Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Darko Mesaroš. Ako vam to ne znači ništa, a ste geek, čeka vas možda jedna od najlepših epizoda do sada. A ako niste geek, ipak je poslušajte, zato što ćete naučiti mnogo toga o tome kako se neke stvari rade sa strašću i kako je nastalo ovo digitalno igralište na kome se svi danas igramo, bili geekovi ili ne, bili inženjeri ili ne, jer sve to po nas je postalo digitalno. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kao što mnogi od vas znaju od ranije, posebno su mi drage epizode gde imam preko puta sebe neke ćelave ljude sa bradom i to isto dosta pomaže, ali u suštini ljude koji su geekovi, ali oni pravi, iskreni, autentični geekovi, koji se na tehnologiju lože i ložili bi se i da nema para, zato što su oštećeni. Ovaj, i sa njima zapravo zaista možeš da pričaš o tome kako tehnologija suštinski menja svet. Jer to kako tehnologija pravi novac, pa menja svet, to je jedan deo priče i on je značajan i tako dalje, ali suština je da ljudi koji su ekstremno strastveni u vezi sa stvarima su oni koji vrlo često uspevaju tu, čak i ako nisu preterano vešti u tome, a moj današnji gost jeste, uspevaju tu energiju i tu strast da prošire oko sebe i čine taj krug ovaj da se širi i da ljudi u to počinju da veruju i na neki način da da tu stvar učine mogućim, da da to seme koje neko poseje zaista se raširi u nešto veliko. Uh moj dragi gost, dragi prijatelj Dženan Dževlan, koji je nedavno bio u Pojačalu i ko je geek, topla preporuka da posluša i tu epizodu, me je upoznao sa gospodinom koji mi je današnji gost. Mi smo snimili jedan razgovor pre ovoga na engleskom, ali on će biti objavljen kroz par nedelja na konferenciji na kojoj smo zajedno bili AWS Community Day Adria u u Ljubljani. I veliko mi je zadovoljstvo i što smo se upoznali i što smo malo ćaskali i što sam shvatio da postoji jedan neverovatan momak o kome sam ja slušao sa raznih strana, ali eto nije bilo prilike da se upoznamo, sad smo se upoznali i evo danas imamo prilike da pričamo. Darko dobro mi došao.

Darko Mesaroš: Hvala Ivane, puno ti hvala i, pazi nismo imali prilike da se upoznamo ranije, ja nisam mogao ni da dođem ovde uh zbog nekih imigracionih razloga, ali evo četiri godine nisam bio skoro u Srbiji i ovaj, konačno mi je, drago mi je što sam došao ovde malo, imam priliku da budem sa ja sa familijom i i sa sa ljudima sa kojima sam trebao da se vidim, tako da, hvala ti na na prilici da eto malo porazgovaramo.

KO JE DARKO I ŠTA RADI DEVELOPER ADVOCATE

Ivan Minić: Ono što ti sada radiš, osim što zabavljaš ljude po konferencijama i teraš ih na razmišljanje dok ih zabavljaš, što je najbolja vrsta zabavljanja ljudi, ovaj, ti si u Amazonu, u delu Amazona koji je AWS, odnosno za one koji ne znaju, a ptice na grani znaju, otprilike tridesetak posto svega što mi konzumiramo na internetu se na kraju dana hostuje na Amazonovoj infrastrukturi. Lepa je priča, koga zanima da istraži. Gospodin Džefri je u jednom trenutku počeo da analizira svoj biznis na način: kako mogu da od svojih najvećih troškovnih centara napravim profitne centre? Ako imamo znanje, koje ima jako malo ljudi na svetu, i ako imamo infrastrukturu koje nekad imamo taman koliko nam treba, ali obično imamo viška jer dimenzioniramo stvari prema ono Black Friday i sličnim stvarima, šta možemo da uradimo da to bude više uposleno, šta možemo da uradimo da i svima bude dobro i nama bude dobro? I tako je u suštini nastao AWS i gomila drugih stvari koje su side-biznisi za Amazon, koji je, OK, najveći e-commerce na svetu, ali je i mnogo više od toga. Ovaj, mislim ono, često se ja šalim na tu na tu temu, kao ima tih IT kompanija koje su ogromne, ne znam Apple ima 180.000 ljudi, Oracle je bio sad da l’ nešto 120, pa su otpustili veliki broj itd. ali kao Amazon je milion i osamsto hiljada ljudi, Amazon je država za sebe. Ovaj, i kao, da bi sve to funkcionisalo, mora da postoji nekakav red, nekakva organizacija. Ima sjajnih stvari, ima ne toliko dobrih stvari, ali ti si deo AWS-a. I sad, ko si ti, ko si, šta si ti tu, šta je tvoja…

Darko Mesaroš: Ja, ja sam ćelavi čovek koji isto bradat, kao ti sedi preko puta tebe, ali, da, ja sam Darko, Darko Mesaroš. Ja sam, moja titula zvanična je Distinguished Developer Advocate, odnosno uvaženi developer advocate, hajde ako ćemo tako. A developer advocate je uh funkcija koja bukvalno uh… Moj posao je da, ja radim pri marketingu tehnički, ali sam inženjer. Čovek koji kodira, pravi ono već 20 godina. A i moj posao je da razgovaram sa sa developerima, sa inženjerima, sa ljudima koji prave nešto u cloud-u, ne znam ni ja šta, uh pogotovo koji to prave u AWS-u. I idem na konferencije i razgovaram s njima, držim predavanja. Ali s druge strane isto tako slušam te ljude i kažu: “E Darko, znaš šta, ovo što vi radite je ono sucks. Nemojte to više. Znači treba nam ovo, treba nam ovo, promenite servis ovako, zašto je AWS uradio ovo ovako, ovo je najveći problem, zašto ste otkazali ovaj servis”. I onda ja sa svojom nekom limitiranom moći unutar firme mogu da utičem na na na neke odluke, šta ćemo praviti, kako ćemo praviti, šta ćemo vratiti, šta ćemo ukloniti. Tako da, dok je rola moja onako sa sa sa spoljne strane izgleda kao da ja idem po konferencijama i pričam na videima, na ovom divnom podcastu i ne znam ni ja šta. Puno toga što ja moram da radim jeste da budem glas tog developera, tog inženjera unutar AWS-a, da kažemo: “E ljudi, jel ovo što mi radimo, jel to stvarno što ljudi žele?” Tako da, to je, to je rola koja postoji već neko duže vreme, mislim nije bila toliko popularna do pre nekih 10-ak godina, ali sad ćeš videti više i više firmi da imaju developer advocate, developer relations, developer experience. Nekad smo se zvali technical evangelist. Ali to su te pozicije koje bukvalno gde inženjeri pričaju sa inženjerima u ime firme. Tako da.

Ivan Minić: Kako kažu ono, it takes one to know one.

Darko Mesaroš: Upravo, da.

Ivan Minić: Ti si osoba koja vrlo lako dobije poverenje druge strane, jer ga apsolutno zaslužuješ, i način na koji komuniciraš i koliko si otvoren i tako dalje, je nešto što izgradi taj most, i onda tebi ljudi kažu stvari koje možda ne bi rekli drugima, a te stvari su zaista u interesu kompanije. To ne znači da uvek sve može da se uvaži, to ne znači da je nekad taj put kratak i tako dalje, ali iz svega što sam video, i to sam znao u određenoj meri, ali sam zapravo to u punom obimu shvatio na konferenciji, AWS je toliko dobar zato što je ljudima zaista stalo u firmi da naprave šta treba. Oni svoju zajednicu podržavaju na jedan uh način koji je meni potpuno neverovatan, jer kao ceo život sam u tehničkim zajednicama i znam različite kategorije tehničkih zajednica, i bio sam u raznim zajednicama koje su oslonjene na korporacije, i u 90% slučajeva zajednice koje su oslonjene na korporacije su takve da ih korporacija kontroliše, ona diktira narativ, ona brani o čemu će da se priča i tako dalje. AWS ima potpuno obrnuti pristup u kome je zajednica ta koja diktira sve, a mi smo tu da vam pružimo podršku. I vi možete da napravite pljuvačku sesiju, vi možete da pričate o konkurenciji, vi možete da pričate sve. I šta to meni govori? A ti ćeš znati bolje jer si pametan dečko i tako dalje. To meni govori dve stvari. Prvo, mi vama verujemo, zato što ste vi oni zbog kojih naš posao postoji i ima smisla, a druga, takođe jako bitna stvar, mi verujemo u naš proizvod. Mi ne želimo, znaš kao, šta je najgori stres za mnoge ljude u prethodnim godinama koji imaju nekakvu javnu personu koja je cenjena i pa, da ih ne provale. E ovde ne postoji da ih ne provale. Ako imamo problem, pričamo transparentno. Ako smo rešili problem, za koji se dosta ljudi žalilo, osim što ćemo da objavimo, mi ćemo te ljude da obavestimo o tome. Znači, meni se to par puta dešavalo za za neke situacije i mnogo cenim te stvari, da kao ti pošalješ nekakav, da li bug report ili feature request ili nešto, i to ne može da se uradi u nedelju, dve, tri, mesec dana. Uradi se za godinu dana. I osoba kojoj si pisao ti pošalje reply i kaže: “E znam da si se načekao i možda si i promenio rešenje i sve, ali da znaš, mi smo te čuli, i čime je došao na red, mi smo uradili, što je ono, faith in humanity restored momenat, ali i i trenutak u kome ti shvatiš, OK, u svetu u kome niko nikog ne čuje i svi pričaju u glas, postoje neki ljudi koji zapravo čuju i postoje neki ljudi koji se iskreno i autentično bore za dobro svojih korisnika.”

Darko Mesaroš: Pa znaš kako, jako je, jako je veliki problem kad radiš u Big Tech-u je l’, u velikim tim firmama, u FAANG-ovima ili kako god hoćeš da nazoveš, jeste da se odaljiš od tog korisnika. E, ta firma je ogromna. Amazon što si rekao, 1,8 miliona, ne znam koja je tačna cifra, pošto fluktuira, ali to je čitav Amazon, ogroman je. Ali i dalje, ti ljudi mi, to jest ja se jako trudim da ljudi koji koriste naše servise mogu da mene taguju na Twitteru i kažu: “E Darko, šta je ovo?” I ja ću se potruditi koliko god ja mogu da to nešto odgovorim. U smislu taj ljudski ljudski dodir je i dalje neverovatno bitan. Pogotovo što, svet, je l’, ono softver inženjeringa, nije to da neki CEO ili neki direktor odlučuje šta će da se koristi za stack ili za softver ili za za za aplikacije, za framework, nego sam taj jedan individualni inženjer će da odluči. I sa tim tim čovekom treba da imaš dobre odnose i taj taj individualni čovek može da dođe meni i da kaže: “To je problem” ili “To nije problem”. Tako da, mislim da je to jako, jako bitno. Ispričaću ti jednu priču. Amazon u Sijetlu ima, ima… sad ne znam koliko zgrada, lupiću, 50 zgrada u Sijetlu, to su nam, 50 kancelarija u Sijetlu. Broj verovatno nije tačan, ali jedna od tih zgrada se zove Low Flying Hawk. Postoji priča zašto se zove Low Flying Hawk. Kad je AWS počeo, na jednom od AWS foruma je bio, je l’, neki korisnik koji je imao username Low Flying Hawk. I ta osoba je konstantno: “Popravite ovo, popravite ovo, ovo nije dobro, ovo treba ovako.” I toli- toliko je puno feedbacka dao za naše servise, i toliko smo na osnovu njihovih ovaj komentara i i i i predloga mi promenili i unapredili AWS servise, da smo mi jednu zgradu nazvali po njima. Ispada da ta osoba je imala mesečni račun od sedam dolara. Nije to bio neki enterprise, nije to bilo nešto gde smo mi ložili pare, to je bukvalno bio jedan korisnik na forumu koji nam je dao sve i davao nam je predloge i mi smo ih slušali i unapredili smo servise zahvaljujući njima. I to stvarno jedan od mojih zadataka unutar AWS-a jeste da da osiguram da čitav AWS to radi. Znači ne samo ja, ne samo moje kolege, nego i i ti developeri koji rade na tim ovim koji proizvode nešto da da oni budu što bliže našim korisnicima, da znaju šta im tačno treba. A pogotovo sad u svetu gde uz pomoć AI-ja, znaš, više developera mogu da rade mnogo više stvari, u smislu jedan developer može biti zadužen za mnogo veći uh, uticaj u razvoju nečega, i taj jedan developer treba isto da zna šta korisnici hoće. Nije to sada imaš 300 developera i jednu osobu koja sluša, nek’ svaki developer treba da obrati pažnju šta njegovi korisnici zapravo žele, i to da l’ ćeš raditi putem društvenih mreža, da l’ ćeš raditi putem je l’ ono čistog čistog interneta ili nekih konferencija, ali ja mislim da je jako bitno u softverskom inženjeringu, generalno u svemu, svemu što dodiruje gde god da imaš da korisničku, korisničku bazu, gde god da imaš neke korisnike koji koji koriste tvoj proizvod, treba da slušaš, treba da budeš otvoren i transparentan, jer pazi, ako nešto ne radi, ti kažeš: “E vidi, buraz, stvarno, stvarno to nije dobro. U pravu si, ovo, ovo ne ne radi i nije dobro”, i pogrešili smo, popravićemo. Dobiješ toliko gracea na to, toliko te ljudi cene kad ti zapravo priznaš da vidi, ovo nije ok i shvatili smo, popravićemo. Jedan od tih primera je mi smo, mi smo otkazali podršku za servis koji se zvao AWS CodeCommit. To je naša, naš Git, hostovan Git. Nas par haos. Mislim otkazan je nažalost, greškom, u smislu neko je doneo odluku, nije pametno doneo odluku. I mi smo to shvatili, korisnici su rekli: “Šta se dešava? Zašto?” I to sve i mi smo rekli: “Znate, ovo nije dobro, i, i promenili smo mišljenje.” “Ok, you’re right. Vraćaj nazad.” Tako da ono, u redu je da kažeš, kao firma ili kao dev, čak iako je firma koja je velika kao Amazon, u redu je da kažeš: “Nije u redu, daj da vratimo nazad.”

VENDOR LOCK-IN, FFMPEG I DUG PREMA OPEN SOURCE-U

Ivan Minić: Suština zapravo jeste u tome da uh svako ko nešto radi, a naročito neko ko radi mnogo stvari koje su nekad trivijalne, ali vrlo često kompleksne, će napraviti grešku. Šta uradiš sa tom greškom je ono što na kraju dana napravi razliku, jer ako je situacija kakva često ume da bude i u big tech-u i u drugim sistemima: napravili smo grešku, samo tićuu! Jeste. To nije rešenje. To je rešenje u kome ti držiš korisnike zato što su oni primorani da te koriste, a ne zato što žele da te koriste. I taj vendor lock često jeste model koji ovaj, neki od velikih sistema koriste, možeš da ga zoveš vendor lock-om, možeš da ga zoveš španska kragna, manje-više je isto, ljudi koriste tebe zato što moraju, i ne, nemaju mogućnost ili jako malo mogućnosti ima da te promene, ali ne žele da te koriste. A ako žele da te koriste, to je najbolji način da ti dobiješ uh da da dobiješ mogućnost da proizvod učiniš boljim. I jedan od najvećih problema naše ovde lokalne IT scene koja je bila godinama bazirana na outsourcing-u jeste to što nisi imao biznis znanje koje je potrebno da bi mogao da razmišljaš na taj način, i imao si, u najboljem slučaju tehničko znanje i imao si ljude koji su sjajni inženjeri, koji se zaljube u svoj proizvod, koji je tehnički izvrstan i oni su jako ponosni na to, i nijedan korisnik ne ume da ga koristi, jer nije pravljen za korisnika nego je pravljen da founder bude srećan kako je napravljen. To je u redu, ali to nije biznis. To je hobi, to je passion projekat, i tako dalje. Jer, kao, imaš tih par ludaka u svetu, koji su napravili onih pet stvari koje svi na svetu koriste. Evo pre neki dan sam imao situaciju da mi je trebalo da napravim neku automatizaciju i kao imaš onog ludog Francuza koji je napravio FFmpeg i još par nekih stvari koje kao, jedan čovek je napravio, sve se vrti na tome, sve na svetu se vrti na tome, jedan čovek, on neće novac.

Darko Mesaroš: Bog živi FFmpeg. Znači ja ne znam, FFmpeg… Znači to, taj projekat je toliko stvari dao… Sve, sve, sve, znači, od, pazi, čak iako nisi u u u u poslu video editinga ili video produkcije, FFmpeg radi konverziju slika i ne znam ni ja, to čudo, mislim, u moj od recimo 30% mojih automatizacija FFmpeg zatreba. Mora, negde mora da zatreba, tako da da… To je, o tome se radi. To je proizvod koji je napravljen iz iz jednostavne, neke strasti prema tome. Znači čovek je napravio nešto što njemu odgovara, ali zato što je zapravo dobar proizvod i taj proizvod je napredovao, i postao je toliko koristan svima da jednostavno, da. Mislim otvorenost softvera znači, mogu da pričam sto godina o open source-u i ne znam ni ja šta, ali mislim da je otvorenog softvera i otvorenih platformi zapravo jako bitna u smislu, uh… Prilikom izbora tehnologija, uvek ćeš se truditi da da izabereš nešto što je relativno otvoreno u početku, i što ti ima previše, što ti ima puno smisla da te da te tamo zadrži, i mislim da je vendor lock-in kao strategija veoma kratkotrajna strategija. U smislu dobićeš customera i neko će se zadržati na tebi, zašto, to mora, al’ nećeš dobiti više nikoga, o tome se radi. Znaš, mora proizvod da bude neverovatno dobar ili da ili da tržište bude neverovatno loše da bi da bi da bi ti, da bi ti opstao kao kao jedini, samo zato što, a, imaš vendor lock-in, tako da. I mislim, iz tog razloga u AWS-u imaš puno, puno open source stvari koje mi proizvodimo, od Veltija do Firecrackera do ne znam Dogwooda i i i Cedar Policyja. Znači, stvarno open source je jednostavno nešto što mora da postoji u ovom svetu uh softverskog inženjeringa, jer generalno, svi mi koristimo open source alate i i šta god pravimo, mora da bude neki malo open source u tome.

Ivan Minić: Svako ima pravo da bira za proizvod koji razvija šta će i kako će da radi, ali suština jeste da ukoliko ti treba kolaborativna pamet i kolaborativne ideje i sve ostalo, to je način na koji dolaziš do toga. A ako je pitanje finansiranja, finansiranje nije toliko jednostavno kao kada prodaješ proizvod, ali ono, build it and they will come zapravo funkcioniše. Ono što je potpuno ludilo je da većina tih genijalaca koji su napravili te neke potpuno sulude stvari odbija da dobije novac na bilo koji način, jer kao, ja sam to uradio zato što želim da ovaj svet bude bolje mesto. I to je, iz mog ugla, bukvalno na nivou onoga: ja sam napravio penicilin i ja ne želim da imam ništa od toga.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Mislim opet kažem, to je takav tip ljudi i ja stvarno neverovatno cenim ljude koji koji su napravili te neke open source alate koji su tamo u etru i svi mi koristimo, i ti ljudi jednostavno, nije da neće pare, možda i stvarno neće pare ljudi, ali ali ono u smislu, shvatili su koliko su uradili nešto za veliko dobro. Ja mislim da mi kao industrija, pogotovo veliki tech, mi imamo odgovornost prema tim platformama i da, i da ne samo da ne samo da damo para, nego da doniramo resurse njima. Znači, na primer AWS je član Rust fondacije, Rust programskog jezika, a i naravno, naravno šta doniramo novac, ali mi doniramo inženjere. I doniramo inženjerske sate da se to sve razvija i sve to. Tako da, pošto svi mi kao velike firme, uh gradimo proizvode na osnovu tih malih alata što je neko individualac ili grupa ljudi napravila za džabe, mislim da trebamo uh da budemo malo odgovorniji uh, kolektivno odgovorniji za sve to.

RUST I .RS DOMENI

Ivan Minić: Rust zajednica koristi .rs domen za gomilu stvari, i mi smo imali neke kontakte sa njima dok sam ja bio aktivan u RNIDS fondaciji. I kao, znaš, u trenutku kad počinje da raste popularnost, to je sad još jedna tehnologija koja ti nije bliska i samo mi je to u životu falilo. Još jedna stvar! I onda kreneš malo da istražuješ fundamente i da pričaš sa ljudima, i oni kažu, ja sam bukvalno u fazonu, sve veliko, važno, pouzdano i performantno što se bude pravilo u narednih 15 godina će se praviti na kraju dana u Rustu.

Darko Mesaroš: Apsolutno, veliki pobornik Rusta, veliki pobornik Rusta. I ja sve što mogu pravim u Rustu. Ja sam, čak i pre AWS-a, ja sam programirao u Rustu i mislim da je def- genijalan programski jezik. Mislim da je komplikovan za bilo koga da se transferuje. Znam da postoji kompletan meme, just ono rebuild it in Rust, super. Ali trenutno sad sa ovim agentima to je mnogo lakše, je l’, tako da… A opet, meni je nekako onako, ponosan sam s time što svi ti Rust domeni se stvarno završavaju .rs, moji svi domeni se završavaju .rs. Tako da ono, kad, kad napravim, ja znam, Bože, dužan sam RNIDS-u toliko para koliko sam domena kupio ovde, ali svaki neki proizvod koji napravim koji je baziran na Rustu uvek će se završavati na .rs, zato što, of course, of course da hoće. Tako da ovaj, samo čekam da neko oslobodi darko.rs domen, pa da, da kupim jednog dana.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: No, napravili smo jedan, onako, naš geek uvod za svoju dušu, a Pojačalo ne bi bilo Pojačalo i ne bi išlo po ustaljenoj tradiciji i ustaljenoj dinamici koje u suštini od mene zahteva da te pitam pitanje šta si hteo da budeš kad porasteš?

Darko Mesaroš: Uf, pazi, bilo je perioda. Šta sam hteo da budem? Znači kad sam bio dete, ne znam da li se sećaš, ti i ja smo istih generacija, ja imam 38 godina, otprilike.

Ivan Minić: Da, 41, to je tu, ono.

Darko Mesaroš: E pa to. Bilo je na RTS-u je bila neka emisija za decu, sa nekom dvojicom hemičara.

Ivan Minić: Atom po atom!

Darko Mesaroš: Jeste! Atom po atom! Ajoj, meni je to bilo nešto neverovatno, kad oni tu nešto sipaju pa to… Odem, ja sam oduševljen i bio sa tim i rek’o ja ću da budem hemičar. I vremenom je to malo prošlo, došao sam u osnovnu školu i onako, e neću da budem hemičar, hoću da budem biolog. Hoću životinje da radim, neki zoolog, nešto tako, ovo ono. I to me je dugo godina držalo, ja ću biti zoolog. Tata mi je ’91. godine kupio Commodore 64. I to mi je onako nekako ostalo u kući, tu sam nekad kucao neke programčiće, mama me je, imao sam neku knjigu pa sam ja tu nešto zezao. Ali kompjuteri su bili onako, e, igraš neke igrice, nešto nakucaš, nešto vidiš na ekranu, super, onako, bilo je zanimljivo, ali ništa posebno. E, tu negde treći, četvrti razred osnovne škole, ja sam bio: Ok. Ja hoću to. Hoću kompjutere. To je najbitnije. Mama kupi mi kompjuter. Kakav, ’97. godine, čuj, kompjuter. Nije bilo kompjutera, bio je samo Commodore. I ja sam se sa tim njakao, njakao, njakao. I bio sam oduševljen, hteo sam da budem programer, hteo sam da budem, šta god tad se to zvalo, kompjuteridaš. Par godina, i onda odjednom prestala je meni želja da budem kompjuteridaš, iz nekog razloga. I ja sam upisao Vojnu gimnaziju u Beogradu. Upisao, avgust te godine, trebao sam posle osnovne škole da idem u Vojnu gimnaziju, odustao. Znači samo rekao, nešto, neću. Dosta, predomislio se.

Ivan Minić: Pritom ni to nije uopšte lako upisati, taj proces je pakao.

Darko Mesaroš: Nije lako upisati, da, jeste, jeste. Ja znam da sam dolazio u Beograd nekoliko puta i to je bilo, ne znam ni ja šta, tu na na, oni imaju internat negde kod Banjice ili tako nešto. Ovaj, i bilo je, kao, šta ću, kako ću, i ja nekako, ja za svaki slučaj, pre nego što sam odustao od Vojne gimnazije, uradim prijemni ispit za tehničku školu u Subotici, i to smer elektrotehničar računara. Rek’o, ajde to za svaki slučaj, kao backup, ako se nešto desi sa ovim, da ne možemo ići u Beograd, pa rek’o ajd to, dobro. I tako da odustanem od Vojne gimnazije i odem u srednju školu za elektrotehničara računara. Back to computers. Tad sam prvi put dobio neki pravi pošten računar. Tad sam prešao sa Commodora 64 na nešto moderno u to vreme, što je bio neki Pentium 4 ili, u stvari, AMD Athlon 2000 XP. There we go, to je, to je generacija računara sa kojom sam počeo, ozbiljnih računara. E sad, stvar je u tome što, nažalost, ja u toj srednjoj školi nisam nešto previše naučio o računarima. Imao sam jednog profesora koji je stvarno čovek bio programer i učio nas C, i ne znam ni ja šta, ali najveći, najveći utisak na mene je ostavilo to što sam ja bio u grupi ljudi koje je to interesovalo. To je bilo, lupa, možda nije čitav razred, ali recimo deset ljudi koji su stvarno bili onako preterano naloženi na, na kompjutere, i na igrice, i svi smo mi onako nešto, ono, čeprkali. Malo neki Linux, malo neki Unix, malo nešto WiFi, dial up, sva ta čuda, pravimo vebsajtove na Yahoou, i tu sam ja shvatio da zapravo, da, hoću da se bavim kompjuterima i, i to će biti moja životna odluka, ništa osim ovoga ne pali. Tako da, za divno čudo, eto, ostvario sam to što sam hteo. Ja znam da kao klinac sam imao neku onako fantaziju kao, wow, zamisli moj posao u budućnosti, ja ležim ono uveče spavam a meni zvoni telefon, neko me zove da im popravim kompjuter. Vau, to je meni bilo onako kao to ću da budem u životu.

Ivan Minić: I onda odrasteš i kao samo ne želiš da te iko ikada zove!

Darko Mesaroš: Upravo to. I onda sam skontao onaj, noćne more pejdžinga u sred noći, tako da, malo sam bio, nisam tako bio pametan kao dete što se toga tiče, ali, ali da, uvek sam hteo da budem ludi kompjuteridaš i, i ono, popravljao sam kompjutere ljudima za hiljadu dinara u Subotici, instalirao Windowse i ne znam ni ja šta, to je ono bila standardna varijanta. I dalje znam serijski broj Windows XP-a.

Ivan Minić: Naravno, ja znam 98ice.

Darko Mesaroš: Dobro je. Ovaj, i, i tako da sam to počeo i eto nekako sam vremenom kroz tu srednju školu, kroz to neko druženje sa tim ljudima sam ono, popravljao kompjutere, popravljao štampače, popravljao mreže i vremenom došao evo nekako do ovde, posle, posle 20 godina rada u ovoj industriji.

ZAŠTO NAJBOLJI INŽENJERI ČAČKAJU

Ivan Minić: Ono što mislim da je jako važno, što mislim da mnogi pripadnici mlađih generacija, a ne nužno ni mlađih, nekad i pripadnici naše generacije ne razumeju, jeste da ti možeš strukturirano da učiš stvari i u redu je da strukturirano učiš, i u redu je da se ti obrazuješ za posao softverskog inženjera i sve ostalo. Sve je to super. Ali, najbolji softverski inženjeri, najbolji sistemaši su ljudi koji su čačkali. Zato što jedino kroz to čačkanje ti zapravo možeš da razumeš kako nešto stvarno funkcioniše, jer to što učiš kada radiš sistemski, je nešto što ja ću sad jako banalizovati, nemojte to baš tako shvatiti, ali to je nešto što AI radi mnogo bolje od tebe.

Darko Mesaroš: Apsolutno.

Ivan Minić: Jer imaš beskonačan set pravila koje kada naučiš ti u principu možeš da napišeš sve, jer kao, kodiranje je u suštini leksika, semantika, prevođenje nečega. Kao kad prevodiš sa engleskog na srpski ili sa srpskog na engleski, samo je malo drugačije. Nema tu, nema mudrosti nikakve. Ali ti vrlo često kroz taj proces ne učiš da dizajniraš stvari. To je ono kad pozoveš keramičara da ti reši keramiku u toaletu, on će to da uradi onako kako on misli da treba, i ako ima oko, ako ima smisla, biće dobro, u suprotnom će da polepi pločice i to je to. Ima razlog zašto arhitekta to treba da nacrta.

Darko Mesaroš: Tako je. Jer se arhitekta bavi time, a ovaj se bavi ovim.

Ivan Minić: E sad, naravno, kad završiš srednju za nešto jedna je stvar, kad završiš višu, fakultet, specijalizaciju, mnogo je drugačije. Ali u suštini čačkanje, probanje, praksa je nešto što vrlo često daje neuporedivo bolje rezultate. Jer ako želiš da budeš izuzetan, moraš da se potopiš u stvari, mora da ti to bude način života, mora da razmišljaš na taj način. I nas često kritikuju, i tebi je to bila briga i ljudima je često briga, kao, šta ćemo ako budemo koristili engleske izraze? Pa ljudi, mi smo naučili to na tom jeziku. Nemojte me, nemojte me za- neće me niko naterati da koristim umesto interfejsa sučelje. Znači, nema šanse.

Darko Mesaroš: U, ja nisam ni znao da se kaže sučelje.

Ivan Minić: Što me vređaš brate. Kad prebacim telefon na srpski, ja ne umem da ga koristim.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste, slažem se.

Darko Mesaroš: Pa ne, znaš šta, ja mislim da, u pravu si to za ljude koji čačkaju, ja mislim da u pravu, pazi, najbolji inženjeri u Amazonu, naše Distinguished, Vice President level inženjere, to su ljudi koji čačkaju. To su ti ljudi koji će uzeti kući nešto da budže, i odjednom to je AWS servis, zato što je ta osoba odlučila da nešto proba, da nešto njaka, provede malo vremena, jer kuriozitet, je l’, interesovanje je ono što zapravo maketh an engineer ovih dana. Pogotovo, kažeš, AI će da kodira to, super, ali ono što AI neće uraditi, neće biti radoznao. Je l’? Znači AI neće pokušati da da da probunari tu, da nešto uradi na… ne, ti kao inženjer treba da budeš radoznao, i da probaš da je l’ to, što kažu, interesantno je bolje od efikasnog, pogotovo ako pokušavaš da postigneš nešto. Tako da ono, def- mislim da je to tek danas, to j-, nije tek danas, pogotovo danas, je mnogo bitnije nego u prošlosti, zato što te neke banalne stvari jednostavno, to to može da uradi AI.

Ivan Minić: Postalo je komoditi.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste.

Ivan Minić: E sad, idemo onako u ugao, postoje mimovi koji podržavaju moje teorije i iskustvo stogodišnje koje stoji iza nas. Postoje dva načina da rešiš kompleksan problem. Prvi način je onaj čuveni Stack Overflow način. Imam problem i niko ne odgovara. Ok, napraviš drugi nalog, pišeš da imaš problem, i onda daš pogrešno rešenje i onda će 10 ljudi da se nadoveže i da te napušava. I da ti daju rešenje. A drugi način je: imaš problem, napišeš, imaš drugi nalog i kažeš, ovo ne može da se reši. Šta bre ne može da se reši! Ima 15 ljudi da se uroti da reši taj problem i ja imam tu teoriju koja je potkrepljena ličnim iskustvima, da se najteži problemi na svetu rešavaju tako što nađeš Užičanina i kažeš mu da to ne može da se napravi. Znači on je spreman da prokopa kroz zemlju da reši taj problem zato što, šta ne može, ko će da mi kaže da ne može. Pazi, i sedam godina kasnije, evo ga. Radi.

Darko Mesaroš: Tako je, tako je, znači, pazi, ja sam, ja sam u početku moje karijere, sećam se da sam bio u nekim naš- u jednoj firmi gde sam radio, neki naš eksterni sajt je bio neverovatno spor. I bilo je kao, ma to se ne može rešiti, to je neko pravio pre 100 godina, to nema šanse da se popravi. A ja bio 19 godina, šta ne može da se popravi. Ja, packet inspection, tražim ono deep process inspection. Znači, proveo sam dva dana samo ovako, fokusiran, pokušavajući da nađem gde je bottleneck. I našao ga. Neki sertifikat negde dole, timeout, ovo ono, nešto, sto čuda. Neki sertifikat čeka. I popravio, kako si popravio. Eto. Znači zanimalo me je, hteo sam. Znači stvar je u tome da, ako ti stvarno si dovoljno uporan i radoznao i želiš, ti, ti to možeš. Znaš ono, samo što nekada je mnogo lakše da kažeš a, e ma ne može to. Nema veze. Dobro je, naći ćemo nešto drugo da probamo, tako da, slažem se.

COMMODORE 64, DIAL-UP I PRVI INTERNET U SUBOTICI

Ivan Minić: Pričamo sad o periodu tvom, da kažem, u srednjoj školi, i kako je to bilo, i kad si prvi put našao, u nekom smislu, tvoje pleme, koji su ljudi koji ih zanimaju iste stvari, dakle imaju iste kompatibilne dijagnoze. Ovaj, imao sam razgovor sa našim zajedničkim prijateljem na konferenciji sad i, onako, rekao sam mu, dobra je ovakva fana, to je sve, to je sve u redu, ali možda bi bolje bilo da smo napravili LAN party. I da smo igrali Counter jedno veče, mislim da bi se ljudi mnogo više ono istopili od toga, ali dobro, biće prilike nekad. Kako je izgledalo to, to tvoje okruženje tad? Mislim, mi smo slične generacije, ja volim da ljudi ispričaju i kako su pregurali devedesete i kako su pregurali i sve ono što je bilo i bombardovanje i Peti oktobar i tranzicije. Kao, mi jesmo bili deca, ali u tom trenutku smo već bili dovoljno velika deca da te stvari ne mogu da ne utiču na tebe, koliko god da roditelji gledaju da te zaštite.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste. Pa pazi, znaš kako, ja sam odrastao sa Commodorom 64, znači, ćale ga kupio ’91. godine iz Zapadne Nemačke ili ’90. To je uvezeno nešto na crno, neki Commodore 64, i to je bio jedini kompjuter koji smo mi mogli da imamo do negde 2003. I tu se negde pojavio neki 486 zajebavao, kao sam ga koristio za vreme bombardovanja u Windowsu 95, ali to su bile neki… nisam mogao ništa da radim na tome. Ja sam se sa internetom prvi put susreo, mislim, 2000. te godine, ili 2001. u opštini Subotica, u zgradi opštine Subotica je bio neki internet kafe, pod nekim navodnicima, gde odeš na internet eto bilo je besplatno. Znam da sam išao na, tada je bio, mislim da je tad bio Serbian Cafe, ako se sećamo svi dobro. Ovaj, to je bio chat, sećam se da je to bilo interesantno, neke vebsajtove sam gledao i to je meni bilo onako, vau, nikad ovo kući neću imati. I nekako sam prošao kroz taj neki raniji period računarstva sa veoma ograničenim pristupom računarima. Mama je radila u nekoj dobroj firmi pa su imali neke kompjutere, pa su tu bili neki njeni programeri koji su dolazili, imali su laptop! Mind blown. A, to mi objašn- sve mi je bilo onako nešto svemirski i svak-, sve sam ja to hteo da radim, a znaš što nisam imao pristup tome. Sad sam ja to hteo. Naravno sa Commodorom nisam mogao puno šta, čak šta više nisam ni imao, imao sam onaj Commodore je imao onaj kasetaš da učitavaš igrice, imao sam kasetaš, al’ nisam imao nikakve kasetice, nisam imao igrice. I onda jedini način da ja neke igrice igram na Commodoru jeste bilo neke tri igrice što imam na kertridžu. Ili sam morao da ukucavam igrice. I onda sam ja tako ukucavao igrice u BASIC-u i ne znam šta, malo Assemblyju i ne znam ni ja šta, i onda ja tako ukucam, ugasim Commodore i nikad više. Znaš ono. I onda sutra opet iz početka, znaš. Tako da bilo je, bilo je toga malo u početku. E, sad kad sam ja tu počeo da dobijam taj neki malo moderniji kompjuter, da mogu nešto više da radim, to je već bilo i interneta naravno. Dial-up, opet. Ja sam iz Subotice, Subotica je malo zaostajala za Beogradom po pitanju interneta, ja znam da je u Beogradu tada postojao kablovski internet, dok je u Subotici isključivo bio dial-up recimo.

Ivan Minić: 041, pa kako… nekad je pušteno pa da može cela Srbija u lokalu.

Darko Mesaroš: Da, da to je bilo, i tako da sam se ja to nekako malo kroz neki internet se provlačio. Jako ga se sećam sa elanom, zato što je opet, drugačiji internet bio, mislim… Internet was a mistake, što kažu, prevelik je internet za sve nas sada.

Ivan Minić: Ja bih dosta toga smanjio, licence bi uveo, znaš ono.

Darko Mesaroš: Licence! 5.000 dolara pa onda internet konekcija po kući. Ovaj, ali da, mislim da je da je drugačiji tad internet izgledao, da je nekako bio više namenjen nama, u smislu nama našim kompjuteridašima, i onako više je bilo nekako ljudi koji, he-he, internet. Sad naravno, drugačija stvar, internet je onako, što kažu, postao narodski, opšte dobro i mislim da je to dobro na kraju krajeva, ali da, nedostaje mi stari internet. I znaš šta je bila fora? Znaš šta se desilo u Subotici? U Subotici nije došao kablovski internet, nego je došao wireless internet.

Ivan Minić: Da.

Darko Mesaroš: To sam ja baš pitao ljude iz Beograda, da li je to postojalo u Beogradu? Mi smo imali provajdere u Subotici koji su postavljali antene, imaš da kupiš one, one aluminijumske trube antene na kuću, staviš, uperiš u neku antenu, i onda to plaćaš po megabajtu ili tako nešto je bilo.

Ivan Minić: Sektorka, Šabački grid.

Darko Mesaroš: Šabački grid! Bože, to nisam čuo, jaoj… taj naziv nisam čuo jedno 20 godina. Šabački grid! Kantena. Jeste! Znači, kad shvatiš da je praviš od limenke od nečega i to radi, brate. Pa to, e, to. I mi smo tako, to neko vreme bilo i znam da mi je to bilo interesantno. Prvi put sam se počeo baviti mrežnim tehnologijama, jer znaš, to je bilo malo više, malo si se više morao potruditi da izađeš na internet, čak i više nego dial-up, jer ti moraš neku antenu pa karticu, pa usmeriš, pa ti njima daš MAC adrese, pa neke PPPoE, pa ne znam, sam te neke nove termine saznao, i rek’o, e, to je veoma zanimljivo. I sećam se da je tad bila fora, barem u Subotici, jedan od provajdera, ti se nakačiš na njihovu mrežu i to je sve, kao u LAN-u. Svi smo mi u jednom LAN-u bili, i to je nenamerno bilo, ali tako je to bilo podešeno i ja mogu da pingam svakog na tom LAN-u. Odjednom ja imam, u mom, u lokalnoj mreži, imam ono 200 računara i rekao sam, šta je ovo? I onda, nažalost, tad ljudi nisu bili nešto previše edukovani o bezbednosti, operativni sistemi nisu bili nešto previše zatvoreni, pa svaki treći računar ima otvoreni share. I ja tako čeprkavim po nečijim računarima, jao Bože, pa. Naravno, promenili su oni to sve posle, pa je malo to bilo i ozbiljnije, ali opet tu sam nešto, nešto to naučio. I onda se u Subotici pojavila grupa ljudi u jednom našem naselju koje se zove Prozivka, jedna od, to su prozivka je u Subotici ti, onako, naselje visokih zgrada, jedino u gradu manje-više. Nije jedino, ali recimo najveće u gradu. I u tom naselju su se pojavili ljudi koji su stavili svoje antene na zgrade, i čak smo provlačili kablove između zgrada. Pecaљka, težak olovo i tras! I preko, preko! I onda provučeš…

Ivan Minić: Na velikim zgradama gde nije moglo da se dobaci ručno ljudi su ispaljivali harpun!

Darko Mesaroš: Vau, to je na Banjici znači. Fantastično, nestvarno, neverovatno. I tu sam dobio priliku da, da se počnem družiti sa nekim ljudima koji su bili malo pametniji, malo se više razumeju u te neke mrežne tehnologije. Ja sam tu opet dalje bio klinac, ali, ta neka subotička lokalna LAN mreža je bila Wireless LAN ili LAN i onda si tu odjednom ima, ne znam, TeamSpeak, pa DC++, pa smo tu razmenjivali Linux ISO fajlove preko DC++ i ne znam ni ja šta, tako da, bilo je jako interesantno, tu sam onako počeo da dobijam tu neku, jao bi voleo da pravimo kući, ovo, ono i to mi onako neko podiglo elan da ja hoću da budem sistem administrator. 

Ivan Minić: Pazi, magija koja se desila 2003. godine u Beogradu, mislim druge ili treće, jeste kablovski internet koji si pomenuo. U jednom trenutku, u našu zgradu, gde ja trošim, znači ne zna se koliko sati, tad se već imao flat rate za telefon, ali to je ipak solidno koštalo, to sve, dolazi kabal i dolazi kabl 64 kroz 64 kilobita. I sad… Šta je trik, šta je ono što raduje je li, u celoj priči? Jeste 64 kroz 64, ali u lokalnoj mreži na DC++ je 128 kroz 128. I sad, znači što se kaže, ja sam se tad bavio takozvanim skidanjem interneta. Znači ja sam ceo internet skinuo kod sebe, jer to je mnogo bolje. Ja se sećam, znači, to je bilo kad se uloguješ na SBB u onaj panel korisnički, tebi piše koliko si imao saobraćaja tog meseca. Flat rate je možeš da imaš koliko god hoćeš. I sad mi smo seli, naravno mi ludaci i računali, šta je teorijski maksimum! Znači teorijski maksimum je recimo 80 gigabajta u toku meseca, a ja sam skinuo 78,5. Znači to je u jednom trenutku, sam ja zaspao kad nije trebalo, ali u svakom narednom trenutku je to bilo. I naravno posle par meseci se takođe posle više ne baviš time, ali kao, sve ono što nisi mogao da imaš do tada… Znači ljudi, ljudi to ne kapiraju. Znači, ti si nekada skidao jednu MP3 pesmu satima. I onda samo tu pesmu slušaš u krug kao ludak! Odjednom je to sve postalo dostupno, sporo, i dalje mislim za ovo naše magično brze uslove, sporo, ali dostupno i možeš nešto s tim da radiš. Te lokalne mreže su bile recimo po Novom Beogradu po blokovima, bile su u tim situacijama gde imaš velike zgrade, u kojima u jednoj zgradi živi hiljadu ljudi. Zato što ima 200 stanova. I u tom naselju ima par hiljada ludaka. Što znači da ima trideset, četrdeset onih koji bi to razmenjivali i onda se to onako, harpunima. Pa onda naučiš zašto outdoor kabl treba da se koristi a ne ovaj koji popuca posle trećeg dana sunca. Ali kao, ljudi su prvo, učili gomilu stvari jer su morali, nije imao niko ko to zna, a onda što je takođe mnogo važno, nesebično delili to znanje jer je bila ideja, ‘ajmo da napravimo što više ludaka koji ovo rade, i mislim da su ovakvi… Imao si po Srbiji u svakom od gradova delove koji su imali takve mreže i slično. Ja se sećam, bože, serijski brojevi za Windows, ja se sećam da su se dve verzije Mikrotika koje su bile krekovane… Svi ruteri su bili bazirani na tim verzijama Mikrotika. Znači svi ruteri u Srbiji su bili te verzije. I sećam se taj momenat gde, kao, treba da radiš wireless mrežu, ali nemaš opremu koja ti treba, nego kupuješ one stare računare fabrikovane i na njima stavljaš to sve, i sad ti možeš da prejebeš karticu koja je 500 milivata da bude 2 vata. Mislim otprilike, kad proleti ptica, padne pečena. Ali možeš da dohvatiš još kilometar. Meni je najgenijalnije bilo, izvinjavam se Subotici jeste sve ravno, pa to funkcioniše. Meni je najgenijalnije bilo, što sam ja znao ludake koji su razumeli na koji način postoji opcija da napraviš parabolu, jer treba da preskočiš nešto, ne možeš ili da odbiješ od nečega i tako dalje, i ti sediš i gledaš i ne možeš da veruješ da to funkcioniše. Funkcioniše.

Darko Mesaroš: Ja sam, ja sam tu imao jednu 802.11b karticu Athena. Athena, mislim da više ne postoji. Athena je bila jedna od kartica koja je došla sa 500 milivati, ali si mogao da je budžiš. Znam da je bilo i kod kuće sam tada, u tom ranom wireless internetu nisi mogao da imaš više računara konektovano na internet. E sad nekom ludom slučaju sam ja imao dva kompjutera u kući i da bi ih oba konektovao uzeo sam neki Pentium 1, je l’, tako nešto što mi je neko poklonio, stavio sam tu wireless karticu unutra, Mikrotik na njega. Haos, znači oduševljen sam bio sa time šta to može. Tako da svaka čast za Mikrotik što nas je omogućio da sve te gluposti radimo kao deca.

Ivan Minić: Ali opet to je neka ta zajednica ljudi je bila, kao što ti kažeš jedno drugog smo učili kako to da radimo. I bilo je onako veoma veoma razvijeno i ono što je najinteresantnije, ti ljudi koji su to radili tada, su daleko dostigli, u smislu to su toliko pametni ljudi koji su tako nešto čeprkali i probali i ne znam šta, i mislim da je ta neka, to neko moranje je od nas, na ovom prostoru napravilo izuzetne inženjere. Jer znaš, ti imaš nešto što apsolutno nije savršeno, niti je dobro, niti je dovoljno dobro, i ti tu moraš nešto da čeprkaš, da popravljaš, da njakaš, da to zapravo, nešto funkcioniše. I i to je, da kažem, kroz tu neku muku smo puno toga naučili i ja sam zahvalan na tome svemu što sam morao tako, ali da mislim, znaš, oduševljen sam kad shvatim šta smo mi, mislim to je sad manje-više nema tolike potrebe za tim čeprkanjem, ali ja sam sa drugarom razgovarao, kako ćemo mi, on i ja koji smo dve ulice jedan do drugoga, kako bi mi on i ja mogli da se spojimo u LAN mrežu, da ne moramo da preko interneta, jedno drugom nosimo kompjutere kada hoćemo da igramo Generale, ili Red Alert, ili nešto. I onda da l’ možemo nekako, preko kuća tuđih, da prevučemo kablove? I koliko bi nama LAN kabla trebalo. Jer svaka kuća poštena ima kotur od 100m LAN kabla. I klješta za krimpovanje jer ne znam, nikad ne znaš kad može da ti zatreba. U svakoj kući u kojoj sam živeo sam imao kotur kabla, i nikad ga nisam iskoristio. Ali kotur kabla uvek postoji. Tako da ono, ne daj Bože…

Ivan Minić: Možeš za veš.

Darko Mesaroš: Može, jeste. Jeste, a mislim, na kraju krajeva, to je isto jedna od bitnih stvari koja za poštenog inženjera… jedina stvar koju svako smatra da svaki pošten inženjer mora da ima, u kolima, je jedna motalica. Znači…

Ivan Minić: To sad nije važno.

Darko Mesaroš: Trebaće jednom godišnje, ali tad kad treba, mora čovek da ima motalicu.

Ivan Minić: Ja se oduševim kad me neko pita da li imaš dugačak mrežni kabl. Pitam, da l’ ti ga napravim. Imam sve. 

Darko Mesaroš: Imam sve, čekaj, kategorija šest ili sedam. Tako da, ovaj, da, mislim, to je onako bilo normalno. I što si spomenuo, LAN partije. Mi smo pravili LAN partije. Mislim, nas, moj drug Petar je imao, imao je veliku trpezariju sa ogromnim onim slavskim stolom, znaš. I onda se nas petoro, šestoro okupi. Svako donese svoj veliki kompjuter. Ja sam imao neki, sećam se, Allied Telesin. Allied Telesin su bili proizvođači svičeva. Neki sivi svičevi. I sećam se da sam imao jedan osmoportni. I onda se svi povežemo u istu mrežu. I onda na svakom LAN partiju treba ti prvo jedno tri sata da se dogovorite šta ćete da igrate. Pošto niko ne može da se dogovori šta ćemo da igramo. I onda na kraju igramo po čitavu noć. I to je onako nešto što je sad lakše naravno. Jer svi preko interneta cepamo i sve je tu u redu. Ali ta neka organizacija. I šta smo mi sve morali da naučimo. Kako ti šeruješ fajlove preko kompjutera. Pa TeamSpeak, pa ovo, pa mreže. Ovaj ima neki… Nema Windows XP, nego ima Windows 98. Da li on može s nama da se igra? Pa može. Ali TCP stack mu treba. Sto čuda. 

Ivan Minić: Ja se sećam jednog momenta koji… Ono, nije… Zvuči jako strašno kad to kažeš tako. Ali je jedna od najlepših uspomena iz srednje škole. Kad smo mi iskapirali, prvo da sa računara koji imaš u učionici imaš ulaz na mrežu, a onda na toj mreži možeš da nađeš svašta. I da ako imaš Duke Nukem, da on može da se izvrši. Znači njemu ne treba instalacija, samo imaš exe i možeš da ga pokreneš.

Darko Mesaroš: Jeste, to je tada strašno bilo da.

Ivan Minić: I onda sam ja krio Duke Nukem-a po drugim računarima jer oni kad ga nađu oni ga obrišu. Ali ja ga sakrijem na tri, četiri mesta…

Darko Mesaroš: Da, da, naravno.

Ivan Minić: …i ono, naravno, seljačka varijanta, preimenujem ga u neki .dll jer niko neće da briše .dll, i onda ga posle dođem, vratim nastavak. Znači, pakao. Pakao.

Darko Mesaroš: Vidiš to je tako bilo i ja sam isto. U srednjoj školi smo isto imali tako neki računarski kabinet i onda smo slali jedan drugom poruke, pa sakrivali igrice, pa ne znam ni ja šta, ali imali smo jednog dobrog profesora koji je stvarno onako, on je želeo tu našu radoznalost. “Radite šta hoćete, probajte nešto, njakajte”, i onda smo tako mi svašta nešto pokušali, nešto, onda “hajde objasni mi kako si to uradio, kako si sad ti to izveo da to tamo nešto” i onda to objašnjavaš. Tako da volim kad tako ljudi ovaj, vole da potpiruju radoznalost u inženjerima i nadam se da današnji klinci isto… Back in my days, sad ja ko mator, ali nadam se da današnji klinci imaju prilike da budu malo tako radoznali i da probaju nešto i… Ne znam da li se to radi po srednjim školama i dalje, ali da l’ se Duke Nukem kopira po kompjuterima, ali, da.

SERTIFIKATI UMESTO FAKULTETA I PRVI POSAO

Ivan Minić: Kaži mi, šta je, mislim OK, srednja škola, igre, zabava, pravljenje mreža, sve su to stvari koje su negde trasirale put da se ti baviš ovim, ali kako je krenula ta priča? Šta je bilo sa faksom? Šta je bilo sa prvim poslom?

Darko Mesaroš: E pa pazi, znači, ovako. Ja sam prvo, kao, OK na fakultet, i sad na fakultet nismo bili u nekoj finansijskoj mogućnosti da idem negde. U smislu, imali smo u Subotici višu tehničku školu i to je bilo kao, OK, ići ću na višu tehničku školu u Subotici, to je nešto što možemo relativno da priuštimo, ne bih morao da živim negde drugde. Ali u to vreme upoznam ja nekog kolegu što je radio u maminoj firmi, Slaviša, i Slaviša je tada imao neke Microsoft sertifikate. To su bili MCSE, MCSA, za 2003 ili 2000, ne znam ni ja šta je bilo. I znam da je on meni rekao, to jest, rekao je mojoj mami kako je to jako super i puno naučiš i možeš da se baviš kompjuterima sa tim i ja tu malo nešto njakam, njakam, i neko meni kaže: “O, to će ti nabaviti posao u inostranstvu”. Ja reko’: “OK”. I mama meni kaže: “Da li ti to želiš možda? Možda bi ti to bilo bolje?” I, prelomim ja, reko’: “OK, neću nikad upisati faks na budžet, viša tehnička škola u Subotici je OK, nije loša škola, ali reko’, možda neću naučiti to što stvarno želim da naučim, hajde da mi probamo taj, taj, te sertifikate.” I tada je, ne znam da li i dalje postoji, ja se nadam da postoji, CET u Beogradu.

Ivan Minić: Gde je RAF sad.

Darko Mesaroš: E pa, da, jeste, jeste, da. I uplatio sam kurs od nekih šest meseci, ja mislim da je bilo šest, sedam meseci, uplatio kurs da položim, tada se MCSE preimenovao u MCITP: EA. Microsoft Certified IT Professional Enterprise Administrator.

Ivan Minić: Sreća pa nije komplikovano.

Darko Mesaroš: Nije sada, super je. I to je bilo nekih sedam ispita da, sedam sertifikata da položiš za tog Enterprise administratora. I ja uplatim taj kurs, taj neki šest, sedam meseci trajalo, i znam da je mama platila, sad lupam, to je bilo tad nekih dve i po hiljade evra. Neka cifra koja je ono, godišnja plata mami na…

Ivan Minić: Milion evra.

Darko Mesaroš: Da, milion evra. Što je u mojoj glavi to bilo milion evra. Plus, ovaj, da živim u Beogradu. I ja se doselio ovde i zapravo živeo sam bukvalno na pet minuta odavde, znači jedna mala kuća tu ovaj, dve ulice odavde i ono, živeo sam tada sa prijateljem i sa bivšom devojkom i ne znam ni ja šta, ali sam živeo tu u Beogradu i išao sam svaki dan do CET-a, ovaj, i i sedim na tim časovima, znam da je predavač bio Siniša Lale, i Siniša je učio tako nas sa nekim virtuelnim mašinama se radilo i to mi je bilo kao: “OK, na ovo ću se fokusirati, položiću”, i stvarno sam položio svih sedam, bukvalno iz cuga, znači svaki par nedelja sam polagao, i samo sam to radio. Znači, ljudi su slavili moj rođendan u kući… u stanu, u stvari, i oni su slavili moj rođendan i torte i piva i ne znam šta, ja sedim u ćošku i podešavam Active Directory na Microsoftu zato što sam hteo da položim. I stvarno, položio sam to i mislim da sam u roku od nekih dva, tri meseca dobio posao u Beogradu, kao neki sistem administrator u jednoj firmi u Zemunu. I tako da sam svaki dan odavde išao do Zemuna, što je opet bio posao, ovaj, i eto, tako sam nekako počeo da se bavim tim i sad, znaš kako, to mi je otvorilo vrata. E sad ja da nisam bio zainteresovan, ja da nisam bio radoznao, da me nije to jako interesovalo, verovatno bi to i tamo stalo, razumeš, džaba tebi neko otvori vrata, kad tebe to stvarno ne interesuje. E sad mene je to jako interesovalo. I ja sam onako stalno pokušavao “šta mogu više, šta mogu više”, nekako, koncept automatizacije i podešavanja sistema da sve neke kockice padnu mi je jako interesantan. I nekako sam sve više i više i onda opet neka druga firma u Novom Sadu. “E, hoćeš da radiš za nas”, opet neki trgovinski lanac, ne znam ni ja šta, i kod njih da malo radim, i tu sve malo po malo sam sve više i više učio od ljudi sa kojima sam radio. To mi je u stvari bilo najbitnije. Ja sam sa ljudima sa kojima sam sedeo u kancelariji koji su radili isti posao koji i ja, su bili naravno stariji ljudi, mnogo iskusniji, ja sam od njih, ono: “OK, kako ovo? Kako ono? Šta treba? Kako ja sad ovo da naučim, sto čuda?” I uvek mi je bilo smešno, pošto jedan moj kolega, Ilija, on je bio sistem administrator 2. Ja sam bio sistem administrator 3. Ja njega pitam: “Ilija dobro, kad ću ja biti sistem administrator 2?”, kaže on: “Kad ja odem u penziju”. Tako da ovaj, ali, od tih ljudi sam toliko puno naučio, kako to da se vodi i kako to se sve, kako da budem zapravo radoznao za te stvari. Tako da sam mojoj majci neopisivo zahvalan što je onako uspela da mi uplati taj kurs i te sertifikate, i na kraju krajeva jako sam zahvalan ljudima sa kojima sam počeo da radim koji su mi nekako, ako ništa, odgovorili na moja glupa pitanja. Znaš, ja sam uvek imao “OK, pa šta je sad to? Kako to?” Čak sam par puta dobio po ušima, jer sam bio previše entuzijastičan za nešto. Ne znam, krenulo nešto, “Jao može, može, ajde to ćemo sve, može sve.” I onda su mi rekli posle, “ajde malo…”

Ivan Minić: Prvo te puste da se ulupaš.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste.

Ivan Minić: I onda ti kažu: “E sad… je l’ ti sad razumeš zašto mi…”

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Tako da, tako je nekako krenulo i naravno tu sam radio u Srbiji do 2012. Moja dalja priča od toga je da sam 2012. uspeo da nađem posao u Češkoj. Preselio sam se u Češku u Brno i radio sam u Brnu za AT&T. Tamo sam radio kao, titula mi je bila Server Provisioning Administrator. Bukvalno sam instalirao operativne sisteme na servere… na hiljadice. Bukvalno ono, Unix, Solaris, Linux, Windows, sve živo što su mi dali, dali su mi, i to sam tako se neke dve godine se njakao sa tim i bilo mi je veoma dobro iskustvo, pošto sam počeo da radim sa Amerikancima, pošto sam tu da malo vidim kako to funkcioniše u velikim firmama. Nakon toga sam se opet preselio. Iz Češke sam se preselio na Maltu. Živeo sam na Malti neke dve godine, opet sam tamo radio u neku, ovaj, maltene je puna kladionica. U smislu centrale kladionica su na Malti. I u jednoj od tih kladionica sam tamo radio, opet neki lokalni IT sistem administracija, ovo ono, i tu sam stvarno onako jako sam bio zainteresovan za to, ja sam sve voleo tako i kod kuće da njakam i da nameštam i ne znam ni ja šta, i, igrom slučaja, dobijem ja mejl od AWS-a. 2015. godine, ja dobijem mejl od AWS-a, za poziciju support inženjera. U smislu da odgovaram na mejlove, čet poruke, i pozive korisnika AWS-a koji imaju problema sa AWS-om. Tehnički, to je bio step down od moje trenutne uloge. Zarađivao bih manje para, radio bih tehnički manje odgovoran posao, ali onako, bilo mi je… pa nemam pojma, znaš kako, AWS mi se činio tada, tad su još bili relativno rani dani AWS-a, činio mi se kao dobar izbor da ja probam da nešto novo naučim. Pošto do tad, cloud je bio nekako jako stran meni. Znaš, cloud postojao je, to je super, to je somebody else’s computer, sve je to super, ali ja volim svoj server. Ja volim to da… normalno, ja volim to da lupim ono, znaš… Tako da…

Ivan Minić: Čelik je čelik.

Darko Mesaroš: Čelik je čelik. I ajde reko’, OK, ja se tu, nešto sam se sa njima kao, ajde malo ću se neckati, malo ću ovo. Znam da nisam uopšte bio zainteresovan. Sedeo sam u Subotici, sa babom u kuhinji. Baba i ja pijemo kafu i ja na intervjuu za Amazon. Haos. I prošao sam to nekako i ljudi su se stvarno odlučili za mene i naravno beskrajno sam im zahvalan i onda sam se sa Malte preselio u Irsku. U Dablinu sam počeo za AWS, dve godine u Dablinu kao support inženjer. Puno sam svašta nešto naučio, ja čak nisam znao AWS gotovo ništa kad sam počeo tamo, ali sam imao priliku da naučim jako brzo pošto pozicija support inženjera je zapravo ja mislim, jedna od mojih najboljih pozicija koje sam ja radio, jer jako moraš da učiš. Jer šta se desi, kako to funkcioniše… tebe nazove customer ili dobiješ poruku ili mejl ili ne znam ni ja šta… “Ovo ne radi”. Sad obično opišu šta ne radi. I ja kao inženjer sam morao da u najboljem slučaju repliciram njihov environment koliko god mogu, da probam da uradim isto i slično što oni rade i da skontam šta je to možda što ne radi. Ja nemam pristup njihovom sistemu, ja nemam pristup ničemu. Ja mogu tako nekako da pogodim šta nije u redu i onda sam jako brzo morao da naučim puno stvari jer dobiješ mejl, OK, odjednom moram da naučim kako funkcioniše Elastic Beanstalk. Odjednom moram da naučim kako funkcioniše Docker, kako ovo, i tako na silu sam morao da naučim svašta nešto i to mi je bio tako dobar uvod u AWS, u Cloud, u skaliranje, u sve te mnogo komplikovane moderne stvari da sam beskrajno zahvalan tome svemu.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Znači to, cloud to, sve je to u redu, ali, kabl je kabl.

Darko Mesaroš: Kabl je kabl. Tako je.

T-SHAPE, SERTIFIKATI I RAZUMEVANJE SISTEMA

Ivan Minić: Pričaćemo naravno, šalim se, ali, ono što bih voleo da probaš da mi objasniš, odnosno publici da objasniš je, kada imaš osobu koju sve zanima.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: To je problem. Mislim, to je divno i to ima svoje magijske moći, ali je isto tako problem.

Darko Mesaroš: Jeste.

Ivan Minić: Zato što je jako teško usmeriti se i jako je teško ući u dubinu. Mislim, OK, godinama je bila priča, specijalizuj se, specijalizuj se, specijalizuj se, pa je onda bilo “a, generalisti će ipak spasiti svet”, jer specijalizacija ako prestane da bude aktuelna ti si… Jeste. Obsolete. Ne možeš lako da se prebaciš na nešto drugo jer kao, previše si dugo u ovome, a prosto videli smo kako neke tehnologije koje su bile u jednom trenutku najkul stvar na svetu, prestaju da budu uopšte relevantne. Ono što, mislim isto da je važno i voleo bih neki tvoj komentar na to, jeste što u trenutku kada ti i ja ulazimo u ovu priču to je lepo zanimanje. Ali to nije ekstremno profitabilno zanimanje. To nije kul zanimanje, tu nisu ljudi koji imaju pet puta veće plate od dobre plate u banci i tako dalje. Ti imaš istu platu kao što ima neko u banci na pristojnoj poziciji, ako si ti ovamo na pristojnoj poziciji. Razlika je što ti ne želiš da radiš u banci jer je užasno, a želiš da radiš na ovome zato što imaš problem i to ti rešava problem koji imaš. I to je to. Ali kao, nije bilo kul. Što znači da su to uglavnom, karijerno, radili ljudi koje to zanima. Ne ljudi koji su oportunisti i jure novac. Tako da mislim da je to mnogo bitna stvar za to kad kažeš “moje okruženje je bilo takvo, da su ljudi odgovarali na pitanja”. Pa okruženja su tada bila takva. Zato što su to ti ljudi. Onog trenutka kad je to postalo pitanje oportunizma… dolaze ljudi koji imaju drugu ambiciju.

Darko Mesaroš: Razgovarao sam sa puno ljudi koji su me tako pitali kako sam ja uspeo, kako ja da nađem taj isti posao. Reko’, nije stvar, ako ti samo taj posao juriš zato što…

Ivan Minić: Nađi vremensku mašinu.

Darko Mesaroš: Da, tako je, tako je, pa ne, al’ realno ako ti hoćeš da radiš u teku samo zato što money, OK, razumem, ali nećeš dostići jako daleko jer da bi bio uspešan u teku bez obzira u kom periodu, ti moraš biti, mora da te to interesuje, stvarno mora da ti je stalo. Ako ti nije stalo do toga imaćeš para godinu dana i onda ćeš posle skontati da te to ne zanima, ili da ti ne ide, ili da “oh, sad moram da nešto novo učim”. Burez, čitav život u teku moraš nešto novo da učiš. Znaš ono, ne možeš ti da završiš fakultet ’97. godine i da budeš do kraja ono, referent informatike, znaš, moraš da učiš konstantno. I to je, generalno jeste, mi smo počeli u periodu kada je to stvarno tako bilo. Znači mislim ja sam 2012., 2010. godine, moja plata je bila tolika da sam ja jedva mogao da živim u Novom Sadu sam. Znači ja sam plaćao neki stan u Novom Sadu i ono bukvalno je bilo do kraja meseca viršla iz Matijevića, to je to, znaš, ali jednostavno naravno to se promenilo i mnogo se više para zarađuje, sad sve to stoji, ali ja mislim i dan danas da bi bio uspešan u tom poslu, ti i dalje moraš da budeš ta osoba koja će raditi za 40 hiljada dinara mesečno. Jer te interesuje, jer voliš. Znaš, ja kažem često mom leadershipu, sada u Amazonu kao, “ja bih ovo radio za džabe. But please, please pay me”, znaš, reko’, “trebaju mi pare, ali bih radio za džabe”. Tako da…

Ivan Minić: To je u suštini…

Darko Mesaroš: Jeste, da, da, jeste.

Ivan Minić: …san koji, koji svi gledamo. E sad, upravo taj momenat sopstvenog profilisanja koje… OK, mi koje zanima svašta, često kažemo kad nam kažu ono, kao “T-shape”, odnosno, napravi da znaš o svemu elementarno i onda imaš jednu stvar u kojoj si car i tako dalje. Ja mislim da je u suštini poenta danas praviti ono okrenuto E ili obrnuto Š ili kako god, da imaš tri stvari koje kidaš.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: I možda nisi u top jedan posto, ali si u tri stvari u top pet posto.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: Jer onda imaš, a šta je najvažnije za inženjera? Redundansa i backup.

Darko Mesaroš: Jeste, naravno, naravno.

Ivan Minić: Zato što sutra neko će da dođe i kaže “e, ColdFusion izlazi iz priče u narednih godinu dana”, a to što si ti bog, znači džaba ti to sve, ili whatever, flash je bio u jedno vreme, je l’. Ovaj, i ti si onda u problemu i ne možeš brzo da se adaptiraš i tako dalje. Ovako ti uvek imaš nešto. Ali problem je opet izabrati šta, problem je usmeriti se. Sertifikati su bili super zato što su ti davali to zaokruženo znanje za profilisanu poziciju koja ti treba. I to je bilo i sa Microsoft i sa Cisco sertifikatima koji su tada bili ovde dostupni, i CET je tu napravio fantastičnu priču. To vreme je prošlo, to više ne funkcioniše na taj način, mada sad Amazon ima svoje sertifikate, svako ima svoje sertifikate od velikih igrača, i oni jesu negde bitni, ali kao, kako se mali Darko, koji je bačen u vatru i vrlo često tebi piše na poziciji da si ti jedno, ali ako ne radi štampač, ti si i to…

Darko Mesaroš: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: …kako se mali Darko profiliše i kako mali Darko s jedne strane na poslu radi to što treba da radi, jer od nečega treba da se kupi kisela voda…

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: …a u slobodno vreme nešto drugo.

Darko Mesaroš: Da, da, jeste. Pa znaš kako, ja sam uvek malo o diskusiji specijalizacije, ja sam donekle bio specijalizovan za Microsoft u početku, jer to, to sam učio, je l’? Ali ja mislim da je, da ako je rezultat tvoje specijalizacije povećana radoznalost ili mogućnost, to jest želja za daljim učenjem. Jer ako ti odeš na specijalizaciju i onda mrziš čitav svet zato što si to učio i onda “sad sam ovo naučio, nikad više knjigu neću da vidim”, e to je problem, znaš, ti ćeš biti specijalizovan i bićeš možda dobro plaćen u tom nekom trenutku i biće super, ali ako te je to zaustavilo da radiš bilo šta drugo, to je ozbiljan problem. Mene je moja specijalizacija nekako pripremila za sve ostalo, znaš, OK, jako me ovo interesovalo i onda sam skontao u stvari, skontao sam koliko zapravo ja ne znam. Znaš ono, Dunning-Kruger kriva, došao sam do toga reko’ u je, reko’, stvarno ništa ne znam. I to mi je nekako otvorilo vrata da što više želim da učim. Problem toga jeste što si spominjao, da ako si jako radoznao, ništa ne traje. Sve je ono samo “oh, squirrel, uh, squirrel”, samo počneš da se okrećeš nekim drugim stvarima i nikad ne završavaš. I meni je generalno došlo do toga da sam ja počeo i network inženjering i storage i baze podataka i sistem administracije i Unix i sto čuda. I onda u ničemu nisam bio jako dobar. Ali, mislim da sam, kroz sav taj neki, progurivanje, je l’, popravljanje štampača i krimpovanje kablova, sam naučio da jednostavno sve to ima neku svoju osnovu, znaš. I ti ako si u stvari dobar u toj osnovi, relativno je lako da ti uđeš u suštinu nečega. I relativno brzo ja mogu da se šaltam da sam sistem administrator, pa sam platform inženjer, pa sam solution architect na AWS-u, pa sam developer, pa sam šta god. Zato što na kraju krajeva, svi mi rešavamo donekle iste probleme, al’ ako si radoznao i ako imaš tu neku osnovu meni je bilo lako da se ja prešaltam iz jednog na drugo, pošto ja sam imao period u životu kažem kad sam bio sistem administrator i u mom timu je bio i storage administrator i network administrator i database administrator i odjednom zbog promene u industriji smo svi mi postali platform inženjeri. Svi moramo da znamo tuđi i svoj posao, znaš, prosto odjednom više nemaš čelik, nego imaš Cloud, sve API call. Tako da, ne znam, ja sam, kažem, mislim da mi je bilo pozitivno to nekako. Par trenutaka sam bio sputan, da kažem ono, da ću samo da se bavim ovim ili sad da me jedino interesuje ono, ali mislim da sam uspeo da se vratim uvek na nešto što me jako interesuje i da sa svojim generalnim znanjem eto, uspeo sam nekako.

Ivan Minić: Mislim da je ono, da je mnogo važan taj momenat kad ti zapravo shvatiš, ne to koliko znaš…

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: …nego upravo to koliko ne znaš i da taj fundament o kome pričaš, to što je neophodno, je da ti razumeš kako stvar radi.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: To ne znači da znaš tačno kako radi, to ne znači nikako da znaš da je napraviš…

Darko Mesaroš: Tako je.

Ivan Minić: …ali ako razumeš, ove stvari možeš da naučiš. A ako ne razumeš, ne možeš da ih naučiš.

Darko Mesaroš: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Znači, to ono… ti ne možeš da ih naučiš, možda možeš da ih napraviš kao posledicu sreće…

Darko Mesaroš: Tako je.

Ivan Minić: …ali ti suštinski ne razumeš ni kako to radi ni zašto to radi ni zašto radi tako.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Kažem to neko razumevanje sistema, ja mislim da je pogotovo sada to kad vidiš puno ovih developera koji koriste AI i neke agente i ne znam ni ja šta da prave, i svi oni uspevaju nešto da naprave. Ali problem nastaje u tome kad ti ne razumeš šta se napravilo. Kažem opet ne moraš da znaš u sitna crevca svaka funkcija šta radi, kako se poziva, šta god, ali ako ne razumeš šta se dešava, ako ne razumeš šta si napravio, to je problem. U smislu, prvo, nikad nećeš biti bolji, drugo, to što si napravio možda neće biti dobro. Tako da ja sam ubeđen da i budući inženjeri i ovi svi novi mladi inženjeri koji koriste i veštačku inteligenciju i ne znam ni ja šta, mislim da će i dalje im biti potrebna ta neka osnova znanja, u stvari osnova rezonovanja kako nešto funkcioniše. U smislu možda da li je to interesovanje, da li je to radoznalost, da ti kad nešto napraviš, da tebe zanima kako to radi. OK, pa sad kako to sad to to to to radi, šta se tu dešava, zašto je to tako, tako da, ne znam, mislim u pravu si, stvarno, to je jako bitno.

LEGACY SISTEMI NA KOJIMA SE VRTI SVET

Ivan Minić: Ovaj, mislim, evo pre pre neki dan, mislim, opet naravno mim je ali beskrajno zabavno, kao… izašao je neki exploit za COBOL.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: I kao kako ćemo da ga pečujemo i ljudi slikaju bušene kartice, kažu: “Ne znam.” Jer kao to je to, kao.

Darko Mesaroš: Da, da, da, da, da, da.

Ivan Minić: Ovaj, a pričali smo ti i ja o tome, i mislim da je važna tema da se dotaknemo, samo sa, sa par nekih starih ljudi i gikova ovde o tome… to je taj momenat ono…

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: …legacy sistema na kojima se opet vrti cela planeta.

Darko Mesaroš: Da, da.

Ivan Minić: Imaš gomilu stvari koje su napisane pre 40, 50, 60 godina, niko više ne zna kako su napisane, ne postoji više niko ko nema Alzheimer…

Darko Mesaroš: Da, da, da.

Ivan Minić: …ko se seća kako je to rađeno. OK… kada sada uzmeš ove alate u obzir to je dovoljno mala količina koda da možeš da je lako analiziraš i tako dalje, ali suština je kao to i dalje radi, a zašto… ne zamenimo. Zato što matori radi 50 godina.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Onaj aerodrom, onaj aerodrom u Francuskoj što koristi Windows 3.11 za, za kontrolu, znači neverovatno, razumeš to. Mislim, pazi, u redu je, to je jako, ja se slažem da neke stvari jednostavno su good enough i nema potrebe da njakaš. U smislu, treba neko to da održava i da to bude održivo, da, let’s not get… ono, ne treba sada da ostane sve jako staro ali ako je nešto dobro, mislim nema potrebe, znaš, ono da se menja, ali treba neko to da razume, treba neko to da može da održava, treba to.

Ivan Minić: Tu je onaj momenat koji, koji mislim da je mnogo važan, i on je opet momenat fundamenta a ne estetike i šminke.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: A to je: “Da li ti meni možeš da ponudiš bolje rešenje?” “Pa ne, ja mogu da ti ponudim, pa, bla, bla, bla, bla, bla, bla, bla, bla…” “Ok, da li je to rešenje bolje? Zato što iz mog ugla, bolje rešenje je pouzdanije rešenje, a ne rešenje koje ima bolji interfejs, rešenje koje…” Mene ne zanima interfejs!

Darko Mesaroš: Da, da, da.

Ivan Minić: Kao sistem koji procesira kartične transakcije ne treba da ima interfejs.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Znači… ali treba da radi perfektno i kao, da li ti meni možeš da garantuješ da ako ovo podignem kao što stoji i što se izvršava i imam 38 godina uptime na toj mašini, da li ti meni možeš da garantuješ da će to novo što ti napraviš da bude tako?

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: “Pa ne mogu.” Pa onda ne diraj.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Jedan primer koji, ja sam jedan od mojih prvih poslova u teku je bilo u Subotici, u opštinskom sudu. 2009. godine ja sam bio referent za informatiku. Fantazija! Bukvalno sam bio momak koji popravlja kompjutere. Ništa više. Mislim, jako fensi titula, ali sam bukvalno popravljao kompjutere, instalirao Open Office ljudima na, na računare. I u zemljišnoj knjizi, to je deo suda koji je bio zadužen za, je li, zemljišnu knjigu, ovaj, podaci, sad to je bilo 2009. godine, tako da to se verovatno promenilo sada, nadam se. Podaci o zemljišnoj knjizi su stajali na jednom Unisys Unix serveru. Znači Unisys iz ’80 i neke godine, na njega si se kačio putem terminala koji je išao preko telefonske žice, onaj neki stari terminal, 14 inčni ekran i sva zemljišna knjiga je tamo radila, u nekoj Oracle bazi… Ja mislim da je to Oracle 5. Znači nešto što je bilo toliko staro da nisi mogao ni da migriraš nigde. I znam da su tad nešto razgovarali kako da urade proces migracije, ali to je nešto bio veoma ručno, bukvalno kopiranje, ručno kucanje u novu bazu. Imali smo jednog čoveka koji je bio… kako zamisliš Unix administratora iz ’80-ih godina, tako je lik izgledao: brada, žuta, ci, ci, cigara, ha, fantazija, divan čovek.

Ivan Minić: Sve kako treba.

Darko Mesaroš: Sve kako treba. Čovek, divan čovek! I, al’ on je jedini znao kako to funkcioniše. I ja sam bio mladi inženjer, 19, koliko sam imao, 19 godina, 20 godina. Došao ja tamo i sedim pored njega, on tamo nešto babra, nešto čaka. Ja reko’, OK, treba da bekapujemo bazu podataka. OK. Ja gledam kako on bekapuje. I ja vidim nešto on… “Sad ćemo da bekapujemo bazu podataka” – i donosi on kutiju. Kartonsku kutiju. Ja reko’, OK. Trake. Reko’: “Uu sad ćemo da vidimo kako trake funkcionišu na Unix-u!” On dolazi, iz kutije vadi papir. Reko’ OK… i on… ono… I’m not even joking, on čovek uzme, i odštampa bazu podataka na papir. Jednom mesečno čovek otprinta čitavu bazu.

Ivan Minić: Je l’ imaš ti bolje rešenje?

Darko Mesaroš: Nemam, nemam! “Ti mladi… je l’ imaš ti bolje rešenje?” Pazi! Ja stvarno nisam imao bolje rešenje! I generalno ovako – da! Ja sam morao jednom mesečno da idem da kupim one trake za štampač, da kupim onaj papir i na onom dot matrix štampaču… na tom štampaču on odštampa to. Zato što nije moglo, u smislu nisi mogao da napraviš dump od toga, to je bila toliko stara baza podataka, nisi imao čitač traka na tom, nešto se bilo pokvarilo. On je bukvalno isprogramirao neki skript u onom, ne znam ni kom shell-u da odštampa čitavu bazu podataka. I to je to.

Ivan Minić: E, a pre, recimo, ne znam… Nije čak ni toliko davno, recimo desetak godina, ceo jedan ogromni kablovski sistem koji ima stotine hiljada korisnika, je sve račune štampao na starom matričnom štampaču zato što ima predefinisani odštampani račun i isto traka stiže koja, brate, na tome… ne košta ništa da se proizvede!

Darko Mesaroš: Da. Jeste, jeste, jeste. Jeste, jeste, jeste, jeste.

Ivan Minić: Kao… kad, posle pet godina promeniš onu… traku.

Darko Mesaroš: Traku.

Ivan Minić: Kao, i to je to, kao. I neće umreti nikad!

Darko Mesaroš: Da, da, da.

Ivan Minić: Kao, moj HP o kome… o kome sam pričao… priču… kao ne… ne, neće umreti nikad, i to je to, kao. A ovaj, apropo zemljišnih knjiga i svega, pre par godina je katastar ovde popasao neki ransomware.

Darko Mesaroš: Aha.

Ivan Minić: I nije radio. I sad kao… ne radi par dana. I sad posle par dana, već kao… ljudi, brate… ne može da se čeka… ne možeš, imaš bitnih stvari da se radi i… procuri da je bio ransomware, i da nisu uspeli da reše i tako dalje. I to je čak ja mislim izašlo kao zvanični komentar. Ako nije izašlo kao zvanični, izašlo je kao nezvanični: “Ne brinite ništa, imamo mi sve u papiru.”

Darko Mesaroš: Tako je, to ti, to ti kažem, sve se to piše! Mislim, pazi, tada, zemljišne knjige su zapravo bile unošene u bazu podataka, ali pisane ručno, je l’?! Mislim OK, iskreno, za neke stvari, kao što je zemljišna knjiga, meni to odgovara. To nije nešto što se toliko drastično, često menja, it’s fine! Ali, ali, kad pričamo o tim starim tehnologijama, jedna od stvari koja je ja… ja jako cenim, i to je jedan od mojih i hobija i problema, ja skupljam stare računare, i stare radne stanice i imam i mini računare kući, svašta nešto. Ali imam kući, evo sad sam baš nedavno sam pričao za GeekWire o tome, imam kući DEC, Digital Equipment Corporation, DEC-ov Teletype. A Teletype je za koje ne znaju, Teletype je kao pisaća mašina, ali nije samo pisaća mašina nego je u isto vreme i terminal, znači može da se ubodeš preko serijskog kabla u neki računar i odjednom imaš terminal. I ovaj, i mogu da komuniciram sa LLM-om putem Teletype-a. Što je najinteresantnije! To je mašina iz ’82. godine! Dan danas se proizvode trake za tu mašinu, i dan danas možeš da kupiš onaj zeleno-beli papir, traka koji ide uz to. I ja sam to komotno otišao i kupio novo, i radi! Jee! Reko’…

Ivan Minić: I radi.

Darko Mesaroš: I radi. Pazi to je mašina koja je starija od mene četiri godine, mi… no problem. Mislim, da. Brate…

SUN MAŠINE U BEČKOM DATA CENTRU 

Ivan Minić: pomenuo si u jednom trenutku, da si tamo za, za AT&T radio, ono dizao si šta je bilo potrebno, pa je nekad to bio i Solaris, i tako dalje. Pre desetak dana ja u Beču obilazim Data Centar, i tako dalje. I sad… razna je tu i svašta, to lepo izgleda, i Nvidia, ono… sve to di… to di… Meni se najviše svideo agregat.

Darko Mesaroš: Agregat? Da, dizel agregat. Da.

Ivan Minić: Jebiga, Srbin kad vidi dizel agregat…

Darko Mesaroš: Znači, ko brodski motor.

Ivan Minić: Loži ulje.

Darko Mesaroš: E, da…

Ivan Minić: Ali sad šta je, šta je fora? Jedna soba, kao ona, otprilike pošto su po sobama podeljene, je l’?! Jedna soba, i kao tu ne ulazi niko itd. Šta je tu? Tu su legacy sistemi. I jao, je l’ mogu da uđem. I sad ja šetam ovuda i među ovim i OK, vidim prepoznajem neke mašine, ne znam ja sad specifikaciju, al’ sećam se tih mašina, nekih Dell-ova i nekih HP-jeva, i u jednom trenutku, jedan red kao, ovako desetak Sun-ovih mašina i ja sam…

Darko Mesaroš: Tako je.

Ivan Minić: A Sun, to je neka… pazi, Sun ja nisam nigde u Srbiji uspeo da sretnem zato što ga nije bilo baš kod nas…

Darko Mesaroš: Nije, to je zaista bilo papreno, ali koliko je to zapravo bila neverovatno dobra firma u smislu… Sun je mislim bio žrtva svoje dobrosti zato što su oni imali, oni su bila onako, prava inženjerska firma. Oni su pravili sisteme od inženjera za inženjere, i to im je nažalost bila propast. Ali ja imam kući nekoliko Sun radnih stanica. Imam i Sun Netra X1, to je onaj One Unit server iz 2001. godine. I, ima neki SPARC na sebi, ne znam ni ja šta, i dan-danas, ako odeš na sparc.rup12.net, sajt koji tamo postoji se servuje sa tog servera od moje kuće. Tako da, ti sistemi su toliko kvalitetni da i dan-danas rade jako dobro. I imam ja ne znam neki workstation Sun-ov od 600 MHz koji je dvoprocesorski i ne znam, 192 MB RAM-a, za to vreme to je bilo neverovatno. Ali to je onako, kad ga vidiš, onako, ovo bi još radilo, ovo hoće još da radi. 

Ivan Minić: I sigurno postoji ne mali broj mesta gde takve mašine i dalje nešto teraju. E, nisu oni hteli da mi kažu, šta… ja sam naravno pitao, jer sam seljak iz Banata, pa, da ne pitam… ali kao, to je Beč, to je Austrija, to je ozbiljna zemlja, to je EU. Možda se ne vrti katastar, ali se neka baza u nekoj državnoj instituciji tu vrti.

Darko Mesaroš: Da. Neko mi je pokazao sliku iz nekog aviona, modernog aviona, da su nešto otvorili i da su videli Sun Microsystems server unutra. Mislim jeste, radi, šta ćeš…

Ivan Minić: Pa mislim, kao što postoji ono, ona priča da se i dalje svi 747 koji su u nekom delu i dalje u upotrebi, posebno za kargo i slično, softver updejtuje na flopi.

Darko Mesaroš: Flopi. Pa da, pa mislim što, znaš ono, zašto bi, nemoj, nema potrebe da komplikuješ sad, hoćeš da, da to update-uješ kroz cloud pa pukne, pa se ono brikuje avion jer, ne brate, neko je rekao to treba tako se radi, nemojmo da komplikujemo. Kao što, ako hoćeš, mislim, to je isto mnogo kul priča. Kao ako imaš McLaren F1 koji je, je li, najimpresivniji automobil koji je ikad napravljen, imaš jedan model laptopa koji je prestao da se proizvodi ’93. koji ima port, koji njemu treba kroz PCMCIA karticu… da!

Ivan Minić: Da, da, da, da, da, da.

Darko Mesaroš: …port koji njemu treba da možeš da se povežeš, i ljudi koji imaju par servisa u kojima… znači prate eBay i kupuju sve što postoji i imaju magacin pun toga jer to je jedini način da to nastavi da radi.

Ivan Minić: Jeste, jeste, jeste.

Darko Mesaroš: Mislim pazi, ja opet da apelujem na moje kolege programere i buduće programere. Jako je lako prekomplikovati stvari sada. Uzmeš ovaj AI, i samo “napravi mi ovo, napravi mi ovo, napravi ono” i dobiješ neki feature creep, i odjednom imaš neko čudovište koje se updatuje na neke, ono što kažu, byzantine načine koji su toliko komplikovani da to neće izdržati. Ja mislim da dan danas, sa ovim trenutnim mogućnostima, sa AI-om, i ne znam šta, treba da se fokusiramo, da core softvera, da osnova softvera bude što gluplja moguća. Što jednostavnija, što robusnija, to možda izgleda lepo i sve to super, ali treba da bude, možemo sad da potrošimo dodatna ciklusa i tokena i vremena, da to bude što robusnije i što jednostavnije, jer jednostavno nema potrebe da mi to prekomplikujemo. Nema potrebe. Možeš to jako dobro da optimizuješ, da to bude sve veoma utegnuto i dobro. Jer onako, u većini slučajeva jednostavno i najjednostavnije rešenje je bolje rešenje.

ZAŠTO JE CLOUD POSTAO PRVI IZBOR

Ivan Minić: Mislim… ono… mi smo pričali o tome da je jedan od razloga zašto je cloud postao to što je postao i postao je go-to tehnologija u 90% slučajeva (postoji i dalje neke situacije kad treba da imaš nešto on-prem zato što moraš da imaš on-prem iz raznih razloga i OK). Ali kao… Zašto? Jebiga, fleksibilnost.

Darko Mesaroš: Fleksibilnost, naravno.

Ivan Minić: Jer na kraju dana, znači kao ja se sećam 2001. 2. 3. mi smo imali server, ja se sećam da je naš prvi server bio Celeron na 1.3 sa 64 MB RAM-a, pa smo mi to kupili, znači na 128, i neki hard od 1.3 giga, i tako dalje. Kao to je bilo u rek ormanu tada u Veratu i mi smo na tome terali nešto. Međutim, vremenom, sve stvari koje smo razvijali, su se razvijale na način da, jednostavno ako je popularno i tako dalje, to prevaziđe nivo jedne mašine.

Darko Mesaroš: Da, da, tako je, tako je.

Ivan Minić: Pa ti onda možeš da, ako si inženjer i pametan i tako dalje, ti onda možeš u tom trenutku, sad možeš svašta, ali u tom trenutku ono što možeš da uradiš je: “OK, hajmo da podelimo. Web server i da podelimo database server.” Pa nam treba više web servera, “OK, više web servera”. A ispred njih ide load balancer ili mašina koja radi i taj deo posla i tako dalje… Ali sve je to budženje, da bi ti nekako mogao da praviš distribuirani sistem od nečega što nije pravljeno sa idejom da bude distribuirano.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali, nema dovoljno jak i velik server da može da izgura ono što tebi treba.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: I iako ima, ima single point of failure, što nije način na koji se dizajnira sistem. I onda ti imaš tu situaciju da, da s cloudom imaš tu vrstu fleksibilnosti da možeš da zakupiš šta ti treba, da dimenzioniraš po potrebi, smanjiš po potrebi, plaćaš po utrošku, i tako dalje. Možda je nekad jeftinija prva varijanta, ali najgora stvar koja može da ti se desi (ja sam to često i čitao o tome jer mi je bilo interesantno, Amerika je to ono… ovi najviše pišu o tome). To su one varijante kad ti imaš malog ono, mali proizvođač mafina, ili cupcake-a, iz nekog grada, završi u nacionalnim vestima jer su to najbolji cupcake-ovi ikad. I kao završiš u nacionalnim vestima. Cela Amerika zna za tebe, tvoj sajt ne radi zato što… …nije nikada pravljen sa idejom da može da podrži nešto tako. Tad je jedino bitno da radi. Ostalim danima ne mora da radi. Ali tad je važno da radi. I ti to ne možeš da ispratiš, i samim tim taj ulazak na cloud je mnogo imao smisla. A sad, ta tehnologija u startu jeste bila rudimentarna. Imala gomilu problema, nisu imali adekvatna rešenja, ali kao vremenom su razni pametni ljudi razvili svašta. I sada je to seamless, u suštini, za svakog.

Ivan Minić: Tvoj ulazak u tu priču, znači, ti sediš sa babom za stolom, završiš taj razgovor. Baba te pogleda, i u fazonu je: “Sine šta je to klaud, šta ti je to taj klaud?” Ovaj, ali, ti ulaziš u nešto, što… ti želiš da radiš. I, interesantno ti je, sve, ali, brate ne znaš ništa.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: A motivisan si, pritisnut si da naučiš što pre.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: Od toga je prošlo dosta vremena.

Darko Mesaroš: Da, dosta.

Ivan Minić: Sad je to neuporedivo kompleksnije i tako dalje. Ali… kako izgleda to prvo iskustvo odnosno, ima razlog zašto si ostao 10 godina tamo, a na drugim mestima nisi ostajao.

Darko Mesaroš: Pa znaš da kažem Cloud kad sam ja počeo da radim na AWS-u, je bio dosta jednostavniji. Mislim da smo tad imali, slagaću te, ali jedno pedeset servisa, dok sad imamo preko 200, je l’. Znači mnogo je to postalo komplikovanije i ne znam ni ja šta. Stvar kako sam ja to sve prihvatio inicijalno jeste, ja sam pokušao da rešim konkretan problem. I rešenje tog konkretnog problema, eto igrom slučaja, je bio na Cloud-u, znaš. Sad ne znam, od što kažeš web sajtova, sa three tier arhitekturom je l’ ovaj, troslojnom arhitekturom, sve to je moglo lako na Cloud, al’ to sve nekako je emuliralo, to je sve nekako emuliralo data centar, znaš. Kad god neka nova tehnologija se pojavi, mi se jako kao, kao društvo trudimo da to izgleda kao nešto staro. Kad pogledaš, recimo, web sajtove prve. Web sajtovi su u početku izgledali kao papiri. Ono, gore je ne znam, štambilj pa imaš, tako nekako, i layout je bio, isto kao kad bi bio na papiru, ili u novinama, ili nešto, pa su se onda…

Ivan Minić: Ti znaš da su do skoro postojali ljudi u medijskim redakcijama koji su insistirali da naslov na sajtu mora, znači, svi sidebar-ovi, sve mora, linija mora da se poklopi.

Darko Mesaroš: Pa e, e, e. Znaš.

Ivan Minić: Znači tekst može da bude toliki koliko je sidebar linija, da to bude u liniji.

Darko Mesaroš: Tako je, tako je, da. Tako da smo mi uvek, kad neka nova tehnologija dođe mi pokušamo da emuliramo ono staro. I tako kad je Cloud došao svi smo mi nekako gledali Cloud kao, aha, to je samo data center in the cloud je l’, što jeste donekle. Ali šta se dešavalo sa Cloud-om? Cloud je počeo da evoluira. Od samog mesta da ti radi neka virtuelna mašina, da ti teraš neki server ili neka baza podataka, ili neki load balancer, odjednom se pojavilo gomila nekih drugih stvari, kako mi da prihvatimo taj Cloud i da ga koristimo. Cloud native, je l’ to je postao termin. Odjednom, pojavile su se stvari kao što su serverless arhitekture. Pa odjednom više nemamo servere, nego imamo samo nešto gde negde neki kod radi. Pa event driven arhitekture. Pa sto čuda, je l’. I odjednom Cloud je postao nešto mnogo više od same infrastrukture gde se radi, nego je Cloud postao zapravo deo aplikacije, je l’. Znači imaš neki software defined infrastructure, je l’. I sama infrastruktura na Cloud-u je deo aplikacije. Kad dizajniraš aplikaciju, ne dizajniraš aplikaciju da radi na serveru, ili da radi gde god, nego dizajniraš aplikaciju da radi na Cloud-u. Tako što odvajaš mikroservise, i to je meni bilo neverovatno interesantno, jer odjednom se pojavio neki novi način, kako da mi to pravimo, kako da to bude optimizovanije, kako to da se to beskrajno skalira, znaš, i što je dobro, i što je loše je l’, ali odjednom, možeš da napraviš takve neke stvari koje bukvalno, ono… neko objavi tvoj cupcake store i odjednom svi na svetu mogu da posete tvoj cupcake store jer je aplikacija tako napravljena da je na Cloud-u i da ne može da se sruši.

Ivan Minić: Možda ti ne možeš da je napraviš. Ali mi možemo da je primimo.

Darko Mesaroš: Da, ali, da, možemo. Tako je. Tako je. I to mi je nekako postalo jako interesantno, pošto kao osoba koja je jako volela da automatizuje stvari, uvek me je nerviralo što mogu sve da automatizujem, osim tog servera. Ne mogu server da namestim. Znači, ne mogu da instaliram Windows na njega automatski… donekle sam mogao ali, nije bio neki način da ja mogu da jedan server odjednom on radi. I onda sam tu ja skontao, au, infrastructure as code, Terraform, Cloud Formation, Pulumi, Ansible, Chef, Puppet, odjednom ja sve to mogu da radim! I kako je to bilo interesantno, onda mogu da podignem pet hiljada servera odjednom koji su isto konfigurisani i sve to radi. I shvatio sam da postoje što kažu beskrajne mogućnosti da neke te stvari radimo, znači šta god da ti padne na pamet, od najmanje aplikacijice, od najmanjeg vebsajta, do najvećeg vebsajta na svetu, ovaj, može da se tera na AWS-u. I to, opet, sve je to bilo definisano kroz neki API call. Znači sve što si hteo u ovom životu, it was an API call away.

Ivan Minić: I u tom trenutku, to su stvari koje su dokumentovane. Nisu sve, nije svaki detalj, ali ne treba da sad lutaš nego u suštini postoji dokumentacija od koje krećeš. Ona se proširuje, unapređuje, kao što se i svi alati unapređuju, ali krećeš od toga, što imaš gde da se informišeš. Ne moraš nužno samo da provaljuješ…

Darko Mesaroš: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: …nego možeš i by the book da rešavaš neke stvari i da smišljaš. 

AMAZON I OPSESIJA KORISNIKOM

Ivan Minić: E sad, nije bio niko ko radi kod Jeff-a. Ovaj i a meni je važno…sad znamo kako je on čovek napravio tu firmu, jer ja sam fasciniran, i veliki sam ljubitelj i, a to je kad si ti došao to je još bio period kad je Jeff Bezos hodao zemljom, i dalje. Ovaj… i sad… ja često volim da se šalim i on ima mnogo komentara na tu temu koji se citiraju i tako dalje… da je Amazon prvo mesto na svetu na kome sam ja imao loše korisničko iskustvo jer sam nešto naručio i nije mi stiglo, i svaka moja interakcija sa podrškom je bila takva da sam ja imao potrebu da zagrlim te ljude. Znači OK, naravno, postoji trenutak u kome neko proba da te zloupotrebljava, i tako dalje… Meni se to nikad nije desilo. Ja nisam redovan korisnik jer ne živim u zemlji u kojoj je to ali imam neku istoriju i, i godine, i tako dalje. Nikad nije bio problem, ni za jednu stvar. A imali smo nekih suludih situacija, moja omiljena situacija je, znači, ja uspem da promašim let tako što dan kasnije pomislim da odem na aerodrom.

Darko Mesaroš: Da je dan ranije nije problem, odeš sutra. Ali dan kasnije…

Ivan Minić: …pomislim da odem na aerodrom, a tu noć sam celu noć naručivao da stignu stvari u hotel. I sad, kao, brate, sad treba da kenselujem sve to. I deo stvari mogu da kenselujem, deo stvari ne mogu da kenselujem. Ne da mi, i tako dalje. I sad jebiga, ja ti jurim support u 4:00 ujutru. Sve je Evropa. Ne radi support, za… support radi od 6:00. Ok, u 6:00, ja se logujem, idem na support. Ulazim, ono “sačekajte nekoliko trenutaka”. Milica se uključila. Ok… ćao, Milica. Jao, “ćao”. Samo mi reci, da li si i ti u Bloku 30? Znači Milica, koja rešava moj problem za porudžbinu u Nemačkoj…je na 150 metara vazdušnom linijom od mene.

Darko Mesaroš: Neverovatno, OK!

Ivan Minić: I, OK mi se tu zezamo, i, sve, i ona u jednom trenutku kaže “al’ kao ovi logovi se analiziraju, molim te da pređemo na engleski”. Kao, naravno, OK, ali, presmešno je. I meni Milica reši sve probleme, koje sam ja imao. I nebitno da l’ je to Milica ili je neko drugi, ali suština jeste da ti kao korisnik ne da si zaštićen, zaštićen si, svuda si zaštićen. Ali nekome je zaista stalo da ti iz tog traumatičnog iskustva izađeš ne kao neko ko je OK sa tim, nego kao neko ko će da priča svima da je Amazon sjajan.

Darko Mesaroš: Jeste.

Ivan Minić: I znam da je tako, to je moje iskustvo kao kupca na e-commerce-u. Ali ja znam da je tako u dobroj meri i za te tehnički kompleksne i napredne stvari. Pa ako možeš da objasniš kako je Jeff to, mislim… 

Ivan Minić: kako su oni to uredili da ljudi uvek budu zadovoljni?

Darko Mesaroš: Da, da. Pa pazi, prva stvar, Amazon ima nešto što se zovu leadership principi. Leadership principles. I ima ih sad, slagaću te, ali nekih, recimo 12 ili 14, nisam siguran, neko će me ispraviti. Ali imamo te leadership principe koje, sa kojima se je li, mi vodimo kao firma. Između ostalog jedan od tih leadership principa jeste Customer Obsession, i to je prvi. E sad Customer Obsession, nije “Customer is always right”, nego mi radimo stvari koje su najbitnije za korisnika. Sad, da li je to bitno da mi, ne znam, deprekatujemo jedan servis zato što možemo drugi, to je možda više customer obsessed nego da sad svima damo neke, ancient servise koji više nemaju smisla. Ili je to bolje da recimo customer-u vratimo nešto iako na, na našu štetu to ide zato što će taj customer imati dobar odnos sa nama, kao što si ti imao, i, ne znam, i ja šta. I sve to nekako je jako implementirano u stvari koje mi radimo, uključujući i AWS. Je l’? Ne znam tačno istoriju i detalje kako je Jeff bio umešan u pravljenju, u osnivanju AWS-a, ali sam razgovarao sa ljudima koji su bliski osnivanju AWS-a, koji su radili na tim ranim tehnologijama, i koji su imali interakcije sa Jeff-om u svoje vreme, i oni su mi rekli da je, da je Jeff bio neverovatno zainteresovan, kako to funkcioniše. U smislu, kad se, kad se razgovaralo o tome, kako se pravi VPC, VPC je naša mrežna, mrežna platforma, on bi legitimno bio zainteresovan o tehničkoj implementaciji, kako to, šta to. Znači, to ideja je bila da napravimo nešto što je, što bi bilo najbolje za naše korisnike. Sad, jedan od leadership principa jeste, “Insist on the highest standards”. Znači, šta možemo mi da uradimo da to bude najbolje, da li ovo što sad trenutno radimo se poklapa sa našim leadership principima. I sad videćeš ti te leadership principe da su neki možda… da, neki se kontriraju jednim drugima. Na primer: “Insist on highest standards” i “Frugality”. Frugality je da, da ne trošiš previše para, je l’?! Tako da, ta dva se možda kose, jer možda da bi napravili nešto da to nabolje, da to će biti jako skupo. I tako da sve što u AWS-u je pravljeno, pogotovo u početku, jeste bilo nekako bazirano na sve to. Znači, uključujući i da je customer support odličan. Uključujući to da su servisi ono što customer-i zapravo žele. Jedna stvar koja je, koja je ranije u AWS-u, imao problema, mislim da i dan danas ima malo tih, tih problema, jeste što je AWS pravljen od strane inženjera za inženjere. Znači malo, potpuno smo mi svesni, ja pogotovo, da AWS nije možda the most user friendly, znači nije prihvatljiv za svakoga, je li? Radimo sad na tome da popravimo to, drastično, ali tako počelo je nekako iz te neke inženjerske kuće je li, da smo mi to pravili za druge inženjere, koji će to da koriste. I u današnjem svetu, jedno, jedna od najbitnijih stvari koje možeš da imaš kao vlasnik preduzeća (sad ja opet nisam biznis analitičar, nisam konsultant, ništa), ali ja mislim da odnos prema tvojim klijentima i customer-ima je nešto što je najbitnije. Jer ja sam video da puno firmi koriste AI za customer support, end-to-end. Iskreno: ok! Da me usmeriš prema nekom, to mi je u redu. Ali da end-to-end customer support ja pišem sa robotom i da ti nemaš sa druge strane neku Milicu s druge strane koja će reći: “Darko, razumem te, ajde da ti završim ovo…”, mislim da je to tako jako bitno. I mislim u AWS-u i dalje postoji customer support koji podržava stotine hiljada customer-a, tako da mislim da je to, da po tim leadership principima tako, da je Jeff to nekako sve zamislio i u Amazonu i AWS-u i svim drugim podfirmama koje postoje pod tim nekim našim ambrelom.

DUGOROČNO RAZMIŠLJANJE I KLAĐENJE NA KORISNIKE

Ivan Minić: Jedna od stvari, koja, mislim isto da je jako važna, jeste da ceo princip, i to je i kad ono čitaš istoriju ili gledaš filmove o istoriji Amazona i svega, jeste da su se sve stvari radile sa idejom da na duge staze donesu rezultat, da nije važno ostvariti kratkoročno nekakav benefit.

Darko Mesaroš: Tako je.

Ivan Minić: Što je često kod korporacija problem i kad smo pričali o vendor lock-u, vendor lock se radi da bi neki direktor, C-level, šta god, u ovom kvartalu, ili u ovoj godini ostvario bonus. Jer on nakon toga ide i ne zanima ga šta će da bude posle njega. Što je prosto način na koji ti ciklusi funkcionišu i te firme funkcionišu, što je užasno. A ovde pravimo nešto sa idejom da će trajati večno. Naravno, neće u istom obliku trajati večno, ali ga pravimo sa svešću da ćeš ti meni kao korisniku u narednih 15 godina ostaviti dovoljno da ja imam slobodu i i i u nekim situacijama, a ti ćeš to bolje objasniti, to je neko i diskreciono pravo kao što i ugostiteljstvo to ima, da kao do neke cifre ja mogu da uradim refund za nešto što si ti uzeo, nisi iskoristio, sad ti je to problem, zamrzećeš nas zbog toga, a nisi kriv, nije bio interfejs, a ti si kliknuo, nisi znao i tako dalje, kao mi ćemo da ti naplatimo ono što si koristio i mi ćemo da ti pomognemo da optimalno koristiš. Mi ne želimo da ti trošiš više novca nego što treba da trošiš. Mi želimo da ti platiš onoliko koliko to košta i mi želimo da tebi bude bolje, da ti rasteš jer kad ti rasteš rašće i račun prema nama, ali ćemo svi biti zadovoljni u tom procesu. To je neverovatno.

Darko Mesaroš: Mislim pazi, to je, to je tako zapravo velike firme funkcionišu. Ja nekako opet dolazeći da ovde i kako sam ja nekako odrastao, meni je bilo apsolutno nezamislivo da firma nekom daje pare. Lupa… vidiš ti… mi bukvalno imamo te neke programe kao što je AWS Activate gde mi dajemo ono stotine hiljada dolara startapima. Evo vam stotine hiljada dolara, trošite na AWS-u, bukvalno daje im AWS za džabe dugo vremena. Ali to je sve investicija u nešto što jednog dana će ta firma biti Uber, ta firma će biti ono Airbnb, koje će nešto da mnogo više radi i naravno oni kako rastu, tako ćemo rasti i mi sa njima, znaš. Tako da to je jako bitno. A što se tiče tih nekih refundova i ne znam ni ja šta, ja sam video bezmali puta, da, bezmalo… puno puta sam video da, da, da mi nekom korisniku AWS-a koji napravi ogroman račun greškom, refundiramo. Znači strašne pare da refundiramo. I sve to postoji zato što naravno nama je u interesu da ta osoba nastavi da koristi AWS. I ako je stvarno greškom se to desilo, okej. Mi imamo jako razvijene sisteme borbe protiv prevara i fraud i ne znam ni ja šta, tako da u stanju smo mi da detektujemo kad neko pokušava to da iskoristi i ne znam ni ja šta, tako da naravno neće uvek neko da te refunduje zato što možda je nešto to pod nekim sumnjivim okolnostima nastalo, ali ako je stvarno legitimno, ako mi stvarno vidimo da je taj cost došao iz nečega stvarno neobazrivog i ne znam ni ja šta, nije problem, znaš. Mi bi radije da mi ostavimo tebe kao kastomera da rasteš na našoj platformi i jednog dana da postaneš veliki, da naravno mi ono zajedno, zajedno sarađujemo i dalje. Tako da to je, to je veoma, naravno, diskreciono pravo kao što si ti rekao, ti ljudi koji donose odluke, bukvalno da, nije problem, može. Ovaj… i, i, i ja mislim da je to pravi način da, da neku firmu odguraš u budućnost. Jer, mislim da je prvih 10 godina… ne znam tačnu cifru, ali prvih 10 godina Amazon nije imao profit. Nije bilo profita uopšte. Znači jednostavno bukvalno je bilo tu nešto i sve, svaki profit je zapravo investiran u to da budemo bolji. I, i, i što je, što je nešto što zapravo moraš da misliš na duge staze da bi tako uspeo, znaš. Jedan od tih leadership principa je Think Big. I kako postaješ stariji u Amazonu i kako si postaješ, kako bi po tvom nivou seniority-ja veći, to ti je glavna stvar na šta te ljudi pitaju. Šta je Think Big? Šta je tvoj Think Big ovaj pristup svemu? Jer jednostavno ne mogu ja da razmišljam o kratkoročnim stvarima, znaš. Tako da, ili da, da samo planiramo kratkoročne stvari, jer to nema smisla. To nema, nema… u smislu to neće održati firmu dugoročno, tako da ono, ne znam eto. Kad, kad god nešto tako razmišljaš jednostavno budi spreman da prvih nekoliko godina tu ne bude ničega i i da ne bude tu instant gratification i da ne bude tu nekih para, ali, ali jednostavno za dugoročni uspeh potrebno je takve stvari raditi. 

Ivan Minić: Mislim, ima ona naravno ona stara priča za ovaj Apple kad je Jobs doveo ovaj direktora koji je bio iz Pepsija i tako dalje, da li želiš da nastaviš da prodaješ šećernu vodicu ili želiš da promeniš svet. Okej, ispostavilo se kao pogrešna odluka, ali neminovno je dovelo do toga da se svet promeni, samo nije za pet nego je za 15 godina. Jer je neko imao viziju da to učini. I sad, kao nećemo da romantizujemo Džobsa ni kao menadžera ni kao bilo šta, bilo je tu gomila problema, ali njegova opsesija, njegov pristup stvarima gde je on insistirao na nečemu što je nemoguće, što je postajalo moguće zato što je on insistirao na tome… uz dužno poštovanje, svima je ovaj svet učinilo mnogo boljim mestom. Da li je bilo teško? Brate, je l’ hoćeš da napraviš nešto što je nemoguće? Mora da bude teško. Znači, znaš kao, da je lako, svako bi to radio. Je l’ ne želiš da radiš pod pritiskom? Zašto si došao u hitnu pomoć? Idi budi seoski lekar i nema pritiska. Znači to je ono odluka koju ti u životu donosiš za sebe negde. Ako ne donosiš, ako ideš kako te vetar ili struja nose, brate, preuzmi život u svoje ruke. Nemoj da dozvoliš sebi da završiš negde gde niko drugi nije hteo da bude, a neko je morao.

Darko Mesaroš: Tako je. Pogotovo kad radiš u nekim u nekim mestima gde se mi bavimo nekim cutting edge tehnologijama, je l’, znači ti sad radiš u AWS-u ili, ili ne znam ni ja šta, ili si ti firma koja radi sa veštačkom inteligencijom ili pravi veštačku inteligenciju, ti moraš jednostavno da budeš spreman da i rizikuješ i da, i da isforsiraš i da, i da probaš da promeniš nešto što nije status quo, je l’. Ako ti pokušavaš da održavaš neki status quo a a na, na, kako se to kažu, na na ivicama tehnologije si, to, to, to tako ne funkcioniše, je l’. To, to ne može tako, tako da moraš jednostavno da neke, neke stvari pokušaš i da radiš čak i neke stvari koje nisu popularne i koje izgledaju onako možda, možda u trenutku izgledaju kao Bože zašto bi iko ovo uradio, zašto bi ja tebi dao te pare, zašto bih ja tebi oprostio 60.000 dolara račun. Jednog dana će se to desiti, jednog dana će to uspeti, jednog dana će to biti dobro. Ako ništa, bićete na dobrom imenu i, i, i, i to je onako nešto, to je ono što menja stvari, znaš.

Ivan Minić: Pa i taj momenat da ono, loš je izraz, ali je najbolji izraz kod nas: mi se kladimo na svoje korisnike. Mi smo ti koji vama dajemo vetar u leđa i kladimo se da će neko od vas uspeti. Okej, startapi većina neće. Ali dovoljno je da jedan od sto uspe i mi ćemo zaraditi značajno na svemu tome, a nama u konačnici tvoj račun od par hiljada dolara ne menja ništa.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Na kraju krajeva, ti kad, ti kad imaš takve firme koje funkcionišu na, funkcionišu na taj način da jednostavno će se kladiti na svoje korisnike, to je dobro generalno za sve korisnike. Pošto svima korisnicima što kažu plima diže sve brodove, je l’, neki naravno završe negde drugde, neki ne, ali opet imaš, svako dobije priliku da nešto da uradi. Znaš, nije sad onako ograničeno na nešto, jer pogotovo ja mislim da je Cloud, Cloud, open source i čak i sad AI donekle, demokratizuje pristup nekim stvarima. Mislim da se mi razumemo, pre 20 godina da sam ja hteo da napravim neki AI u Subotici… važi. Znači i čak i da je postojalo tada kao, važi. Znači ne možeš ti da priuštiš ono toliko čelika da ti bude u kući da ne znam ni ja šta, ali sad sa Cloudom ti možeš da probaš. Možeš da uzmeš znaš šta hajde rizikovaćemo tri dana, par hiljada dolara, da vidimo šta to ide, kako ide, da li mi to možemo ili će nam neko dati neki funding, nešto. Ako nam ne odgovara, samo ugasimo i to je to.

NEMOGUĆE JE SAMO JOŠ UVEK NEMOGUĆE

Ivan Minić: Mislim, ja se sećam tamo početak dvehiljaditih kad sam ja počeo da čitam o neuralnim mrežama, jer mi je bilo neskriveno interesantno. Kao, koncept je star 60 godina i sve je to jasno, samo ti u tom trenutku nemaš hardver na kome to možeš da teraš iole efikasno. Ali princip je tu. U jednom trenutku hardver dođe i princip kreće da se razvija, i kao, kako be- ne znam ko je to rekao, ali je dobro kao, technology advanced enough is indistinguishable from magic. Da. Jer za mnoge stvari o kojima smo mi pričali, mi koji se ložimo i, i kao znamo makar donekle stvari, to je nemoguće. Samo smo naučili da moramo da promenimo kao “to je još uvek nemoguće”.

Darko Mesaroš: Još uvek nemoguće, da. Ali, znaš, kao… slažem se, slažem se. I to je, to je stvarno, mislim na kraju krajeva ti kad bi sad, sad, kad bi ti sad sreo Ivana iz 2003. godine i rekao mu, “Vidi ovo. Za 20, tri godine će ovo da bude”, on bi ti rekao, “Ma važi brate. Šta, šta pričaš.” Znaš. To se toliko stvari promenilo. Mislim, kažem ja sam koncept da imam pristup internetu od kuće da nije dial-up mi je bilo strano. To je tako, kao. Sećam se, fakulteti su imali… univerzitetska mreža je imala ne znam T1 ili šta god to bilo, ne znam, 10 megabita, to je bilo mind blowing. Ko je ikad pomislio u to vreme da ću ja da imam tako nešto kod kuće i da sad ono downloadovati 200 gigabajta je kao ništa… šta… šta pričaš.

Ivan Minić: Vidi u, u, u trenutku kad je već počeo flat internet, i i i i i sad, i za celu Srbiju je s onom Smin linijom i tako dalje, ja se sećam jedan od najvećih provajdera, neću ga imenovati iz raznih razloga, ali jedan od najvećih provajdera je ukupan link imao 36 megabita. Mi 36 megabita smo pre 10 godina imali na mobilnom telefonu. Samo 10 godina pre toga to je bila cela Srbija. A ja se sećam iz perioda kada je cela Srbija bila četiri megabita.

Darko Mesaroš: Jeste, jeste, jeste. Vani iz Subotice sećam se, moje u srednjoj školi, izlazni link u Subotici kod jednog provajdera je bio 10 megabita i to je ceo grad delio. Tako da ovaj, išlo je mislim da je tad bilo išla bežična mikrotalasna linija preko u Mađarsku je išla, tako neka fora je bila. Ali opet ograničeno. I sad kažem, kad neko kaže sad, pa imaš 10 megabita, ja ne znam o čemu, kakvih 10 megabita šta pričaš? Ja ono kod kuće imam 5 gigabita fiber, razumeš? I kao…

Ivan Minić: Da, da da, zašto se nije skinulo.

Darko Mesaroš: Zašto, zašto se nije skinuo ovaj imidž od 40 gigabajta? Al’ jedini razlog zašto mi možemo tako… zašto mi imamo 5 gigabita sada, zašto imamo ono, ili više nemamo 64 gigabajta rama, ali zašto imamo tu silnu tehnologiju, je zato što neko hoće, zato što neko hoće da gura. I to je, i to je jako bitno. I zato ja onom ljude koji, s kojima pričam i razgovaram, znači ako hoćeš da budeš uspešan u svetu teka, bukvalno nemoj biti complacent, ja, kako se kaže complacent? Ne znam, complacent. Nemoj se pomiriti sa status kvoom, je l’. Znači probaj da poguraš dalje. Ako ti neko kaže “To ne može”, ili, “Šta ne može?”

Ivan: To je fora… “Pa ne može,” “Daj…”

Darko Mesaroš: Daj! Skloni se, skloni se! Šta ne… Sad ću… Ne može. Može. I, i, i, mislim da će to zapravo progurati što dalje, a opet na ovim našim prostorima imamo toliko neverovatno pametnih ljudi i, i, i, i onako upornih ljudi, da jednostavno… kad se ukaže prilika pogotovo da kažem sa dostupnošću tehnologije, sa dostupnošću i cloud-a i interneta i AI-a, apsolutno ne postoji razlog da nešto ne napraviš što je dobro. Jedini razlog da ne napraviš nešto što je dobro je ako te ne zanima.

Ivan Minić: Pa ne, mislim sad a, već imamo i kultni dokumentarac sa Novakom Đokovićem koji je na globalu institucionalizovao pojam inata, tako da… Apsolutno. Sve se svodi na to, ko šta ne može?

Darko Mesaroš: Eto vidiš, da da, jeste jeste jeste jeste jeste. Šta ne može? Ko ne može? Da, jeste, jeste, jeste. Mislim, neko je… mislim da je Mitchell Hashimoto, čovek koji je napravio HashiCorp i Terraform, i ne znam ni ja šta, čovek izvrstan programer, je napisao na Tviteru ne tako davno kao, there is absolutely no reason to write shitty software anymore. Bukvalno, ne postoji razlog da napišeš loš softver, jer zato što imamo sad sve te alate, jednostavno samo trebaš da budeš uporan, fokusiran, i da hoćeš. I to je to. Tako da, a mislim da mi toga imamo dosta u ovim krajevima.

DARKOV PUT KROZ AMAZON

Ivan Minić: Kaži mi kako je izgledao sam tvoj put kroz Amazon? Kako su se menjale role, kako su se menjali zadaci, kako se menjao Amazon?

Darko Mesaroš: Da. Interesantno je. Ja baš kad pričam sa nekim mlađim ovim mojim kolegama koji počinju ili su u nekim, hoću nekim, menjaju karijere, uvek im kažem sve što se meni dobro desilo jeste što sam upoznao nekoga u pravo vreme. Pravu osobu u pravo vreme, i to mi je onako otvorilo neka vrata za neke druge stvari. A, prvo da objasnim, Amazon ima koncept nivoa, levela, unutar firme. Ja kad sam, ja kad sam joinovao ja sam bio level 4. Znači to je bio neki support engineer associate, je l’ tako nešto. A sad sam level 7. Znači ja sam tri puta unapređen u Amazonu, što je jako komplikovano, u Amazonu bilo ko iz Amazona zna da je to proces koji onako kompletno te iscrpi, pošto moraš da pišeš dokument o sebi: zašto si ti bolji od ostalih, zašto si kul, zašto nisi kul, jako je naporan proces. I onako, svaki put kad to radiš počinješ da preispituješ sebe: neću ovo više. Neću ovo više nikad da radim i onako kao zašto, zašto oni mene zapošljavaju, ja sam, ja ni, ovo nije za mene, ja nisam dobar. Uglavnom, ja sam prošao to tri puta i tako da imam neki izled kako je to sve funkcionisalo. Uglavnom, ja sam počeo kao support inženjer u Dablinu. I i tu sam nekako bio sretan. Sasvim, ono, pa dobro, tu ću ostati, to je dobro, lepo, ništa posebno. I onda sam upoznao jedan dan je došao kolega iz Švajcarske koji je Solutions Architect. Solutions Architect je bukvalno Amazonova pozicija koja ti kao, ti razumeš Amazon, AWS široko, i pomažeš individualnim kastomerima da oni nešto implementiraju na AWS-u. Znači bukvalno nisi fokusiran, ti radiš sa ne znam 5 kastomera, i oni imaju veliku infrastrukturu ili potencijalno veliku infrastrukturu, i ti to moraš mnogo više da znaš nego support inženjer, strateški. I taj kolega je zapravo Nemanja iz Srbije, živi u Švajcarskoj, i on kako smo se upoznali igrom slučaja u kancelariji, on kaže “treba da postaneš Solutions Architect”. Ja onako, OK, ajde. I on me upoznao sa nekim, ponudili su mi poziciju, hajde prođi, trebao sam da pređem u Finsku, hteo sam u Finsku da se selim, al to nešto nije prošlo. I onda kao “hajde dođi u Berlin da budeš SA”. Ajde! Ja prošao intervju, bio unapređen, otišao u Berlin, divno mesto za život. Živeo u Berlinu, bio Solutions Architect, opet bio unapređen tamo u u level 6. Um, i radio sam kao Solutions Architect, jedan jedna od pozicija, jedan od, jedna od stvari kao Solutions Architect što mi moramo da radimo jeste da imaš to se zove Think Big Content. U smislu, moraš da proizvedeš neki sadržaj, da li blog post, da li video, da li da ideš na event da pričaš negde, da čisto ne bude konektovano samo za tvog klijenta. I ja sam tako počeo da pišem neke blogove. Počeo sam da idem po nekim mitapima po Berlinu, po Nemačkoj, a, hvala Bogu u Berlinu ima, ako ništa ima u Berlinu. I počeo sam da idem na tako nešto i znam da sam se pojavio u Srbiji u nekom momentu, kao možda bi u Srbiji nešto da uradiš. Ja reko, “Hajde, eto, tu sam već.” I uradio sam tako par tih i primetio sam da se to meni sviđa. Da ja volim da da pričam pred ljudima. Sećam se kad sam radio prvi tok i to je bilo u Berlinu, trebalo je sam da pričam nešto o devopsu na AWS-u, i neko me je zamolio umesto njih, pošto oni nisu mogli. Ja rekao… pa ne znam, kako ću, nisam nikada, i ja znam sedim u vozu i ono, preslušavam tu prezentaciju da zapamtim šta tačno treba da kažem. Ono usrao sam se znači, haos, kako nisam bio spreman. I ja došao odradio prezentaciju i ono wow, this is so good. Znaš, ono, hoću još ovoga. I počeo sam ja tako nekako na svoju ruku, o svom trošku da radim te stvari, i AWS je imao tada tim koji se zvao Technical Evangelists. To je bila grupa ljudi koji su bukvalno putovali svetom i pričali na konferencijama.

Ivan Minić: Propovedali.

Darko Mesaroš: Propovedali, jeste. I oni su me sreli iz svih mesta, sreli su me u Srbiji. Ja bio u Beogradu, bio je neki devday u Beogradu. Ja sam bio kući kod kod svojih, i neko mi je rekao “biće nešto u Beogradu za AWS, navrati”. I ja navratio. I kao “e, možeš da uradiš neki workshop?” I ja uradio neki workshop i oni mi prišli kao, “pa ti si baš ti si baš dobar znaš u tome. Jesi ti nekad razmišljao da postaneš Evangelist?” Ja rekao, ne, neću, neću. Puno se tu putuje, hoću da budem kući, ne ne, to šta šta šta. Posle par meseci tu nekog premišljanja i opet ići idenja na konferencije, hoću. Hoću, ja ovo da radim. Ovo mi se sviđa. I promenim ja poziciju u Technical Evangelist, odem, promeni se meni pozicija, više nije Technical Evangelist nego se posao zvao Developer Advocate, i eto, od onda to je sad već bilo 7 godina, malo manje od 7 godina, kako to već radim. Evo u Berlinu sam živeo, bio sam taj neki radio to, došao kovid, zabava u Berlinu tokom kovida, ’21. mene kolega iz Amerike, kao “e vidi, treba nam Developer Advocate u Americi, da li bi ti hteo da se po, pomeriš iz Berlina u Ameriku?” Još ponudili su mi kao “da l’ ćeš Seattle, New York, San Francisko?” Ja rekao daj mi Seattle, ja volim Seattle, mi je lepo, hladno, kiša pada. I eto, 2021. u puno kovida ja prešao u Ameriku, a i od tada sam, tamo sam postao taj Principal Developer Advocate, bio unapređen. I evo sad sam postao Distinguished Developer Advocate, koji je onako mislim da je jedina titula za Distinguished Developer Advocate u Amazonu, prvi sam uspeo to da dostignem i ono, neverovatno kako. Mislim prepuno mi je srce. I tako da, eto, došao sam do ove neke pozicije i sad tako idem putujem svetom, šalju me malo da da pričam s ljudima, da, ne da, evangelizujem AWS per se, ali ali da pričam o o developerima, o tome šta radimo, kako radimo, da njih slušam, je l’. Jer ja uvek kažem ljudima, ako imaš neki problem sa AWS-om ili šta mi radimo, kako radimo, kaži meni lično. LinkedIn, Twitter, šta god, samo taguj Darka i kaži ovo ne valja. I ja ću pričati sa nekim. Tako da to je to koje sam slušao sad na keynote-u, otvaranju na konferenciji. Suštinski nema nikakve veze sa AWS-om.

Ivan Minić: Tako je, al’ ti si došao kao predstavnik.

Darko Mesaroš: Tako je, tako je, tako je.

Ivan Minić: Ti si pričao o nekim principima koje smo možda zaboravili a ne bi bilo loše da ih se podsetimo, mi koji smo stari i sećamo se da su oni postojali i po njima smo radili, a klinci koji možda nisu, koji su uskočili u vagon na 60 na sat koji ni ne znaju, da možda shvate kako je to nekad bilo, zašto je bilo i šta su neki, neke dobre stvari iz toga koje bi trebalo i danas da se primene. I generalno kada samo ono istražiš šta radiš i kako radiš, većina stvari suštinski jeste takva. Naravno da tu postoji AWS, naravno da postoje i druge stvari i tako dalje, ali nije opet, nije ideja u tome da si ti glorifikovani trgovački putnik i niko od vas nije glorifikovani trgovački putnik. A upoznao sam ljude koji su na različitim pozicijama, desetak ljudi iz samog AWS-a i to su ljudi koji su fantastični sagovornici na sve moguće IT srodne teme a ne i sa nekim od njih smo pričali bukvalno tri minuta o AWS-u. Ali ako meni bude u nekom trenutku trebalo, ja se javim njemu. On zna ko to zna ako ne zna on i to završi zato što ljudi kupuju od ljudi kojima veruju na kraju dana.

Darko Mesaroš: Jeste, apsolutno, to jeste.

SUPPORT INŽENJER, SOLUTIONS ARHITEKTA I DEVELOPER ADVOCATE

Ivan Minić: E sad, te dve pozicije su pozicije kroz koje si ti prošao na ovom procesu. Pojednostavljeno, šta je posao na kojoj poziciji?

Darko Mesaroš: Ovako, znači support inženjer, posao je da bukvalno rešavaš probleme klijenata, direktno taktičke probleme, ovo mi ne radi, how to fix this, i to je to. Bukvalno to je to je posao toga. Moraš da budeš veoma stručan, veoma, veoma, veoma sposoban da trablešutuješ, da, da kako se kaže trablešuting na srpskom? Da li postoji nešto. Da da kucaš u probleme, da jednostavno prolaziš kako da rešiš neke probleme veoma brzo i veoma precizno. To je prvo posao support inženjera. I da jako dobro razumeš i budeš empatičan sa kastomerom. Posao solutions arhitekte nije da ti prodaješ AWS, nego da ti omogućiš kastomeru da ono što oni žele da naprave, ili što što već imaju, da to bude na AWS-u kako treba. Znači, ono, meni dođe klijent, kaže “mi hoćemo da pravimo neki sistem koji će da, ne znam, radi transkripciju nekih silnih… to jest, ne da… transkribing, transkripciju…”

Ivan Minić: Transkripciju, da.

Darko Mesaroš: Više kao prevođenje teksta sa skeniranog dokumenta u neku bazu podataka, oni hoće to na AWS-u, kako bi to najbolje bilo, i sad ti njima to kažeš. Posao solution arhitekte nije da prodaje AWS. Mi imamo account tim koji radi sales, i to je u redu. Zapravo što je najveća najlepša stvar u AWS-u, ti u solution arhitekturi imaš account menadžera i solution arhitektu, koji generalno rade malo kontra u sebi, u smislu account menadžer se trudi da proda što više AWS-a, dok solution arhitekt se ne trudi da proda što više AWS-a. Čak šta više, kao solution arhitekt, često ćeš ti uraditi nešto što što možda ide nama na štetu, u smislu, uštedećeš kastomeru puno para. Znači, ja sam par puta imao prilike da, da sa kastomerom radim na nečemu, da im smanjim mesečni račun za 80.000 eura, zato što su imali neke probleme, to nije tako trebalo, pa smo to nešto uštedeli.

Ivan Minić: Čovek koji je oštetio Amazon…

Darko Mesaroš: Ja oštetio barem! Da, ja, ja sam, ja dođem Amazonu para! Ja sam dužan para, ja.

Ivan Minić: Najveći haker.

Darko Mesaroš: Ali na kraju krajeva to je ono što ti, ako je kastomer već imao 80.000 eura da potroši na tvojoj platformi i ti si mu uštedeo tih 80.000 eura, tih 80.000 eura će opet završiti tu. Neće da ode nigde. Na kraju, taj kastomer će ostati tamo, jednog dana u jednom momentu će se tih 80.000 eura opet pojaviti tamo zato što će nešto drugo da napravi. Tako da to je onako to je customer obsessed thing to do, to je nešto što je opet Think Big, a to rade solution arhitekti. Developer Advocate-i šta rade, mislim da sam to već spominjao, ali generalno posao je u tome da ti naravno pričaš sa developerima, da ih edukuješ o AWS-u. Sad se to naravno malo menja zato što je AI tu, svašta nešto, ali da edukuješ kastomere o AWS-u. Da širiš… awareness.

Ivan Minić: Svest.

Darko Mesaroš: Svest. Bravo. Svest o AWS-u kroz, naravno, keynotove, kroz konferencije, kroz content, kroz videe, kroz pisani sadržaj. S druge strane, jako je bitno da ti si lice AWS-a, kao Developer Advocate, to jest lice tvoje kompanije, da tebe developeri i drugi koji koriste tvoj proizvod, znaju, lično ili nelično i da mogu tebi da kažu “Vidi, ovo nije dobro, ovo treba ovako, ono onako”. Tako da budeš taj neki lični dodir sa developerima, umesto ono da bude bezlična velika firma.

Ivan Minić: Kao što obično ogromni sistemi jesu.

Darko Mesaroš: Nažalost tako bude, da, ali, ali, treba puno truda. Ja mislim da je Developer Advocacy i Developer Relations jedna od jako nezahvalnih pozicija u firmama zato što konstantno moraš da se pravdaš na neki način, jer ja direktno ne proizvodim pare. Ja nikad Amazon direktno od mene, ja… uvek je komplikovano, pošto jako je teško staviti neku vrednost na developer advocacy i developer relations, je l’? Sve što mi radimo ima neki delay od pet godina. U smislu, sad sam lupio pet godina, ali neko dugo vreme. Ako kastomeri veruju u mene i preko mene veruju AWS-u, oni će ostati lojalni kastomeri. Al to ćeš videti za 5, 2, 3 godine, ne znam kad. Ne mogu da kažem “E, sa mojim tokom u Ljubljani sam ja sad Amazonu zaradio 82.000 eura”, ne mogu to da uradim. To jednostavno vremenom se to ide i jednostavno firme koje imaju Developer Relations, a sve ih više ima, moraju da veruju u to. Da je to ono što čini dobro. Teško je povući neke direktne podatke da kažeš “Analitički, tvoj nastup u Ljubljani u zadnjih 7 meseci je prouzrokovao…”, teško je to utvrditi.

Ivan Minić: S jedne strane to znači da se za te pozicije biraju ljudi koji nisu opsednuti time da ostvare bonuse, da ostvare ovo, da ostvare ono, nego ljudi koji su takvi da s jedne strane razumeju, znaju, stalo im je, a sa druge strane izazivaju osećaj poverenja kod drugih ljudi.

Darko Mesaroš: To je jako bitno jer meni da niko ne veruje, sad da se ja pojavim na ovakav i, ili da dođem na neki keynote, pustiće a log, nek priča, znaš. Bitno je da ljudi s kojima imam interakcije da oni kažu “Ok Darko je naš. Mi ga razumemo, on je isto developer i ono nije bullshit artist”. I to je najbitnije. Jer ako to izgubim to je ozbiljan problem, znaš, zato ja, ja se uvek predstavljam kao geek inženjer, ne znam ni ja šta, zato što to ja stvarno jesam i volim i tako ću se predstavljati. Mislim ja igram Windows 95, to važi na meni razumeš? I gomilu drugih…

Ivan Minić: I gomilu drugih.

Darko Mesaroš: Da, imam, sad ne ulazimo u fore, ali hoću da kažem da meni je jako bitno da, da ljudi veruju u mene. Ja čim to nešto, ako se desi da ja to nešto pogazim pa onda ja više nisam, ne vredim za ovu poziciju. Tako da jako je bitno, bitno biti verodostojan, da. Znači da jednostavno ljudi da ja što pričam, ja stvarno to mislim. Stvarno je to tako i ja ću često reći, meni nekad dođe neko iz AWS i kaže e je l’ možeš da kažeš o ovome ovo? Ja kažem, jel to istina? Pa dobro… Ne mogu. Nećemo se zezati s tim. Ja ću reći kako jeste. I dešavalo se par puta da sam odbio da pričam o temama zato što jednostavno nisu relevantne developerima. I ja kad bi im to rekao, to apsolutno nema smisla. Mislim niko to niko ne bi interesovalo, nema to smisla. Mislim, samo bi nas, samo bi nas kao firmu onako stavilo u pogrešno svetlo, eto.

KAKO FUNKCIONIŠU AWS PARTNERI

Ivan Minić: Ono što je, što je, recimo, isto posebno interesantno u u celoj postavci stvari, jeste da AWS u suštini veliki procenat posla ne radi interno, nego radi kroz partnere.

Darko Mesaroš: Da, da.

Ivan Minić: I tu postoji, da kažemo povratna sprega, kako te, kako te stvari funkcionišu. Partneri su ti koji se polažu certifikati, licenciraju se za stvari i tako dalje. I generalno jedan od od mojih AWS heroja i taj ceo komjuniti je na svoj način zaista impresivan, ali ono što je, što je meni interesantno jeste, taj, ti si to pomenuo negde, da, kao potencijalni klijent, u trenutku kada si ti bio zadužen da rešavaš konkretan problem, ti nemaš pristup korisničkoj arhitekturi, jer postoji hiljadu legal reason-a zašto to ne može. Nego ti to rekreiraš, ali u ovim situacijama partneri su ti koji imaju. E sad, kako je postavljen, kako je dizajniran odnos između AWS-a partnera i klijenta?

Darko Mesaroš: Pa generalno, partneri naši su naša ekstenzija na mestima gde mi ne možemo da budemo. Mislim, bilo bi jako lepo kad bi AWS mogao da bude u svakoj zemlji, u svakom gradu, da svakog kastomera pokrijemo, ali iskreno mislim da to logistički, ne logistički, da to organizaciono ne funkcioniše. Jer ćeš u jednom trenutku imati firmu koja ima ono nekoliko miliona zaposlenih koji rade na tome, i to onako će kvalitet svega toga da opadne. Ja mislim da, ne samo zbog količine ljudi nego ja mislim da lokalni partneri mnogo više znače lokalnim klijentima, je l’ tako? Kad ti imaš generalno njegovu firmu koja operiše u regiji i i dalje od ovoga, on zna s kojim ljudima, njega ljudi poznaju, zna kako to funkcioniše. Tako da AWS bukvalno se oslanja na naše partnere da, da pomognu našim klijentima da grade na AWS-u. Mislim da je to zapravo jako bitno, u smislu mi ne bi mogli da funkcionišemo na ovaj način bez naših partnera.

Ivan Minić: I postoji taj princip koji je meni super interesantan, a to je da ukoliko ti kao potencijalni klijent želiš da interno uradiš neke stvari, ti to apsolutno možeš.

Darko Mesaroš: Da.

Ivan Minić: Zakupiš nalog, potpišeš karticu, uzmeš šta ti treba, napraviš sve i tako dalje.

Darko Mesaroš: Jeste.

Ivan Minić: I to je okej. Ti ćeš to možda napraviti dobro, možda nećeš, možda pitaš dobićeš odgovore, sve u redu. Ali vrlo često postoji princip u kome je opet svima dobro, da angažuju partnera, zato što će partner možda moći da kompletnu migraciju i slično uradi besplatno, jer će ga subvencionisati AWS. Što će tebi kao korisniku uštedeti nekih značajan novac, možda i vreme i tako dalje, a sa druge strane imaćeš, triple win. Znači kao… mislim da je mnogo važan, taj, taj princip, nedavno smo imali neku, neku priču na potpuno nekoj drugoj situaciji i odnosima, ljudskih odnosa, veza i svega toga, kao… princip koji ja mislim da se primenjuje na sve, a podkast sam sa sa sa Sarom Kuburić i ona je objavila neki citat ovaj skoro, njeni koji kaže, u vezama partnerskim: “Instead of trying to win, try to understand”.

Darko Mesaroš: Tako je, da.

Ivan Minić: I s timskim sportom imaš malo drugačiju postavku, koja kaže: “Instead of trying to win alone, try to win together”.

Darko Mesaroš: Da, da, da, da.

Ivan Minić: I to je nešto što to možda znači da ti pojedinačno ćeš doživeti manji, dostići ćeš manji peak. Ali zajedno možemo da stignemo bilo gde. A ovako je to vrlo limitirano.

Darko Mesaroš: Pa jeste, kad vidiš ta neke te neke odnose između AWS-a i partnera i klijenata to što si spomenuo, mi imamo neki program, zove se MAP program – MAP. I MAP program funkcioniše tako što AWS fundira migracije klijenata na AWS. Mi platimo partnera da partner izvrši migraciju klijenta na AWS. Tu svi mi pobedimo. Mi dobijemo novog klijenta, partner zaradi pare, a klijent dobije besplatnu migraciju na AWS. I odjednom su uradili neku veliku, i tu migraciju je uradio neko ko to apsolutno zna, i klijent ima dobru, dobro iskustvo, in the long run imamo novog klijenta, mi zaradimo pare, partner ima iskustvo i portfolio koji možda dobiju nove klijente. Customer je na AWS-u, može da se širi, može da radi šta hoće. Tako da, mislim da je to tako savršen taj win-win-win, naravno, u drugom slučaju mi sad odlučimo da mi radimo to umesto partnera. Mi bi možda više zaradili ili bi više uštedeli, whatever, ali na kraju krajeva kastomer možda potencijalno ne bi imao dobro iskustvo, jednostavno briga o tom partnerskom ekosistemu je jako bitna za sve nas. I šta ti kažeš mi svi jedno drugo razumemo i niko ustvari tu nije gubitnik u tom odnosu. Ja sarađujem isto puno sa tim AWS partnerima, pošto puno tih partnera vodi AWS zajednice i tako dalje, pa čujem kako oni funkcionišu sa našim klijentima, i meni je to onako drago zato što, opet, osposobljavaš lokalne biznise, osposobljavaš te klijente. Tako da na kraju krajeva svi dobiju nešto.

SARADNJA KONKURENATA I ZAŠTO MONOPOLI NE VALJAJU

Ivan Minić: I vrlo su česti primeri, to je isto meni jako simpatično, gde ti imaš ljude koji su de fakto konkurencija…

Darko Mesaroš: Tako je, da.

Ivan Minić: Koji rade zajedno ustvari. Zato što ja znam da ti imaš specifičnu ekspertizu koja meni treba. Hajde ti uskoči da ti meni uradiš to, a ja ću tebi da uradim ovo kad bude bilo. I oni se organizuju na taj način što je… Znaš, kao… ne mora niko da ih organizuje, ne mora niko da ih tera. Jer, oni zajedno gledaju da naprave nešto što je dobro za sve. Što je na kraju dana ultimativni cilj.

Darko Mesaroš: I, pazi, nikada to nije zero sum game što kažu, je l’? Nije to ono što kažu postoji samo određena količina nečega što možemo uzeti, i nema više ničega. Sve je to nekako sad i, i, i, pogotovo kad se tiče cloud-a i interneta, sve to nekako, za divno čudo, još je to jako malo. Malo koriš… mislim ne znam, sad ne znam koja je tačna cifra, lupam, 20% firmi na svetu koristi cloud. Što je insane. Razumeš. Možda nije 20 posto, možda je 30 posto. Ali neka mala cifra, tako da ima puno mesta za rast i za sve to. I i za sve te neke servise, kad pogledaš Netflix trči na AWS-u, a tako je i Prime Video. Razumeš, oni su konkurencija. Nije to nikakav problem. Mislim, nama je Netflix tehnički konkurencija, al’ su isto naj, naši kastomeri. To jeste, jesu.

Ivan Minić: Sličan primer naravno to je bio dugi niz godina sa Apple-om i Samsungom po pitanju ekrana. Na isti način kao što druge kompanije ono kao, Samsung proizvodi ekrane za iPhone, i vrlo verovatno zaradi više na njima nego što zaradi na Samsung telefonu.

Darko Mesaroš: Apsolutno, da, da. Jeste, jeste, jeste, jeste, jeste. Ali recimo, davno nekada u Srbiji dok sam ja tu bio, živeo, samo jedna firma je tada mogla da polaže kablove u zemlju. I kada si hteo da radiš neku MPLS konekciju između više gradova, samo si preko te firme mogao, i naravno to je bilo neverovatno ograničeno. Sve je bilo skuplje, bilo ograničeno, ništa nisi mogao. Niko, zapravo, nikom nije bilo dobro osim toj jednoj firmi. Sad se tu naravno to promenilo, imaš mnogo više toga. Naravno mnogo je više prisutnije te neke međugradske konekcije i ne znam ni ja šta. I na kraju krajeva svima je dobro. Znaš, možda ta neka jedna velika firma tad nije toliko zaradila, ali, ali, ali ja mislim da se biznis toliko proširio na sve ostale firme da na kraju krajeva ta firma i dalje zarađuje toliko.

Ivan Minić: Ali, ali i prosto imaš i tu stvar koja kaže, tržište naraste. Znači, kada imaš tržište, tržište ima tendenciju da razvija samo sebe. Znači, kada nemaš tržište, stvari su na nivou na kom odgovaraju monopolisti. I to je to. I ako si monopolista…

Darko Mesaroš: Možda ti nije loše.

Ivan Minić: Možda, da, da. Ali svim ostalima jeste. I ako si taj monopolista koji je ogroman, naravno da nećeš uzeti u obzir želje nekog malog, jer koga briga.

Darko Mesaroš: Ali pogotovo u sistemima, u biznisima gde ima još puno potencijala za rast kao što je cloud, kao što su sva ta neka moderna tehnologija, toliko ima prostora za rast, da čak i taj monopolista, da se oslobo, što kažu, opet, ja nisam ekonomista, nisam biznis konsaltant za ovo, moje neke ideje, ali taj monopolista ako se reši tog monopola, u smislu oslobodi drugima da mogu to da rade, odjednom će postati mnogo više posla za sve i naravno razvijaće se, kao što se tu razvilo, i na kraju krajeva i taj bivši monopolista će zarađivati isto ili više para zato što jedno ima there is more to go around, je l’? A tako da, tako da tako ja mislim, i sa cloud-om isto, mislim, naša friendly konkurencija jesu Azure i GCP i Oracle. Ali naravno da su oni u isto vreme naši partneri. Mislim, najviše Windows-a trči na AWS-u. Da se mi razumemo. Tako da sve je to deo iste neke te zajednice i, i naravno sad i ovi novi AI frontijeri i labovi, Anthropic i Open AI i ostali, svi oni na kraju su krajeva i naši partneri iako su donekle konkurencija.

Ivan Minić: Što bi reko veliki sveti Sla Pešić, bolje imati malo parče velike baklave, nego celu malu baklavu.

Darko Mesaroš: Tako je, tako je. Slažem se.

DARKOVA KOLEKCIJA STARIH RAČUNARA

Ivan Minić: Za kraj, voleo bih da se vratimo samo na malog Darka. I hobije koje mali Darko ima. Znači nedavno, kad smo se čuli, kad si se nakačio na Zoom, prva stvar koja je bila: Ooo, soba je kul. Znao sam da sakupljaš računare, to je nešto što sam saznao, istražio i tako dalje. Bili su neki dobri ljudi iz nekih dobrih medija da pričaš o tome, ima jedan ludak koji skuplja i tako dalje. E sad. Imam isti problem. Nemam kolekciju kao ti, ali nema veze. Prošle godine sam kupio neke stvari koje sam hteo da napravim kao mali muzej, napravili smo muzej, klinci se oduševljavaju i meni je to jedino što, što je važno u celoj priči da klinci vide kako su stvari nastale. Jer kao ti se igraš na igralištu, al’ znaj ko je napravio igralište i kako je ono nastalo. Zašto toliko voliš stare računare i šta su ti omiljene stvari koje imaš i šta su stvari koje bi voleo da imaš a nemaš?

Darko Mesaroš: Mislim da postoji dva razloga zašto zašto volim stare računare. Prvi razlog jeste što mislim da sam prvo odrastao u starim računarima, u vreme kada, znači…

Ivan Minić: Zato što sam star.

Darko Mesaroš: Zato što sam star, to isto, da, apsolutno, ali, odrastao sam sa tim nekim retro računarima, kad su već bili stari, kao što je Commodore, je l’. I nekako me je to onako odvelo na ovaj put na kom sam. Mislim da sam veoma zahvalan za to. U istom tom razlogu, mislim da zato što sam propustio dobar deo te neke kompjuterske istorije kao te osamdesetih i devedesetih, jednostavno nisam bio u mogućnosti. Il nisam bio rođen ili nisam bio u mogućnosti da se očešem na Silicon Graphics ili Sun Microsystems ili sve te neke sisteme. I to je meni bilo onako nekako jako, jako impresivno čak i tada, kad sam onako negde kroz svet kompjutera, je l’, sećam se ja sam ’98 počeo da kupujem “Svet kompjutera” to je mene bilo ono, “vidi ovo”, a i sve sam to nekako gledao kroz neki prozor kroz koji nisam mogao da dohvatim, i to me i dan danas drži, reko, ono što nikad nisam mogao da imam, sad ću da imam, jel? Znači, zamisli da si kupio neki Silicon Graphics ’98. godine, važi, ono 55.000 maraka je to koštalo tada ili više. Uglavnom to je jedan razlog, drugi razlog je što, pogotovo u svetu u kome ja jesam, ja volim kompjutere, obožavam, to mi je život, ali nekad mi bude puno kompjutera. I onda, kad hoću da se odmorim od kompjutera, odmorim se sa starim kompjuterima. Zato što su moderni kompjuteri, moderna tehnologija je jako bučna. U smislu stalno se nešto dešava, konstantno sto hiljada stvari, notifikacije, preplavljujuće, da onako baš je jako, jako intenzivno. I onda moja konekcija sa stranim računarima mi dozvoljava malo više da se fokusiram. Jer uzmem recimo par puta sam pisao neki blog na Commodore-u, sednem na Commodore i samo gledam onaj CRT ekran i samo krenem da kucam i ne mogu ništa da radim osim toga i sad sam tu fokusiran sat vremena sam tu i to je to i jednostavno šta znam to ću napisati šta ne znam nemam veze. I to mi nekako donosi neki unutrašnji mir znaš i dalje imam tu tu želju da tinkerujem, da njakam da, da pokušam, da nešto testiram. Da se bavim kompjuterima, ali mogu da se bavim sa nečim što je mnogo ograničenije i i mislim da je to, onako, jako, jako ovaj meni, ako ništa, za moje psihičko zdravlje mi je jako dobro da se malo, malo malo fokusiram na te stvari. I na kraju krajeva impresioniran sam istorijom svih tih računara, kako je to sve nastalo, i kako se to napredovalo, i kako zapravo se puno toga nije ni promenilo. Mislim ja kad, znaš, kad mi razgovaramo o nekom najnovijem Rust-u, taj Rust i dalje se bavi istom memorijom koja se bavila ’81 na IBM PC-ju. Samo ima malo više, jeste, znaš, na kraju sve je to ista veoma slični assembly, assembly lenguidži pozivi ispod, veoma slični, ako ne isti, mašinski pozivi ispod, tako da jako je, dokud god da odeš u budućnost sve je to manje više slično, onako tako da uživam u toj nekoj istoriji svega toga. Od stvari koje imam kući da jako volim, imam imam naravno Silicon Graphics mašina i i Sun Microsystemsa. Imam puno Commodore-a, mislim da imamo svaki Commodore, osim Commodore Pet-a i onog jednog mađarskog Commodore-a. Commodore je u Mađarskoj izdao Commodore 16. Jeste taj Commodore 16, bukvalno izišao u bukvalno u Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj. Znači nešto je jako kratko bio, to je jako, onako to se dosta redak, redak primer Commodore-a koji možeš da kupiš, ja to nemam, ali imam gotovo sve Commodore. Imam mini kompjuter, bukvalno čitav reck kompjuter iz sedamdeset četvrte godine. Nije soba nego je reck, da, za to je mini kompjuter, zato što je moglo da stane u kancelariju. Bukvalno to je Data General S-230 mini computer iz 1974. godine, onaj na prekidače ga programiraš, kao PDP-11, ta generacija. To mi je onako jedan od od, mojih velikih primera koje imam tu kući. Imam Next radnu stanicu, i dobio sam iz neviđen… neviđene, ne- dobio, iz neverovatno male pare. Znači lupam Next radne stanice su par hiljada dolara, sad da nađeš to ovako negde. Ja sam od nekog poznanika koji je, preko neke žene koja je to imala, dobio sam za ispod 500 dolara, i to je bilo onako, eto ja da se s tim poigram i to popravim. To je mislim na kraju dana na tome je nastao World Wide Web. Tako je, jeste, znači fanastično. I jedna od stvari koje imam, koje ne znam ni koga da ih ima. Barem ne u mom okruženju, i s kojom je volim onako jako, volim onako ponositi… imam Pecom 32. He, he, he, ej, mislim na Pecom 32, to je relativno neuspešan kućni računar iz Elektronske industrije Niš, koji je koristio neku čudnu arhitekturu. Znači nije koristio ni Z80 ni 6502, nego je koristio neki CDP 1802, neki čudan procesor koji gotovo niko živ nije koristio. Eto i Pecom 32 ga je koristio i još nekoliko čudnih računara. Tako da imam taj Pecom. Ima BASIC na srpskom, srpsko-hrvatskom, mislim to je veoma interesantno pošto ima sva naša č ć ž, ovaj, i jako je interesantno. E to, tako da sam trenutno u nekoj potrazi za tim nekim bivšim jugoslovenskim računarima, imao sam priliku kao jako mali da, da, da vidim recimo Ei Niš i Honeywell su proizvodili računare, imao sam priliku na đubrištu Severa u Subotici vidim te ali to tada ništa uzeo zato što je, nije me to interesovalo. Tako da bih jako voleo naći te neke Iskra Delta, pa Orel pa Pel Varaždin pa naravno Voja Antonićevu galaksiju i ostalo. To bi sve bilo jako lepo kad bih mogao da nađem, tako da to mi je neka neki onako, znam da nije tako lako naći i da ne znam da li ću uspeti da nađem ikada, to mi je neko white whale koje bi voleo da kupim. Nešto realno, a što znam da ću moći da kupim samo da je malo komplikovano jeste tražim DEC VT520. To nije ni kompjuter, to je terminal. A DEC je pravio te fantastične terminale, onako ima ekran narandžasti, amber, amber display. Što to su njalepši ekrani na svetu. Tako da to mi je nešto, problem sa tim nije skupo i dosutpno je, ali je problem što ne mogu nikada naći u mojoj okolini, jer, a da ti neko pošalje poštom to… To će se raspasti. To je veliki ekran, to je, nađe Bože, tako da, tražim nekako, neku neku priliku da nađem, da to bude tako negde lokalno, to ću, biću srećan. Jedan od stvari koja je meni polepšala prethodnu godinu, jeste što sam kupio prvi laptop, Epson-ov HX-20. Ja sam ga kupio za 100 eura! Potpuno je impresivno, na… neverovatno. Mislim to je laptop, to je više, malo više od pisaće mašine. Ali ima svoju memoriju, ima svašta, ima svoj digitalni ekran i sve to i bilo je prenosivo. I naravno, kvalitet izrade svake od tih stvari je neverovatan. To je ono što pravi tu ogromnu razliku. Svašta nešto se pravilo kod nas i u jednom periodu tamo posle 2000-te gomila tih nekih dobrih mašina koje su stare i monitora i tako dalje je stigla ovde, ja sam imao Silicon Graphics monitor koji je bio star 15 godina u tom trenutku, Trinitron, to je apsolutno najbolje. Sve ovo impresivno super al’ to je daleko najimpresivnija stvar. I mislim da je mnogo važno da ono neko čuva sećanje na te stvari, razume i dalje kako te stvari i priča o tome, zato što sve ono što imamo danas nastalo je na ramenima ljudi koji su razvijali takve stvari. Bilo je boljih u moje vreme. Ne znam da li je to stvarno tačno, ali čini mi se da su ljudi više truda uložili da se nešto tako napravi. Mislim pogotovo kad pogledaš te neke skupe računare Silicon Graphics i Sun Microsystems, oni su svi imali tako fantastične kvalitetne računare. Čak i taj Epson, ja imam jedan kući koji sam popravljao, morao sam naručim uređaj da, da varim baterije pošto ima četiri velike baterije unutra, ali opet sve si mogao da popraviš. Znači neverovatno, dobio sam nedavno to jest kupio sam nedavno Heathkit H9, to je terminal, glupi terminal iz ’79. godine i on je nekada dolazio kao uradi sam. Znači dobiješ sve delove i sam sastaviš. Šta je neverovatno fascinantno iz tog perioda, što si ti dobio uputstvo koje je ovako bilo debelo, i sve te nauči. O komponentama, kako da lemiš, kako da slažeš, ja sam uzeo to uputstvo i pokvareni terminal sam uspeo da popravim za dva dolara pošto sam jedan čip je crko i oni su mi rekli kako svaki čip da testiram i ja sam uspeo nađem crknuti čip i promenim i to radi. I neverovatno, kompjuter koji je skoro 50 godina star, možeš da popraviš, zato što je neko tad mislio o tim stvarima i ako ništa pravio dobra uputstva kako da se to popravi. Tako da jako to volim. Čuli ste čoveka, ako imate nešto zanimljivo pišite mu, on je dosta blesav i on voli da ima takve stvari. Pa možda uspemo da pomognemo da se ta kolekcija proširi. Što blesavije to bolje. Što čudniji računar, ja ću biti sretniji. Preporuka za tebe i za ako ima luda kao i ovog što sluša i dalje kojima je interesantno. Ima na Jutjubu dokumentarac o bugarskim kopijama, jao to sam čuo, Bugari su imali neku neverovatnu kompjutersku industriju što je onako mind blowing. Iskopirali su sve, a onda je došao Texas Instruments, ti nisi mogao jedan level tehnologije jednostavno više nisi mogao da kopiraš ali sve ispod toga, potpuno identično nešto kao što su i Rusi imali i Česi i tako dalje. Ali to je ludilo. Hoću samo da preporučim ako još neko sluša ovo i interesuju ga stari računari pogotovo iz regiona, ima jedan dokumentarac mislim da ga ima na Vimeu, zove se From Me to Yu. “From tačka Me to tačka Yu”. To je istorija interneta, interneta i internet domena na prostoru bivše Jugoslavije, fascinantno kako je to funkcionisalo kod nas, mi smo imali čak i neki pred internetski sistem, naravno imali smo akademsku mrežu, al bilo je pre toga nešto zvalo se JUPAK, Jugoslovenska paketna komutacija. Mind blowing. Tako da definitivno vredi pogledati. Pozdrav za Miru Tasić koja nam… meni, mislim nije samo meni, naravno i drugim ljudima je rekla ali Mira Tasić kad mi govori, ja sam, ovom rukom, utakla X25! I tako su se povezali su. Bio je Sloba Marković ovde pričao o nekim od tih stvari, najzanimljivije jeste zapravo kako se preživeo taj period sankcija i svega, gde smo mi zapravo imali komunikaciju, recimo Rnica, jedna od postojećih mašina koja je sačuvana, koja je bila prvi name server za YU domen, koja je bila u Americi, to je sačuvano je ovde, stoji u boksu zastaklenom da se ne prlja, al da ono da znaš inpresivno na taj način, ali ono, znaš, kompletne infrastrukture su išle nešto preko Slovenije u Austriju, to je bila jedina konekcija, to je to je apsolutno. Ali naš name server jeste bio u Americi neko vreme i tako to je fascinantno, oduševljen sam da to pričaš tako da bih veoma preporučio. Šaljem ti, a tebi preporučujem Slobodan Marković da pročitaš, oduševiće te to. I Darko hvala ti beskrajno što si došao i što si podelio ovo. Nastavi da radiš to što radiš i da budeš to što jesi, treba nam više ludaka, svetu ludaci čine da svet bude mnogo bolji i da ima više smisla. Hvala ti puno.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Siguran sam da vam je bilo interesantno, ako ste izdržali do ovde. Istražite šta ovaj dobri čovek radi, mnogo je blesav, zabavićete se ako ništa drugo i videćete da niste jedini ludi. To bi bilo to, mi se vidimo naredne nedelje.