo svake nedelje da pričamo o raznim stvarima. Ali, između ostalog, okej, treba prvo meet-up organizovati. Mi smo sigurno znali da hoćemo meet-upe da okupljamo te programere. I prva ideja je bila, idemo meet-up Kacegrad, kao mi kontamo, ako je nas deset došlo u kasini, doći će još desetak ljudi sigurno, biće nas 20 na meet-upu, taman Kacegrad. Mi objavimo, tipa, ako je danas sreda, mi objavimo: “E, vidimo se za mesec dana u nekoj sredi u Kacegradu.” Mi nakon dve nedelje imamo 200 prijava. Mi odjednom kao, čekaj, šta se desilo? Znači, 200 ljudi hoće da dođe na naš meet-up. I onda selimo u Amerikanu, tamo u Dom omladine. 300 i nešto ljudi, bila je puna Amerikana. I mi kao, čekaj bre ovo, ovo je minikonferencija, šta se ovde desilo? A ti onda skapiraš, kada odmotaš, u tom trenutku imaš Gnezdo, koje je kasnije postalo Startit, i imaš Java Svet, koji je kasnije postao Hipkon. I nemaš nijednu drugu organizaciju ili udruženje oko nekog IT-a, programiranja. Imaš one stare, ne znam, design zona, stare, matore, design zona Burek i ostale ekipe, Elite Security, ali nemaš ovu formu baš inženjera.
Ivan Minić: I nisu sa njom okupljali toliko često uživo. 

Nemanja Čedomirović: Tako je. 

Ivan Minić: Mi sa Bureka smo se okupljali jednom godišnje. 

Nemanja Čedomirović: E ovde jednomesečno. I sad prvi mesec, ovaj prvi meet-up, toliko ljudi dođe, toliki vajb bude, gde su bili u fazonu: “Vau, hoće li toga biti još?” Mi drugi meet-up, treći meet-up, posle petog meet-upa, ja tu kapiram, ti svakom meet-upu imaš 100 plus ljudi, to više nije meet-up, mi najavimo te godine prve konferenciju. I sad u tom trenutku ja dolazim sa već prilično izgrađenim imenikom sa Fona, jer sam imao sve one kompanije, blogere, studente, šta god, gde mogu da pozovem i da kažem: “E, ljudi, mi već svakom mesecu imamo po 100 ljudi, evo, organizujemo u septembru konferenciju, bi li ste dali neke pare?” I svi su u fazonu bili: “E, mi nećemo pare, nemamo pare, ali možemo da damo nešto drugo? Možete, platite salu, dajte nam neko pivo, dajte nam neke pice.” I mi smo prve dve konferencije imali pice i pivo. Ništa drugo nije bilo, tu je bilo 550 ljudi. I takav vajb ja nikad više nisam osetio ni na jednoj drugoj konferenciji. Jer tu nisi došao zbog para, nisi došao da tražiš posao, nisi došao da vidiš čiji štand je veći, čije kompanije, ti si došao da nešto učiš. I to je iz moje perspektive danas, a i tada, mi je bilo toliko komplikovano i teško, zato što sam imao Fonis i Fon, koji su me naučili šta znači teško, da ti obraćaš telefon u nedogled tog dana, da zoveš da ti makar jedna kompanija kaže: “E, mi ćemo Coca Cola da damo.” Mnogo je bilo posle lakše. Prva konferencija se tako desila, i ostalo što bi rekli istorija, prošlo 5000 ljudi, multinacionalno to postalo, svi mogući predavači koji postoje u PHP svetu, na svetu, su došli kod nas na konferenciju. Nema ni jednog PHP inženjera koji predaje nešto u svetu, a da nije bio kod nas. Ali eto, te prve godine su bile potpuno drugačije nego što su danas. 

Ivan Minić: Kako je bilo to kada pozivaš te neke face koje želiš da dovedeš? 

Nemanja Čedomirović: Pa u startu ih nismo zvali, jer smo se plašili. Mislim, ono što bi neki Rasmus Lerdow došao kod nas. I onda smo zvali prvo lokalne, Srbije predavače, pa smo zvali region, pa smo zvali iz Evrope, uglavnom je bilo i Twitter ili mail. Neko se javljao, neko ne, a ono što je nas iznenadilo, jer prva stvar zašto ih nismo zvali, kao evo sigurno će tražiti neke pare. Da bih vam objasnio, mi smo neprofitno udruženje, okupljamo se jednom mesečno, ili biste vi došli da predajete nešto, mi možemo da pokrijemo kartu i eventualno smeštaj. I tako su se ljudi javljali. E kad je počela prva, ne druga, treća već konferencija, to je prošao već desetak, petnaest, dvadeset ljudi, mi smo se na njih pozivali kad smo zvali druge predavače, pa mislim da, ajde, ne mogu da se seti da je neko rekao da neće da dođe, nego su nas zvali, pitali kad možemo da dođemo. To se dešavalo. Dešavalo se da dođe čovek iz Amerike, kaže ja sam čuo sve najbolje u vašoj konferenciji, ja sam hteo da dođem. Zapucao je čovek iz Vašingtona i došao ovaj. Tako da nismo mnogo tu problemu imali, posle smo imali legacy koji nas je gurao napred. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja je jako važna i razlog zašto se ti i ja vrednosno slažemo oko nekih stvari je da ti uzmeš i iscimaš se kao majmun da napraviš nešto od čega nema nikakvih para. I sad, racionalno bi neko rekao to nema nikakvog smisla. A i ja i ti znamo da to ima jako mnogo smisla. Zapravo da to ima više smisla od bilo čega drugog jer to što ćeš da zaradiš 3000 evra, to je nebitno. A to što ćeš da otvoriš neka vrata i da postaneš point of contact za neke stvari, će da ti otvori u narednih 20 godina 500 puta toliko, zato što si ti onaj dobri momak koji radi dobre stvari i nikad nam nije tražio ništa ili nam je tražio nešto simbolično, a mi smo dobili mnogo toga dobrog.

Nemanja Čedomirović:  Tako je. I to je toliko puta sve meni desilo i pomoglo mi u životu. Bukvalno pre nedelju dana, ja na nekom sastanku, težak sastanak. Ja negde sad imam ulogu da idem na teške sastanke, a ovo je baš mučan sastanak. I sad ja pokušavam, ajde ping pong igram sa jednim stakeholderom preko puta, pokušavam njega ubediti to što on hoće, to nema nikakvog smisla i mora da idemo desno, ne može nikako to što on zamislio i on ne popušta. I u nekom trenutku njegov kolega ga gura ovako i kaže: “E al on ti je gurao PHP Srbiju?” I sad ja kao, jer meni je to sad istorija, a ti vidiš koliko je njima to bilo bitno i gde on kaže: “Okej, ajde probamo.” Znači on je sa tvrdog sastanka prešao do toga: “Ajde probamo”, samo zato što mu je rekao: “Naš onaj PHP Srbija što smo pomagali, on je to gurao.” Koliko je to meni donelo, a sad ja to da objasnim, dan danas mojim roditeljima, nema šanse da objasnim zašto sam ja, znači osam godina postoji PHP Srbija, pred toga FONIS još četiri, to je 12 godina volonterskog rada. Ne samo volonterskog rada, nego i svog džepa si nekad dao, jer nije bilo, mora vode da se kupe za predavača, idemo kupimo vode. Znači da ja sad to nekom objasnim zašto, zbog čega, da izmerim vrednost toga, nema šansi. Ali eto ti i ja to znamo, i znamo da ćemo ponovo tako nešto raditi, ako dođe prilika, ako se ukaže nešto interesantno.  

PRVI POSAO

Ivan Minić: Jedan deo priče koji smo, kažemo, hronološki preskočili, on mislim da je važan, jeste tvoj prvi posao. 

Nemanja Čedomirović: Da, lepo se zapravo naslanja na PHP Srbiju. Eto, ponovno sad, apropo ovoga kako sam ja dobio posao. Ja nikad nisam pravio CV. Ja sam CV napravio pre, sad ne znam koliko si video, ti imaš svoj sajt, ivanminić.com, ja sam bio na moru pre tri godine i bilo mi jako dosadno, jer ne mogu više da se cvrčim na one plaže i da plivam. Sad ću ja dignuti moj sajt, malo da pišem. Kao daj da vidim šta rade drugi ljudi, ja vidim tvoj sajt, u, vidi ovo interesantno, sad ću da to manje više iskopiram. Bukvalno, slična je moja tema kao tvoja. Između ostalo, šta ću ja tu rastavim? E pa da malo ispišem čime se ja bavim. Ja tu napravim CV. Znači, ja nikad nisam pravio CV da ja apliciram za posao, ali šta se je dešavalo? Ja vodim već tri godine PHP Srbiju, u nekom trenutku, već je prošla jedna konferencija, druga konferencija, gomila meet-upa, i meni prilazi jedan od, u tom trenutku, predavača, kog smo zvali da priča o PHP-u, Tihomir Opačić, ili meni je kao, e, jel bi ti seo samnom na kafu da mi malo pričamo o ovom poslu? Ja bih jako, ajde, idemo da pričamo. I on kaže meni, ja imam firmu, u tom trenutku 15 developera, radimo outsourcing, jel bi ti došao da vodiš moje programere, da budeš glavni project manager. Ja kao, ali ja ne znam da vodim programere, mislim, ja u tom trenutku imam Phonis, imam PHP Srbiju, i kao, ne znam ti ja to. Ne, ne, ti ovo što radiš sa PHP Srbijom, ti isto to radiš kao mene, i biće to, ok, i ja kao, vidi budalu, ali ajde, ako on oće, možda tu ima nešto smisla. Long story short, to si ispostavio kao njegov najbolji potez, a moj prvi posao je, on je moj prvi direktor, moj prvi šef, ali zašto si ispostavio za njega to kao, dobro, pa ja sve što sam radio u PHP Srbiji, tamo ginuo dan, noć, ja sam to isto radio u njegovoj firmi, i to je zapravo, ispostavio se project management., Da ti imaš neki haos, to treba nekako da središ, da to radi, da su zadovoljni ljudi, zadovoljni klijenti, zadovoljan je taj direktor, zadovoljan sam ja na kraju dana, jer do sada imam platu, jer tako, gde je dogovor moj bio s njim, rekao je, mogu ja da radim kod tebe, ali ja PHP Srbiju neću da stanem da radim, jer to je bitno. On je rekao, ok, nije problem, samo ti nastavi to, molim te da radiš, to je bio čak i uslov. I tako krene moj prvi posao. 

Ivan Minić: Nikad neću zaboraviti, ja i on smo se upoznali pre jedno 15 godina kod zajedničkog prijatelja, mi smo celo veče pričali o morskim prasićima. Znači, kako crni posao, kako ti posao, koga briga, nego morsko prase. Ali upoznaš čoveka, upoznaš neke ljude koji su radili tamo, i ti shvatiš da je to ono kako ja mislim da takve stvari treba da funkcionišu. Neki pristojni ljudi, koji jako dobro rade zajedno, kojima je jako stalo jedni do drugih, koji se trude da uskoče jedni drugima. I samim tim firma koja je izuzetno performantna, ali koja ne može da raste na način na koji smo mi sad navikli da naše outsourcing firme rastu sa 50 na 300 i na 800 ljudi za dve godine. Ne može. Ali ovim ljudima možeš da daš izuzetno kompleksnu stvar, i oni će da iskidaju za, ako treba 6 meseci, oni će da iskidaju za 4, zato što oni su dobri u tome što rade. I to je to. I to mi je jako lep primer, i mnogo mi je drago što je tvoj početak bio u jednom takvom okruženju. Jer da je bio u nekom drugom okruženju, možda bi te povuklo na neku stranu koja nije zdrava. Jer jednostavno, ja često koristim tu metaforu, možda nije ljudima uvek prijatna i sve, ali postoje dve stvari u prirodi koje rastu brzinom to, 50, 200, 800. Prva stvar je bambus, ovo nije toliko prosto. Druga stvar je tumor. Veruj mi da ne može to da bude baš tek tako. In any case, ti sad opet radiš 16 stvari u paraleli, ali imaš posao, imaš te obaveze odraslog čoveka, i ne vredi tebi to ni ti. Oćeš još nešto, ti voliš da nešto… 

Nemanja Čedomirović: Nešto golica. 

Ivan Minić: I šta se dešava? 

00:39:41 ORANGE HILL

Nemanja Čedomirović: Kratko samo, to je Orange Hill se zove firma. Inače, bitno mi je da pomenem, ja sam u Orange Hillu, nakon ne znam koliko vremena kad sam radio, kupio svoj prvi auto za keš. To je bio prvi milestone u mom životu da ja kupim automobil od svojih para, više nisi volonter, gde je Kević, ali možda bude nešto od ovog. Ja sam kupio svoj auto. Ja radim tamo dve i nešto godine. Naraste firma na preko 30 ljudi, tu je bilo u nekom trenutku, gde radimo neke sulude stvari, smo radili za Nestea, smo radili neku igricu, u to vreme one Facebook igrice su bile, neki haos smo upravili, bilo sjajno. Ali u nekom trenutku, jel te meni ne da mira da ja sad izučavam taj project management i kako voditi ljude, ja sam uvek kopao, to što radim, ne mogu da se zadovoljim samo time, sigurno postoji još nešto, da ja izučavam nove stvari, ja naletim na agilni projektni menadžment. Odnosno, knjiga kaže kako voditi projekte na humani način. Ono što je meni, verovatno zato što ja dolazim iz takvog mesta iz kakvog dolazim i način kako sam odgojen, taj ljudski moment mi je jako bitan. I onda sam ja skapirao, kad sam počeo da učim taj agilni projektni menadžment, koliko stvari mogu biti humanije odnosno na ono kako sam ja radio do tog trenutka. A šta to znači suštinski? Ja sam project menadžer koji u nekom trenutku stiska klijenta ako nešto ne ide, pa stiskam ljude ako nešto fulaju, pa stiskam na sve strane neke ljude i kao… 

Ivan Minić: Gonič robova. 

Nemanja Čedomirović: Gonič robova, u principu da, šibao sam te ljude. I kao, čekaj bre, može to i drugačije. I ja, to je sad bug sa mnom, ja moram da imam, moram da imam, kako to da nazovem, neko mora da mi kaže da to što ja radim ili ima smisla ili nema smisla. A to sam sebi da kažem, malo nisam realan. Ja otvorim blog, u to vreme kada sam oročeno radio, Agilizing.asi, dan danas živ, gde ja kažem, ej ljudi, ja sam sad otkrio nešto novo, ja ću da pišem o tome, vi mi kažete, jesi ti debil ili što si to razumeo tako, ili to ima nešto smisla. Ja godinu dana pišem taj blog, i u nekom trenutku mene zove Bosch . Bosch Srbija, ali zapravo Bosch Štulgrac iz Nemačke. Njemačka, Bosch Njemačka. Kaže Bosch , e, mi imamo neki tim, od četvoro petoro u tom trenutku, mi bih voleli da radimo agilno, ili bi došao ti kod nas da ti digneš ovo odeljenje, da to odeljenje  bude de-agilno odeljenje, Bosch u Nemačku. I ja kao, čekaj bre ljudi, ja sam u programerskoj firmi, vodim programere, ovo samo učim, ja ne znam ništa od tome praktično. Ja znam to što nešto probavao u Orange Hillu, ali to je outsourcing firma od 3 do 6 meseci projekta, u najboljem slučaju, ne mogu ja toliko da istestiram stvari, ja vam ne znam to operativno. Ne ne ne to je nama interesantno, ajde da mi probamo da radimo. Ja da bi njih odbio, ja tražim tri puta veće pare nego što sam imao u Orange Hillu u tom trenutku. Mislim, ne znam koliko smem da pomenem. Ja sam, znači to je, koje su to godine? 16-te, 15-te. Tako, 15-te, 16-te, ja tražim 2100 eura, znači 2100 eura, gde u tom trenutku imam nekih, pa, 600-700 evra u Orange Hillu. I ne jave se oni. Nekom dve nedelje se javljaju oni, kao, e, kad možda počnemo da radimo? Ja kao, čekaj bre, stani. Šta nije u redu? Šta nije u redu? Koji je problem? Prvo, mnogo para sam vam tražio, ja sam u tom trenutku, i posta sam iskapirao da ja sam imao najveći platu od svih tamo, a s druge strane, ja kao, znaš, sad te golica, kao, jebote, koliko para, šta ću ja da radim s tim parama, ili reći ću šta sam uradio posle prve plate, ali ima sad drugi veći problem, se javlja. Kako ja Tihomiru da objasnim da ja idem? Zašto je to bilo teško meni? Zvao sam ga u podcast, bili su kod Gorane, i Tihomir je baš pričao tome. To je baš bilo emotivno, da zovem, a, inače, u Orange Hill radi Tihomirov rođeni brat, Vedran. Ja zovem Veksa. Veks, znaš kako, ja sam dobio ponudu, ja ne znam šta da radim, kako da kažem Tihomiru da sam ja odlučio da idem? I on kao, jeste ti normalan, kao, zove čoveka, brate, kao, recimo, mislim, ako može da matchuje, ostani, ako ne, naravno sam znao da ne možda da matchuje, tako je bila politika, ne politika firme, tako je bila klima tada. Osam, devet uveče, u Bellvilu je bila firma, i dan danas je, ja zovem Tihi na kafu. I on kao, šta je, brate, de, gori, šta se dešava u tom trenutku, on je u malo klinca. Ja kao, brate, mora pričam mu odmah sad, daj da se nađemo. Ja bukvalno si tresu ruke, gde ja moram sad svom prvom direktoru, šefu, čoveku, šansu kao niko, koji me zvao da radim kod njega, nisam ja aplicirao, ja mora kažem, a do tad se povezali privatno, i mnogo smo ginuli zajedno radili, i ja sad moram da mu kažem, e, znaš, ovo im nude pare koje ja mogu samo da sanjam u tom trenutku, ja mora idem. Ja sad sve tu njemu ispričam, on me gleda ovako, pa dobro, šta je problem, kao, i dalje ne razume. Pa kao, ne znam kako da ti kažem, znaš, kao meni teško, ma kad si drogiraš, brate, ajde, idi, razumeš, ono, i javi mi se ono kako je tamo, i bukvalno je on i tu odreagovao onako kako je normalno, ali tad, u mom trenutku, se je tu rušio svet. Tako ja se obrem u jednu nemačku firmu i da radim za Nemce. 

RAD U NEMAČKOJ FIRMI

Ivan Minić: I kako je bilo tamo? 

Nemanja Čedomirović: To iskustvo je nešto što bih savetovao svako da prođe, ali ja ne bih ponovio. Šta to znači? To znači da ja radim za nemačku korporaciju, to izgleda ovako, da ja radim dve i nešto godine tamo, nedelja veče, ja se pakujem i idem za Štutgart, u nedelju veče kad sletiš u Štutgart, to je automobilska industrija tamo, pre svega, ništa živo ne radi nedeljom, što ti sletiš, dođeš u hotel, ako nisi poneo od kuće plazmu da jedeš, ti nećeš naći da jedeš ništa tamo, u ponedeljak dođeš, radiš od ponedeljka do četvrtka, četvrtak veče se pakujem, petak ujutru sam u ofisu u Beogradu, subotu, glavnom prespavao jer sam mrtav, umoran, jer ja za to vreme nisam prestao da radim PHP Srbiju, da pišem blog i tako dalje, nedelju pakujem se i ponovo nazad. Prvo to putovanje, koliko god možda zvučalo glamorozno je, mnogo teško, mnogo sjebano, s jedne strane, s druge strane ja dolazim u odeljenje gde ja sad treba sve to teorijske što znam, da primenim operativno u korporaciju, prvo da naučim kako korporacija funkcioniše na potpuno drugačiji način nego što sam ja radio u Orange Hillu, do toga da ja sad treba petoro ljudi da radim zajedno s njima i da to dignemo na puta deset. Ali je to iskustvo neprocenjivo jer tu naučiš kako sistem funkcioniše. I šta znači kad je dobar sistem, šta znači proces, šta znači procedure, šta znači kad je nešto sporo, zašto je nešto sporo. Znači mnogo stvari sam ja to naučio, ali sam naučio jednu drugu stvar, dobio zapravo, a to je edukacija. I to ne može da se meri koliko para su oni platili da ja neke stvari naučim i dobijem te neke silne sertifikate koji okačeni o mačku o rep nisu mi bili bitni, ali to što sam ja naučio je nemerljivo. Do toga da smo mi došli na kraju, da smo digli odeljenje na 70 nešto ljudi, da sam ja tek tad rekao je, sad je dosta, ali pričaćemo kasnije kako to ide dalje. Ali eto, to je i u načelu, pa ti sad produbi šta oćeš. 

Ivan Minić: Šta si radio s prvom platom? Da možeš da pretpostaviš. 

Nemanja Čedomirović: Znači Stuttgart, Media Markt je prodavnica. Ok, danas manje, ali tad sam mnogo ložio na Apple. Odlazim ja u računar u radnju i kupujem MacBook Pro 2015. Ali bukvalno, dan danas sećam, znači ja ga ovako nosim na celofan i ovako ga nosim do hotela, sad mali stočić u hotelu pored kreveta, ja ga ostavljam, stavljam onako, skidam na celofan i otvaram i držim ga. Bukvalno sam ga držao i gledao kao ja sam pljunuo tu soma i nešto evra od svoje plate. To je ono, meni neviđeno bilo šta sam radio s tim parama. Eto, to je moja prva plata. 

Ivan Minić: Ali brate, ako ništa, osećaj kad ga otpakuješ je najbolji na svetu. 

Nemanja Čedomirović: I dan danas mi je tu, neću ga nikad prodati. Dakle, to je moja prva velika plata gde sam ja potrošio. 

Ivan Minić: Šta si još naučio u tom procesu rada u prvom internacionalnoj korporaciji sa timom koji je isto verovatno bio multinacionalni i u jednom okruženju koje je ok, korporacija, tehnička korporacija u sistemu kakav je nemačka koja je dosta drugačija. 

Nemanja Čedomirović: Da, ide samo zarad konteksta. Znači, ja sam radio u odeljenju Bosch, to je Power Tools odeljenje. Znači, Power Tools to su one bušilice, burgije i šta ti ja znam. A mi smo pre svega bili za one zelene alate. Znači, imaš plave koji su profesionalni za izgradnju mostova, šta ti ja znam, i ove home and garden zelene za kućnu upotrebu. I mi smo pravili elektronske prodavnice i šopove. Zašto? Zato što je Bosch skontao da uglavnom prodaje preko dilera ili Amazona i ništa ne znam s ovim kupcima. I onda su mi rekli što ne bi napravili naše prodavnice i da znamo sve o njima? I kao, hello, da. I onda su mi to pravili na razna tržišta. Bilo je desetine različitih šopova koje smo mi radili, ali to smo radili u timu koji se sastojao od Indijaca, Kineza, Nemaca, Ukrajinaca, Rusa, Nemaca, naravno, ne znam, sam pomenuo, i da li je bio neki Francuz, ne mogu da se setim. Znači to je multinacionalka. Šta sam ja naučio? Naučio sam prvo jezik. Ja dolazim iz Orange Hilla gde nisam imao mnogo potrebu da pričaš engleski, ovde to je defaultni jezik, pisanje, pričanje. Mnogo sam napredovao sa jezikom. Po dva, da ne mogu baš ovako da držim ruku uspravno kad nešto objašnjavam, a ja vrlo imam potrebu da mašem. Mnogo je bilo nezgodno. Kao, brate, da spustiš ti ruku, što, aha, ok, izvini, malo sam debil. To je drugi momenat. Treći momenat, šta znači hijerarhija? Hijerarhija u pravom smislu te reči, gde ti ne možeš da preskočiš neki nivo hijerarhije i znaš kako moraš da dođeš do nekog šestog nivoa da ti neko nešto odobri. To sam naučio. Šta znači veličina brenda? Brend Bosch, u Nemačkoj, je neverovatno jebeno veliki brend. 

Ivan Minić: A bogami i u Srbiji. 

Nemanja Čedomirović: Jeste i u Srbiji. Ali tamo šta se dešava? Dešava se da od 100% profita firme, 90% ide u humanitarne svrhe, 5% ide za operacije Boscha, 5% ide u porodici Roberta Boscha. 90% para Bosch gradi crkve, škole, institucije, zdravstvene i tako dalje. Koliko to zavređuje njihovu pažnju? I poštovanje. Da ti kažeš radim u Boschu, svi su u fazonu o skidam kapu. E to nisam doživeo ni sa jednom drugom firmom s kojom sam sarađivao. Šta sam dalje naučio? Naučio sam koliko je bitno brinuti ljudima. To, koliko god ja radim i PKP Srbiju i Orange Hill, taj nivo da te neko brine o tebi kao zaposlenom, koliko god to bilo. Organizovano brine. Zna se tačno kad ti se diže plata, koliko ti se diže plata. Vidimo da nešto nisi motivisan. Jel ti treba pričamo, jel ti treba odmor, jel ti treba beneficija. Koliko se o tome vodi računa. To je neverovatno. I gde sam ja to kasnije preneo dalje. Jedna stvar koju sam naučio dan danas, a by the way, danas sam zakasnio 5 minuta kod tebe, ne postoji tako nešto kao kašnjenje na sastanak. Ti možeš da dođeš kasnije na sastanak. Sastanak je počeo. Tih 5 minuta niko neće da ti ponavlja šta je bilo. Ti moraš da ukapiraš. I ne možeš da kasniš. Ti možeš i u ekstremnoj situaciji, kao danas zablokirao se put, ok, jebiga, zakasnio si. Ali baš moraš da nađeš dobar razlog zašto kasniš.  

Ivan Minić: I što je mnogo važno, i što ti radiš i što ja radim, kao javiš da ćeš da kasniš, i javiš koliko ćeš da kasniš. Ako kažeš da ćeš da kasniš 5 ili 7 minuta, sačekaćemo. Ako ćeš da kasniš 15 i više minuta, jebiga nećemo sačekati. Možda ćemo da stavimo voice recorder da ti snimi što treba za početak. Ali, kao, znaš, i to je bitno, to su važne stvari. Ja to, ono, kao, taj moment gde pošalješ nekome nešto da uradi i on ti napiše, uradio sam. To kad naučiš čoveka da to treba da uradi, ti prašiš igricu. Jer ko, po šta ima veze? Ima veze. Jer meni stoji kao otvoren proces u glavi. I kada ih ima 400, to je kao kada imaš 400 tabova. Znaš, radi to. Ali matori radi… 

Nemanja Čedomirović: Jeste. Šta sam još naučio? Par stvari. Naučio sam politiku. Internu politiku. I koliko, hteo ili ne hteo, ti moraš da se baviš politikom na nekom manjem ili većem nivou, u korporaciji pogotovo, zato što nisu svi u korporaciji, ti i ja, koji su došli da naprave nešto dobro i da nešto nauče neke ljude i da ostvare neke stvari, nego su došli ili da zarade, koji se promuvaju da ne rade ili da dobiju neke pare na neki mito ili na neku foricu, ti moraš da naučiš kako da se boriš sa tim stvarima. A to ne možeš da naučiš sa strane gledajući. Ti moraš da budeš u sistemu, da te sistem gazi, da ti vidiš šta se dešava kad tebe gaze, pa kad ti vidiš koju polugu, kad shvatiš kako to ode dalje. Tu naučio sam puno stvari, kako ja se bavim time, ali naučio sam i jednu rečenicu, koju ponavljam i dan danas, i koja radi posao, a ljudi dalje neće da me poslušaju. A rečenica kaže ovako, lakše ću da dobijem oprost, nego da dobijem odobrenje. Zašto? Šta to znači u korporaciji? Ako ja pokušam da tražim neko odobrenje od najgluplje stvari do najkomplikovanije stvari, ja ga neću dobiti. I postoji razlog zašto ga neću dobiti, jer ako odobre meni, moraće i svima ostalima. E onda ja nađem načina. Ajde da ja nešto uradim prvo, pa da im kažem, ej ljudi, ja sam uradio, pa oni kažu, u jebote, pa to nisi smeo. Ja stvarno, joj izvini, molim te, glup sam, neću više, ali to je već prošlo, već je kasno. A to ljudi toliko ne koriste, a toliko može da napravi razliku, a ne treba ti kršiti zakon, ne treba nekoga sjebati, ali, brate mili, ako ti možeš da, ne znam, u tom trenutku, šta sam ja uradio, ajde da ispričam konkretno, u tom trenutku meni kaže, Bosch e, ti ne možeš da koristiš Apple računare. Evo pa za ono, ne mogu vaš HP, onaj, touchpad, ne radi na onom prokletom laptopu, ja moram Mac. Kao, ali mi to nemamo kao politika firme. Važi, ja odem u IT, ne pitam, ponesem moj Mac i kažem, brate, ali možete li da mi dignete neku virtualku ovde na Windowsu? Ko pa da li to ti isto. Ne, ne, nije isto, veruj mi. Možete li da digneš? Mogu. Dignem, meni radilo sve, ja to posle počnem svima, jao nisi smeo, a onda kad, a stvarno to može? Pa možda da napraviš ti proces da radimo i mi? Evo danas, u Srbiji, Bosch koristi Apple. Zato što je bio neki debil, koji je otišao u IT i rekao je, bo, može da radi, može, ajde da ga malo ciknu, ja to radim, evo ga radi danas. Tako eto, to su sve neka učenja koje sam ja poneo tamo i danas primenjuju. 

Ivan Minić: Što si odlučio da pališ? 

Nemanja Čedomirović: Ako nešto ne volim u životu da radim, to je da radim proforme. Da radim samo zato što je neko rekao, ili zato što sad ja to moram. A šta sam ja morao da radim, kad je firma, firma, kad je to odeljenje naraslo na broj od preko 40-50 ljudi, ja sam se više bavio zapošljavanjem, platnim razredima, eskalacijama raznoraznim feedbackima, jau, znaš šta mi on je rekao, jau, vidiš šta sam ja njemu rekao, ajde sad da mirim sve te ljude i tako dalje. Mene je to umaralo. Mene je to, nije moj potencijal tu iskoristio na maksimum. To je bila jedna stvar. A druga stvar, kad u nekom trenutku sam ja upotrebljavao taj momenat, da uradim pa neću ja ti kažem, i onda su ljudi počeli da mi blokiraju sve te stvari i sve što sam pokušao da pomerim napred, nije davalo rezultata. U smislu, niko nije imao sluha za to. Od toga je, na primer, svi su koristili neku prokletu džiru za project management, koja nije radila, ali su i dalje koristili. Ja sam bio rekao, ali pogledajte koliko još alata ima i možete li koristiti i besplatni su. Niko nije hteo da me sluša. Čak ja probam da koristim, samo vidim zabrane mi domen ne mogu više da ga otvorim. Ja počeo sam da gubim motivaciju, da se borim za neke stvari, za neke inicijative, i samo sam radio to što mi kažu. A tu je već bio momenat da to nisam ja, bio sam ja i ljudi, hajde da se pozdravimo, ali ne bi da se pozdravljamo, ono što sam naučio isto je, nikada ne zatvaraš vrata dupetom. Ja bih rekao da krenem nešto svoje, hajde da se mi dogovorimo da možda ja radim sa vama kao eksternal, što se kasnije ispostavilo, da mi je Bosch bio jedan od prvih klijenata. Tako da, zato sam otišao. 

Ivan Minić: A šta si hteo da radiš? 

Nemanja Čedomirović: Aj sad ima tu ja među period. Nakon Boscha, to je već pri kraju Bosch a što je bio okidač zapravo, mene zove Branko Nordeus, kao e mi krećemo sa nekom inicijativom Digitalna Srbija, jer bi ti hteo to da s nama radiš, znamo šta si radio sa zajednicom. Jer ja pored PHP Srbije, tu se desilo još nekoliko stvari sa zajednicom, u međuvremenu, pošto je to ušlo neke tokove da radi, meni sad ovo agilno počinje da bude interesantno, e pa što ne bi sad i od toga napravili neku zajednicu, pa ja se priključim novosadskoj zajednici koju je pokrenuo Jovan Vidić, koji je kasnije postao moj mentor za agilno zapravo, i životni i poslovni, koji danas radi, by the way, danas je u AWS-u, a bio je u Zalandu, tamo je u neverovatno nekoj poziciji sad radi, ali oni Agile Coaching Srbiju guraju. Ja tu dođem i kao, e, ja bi sad i to s vama, jer bi bilo interesantno, i ja tu krenem da guram tu priču, i to je skalira dalje. Znači bila je PHP Srbija, Agile Coaching iz Srbije u nekom trenutku, IT Girls, koja je prava žena, pa to, Nevena i ja kao ajde da to guramo, pa smo i to gurali, i mene zove Branko, ej sve to što si gurao tamo, ajde da tvoj know-how implementiramo u Digitalnoj Srbiji. I zbog toga sam ja otišao tamo, bio sam tamo godinu dana, prosto nismo se bavili time iz raznoraznih stvari, pa sam ja otišao, ali to je bio među period između Bosch a i moje priče, gde ja u digitalnoj Srbiji pokušavam da guram neke stvari poluneuspešno, ali u tom trenutku već počinje meni da radi crv, da ja hoću nešto svoje. Ono što sam znao je, ja neću outsourcing firmu, ja neću da smišljam neki novi proizvod, jer niti imam znanja, niti para da radim, ali šta sam ja znao? Da radim događaje. Ono što nikad nije prestala da bude moja ljubav, su pravljenje meet-upa i konferencije. Ja odlučim, kad već vidim u digitalnoj Srbiji, da to nije što ja sam inicijalno došao tu da radim. Ljudi, ajde da sve mi pozdravimo, ja krećem svoju priču. Ja 2017. godine pokrećem Growit sa idejom da PHP Srbija konferenciju podvučem pod kapom Growita, i da pored te konferencije radim još događaje, kako bi od toga živeo. I tu kreće moja priča. 

AGILNO VOĐENJE PROJEKATA

Ivan Minić: E sad, ajde da… To ima svoje faze kasnije, ali ajde da probamo da objasnimo ljudima ukratko, pošto to je jedna od onih skraćenica koja kao svi koriste a niko ne zna šta znači. Ko nije bio u toj celoj priči. Kako izgleda agilno vođenje projekata? 

Nemanja Čedomirović: Da, odakle da krenemo. Ajde prvo da bi objasnili kako izgleda, prvo kako je izgledalo do tog trenutka kad je agilno postalo main thing. Agilno je prvo matora stvar. 20 godina je na tržištu, ali poslednjih ajde 5, 6, 7, 10 godina kompanije hoće da rade agilno. Kako je izgledalo do nekog trenutka vođenje projekata, izgledalo je tako da ti imaš projekat X, moraš da napišeš celokupnu dokumentaciju, kako će da izgleda od početka do kraja neki projekat. Moraš da znaš tačno šta hoćeš, do tančina ako lupiću, ajde pravimo website neka bude. Ti moraš tačno znaš koliko stranica ćeš da imaš, šta će na kojoj stranici da bude, koliko dugmića ćeš da imaš, koje boje. Znači bukvalno do najsitnijih mogućih detalja. Znači napišeš dokumentaciju, pa nakon dokumentacije daš nekoj ekipi da to dizajnira možda. Pa oni izdizajniraju sve to što ti je zamislio, pa nakon tog dizajna neko programira sve to, pa neko testira, pa tek on ide kod krajnjeg korisnika. Tako je izgledalo. Šta je reklo agilno? To bi u nekom trenutku počelo da ne radi. Zašto ne radi? Pa no shit, ne možeš da predvidiš šta će se sve desiti za godinu dana. Jer ti projekti su trajali u proseku godinu dana i duže. Za godinu dana se mnogo toga desi, i ti projekti kako su zamišljeni više ne izgledaju tako i gube puno para. 

Ivan Minić: Ili prosto ne ispunjavaju više svrhu jer…

Nemanja Čedomirović: Promenilo se svašta, tako je. I onda agilno došlo na scenu i reklo, e, sve to što godinu dana radite, vi morate da sabijete u mesec dana. I da radite u nekim kratkim iteracijama. I da u mesec dana isplanirate šta radite samo taj mesec, da isplanirate šta ćete da dizajnirate i programirate, da istestirate i da pošaljete kod korisnika, i da korisniku tražite feedback. I da kažete, je li ovo što mi pravimo, je li ima smisla ili nema smisla. I ako korisnik kaže, e, ovo ima smisla, super, a ovo nema smisla, super, menjaj ga. Narednog meseca ponovo, planiranje, dizajniranje, programiranje, testiranje. Iz meseca u mesec isporučuješ dok dođeš do neke krajnje slike. E, to mesečno, ciklično, iterativno u agilnom se zovu sprint-ovi najplastičniji. Sprint je jedinica vremena koja traje maksimalno mesec dana, u proseku. Dve nedelje, korporacija radi na tri nedelje. Gde ti imaš dve, tri nedelje da nešto napraviš i isporučiš do korisnika. Ako je duže od toga, već je problem. Znači, to je prva osnovna premisa agilnog. Ti radiš u kratkim iteracijama da na što brži način nešto istestiraš i pitaš korisnika za feedback. 

Ivan Minić: I moraš da ga pojednostaviš. 

Nemanja Čedomirović: Što je jednostavnije moguće. 

Ivan Minić: Jer, ono, u Waterfallu ti praviš nešto što je ekstremno kompleksno. Ti praviš ceo avion. 

Nemanja Čedomirović: Sve praviš, od početka do kraja. 

Ivan Minić: Od prvog do poslednjeg dugmića u tom avionu. 

Nemanja Čedomirović: Tako je. 

Ivan Minić: A možda ti uopšte ne treba avion.

Nemanja Čedomirović: Tako je. A to ima dobra anegdota. Ne znam koliko hoćeš da idemo široko. Elon Musk. On ima SpaceX. I sad, ti verovatno znaš, ne znam koliko ekipa zna, da je NASA jedan od glavnih investitora u SpaceX. Zašto se sad to pita, jer su oni konkurenti. Pa šta kaže Elon Musk? Kako NASA radi? NASA dizajnira jednu raketu godišnje, ili jednu u tri godine. Zavisi koje su veličine. I oni su u proceduri da istestiraju čak i šrafove do ne znam kog nivoa, svaki šraf da bude istestiran. Pa tek onda da lansiraju raketu. I šta im se počela da im se dešava? Ta jedna raketa na tri godine eksplodira. Ne ode. A šta kaže radim ja? Ja u godinu dana puknem 20 raketa. Zašto? Pa zato što hoću da vidim šta ne radi. I nije mi bitno da je svaki šraf istestiran, ali mi je bitno da naučim na tom putu šta će, koliko svih tih raketa eksplodira. I NASA je rekla, ej, to što ti radiš, možeš, hajde da ti mi investiramo u tebe, da ti što više raketa eksplodira, da bi ti naučio što više i da bi nama dao know-how da mi možemo to da uradimo.

Ivan Minić: Vidi, ja se sećam… Mislim, ja sam pet puta bio u NASA… A ti si bio, sećam se, da. Ali svaki put je bilo potpuno drugačije iskustvo. Svaki put imaš neke elemente tog, da kažem, puta kroz NASA koji su drugačiji. Jedna od stvari, recimo, tamo negde 2018. Početkom 2018. Gledamo komandnu sobu za svetsku internacionalnu svemirsku stanicu i to je zaista komandna soba iz koje se vodi, ti je gledaš sad. Gore, galerije. I jedan od ljudi koji je vodič je bivši zaposleni koji to sad radi u penziji, ali, znaš, ne znamo imena, ali sigurno je bio deo nekakvog programa. I on čovek priča, priča, i jedan od ljudi kaže naš najveći poraz kao organizacija je što mi više ništa ne možemo da pošaljemo gore. Mi nećemo da nešto pošaljemo gore, mi moramo da se dogovaramo sa Rusima i onda se to šalje povremeno, jer oni i dalje imaju tamo iz Bajkanura da šalju određenu količinu raketa i tako dalje. Možda su radili i sa Floride, ali opet sa ruskim raketama i sve ostalo. I kao sledeći put kad sam bio, dve godine nakon toga, pored šatla i 747 koji su ispred, kroz koje možeš da prođeš, ono je šatla i 747 vezani, pored njih stoji iskorišćena SpaceX raketa. I oni su dobili ono što im je bio problem. Ok, nije njihovo, nego je Maskovo, ali je američko. 

Nemanja Čedomirović: Ali to je suštinski agilno. A to i dalje mnoge korporacije ne kapiraju. Ja samo da završim priču. To je jedan momenat. Znači, jedan momenat je ti što više ispališ stvari i u projektima i u raketama, da naučiš. To je jedan momenat. Drugi momenat je kad razmišljamo agilno, ne razmišljamo u celom projektu, nego razmišljamo u jednoj maloj fazi koju agilno zovemo MVP, odnosno Minimum Viable Product. Odnosno, hajde napravimo nešto što minimalno radi, pa ćemo videti da li treba ovo što da ga širimo ili je dovoljno i ovo. To je druga stvar. I treća stvar je u agilnom ne postoji nešto što se zove fiksni scope, odnosno fiksni obim posla. Koji tradicionalni waterfall kaže ne, ne, ti imaš fiksno koliko para imaš i fiksno šta moraš da se uradi, fiksno do kad ćemo to da uradimo. Agilno kaže ne, imamo fiksno vreme kad nešto treba se desi, imamo fiksno koliko imamo para, šta ćemo da radimo i koliko ćemo da radimo je varijabla. E to je osnovna suština agilnog. Nebitno je sada, ja neću uopšte da se frljam na nekim terminima, pa Scum Mastery, pa Product Owners, pa Sprint, nije bitno. Bitno je da to što pravimo ne sme da bude fiksirano, jer kako može da bude fiksirano ako mi za godinu dana pukne korona, šta god desiće se nešto, ne znamo. Nego hajde na malim iteracijama u sprintovima da dođemo do toga šta je zapravo naša finalna slika. 

Ivan Minić: E sad, to onda podrazumeva da ti užasno komplekasan projekat izdeliš na gomilu malih. Što je nešto što je, verujem, nekome ko je tradicionalno u tome je jako teško. 

Nemanja Čedomirović: Tako je. 

Ian Minić: Posebno što, da kažemo, biznisi koji su tradicionalno u takvim stvarima to doživljavaju kao sramotu. Jer to znači da mi ne umemo da napravimo ovo veliko. Kako se borite sa tim? 

Nemanja Čedomirović: Pa nemam konkretan odgovor ili recept. Kako se ja borim i kako se mi kao firma borimo. Prvo provedem, možda najviše ja, užasno puno vremena u tom periodu, pre nego što krene projekat, da celu ekipu koja hoće nešto da radi agilno, ubedim ili da mi daju dovoljno poverenja, da testiram nešto, da im pokažem to što su radili na jedan način. Ne mora baš tako, može i drugačije. To je jedan moment. Drugi moment za koji se ja često borim je ovo što vi hoćete sada da uradite waterfallu. Ajde, dajte mi 10% ili čak nekad 5% budžeta da vam pokažem da može s tih 5% da se napravi približno ono što vi hoćete ukupno. Kako može? To su sada sve neke stvari koje ja pokušavam na mala vrata da progledam, da pokažem, verujte mi da može, dajte mi bar malo tog kolača da vidite da može. I to se u 99% slučaja desi. Desi da može, imam gomilu takvih primera šta se sve dešava. 

GROWIT OSNIVANJE I TRANSFORMACIJA

Ivan Minić: Ajmo da pričamo malo o transformaciji celog Growit-a. On je počeo kao priča koja je bila fokusirana na evente. 

Nemanja Čedomirović: Da, tu smo i mi proživljavali transformacije agilne i ovakve i onakve, i lomove raznorazne. Znači mi smo počeli kao event organizacija, dakle imamo mi PHP Srbiju, radi ta organizacija, ta konferencija dobro, a tu smo Gagić i ja, Aco Gagić koji, on daje otkaz u svojoj firmi, ja dajem otkaz u DSI-u i kao ajde to radimo naše. Imali smo dovoljno za tipa tri meseca da preživimo para za život, ne za plate, ne za ništa drugo. I znali smo da dolazi PHP Srbije konferencija, u čega će biti još nekih para da možemo bar da produžimo taj runaway još dva, tri meseca. I mi skapiramo, ok, ta jedna konferencija neće pokriti dugoročno, ajmo mi još jednu konferenciju. Ok, mi ubacimo drugu konferenciju PHP Srbije i to radi dobro. Pa onda ubacimo, ajde radimo i za druge konferencije i događaje, pa se tu desi Google Launchpad, mislim da se zvao, ako je radio Startit, mi smo zapravo da ni to radili, pa i to nama donosilo prihode. I onda skapiramo, e, sad tu nalazi prvi fail, jedan od većih mojih failova. A to je taj neiskalkulisani rizik šta sve može da se desi. Sve ovo radimo u Beogradu i mi smo kao, jao, ovo je sve super, ali što niko ne napada Novi Sad? Ajmo mi da napravimo konferenciju u Novom Sadu, ali da ne bude PHP Srbije konferencija, jer sad je Growit, jel te, kao brand, ajde napravimo Growit konferenciju, koja je da kažemo, pandan PHP Srbije, PHP je back-end programski jezik, ajde da mi napravimo front-end, odnosno u tom trenutku full-stack konferenciju u Novom Sadu. I mi odemo, pregovaramo sa Andrejom Knezi koja tamo vodi Master Centar, u Master Centru smo planirali da to bude, Master Centar je ogroman jedan prostor koji može da primi zilion ljudi, ali mi dolazimo sad, je malo kurčeviti iz Beograda, već imamo X konferencije i događaja u džepu, ma što pucamo mi na hiljadu ljudi kao Master Centru, biće to bez problema. Gleda nas Andreja u fazonu je, vidimo, klinci došli kao, ste vi sigurni, pitao nas jedno 15 puta, ste vi sigurni da vi hoćete za hiljadu ljudi da zakupite ovo? Ma da, 100%, ako bilo 800 ljudima, ovamo, kao nema šanse, biće hiljadu ovde. Prvo što se desi, ne bude hiljadu ljudi, bude 250. Ne bude toliko sponzora koliko smo planirali. To ovako s polja je izgledalo vrhunski, to je i prštalo predavanja i tehnički je, mi smo uveli tri kamiona opreme koji u tu binu pravili i tako dalje. I kad su mi povukli crtu nakon Novog Sada, bilo 20.000 eura minusa. I to je sad jedna situacija u kojoj se preznojavaš i ne znaš šta ćeš. Mi nemamo nikakvo zaleđe, nemamo meseci da preživimo, nemamo kuće, nemamo hipoteke, nemamo ništa od toga što možemo da založimo. Aca i ja se gledamo. U tom trenutku smo u jednoj kancelariji, tj. kancelarija je njegov podrum na Ledinama, gde su prepravili da bude kancelarija. Možemo mi ovde još malo, ali nećemo ovo još dugo. Ok, dižemo mi jedan kredit, samo da pokrpimo taj dug. Ok, to smo pokrpili, ali ponovo smo u minusu. Ok, mora još. Dignemo još jedan kredit, pa još jedan kredit. Znači, tri kredita dignemo. U tom trenutku ja i dalje nemam nikakva druga primanja, a moji se hvataju za glavu, ti ćeš nas da odrobijaš, mi ćemo u bolnicu i tako dalje, jer nikad do tada nismo s tolikim parama ljudi baratali, a sad ja tri kredita uzimam za nešto što ni u najavi može da bude uspešno ili da se nešto desi. Ali, eto, meni nije to dalo mira i mi smo isto išli u to. Ali sad, ok, imamo mi kredite, treba plaćamo tu ratu, ali šta ćemo mi da radimo? Ok, Novi Sad, no more. Ok, ta PHP Srbija ide, ali ne može od toga da živi i nas dvoje, plus još par saradnika s kojima smo radili. Šta ćemo onda da radimo? I u tom trenutku, ok, odlučimo mi, mi ne možemo da živimo sa ovom event managementom, a šta onda možemo da radimo? Gagić je programer mnogo bolji od mene, on je de-programer, ja sam više project manager. E, kao, ajde ovako, kaže, da se mi izdelimo. PHP Srbija, neko ostane i napravi događaje, i svoju konferenciju i meet-upe. Ja ću, kaže, da programiram i da pravim sajtove. Aj ti, kaže, ovo agilno. I ja kao, pa da, ima smisla, kao, ja to i dalje znam, iako sam krenuo firmu samo do eventova. Ajmo, mi sad imamo tri revenue streama, koji će da donose u kasu pare. I to je počelo da radi, zato što imamo sa tri strane dolazile stvari. I to je radilo do nekog trenutka, a do kog trenutka? Da mi uđemo u jednu kompaniju, kažemo dobar dan, dobar dan, e, da, PHP Srbija, mi sponzorstvo, da, da, da, sponzorstvo, dogovaramo za konferenciju, važi, mesec dana kasnije se vidimo, odlazimo Gagić i ja, e, dobar dan, opet vi. E, pa mi kod ovih drugih u vašem odeljenju trebamo sajt za ovu aplikaciju. E, da, da, važi, važi, kao, pričajte vi samo. Mesec dana kasnije odlazim ja, kao, e, opet je ona aplikacija. E, ne, ne, rekao, ovi treći su me zvali, sad agilne treninge držimo. Znaš, ovaj vlasnik, kao, čekaj, vi mene zajebavate, kao, ko ste vi, brate, šta, šta vi sad sve tu radite, razumeš, dolazite tri meseca, non stop vi se vrtite, nešto. Mi skapiramo da je jako teško da objasnimo čime se Growit bavi. Jer ima i PHP Srbiju, i pravi sajtove, i pravi agilno, skapiramo da tu nije dobro. I onda se dešava jedan od najbitnijih momenata u Growitu, a to je cepanje na tri paralelna strima, gde PHP Srbija postaje potpuno odvojen entitet koji radi PHP Srbiju samo, gde Gagić sa developerskim stvarima otvara firmu Think Big, koja radi danas, i radi programiranje, a Growit postaje Growit Agile, suštinski, i bavi se samo agilnim stvarima, i sad imamo tri entiteta koji rade svaki za sebe, gde svako ima neki procenat u svakom od tih entiteta, ali ne mešamo u jedno, ne bućkamo u jedno, svako ide sa svojim šeširom i prodaje, ili radi šta god treba, a ne mešamo te stvari. U malom, šta se izdešavalo? 

Ivan Minić: Hajde da se fokusiramo sad na Growit Agile. I taj moment da svest o tome raste, potreba za tim raste, kadrova nema. Ili ih ima minimalno. Ali u suštini, i sad da me pitaš, nađi mi vrhunskog backenda, ja ću ti naći vrhunskog backenda, ali kad mi kažeš nađi mi vrhunskog PM-a, pa da nađemo neko dete, pa da radimo sa njim, pa da vidimo nešto. Da nađemo neko dete koje nije kreten. A neophodno je da bi se stvari odvijale dinamikom kojom treba, da bi se rokovi i sve što je potrebno dostizali onda kada treba i onako kako treba. I jedno od rešenja je ok, ne mogu da nađem, mogu da povučem iz nekog outsourca. I u suštini to je pojednostavljeno maksimalno model. Ali, brate, da bi imali od koga da povučemo, neko mora napraviti te ljude, neko mora da ih skupi, neko mora da ih izdriluje, neko mora da napravi nekakav sistem i standard koji tu postoji. 

Nemanja Čedomirović: Tu dolazi u igru Bosch i taj moj odlazak i kako sam ja otišao. Prva stvar, aj samo možda interesantno pomenuti i bitno je, mislim, kancelarija do nas je Netokracija. Kako sam ja došao do prvog klijenta. Jer kao ok, mi smo razdvojili na tri entiteta, kao dobro i kako ću ja sada nađem mojeg agilnog klijenta. Iako, brate, ne znam, ali siguran sam da trebam da pišem o tome, a meni pisanje ide, iako profesorica srpskog se ne bi složila da sam ja dobro pisao. Da mi je rekla, ajde da ja osvestim da to postoji i da može drugačije da se radi. Ja napišem na Netokraciji tri teksta, ja mislim. I ta tri teksta nama donesu Societe Generale. Znači, Mudrinić je bio dovoljno lud da prihvati da ja to napišem, a Societe Generale dovoljno ludi da to pročitaju i da kažu, eto, nama treba. I tako smo mi landovali prvog velikog klijenta, odjednom ja imam neku banku s kojem radim. Znači, tako je došao prvi klijent, ali ok, došao klijent, ja sam tu sam. I kao, ok, šta ću ja sada radim? Taj klijent već zahteva mnogo stvari, već par meseci radim s njime, i kao, ok, ja sada treba širim tim. Pa šta ću ja sada radim? Ja sad pravim čoveka kad mi gori, nema šanse. Obrnem ja par brojeva iz Bosch a. I sad tu je s jedne strane, reći ću malo ne fer, s moje strane, a s druge strane kapa dole za tu ekipu Bosch a koja meni nije, i dan danas, menadžment Bosch a, koji meni nije lupio nikakvu zabranu ili bilo šta, da ja povlačim ljude koje sam ja napravio, suštinski. I ja sam prve, i dan danas rade u Growitu sa mnom, ostale ljude koje sam ja zajedno s njima, se borio i ginuo u Štutgartu, oni su počeli da rade zajedno sa mnom, i to su bili prvi ljudi koji su došli u Growit. 

Ivan Minić: I sad kako izgleda ta organizacija u kojoj ti nisi… Ok, bilo je firme koje su uzimale iz outsourca kao vendore, programere i sl. Ali ovo je nešto gde ti moraš čoveku da kažeš sve. Tako je. To bi je fragment na kome radi i da ne zna ništa o svom ostalom sistemu. Ali ovaj koji treba da vodi ljude, on mora da ima širu sliku, što znači mnogo NDA-eva. 

Nemanja Čedomirović: I dan danas ih potpisujem. Ali tu je bio taj moment, šta smo mi napravili kao Growit Agile? Ono što sam sigurno znao je da mora da se utka u celu organizaciju taj humani pristup, ta humanost u kojoj ja mnogo brinem. Šta sam ja tu uradio. Iz ove perspektive danas ponovo bih isto, ali ne znam da li bi se obreo da novu takvu firmu pravim, ali to su neke druge priče, možemo i kasnije. Šta napravimo? Napravimo… Sve mora biti transparentno u firmi. Znači, transparentne su plate jedni drugima, transparentni cash flow, transparentne finansije, transparentna cena sata. Sve što možda zamisliš u firmi da je od brojki, da postoji, je transparentno. Zašto? Zato što ti treba da ti ljudi veruju, da znaju da ja tu ne ubiram ne znam kakve pare, da se tu vrti koliko ima da se vrti i kad poplaćamo sve dugove možemo da delimo toliko koliko ima. To je bio jedan moment. Drugi moment, naučeno iz Bosch-a a, mnogo mora da se ulaže u te ljude koji dođu, u znanje. Ok, ja sam povukao te neke ljude iz Bosch a, ali nije bilo dovoljno pa smo povlačili još. Te ljude koji povučemo. Prvo, šest meseci prolaze drill down koji je ono bootcamp, ono vojska, gde ne preživi svako, taj ko preživi skapira šta je tu naučio, šta je dobio, a onda još šest meseci da radi na projektima, da bi on postao, upotrebiću reč, bilabilan, ono su da ja mogu da ga naplatim kod klijenta. Znači, ja godinu dana ulažem u čoveka da bi ga poslao kod klijenta. Nema šanse da se desi manje, jer neću da mi neko ode negde i da lupeta glupost. E sad, u tih godinu dana, mi te ljude učimo o industriji, učimo o kompaniji, učimo da se on, bukvalno, budeš imers u taj tim slikom da na kraju znaš više nego ti ljudi interno. I jedino tako možeš tim ljudima da pomogneš, jer si ti i dalje eksterni, nisi obojen internim procesima i procedurama da nešto smeš ili ne smeš, i onda ti možeš da sagledaš mnogo širu sliku i da ti ljudima pomažeš. 

Ivan Minić: Sad, sve to što pričaš, meni ima smisla, dobro mi je, logično mi je, sa tvoje strane. Nije mi logično sa strane klijenta. 

Nemanja Čedomirović: Evo ti kako to izgleda sa strane klijenta. Pomenuo sam Generale, mislim da je prošlo dovoljno vremena, sad su i druga banka, boju su promenili, mi smo inače učestvovali u bojenju, kako se zove, i mogu da pričam o tom primeru. Zašto nas angažuje banka? Znači, mi smo, i uglavnom smo mi u nekoj sredini, i tu dolazi moment zašto sam ja danas vatrogasac. Uglavnom gasimo požare. S jedne strane imaš banku, s druge strane imaš vendore koji prave njima, mi smo bili angažovani za m-banking, znači za mobilnu aplikaciju. I tu uglavnom su zategnuti odnosi. Uglavnom između te dve strane nije nešto dobro. Banka zahteva nešto, pa ni ne zna šta zahteva, vendor radi, a ni ne zna šta radi, ali radi da ne radi ništa. Radi da ne radi ništa da uzme pare. I onda smo u nekom trenutku došli mi u sredini. I sad mi treba da promenimo dve strane, mi treba da osvestimo banci da to što ona hoće, može do ovog nivoa, a ovo ne može, a vendoru moramo da kažemo, e, ti ne možeš da mi kriješ koliko rade tvoji ljudi, i da ne možeš da mi fakturišeš, da mi nisi pokazao ništa nakon mesec dana, što boli i jedne i druge. Znači, mnogo boli taj naš proces kad mi dođemo u sredini. Šta mi radimo? Mi imamo tri koraka. Prvi korak je asesment. Ja dolazim da tebi dijagnozu ti dam, da vidim gde je greška, da vidim gde je problem. I šta se je desilo u SoGe-u, evo, ajde, mislim da mogu da pomenem, u SoGe-u se je desilo da nas banka angažuje i kaže, e, to što radi vendor, veze s mozgom nema, oni nas sigurno leraju, sigurno nam uzimaju pare, a ništa ne rade, kao i možete vi tu da pomognete. Dolazimo do toga da je veći deo problema na strani banke. Da banka to što hoće je nerealno, ne može, nije dovoljno objašnjeno, ne znaju tačno šta rade, znači mnogo veći problem na strani banke. Znači, ja sad moram da se vratim, angažuju nas uglavnom ili board membri, ili neki top management, znači high profile ljudi, ja moram da im kažem, e, to što vi hoćete, ne može i vi niste u pravu, e, tu bude bolno, i mi iz toga assessmenta detektujemo da je problem kod njih. Po drugi, dva, drugi korak je edukacija. Ima mnogo edukatora na tržištu, pogotovo sad u Agilnom, a skoro pa niko ne radi implementaciju, zato što je mnogo lakše održati trening ići dalje, e, pa mi se hvatamo onog teškog. Znači, mi uradimo edukaciju, kažemo, e, možeš kod nas, ima ih okolo, uradite edukaciju, jer mi je bitno da razumete u osnovi šta to znači, jer se pričaju istu priču, e, onda dođite u treći korak od nas, a to je implementacija. Šta to znači? Mi smo kod klijenta, dan, dva ili tri, ne više od toga, i radimo na tome kao da smo deo tvojeg tima. Mi smo ti projekt menadžeri, nazovi, agilni koučevi, nazovi kako hoćeš. Znači, mi smo ti neko ko je ono što je detektovao u assessmentu i ono što si je naučio da ti implementiramo. Ako ti proces ne valja, mi ćemo da ga ubijemo, napravićemo novi. Ako ti neki ljudi ne rade, mi ćemo ti reći, ti ljudi ne rade dobro. Tvoje je da ćeš ti da ih, ono, otpustiš ili ne, ili ćeš da im promeniš poziciju, ali ako to ne uradiš, nema boljitka. Ovo što si napisao, nema smisla, piši ga ovako. Ovo što daješ zahtevu vendoru, nije dobro, napiši ga ovako. Znači, ako nas slušaju, a slušaju nas posle nekog vremena, oni dobiju rezultat. Ali onda mi, s jedne strane, kad je to sad strana banke, mi moramo da čačkamo malo sa i sa strane vendora. E to što vi fakturišete svakog meseca, mi ne znamo ni koji ljudi, ni na čemu rade, ni koliko su radili, ništa nisi isporučio, nego prezentacija, veruj mojoj majci, mi tako će da izgleda. To više ne može, moraš ti da mi pokažeš, batice, jel to radi ili ne radi, jel klikće on ekran po mbankingu ili ne, pa to boli njih, ali mi im dizajniramo proces kako to izgleda. I onda kad sve to spojiš, mi smo došli do toga da za godinu dana, SoGe je pre toga izbacivao 2-3 feature godišnje, odnosno SoGe zajedno sa vendorom, nakon godinu dana izbacio 12. Gde mene zove member banke, mogu ti kažem posle ko je, možda sad ne želi da bude javno, kaže meni, e, Nemanja, jel možemo mi ovo da usporimo? Rekoh, izvini, ne razumem. Pa znaš, mi smo te angažovali da malo ubrzam ovo, ali sad je mnogo brzo. Pa šta to znači, rekoh. I onda mi skapiramo da IT interni ne može da isprati sve te promene, sad sve to da implementiraju. A drugo, call center. Sad ne znam da li, verovatno ima neki SoGe korisnike u tom trenutku, aplikacija se ažurirala na nedeljnom ili dvonedeljnom nivou. Mi smo krivci za to, zato što smo pušovali konstantno nove izmene, jer smo hteli što više da dobijemo feedback šta radi, šta ne radi. Apropo malo preagilnog. Ali je dovoljno od toga da mene banka zove, kaže ajme malo da usporimo. Ako je vama okej, mi ćemo da usporimo. I tako u operativi zapravo mi radimo sa raznoraznim klijentima. 

VREME KORONE

Ivan Minić: Šta se dešava u onog trenutka kada dolazi korona? 

Nemanja Čedomirović: Ako postoji jedna stvar koju je korona dobro donela nama, to je remote rad od kuće. Zašto? Nama je biznis procvetao u koroni. Zato što do tog trenutka, mi smo, by the way, pod toga što smo bili transparentni i tako dalje, rekli mi radimo remote first. Znači, ofis možemo i ne moramo da imamo, radite dakle hoćete, samo, brate mili, završavajte zadatke koje smo se dogovorili. To je to. Kad je pukla korona, nama je bilo prirodno stanište da mi radimo sa Zoom-a, jer Zoom je postojao pre korone. Bilo je prirodno da mi imamo procese koji podržavaju remote rad. Ono što nije bilo prirodno, nije bilo prirodno na kompanijama da rade remote. A onda su sve kompanije s kojima smo radili od tog trenutka ukinuli sve živo budžete drugima, a nama su dali pare i su rekli, možda nam pomognete da mi napravimo procedure da radimo remote? Možemo, naravno. I onda su, bukvalno, taj budžet koji je bio preusmeren sa drugih na nas, je bilo zapravo da ih naučimo kako da rade od kuće. Pa do tog nivoa, da smo mi, pored banke, radili dosta health care. A health care, odnosno farmaceutske kuće, dosta rade sa lekarima, ekspertima, na razno raznim nekim kolegijumima koji imaju. Radili su uživo. Njima je bilo bitno da svi odu u neki fancy restorani da jedu, piju i da pričaju. Kako da rade sa pacijentima i sa lekarima, e pa mi imamo način. Kako? Pa preko Zoom-a. Pa šta vam je to Zoom? E pa to vam je trening kako Zoom radi. I bukvalno smo mi obučavali farmaceute kako da rade remote. Tako da je korona nama mnogo donela. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja je, da kažemo, bio veliki kamen spoticanja pre korone, onda je odjednom to rešeno, ali nije baš rešeno sjajno, i jeste to pitanje security-a. Jer okej je da ti budeš eksterni čovek, ali ti moraš da imaš pristup svemu internom da bi mogao da radiš taj posao. A malo je problematično da neko sedi gajbi u šorcu i ima pristup baš svemu. 

Nemanja Čedomirović: Pa jeste, ali tu smo rešavali, mislim i dan-danas razne neke klijente, moraš da imaš VPN-ove, moraš da imaš GDPR potpisane, moraš da imaš neke security standarde koji to zahtevaju. Pre ili kasnije je to radilo, ali to znači za nas dodatni problem. Moraš da se loguješ na tri Teams-a, na četiri Zoom-a, na pet različitih mail-ova, jebiga to je cena posla, ali smo to prebrodili. Ono što je bio najveći problem kad je pukla korona, pošto to smo radili banke, guess what, nemaju banke laptopove. Nego imaju desktop računare. Najveći problem je bio, bukvalno je shortage bio laptopova, jer banka ne može da funkcioniše, moraju da rade. 

Ivan Minić: Imali su ljude koji su nosili desktope kući. 

Nemanja Čedomirović: To nosili su. Bukvalno smo pomagali ljudima da nose fizički, bukvalno smo angažovali neke kombije, verovali ili ne da to nose, meni je to bilo kao ha, treba kombi, pa ne znam koga ćemo, znam ja, sad ćemo da nađemo ko vozi, e, Gašpare, vozimo kombi. Vozi Gašpar kombi. Tako da, bilo i toga, tako da, snalazili smo se na razne načine, ali security nije bio toliki problem. Zašto je bio problem? Što i dan danas je problem i ono, ajde, Pojačalo ljude ono, jebe mu mater, palite proklete kamere. Ne pale kamere korporacije, uglavnom. I ja sad dođem s jednom, ajde, dobri smo, uglavnom sva svima dobra, ali oni smo baš što dobri, pitam, brate mili, što ne palite kamere? Pa kaže, znaš, mi imamo proceduru da kada imamo online poziv, ne sme ništa na zidu da se vidi, kao špijunaža, i to, da neko drugi konkurent ne vidi. Preko dobra, zid, iza, kod kuće si. Pa znam, proces stoji preko godine, pa promeni jebeni proces. E, sa tim imamo veći problem nego security, VPN-ova i ostalo. 

Ivan Minić: Gde je ta priča sad? 

Nemanja Čedomirović: Uh, ta priča je puno narasla. Ta priča danas ima 20 ljudi koji rade, 20 porodica koji žive od toga. S jedne strane, s druge strane, radimo neverovatne neke stvari i svetske klijente, na primer, radimo Coca-Cola Global, Atlanta Marketing Headquarters, radimo Raiffeisen, ceo Global, osim Rusije, Ukrajine i Belorusije, radimo AstraZeneca, Region, radimo British American Tobacco, Europu, radimo JTI, radimo u Srbiji OTP, Raiffe, Erste, to su sve neke ogromne stvari, neverovatne stvari, radimo i neke sitnije, to su, ne znam, Intel i CEL, CBS, to su 30-etak ljudi, nasuprot banci od 1.500 ljudi, to je nebo i zemlja. To je što se tiče klijenata, s te strane, jako veliko. Sa strane ljudi, 20-ak ljudi, imam jednu osobu koja je otišla u marketinšku agenciju, da duše, za evo 7 godina niko nije otišao. S treće strane, proces i procedure, to sad sve funkcioniše, gde ja više ne moram da se bavim, ne možda se kasnije na sastanak i tako dalje, to sad sve radi. I evo, prvi put od svih onih silnih minusa i raznoraznih nekih drugih peripetija interno, ove godine prelazimo milion revenue-a, što je onako big milestone za klinca iz sela Lepenica s juga Srbije, napravio firmu sa ekipom koja prelazi milion nekih eura, to je to neki milestone koji treba proslaviti. Tako, tu smo danas. 

Ivan Minić: Kako izgleda sada organizacija u idealnim okolnostima neke saradnje nekog tima koji firma kod tebe- 

Nemanja Čedomirović: Pa sad izgleda jako drugačije, zapravo sve što biramo, biramo zato što hoćemo da radimo, zato što smo u poziciji da ne moramo da radimo šta god nam padne pod ruku, jer ne bi bilo doba preživljavanja. U idealnom, kako to izgleda, sva ova tri koraka su ispraćena, znači assessment, edukacija, implementacija. Četvrto, to je u tom idealnom kejsu, mi to zovemo handbook, ti si kompanija koja nas angažovala da ti asesujemo jedan tim koji je radio loše, a uglavnom mi biramo, namerno biramo firme koje ne rade dobro, jer nije mi baš interesantno da se bavimo ovima koji rade super. E, ovi rade nešto pogrešno. Ajde mi da dođemo, to popravimo i od toga napravimo kejs koji stavimo u tvoj handbook i sutra ti imaš jedan, belu knjigu, ja te zovem, da čitaš kako neki tim koji ti ne radi, da radi drugačije. I to je bukvalno idealnom kejsu, kako mi zamišljamo da funkcioniše. 

Ivan Minić: Ali to je short term. Kako izgleda na duge staze saradnja? 

Nemanja Čedomirović: Na duge staze saradnja? Uglavnom, ajde, Raif je možda dobar primer. Mi smo počeli sa jednim timom, IT timom radili nešto, pa se proširilo na dva, pa Rajf rekao je to nam je interesantno, možemo sad da uradimo edukaciju za celu Srbiju, to je 1600 ljudi, možemo, poradimo 1600 ljudi, pa to krene da se skalira dalje, i dođe Rajf sa idejom, e mi ove filijale što imamo, može li to da radi agilno? Ja ne dao mi đavo mira, pa naravno da može, iako niti znam kako filijale mogu da rade agilno, niti sam ikad radio to fizički, ali šta radim, ajde vidimo u svetu koja radi agilno, pa nađe neku ING banku koja radi agilno, pa su oni filijale pravili agilno, pa ja kontaktiram nekog tamo gde je moja firma i svi ljudi, što da ne bi kontaktirao, ja kontaktiram, e vidim ti radiš tamo, možemo li da se čujemo na priču? Možemo, pa se mi čujemo, pa ja naučim kako oni rade, i mi dizajniramo danas kako radi u filijala potpuno drugačije nego što je radila ranije, radi agilno, pa Srbija je bila pokusni kunić, pa je Evropa rekla, to je interesantno, ajde sada na evropskom nivou, pa da skaliramo dalje, i mi sad skaliramo to na 7. lišće. E to je u idealnom kejsu da mi od malog primera te handbookove koje pravimo, ajde da probamo da ih implementiramo na mnogo veći nivo, samo što na toj velikoj skali nije više toliko naša pomoć operativna, nego više konsultantsko savetodavna jer smo već prošli neke probleme, ajde sada da te samo usmerimo i da ti cepaš dalje i nas imaš na neviđenom nivou da nas pitaš kuda da se krećeš. 

POP KVIZ

Ivan Minić: Dobro. Ajmo sada pop quiz. 

Nemanja Čedomirović: Dobro. 

Ivan Minić: Zašto imaš šleper? 

Nemanja Čedomirović: (smeh) Ok. By the way, prodaje se šleper. Zašto imam šleper? Ćale je vatrogasac, u penziji, i nakon penzije čitav život vozi, ali dok je bio vatrogasac, on je vozio kamion, čitav život vozi kamion. I kad je pukla korona, by the way, ja odem dole i živeo sam godinu i nešto dana dole i bilo mi je više muka da slušam ko tu, koliko košta, koja tura, pa ga neko zove, pa ga zavrće, pa mu kasne, pa ja rečem ok, ja više ne mogu slušati. polovniautomobili.com i ja nađem nekog lika koji prodaje neki kamion i kao dobar dan, dobar dan, ovaj kamion dobar, ja nemam veze s kamionom ništa, mogu li ja to da kupim, koliko ćete da traje? Trajaće ti, kaže, 5-6 godina bez problema da ulažeš ništa u njega, možete li mi dovesti reko to kući? Mogu, kaže, dovezem ja kamion i reko, Ćale, evo kamion. I on me gleda ovako, koji kamion? Pa on reko, šleper. Pa dobro,  otkud ovo od nas? Pa on reko, naše. Kako kaže naše? Pa evo, od sutra voziš svoj kamion. I ono, mislim, to je njemu dream come true, da sam ja Ćaletu kupio kamion koji vrti sad i vozi po Rumuniji i Bugarskoj i gde te. Eto, to nema nikakav biznis razlog, i ako to vrti neku nulu pozitivnu, nema nikakav dublji razlog od toga da ispuni ovaj Ćale dečački san da vozi svoj kamion. 

Ivan Minić: Koji ti je od ovih manjih projekata koje si radio, koji je failovao, za koga ti je ono najžalije? I zašto je failovao iz ove perspektive? 

Nemanja Čedomirović: Bilo raznih projekata koji su failovali, možda mi je najžalije Web Bootcamp. 

Ivan Minić: Na to sam i ciljao. 

Nemanja Čedomirović: Web Bootcamp, znači tu je ideja bila pre svih vreme pre prekvalifikacija, smo mi došli na ideju da radimo prekvalifikacije, ali to je bilo u dobi kad sam ja radio u Boschu i radio o PHP Srbiji i sve one organizacije, Nevena dođe zapravo na ideju “E, mogli bi da radimo Web Bootcamp?” I ja bih rekao “Da, mogli bi, ajde i to da radimo”. I to je bio prvi moj ozbiljni fizički, medicinski burn-out. Failovao je iz razloga što prvo nismo se posvetili tome dovoljno, s druge strane mi smo i našli ljude koji će doći, koji će da plate, našli sponzore, našli prostor, ali nismo sve kockice uspeli da sklopimo i da to klikne. 

Ivan Minić: Skupili ste 80% kockica. 

Nemanja Čedomirović: Tako, 80% kockica i falio je još malo da to klikne i to nije kliknulo. Zašto mi nije bio prvi, možda na prvu klik, da to kažem kao najveći žali fail, zato što iz toga nastao Belgrade Institute of Technology, kako se ovo zove, BIT, koji je Dragan Tomić i ekipa guraju i dan danas. Znači nastalo nešto lepo. Oni su uzeli našu prvu inicijalnu listu ljudi, program i tako dalje, i iz toga je izrodilo se nešto lepo. Tako da, eto, to je najžalije možda zašto nije uspelo, jer mislim da je to moglo da bude lep biznis. 

Ivan Minić: Slažem se, baš je ono jedan od projekata koji sam ispratio, koji mi je bio mnogo sladak, zato što je bio simpatično izdizajniran i sve je, i pričali smo čak i u nekom društvu o tome, krivo mi je što se nije desio. Zašto voziš biciklu? 

Nemanja Čedomirović: Da, povezano je sa ovim bootcampom, sad kad već pominjem. Zašto? Kad sam ja prsao totalno od posla, kad se to naraslo Bosch na puno, pa bootcamp i tako dalje, ja sam u tom trenutku imao 110 kg, imao manje anksiozne napade, panične napade i tako dalje, nisam mogao baš u stepenici da izađem bez lifta. Ja odlučim da dam otkaz u Bosch u, da odem jedno mesec dana na Tajland i da malo pričam sam sa sobom. I u toj priči ja skapiram, ja kad se vratim nazad, ja moram da rešim prvo svoje zdravlje nekako, a to mora da počne s nekim fizičkim, mojim, fizičkom transformacijom. I sa svima s kojima sam pričao šta može meni najbrže da daje rezultate, jer ja volim da naučim od drugih, što bi ja sad sve morao da sam prolazim neke teškoće, ako već drugi teškoći imam, ajde ovo sam. I svi su bili u fazonu da ako hoćeš brzo da smršaš, ti moraš da voziš bicikl, jer tu se najviše pržiš, najviše trošiš kalorije. E sad, devojka danas je u fazonu, “Jel možeš ti samo da voziš biciklu kao svi normalni ljudi, a da to ne mora da ima neki veći smisao?” E pa ne mogu. Ja sam počeo da vozim biciklu, pa sam vozio prvo do Ade, pa sam vozio oko Ade, pa sam vozio dva kruga oko Ade, pa sam vozio do Avale, pa sam vozio do Kosmaja, pa sve to meni je bilo malo. Pa sam rekao, okej, meni je dosadilo samo da vozim, ajde od toga napravim udruženje, pa sam napravio biciklističko udruženje, pa i to je bilo malo, pa ajde vozim Dolomite, pa sam vozio Toskanu, i tako, to sad je eskaliralo mnogo, ali eto, zašto vozim? Prvo sam počeo zbog zdravlja, ali onda sam skapirao da taj momenat, da ja idem uz brdo i da me mnogo boli, da umirem od bolova, ali da onda taj spust koji meni daje energiju i da nema ništa lepše na ovom svetu i da je to zapravo meni meditacija, neko ne zna šta radi, ja vozim biciklo, tako da, eto, vozim biciklo za zdravlje i lepote. 

Ivan Minić: I projekat vezan za to? 

Nemanja Čedomirović: Projekat vezan za to, naravno, šta je sad to? Korak više, nisam mogao da vozim samo da bih vozio, a to je zašto sam i Peđa i Pavle, Predrag Spasojević i Pavle Krivokuća, zajedno smo pokrenuli tu priču, gde su, e, super, vozimo mi ove bicikle, ali ajde da, kad već vozimo, šta možemo da uradimo? Da Srbiju pozicioniramo malo drugačije u svetu nego što je to danas. A to polazi više od Peđa, jer Peđa, s njim sam radio by the way jednu konferenciju o PHP Srbije, otišao za Štutgart i dan-danas živi tamo, i on kaže, brate, kad god pomenem ovde Srbiju, znaš, gledaju me malo čudno, a to sam pre mnogo godina otišao, kao, ajde da uradimo nešto da to pozicioniramo drugačije i dođemo na ideju, ajde da napravimo to kad se vozimo da se snimamo. Znači da neko nas snima, da to bude nešto poludokumentarno, da nema tu neke skripte, mi se vozimo pa se vozimo, ali da neko to producira kasnije i da to objavimo na YouTube-u. I da tako sa titlom promovišemo Srbiju i da neko sutra dođe, možda da se vozi kod nas. I šta se desi, pričaću, samo da premotam šta se desilo, šta je danas, sreda je, utorak, ponedeljak juče je bio, zove nas produkcija i kaže, “momci, moram nešto da vam kažem.” Ja reku šta je bilo? “Amazon Prime objavljuje našu seriju.” Znači evo, to ti je sad ekskluziva, gde ću pustiti za neki dan. Tu seriju koju smo snimili, to je bilo pet epizoda, produkcija je rekla, “aj mi, možemo mi tu da guramo, da probamo da prodamo?” I neka francuska produkcijska kuća sarađuje sa Amazon Prime, Wahoo Fitness, Netflix, to otkupila. I evo, na Amazon Prime možete sad naći “Srbija upside down” i da gledate nas u pet epizoda kako se lomatamo po Srbiji. Elem, šta smo mi uradili? Mi smo rekli, “okej, moramo da promovišemo najlepši kraj Srbije, to je zapadna Srbija za nas, zato što ima mnogo planina, mnogo lepih pogleda, moramo da se vozimo da nam bude mnogo teško, zato što će se tu videti na našim facama šta se tu dešava u organizmu.” Znači mi smo za 5 dana prešli šest planina, prešli 1000 km i 11000 m vertikalnog uspona. Ko se bavi sportom zna koliko to je mnogo teško. I to smo sve snimili. I u pet epizoda smo doveli i Nemce. Znači Nemci i mi smo zajedno vozili Peđe doveo Nemce od tamo, da ih maltretira, ali više su nas maltretirali nego mi njih. I mi sve to lepo snimimo i to je ispalo mnogo lepo, divne su serije, evo, biće na Amazonu, ali šta se desilo u međuvremenu? Mi smo dok smo se vozili i snimali to, trasirali sve te rute. Znači po nekih 1000 km mi smo trasirali još 3000 preko. Ima 4-5000 km trasiranih puteva po Srbiji. To smo mi to zovemo gravel putevi. Oni šlunkoviti, seoski putevi koji nisu asfalt. Sve je ucrtano na Commute mapi Srbije. Može da vozi ko hoće. Šta se nama dešava? Ne prođe nedelja da se neko nama javi. “Ej, jel organizujete neku turu po Srbiji? Videli smo ove vaše ture.” To su stranci, by the way. Mi kažemo “ne, ne organizujemo, ali evo ti pa vozi sam”. I oni su “stvarno koliko to košta?” “Ne košta ništa”. Jer su stranci navikli da ako mu daš turu koju je neko provozao, koja je sigurna sa obeleženim tačkama gde jedeš spavaš, da se to plaća. Da joj mi to dajemo za džabe. I to je ultimativno uspela naša priča da mi promovišemo Srbiju preko, da neko dođe, troši pare ovde i koristi naše rute. Tako eto, biciklom. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Dobro, Čedomiroviću. Počeli smo sa malim Čedomirovićem koji tamo nešto lemi. I što kaže, jednom kad osetiš miris kao, ništa nije isto. Ništa, da. Došli smo do jednog odraslog čoveka koji tako i dalje sebi komplikuje život i radi svašta nešto. Šta dalje? 

Nemanja Čedomirović: Verovatno ću morati na neki novi Tajland, pa da malo popričam sa sobom šta dalje. Mogu da te odgovorim kao neki direktor, vlasnik, šta bi trebalo da bude, ali nisam siguran da je to put. Šta bi trebalo da bude za Growit? To je ili otvaranje nekog novog tržišta, da mi otvorimo ogranak u nekoj drugoj zemlji, ili je to akvizicija, ili je to prodaja, ili je to nastavak dalje ovoga što radimo, ali nisam i dalje načisto. Ali ono što sam siguran je da postoje tu neki novi projekti koje bih ja voleo i koji mislim da zavrednuju, da ja dam svoj maksimum da to ugleda neki svetlo dana. Jedan od njih se već i krčka. Jedan od tema koji je meni pasija u sve ovo, u svih ovih nekih pasija, koja je meni baš mnogo velika pasija, to je tema produktivnosti. I kako biti što produktivniji kad o pitanju lična produktivnost, jer i dalje ljudi to iz nekog razloga ne kapiraju da postoji sve, samo treba koristiti. I ja sam došao na ideju da pored svih silnih kursa, ako ima ja napravim kurs produktivnosti, ali ako ima jedan twist, kurs kao kurs ti neće mnogo značiti ako ti ja ne dođem kao mentor i da radim s tobom. I to je jedna stvar koju ću sigurno raditi, to je broj jedan. Broj dva, voleo bih… Ajde, među vremenom sam hteo da napravim dete, pa sam i postao ćale, pa sam to ispunio, pa to sad više nije… Da, da, to je bilo u Agendi, pa se desilo. Ali ono što bih voleo je da pre ili kasnije radim projekte koji su jako zanimljivi, jako teški, koji ne moraju nužno da imaju neki veliki finansijski benefit, ali da imaju neku veću koristi za društvo, pre svega Srbije, jer tu živim, ne planiram nešto da se selim preko. E to su projekti koji me zanimaju. Šta je to i kako je, nemam odgovor na pitanje, ali voleo bih da se tako nešto desi nakon neke sledeće generacije Growita. 

Ivan Minić: Hvala ti. Ljudi, ako vam treba šleper, javite se čoveku. 

Nemanja Čedomirović: Dok nije prodat, na oglasima. 

Ivan Minić: Hvala ti. Dobro si ispao. 

Nemanja Čedomirović: Hvala tebi na razgovoru. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Pa bi bilo to, mi se vidimo ponovo u narednoj nedelji.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.