EP098: Goran Jankuloski

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 98. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška u ovom podkastu je i dalje kompanija Epson, i mnogo im hvala na tome. A danas u gostima imam dragog kolegu, i to će biti prvi slučaj iz neke firme, odnosno konkretno iz agencije smo u podkastu imali oba partnera. I jedna od tema će biti kako jedan odrastao čovek sa iskustvom odluči da napravi firmu sa Užičaninom, ali, dobro sad, Bože moj. Moj današnji gost je Goran Jankuloski iz Žiške.

Goran Jankuloski: Zdravo, Ivane.

Ivan Minić: E sad, kada smo pravili tu neku pripremu šta bismo mi zapravo mogli da pričamo, ima teme. Mi smo pričali, pre podkasta smo snimi jedan podkast onako anonimni, morali da stavimo one kockice u suštini, kao u Hagu što je bilo, jer tu sedimo, pričamo o klijentima i pomišljamo svi na suicid. Ali nećemo se toga doticati toliko u ovome. Međutim, u pripremi u kojoj sam pisao kad smo diskutovali šta bi to moglo da bude teme, ono što je interesantno je ta količina šizofrenije koja postoji u tvom životu. Ja ću nabrojati samo neke stvari, a onda ćeš ti da probaš da ih složiš na neki način, da mi objasniš zašto pobogu, a to da znam da si ti veoma aktivan u svetu ragbija, da je to tvoja velika strast. Ono što sam znao, ali nisam znao da je bilo toliko dugotrajno i očigledno intezivno, to je i da si salsu plesao 12 g. A, takođe, znam da si pre nego što si krenuo svoj agencijski život, a negde i tokom to nekog početka, da si bio vrlo aktivan u debatama, da si radio i edukacije i treninge na tu temu i onda si na kraju završio u marketingu. I, brate, kad stižeš?! Kad si stizao?! 🙂

“Šta će mi to značiti u CV-ju?”

Goran Jankuloski: Ja sam imao… Ja sam najbolje dete pre Bolonje. Jer današnji klinci moraju da idu na fakultet i da zaista budu tamo stalno. Ja sam išao po onom programu gde si zaista mogao da se pojaviš na ključnim časovima, a da ne ideš na časove na koje ne moraš da ideš, nego možeš da učiš iz knjige. I onda sam u suštini napravio sebi dosta slobodnog vremena. Takođe, kada sam krenuo da se bavim debatom, moram priznati da je moje studiranje praktično stalo na dve godine. I jednostavno iskoristio sam to vreme da se posvetim nečemu što mi je u tom trenutku prvo bilo neverovatno interesantno. I, da, jeste, možda jeste, deluje šizofreno sve čime sam se bavio, ali uveravam te da to jednostavno bilo sve meni interesantno iz nekog razloga. I ono što mi nikad nije bilo jasno kad su uveli Bolonju, mi smo skupljali ljude za ragbi na FON-u. I to je izgledalo tako što uzmeš papirčić na kome imaš neki ispis kada je trening, itd., loptu pod mišku, obučeš se u dres tako da štrčiš od svih ostalih i priđeš ljudima i kao: “Da li želite da trenirate ragbi?” Ono: “Da li imate vremena za našeg Gospoda Isusa?”,  je l’. Te godine kada su uveli Bolonju, prvi put smo počeli da dobijamo pitanje “a šta će mi to značiti u CV-ju”.

Ivan Minić: 😀 Dobro, to je onako baš tipično FON pitanje. 😀

Goran Jankuloski: Da, ali je interesantno da je krenulo da se dešava te godine. Odnosno kada smo prvi put krenuli taj ragbi klub na FON-u, na prvi trening se pojavilo 25 ljudi. Od tih 25 ljudi jedno 7-8 je mislilo da će mi da igramo neki ragbi-šah. Znaš, nisu baš skontali da će to biti ful kontakt. A ovi ostali što su došli su bili u fazonu “super, ovo smo i tražili”. I onda smo imali ekipu jako brzo. Ali svi – niko tada nije pitao “a šta će mi to značiti u CV-ju”. Niko se nije bavio time zato što je to dobro za njegov razvoj. Već su ljudi samo se predavali stvarima koje su im bile interesantne. I ono što sam ja naučio iz celog tog iskustva, tj. svih tih iskustava je: Ne ideš ti sa nekim ciljem. Najviše što bi mi trebalo je da se bavim debatom, jer će mi to značiti zbog, recimo, javnog nastupa i onda ću moći da prezentujem dobro pred ostalima i onda ću da imam veću platu na kraju i bolji CV. Nije to poenta. Nego je poenta da šta god te privlači, čime god da se baviš ti ćeš iz toga izvući neke vrstu lekcije. Ja imam čak jedno predavanje koje se zove “Debata kao sport”, u kojima sam stvari koje sam naučio na ragbiju pokušavao da prenesem debaterima kako bi trebalo da se ponašaju da bi dobijali više debata, da bi bili uspešniji debateri. I jednostavno sve te stvari koje si sad pomenuo su stvari koje su meni u nekom trenutku bile interesantne. Ragbi je počeo da me zanima tako što smo ja i šestorica ortaka jednostavno jedno vreme – jedan dan videli na 3 Kanalu američki fudbal, pokušali da igramo američki fudbal, to nam bilo interesantno. Onda je jedan naš ortak otišao na ragbi, rekao je: “Zaboravite američki fudbal. Ragbi je daleko bolja igra.”

Ivan Minić: Sport za prave muškarce. 🙂

Goran Jankuloski: Mi rekli: “Ti si idiot! Nemoj da se vraćaš uopšte!” I onda posle godinu dana smo svi završili na ragbiju. I to je pitanje kako sam dospeo tamo. A zašto sam ostao? Ostao sam zato što je ragbi meni bio najveći izazov u sportu koji možeš da priuštiš sebi. Znači, koji god drugi sport da uzmeš, ragbi ima to što ima taj sport i još više. Znači, ti voliš košarku, na primer, kada Majkl Džordan ide pod koš, Majkl Džordan mora da razmisli o svemu što mora da razmisli jedan Kuper Kronk, koji je jedan od najboljih ragbista – penzionisao se dve godine. Sa time što Kuper Kronk, takođe, mora da razmišlja da će lik od 120 kila koji upravo ide punom snagom na njega da ga resetuje. Što je nešto što, recimo, jedan bokser treba da razmišlja. Ali jedan bokser ne razmišlja o nekome drugom. Ragbi je fundamentalno timski sport. I, recimo, kada dođu strani ljudi, strani treneri kada dođu u Srbiju, najviše govore ljudima komunikacija. Mi kada dođe strani treneri, treba da impresioniramo, mi se zaletimo mnogo jako, onda se pobijemo onako na treningu. A oni stoje i pričaju nam o komunikaciji. Recimo, treneri iz najprofesionalnije lige jako često pričaju o govoru tela. Kao ti možeš da provališ koji tim gubi na osnovu toga kako se šetaju po terenu. Ako se šetaju tako što su pogrbljeni, ako gledaju u zemlju, taj tim neće dobiti utakmicu. I zbog toga oni su sad toliko programirani ti profesionalni ragbisti da oni krenu da se podržavaju i onda ne provale da im je tu ovaj iz drugog tima. I onda i njega tapšu po leđima. “Hajmo svi, dižimo se! Dižimo se!”

Ivan Minić: Nema veze, ludilo je. 🙂

Goran Jankuloski: A sad, ovo su samo neki primeri toga što sam ti rekao kako sam ja iz tih nekih stvari kojima sam se bavio napravio paralele u smislu “aha, ovo sam video u ragbiju” i kao “da, ovo postoji u biznisu, je li tako”. Na taj način sam uspeo da obogatim svoje iskustvo. Ali nikada nisam prilazio bilo čemu sa time šta je moj cilj sad ovde, šta ja mogu da dobijem ovde za mene. I pošto, takođe, imamo i podkast, to mi je bilo jedno od pitanja koje mi je bilo jako zanimljivo da nađem sa ljudima koji su pravili bilo šta kreativno. I niko od njih nije počeo sa ciljem i onda došao, jednostavno došetao do tog cilja. “Ja imam cilj. Sad znam kako ću da dođem do njega. I onda ću da radim na tome.” Svi koji su došli kod nas, koji su nešto počeli kreativno i kvalitetno su u jednom trenutku imali onaj “e, možda bi moglo da”. I onda se jako često da postoji onaj drugi lik, koji dođe i kaže: “Znam, to ćemo da uradimo sad.” I onda svi kažu: “Ovaj je totalno lud!” I onda jednom krene da se vadi kamera, krenu ljudi upiru prstićima jedni u druge, “ti ćeš biti ovo, ti ćeš biti ono”. I onda krene nešto da se dešave. I tek kad kreneš da radiš bilo šta, da li da se baviš plesom, da li da se baviš ragbijem, ili da osnivaš svoju agenciju; tek kad kreneš da se baviš, ti posle jedno mesec dana bavljenja time se okreneš i kažeš: “Sve što sam pretpostavljao da znam o tome, u stvari, nije istina.” Odnosno, nije da nije istina, nego “nisam pretpostavljao da postoji fazon još 90% stvari koje nisam video tada.” “Pretpostavio sam nekih 10%. I, da, jeste, u veoma širokom… Široko gledano, to jeste ista stvar, ali nije ono što je zaista.”

Ivan Minić: Mislim da je to Geri Vi pokrenuo kao priču, ali u principu nije nepoznato i dosta smo u podkastu u raznim nekim momentima prolazili kroz to, a to je da zapravo sport je jako dobra priprema za preduzetništvo i za život. Ja to negde obično napravim neku ogradu, gde kažem da profesionalni sport ukoliko ekstremno komercijalan na način na koji to fudbal, onda nisam baš siguran koliko je srećno rešenje, ali sve ovo ostalo te nauči – prvo, naučite strpljenju, jer ako si odlučio da se baviš nečim, imao – nemao talenta, relativno brzo ti uradiš u neki plato toga šta talenat može da ti donese i nakon toga je samo rad i suvi rad i posvećenost. I to je ono što ti pravi razliku i što ti pravi neki rezultat. Kao što je bila ona priča prošle godine, pretprošle godine, kad je Eliud Kipčogi oborio svetski rekord u maratonu, i kao prvi maraton koji istrčan ispod dva sata i to sve, i kao on se godinu dana spremao za to. Ne, brate, on se ceo život spremao za to. Ceo život kad gledaš timeline, njegov progres ide tako. I na kraju, 1.000 koraka ili 10.000 koraka su doveli do toga da on uspe da zagrebe ispod te magične granice od dva sata. I kad sa svi njima pričaš, posebno u kompetitivnim disciplinama, koje možda nisu komercijalne, a ima takvih sportova dosta – to je to, ceo život i onda dođeš do toga i to je neka kruna. I onda ako si još i talentovano, i ako si još ekstremno posvećen, i ako uključiš druge stvari koje su mimo onog fundusa znanja koji dotad bio u tome uključiš još neke dodatne ljudi, onda tu granicu pomeriš još malo više i napraviš još malo veću razliku. Onda malo teže da se to stigne. Ali niko nije postao olimpijski šampion zato što je imao sreće.

Sport kao priprema nastava za život

Goran Jankuloski: Ono što ja mislim da je najveća tragedija kada pričamo o sportovima, i slušao sam tvoju priču The Last Dance, koji sam isto gledao, najveća tragedija što se konstatno bavimo najvećim profesionalcima. Recimo, mi se smatramo sportskom nacijom zbog toga što imamo dobre košarkaše, imamo dobre vaterpoliste, dosta pratimo fudbal, koliko ja pratim nismo nešto preterano uspešni u njemu, ali snaga – da li si sportska nacija ili ne su stvari prikazuje subotom ujutru na lokalnom terenu da vidiš koliko ljudi trči, koliko ljudi trenira i kako trenira. Koliko ti amaterski sportisti, koji nikad ne – znači, ja i 95% ljudi koji se bavilo ikad ragbijem u Srbiji nema talenta da dobije profesionalni ugovor u ragbiju. Postoji jedan mali broj ljudi koji to može i neki od njih su uspevale da dođu do Francuske ili Engleske. Ali ja sam znao – mislim, ja nikad nisam bio talentovan za ragbi, niti sam bio preterano dobar ragbista, ali sam naučio jako puno o sebi. Mene je to iskustvo promenilo dosta i veoma mi je vredno za nastavak života. Jer sam bila u situaciji u kojoj ja nisam najveći na terenu, ja nisam najbrži na terenu, ali morao sam da naučim kako da usmerim ovog najvećeg na terenu da budu blizu mene i da mu dam loptu kad treba, na primer. Takođe, ja sam organizovao klubove. Ja nisam bio superstar. Recimo, to je još jedna stvar koju naučiš o sebi i koja je kada se nađeš u bilo kojoj grupi, kao, koji si ti lik, u stvari. Kako ostvaruješ odnose sa svima ostalima. Da li si ti lik koji će biti veoma nametljiv, rešiće sve, itd., i tako sve rešavaš u životu. Ili si čovek koji konstatno mora da gradi neku vrstu kompromisa sa svima oko sebe da bi sve to funkcionisalo, da bi u mom slučaju recimo, 13 ljudi koji nikad ranije u životu nisu ne bi se sreli međusobno da ti 13 ljudi izađe na teren i da onda posle toga ode na pivo u kafanu. To je bio moj najveći uspeh u ragbiju. Ne što sam ja osvojio Svetsko prvenstvo, itd. Ali ono što je moja poenta je mi se jako puno bavimo u našoj kulturi tim ljudima koji su istrčali najbrži maraton, koji su osvojili Svetska prvenstva. I to je super. Da, postoji dosta stvari koje može da se nauči o tome, ali, u stvari, mnogo više ljudi će mnogo više naučiti ako se jednostavno bavi amaterskim sportom i posveti se nečemu dovoljno dugo. Naučićete o sebi i napredovaćete vi. Nikad nećete osvojiti ništa i to je sasvim u redu, ali neverovatno vredno za vas.

Ivan Minić: Ima dosta tih primera, opet možda idem malo previše u uspešne primere, ali dosta primera ljudi iz malih sportova koji su nakon toga ostvarili jako uspešne biznis karijere zato što su verujem od starta bili svesni toga da kad se završi sportska karijera i nema više medalja na osnovu kojih dobija i nekakve državne nagrade, itd., nema alternative, moraš nešto drugo da radiš. Dok se ljudi često iz mejnstrim sportova uljuljkaju u to da novac koji su zaradili će trajati večno. Često naprave i neke loše poteze, loše investicije i onda se sve uruši. Ali slažem se sa tim, jako se slažem sa tim da sport jako lepo gradi neke vrednosti i da taj deo… Pošto stvarno verujem da mi kao nacija imamo jako ozbiljan problem sa komunikacijom. Pričao o tome ovde i sa Lazarom Džamićem i Slavicom Squire i gomilom nekih ljudi koji su se bavili time. I kao mi mislimo da smo jako dobri u tome. U suštini smo užasni u tome. I nije problem što smo užasni, problem je što mislimo da smo dobri. Jer kad misliš da si dobar, to automatski znači da nećeš ni poslušati nikog, sve ćeš da odbaciš, vodićeš se time i onda ćeš… Znaš, ako svaki put kada stvari zavise od nekog drugog i mogu da odu na jednu ili drugu stranu, svaki put odu na lošu stranu za tebe. Jebote, nemoguće da imaš najmanje sreće, nego verovatno postoji neki drugi razlog kojim se niko nije bavio, a mi obično pripisujemo nekoj lošoj sreći, tome da nas svi mrze, što vrlo verovatno nije baš utemeljeno.

Greškama nema mesta

Goran Jankuloski: Ne mogu baš da sudim toliko široko o društvu, ali mogu da ti dam opet jedan primer opet sa ragbijem. Kada okupiš klince – 13-14 g., to je 8. razred, tada je obično najbolje da krenu sa ragbijem, otprilike tu negde, tj. tada kreću u Srbiji – u Engleskoj, Australiji kreću kada imaju 7 god. Međutim, kad ih okupiš ovde, i oni se sad svi međusobno poznaju iz škole. Znači, znaju se, ali prvi put su stavljeni u situaciju gde postoji takmičenje, u smislu bez obzira što oni ne igraju još uvek – znači, na prvom su treningu, uče da se radi nešto – i oni krenu da se takmiče međusobno, ali to rade na veoma nekonstruktivan način. Oni su veoma nervozni. Oni nisu nervozni zbog toga ih gleda trener, oni su nervozni zato što ih gledaju drugi klinci pored njih.

Ivan Minić: Peer pressure.

Goran Jankuloski: I trenutak kada lopta ispadne je trenutak kada bukvalno u trenutku kada lopta padne na zemlju, kreću razne vrste uvreda. “A, idiote! A, kretenu! A, ništa ne znaš!”, itd. Meni je bilo šokatno koliko se to dešava. Koliko postoji ta vrsta tihe kompetitivnosti, ali čak i ne kompetitivnosti u smislu postoji na zapadu je logika kompetitivnosti u smislu “ti si bolji, bravo, hajde svi se takmičemo”, itd. Ne, kod nas je kontra. Nemoj da napraviš problem, nemoj da uprskaš ti. To je ono što je najbitnije.

Ivan Minić: Mi jedni druge gurnemo na dole.

Goran Jankuloski: Znači, ako ja ništa nisam danas zasrao, ja sam super. Toliko od mene, hvala, doviđenja! Sutra ću opet doći da uradim to isto. I oni su toliko – to nisi loša deca, neki od njih su sad već u klubu kod nas 5 g., obožavam ih do imbecilnosti, ali kao trenutak kada oni dođu i kada se postave kao grupa, jer oni svi imaju nešto što su naučili iz škole, iz kulture, je totalno neproduktivan. Niko od njih neće postati, naučiti da baca to jaje koje smo im uvalili na početku tog časa tako što će neko da pokazuje prsto u njega i da kaže: “E, vidi, ispala ti lopta!”

Ivan Minić: Koliko misliš da to ima veze sa tim momentom da nekad kad smo mi bili mladi – dobro, ti si još relativno mlad – ali ne tako davno, zapravo, pre 15-ak g. kad smo mi bili u godinama u kojima su ti klinci sada, to što se nešto desi, što se desi glupost na času, to u najboljem slučaju ne zna niko, u najgorem slučaju zna tih 20 ljudi koji su bili oko tebe. A sada kada se sve snima i kada sve završava onlajn, to u roku od dva dana može da zna pet miliona ljudi.

Goran Jankuloski: Mislim da to ima dosta veze sa nekim drugim stvarima, ali ne sa ovime. Ovde… Deluje mi da je ovo dosta visceralnije, više dolazi iz stomaka i više dolazi iz njihove učionice i njihovih odnosa koje ima, na primer, na velikom odmoru. To su mnogo više oštri pogledi, upirivanje prstom, nego što je snimili smo telefom pa nešto. Mislim da današnji klinci jesu obeleženi tehnologijom jako puno, ali to se dešava na neki suptilniji način. Mislim da je ovo do naše kompetitivne kulture. Zbog toga što ja to vidim i kod ljudi koji su stariji, samo što to ne vidim na ragbi terenu, gde je to baš očigledno. I stariji ljudi su se malo pacifikovali, pa neće upreti prstom i reći: “Aha, ispalo ti je!”, ali hoće, recimo, u biznis okruženju, će jako agresivno napadati nečiji fail, odnosno kada nekome ne prođe nešto dobro, umesto da to iskoriste kao priliku za učenje, na primer. Kako se kompanija postavlja prema greškama, odnosno kako se mi kao poslovna kultura postavljamo ka greškama je ja mislim dosta pogrešna. Opet viđam da je kod nas – viđam taj  pattern koji sam video sa klincima koji bacaju jaje. Viđam i u biznis planovima kada daj da stavimo manji KPI, da ga sigurno prebacimo, da sve bude OK. Hajde da samo ne pravimo preveliki projekat, jer ako previše para potrošimo, neko će upreti prst u nas i bićemo u problemu. Hajde samo sitno, hajde samo ono što znamo, itd.

Ivan Minić: Hajde samo safe.

Goran Jankuloski: Da. Recimo, ima ona metodologija 70/20/10, znaš za nju? 70 stvari koje radilo oduvek. 20 stvari koje su radile u skorije vreme, pa jesu malo eksperiment, ali u suštini su samo nove stvari koje treba da radimo. I 10 stvari koje totalni eksperiment. Mi najviše od svega failujemo u tih 10%, koje su totalni eksperiment – zažmuri da vidiš šta se desi i da naučiš iz njega. E sad, drugi razlog zašto ne radimo tih 10% je zato što smo užasni u analiziranju tih failova i  učenju istih 10%. Jer jednostavno jako malo imamo sigurnosti u sopstveni položaj. Kad uđeš u prosečnu staklenu kancelariju, u conference room, svi ljudi su jako stisnuti, šta će reći, šta će drugi misliti o tome što će reći, da li su oni vezali sebe za neku vrstu inicijative i onda ta inicijativa nije baš prošla najbolje.

Ivan Minić: Da, ko snosi odgovornost na kraju za to. A vrlo često postoji i taj momenat, što je isto priča za sebe, gde kada dođeš sa klijentom, gde suštinski vi zajedno treba da radite na nečemu i vi zajedno treba da donesete rezultat i jednim i drugima, ali, da kažemo, primarno njima, oni su postavljaju iz pozicije moći i kao mi ovde, a vi ste naše sluge. Ne, ne funkcioniše tako. Mi zajedno treba da postignemo neki rezultat. Mi ne možemo bez vas to da uradimo, a vi ako možete bez nas, pa što ne radite onda bez nas. Hajde da se dogovorimo da budemo u tome svemu nekako partneri.

Prototip “šefa”

Goran Jankuloski: Opet ovo mislim da je kulturološki zbog toga što ja sam tebe unajmio za nešto, ti meni rešavaš problem. To je način na koji tradicionalno gledamo na te stvari. I postoji ogromni sudar interesa koji ljudi percipiraju, umesto da percipiraju da radimo ka istoj stvari. I to je ono što – postoji onaj template korporativni intervju, koji se piše. I sad u tom templateu uvek postoji ono “poverenje je najvažnija stvar”, je li tako. I to zaista, nažalost, jeste istina. Nažalost je izvitoperena u svakom templateu korporativnog intervjua, jer pitanje je da li to poverenje zaista postoji. Ako… Iz mog iskustva što kompanija više posmatra svoje podizvođače, agencije, kooperante i konsultante kao da rade zajedno na nečemu, odnosno što im više veruje, to su bolji na kraju rezultati za na kraju opet tu kompanija.

Ivan Minić: Ako naprave dobar izbor saradnika. Ali ako ne naprave dobar izbor, OK, promeni. Ali ako si uzeo nekog zato što on to nešto zna, poslušaj ga, daj mu šansu.

Goran Jankuloski: Razmisli o tome šta je u našoj kulturi šef. Recimo, sad baš sam krenuo da gledam Meso i Kosti od Pejakovića. I tu postoji gomila ljudi koji tu treba da budu kriminalci neki, je li tako. I oni su ljudi koji završavaju stvari. I sad kako oni u seriji tebe objasne da su ovo ljudi koji završavaju stvari? Tako što se deru na telefon. Kao uhvati telefon i onda nekome tamo jeb… Je li tako? I onda spusti telefon. Nažalost, pošto je mobilni ne može više da ga tresne onako o slušalicu. I kao on je završio posao zbog toga što je on izdominirao nekim. I onda mi znamo to je lik koji je baja. To je korisno, i u Holivudu se nekad dešava, ali ja mislim da gomila ljudi kod nas pretpostavlja da je to način na koji – budi as tough as you can u biznisu. Ali kao suštinski dobri biznis sastanci  su veoma dosadna valina stvari, je li tako. Ljudi pričaju, ne postoji ta velika pobeda, ne postoji velika kriza i onda je došao veliki spasitelj koji nam je objasnio nešto. Nego smo radili 4 m. i onda donesemo stotinu odluka. I tih stotinu odluka ne možeš da napraviš kao neku veliku epopeju, već se svaki dan pomeralo malo ka nekom cilju. I onda umesto da smo imali, je li, zadatak, rešenje, cilj, uspeh, kao što je tradicionalni način na koji posmatramo te stvari – kao imali smo zadatak, onda smo seli, razmišljali i onda smo shvatili to nije taj zadatak, pa onda smo redefinisali zadatak, a onda smo se vratili nazad, zeznuli se totalno. Onda smo išli dalje, pokušavali da nađemo neka rešenja, onda smo krenuli da pravimo rešenja. Shvatili da to rešenje neće raditi uopšte, bacili totalno to rešenje. Onda zajedno napravili drugo rešenje, onda je to drugo rešenje radilo, itd. Sve te stvari se dešavaju svakodnevno, neke mini-odluke koje doprinose na kraju kada pogledaš – ono što sam ja opisao se ne vidi kada radiš, ovo se vidi samo kada izađeš iz svega toga i onda, recimo, gledaš druge ljude kako rade.

Ivan Minić: Ja mnogo volim da gledam ljude kako rade. 🙂

Goran Jankuloski: Da. 🙂

Ivan Minić: Ne, ima tu mnogo nekih momenata. Recimo, skoro sam pričao sa kolegom koji je dobio da upravlja jednim timom, koji nije baš najpouzdaniji tim na svetu, kao što generalno timovi nisu preterano pouzdani. I sad, on drka ljude, on drka ljude. E sad, on ne kapira tu jednu stvar koja je dosta bitna, a to je to radi. Mislim, zašto zoveš ljude i viče na njih? Zato što to radi i onda se to desi. Ali ako ti treba dugoročno da radiš sa tim ljudima i nastaviš tako da se ponašaš, naravno, da će da bude dečak koji je vikao vuk. Mislim, u nekom trenutku niko više neće da te doživljava ozbiljno. Mora da postoji adekvatan pristup za adekvatnu situaciju. Moj posao je bio prethodnih 15 g. da mnogo drkam neke ljude. Sa svim tim ljudima sam ja danas u najboljim mogućim odnosima zato što oni znaju da ako ja kažem “ljudi, ovo je jebeno hitno i veliki problem”, jeste, ja to ne kažem zato što kao “aha, vidim da se ti sad odmaraš, pa hajde da te gazim malo danas da zaradiš platu”. Ne, brate, nego “sad smo napravili problem, hajde moramo da rešimo to, pazi da budemo pametniji sledeći put”.

Goran Jankuloski: Da li misliš da postoji – ja mislim, ali sad zanima me šta ti misliš – postoji određeni životni ciklus u kome se nalaze kompanije u Srbiji danas. Imamo sa jedne strane firme koje su nastale početkom 2000-im je postavljen njihov menadžment struktura, menadžment kultura. A sa druge strane imamo ove IT firme koje postoje praktično na stranom tržištu i koje imaju totalno suprotnu kulturu. Znači, ovo što si sad opisao je nekako deo te tradicionalne kulture, a to je teorija X menadžmenta, je l’, stisni ljude, stisni ih. A sa druge strane pošto u informacije tehnologije imaš ogroman problem da dođeš do kadrova, onda ako to radiš ljudima, onda ti ne ostaju kvalitetni ljudi sa kojima možeš da napraviš nešto. I onda sa druge strane imaš firme nekako sve može, sve popustljivo, dosta relaksirano dešava. I ono što je problem je što svi percipiraju kod tih drugih firmi samo taj deo, u smislu “aha, niko se ne dere na tebe, ne radiš prekovremeno, plata je redovna” i slične stvari. Međutim, mislim da onaj deo koji većina tih firmi, u stvari, radi, ali ne vidi se dovoljno je da neko prati rezultate i onda posle određenog vremena kao “OK, ovo što radimo ne ide”. I dalje imaš taj isti razgovor samo što on nije obojen emocijama. Jer kod ljudi dosta emotivno – to je baš sudilo zato što mi smatramo da smo dosta neemotivna nacija, ali to što si ti opisao sada ako se ja derem na nekoga, znači ja imam emociju ljutnje, a ona dolazi iz neke emocije iza toga. Što znači da smo veoma emotivni u biznisu, u stvari. Kao zamisli da dođemo da pričamo o tome – “OK, dobijaš otkaz zato što ne ide ti ovo, ne ide nama da izvučemo iz tebe što treba da izvučeš. Hajde da pričamo o tome kako da ti bude bolje negde druge. Je li možemo nekako da ti pomognemo?”, itd. To ne zvuči kao klasična priča, jelda?

Ivan Minić: Pa, dobro. Mislim da postoji taj ceo bubble sa IT firmama koji je specifičan na mnogo način. I mislim da i tamo postoji dosta situacija u kojima se viče, da postoji dosta hypea koji nije realan. Ja još nisam video u nekom game room u nekoj IT firmi da neko zapravo sedi i igra igrice. Oni postoje, ali ne vidim baš da se ljudi nešto otimaju oko toga. Ali sa druge strane, činjenica jeste moraš da neguješ zaposlene zato što nemaš izbora. Nisam siguran da je to stvar želje ljudi koji upravljaju time, nego prosto to je tržišna pozicija sada. I šta je neki moj utisak, možda defetistički malo više pošto ja sam taj što je negativan i hater – mislim, i ti si, ali nisi toliko zato što si mlađi – a to je da, recimo, dosta tih firmi – ne pričamo o product firmama, njih ima jako malo firmi koji imaju svoj proizvod i OK, tu je potpuno drugačija organizacija iznutra – ali 90% koje kao imaju dobre plate, to sve su manje-više outsource napredniji ili manje napredni. Tu nema te vrste pritiska. Ponekad neki projekat jeste važan, pa se prokliza, pa onda postoji – ali u principu nema te vrste pritiska. Ali kada umire zvezda, onda se dešava ceo jedan neverovatan proces. Kad umre ta firma, niko ne zna! Ljude baš briga, uključujući i zaposlene. Jer za sedam dana će raditi za istu platu ili veću platu negde drugo, baš ga briga. Radilo je neko vreme, više ne radii. Te će kancelarije da se prekreče, da se stavi drugi nameštaj ili neće ni da se stavi drugi nameštaj, nego će da se useli neki kol-centar tu i koga briga. I mislim da nije dobro ni jedno ni drugo. Odnosno, nisu dobri ekstremi ni na jednu strani, već to treba da bude negde između. Odgovornost mora da postoji. Ako ne postoji po defaultu, a uglavnom ne postoji po defaultu, ljudi po defaultu naši nisu odgovorni, znaš kao ja znaš to je…

Preuzimanje odgovornosti

Goran Jankuloski: Ali to mislim da nije naša kulturalno, to mislim da je generalno. Ljudi… Mora da postoji neki objektivan sistem dodeljivanja odgovornosti. Ja verujem, recimo, da ljudi sa kojima ja radim su prirodno imaju dosta jaku radnu etiku.

Ivan Minić: Zato što si ih ti birao, znaš!

Goran Jankuloski: Da, ali ja znam koliko je dosta teško bilo da se mi razumemo šta je čija odgovornost. Ja sam počeo to da pričam kao neki menadžment guru iz Amerike što mu svetle zubi. Kao, “preuzimaš odgovornost za ovo”. I onda ljudi me gledaju, “šta priča ovaj”. Ja sam kao “preuzimaš odgovornost za ovo”. I onda kada dođemo posle do toga… Zato što jako je teško definisati tačno šta je neki zadatak. Pogotovo danas u biznisu većina stvari koje radimo ima gomilu sivih zona. Dokle je tvoja odgovornost, dokle je moja odgovornost. I onda se dosta često desi da ti ne stigneš da objasniš nekome šta je tačno sve što treba da uradi, a neko pretpostavi da dobija, preuzme manje odgovornosti nego što treba da uzme. I onda ti si pretpostavljao sve vreme da će on pokupiti nešto u sivoj zoni, a on je pretpostavljao da ćeš ti nešto pokupiti iz sive zone. E sad, ono što je moje rešenje za to je prvo edukacija o tome da sive zone postoje i da, u stvari, razlika između ljudi koji su performeri i ljudi koji nisu performeri je to koliko se bore za sivu zonu. Jer znaš one ljude koji samo ih pustiš na projekat i onda čuješ neko burgijanje i nešto, i samo izađe faktura i on izađe onako prljav i štrokav i kao u fazonu “završeno!”. I ti si u fazonu “OK”. 🙂

Ivan Minić: 😀 Ja sam ceo život bio taj čovek. 🙂

Goran Jankuloski: Ali postoje ti ljudi. I ja sam srećan da radim sa dosta njih. Trenutno, baš jutros sam imao jedan takav razgovor, gde je osoba svarila Eksel od 10 sheetova sama i javila mi samo šta je njena odluka. Ja sam u fazonu “OK, samo nastavi!”. Ali postoje opet i – sa jedne strane znači pitanje, da, sive zone postoji, ali, takođe, i pitanje definicija tih svih sivih zona. I to je ona druga stvar koju ja pokušavam da uradim, a to je uspeo sam da napišem knjigu tokom pandemije. Naime, sedeo sam i… Dobro, pošto postoji toliko, naravno, apsolutni je haos u agenciji, u advertajzingu, apsolutni je haos tek u digitalu. Niko nema pojma šta ko treba da radi. Klijenti ne razumeju šta žele od nas, mi ne razumemo šta smo prodali u kom trenutku klijentima, onda sede na sastancima i mašemo rukama. I onda sam ja rekao: “OK, za nas interno ja ću da napišem tačno sve. I onda ću da lupam glavu, da razmišljam o tome šta tačno ko treba da radi. I onda ću da dođem i kao da kažem: “Evo, pročitaj 120 strana i onda mi se javi šta se nismo razumeli. I jedva čekam da imamo taj razgovor. OK, ja sam mislio da je ovako, ti si mislio da je onako. Hajde da vidimo gde ćemo tačno da se dogovorimo.”” I to smo radili, to sad radimo već 6 m.

Ivan Minić: Very nice, very nice. Mislim da taj gap u komunikaciji koji se stalno dešava i ta činjenica da ljudi vrlo često nisu spremni čak i kada su svesni toga da je odgovornost njhova, neće preuzeti odgovornost i neće reći: “Ja sam pogrešio.”, nego će reći: “Desilo se.” Ali nije se desilo samo od sebe, desilo se kao posledica nečega. “Ali, znaš…” Nije problem… Roditelji te uče celo odrastanje da ne smeš pogrešiš nikad ni u čemu. Nije nikakav problem, samo moraš da kažeš. 

Goran Jankuloski: Moraš da kažeš na vreme.

Ivan Minić: Idealno je da kažeš na vreme, jer onda nešto može i da se uradi. Ima manevarskog prostora.

Goran Jankuloski: Tako je.

Ivan Minić: Ali čak i ako ne kažeš… Hajde da krenemo od prvog, prvo je da kažeš, makar i kasno. “E, imamo problem!” Pritisne se dugme, krene da se vrti rotacija u kancelariji. “Imamo problem. Hajde rešićemo ga. Ne znam kako ćemo ga rešiti, ali…” “Ali da sačekam ja, možda niko neće primetiti.” I kad se baviš neesencijalnim zanimanjima kao što je marketing, to nije problem. Hirurg ne može da kaže tako nešto. 🙂 Neko ko je vatrogasac ne može.

Goran Jankuloski: Ono što je dobro kod hirurga je što on radi sam uglavnom. Ima svoje dve ruke i može da koordinira sam sebe. I onda može da postavi sistem koji njemu odgovara. Ali ti kad radiš u timovima, onda su ove stvari dosta bitne. I sad ono što ti aludiraš je da ja mislim da jeste tačno da mi kulturalno imamo problem da priznamo grešku i da komuniciramo o njoj. I, recimo, prvih godinu dana rada kod nas je uglavnom ponavljanje – ne peglamo vas, nego peglamo problem. To je, recimo, ideja koju pokušavamo da utuvimo ljudima u glavu. I posle godinu dana krene da se inginuje. Pazi, godinu dana je potrebno da, recimo, dečko koji napiše 300 dolara umesto 30 dolara na Fejsbuk oglas da ne dobije nervni slom. Zato što on čovek ima radnu etiku i napravio je grešku i sad on hoće da se razapne kao Isus na krstu. I ti si u fazonu “veruj mi, ja znam – dovoljno dugo vodim ove stvari da znam da se ovo dešava i najboljim ljudima; jednostavno cost of doing business je da ti napišeš jednu nulu viška, nemoj da svake nedelje praviš nulu viška, ali ovo jedna stvar – jednostavno, nećemo ni pričati o tome”. I ljudi taj razgovor ne očekuju da imaju. I najlakše im je da skontaju kada dođe oko pare. Iz nekog razloga kada kažeš: “Nema veze, izgubio si pare, hajmo dalje!”, onda su u fazonu “ovo je sad stvarno”. Nije samo lepa priča, itd. Međutim, ono što se, takođe, dešava je postoji dobar razlog zašto naši ljudi to ne žele – rukovodioci, odnosno menadžeri ne žele da implementiraju: Svi vole da rade sa inteligentnim ljudima koji slobodno iznose svoje mišljenje dok ne iznesu to mišljenje.

Ivan Minić: Tako je. Poznato mi je. 🙂

Goran Jankuloski: I sad ja često imam to da bukvalno na nekim sastancima onako potonem totalno zbog toga što ljudi krene slobodno da iznesu šta su njihovi problemi sa percepcijom i percepcijom menadžmenta, recimo, mene i Miloša. I kao, da, meni to bukvalno ceo dan upropasti. Bude mi dosta teško. I najlakše u tom trenutku je da samo lupiš šakom od sto i kreneš da se deraš onako. I misliš – ti si rešio šta je do tebe, je l’. Ti si naljutio i sad je sve OK. Međutim, to onda dugoročno ne bi proizvelo ništa, jelda. To je poenta. Da ni u tim trenucima ti ne dođeš do toga da kada neko kaže nešto što ti se ne sviđa, moraš da odreaguješ na adekvatan način. Jer i to ne samo nominalno, u smislu “hvala ti na tom feedbacku!”. Jasno iz mog tona, jasno iz moje face da nisam želeo. Mislim, ja generalno nisam čovek koji je preterano ekspresivan, ali u tim situacijama, da, vidi se da li ja grizem usnu i stežem vilicu i veoma sam iznerviran i kao naginjem se i hoću da iskočim sa stolice, ili zaista cenim tvoj feedback. E sad, meni je, recimo, to dosta teško. Ja mnogo brojim do 10 u glavi. 🙂 I onda sam u fazonu “da, da, ovo je dobro, ovo je dobro ono što se dešava”. I to je jedna od stvari koja je dobra kad imaš nekoga kao što je Miloš zato što je on uvek taj koji me uvek podseti na to: “Ovo je dobro. Ovo smo želili. Zaboravio si. Ti si ovo hteo.”

Ivan Minić: Da, vrlo je to nezgodno kad se analizira cela vaša interna situacija i to sve, romantični Užičanin i ti sa tvojim, kako bih to nazvao, interesovanjima, recimo. To baš onako nekako pravi jednu vrlo neobičnu kombinaciju, u najmanju ruku. Ali, mislim, dobitnu, ispostaviće se u celoj jednačini dobitnu kombinaciju. Hajde da vratimo razgovor na neki tok. Mislim, pošto meni je lepo ovako, možemo mi ovako do prekosutra, ali poenta je da ljudima ispričamo priču. I sad obično ovo bude oko 3. minuta, kod nas baš sad ovom prilikom i neće, ali… Šta si hteo da budeš kad porasteš?

S kim si, takav si

Goran Jankuloski: U vreme kada su pitali to pitanje: kelner, pevač i vozač. Ali postoji, u stvari, dobar razlog. To sam shvatio posle kad sam odrastao. Moj deda je bio sekretar Ministarstva za ekologiju i stalno je imao vozače, koji su ono šta rade sa klincem od 6 g. koji ide na ručkove, bleje s njim, pokažu mu malo volan. “Vidi kako je sve super!” Tebi je to sa 6 g. ludilo mozga. Šta sam ja radio dok moj deda sedi u restoranu i priča sa direktorom Nacionalnog parka – treba da grade nešto, itd. – ja sam sedeo sa kelnerima i onda mi je bilo toliko dosadno da sam bio u fazonu “mogu li ja da nosim – piksle da menjam ljudima?!” To je bilo u vreme kada nije bilo tableta za decu. Tako da morao sam da se zabavljam kako sam stigao. Zato su mi svi ti ljudi bili bliski. Dosta sam išao sa dedom na te razne puteve, ručkove i to.

Ivan Minić: I oni su bili beskrajno zabavni i ti si hteo da budeš zabavan. 🙂

Goran Jankuloski: Da.

Ivan Minić: Šta ti je ta neka priča sa formalnim i neformalnim obrazovanjem – dotakli smo se toga, ali šta misliš da je najvrednije što su ti te stvari donele? Vrlo često – gotovo nikad se ne dešava ovde da ljudi koji su studirali nešto se zapravo bave time. Mislim, barem mi kad pričamo ovde. Ti jesi studirao dovoljno opštu stvar da možeš da se baviš bilo čime.

Goran Jankuloski: Nisam. Ti pretpostavljaš da sam ja studirao samo FON, pa pretpostavljaš menadžmenta. A ja sam završio programiranje.

Ivan Minić: Dobro, ali na FON-u.

Goran Jankuloski: Da, da. 😀

Ivan Minić: Šalim se. 🙂 Ali daje širinu, svakako. Nije nešto što te opredeli za ceo život kao jedinu opciju.

Goran Jankuloski: Da, da.

Ivan Minić: Mislim, ima, znam gomilu ljudi i koja je studirala tako nešto, pa se povukla nekom svojom strašću. Šta su najvrednije stvari koje ti je donelo to formalno obrazovanje? I neformalno?

Prednosti (ne)formalnog obrazovanja

Goran Jankuloski: Ono što mi je formalno obrazovanje donelo stvarno jeste velika širina. I FON je imao dovoljno prostora za razne van školske aktivnosti, koje sam ja mogao da pokupim. I fonovci najbolja stvar koju rade barem dok sam ja bio tamo na fakultetu jeste što zaista cene, svi cene te van školske aktivnosti i guraju te konstatno da počneš bilo šta. Fakultet to dosta podržava i kao postoji određena vrsta reputacije koju dobijaš time i ulaziš neki krug ljudi koji se nečim bave. I to su ti koji nešto rudare, kopaju i biće nešto od njih jednog dana. To je ono što je meni bilo super iz razloga što sam ja shvatio na predavanju čuvenog profesora sa FON-a Vladana Devedžića, koji je predavao Principe programiranja valjda ili Osnove programiranja. I onda je on objasnio šta je, u stvari, programiranje. “To je, u stvari, jedan auto-mehaničarski posao. Znači, postoji ova klasa, ova klasa se vezuje za taj objekat, ova klasa komunicira sa drugom klasom koja radi to. I to sad treba da znaš.” I tom trenutku se meni srušio sneško pošto ja kad sam zamišljao kako programiranje treba da izgledalo, to je bilo napraviš algoritam. Kako ti da provališ kako da objasniš kompjuteru da radi i da reši problem. I onda sam shvatio da gomila programiranja nema veze logičkim razmišljanjem. Da, postoji taj deo, ali velika većina je, u stvari, pisanje koda koji radi. To meni nije bilo inspirativno uopšte. I ja sam se u tom trenutku osetio dosta izgubljeno. Jer nisam znao šta ću. Između ostalog, ja sam otišao u Teslu da bih studirao programiranje. OK, na programiranje završio na elektronici. Onda ušao na FON da bih studirao programiranje. Znači, sad smo već 7-8 g. smo ka nekom konkretnom cilju, je l’, i shvatamo da taj cilj nije ono što baš želimo. E, u tom trenutku sam imao ludu sreću, u stvari, da otkrijem debatu. I da praktično počnem svoje obrazovanje od nule, odnosno ne baš od nule, ali da dobijem praktično osnovno obrazovanje. I osnovno obrazovanje koje bi verovatno bilo više vezano i za društvene nauke i za ekonomiju i za prava i za kulturu. Znači, sve drugo što sam dotada otaljavao, itd. Sve si to morao da znaš zbog toga što imaš debate iz toga, i onda moraš da se razumeš da bi mogao da pričaš o tome, je l’. I tada sam počeo da razmišljam o tome šta je meni tu interesantno. I tada su prvi put krenule da me zanimaju komunikacije kao koncept. Odnosno postalo mi je interesantno kako – OK, napravio si nešto što je super, to radi, jer mehanika, mašinica ako si je napravio kako valja, ona će da odradi to. E, šta ćeš da kažeš o toj mašinici? Šta ćeš da kažeš da bi postigao nešto? To je počelo da mi bude interesantno. Međutim, nisam se preterano razumeo u sve to. I koliko god FON pružao dosta veliku širinu i postoji katedra za marketing, to je katerda za marketing, nije za advertajzing. Postoji predmet Odnosi sa javnošću, koji ja mislim da je bio izborni, ja nisam mogao da ga imam, jer sam bio na programiranju, tj. informacioni sistemi i tehnologijama. I ja sam bio totalno nesvestan šta može da se radi. Bukvalno sam na osnovu Boston Legala imao viziju….

Ivan Minić: Dobar izbor.

Muke sa praksom

Goran Jankuloski: I gledao Dona Drejpera šta radi, i kao I don’t know I guess. I u tom trenutku sam ja konačno priveo to svoje studiranje kraju koje sam radio uz debatovanje, a više sam mnogo debatovao nego što sam studirao u tom trenutku. I u tom trenutku si mi zglajznule i ocene i samo sam bio u fazonu da prođem, da ne sramotim fakultet, jer ipak ih predstavljam kao neki vrsni debater i sad dođem na, ne znam, Teoriju sistema i kao: “Je li može 6, profesore, molim vas?!” 🙂 Ali, da, stvarno su mi to bili prioriteti u tom trenutku. I završio sam nekako fakultet i šta ću da radim sada? Bukvalno, nemam blage… U tom trenutku moja tadašnja devojka mi kaže: “Znaš šta, ti bi mogao da budeš copywriter.” Ja bukvalno nisam imao pojma šta copywriter radi i nisam znao da im “W”. Mislio sam da je copyright, kao onaj što se bavi autorskim pravima. I poverujem ja njom da treba da budem to. I zaređam na internet. Nađem 24 agencije u Beogradu. Pripremim svoj CV, nafilujem ga svim što radim. Pokažim CV svojim drugarima. Svi su u fazonu “brate, ala si ga…” “Debatni šampion ovo, debatni šampion ovo, osvojio ovaj, osvojio onaj, osnovao ragbi klub, radi ovo, pleše. Hajde više, šta si još mogao? I završio FON u maltene roku. Apsolvenskom, peti i još malo smo ga nategli.” I krenem ja, i sad svakoj agenciji pošaljem. “Dobar dan, ja sam video na vašem sajtu da vi radite ovo. Da li imate neku praksu? Istraživao sam, nisam našao da imate…” 24 mejla. I kreće, prolazi nedelju dana, prolazi dve nedelje, prolazi tri nedelje. Niko živ – odgovor, auto-reply nisam dobio. Pritom, posle sam – jedna koleginica sa fakulteta mi je rekla da je u to vreme sedela u Ogilviju i da je videla taj moj CV. I sad je to bilo jako blamantno, jer oni su u to vreme imali neki oglas koji se bio baziran na nindžama. Kao “treba nam digital”, nije digital nindža, nego bio copywriter nindža, itd. I onda sam ja napisao celu pričicu o nindžama, kao da sam ja sad nindža koji se prijavljuje da bude nindža, ali sam nindža-šegrt – ja još uvek ne znam da bacam šurikene. Razumeš, imao sam ceo taj vajb. I ona je zapamtila da sam to ja, jer me je znala sa fakulteta i zapamtila je moju cringey pričicu o nindžama. 😀 Kao, “joj, bože”. Međutim, nijedna agencija mi se nije javila. Znači, pokušao sam najbolje što sam mogao. I u tom trenutku, ništa, hajmo kroz debatni klub. Iscimam direktno Vesnu iz Executivea, koja je isto bivši debater, i kažem: “Je li vi imate neku praksu, nešto?” I ona kaže: “Da, imamo, imamo. Dođi na testiranje. Testiranje je tada. Dođi na intervju posle.”, itd. Pritom, ja sam kao otišao sam PR agenciju na PR praksu. U to vreme digital je tek počeo.

Ivan Minić: To su oni čudni ljudi u ćošku.

Goran Jankuloski: Da, tamo je Savić i još troje ljudi fazon. I ja idem na intervju za PR. Šta je prva stvar koju treba da uradiš? Moraš da ideš da se obučeš, je li tako. Odlazim u Ušće, kupujem neke pantalone kakve nisam imao ranije, itd. Sve to na notice. Međutim, ja pojma nemam, u stvari, čime se bave PR u tom trenutku. Ja sam u fazonu “oni rade nešto sa političarima, ja ću kucam neke govore”. Tako sam ja nešto zamišljao. Naravno, veze nema sa životom. Međutim, upadnem na praksu. Upadnem na praksu i dobijem odličnog mentora. Gospođa Sonja Nenić Andrejev koja je bila, koja mi je ostala upamćena po dve stvari. Jedna je što nije puno govorila, nija te gnjavila o detaljima, veoma je znala da ti objasni u tri rečenice šta je najveća stvar koju si napravio kao problematično, pa to reši, a ovo ostalo – naučećeš i sam nekako. Draće se na tebe neko drugi. 🙂 A druga stvar je bila – radili smo organizaciju nekog događaja i taj trenutak je bio u fazonu “demokratija je suspendovana, od sada radimo autokratski zbog toga što nemamo vremena da radimo nikako drugačije”. I onda taj trenutak kada sam video switch od nekog kao business as usual u we’re in crisis mode mi je bio neverovatan da vidim nekoga ko kao totalno izmeni svoj menadžerski stil, način komunikacije, da se prilagodi samoj sitauciji. I sad, koliko god to meni tada bilo interesantno, u smislu više su mi bili interesantni ljudi sa kojima sam radio – sam posao mi nije bio toliko interesantan. Međutim, već duže vreme ja sam završio fakultet, osećam se nezaposleno, da se razumemo. Nisi završio fakultet, nego “čestitamo, sad ste nezaposleni!”. I ja hoću da se zaposlim, i ja kažem svojoj mentorki tada: “Nije ovo meni nešto preterano inspirativno, znate, ali meni zaista treba posao. Ja bih voleo da krenem da radim.” A ona je u fazonu: “Da, da. Mi smo isto videli da ti super radiš, ali nešto nisi baš oduševljen i to neće dobro da izađe. Veruj mi, ako ti srce nije u ovome, nećeš preživeti u ovoj industriji.” I izađe sa sastanka i kaže: “Sačekaj me.” I u tom trenutku ode praktično do Savića, koji u tom trenutku vodi digital, i kaže: “Hajde da uzmeš ovoga malog ti na praksu.” Ne znam ni da li je postojala praksa u tom trenutku u digitalu. Pošto znam tu je bio Strahinja Tanasković sad iz Whatifnessa, bio je Igor Božović koji je sad otišao u Berlin, bio je Luka tu koji je u Kamaticu otišao – ne znam gde je sada; i Nevena koja je na kraju završila u Avonu. Razumeš, to su baš pravi počeci, prapočeci digitala. I oni su u suštini bili…

Ivan Minić: I indikativno da su svi pobegli glavom bez obzira u nekom trenutku. 😀 Šalim se. 🙂

Goran Jankuloski: Pa, sad, zavisi kako gledaš. Straja je manje-više ostao tu negde, je li tako. Samo je prešao na neku stranu influensersku-medijsku, odnosno imao svoju stvar, što smo nekako i očekivali…

Ivan Minić: Kreativca.

Goran Jankuloski: Takvog kreativca. Božović je, koliko znam, i dalje, samo je promeni tržište. I dalje radi kao digitalac. Nevena je samo prešla na stranu kompanije. To su nekako dosta standardni putevi kada – imaj na umu, dosta je vremena prošlo od tad.

Ivan Minić: Jeste, jeste. Stari smo.

Ja, digitalac

Goran Jankuloski: Ovo je sad priča pre 8 g. I kažu meni oni: “Hajde sad ti opet praksu.”, i ja ono: “Hajde opet praksu.” I sednem ja sa njima. Tada su išli u neki restoran tu prekoputa koji je služio onaj kasni doručak, i sad ćemo da se najedemo jaja za male pare. I ja tu skontam da je to totalno drugačija ekipa. Znači, oni ni na koji način nisu bili išta kao ekipa koja se bavila PR-om. I skontam da su to ljudi sa interneta. E, ovi su moji i svi su ludi. Nevena sa undercut frizurom nešto odavde, Božović DJ, Strahinja samo što ne visi sa plafona koju energiju ima. I kao skontam, “da, OK, ovo će biti bolje”. Krenem ja tu nešto da tabanam, proće to isto OK. Međutim, završim praksu posle dva meseca i jednostavno u to vreme, znaš, digital se tek razvijao. Jednostavno, nisu imali mesta da zaposle još nekog. I Savić me kaže: “Sorry, sve je super. Baš bismo voleli da radimo zajedno, ali mi nemamo šta ti ponudimo u tom trenutku.” I ja opet budem nezaposlen. Posle praktično sada već bližimo godinu dana moje potrage: od onoga dela sa CV-jevima, od jedne prakse, pa puta na debatno takmičenje, pa druge prakse. Znači, sad sve je to razvuklo. I već počinjem da budem malo nervozan. I kao sad vratim se na FON. Postoji to takmičenje koje organizuje Centar za razvoj karijere, zove se FONklame. I ja sam bukvalno tu došao kao prvi put u životu. Ja imam plan. Moj plan je zato što će ovo da sude ovi likovi iz Sačija, ja želim njih da impresioniram. I kao moj zadatak je samo da pokidam ovaj case i da se družim sa njima što više. I uspemo da dobijemo te FONklame, taj case koji smo pravili. I idemo na upoznavanje u agenciju, u Sači. Prošetaju nas kroz celu agenciju, ali opet ni oni nemaju neku potrebu za digitalcima. Opet ja krenem da šaljem CV-jeve svima mogućima i nemogućima. I u tom trenutku sam počeo da dobijam prvi pregled tržišta zbog toga što sam ja njima objašnjavao šta sam ja radio u Executiveu. U smislu, bio sam na razgovoru u jednoj tradicionalnoj agenciji, u kojoj je žena prsla od smeha da smo mi imali pitch za Fejsbuk. I kao krenula da se smeje, izbacila me napolje, kao “šta hoće ovaj, kakav pitch za Fejsbuk, ko još to pravi”. “Jao, zamisli, za internet ćemo da imamo pitch. Ma, niko to ne radi!” I skontam u suštini da sam ja dosta čudan kadar, jer ja kao nešto znam, a to nikome ne treba, jer niko to još nije zarolao. Srećom, negde pre nego što sam ja tu poludeo od tih mesec i po dana dodatnog nezapošljenja, pošto digital je jako dinamična industrija, Luka je otišao iz EG i oni su samo zamenili mene i njega, i kao vratili me da krenem da radim. I tako je krenuo moj put u digital. U to vreme, kada sam ja krenuo, niko nije imao pojma šta će to biti. Ako se sećaš, digital je bio neželjeno dete advertajzinga i PR-a.

Ivan Minić: Kako se bih sećao. Ti pričaš o 2012., ja se sećam 2006. i trauma vezanih za to. 😀 To je u tom periodu još uvek bilo kao “mi moramo da potrošimo 2% budžeta koji smo dobili na to, hajde nešto pusti, nije ni važno”.

Goran Jankuloski: I u to vreme su ga neki zvali onlajn PR ili EPR. I to su bile PR agencije koje su pokušavale da vežu – znači, digital je više kao PR, a neki su ga zvali i digital advertajzing, digital marketing. I to je bila struja kao ovo su kreativci, samo nešto drugo.

Ivan Minić: Znaš šta, mislim da je ta fora sa digitalnim PR-om i zašto je to uopšte komunicirano na taj način i to sve zato što internet nije donosio ništa dobro, ali je ponekad pravio probleme.

Goran Jankuloski: Da, da.

Ivan Minić: Koji su morali da se saniraju. Neko napiše nešto, onda to krene da se širi. “Daj da vidimo šta možemo da uradimo.” I to je nešto tangible za šta su mogli da se uhvate. “E, znaš, rekli su da se neko otrovao od našeg piva, pa hajde da vidimo da se to sanira.”

Goran Jankuloski: Jeste.

Ivan Minić: A ovo je bilo neopipljivo. I čim podrazumeva da neko mora da se bavi time, kreativno pravi nešto, to je skupo i ne mora.

Goran Jankuloski: Da, ali postoji još jedan razlog, a to je PR struci generalno… Gledali su ih jako dugo kao zastarele, kao da to što oni rade… Ti u suštini kada napišeš saopštenje i pošalješ ga medijima, oni te proslede u marketing. Jer je to što ti radiš je u suštini marketing. Gro biznisa u to vreme njihovih je bio upravo to, a to je bio tradicionalni PR. “Dobar dan, saopštenje, follow-up, zoveš.”, to sam radio na praksi. Zato su se sve PR agencije sada manje-više transformisale u neku vrstu kreativnih agencija, koje su na neki način specijalizovane za određenu vrstu kreative, recimo. Mislim, zavisi od svake agencije, svaka je imala drugačiji put, ali svi se distanciraju od tog tradicionalnog, tradicionalne vrste PR-a. E, u tom trenutku, EPR, odnosno digital je bio dobar način kako da obezbedimo svoju mogućnost. Kao gori nam pod nogama, moramo nešto da napravimo. A za to vreme u kreativnim agencijama niko se nije bavio digitalom zato što nije bilo dovoljno para.

Ivan Minić: Pa, ni sad ih nema toliko da oni koji razmišljaju o, da kažemo, tradicionalne produkcije koje rade TV, njih generalno ovo i dalje ne zanima iako je to sad postalo mnogo osetnije, a i podstupnije. To isto što se desilo tehnološki u međuvremenu da je postalo dostupnije. 🙂

Goran Jankuloski: Da, druga stvar koja je oduvek bila vezana za digital je da je on stvarno donosio više glavobolja nego bilo koji drugi. Taman brend menadžeri su naučili šta je GRP. GRP se nije promenio 40 g. Svi znaju kako se računa. Znaju koji grafik gledaju. Svima je sve jasno. I onda smo mi došli kao digitalci i sve je drugačije. I ne samo to da je sve drugačije, nego i menjamo svake dve godine. Znači, taman je bio engagement rate smo prodali. To vam je bitno, engagement rate gledajte. Sledeće godine Mark Zukerberg promeni algoritam. Ja idem istim ljudima kojima sam pričao prošle godine da im je engagement rate najbitniji, kažem: “Zaboravite engagement rate, to vam ništa ne valja! To ko vam rekao, taj je idiot!”

Ivan Minić: To, to. A sve je počelo sa “važno je da imate više fanova od drugih”. 😀

Goran Jankuloski: Tako je. I to je ona priča da jedini vaš kanal zaista je vaš sajt, sve ostalo ste rentirali na određeno vreme od firme u Palo Altu koja će u zavisnosti od toga kako se oseća da možda vam to dozvoli, a možda će da vam uzme naredne godine.

Ivan Minić: Da, možda će samo da vam sreže doseg koji imate, što se dešava već 10 g., a može lako da se ti desi i ostavi. Mislim, kao brate, nedavno je meni suspendovan Fejsbuk na, srećom, samo 24 sata bez ikakvog razloga. Nemam ja problem. Imao sam pre 10 g. suspenziju, koja ima razlozi za to. Ali sada apsolutno ne postoje razlozi. I kao: “Pa, dobro, možeš bez Fejsbuka. -Pa, mogu, ali meni je Ads kompletan na tom nalogu.” Imam ja i backup, nije sporno. Nisam čak inženjer da budem dozvolio da nemam backup za to sve. 🙂 Ali je drkanje. A neki bot negde je okinuo na neki trigger i sad to je suspendovano dok neko ne pogleda to zapravo.

Goran Jankuloski: To jesu stvari koje nerviraju, ali mene kod Fejsbuka i drugih, ali k’o Fejsbuk in particular je kao ovde, ja bih rekao, agresivniji po tom pitanju, je vrsta organizovane obmane koja se dešava, koju mi moramo konstatno da prevodimo drugim ljudima. Prva obmana koja se desila jeste bila za page likeove. Jer ti si došao kompanijama i rekao si: “Platite page like!” To je bio oglas koji si nudio.

Ivan Minić: I dalje ga imaš kao opciju.

Goran Jankuloski: Da, da, ali na osnovu tada, na osnovu onoga što smo znali u tom trenutku, mogao si da pretpostavljaš da će ti taj page like doneti reach, odnosno ti ćeš prikazi svoj oglas 10-15% od tih, recimo, ako imaš 100.000, videće 15.000.

Ivan Minić: A ako se baš cimaš, videće 50-60.

Goran Jankuloski: I mi smo to platili tada za klijente, je li tako. I onda, brate, neki brendovi su uložili jako puno para da dođu do 500.000 likeova, itd.

Ivan Minić: Sećam se.

Goran Jankuloski: I onda sledeće godine dođeš i samo kažeš: “E, sad to što ste kupili, to nije to što ste kupili. Nego to je sad 1%. Jer sada morate da kupujete još.” Sad zamisli da se to desi u tradicionalnom biznisu. Kao: “Kupio si auto, ne baš super što si kupio auto. Ali, vidiš, Ivane, nisi, u stvari, kupio auto. Sada moraš da plaćaš mesečnu pretplatu da uopšte vozio taj auto. U suprotnom, doći će ljudi iz Fejsbuka da ti razlupaju auto.” Koliko bi ljudi reagovali u tom trenutku? Druga stvar koja se desila je ako se sećaš tri sekunde video view. Znači, kad je Fejsbuk bukvalno… U jednom trenutku je kao pustio sve što je bilo video je bilo favorizovano. I, znači, razlika u sponzorisanju oglasa – mi smo, naravno, šta su đubrad digitalci prvo uradili je uzeli sliku i napravili da se jedna stvar mrda ovako i napravili smo oglas koji je 15 puta jeftiniji.

Ivan Minić: Takozvana mrdalica. 🙂

Goran Jankuloski: Znači, daj mi ovoga jednog da mi napravi mrdalicu i 15 puta jeftinije će mi da bude click ili šta god…

Ivan Minić: Pregled.

Goran Jankuloski: Reach, da, šta god radi. Ali, sve TV reklame u tom trenutku puštene na Fejsbuk… Pola miliona viewova, šesto miliona viewova, milion viewova. Ljudi preoduševljeni našom TV reklamom na Fejsbuku. I kao Mark Zukerberg koji je samo uzeo taj novac za oglase, a, da, to su viewovi od 3 sekunde i napravio je auto-play. Kao bukvalno puštamo oglase u prazno do besvesti. I kao postoji drugi najveći konkurent im je Jutjub, i oni gledaju posle 30 sekundi taj isti video view. Kao, “vidite li da postoji ogromna razlika”. Ali, nažalost, hoću da kažem da je ceo poenta ove priče je bila da razlog zašto je digital, jedan od razloga o kojima se ne priča dovoljno zašto digital napreduje toliko sporo jeste zato što smo užasno komplikovani. Ove dve priče koje smo sada ispričali ljudi ne veruju kada ih ti samo ispričaš kao što mi se sećamo pre 3 g. je to bilo, ali u tom trenutku kada smo mi to gledali i u trenutku kada se to dešavalo, kao mi samo tada morali da objašnjavamo – klijenti nas zovu i “kako naša konkurencija ima 500.000 pregleda?”. I onda da li veruješ čoveku iz agencije koji ti objašnjava onda šta je 3 sekunde video view, i zašto je tebi preporučio Jutjub oglašavanje i ti sad na Jutjubu imaš 50.000 pregleda, a ovaj ima 500.000. Razumeš koliko to otežava ceo razvoj svega…

Ivan Minić: Razumem.

Goran Jankuloski: U odnosu na tradicionalnu industriju. Drugi problem koji smo imali u digitalu i koji ja volim da sumiram je što svake godine naučimo nešto novo, a onda se okrenemo, bacimo sve to i hajde da učimo nešto drugo. Znači, 2012., naravno, krenuli smo da učimo medije, kao prvi put smo kupili oglase. I onda OK, platiš oglase, sve će biti kul, imaćeš sve KPI-jeve, svi će da budu srećni, kul. Sledeće godine sad su nas naterali da platimo oglase za postove. Sad je bitnije mnogo šta postujemo. Hajde da počnemo da se bavimo malo copyrightingom, da neko osmisli nešto interesantno. I u to vreme, ako se sećaš, gomila stranica je i dalje imala one forvarduše sa 9gaga i staviš… Ili je bila isto ona tehnika “preslatka životinjica sa stocka, gde je moj proizvod”. Izbezumljena veverica “gde je moja Plazma”, na primer. I tad prvi put krećemo – ja krenem da pišem copy. Kao zaobilaznim putem, vratili su me na početak, je l’. Onda 2014., aha, sad smo provalili, sad je i Instagram već krenuo. Fora je u tome da kada obično ljudi postuju na Fejsbuku, oni postuju neke fotografije, fotografije ljudi koji nešto rade. A kada mi kao stranice postujemo, mi stalno nešto dizajniramo, itd. I onda to ljudima ne paše da je to sadržaj za Fejsbuk. Znači, moramo da krenemo foto-produkciju prvi put. Onda taman mi rešimo foto-produkciju, dođe ovaj sa 3 sekunde viewovima i šta ćemo mi? “Je li ima ta kamera onaj switch na video?” I dosta smo bili loša foto-produkcija, hajde sad mi da budemo loša video-produkcija. I sad totalno drugo – sad više ne pišemo copy, pišemo scenario odjednom. Hajde sad to. Onda sledeće godine zove nas Nemanja iz Kola Kole. “Ima ovaj mali Yasserstain, treba da se vidimo sa njim. Verujte mi.” Pa, tako je stvarno tako zvučalo. Fanta je znači prvi brend na našem tržištu koji je imao influenser saradnju i to je došlo kao njegova ideja. Mi smo tada otišli, gledamo Yasserstaina. On ne konta ko smo mi, mi ne kontamo ko je. Šta će mi tu sad da radimo? Šta znači influenser? Itd. Međutim, pošto smo imali dovoljno, 3 m. head starta, u digitalu je – to su eoni da ti naučiš nešto novo. I onda vrlo brzo smo i provalili šta radi, šta ne radi, kako treba da sarađujemo, itd. I onda smo krenuli da se bavimo influenser marketingom. I onda opet naredne godine su došli klijenti i kao “OK, OK, sad trošimo dovoljno keša na sponzorisanje svih tih postova i sve to viđa jako veliki broj ljudi, ne može više da bude ljudi koji se slikaju sa leđa sa proizvodom, ne može više da bude ljudi sa blurrom u licima, ne više da bude u vašoj kancelariji svaki post; hajde malo da uozbiljimo tu foto-produkciju”. I tako se svake godine desi nešto novo.

Ivan Minić: I samo komplikuje stvari.

Goran Jankuloski: Da. I onda smo mi, u stvari, kao digitalci uvek bili užasna glavobolja za ljude. I Miloš i ja volimo da kažemo da smo dosadni užasno. Još mi smo po prirodi dosadni ljudi, a i kao digitalci generalno i mi pogotovu kao agencija ako ne želite da se bavite vaših kreativima, ako ne želite da opsesivno diskutujete o vašoj kampanji, ako ne želite da imate onaj sastanak gde mi sad “aha, feedback, a šta mi mislimo o feedback – evo, mi smo uradili, razmislili smo o tri različite stvari…” Mi nismo ti likovi. I to je ono – digital je užasno komplikovan, a onda je ono sad poslednja stvar koja se dešava jeste izbrisala se totalno razlika između digitala i kreative, je l’. Šta znači imaš digital kampanju danas? Znači, da nisi napravio bilbord. Znači, isti procesi se koriste za kreairanje digital kampanje kao i za kreiranje kreativne kampanje. I dalje moraš da imaš uvid, i dalje moraš da imaš veliku ideju. Jer ako ne praviš nešto veliko na digitalu, neće ni na digitalu ljude da zanima šta postuješ, neće zapamtiti.

Ivan Minić: Nekad je bilo mnogo drugačije, jer je bilo mnogo manje interesantnog sadržaja, pa su na sve reagovali mnogo angažovanije.

Goran Jankuloski: Tako je.

Ivan Minić: Ali sada je – sada svi rade nešto što je kul. Sad su svi kul.

Goran Jankuloski: Miloš je to jako lepo sumirao jednom: “Mi smo likovi koji nisu bili pozvani na žurku. I onda smo upali sa strane i krenuli da vidimo šta radi DJ, šta radi konobar, šta radi ovaj… I odjednom sad…”

Ivan Minić: “Sad ćemo mi da napravimo žurku!” 🙂

Goran Jankuloski: Tako je. Tako je. I tako da sad ono što se dešava je opet jedan ogroman haos i jedna ogromna glavobolja zbog toga što – ranije si bar mogao da nas podeliš veoma jednostavno. Pa, imaš BTL agenciju – to ti je za promoterke; imaš medijsku agenciju – oni su za medija planove; imaš kreativnu agenciju – znači, oni će da donesu koncept; imaš PR agenciju – oni će da budu sa novinarima; imaš digital agenciju – oni će da postuju na Fejsubuku. Super, nas pet dođemo svi, svako zna šta radi i svako je najbolji u tome što radi. Po izboru klijenta, je li tako. Najbolja kreativna agencija koju klijent želi, najbolja digital agencija koju klijent želi. Sve super. E, onda se sada dešava to da dođe kreativnu koncept. Osnova kreativnog koncepta je Jutjub serijal. Aha, pa, je li to sad digital? Pa, ko je trebao da ga donese? Ko će da ga realizuje? Kako će da ga realizuje? Odakle budžet? S koje linije ide budžet? Šta ako digital agencija misli da ono što je kreativna agencija predložila kao kreativni koncept na digitalu ne valja? Je li treba da se oglasi? Je li treba klijent da preseče? Uh, koliko glavobolje.

Ivan Minić: Najbolje da ne radimo ništa. 🙂

Goran Jankuloski: Možda je lakše da damo digitalcima da naprave sve. OK, ako je kreativni proces isti, hajde vi radite onda celu kampanju. Au, da li oni to znaju? Čekaj, ali oni i dalje ne rade PR. Znači, ipak treba tu neka podrška. Aha, a što jednostavno ne da – ovi kreativci rade već 20 g., znaju oni šta je kreativni koncept, neka puste to i na digitalu. Možda upali. Da li je svrsishodno? Da li smo mogli taj novac da adresiramo bolje? Je li te boli glava?

Ivan Minić: Generalno u životu često. 🙂

Goran Jankuloski: E, tako ti je, to je stanje u advertajzingu danas.

Ivan Minić: Jasno mi je, pa deo sam toga 20 g. i gledam kako se stvar razvija. I već 3-4 g. sam u fazonu sedim i gledam i jedem kokice.

Goran Jankuloski: Ali ti si, takođe, na možda najgorem mestu u tom stadionu sa kokicama iz razloga što ti se jako puno baviš produkcijom, veb-produkcijom. To je deo koji smo preskočili. Znači, 2011. smo oživeli tako što prodamo što više veb-produkcije i bravo mi. Trenutak kada ti radiš bilo koji softverski proizvod u marketingu, on je i dalje softverski proizvod. Znači, ti softverski proizvodi se danas prave – planiraju se mesecima, implementiraju se u timovima od 50-100 ljudi, i opet, kao što smo videli pre neki dan, se desi da ti jedan Gugl padne na sat i po-dva.

Ivan Minić: Istog dana kada mi je suspendovan Fejsbuk. Bukvalno sam bio u fazonu OK, bacim lap-top kroz prozor i odem negde. 🙂

Goran Jankuloski: Ne bih da zvučim kao NSA agent, ali mnogo si mi ti nešto sumnjiv. Tebi se dosta stvari desilo. 🙂

Ivan Minić: Ah, pogreši čovek. 🙂

Goran Jankuloski: Ali poenta je u tome da sve ovo što sam opisao malopre nije bio deo marketinga. Nikada. Ni takvi procesi nisu bili deo marketinga. Koliko god ti cifrao jedan bilbord, ti i dalje prevučeš logo sa leve na desnu stranu i načiniš ga većim, to se i dalje radi tako što jedan dizajner to uradi u Fotošopu dosta brzo.

Ivan Minić: I bilborde su iskomplikovali. Sad imaš ovo da svetli pored bilborda, viri sa njega i kači se. 🙂

Goran Jankuloski: To je impressive. 🙂 Ali poenta je da u softverskim proizvodima to ne ide tako.

Ivan Minić: Naravno.

Goran Jankuloski: Jer u trenutku kada promeniš… Imali se ograničenja od 50 karaktera, napisali ste traktat od 500. Treba četvoro ljudi sada da promeni to. Treba da vidimo novi dizajn, novi frontend, novi backend, neko mora tamo u SQL-u kaže: “Nije ograničenje 50. Sada je ograničenje 500.” I onda, naravno, u ovaj u SQL-u napiše “ograničenje 5.000, pa sada neka rade šta hoće!”

Ivan Minić: Najbolji momenat je kada: “Ali, dobro, možete vi – mislim, OK je, ovo je osmišljeno ovako, ali možete da ga napravite da bude fleksibilno? -Šta znači da bude fleksibilno? -Pa, da možemo mi to da promenimo sve. -Šta da promenite?” Mislim, može, mnoge stvari mogu. I ako osmisliš to na taj način da dizajn je takav da može da se razvlači taj deo sa tekstom beskonačno, kul. Ali to ti je kao kupio si fiću, “je li možete da ga razgazite na oktaviju?” Pa, lakše da kupiš oktaviju.

Goran Jankuloski: Jeste, ali cela poenta je, što kažem, marketinški procesi girovanim ka tome da bude za proizvodnju i kupovinu i optimizaciju softverskih proizvoda. Na kraju dana, mi i dalje radimo većinom kampanja, je li tako. Kampanjski se radi većina brendova, organizuje se nekim flajtovima koji su obično kvartalni i vezani za određene delove godine ili bitne datume. Koji danas softverski proizvod u agilnoj metodologiji se reševa od početka do kraja i da funkcioniše i da se pusti za vreme planiranja jedne marketinške kampanje, što je 3 m.? Nijedan nigde ikada. Ti lansiraš svoj softverski proizvod koji si zamislio da radi nešto za kampanju i on ima bagove. Ima ih i Fejsbuk, ima ih Linktin, svi imaju bagove. To se dešava stalno. Zato postoji agilna metodologija i onda idemo rešimo najvažniji bag danas, sutra najvažniji bag. OK, dobro, svi rade na taj način. Ali ako praviš softverski proizvod za kampanju, moraš da ga lansiraš – bum, tada! I opet nije poenta ovoga lamentiranje. Postoji način kako ti to možeš da senzitivituješ, postoji načini na koje možeš da edukuješ klijenta, da kažeš: “Ne, ne možete za dva meseca da očekujete to, ali za dva meseca…”

Ivan Minić: Ali mogli bi foto-konkurs, recimo, da napravimo. 😀

Goran Jankuloski: OK, foto-konkurs možda ne deluje svrsihodno, ali ti možeš da napraviš svrsihodne stvari koji nisu možda toliko impresivne kao što je inicijalno zamišljeno, ali opet zahteva da te neko razume i da te neko sasluša. I opet sve ovo što smo sada pričali neko mora da obradi informaciju, da ti veruje, da razume i da postupi na osnovu tvog saveta. A neko drugi će i dalje da kaže: “Može sve to! Taj ne zna šta priča!” E, to su te glavobolje zbog kojih, koje prati digital u celom tom razvitku. Mislim, kažem, eto, ispratili su ga do trenutka da digital sada ni ne postoji kao digital. Postoji neka vrsta kreativnosti koja je izrasla sa interneta. Neki ljudi koji su kreativci, koji malo bolje razume internet, i ovi drugi koji kao su kao kreativci, koji malo manje razumeju internet. A ko je veći kreativac, kako ćeš to da odlučiš? Svaki klijent mora da odluči za sebe, je l’.

Ivan Minić: Jedna stvar koja mi se isto uvek činila kao veliki problem, dotakao si se i toga, je vezano za to – OK, mi od prvog dana, iako od prvog dana to nije baš bilo realno, ali hajde vrlo brzo je postalo realno, prodajemo to da je prednost interneta to što je merljiv vrlo. Onda su svi ostali krenuli da prave u svim drugim segmentima advertajzinga su krenuli da prave svoju varijantu toga kako oni mogu da budu merljiviji. Pa, ne znam, imaš brojač automobila koji prođe pored bilborda, pa znaš i te stvari. Ali mi se čini da kao pošto to kod nas poteklo i pošto je kod nas najreširenije i najekstremnije, mi prikupljamo najviše stvari. Mnogo stvari, najčešće od šume ne vidi drvo.

Goran Jankuloski: Tako je.

Ivan Minić: Uvek imaš neki podatak za koji možeš da se uhvatiš, što je kad pišeš izveštaj lepo, možeš da se uhvatiš za…

Goran Jankuloski: Znaš kako, Insights iz Fejsbuka ima 48 sheetova i svaki ima barem 20 kolona – naći ću broj koji rast.

Ivan Minić: To je ono naći ću nešto što mi idu prilog. Ali se kao čini da bukvalno to – od mora nekih stvari se i startu možda vrlo često ne okrenemo ka pravoj stvari koje treba da nam bude cilj, a nekad i kada se okrenemo, na kraju rezultat ne bude takav, ali mi nađemo sebi neki izgovor zašto je to bilo dobro.

Goran Jankuloski: Ja sam predložio Vladi Kovaču kada sam išli na poslednju njegovu konferenciju, da održim predavanje “Ništa nema smisla i sve smo vas lagali”, koji se bavi ovime što si sada rekao. Vlada znaš kakav je, uvek pomirljiv je bio u fazonu “dobro, Gorane, a je li može nešto manje negativno?”.

Ivan Minić: “Radim na tome da se to promeni.” 😀

Goran Jankulovski: Da. 🙂 Ali predavanje mi je spremno i nikada ga nisam održao. Bavi se ovime što si sada rekao. A mislim da suštinski glavni problem koji postoji je što postoje dve struje digitala koje ljudi uopšte ne kontaju. Znači, kad izađem ja i izađe Basta ili izađem ja, izađe Goran Mirković, mi izvučemo isto. Mi smo – bavimo se sadržajem! Ja se bavim sadržajem, Goran Mirković se bavi sadržajem. Mi se ne bavimo istim poslom. Mi ne prodajemo uglavnom iste stvari. I onda postoji ceo taj inbound deo, koji je – ceo trik je beskrajnoj optimizaciji, konverzija, i to radi dobro za biznise koji su isključivo onlajn. Žarko Krunić je nekada dok je bio u Infostudu…

Ivan Minić: Zare, ne Žarko. 🙂

Goran Jankuloski: Da… je imao case o polovnim gumama. I kaže čovek ovako: “Mi napravili promociju. Napravili banner, napravili dva bannera. A/B testing. Testirali. Ovaj prodao 80 guma, ovaj prodao 120 guma. Ovaj drugi je bolji.” Bilo je malo komplikovanije  od toga, ali on je imao ceo ekosistem onlajna. I imao kupovinu koja nije toliko uticana od strane brenda. Izuzev množda osnovnog brenda pošto su sajtovi već bili unutar isto brenda, onda imaš jako čist sistem. Šta se desi sa jednim Munchmallowom, na primer? OK, imaš baner za Munchmallow, odeš na sajt Munchmallow i šta, naručićeš tamo jednu kutiju Munchmallow da ti donesu? Nećeš, nego dalje ćeš naručiti u Maksiju onlajn. Znači, moraš da se setiš da ukucaš Munchmallow.

Ivan Minić: Da, i ako budem naručivao, neću jednu verovatno. 🙂

Goran Jankuloski: A najbolji primer za to ikada je – postoji jedan njanjav film, zove se “A Good Year”. Rasel Krou, koji je neki executive mnogo zeznut u finansijama, itd., nasleđuje dvorac u Francuskoj. I kao i uvek, otkriva svoje srce ponovo. Krucijalni deo tog filma je kada on sa svojim ne baštovanom, nego čovek koji održava vinograd, igra tenis na teniskom terenu koji su oni očistili i sad on se kao vraća u detinjstvo, ponovo zaista igraju i igraju stvarno tenis. I ovaj je u fazonu Lakost, ovaj je u fazonu Fred Peri. I ja sam tad u tom trenutku zakačio sve asocijacije na Fred Perija koji ikad ti trebaš da imaš. Znači, koliko vredi to, kolika je konverzija toga. E, ali ako ja ne znam šta je Fred Peri, nijedan banner na svetu, koliko god mu veliko Buy Now dugme bilo, neće da me natera da kliknem i neće me konvertovati. Ako mi ne treba Fred Peri majica, neću je kupiti onlajn. Neću kupiti ni kineski fejk Fred Peri onlajn. Znači, te brend metrike nigde nisu uračunate u svim digital metrikama. Jer pitanje je da li neko uopšte razmišlja o tvom proizvodi. Ti možeš da imaš najbolju kampanju, najbolju optimizaciju na svetu, ako ne verujem tvom brend, ja nema šanse da kliknem na taj banner. A neki drugi love brend, daj mi ajped 50% popusta, svi će da klikću. Naravno da želim da kupim tablet koji obožavam i nemam para da ga kupim, i sad konačno mogu da ga kupim. Daj, daj! Je li tako? Ali neko će samo da gleda – onako, počneš svoj fanel odatle, onda gledaš samo šta ide posle toga i donosiš praktično pogrešne zaključke. Ako si u osnovi, ako gledaš sa aspekta brenda, i ono što je glavni problem je što nigde se mi ne sretnemo međusobno. Nigde Goran ili Basta ili bilo ko ko je sa inbound strane ne izađemo i kažemo klijentima: “Da, da, za ovo vam treba nešto. Ovo je građenje brenda i to je ono što već znate neko vreme.” I to ima neke veze sa ovim inbound delom sa digitalom, postoje načini kada se to prebaci, ali nije isto i uglavnom se ne dodiruje međusobno. Ili se dodiruje i kada se dodiruje kako. Kako treba da gledate te stvari međusobno? I opet ko to može razumeti i kako da skonta?

Ivan Minić: Kad je tvoj partner iz agencije, Miloš, bio ovde i kada smo ispričali njegovu razvojnu priču i kako je došao do svega toga da se odluči da otvori agenciju, da uradi to sa tobom, mnogo su bile lepe reakcije. Ja sam želeo da se ta priča ispriča, jer kao što sam rekao kad sam gostovao kod tebe u podkastu, kad smo pričali o fastingu, ja sam mnogo ponosan na to što ste vi uradili i mnogo mi je drago što me niste poslušali, odnosno ti što me nisi poslušao. Retko u životu mi bude drago kad me neko ne posluša, jer ja obično pretpostavim problem koji se valja iza brda. Ali ne pretpostavim baš uvek ljude i voljni momenat tih ljudi, gde je verovatno to u vašem slučaju napravilo razliku. Ali kad smo pričali o tome – OK, on je ispričao tu priču. Sada da ti ispričaš tu priču, to je ista priča. Nije isto! Zato što vas dvojica niste isti. I ti si negde i rekao, “ja se toga svega sećam potpuno drugačije i ja na neke druge stvari bih se fokusirao i naslonio”. I mnogo bih voleo da ispričaš tu priču. Napravili smo negde lep intro otkud ti u svemu tome, kako si sebi zakomplikovao život karijerom u svemu tome, i širenjem svojih interesovanja i onim čime se primarno baviš. Našao si nešto što čini mi se da je ovo o čemu smo zadnje pričali da je to ono nešto čime želiš da se baviš. I zašto si onda odlučio da pokreneš agenciju svoju, zašto si odlučio da to uradiš sa Milošem? Kako je uopšte tekao taj razgovor, kako se sve to izdešavalo?

Druga strana Žiške: Goranova priča

Goran Jankuloski: Prva stvar koja je razlika između toga što se on seća, on je zaboravio da ime Žiška postojalo već dve godine u tom trenutku. U mojoj glavi. I to je jedan užasno neprijatan sastanak koji sam ja imao sa jednim klijentom. I izašao sam sa tog sastanka i ja imam, ne znam da li to imaš, kada vrtiš ceo taj konflikt i šta si trebao da kažeš, šta nisi trebao da kažeš, mogao si da dodaš ovo, itd. I to mi se dešavalo i nisam mogao da spavam. I onda sam bio u fazonu ” ali, vidiš, ne bih smeo to da kažem zato što ne znam šta misle moji poslodavci o tome, ali, recimo, da ja imam agenciju…” I sad posle 20 min. tog razmišljanja, ja dođem: “Jeste, da imam agenciju, zvala bi se Žiška.” Zašto? Objašnjenje koje je Miloš dao je, u stvari, samo deo objašnjenja. A glavi problem je bio što kada pogledam kampanje, glavni razlog zašto kampanje ne rade kad im fali žiška. Fali im to nešto inspirativno. X faktor im fali. Nema ništa zabavno u njima. Kao i osnova… Kao išta što ljudi mogu da se zalepe za to. Odnosno fali im žiška. I onda sam bio u fazonu “da, da, ako ikada budem imao agenciju, ali nikad neću imati agenciju, ali ako budem imao, onda će se zvati Žiška”. I to je stajalo tako na polici dve godine. Dve godine kasnije, nas dvojica smo se baš žestoko olupali. Jednostavno, bio je takav period u agenciji. Olupali smo se toliko da smo obojica sagoreli. Ja sam slomio nogu tada sam sebi na ragbi terenu. Ragbisti i dalje pričaju o tome, urnebesna priča. Ali, recimo, ja sam ubeđen da kada si u sagorevanju, odnosno u burn-outu, da počinješ da praviš fizičke propuste zbog kojih možeš zaista da nastradaš. Ne bih savetovao ljudima koji su sagoreli da voze, na primer. Jer to je onaj trenutak kada “ah, nešto sam rasejan, možda pričam na telefon”, i odjednom pored mene prozuji auto koji nisam video. Te stvari su mi se dešavale. I to mi se desilo i na terenu dosta sličnu stvar, kao što rekoh, sam sebi sam slomio nogu.

Ivan Minić: Svaka čast.

Goran Jankuloski: I jednostavno u tom trenutku sam u totalnom low pointu. Međutim, drži me taj jedan veliki pitch. Pitch za najvećeg klijenta u tom trenutku. Najvećeg klijenta u zemlji. Najbolji tim u tom trenutku u zemlji. To je ono kad se gledate preko tarabe jako dugo i tako želite da radite zajedno. I sad sve što ti treba da uradiš je da ne slomiš nogu i dođeš na pitch i odradiš ono što treba da odradiš. I dođemo do toga, i ja sam bukvalno u fazonu “ne, ne, ja se raspadam, ali ne mogu sad da se raspadnem, ovo moram da završim, ovo želim da završim”. I dobijemo pitch, u smislu tehnički dobijemo pitch, ali u uđe u progovore sa kojima ja dalje nemam veze. I to se sad već odugovlači, zateže se, itd. I ja sam u fazonu “OK”, prelomim u glavi – završio sam. U smislu ostavio sam sve što sam imao, i na terenu i u firmu i svugde sam ostavio. I u tom trenutku dolazi Miloš sa mnom na kinesku supu u Asia Foodu, i veoma je nervozan. I kaže on meni: “Goksi, razmišljao sam. Došao sam da ti dam otkaz.” Ja kažem: “Nećeš ti meni da daš otkaz, dajem ja tebi otkaz!” Ko mene pita, što niko ne pita kako je meni? Kao ja ću prvi da dam otkaz. I bez ikakvog plana obojica, znači, obojica bukvalno odemo nazad u kanc. Ja isto koji sam bio u prelomnoj situaciji sedim sa svojim tadašnjim mentorom Sanjom, koju izuzetno poštujem, i kažem joj: “I’m done. Ne mogu više.” I Sanja je uporna žena. I posle sat i po je bila svesna da sam ja i razmislio i razmislio opet, i da neće uspeti da me ubedi. I u tom trenutku ona kreće u damage control. I kao: “Ti si out. Šta se dešava? Prenosimo stvari na Miloša, itd.” A ja Milošu obećao da on sam kaže šta je on mislio. I sad ćutim, jer on rekao hoće sam. I taman ona nešto izađe iz kancelarije na trenutak, i ja pogledam mejl, a Miloš poslao otkaz mejlom. 😀 Paralelno. I ja sad stopiram celu stvar i tražim kao: “Da. I, takođe, rekao mi je malopre, nisam hteo da ti kažem, jer hteo je on vam kaže. Ali, evo, umesto da vam kaže, on je poslao mejl.” Pritom, mislim da je i on bio u fazonu – video me je da ulazim u kancelariju pošto je to bio redovni sastanak koji sam ja produžio. I gde me je video da ulazim u kancelariju, kao “ne, ne mogu da čekam!”. Pritom, u tom trenutku ne postoji nikakav plan, ni za jednog ni za drugog. Znači, obojica smo samo out. U tom trenutku ubeđeni smo obojica da je Executive u kome radimo i taj tim najbolji tim sa najboljim klijentima i najboljim projektima. I nemamo gde da idemo drugo. Možemo da idemo negde da pravimo novi Executive. Ugh, zamisli sad ono i sad opet ono karikanje, ono sve što sam pričao ovih 7 g. Hajde opet sve to. Znači, to nam se ne radi. Ali nemamo plan, ni jedan ni drugi. I u tom trenutku nešto idemo po nekim razgovorima za posao, idemo u neke firme gde pokušavamo da se predstavimo ko smo. Neki znaju ko smo, želili da radimo, ali ne znaju tačno šta bi s nama. Sve se to nekako tako vuče. Mi smo dali otkaze i sad već ono sam u šorcu po ceo dan. I sad sam se malo i resetovao, i skinuo sam gips sa noge i kao OK. Počinjem da hvatam sebe bukvalno opet. Imam kontrolu nad sopstvenim životom. “Aha, OK, dobro.” Imaš ušteđevinu, ali krenuo si da je krckaš. To je – mali crvić je krenuo. Ali osećam se poprilično – sam se vratio sam sebi i da imam kontrolu nad sopstvenim životom. E, u tom trenutku, Miloš i ja se nismo videli jedno tri nedelje od kad smo imali poslednji dan. I on dođe tako da ćaskamo, popijemo pivo zajedno. I tu u tom celom ćaskanju on pomene da li sam ja ikad razmišljao da osnujem agenciju. Ja ga pogledam onako, kao setim se onog imena na polici. I kažem mu: “Da. Ja sam razmišljao svaki put kada sam hteo nešto da uradim i kada nisam mogao to da proturim i nisam mogao da ubedim druge ljude da to treba da se uradi. Postoji jedna mala crna knjižica. E,  toj maloj crnoj knjižici ima ime, zove se Žiška. To je ta agencija i ona izgleda ovako, ovako i ovako. Ali sem toga, nikada nisam razmišljao da se bavim preduzetničkim poslom. Meni je to apsolutno nepoznato. Ja ne znam da li bih ja mogao da budem preduzetnik.” I tu ga… Kao je i tebi sad zvučalo čudno, izgledalo je kao da sam baš mnogo promislio o tome, a odgovor je “ne, ja nikad, agencija – ma, jesi li ti normalan?”. I mi tu završimo to pivo na sledećem. Između ostalog, nismo bili sami. Bila su dva moja prijatelja, koja su se super zabavljala tu, jer su bukvalno osećali da se tu dešava nešto bitno.

Ivan Minić: Bromance. 😀

Goran Jankuloski: Ne, dešava se dvoje ljudi koji oni znaju da su ozbiljni i kao korporativci, u smislu kao oni se bave ozbiljnim poslom, prave neke velike planove. I oni su u fazonu sa strane sa kokicama “ha, ha, ha, ha”. I onda dobacuju: “Ma, mogao bi ti. Ma, šta ti fali da ideš…”, itd. I ja u suštini objasnim Milošu da ja nikad nisam razmišljao o preduzetništvu i da postoje dve stvari oko koji se ja najviše lomim. Jedna stvar da li ću ja moći da ispratim, da se vežem za jednu stvar… Ja ne znam da li je to tako za sve. Mislim da postoje serijski preduzetnici koji možda nemaju taj vajb, ali agencija je posebna stvar. Čudna vrsta biznisa. Nije kao napravio sam novi brend piva, propao je brend piva, OK. Pošto agencija nema svoj proizvod, nego je konstatno – servisni je biznis – onda vezuješ je za svoj identitet. I kao meni je jako teško bilo, pogotovo u početku, gde, recimo, mi pošaljemo prezentaciju sa našim logom u koji postoji neka vrsta greška. A to je pogubno, jer u kreativnom procesu mora da se dešava apsolutno haos, slovne greške, svakakve greške, pogrešni fontovi, alignmenti i sve ostalo. Ali to mora da se – ja sam morao da pređem preko toga i morao sam da se zaključam da ću zauvek biti Žiška. To će biti… Ja ne mogu da zamislim kako izgleda posle. Kako misliš posle? Ako želim da napravim softverski proizvod, napraviću ga sa nekim ljudima iz Žiške, napraviću reorganizaciju, zaposlićemo još nekoga… Razumeš? To je sad način na koji ću ja razmišljati u tom trenutku. Možda će se ovo promeniti za 5-6 g., ali znao sam da u trenutku kada ćemo osnovati firmu, znao sam da sve što ja vidim trenutno kao vizura, šta ja želim da radim, čime da se bavim, da će biti vezano za tu konkretnu firmu. I to me je plašilo. Jer sam bio u fazonu: “Da, ali šta ako propadne? Šta ako bude loša? Šta ako Miloš i ja shvatimo da nemamo pojma šta radimo, i, u stvari, nikog nije briga? Šta ako nemamo klijente? Šta ako budemo nesrećni? Šta ako je on idiot i sve vreme me laže, samo se pretvara?”

Ivan Minić: “Šta ako sam ja idiot?”

Goran Jankuloski: “Šta ako ja sam idiot, sve vreme lažem sebe?”, itd. 🙂 Sve to prolazi kroz glavu. To je bio jedan razlog. Drugi razlog je da sam morao da napravim jednu fundamentalnu razliku, za koju ja verujem da je razlika da li želiš da radiš u kompaniji ili želiš da radiš u agenciji. Bilo da si menadžer, koordinator, executive, šta god. Ovo je ono što ljude opredeljuje za jednu ili drugu stranu. Ne mora da znači da sam sasvim u pravu, ali jeste moje uverenje. S jedne strane, ako si u agenciji, ti ćeš se zaista baviti kreativnim radom, ti ćeš zaista da napraviš nešto kreativno. Recimo, jedna naša koleginica je trenutno, pošto je influenserka koja je trebalo da radi live, da kuva u liveu dobila koronu, ona trenutno kuva u liveu za klijenta, za koga menadžuje, itd. Ekipa sa kojom sam bio juče je napravila slavski sto da bi mogla da fotografiše nešto i onda ga razmontirala za jedan radni dan. I oni će imati fotografije koje su zaista oni napravili. Oni ih nisu odobrili, oni su ih napravili. E, to je ono što ćeš uvek imati u agenciji. Ti ćeš zaista napraviti kreativni rad. Bilo da je on u formi prezentacije, bilo da je samo produkcija. Na tebi je da napišeš copy, na primer, koji ide u prezentaciju. Da smisliš kreativnu ideju u kampanji. Ono što je mene uvek mučilo je koliko to zaista ima uticaja na krajnji proizvod. Zbog toga što ako ti sediš u kompaniji, i ti možeš da odobriš dobru kreativu, i možeš da daš dobar brief koji dobro usmeri, i možeš da inspirišeš kreativce, ti možda, u stvari, možeš da praviš daleko veće projekte. Imaš više šanse da napraviš velike stvari. A ja sam imao nešto što sam sam zvao build the bridge kompleks. Odnosno, moj deda koji je imao jako veliki uticaj na mene je bio tehnolog. I on se uvek ponosio tim velikim objektima koje je on pravio. Bio je direktor cementare u Popovcu i staklare u Paraćinu. I onda postoje su te velike peći koje je on gradio, i on je do kraja života pričao o tim njegovim velikim pećima. I meni je uvek taj lik što izgradi most – on je sigurno imao ispunjen posao. Kao, “evo ga most”. “Nije bilo mosta, ogroman je, ja sam sigurno odradio nešto kvalitetno.” E, ja sam želeo takve stvari. Želeo sam da radim te velike stvari. Međutim, shvatio sam da su međusobno isključive. Ti ako si agencija, ti možeš da imaš potencijal da uradiš velike stvari, ali možeš samo da ih predložiš. I to sam ispričao i Milošu, i trebalo mi je dosta dugo vremena da prelomim. I prelomio sam zato što sam se sećao, u stvari, šta je mene inspirisalo u svim stvarima. I postojali su projekti koje smo radili u Executiveu koji su bili ogromni, izazovni, i, da, to me je vozilo donekle, ali sam lik koji je uvek uživao u tome kada napravim post, objavim ga i onda su ljudi u fazonu “ha, ha, ha, care!”. I meni to nikad neće prestati da bude interesantno. Razumeš, taj koliko god mali, ako je kreativan čin, je ono što mene hrani suštinski. I tada sam odlučio da OK, ja mogu da ostanem u agenciji. Ja ću uvek imati ovu drugu želju i to će biti deo, ali znam da ću trenutno otići na put na kome će se to teže da se dešava da bih mogao češće da radim ovo. I onda, recimo, kada poželim da napravim podkast, ja sam okružen ljudima koji su već spremni… Ja sam poželeo da napravim podkast, nisam ga ja napravio. Napravio ga je Miloš, onaj prvi koji je napravio u skladištu, sa Sićom. A Sićo je bio tu zato što je taj lik koji akcija i radi takve stvari, a mi smo ga zaposlili zato što je taj lik. I sve to ide zajedno. Tako se desi taj podkast. I to je razlog zašto sam prelomio da ćemo osnovati firmu. I sad opet postoji totalno kontrast u sećanju, u smislu Miloš je daleko manje isplanirana osoba nego što sam ja. Znači, mi smo od početne situacije u kojoj nikad ja nisam razmišljao, u trenutku kada ja prelamam, ja sam već tri koraka napred, organizujem stolara, zakazujem APR, viđam se sa knjigovođom. Znači, u to vreme, Miloš je u fazonu – i dalje razmišlja o životu.

Ivan Minić: Pa, on i sad razmišlja o životu.

Goran Jankuloski: Da, da. “Kako ćemo, šta ćemo sa klijentima? Kako će…”, tako nekako… Ja sam imao veoma operativne stvari koje sam odmah krenuo da radim, a Miloš se više bavio suštinskim stvarima. I on je našao Iliju koji je sa nama započeo firmu zato što je dizajn bilo nešto što nismo mogli – mogli smo nas dvojica da sklepamo neki dizajn, ali znali smo da to nije naš klik koji mi želimo. I ono što je druga stvar koju je on malo pogrešno zapamtio je mi smo u tom trenutku imali g-o-m-i-l-u slobodnog vremena. Znači, pozove nas jedan veliki klijent na pitch. Pozove nas čim smo otvorili firmu. Pozove nas na razgovor i kaže: “Dobro, vi ste sad kao dali neke otkaze. Ja moram da raspišem pitch, ne mogu da radim više sa ovom agencijom sa kojom radim. Hoću da znam šta su vaši planovi. Je li postoji neka varijanta da ja radim sa vama?” U tom trenutku naš dvojica još uvek nismo prelomili i mi smo tek pričali. Postoji ta Fejsbuk grupa gde smo to dogovarali, zove se Sunday Funday. I to je bila neka nedelja negde u avgustu, je l’. I mi tu objasnimo gde smo mi sada, i ta osoba nam kaže: “OK, pitch je za 3 m., pa vi šta hoćete. Sa vama ili bez vas.I na kraju ništa ne dobijate, nego izlazite na pitch. Nisam ni ja decision maker. Ja ću vas samo pozvati na pitch. Ako ste tu.” Tako da mi sad ulazimo, zakupimo neki prostor, jedan mali stančić. Moj ortak sa ragbija glumi našeg stolara, video si možda u podkastu Kikanović, koji je napravio naš sto-krofnu, koju smo mi tu nešto smislii, koja ide, iskorišćava sav prostor. U isto vreme pravimo policu, snimamo neke videe, i stiže nam poziv na pitch. Nas dvojica ceo dan, sedam dana, nemamo šta da radimo – samo radimo pitch. Znaš koje je to ludilo, koje ne može da priušti ni jedna druga agencija.

Ivan Minić: A prilično ste se i odmorili od svega. 🙂

Goran Jankuloski: A još i besni smo i gladni smo. U fazonu smo “ne mogu više da sedim i da se šetam po Savi i da treniram; daj mi nešto da radim, drugim ljudima ću da peglam PowerPoint slajdove. I za te tri nedelje koliko je trajao pitch, mi smo imali te neke jako, jako sitne klijente. Dropshippere iz UK, optimizaciju oglasa iz Turske ili tako nešto, ljude sa UpWorka koje smo mi za suplementaciju uzeli, razumeš. Počeli su da nam se javljaju tako prvi neki random ljudi, kao što je bio Njuš, koji je bio brend odeće za pse. Ali mi u suštini sedimo i radimo sa nikad toliko nismo imali resursa slobode, a imaš dva senoir digitalca. Mislim, OK, bez neke lažne skromnosti, mi jesmo bili jedni od boljih digital kadrova u tom trenutku u Srbiji. Mislim, tako smo sebe gledali.

Ivan Minić: I bili ste odmorni, za razliku od svih ostali. 🙂

Goran Jankuloski: I sad zamisli taj pitch na šta ličio, koliko smo mi overthinkovali sve. I izađemo i dobijemo taj pitch. Dobijemo ga fair and square, ostatak tima shvati da da… Mislim, jednostavno izašli smo, izgledali smo kao likovi koji su baš puno razmislili o nečemu što mnogo znaju. I, da, nije sad to bilo home run, jer nijedan pitch nije apsolutni home run, ali, da, bilo je jasno da smo se tu izdvojili. I dobijem prvog velikog klijenta mnogo ranije nego što smo se nadali. Onda se to polako zarolalo, krenu da nas zovu ti drugi veliki klijenti, koji nas znaju, koji su čuli za nas, koji su jedva dočekali da više nemamo non-compete, jer mi smo radili u nekim industrijama jako dugo sa određenim klijetima i znali smo se sa ljudima sa kojima nismo smeli da radimo. A sad smo otvorili svoju agenciju i sad smo odjednom slobodni, možemo da radimo zajedno, OK. I to je bio neki period onako dosta čudnog razvoja zato što su nam uletali razni projekti. Pritom, mi smo i dalje agencija od two and a half men, kao ja, Miloš, pas i Ilija. I sećam se tačno, radili smo jedan projekat koji je bio hitno vađenje iz problema nekog projekta, koji se na kraju završio tako što smo se spakovali u moj auto sa sve mekom, ovaj veliki mek koji možeš da vidiš ovde od 20 i nešto inča. Njega smo spakovali na zadnje sedište, otišli kod klijenta, seli kod njih u kancelariju i krenuli da kucamo. I kao preselili smo celu firmu kod njih na četiri dana. I to smo tada mogli, jer bukvalno smo bili u fazonu “da, OK, imamo pored vas još jednog ozbiljnog klijenta, a dropshipperima možemo da se javimo kad hoćemo”. I kao krenemo da radimo tako sulude stvari. Međutim, drugi prelomni trenutak koji se nama desio je kada smo krenuli da radimo Plazma sajt, gde smo dobili prvi jako veliki projekat, koji nam je praktično hranio firmu neko vreme. I treći je kada nas je pozvala Koka Kola. I Kola Kola je rešila da – OK, hajde da vidimo mi – radili smo mi zajedno u Executiveu i sad očigledno su se stvari dosta promenile. Znači, mi smo otišli, u Executiveu su neki novi ljudi, ali, takođe, oni nisu bili na tržištu 5-6 g., ne znaju oni ni zaista šta postoji na tržištu. I oni praktično pozovu sve agencije u gradu i imaju pre-pitch meeting i raspišu pitch. I tu budu svi koji bi ti sad pozvao kao digital agencije. Jedino što, recimo, u to vreme je Leksen Kuk još bio tek mali, tako da oni nisu bili, ali svi ostali koje možeš da zamisliš smo bili u toj istoj sobi pošto su nas briefirali zajedno. To je bio otprilike najveći skup digitalaca koji sam ikada video tako zipovan. I u suštini opet izađemo na taj pitch. I mi shvatimo da u trenutku ako oni raspisuju pitch, da mi nećemo dobiti taj pitch ako se pojavimo opet kao dva i po čoveka, kao Džordž, Miloš i ja. I krenemo da zapošljavamo ljude. Krenemo da zapošljavamo ljude da bismo dobili pitch. Znači, znaš onaj trenutak kao all-in – all-in. Pritom, ja sam imao određenu ušteđevinu od koje smo napravili firmu. I ta ušteđevina je, takođe, imala svoj rok trajanja. Imali smo jednog velikog klijenta, koji je mogao da nas hrani da nismo zapošljavali druge ljude. Ali mi smo shvatili da mi nećemo dobiti ovo ovako. U tom trenutku zaposlimo jednu osoba koju smo znali da će biti prva osoba koju ćemo zaposliti. Raspišemo konkurs i intervjuišemo gomilu ljudi. Zaposlimo jednu osobu tada. Raspišemo konkurs za praksu, imamo praktikanta. Ulovimo nekog starog ortaka koji je radio sa nama u Executiveu, onda otišao, dao otkaz, vadio se, rešio da će možda da ode iz industrije, i mi ga “knock-knock, hajde opet ono, isto ono kao ranije, samo radiš sa nama; ‘oće?”. I okupimo tu našu ekipu inicijalnu, koja kreće da radi mesec dana pre pitcha pošto postoji užasno dugačak proces. Znači, predselekciju pitcha, pa raspis pitch, pa onda radiš pitch, pa onda odlučivanje, pa drugi krug. Znači, to traje. Za sve to vreme svi ti ljudi su u našoj kancelariji i opet samo rade pitch. Ne rade ništa drugo. I mi krećemo da trošimo te keš rezerve. I pošto sam u našem partnerstvu ja sam taj proračunati lik, znači, ja sam lik sa Eksel tabelom. U tom trenutku moja Eksel tabela pokazuje 6. avgust 2016. nema više para na računu. To je trenutni dogovor. Mi uspevamo da dobijemo pitch i ono… Kao slavimo, ludilo u celoj firmi. Nismo osvojili sve brendove, što je bila pametna odluka od strane ljudi koji su o tome odlučivali u Koka Koli, zbog toga što smo bili mala agencija. Kada bi nam dali sve, verovatno bi nas slomili. Na kraju se to i desilo, mi smo pokupili još dodatnih brendova vremenom. Ali taj trenutak pošto znaš korporacijama kako se rade birokratske stvari… Znači, ja sam samo išao i ponavljao ljudima: “Molim vas, samo brzo da rešimo ugovor. Molim vas, samo brzo da rešimo ugovor.” I uspemo da brzo rešimo ugovor. Nikad brže ga nismo rešili. I izdamo prve fakture za pravi mesec. I prve fakture su išle 6. juna ove za maj. Zbog toga što je ugovor bio potpisan tek tad, nismo mogli da izdamo fakture ranije. Moja velika računaljka koja do tad nikad nije omanula, a ni od tad nije omanula, pokazuje znači 6. avgust, ako ne dođe taj novac, ne legne, mi nemamo za plate u septembru. I fakture su izdate, posao je naplaćen, tu je klijent, svi smo tu, ali naredna dva meseca ja ne mogu da spavam i budim noći i kao “6. avgust!”. I zovem sve ljude koji rade sa Koka Kolom. I sad postoji taj dosta komplikovan sistem plaćanja i kao: “Je li postoji mogućnost da to zakaže? -Ali ovo je naše prvo plaćanje. -Ali to može da bude problem.” Zovem banku da vidim kako će to da dođe kod nas. I onda 6. avgusta dođe obaveštenje od banke da imamo devizni priliv, tj. priliv iz inostranstva. I ja sam u tom trenutku “ah, OK, sad je sve OK.” I to je ubedljivo najstresniji trenutak mog rada ikada. Taj trenutak kada sve je van tvojih ruku, sve si uradio što treba. Sve treba da se desi, ali… Još samo da istekne rok plaćanja i da legne taj keš.

Ivan Minić: Da legne zapravo tad kad smo se dogovorili da će da bude. 🙂

Goran Jankuloski: Da, da. I, da, tačno kao sat. Jedino što smo posle još par dana morali to oko banke da jeste to bilo naše prvo plaćanje, itd. I kao posle toga se jednostavno stvar – ne bih rekao da je ovo došlo pod kontrolu zato što je naša istorija u prethodnih 4 g. je Miloš i ja koji idemo unaokolo i pričamo kako ne želimo da se širimo, jer smo došli do 24. i više ljudi. I sve vreme pričajući kako mi smo sad u lockdownu, mi se ne širimo još neko vreme, itd. Međutim, svi naredni skokovi koji se dešavaju su za mene bili mnogo više manageable, u smislu nisu bili make-or-break, nisu bili dža ili bu, nisu bili biti ili ne biti. Ovo je bukvalno bilo možeš da vidiš ne biti, možeš da vidiš kraj. I kraj istog onog sna koji si pre godinu dana počeo. I, da, ono što si rekao da ne sme – ono što te najviše plašilo može da se desi već za godinu dana. Međutim, uspeli smo to da preguramo. I onda su sledeće stvari koje su dešavale su klasična evolucija jednog tima i klasični problemi koji se dešavaju kada jedan tim tako brzo raste u jednoj dinamičnoj industriji. Imali smo i lude sreće jako puno. Neke odluke koje smo mi doneli su se pokazale kao prave. Neke pretpostavke koje smo imali su se ispostavile kao pogrešne. Tako da ja smatram da smo mi napravili ogroman uspeh za ovakvo kratko vreme. I onda je došla 2020. i došao kovid. A mi smo 2019. radili neku vrstu finansijskog planiranja. I sad verovatno ti je poznato da kad imaš jako veliki procenat naplate ti dolazi od samo malog broja klijenata, to je opasna finansijska situacija. Jer ako ode jedan taj klijent, onda si u velikom problemu.

Ivan Minić: Jasno.

Goran Jankuloski: A to je samo jedna odluka, kao bez obzira što je veliki keš.

Ivan Minić: I vrlo često nije do tebe.

Goran Jankuloski: Da. Mi smo radili neku vrstu tog finansijskog planiranja i pokušali smo da napravimo simulaciju šta bi se desilo da nam ode taj jedan klijent i šta mi treba da uradimo. Na tom slajdu ja sam stavio onu pečurku atomku kako je “puh!”, kao dešava se apsolutni haos. Ovo nema šanse da preživimo. Znači, mi smo u totalnoj opasnosti. Mi ako se ovo desi, mi smo u ogromnom problemu. To se desilo u martu 2020. Znači, trenutak kad je došla korona, kada je objavljenja izolacija, naša prihodi su tog dana pali na 50% od onoga što su bili. Znači, 50% je ogromna cifra za bilo koju firmu. U tom trenutku ne postoji nikakva sigurnost, niko ne zna šta će se desiti, niko ne zna koliko će ovo da traje. Seti se, u martu smo razmišljali o tome kako ćemo da idemo dve nedelje u karantin, pa ćemo da izađemo.

Ivan Minić: Ja sam konkretno razmišljao u Americi o tome kako će da se završi i kako ću da se vratim. Pa, 3 m. kasnije sam se i vratio.

Goran Jankuloski: Mi smo sedeli u Srbiji i gledali tvoje Pojačalo specijale. I razmišljao sam koliko se nerviraš oko zvuka tamo. Ali sem toga, nismo imali ništa što smo mogli da uradimo. Šta možeš kao agencija da uradiš u tom trenutku? Srećom, nije tržište tada sasvim zamrlo. Postojalo i dalje razne mogućnosti i postojali su pitchevi, dešavali su se pitchevi. I ja za nas je to bio dodatni strest iz razloga što Žiška nije izlazila na puno pitcheva do tada. Posle ovog velikog koji sam upravo opisao mi smo uglavnom dobijali poslove tako smo širili već postojeće biznise ili tako što su dolazili ljudi već sa projektima koje su želeli da realizujemo, a ne da mi sad pitchujemo nešto. Imali smo, kao agencija sećaš se poslednji put 2018. smo to gledali, imali smo tri pitcha cele godine smo izašli. Mi nismo znali da mi znamo da pitchujemo. Da li smo mi to zaboravili? Znaju naši ljudi? Imamo ljude koji nikad nisu bili na pitchu i oni sad izlaze na pitch. I opet se prekrstimo i valjda će da bude OK. I, srećom, odlično prođemo na tim pitchevima na koje smo izašli i uspemo da dobijemo nove klijente tokom leta. I uspeli smo da, što ja mislim da je – meni je to ogroman, najveći mogući uspeh koji mogu da zamislim u ovoj godini, a to je da završavam godinu pozitivni. Nismo nešto preterano rasli, ali ceo tim je tu. Nismo morali da otpustimo nikoga, nismo morali da skraćujemo plate. Imamo i dalje isti tim sa kojim smo počeli godinu sa izuzetkom praktikanata koji su neki ušli, neki otišli. I uspeli smo da scenario koji nam je bio atomska bomba, scenario koji smo mislili da niko živ ne može da preživi smo uspeli da preživimo. I, eto nas, srljamo sada u narednu godinu.

Ivan Minić: Ja bih da ovde napravimo cut zato što prosto pričamo već dva sata. I ja sam bio kod tebe gost i ja sam isto pričao skoro dva sata. Bili ste mnogo fini domaćini, a ja sam mnogo pričao nešto. Ja nemam običaj to toliko, ali bilo mi lepo, šta ćeš. Zato što imam dosta stvari koje još želim da prođemo, ali ne moramo to da uradimo u jednoj epizodi. Mislim da smo ovde pokrili taj neki dosta bitan deo cele priče. Oslikali sliku i ostali smo to u nekoj fazi udarac, recovery i sad ćemo da vidimo kako će stvari da se razvijaju nadalje. Ali, znaš, pokazali ste rezilijentnost kao agencija. 😀 Hvala ti što si bio i hvala što zajedno sa Skokijem pokušavaš da radiš te neke interesantne i kul stvari. Jer zato što vi radite tako nešto, onda i svi mi ostali dobijemo priliku da radimo neke stvari koje su malo više od foto-konkursa. 🙂 Jer jedno duže vreme je to bukvalno bilo polivanje – hajde da se ispoštuje cela stvar. A sada kako ljudi rade interesantne stvari i kako te stvari imaju rezultate, otvara se mogućnost da i neki drugi krenu da razmišljaju o tome. Mislim, Skoki me je pre nego što ću otići na taj put, kad sam zaglavio u Americi, Skoki mi šalje: “Ej, pričali smo sa Jafom za Munchmallow. Hoće da snime neki film, pa kad oni snime, hteli da ti kao influenser…”, ja kao influenser, ali ‘ajde, “To, u industriji našoj, da napišeš neku recenziju toga. -Dobro, a šta je? -Pa, neću da ti pričam previše, ali ima veze sa Malim princom.” Ja Malog princa obožavam. “Dobro, hajde, šta god, napisaću. -Je li imaš neke uslove, nešto? Imam. To košta toliko. Ako odluče da hoće to da rade, obavezaće se da će to da plate. Ja ću da napišem, ako im se ne sviđa, mogu da ne objave. A ako im je OK, onda ću da ga objavim tako kako sam ga napisao, jer prosto način na koji radim.” Ja nisam influenser, ne radim takve stvari. I ako radim, u principu ne radim to zbog para, nego zato što mi je nešto kul. I on mi pošalje i ja kao… Dobro, sad ću ja nešto da napišem. I napišem nešto što nema nikakve veze sa onim što smo se dogovorili. Ali bukvalno, sednem za lap-top, sat i po kucam, snimim dokument pošaljem njemu i odem da se istuširam, jer sam gola voda. I on mi odgovara: “Jebote, šta je ovo? -Pa, nije mi delovalo toliko loše? 🙂 -Ne, ne. Ovo je neverovatno. Šaljem njima, ne znam kako će da reaguju, ali mislim da će reaguju dobro.” I to je sad već kultni tekst, koji nije pročitalo beskonačno ljudi, ali mnogo ljudi ga pamte. I kad je bio Žagar kod vas, pomenuo je tekst, što je bilo simpatično, što ja gledam vaš podkast i tako. Bilo mi drago da me neko pomene. Jer ne znam mnogo ljudi koji bi odobrili tekst koji nema nikakve veze sa onim što smo se dogovorili. Ali šta sad ja treba, da analiziram produkciju, da li je mali glumac baš ili bi možda drugi mali glumac bio bolji. Ne, to je to. To je emocija. Nema nikakve veze sa osim što smo se dogovarali. Ali možda baš to što treba. I onda dobiješ feedback od klijenta, “žene su plakale po kancelariji”, itd. To. I’m very good at these things. Sometimes. Klasična agencija ne bi dozvolila da to ode do klijenta. Zato što bi bili u fazonu: “To nije ono što smo se dogovorili. Nije loše, OK. Lepo pišeš. Ne.” Ali kada imaš malo ozbiljniji odnos poverenja, onda mogu da se dese i tako neke stvari. Onda neko posluša s vremena na vreme nešto. I kad postoji to poverenje, postoji preduslov da se desi magija. Neće možda uvek, ali bez poverenja gotovo neće nikad. Tako da nadam smo i malo te magije i svega toga preneli gledaocima i slušaocima sada. Obećaj da ćeš da dođeš u drugi deo. Mogao bih da vas dovedem obojicu, da se svađate. Ne svađate se.

Goran Jankuloski: Uf, odlično! Obećaj mi još jednu stvar. Tvoj podkast ima sto. I kada si bio kod nas, bio si na minus 20 kila. Je li tako?

Ivan Minić: Bio sam na… Tada sam bio tako nešto, minus 18 ili 20 u odnosu na neki početak ovog fastinga.

Goran Jankuloski: Sada si na minus 40.

Ivan Minić: Malo jače.

Goran Jankuloski: A izgledaš odlično. I meni je jako žao što ljudi ne mogu to da vide od ovog stola. I ja sam danas… Nisam verovao kada sam te gledao i jako mi je drago što si napravio odluku za svoje zdravlje. I bukvalno počinje da izranja onaj stari Ivan kao iz majice “Polako”. I kao hodaš drugačije. Imaš drugačiji pogled.

Ivan Minić: Ali neću doći na ragbi, Gorane. 😀

Goran Jankuloski: Ne, ne. 

Ivan Minić: Šalim se. 😀

Goran Jankuloski: Ne moraš da dolaziš na ragbi, samo nastavi da radiš to što radiš. I jako mi je drago da te vidim da napreduješ toliko i žao mi je što ostali neće moći da vide.

Ivan Minić: Videće, polako. Biće tu i raznih nekih novosti nakon 100. epizode. O tom potom. Neki su videli… Pre nekog vremena smo radili tu neku akciju za male proizvođače, gde dajemo dizajn, itd. “I kako to da snimimo? Da snimimo u set-upu za Pojačalo? -Nemoj, brate, ne mogu više. Daj nešto drugo. -Dobro, hajde na belome da snimimo tebe kako stojiš.” I prvih pet komentara je “svaka čast, izgledaš super”. Rekoh: “Ljudi, ja pričam o nečem drugom. -Ma, nema veze. Lep si dečko.” Hvala, hvala što si me zvao da pričamo o svemu tome, i što si me pustio da hejtujem i da kažem neke stvari koje su mislim prilično važne. Jer upravo to – kako se odnosimo jedni prema drugima i kako jedni druge nekad i iz najbolje namere sputavamo, to je problem. To je jako veliki problem. I ja stvarno verujem, hajde nećemo da ulazimo, rekao si i sam da ne voliš da ulaziš u te priče toliko, ali postoji jebeni razlog zašto smo kao društvo u situaciji u kojoj smo, a zašto neka druga društva nisu u toj situaciji. Hajde da malo analiziramo šta je to problem, promenimo neke stvari. Znaš, malo po malo, čovek po čovek. I ova priča sa preduzetništvom koju ja guram 10 g., ali hajde da kažemo institucijalizovano jedno 5, neće da promeni – neće sutra da bude 300.000 novih preduzetnika. Ali nek svaki dan jedan čovek pomisli: “Aha, nije to toliko komplikovano koliko sam mislio. Možda to ima smisla. Možda moja ideja zapravo ima svoje mesto na tržištu.” I kao jedan po jedan napravićemo razliku. Hajde da ne istraumiramo klince da ne smeju ni da probaju, nego da im kažemo… To je meni moja majka rekla, to je… Moji roditelji su bili fantastični prema meni tokom odrastanja i svega toga, iako su na momente bili stroge. Ali jedna od stvari koje je keva onako nekog trenutka kad je valjda digla ruke od toga da ću da budem naučnik, na moje pitanje: “Dobro, šta bi ti htela da ja budem? Jer, OK, znam ja šta bih ja hteo, ali šta bi ti htela?” Ona mi je samo govorila, i dalje mi govori: “Ja bih htela da budeš srećan.” I… Nisam, još uvek, ali idem ka tome. I znam da ne postoji ta vrsta pritiska. Oni su mene pustili da radim stvari koje im nisu bile jasne. Pustili su zato što su bili u fazonu: “Mi tebi verujemo. Mi verujemo da ti znaš šta radiš. Ne moramo mi da razumemo to. Mogao bi nekad da nam objasniš. 🙂 Ali ne moramo mi to da razumemo.”

Goran Jankuloski: 🙂 Moj ćale je bio taj lik u mom životu. I, da, isto je govorio jako često: “Dokle god si ti srećan sve je OK.”

Ivan Minić: Hvala ti još jednom što si bio. Hvala Vama što ste nas slušali. Ostavite sve svoje komentare, predloge, sugestije u boxu za komentare na Jutjubu ili na društvenim mrežama. Mi ćemo to da ispratimo. Ja ću da ga jurim da odgovori ako imate neka pitanja, itd. Hvala Epsonu što nas podržava. I čujemo se i vidimo sledeće nedelje.