Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Gojko Bailović. Ako vam to ime ne znači ništa, možda vam ime restorana De Ferro znači nešto. A ako vam ni to ne znači ništa, čeka vas jedna vrlo zanimljiva priča u kojoj po prvi put u gostima imam nekog ko je kapetan broda i došao je obučen kao kapetan. Nije on baš bio kapetan, ali jeste neko ko je proveo na moru dosta vremena radeći na kruzerima, ko je pre toga imao vrlo živopisnu ličnu životnu i profesionalnu priču, a ko prethodnih nekoliko godina vodi jedan od najneobičnijih i najbolje ocenjenih restorana u Srbiji koji pored ostalog ima jednu divnu osobinu, a to je da nije u Beogradu, pa ako želite da odete tamo, morate malo da pobegnete iz ovog haosa. U svakom slučaju očekuje vas dva sata jedne vrlo uzbudljive vožnje iz koje možete da naučite baš mnogo, a možete malo i da se zabavite. Uživajte. 

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ako poslušate veći broj epizoda Pojačala, čućete da je dosta ljudi u nekom trenutku kad su bili mali htelo da bude pilot. Što je strašno na svoj način jer ja znam neke pilote i oni su dosta naporni ljudi. Znate onaj vic ovaj, kako znate da vam je pilot bio na žurci? Pa on će vam reći, ovaj ‘Dobar dan, ja sam pilot’. Međutim iako imam nekoliko prijatelja i dobar deo njih je i bio u Pojačalu koji svoje mentalno zdravlje održavaju tako što imaju čamac i tako što pobegnu na vodu, i nekad ja pobegnem sa njima i voda je zaista lekovita, još uvek nisam imao u gostima kapetana bele lađe, tako da mislim da je sad dobar trenutak. Oni koji slušaju nemaju predstavu zašto ja ovo pričam, oni koji gledaju vide čoveka u kapetanskoj uniformi koji sedi preko puta mene, i ništa im nije jasno. A ja ću sad da ubacim još jedan vizuelni element u celoj priči. A to ćeš ti da objasniš. A to je da ja ovde držim jednu knjigu koja je u lepom tvrdom povezu. Ja mnogo volim kad je tvrdi povez znaš. Ovaj koja je ovako ljubičaste boje i na njoj je jedna velika lađa i jedan čovek koji izgleda isto kao ti i nosi isto odelo kao ti i to si u stvari ti.

Gojko Bailović: Da.

Ivan Minić: A gde je lađa? Što nisi doneo lađu?

Gojko Bailović: Pa nisam imao gde da je parkiram.

Ivan Minić: Sledeći put kad budeš dolazio lađa da bude na stolu.

Gojko Bailović: Naćemo nešto.

Ivan Minić: Pričaćemo i o onome što si pisao u ovoj knjizi. Knjiga je jako važna jer smo na nju čekali da bude završena da bi ti konačno došao. I ja sam te najavio kao kapetana. Nije to baš tako jednostavno. Ti si kapetan na kopnu sada.

Gojko Bailović: Da, definitivno.

Ivan Minić: Ovaj, i imaš jednu vrlo zanimljivu ličnu priču kroz koju ćemo proći, ali hajde da se ti za početak predstaviš ljudima, ko si ti sada, gde sada radiš, šta sada radiš i zašto si pobogu došao u uniformi?

Gojko Bailović: Pa kako da kažem, taj kruzer famozni je obeležio čitavu moju karijeru i čitav moj karijerni razvoj. Tako da da, to je nešto što mene čini da kažem, svojim. Tako da eto, zbog toga sam došao u uniformi. A ja sam Gojko, moje ime je Gojko Bailović, poreklom iz Kule, trenutno stacioniran u Vršcu. Vodim jedan zanimljiv objekat, gde nadam se da ću imati prilike da te ugostim. Ovaj, tako da…

Ivan Minić: To smo se već dogovorili, taj deo ne moraš da brineš. I taj zanimljivi objekat jeste zaista izuzetno zanimljiv i drugačiji i ti u tom objektu se krećeš u toj uniformi, iako si na kopnu.

Gojko Bailović: Da.

Ivan Minić: I meni je skroz u redu da mi taj objekat ispromovišemo i ljude pozovemo da dođu da probaju, zato što jeste nešto što je nesvakidašnje, a ako ti garantuješ da je to dobro, a ja verujem tvojoj proceni, ja ću to da, ja ću to testirati. Znači, nemoj sad, mislim testiraću.

Gojko Bailović: Očekujemo kritike, naravno.

Ivan Minić: Ovaj, a daj nam objasni o kom objektu je reč i šta je šta je fora? Zašto, zašto baš tako?

Gojko Bailović: Pa fora je eto da hteli smo kako da kažem da donesemo duh sveta u Srbiju. To je objekat De Ferro Brazil, stacioniran u Vršcu. To je, a mi smo kreirali novi pravac u ugostiteljstvu, pravac brazilskog fine dininga. Zašto?

Ivan Minić: U Vršcu.

Gojko Bailović: U Vršcu. Vršac je izuzetno geografski dobro pozicioniran za tu neku vrstu priče pa otuda i sam Vršac. Brazil kao takav je izuzetno pogodan za Balkance. Zašto? Jer Brazil je otvoren koncept. Restorani u Brazilu ne funkcionišu kao kod nas a la carte, nego već svaki meni je otvoren i svaki gost može da jede kad hoće, šta hoće i koliko hoće. A poznato je je li da mi Srbi volimo da jedemo, ovaj, tako da da da je taj koncept došao otuda baš jer kad god smo bili u Srbiji gde god sedneš recimo ja kad sednem sa suprugom moja supruga jede morske plodove a ja ne volim morske plodove, iako sam radio na vodi dugi niz godina.

Ivan Minić: Možda baš zbog toga.

Gojko Bailović: Možda baš zbog toga, ovaj ja volim konkretno neko parče mesa, nešto e sad, poenta meni je uvek malo a njoj je uvek mnogo. I nikako nismo mogli da se nađemo u toj nekoj kako da kažem, sredini. I eto otuda da otvorimo taj koncept i da prosto obrok kao takav prilagodimo svakom gostu. Znači svaki gost može da jede šta hoće, kad hoće i koliko hoće. Ako hoćete morske plodove, jedete morske plodove, ako hoćete stejk jedete stejk i jedete količinski koliko vama odgovara. Znači svako gostu se prilagođava, niste ograničeni apsolutno ni sa čim.

Ivan Minić: Postoje dva menija i u okviru tih menija ima mnogo opcija i mnogo malih tura koje prolaze i ti možeš da kažeš ovo hoću, ovo neću, ovo mi ponovi, daj mi da probam…

Gojko Bailović: Najčešće, najčešće pitanje koje dobijamo je zašto suši u brazilskom restoranu? I to je nepoznanica za sve.

Ivan Minić: A niko ne pita zašto brazilski restoran u Vršcu.

Gojko Bailović: Ne. Brate, svi dođu kao zašto imate suši? Pa Japanci su najjača dijaspora u Brazilu unazad 100 godina. I zbog toga su Brazilci bili primorani da uvedu azijski deo kuhinje u Brazil. Što se opet pokazalo kao pun pogodak jer taj azijski deo sa sušijem je dosta interesantan ženskoj populaciji, dame vole da jedu suši, vole da jedu interesantno nešto dekorisano i deca, tako da taj azijski deo je bio pun pogodak pored mesnog dela koji naravno isprate muškarci.

Ivan Minić: I to funkcioniše znači po tom principu da objasni ti mislim da da…

Gojko Bailović: Pa imate taj meni 1 koji vam uključuje suši salatni bar gde imate preko 40 različitih salata i sušija. Funkcioniše tako što uzmete svoj tanjir, dođete do hladnog stola i uzmete šta želite i koliko želite, konzumacija vam je neograničena. To je meni 1. I imate meni 2 koji vam uključuje meni 1 plus čuvene brazilske mačeve gde naše kolege pasadori izlaze iz kuhinje, predstavljaju vam meso trenutno na maču i seku vam direktno u tanjir. Poenta samog koncepta je da se pobegne od a la carta i svaki gost ponavlja ono što mu se dopada, ono što mu se ne dopada preskače, dokle god ne kaže dosta, oni konstantno izlaze napolje.

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće.

Gojko Bailović: Pa sigurno. Obimno, vrlo.

Ivan Minić: Kada je otvoren De Ferro, kad ste krenuli sa radom?

Gojko Bailović: Sama ideja je krenula recimo negde 2019., međutim usled korone da smo apsolutno sve zaustavili, a restoran je otvoren 5. jula 2024.

Ivan Minić: Restoran ima i vrlo specifičan izgled, enterijer, stvarno je nesvakidašnji, stvarno je iskustvo koje treba doživeti. Obično je za ljude koji su koji su gosti to neka vrsta izleta. To nije, mislim okej, naravno dolaze i ljudi koji su lokalci ali primarno je to izlet i ima dosta publike iz Rumunije koja dolazi, kojima je to blizu a sjajno je iskustvo. Vršac je lep kao grad za izlet jer ima svašta nešto od opcija, dobru prirodu i vidikovac i svašta nešto. Tako da može svako da se zabavi a na 45 minuta, 50 minuta vožnje je od Beograda posebno vikendom kad nema neke prevelike gužve tako da cela ta kombinacija deluje, deluje super zanimljivo. Ovaj topla preporuka svima da posete, i topla preporuka svima još jednom da se zainteresuju za knjigu, gde knjiga može da se kupi, kako može da se dođe do knjige?

Gojko Bailović: Pa knjigu trenutno imamo u samom objektu, ovaj samo u restoranima, u oba naša objekta plasiramo knjigu, a u pregovorima smo sa Lagunom i sa Vulkanom, tako da…

Ivan Minić: Dobro, verovatno do trenutka kad izađe epizoda biće više informacija. Stavićemo svakako link u u opis epizode i biće tvoj kontakt pa će ljudi moći da da se jave. Od tebe nije teško naći, vrlo karakteristično ime i prezime. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Hajmo da da se vratimo na neki početak, hajmo da počnemo epizodu onako kako obično počinje Pojačalo, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Gojko Bailović: Vatrogasac. Uvek su me privlačile uniforme, ovaj hteo sam da budem vatrogasac, ali eto, život te, život me prosto odveo na more, mislim totalno neplanirano, nenadano, ali obično uvek bude tako. Sve što planiramo Bog se nasmeje i kreira drugačije planove.

Ivan Minić: Kakvo ti je bilo okruženje? Gde si odrastao?

Gojko Bailović: Ja sam odrastao u Kuli. U Kuli u Vojvodini, u Bačkoj. Tu je, kako da kažem, kolonisti su iz Crne Gore uglavnom, ali moj otac je zakasneli kolonista. On je, on je došao u tom poslednjem valu kolonista 70. i neke godine kod svog strica je došao ovaj u u školu i onda tako sam eto upoznao je majku i tu sam se ja rodio i odrastao u tom nekom okruženju a za mene i totalno atipično. Jer opet ta prva generacija i dalje ja sam bio totalno drugačiji od druge dece je l’ vapio sam za brdima, prosto moj genetski kod je bio drugačiji. U tom momentu sam mislio da sam nesnađen jer nisam nisam mogao sam da razumem zašto sam ja toliko drugačiji od druge dece, a u suštini mislim ništa sa mnom nije bilo pogrešno, samo sam bio na pogrešnom mestu.

Ivan Minić: Dosta ljudi koji se presele ili da kažem su rođeni negde drugde pa su došli, ili su upravo ta prva generacija imaju taj problem kad dođu u veći deo Vojvodine, hajde Vršac je drugačiji zato što ima planine.

Gojko Bailović: Da, da.

Ivan Minić: Ovaj ali kad dođu u u neki deo Vojvodine gde su još i one prizemne kuće ako je manji grad i tako dalje ja imam istu situaciju, gde god pogledaš oko sebe nema ništa. Nemaš nijedan orjentir, nemaš i oni se mahom osećaju jako neprijatno tu. Zato što su na neki način navikli da uvek imaju orjentir u odnosu na koji planiraju svoje kretanje, znaju uvek gde su i tako dalje. A ta ravnica i ta neka opuštenost u Vojvodini, ta nekakva karakteristična depresija vezana za tu opuštenu ravnicu i Vojvodinu ne prija ljudima koji su malo više avanturističkog duha.

Gojko Bailović: Ma i mislim da je to jedan od najbitnijih razloga zašto treba skrenuti pažnju sad na to jer dosta ljudi se isto, kako da kažem, pronalazi u tome i isto se oseća. I oni se osećaju izgubljeno jer u tim nekim momentima svog odrastanja ja nisam mogao da pronađem gde gde pripadam. Jer dosta sam bio brži, energičniji, glasniji, dok je recimo to u Vojvodini atipično. Roditelji su mi stalno govorili budi tiši, nemoj da vičeš. A ja sam prosto kako da kažem navikao da vičem, bilo mi je normalno da pričam glasnije. Ovaj tako da donekle su negde sputavali taj neki moj mentalitet, taj moj karakter. I ovaj dosta je to za dete je to dosta teško da razume i teško da da da da izrazi jer prosto ne osećaš se prijatno.

Ivan Minić: Još jedna stvar koja je često vrlo lepa strana odrastanja u Vojvodini je to što imaš u pravom smislu multikulturalnost. Imaš zaista dosta nacija, dosta kultura sa kojima možeš da imaš kontakt. Vi ste mnogo više da kažem upućeni jedni na druge u Vojvodini, imaš taj pravi odnos između komšija. Na drugim mestima zbog načina na koji je teren organizovan i sve komšija može da ti bude i prilično nepristupačan i dosta daleko ovde je to sve dosta drugačije i ljudi su često upućeni jedni na druge i ti neminovno kao kao dete u takvoj sredini naučiš i kulturu drugih nacija i običaje i ako su različite vere a obično jesu i da kažemo neke običaje te vere. I mislim da moj neki utisak je da su da su ljudi iz takvih okruženja kasnije dosta otvoreniji. Nego nešto što je ono klasična Šumadija nema nijedne druge nacije nigde. Imate li nekog stranca imamo Crnogorca dobro nemate stranca okej. Ovaj koji budu često mnogo konzervativniji po tom pitanju jer nisu odrasli u toj vrsti raznolikosti.

Gojko Bailović: To je zaista jedan sjajan deo segment tog tog života u Vojvodini. Jer ti prosto upijaš druge kulture rasteš sa drugom decom i kako da kažem možeš da kreiraš sebe u kom pravcu želiš da se razvijaš. Ja sam od od od Mađara pokupio tu učtivost neku jel oni su onako kao što ja kažem po P.S.-u. Ovaj od svake nacije imaš Mađare Hrvate Rusine to nemaš ni nigde takav sklop Slovake takav sklop stanovništva. I svaki je doneo sa sobom nešto svoje i sad ukoliko ti kako da kažem ispravno selektiraš ti od svih njih možeš da pokupiš one njihove dobre stvari.

Ivan Minić: Kakva je Kula bila u u periodu tvog odrastanja? Okej svakako mislim svi smo tu negde generacija bilo je teško jer bio je rat izbeglice sve što uz to ide, ali prosto uvek su zanimljivi ti manji gradovi jer manji gradovi su obično zavisili od jedne, dve fabrike ili sistema koji su obično u tom periodu svi bili u problemu pa pucali i onda su tamo dolazile krize iz kojih nije bilo baš lako da se izađe. Ne znam kakva je konkretna situacija sa Kulom bila, zato te i pitam.

Gojko Bailović: Pa Kula je, bilo je teško kao i svuda, ali interesantno te manje sredine su izuzetno homogene, ljudi se drže blisko. I svi se naslanjaju na nekoga sa sela. Tako da da da uvek ti je u Kuli ti uvek ne znam dolazi iz Bosne iz Krajine iz Crne Gore sir kajmak pršuta…

Ivan Minić: Nećeš biti gladan.

Gojko Bailović: Nećeš biti gladan. To u Vojvodini generalno. I komšija će uvek da podeli s tobom ono zadnje što ima na stolu. To je jedna jako lepa stvar, znači jel bukvalno komšija ti je bliži nego brat rođeni. Tako da da s te strane je bilo onako dosta za nas decu mi nismo osetili nikakvu tu krizu. Ja kažem jeste to bilo neko teško odrastanje gde nisi imao da kupiš patike ne znam nosio si ono što si nasledio od starije familije i patike i jakne s te materijalne strane smo bili siromašni ali smo duhom bili izuzetno bogati zato što su sve familije su bile vezane i svi su se družili ti recimo nije mogla da prođe noć da neko nije došao od familije da se igra ne znam Meksiko to je čuvena kartaška igra koja se igra u Crnoj Gori, znači nije mogla da prođe veče znaš i šta god ima na stolu sve se iznese iako ti po cenu toga da ti sutra nemaš šta da doručkuješ, mi ćemo izneti za goste sve. Znači gost mora da bude ispoštovan.

ŠKOLA I GIMNAZIJA U RUSKOM KRSTURU

Ivan Minić: Kakva je bila situacija sa školom?

Gojko Bailović: Ja sam ovaj sa školom interesantno. Ja sam uvek bio dobar đak, ali sam imao problem s vladanjem. Ovaj nikad nisam bio opet taj moj duh je dolazio do izražaja i uvek sam bio skloniji društvenim naukama. Što ja kažem imao sam standardne četiri dvojke fizika hemija matematika biologija. Znači prosto ovaj nikako se tu nisam snalazio dok sam išao na republičko takmičenje iz srpskog jezika i obrazovanja, otuda i ljubav ka pisanju iz geografije iz istorije, to me uvek interesovalo dok, dok onako, disciplina mi je bila problematična i posle negde u tim nekim tinejdžerskim danima i ta južna tribina koja je opet kreirala neki moj moj deo mene…

Ivan Minić: Primetio si da ti bolje idu društvene nauke. Jel te nešto zainteresovalo posebno jesi imao neki jesi imao kako si odrastao neku jasniju sliku da želiš da ipak budeš nešto drugo a ne vatrogasac?

Gojko Bailović: Pa jesam da. Kako je kako je vreme odmicalo imao sam sklonosti ka ka pravu, ka pravdi. U to vreme nekako svi smo gledali te kauboje ja sam to povezivao sa policijom i hteo sam uvek uvek sam maštao u toj uniformi da budem inspektor, neki da budem…

Ivan Minić: Hteo voliš da se kostimiraš, ti ti bi stalno nešto da se.

Gojko Bailović: Pa to je ne znam to je da li je neki defekt brate iz detinjstva, nešto definitivno nije, nije u skali.

Ivan Minić: Kako ide dalje priča, da kažem osnovna škola, svi mi smo u principu tu. Tu zapravo odrastaš i postaješ čovek. Mladi čovek, čovek koji nije još uvek gotov ali u srednjoj školi postaješ već neko ko stvarno snosi odgovornost za sebe, hajde neko počne i ranije jer zbog porodice mora i tako dalje ali ovaj to su neki trenuci kada se formiraš. To su neki trenuci kada počinješ da shvataš stvarnost stvari, to su neki trenuci kad kreću i hormoni da ti luduju i sve što uz to ide, ovaj ali to je trenutak kad ti otprilike imaš neku jasniju ideju šta i kako. Šta šta si ti uradio po pitanju srednje, kako je prosto se razvijala priča?

Gojko Bailović: Pa u toj srednjoj školi ja sam išao u Krstur, u gimnaziju. Opet multikulturalnost, gde je to je Ruski Krstur, gde su većinsko stanovništvo Rusini. I tu već nekako kako da ti kažem, nas je bilo 50 u generaciji, tri odeljenja, i od nas 50 bilo je osam muškaraca. Sve su bile žene. Bilo je zanimljivo, s te strane. Ovaj, ali već tu negde, kako da ti kažem, dolazi karakter do izražaja, tu već se izdvajaš kao lider, kako da ti kažem, kao alfa, učiš neke nove stvari i samo to iskustvo gde recimo smo bili okruženi sa sa većim brojem žena je isto na mene ostavilo traga. Jer kroz četiri godine sa njima, one su dosta uticale na moj razvoj i na moju percepciju ka ženama, jer su one nas posmatrale mi smo živeli zajedno u četiri godine praktično više sam vremena provodio sa njima nego sa porodicom. I dosta su imale uticaja na na mene, na razvoj i kasnije kao muškarca i kao supruga danas.

Ivan Minić: A kaži mi koliko je to daleko zapravo? Fizički koliko su koliko je daleko Ruski Krstur u odnosu na to gde si živeo u Kuli?

Gojko Bailović: Pa nije ni 12 kilometara to je opština Kula ovaj to je dosta dosta blizu. Ali opet to su ti neki počeci samog odvajanja od roditelja, gde više kako da kažem kreiraš sam sebe kao kao ličnost i već polako gradiš neki svoj put ka nekom željenom cilju. Koji u tom momentu još uvek nije kristalisan. Apsolutno.

PRAVNI FAKULTET I JUŽNA TRIBINA

Ivan Minić: E sad, dolazi neko vreme u kom treba da se odlučiš za fakultet da se pripremiš adekvatno i sve ostalo barem je obično ta odluka takva. Kako si ti razmišljao?

Gojko Bailović: Kao i svi Crnogorci, gaziću na pravni, znači. Ovaj, tako da, da…

Ivan Minić: U diplomatiju!

Gojko Bailović: Jeste, u diplomatiju sedi, kafa, rakija, ovaj tako da, da, eto ja sam razmišljao nekako u tom smeru. Samo što sam se ja opredelio za sup smer. Sup smer je tada jedino bio u u Novom Sadu i u Banjaluci, mislim da je i dan danas. Tako da sam ovaj, eto tim nekim svojim željama za da da postanem inspektor se opredelio za, za smer unutrašnjih poslova u Novom Sadu. Iako se to apsolutno kosilo sa mojim karakterom sa južne tribine, jer sam tu u tim nekim kriznim godinama 17, 18 već sam ozbiljno zagazio, zagazio na tribinu i gde recimo sam imao kontradiktornosti mene koji sam bio domaćin školske slave Svetog Save i mene koji sam bio privođen i hapšen zbog narušavanja telesnih povreda, zbog problema na na tribini, zbog kako da ti kažem, zbog čega je moja majka dosta propatila. I generalno da nije bilo nje, ja mislim da mi danas ne bi ne bi vodili ovaj razgovor.

Ivan Minić: Dobro, znači problematično.

Gojko Bailović: Da, da nažalost ovaj. Mislim to su neke stvari sa kojima se definitivno ne ponosim i smatram da da nije bilo neophodno da prolazim kroz to ali eto valjda je tako moralo.

Ivan Minić: Mislim da dosta ljudi ovaj koji danas to gledaju koji su ili stariji značajno od nas ili su mlađi od nas ne razumeju taj period koji je bio takav da pre svega mislim na neki početak 2000-ih a mislim da je bilo slično i koju generaciju starijima od nas krajem 90-ih, gde ti imaš u sebi ogromnu količinu besa zato što ništa oko tebe nije kako treba. Okej, desila se promena tada pa su stvari počele da se kreću kako treba ali ti si mlad i ti želiš da to bude odmah, kako treba, a to ne može da se desi. I ti na neki način negde to moraš da kanališeš. I ne postoji dobar način da to kanališ. Mislim postoji, teorijski, dobar način je sport, ali u praksi ni to nije baš sjajna motivacija da se baviš sportom. I svi smo mi nalazili mehanizme kako smo to rešavali, najbolje je kada ti mehanizmi su takvi da niko tu nikom ne naudiš i niko ne prođe loše, ali nisu svi uspevali da nađu takve mehanizme. I ja sam prošao kroz sličnu fazu i hvala bogu ovaj, svi su dobro zahvaljujući tome, ali bilo je mnogo situacija u kojima je to bilo jako blizu da ne bude tako. Jer uvek kažem znaš ono to mnogo glupo zvuči, ali dovoljna je jedna budala.

Gojko Bailović: Jeste, jeste. Ali nekako mislim da u tim momentima, najveći problem je ta neka, uh osećaj pripadnosti. Koji ti nemaš. Jer ti si, uh, u tim prokletim 90-im nesnađen, ti si dete ulice, uh roditelji uh imaju gomilu ekonomskih problema koje moraju da rešavaju, i prosto nemaju dovoljno vremena da se bave sa tobom. I u tom momentu ti samo želiš da pripadaš nečemu. Znači da da da imaš taj osećaj da si važan nekome negde, jer si nesnađen bukvalno na samoj ulici i iz tog nekog kako da kažem osećaja pripadnosti i nemaštine ti prosto prilaziš grupi, želiš da pripadaš nekoj grupi. E sad neko se nađe ne znam tamo vamo uh ja sam se našao na tribini jer prosto ta tribina je mene prihvatila uh kao jednog od njih i to je sa te strane izuzetno lep osećaj jer si, imaš osećaj da uvek imaš nekog ko je tu za tebe. Znači i kroz dobro i kroz loše, uvek je tu.

STUDIJE U NOVOM SADU I SUKOB SA PROFESOROM

Ivan Minić: I to postane identitetska stvar, i postane nešto što uh uđe u nekakav redovan ritam. Ja sam imao taj period sa ono, ne znam, 15, 16, 14, 15, 16 godina. A imao sam uh malo drugačiji lepši, zreliji, pametniji period uh 20 i skoro godina kasnije. Kad smo kao odrasli ljudi išli, gde meni to bilo Nije zamena za terapiju, jer ne može da zameni terapiju, ali kao devedesetih Dnevnikov dodatak, tako je meni ovo bio dodatak, jer ja odem i vičem na neke ljude koje ne poznajem i meni bude lakše, jer ja bih, kad pogledam oko sebe, vrištao. Ovde stvarno mogu da vrištim, a povremeno i neki dobri momci koje znamo pobede neke mnogo skuplje, verovatno isto dobre momke, ali su oni sad sa suprotne strane, pa su oni naši neprijatelji pod navodnicima, i ti se nekako osetiš lepo. Ja sam išao na fudbal davno, posle sam išao samo na košarku, i na košarci su, bre, na kraju dana, sve to neki pristojni ljudi, i uglavnom i na toj tribini i na tom terenu i sve, ti kad upoznaš te ljude, to su neki pristojni ljudi, normalci iz nekih normalnih porodica, i to je sve u redu. Ali opet, ne pominjem ovo sad, jer ovo sad je besmisleno, troše se beskonačne pare i sve, ali dok to nije bilo tako, ti bre znaš te momke, znam te klince, tu generaciju, posebno ove ’94, ’95. Ja te klince znam kad su došli, kad su imali 17 godina. Ja znam koliko su to dobra deca. Meni je neverovatno drago kad vidim da su oni u karijerama osvojili Evrolige neke, osvojili medalje sa reprezentacijama i to, sve znam kad su došli, i koliko ti drago bude, koliko ti velika stvar bude da je neko takav uradio nešto i da pripadaš toj grupi ljudi koja kao jedan radi stvari. Mi smo išli u zreloj fazi, pre 5, 6, 7, 10 godina, mi smo išli na gostovanje, i sve je drugo kad ideš vozom na gostovanje sa ekipom, i klinci i sve, mi smo išli kao odrasli ljudi. Nama je to bilo kao ponovljeno momačko veče za većinu ovih koji su oženjeni, a za nas ostale da vidimo prilike kako to izgleda, kao ekskurzija, kao terapija, i mislim da ko to ne razume, ne zna ništa o ljudima. Može tebi lično to da se ne svidi ali to je ono u DNK homo sapiensa, posebno muškog, jako važna stavka, jako bitna stavka, da imaš svoje pleme. Pa mnogo lepo ako ga imaš na književnim večerima, ali po prirodi stvari, vrlo verovatno ćeš ga imati u u u nekim drugim okolnostima. Ovaj, i mislim na ovakvom turbulentnom terenu je prirodno da težimo takvim stvarima. E sad, uh ti si bio tako pametan da izabereš da studiraš uh prava i takav smer i to sve, i da se okušaš u Novom Sadu, kako kako je to sve izgledalo, kako je prošlo to?

Gojko Bailović: Pa uh onako, int, mislim interesantno, je l’ ja imam sklonosti ka besedništvu, uh, dosta je to meni išlo lagano, ovaj, dosta je to išlo lagano, dok uh upravo taj karakter moj, uh tribina te kreira i posle kako da kažem ti naučiš da se boriš za neki svoj stav, kakav god on bio. I prosto imaš taj neki uh izražen alfa kod, gde ti gde ti kako da kažem stameno zastupaš svoje stavove. I tu sam se sudario ovaj, to je bio jedan od korena i problema, tu sam se sudario sa jednim profesorom uh gde smo imali uh, ozbiljan problem. Jer on je bio uh kako da kažem uh onako dosta uh da da da da pokušam da se izrazim kulturno. Ovaj, dosta je bio nabasit, dosta je bio uh želeo je da da da dominira nad nad nama mladim mužjacima. Al to je izražavao na pogrešan način. Znači prosto ja nikada u životu nisam trpeo ponižavanje ni od koga, i ja ni sad s- ja ne radim to prosto, meni nije u u krvi da ponižavam drugog čoveka bez obzira kakve god da su pozicije i relacije, uvek gledam da maksimalno ispoštujem svakoga. A pogotovo on koji je profesor koji treba nas da edukuje smatram da je trebao da se bavi sa tim, posle sam saznao da nisam ja bio uh jedini. Ovaj 18 puta me je rušio zaredom. Znači 18 puta. Ja sam knjigu znao od prve stranice do zadnje, od A do Š. 18 puta me je rušio da bi zadnji 18. put uzeo indeks, bacio mi ga ovako na na, ja odgovaram i postavlja mi neko treće pitanje uh kao iz nove knjige, mislim to je samo preformulisano, i ovaj da bi ja odgovorio na to pitanje on kaže pih, kad si to mogao u 17. imao si u 18., i baci mi indeks na sto. E u tom momentu je taj moj kodeks sa južne tribine ovaj došao do izražaja, gde sam ja ovaj reagovao neprimereno apsolutno situaciji. Ne slažem se danas sa tim, ali prosto mladost nosi nosi svoje dobre i loše strane. Ovaj, gde sam ja fizički nasrnuo na njega i prosto moje kolege su me odvojile i ovaj tu je obezbeđenje, drama, bla, bla, bla. Dobio sam tu suspenziju neku ovaj na na na godinu dana, tako da da da tu sam imao tu neku pauzu životnu i taj neki životni reset prvi mi se desio u tom momentu gde su i roditelji rešili da je ono, bolje da ja odem za Ameriku da se sklonim malo od svega, da i od tribine i od tog nekog mog nemira, ne bih li ušao u neki sistem tamo koji na kraju se pokazao kao ispravan.

Ivan Minić: Kako ti je bilo generalno u Novom Sadu? Ne nezavisno sad od..

Gojko Bailović: Novi Sad. Novi Sad je tad bio uh Meka i Medina za za Crnogorce. Tad je, tad je taj tad je taj ovaj crnogorski klan bio ovaj izuzetno izražen. I nas je bilo dosta na fakultetu i ovaj uvek su se oni šalili sa nama, ostali kao vi ste vi Crnogorci sekta uvek se grupišete. I zaista je to bilo tako. Ovaj tako da da uvek smo prilazili jedni drugima uh uvek smo kako da kažem imali te neke svoje uh grupe društva gde smo izlazili u klubove, tad je u Novom Sadu bilo mnogo, mnogo mnogo, mnogo više klubova nego danas. Mnogo više se izlazilo, mnogo više se družilo, uh nije bilo tih nekih smart telefona, imao si one bre onaj konekt klik klik klik, da šalješ poruke i to. Ali to je kako da ti kažem, mi smo zaista uh mogu reći zaista punim plućima uh uživali u tom studentskom životu, i bilo je stvarno lepo.

Ivan Minić: Jesi radio nešto u tom periodu?

Gojko Bailović: Pa u tom periodu, kako da kažem rad, radio sam sve. Imao sam taj preduzetnički duh. Prodavali smo neke mobilne telefone ovaj tako da da da bavili smo se tim nekim kako da kažem nelegalnim stvarima, ali ovaj, nije nije to bilo uh nije to bilo, kako da kažem, pohvalno.

Ivan Minić: Dobro. Mislim. Svaki, ovaj način da se dopuni budžet studenta prava je dobro rešenje.

Gojko Bailović: Pa recimo.

WORK AND TRAVEL: PUT U MISISIPI 

Ivan Minić: Šta je bila ideja sa Amerikom?

Gojko Bailović: Pa sa Amerikom je bila ideja ono, došli smo na ideju hajde kao da odemo na taj J1 program ovaj da, da da, kao ta neka razmena studenata. Uh, da odeš Work and Travel odeš radiš malo iskusiš njihov sistem, vidiš kako to funkcioniše i meni se to dopalo u startu. Ja rekoh hajde da idemo preko okeana gledao sam gde bi mogao da idem, rekoh bilo gde samo da je negde blizu, blizu mora. Moje tad znanje o Americi se svodilo na američke filmove. Na tipa Terminator, Roki, Filadelfija, Stepsi, i ovaj, slične stvari. I to mi je zvučalo interesantno i generalno taj moj avanturistički duh mi je govorio e treba da odeš da probaš nešto novo, da vidiš, možda nešto novo naučiš. I ovaj, tako da, da, sam tu sa tom nekom svojom ekipom opet Crnogorci Mijović i Radović, ovaj, smo odlučili da idemo u Misisipi. Najsiromašniju državu u Americi, ovaj tad nismo znali naravno da je najsiromašnija država, nismo znali ništa.

Ivan Minić: Znamo da je velika reka.

Gojko Bailović: Pa kao, znali smo da je velika reka, videli smo da je u Meksičkom zalivu, ja rekoh e kao na moru je nije na moru nego na okeanu al na moru je. Al mi smo ono nama je to tad bilo u tom momentu e slušaj hajde idemo negde da radimo nešto, kao šta god samo da idemo.

Ivan Minić: I kako je bilo ovaj kad ste sleteli tamo?

Gojko Bailović: Uf to je to je jedno iskustvo koje ja mislim neću zaboraviti dok sam živ. Uh jer ja kao dete sa planine koje imam tu planinu nosim u DNK. Mi smo sleteli oko tri četiri ujutru u Nju Orleans na aerodrom. I on, tamo je sve klimatizovano, i temperatura na aerodromu je nekih 21 22, prijatno povetarac. I bili smo gladni. I kaže, Mijović kaže hajde da vidimo preko puta kroz stakla Fridays. To je tad za mene bilo otkrovenje Fridays, ono to sam gledao na filmovima kao jebote idem da jedem sendvič. I ovaj izlazimo mi, znači ona imaš klizna vrata. U tom momentu kad su se druga klizna vrata otvorila, kad smo mi izašli napolje, to je 3, 4 ujutru, vlažnost vazduha je 90% kao da ti neko spustio teg na pluća. A bukvalno ne možeš da udišeš. Znači to je takav pritisak ogroman da je to neopisivo. Na našeg čoveka, mi smo bili frapirani. Ja sam mislio na na na na prvu loptu da nešto nije u redu. Reko, nemoguće je da je ovoliko vruće. Znači ja sam tamo uh, bukvalno dišeš, znojiš se. Znači svake sekunde samo lije voda iz tebe. Smršao sam 20 i kusur kila ovaj tamo tako da. Iako sam radio u Meku, i jeo svaki dan u Meku. Tako da nije baš ono kao Meko, ovo, ono. Može se.

Ivan Minić: Ovaj i dobro mislim, retko ljudi u u tim Work and Travel varijantama odu na nešto što je stvarno gotova stvar. Znači obično imaš neku predstavu, znaš otprilike gde ćeš biti, možda se zna ko će s kim biti i tako dalje, ali u kad dođeš tamo treba da se snađeš, treba da se organizuješ i tako dalje. Kako je to kod vas izgledalo?

Gojko Bailović: Mislim da je tu najveći problem od svega su te agencije. Jel agencije uh gledaju samo da uzmu pare studentima, i oni njima predočavaju kako je to ne znam, ti ideš tamo pare padaju s neba, ti živiš u ne znam u u menšnu u nekom sa znači apsolutno nije tako. Znači ti kako da kažem, mi smo bili smešteni u Point Apartments, koji je bio tipa ne znam na Batajnici, ali ne znam, negde u nekom polju, nigde. Znači što ja Radović rekao vodi se da smo tu to smo u šumi brate. Znači bukvalno smo bili smešteni nigde. I ti sad odeš tamo dočeka te neko, vodi te u smeštaj, uh, ima, gomila papirologije koja treba da se reši. Onaj ID njihov, social number. Gomila tih nekih papira, o kojima naravno pojma nemamo. I ovaj, vodite tamo u smeštaj, uh, mi smo eto, imali sreće, taj smeštaj je bio zaista korektan. Međutim, uh bilo je jako prljavo. Znači prljavo je bilo, katastrofa. I kažem ti, u šumi se nalazi. Ti dođeš, nigde. Mi deca, razumeš, iz Srbije brate, a ja znam, ja nemam pojma bre ni gde sam, ni a ne dovedu me negde u Ameriku, mi ja gledam oko sebe, brate ono sve već, kod njih je sve megalomanski. Ogromne su i sobe i kreveti, sve je ogromno. Ovaj, to je za nas u tom momentu, bilo bukvalno kulturološki šok. Jer smo mi, nas trojica smo bili smešteni sa dva Amerikanca, koji su nam bili menadžeri. Ovaj, i, znaš oni su onako uštogljeni, drugačiji bez obzira na na jugu, mislim da smo mi bili jedini stranci u istoriji, otprilike ono, je l’ tamo nije baš popularno da se ide. Što smo mi otišli tamo, Bog sami zna. Ovaj, tako da da, tamo su nas onako dočekali su nas stvarno korektno, zaista slagao bih da kažem drugačije, nego međutim, eto taj, taj početni udar je baš bio onako čudan i tu se dosta ljudi slomi i odluči da se vrati nazad. I to su ti prelomni, životni momenti, ne samo vezano za Ameriku, vezano za sve u životu. Gde prosto taj, taj početni pritisak u bilo čemu moraš da izguraš. Da pretrpiš, da podneseš, i prosto da ideš dalje. Znači ne, nikad se ne seče ništa na prvu loptu.

00:39:43 PRVI POSAO U MEKDONALDSU

Ivan Minić: Kaži mi ovaj dobro smestili ste se ono prespavali i sve ostalo rešili papirologiju. I sad, kao ti imaš ne znam šest meseci vremena od čega ćeš pet da radiš jedan je kao da upoznaš Ameriku. Okej, ali kao treba da radiš nešto treba da preživiš. Treba da, bilo bi lepo i da ti nešto ostane. Recimo. E sad šta šta su ti opcije šta ti nude kao kao rešenje?

Gojko Bailović: Pa ti kad ti već imaš ugovoren posao unapred. Ti si unapred potpisao taj ugovor, već, gde ćeš da radiš. A, mi smo potpisali ugovor za Mek. Opet mi, ništa nismo znali o Meku u tom momentu naravno. Znali smo da postoji neki McDonald’s, i to je to. Ovaj i, dovode nas u Mek, i sad ja očekujem razumeš dođe tamo dođe te neko da mi kaže: ‘treba da radiš to i to, da mi pokaže, da me obuči’. Ne. To je moj prvi sudar sa ozbiljnim sistemom. Koji, recimo Srbiji jako fali. Kod njih svaka pozicija, uh, počinješ sa, takozvanim e-learningom. Sede, ti dođeš i kažu ‘lupam tvoj posao je da pečeš pomfrit’. Najgluplja najgluplja moguća pozicija. Sedaš za kompjuter. I, klikaš. Ti imaš slike. Bukvalno slike nacrtane. Korpa, kako izgleda. I ti imaš da klikneš šta je to, korpa. Basket. Okej. Znači next. Imaš naslikan pomfrit, imaš naslikane korake. Znači: otvoriš frižider, izvadiš kesu, digneš korpu, sipaš kesu u korpu, sputiš korpu, klikneš dugme, pomeriš se. Kad pišti, protreseš korpu, klikneš drugo dugme. Kad pišti, izvadiš, zakačiš. Ostaviš da se ocedi, kad se ocedi, kad ponovo pišti, uzimaš, prosipaš u… kako taj kažem, taj neki prostor, lodnu gde se, gde se sipa. Odatle uzimaš, so, tačno koliko, dva puta prođeš, ima, kao taj merač, koliko soli ide, i soliš, mešaš, sipaš u kutijice i daješ dalje. Znači, vrlo jasno su deklarisani, najmanji koraci, i to je u tom momentu, ja doživljavam to: kažem šta ovi jebote, pravi te bre od mene debila moraš razumeš. Znači mrtvi pomfrit, e pa brate ne treba mi da klikam sat vremena razumeš da bi da bi ono znao kako se peče pomfrit. No međutim, kasnije kroz moju karijeru to se pokazalo kao, apsolutno ispravno.

Ivan Minić: Znači mislim Mek i slični sistemi su uveli te standardne operativne procedure, i da je svaka stvar dokumentovana, jer to onda suštinski znači da može bilo ko to da radi.

Gojko Bailović: Tačno tako. I to je sa te strane taj američki sistem je izuzetno dobar, zato što ti uh napreduješ, i imaš mogućnosti da napreduješ onoliko koliko želiš. Ti nisi ograničen ničim, tvoje mogućnosti su neograničene. Savi se, zavise samo od od tvojih kapaciteta i želja. Koliko si ti spreman da radiš, koliko si spreman da se žrtvuješ, uh koliko želiš. I sad ja kad sam došao tamo, sad razumeš sve rade Amerikanci, sve. I nas trojica, Srba, ono iz džungle, bukvalno, mi smo za njih bili kao indijanci. Oni nisu znali da li smo mi, Sibirija, iz Rusije, ili smo. Za njih je Evropa jedna država. Uh kako da ti kažem, mi smo totalna nepoznanica za njih. Kažeš im Serbia, oni misle Siberia, poneko je znao za Jugoslaviju, ali mi smo za njih bili, apsolutna egzotika, apsolutna.

00:43:40 AMBICIJA PROTIV ZADOVOLJSTVA I AMERIČKI SAN

Ivan Minić: Mislim mi nismo svesni toga koliko zapravo ako zanemarimo ljude iz najvećih gradova sa visokih pozicija i tako dalje koliko zapravo ljudi nikada nije izašlo iz svog grada a ne iz Amerike kao ogromne velike države. Mnogi ljudi, ja ih i znam da kažem Amerikanaca dosta koji ceo život imaju san da odu u Njujork na nekoliko dana i ne odu. Pa kao: pa mi smo otišli u Njujork nešto smo otišli nešto smo imali direktan let odavde i imamo ga i sad. Pa kao, doživiš, pa ako ti je važno, doživiš. Okej. Skupo je, mislim svako iskustvo tog tipa je skupo. Njima je to, još povoljnije i sve, ali postoji, taj strah i ta neka barijera, posebno ti ljudi iz manjih mesta brate oni nikad nisu videli takve zgrade. Ako je bio nekad u nekom velikom gradu, u svojoj ili susednoj saveznoj državi, video te zgrade, on se prepao od njih. A tamo kad ode to je stvarno, stvarno džungla. I onda, oni ljudi stvarno ne znaju, i mi ih često potcenjujemo zbog toga, jer mislimo glupi ovakvi onakvi: nisu glupi brate nekad su nebitni, mislim mi smo im nebitni.

Gojko Bailović: Nezainteresovani. Zato što eto to sam baš imao kolega, jedan Džon, a, mi kad smo došli, slušaj on sad, imaš na Meku imaš, petnaestak pozicija. Drive-thru, cash register, French fries, stanicu za pomfrite, imaš stanicu za buns, znači imaš stanicu gde se osoba, samo stavlja one lepinjice one u onaj kao heater. I bukvalno samo to radi. Znači ništa drugo. Uzmeš lepinju, staviš jednu, staviš drugu, ona izađe, uzmeš papir staviš, pošalješ dalje. To je kompletan tvoj posao. Ovaj, tako da, da i, imali smo kolegu Džona, on je, motao sendviče, ja ne znam za sekund. Znači on bukvalno smotaj ide dalje, i ja sam gledao njega šokiran. Mislim za mene kao ruki tamo, a to je bilo, ono pa kako to tako ima skill taj, da to završi, za sekundu. Međutim, kako vreme prolazi ja idem sa stanice na stanicu, jer interesuje, mene zanima, kako funkcioniše Mek sam po sebi, znači kako ulazi roba, odakle dolazi, koliko dolazi, kako je maržiraju, kako je plasiraju, prosto me interesovalo sve. Imao sam menadžera nekog Tomija, ja mislim da sam ga sahranio sa pitanjima, a zašto ovo, a zašto ono, a zašto ovako, zašto onako. I ovaj posle tih nekih par meseci ja sam napredovao sa svih pozicija, a on i dalje mota sendviče. I sad ja pitam njega, što bre Džone, motaš sendviče samo, razumeš. Je l’ ti nemaš želju neku, da, da, da imaš veću platu, da, kako da ti kažem da naučiš neku novu veštinu. Kaže on: ne, mene to ne interesuje. Mislim se kažem Što te ne, kako te ne interesuje? Pa kaže on: ja sam zadovoljan. Ja imam auto, novi. Imam, dovoljno da jedem, imam dovoljno platu, za sve što mi treba. Meni više od toga ne treba. I ja u tom momentu razmišljam ko je srećniji? On ili ja. Znači ja koji sam došao iz nemaštine i koji samo grabim ka nečemu, da bih došao do nečeg i koji imam beskonačne ambicije. Ili on koji je ležeran u svojoj sredini i kako da kažem njihove jer to vraćamo se na ono naše da da da teška vremena stvaraju dobre i jake ljude, a dobra vremena stvaraju mekane ljude. I to je zaista tako jer oni su ušuškani u tom svom kako da kažem blagostanju nazovi ga recimo tako. I kako on nema potrebu da da trza ni za čim. Jer on samim tim što se rodio u Americi, on je već obezbeđen za te neke osnovne stvari. Jer kod njih svaki čovek može da vozi recimo Nisan Altimu novu, kupiš ga u salonu Nisan Altimu i voziš, a onaj koji ima ambicije on vozi Ferarija. I ali obojica voze novi auto i obojica imaju sve što im treba, samo što je ovaj eto na većem nivou.

Ivan Minić: Ne, mislim to jeste, on često kad pričamo o tome, o društvu po meri čoveka i ako pričamo o tome da neko društvo funkcioniše a neko društvo ne funkcioniše, najbolji pokazatelj da to društvo funkcioniše jeste da prosečna osoba koja radi prosečan posao prosečno dobro, može sebi da priušti neke osnovne stvari. Ako ne živi u izuzetno skupom gradu. Jer ako živiš na Menhetnu, ne, ne možeš ništa. Ali što bi živeo na Menhetnu? Postoji 52 savezne države, postoji mnogo mesta gde je život drastično jeftiniji a ti možeš da imaš vrlo pristojan kvalitet života za to što želiš. Samo je pitanje to šta zapravo želiš. Meni se mnogo svideo Njujork na jedan način, ali ne bih voleo da živim, ali mi je mnogo drago što sam bio i verujem da ću otići još neki put, kao što mi se isto tako na svoj način svidela Kalifornija pre svega San Francisko, LA ne toliko jer je jer je preogroman i tamo mogu sebe da zamislim teoretski da živim. Ali ja kada stavim u kalkulaciju koji su troškovi, ja jednostavno ne mogu da zamislim da zarađujem toliko. To bi se desilo, znači, OK, prvo nisam toliko mator da sad ne mogu da se prilagodim novome i tako dalje, bilo bi mi teško, baksuz sam. Znači prvo ja sam baksuz, drugo posle 35. godine sve novo što se desi je samo problem. Znači to ne ne treba nikad ništa da se menja, ali jebi ga sad. Ovaj, ali realno bi to sve moglo. Al bi to zahtevalo da sad ja 7 ili 10 godina poginem za nešto što nisam spreman i ne želim da radim. Ali u nekim drugim delovima Amerike bih mogao da se preselim preko sutra i da živim neki pristojan život. Da kupim kuću ili stan ili šta god, verovatno kuću, je l’, da imam neki dobar auto, da imam neki posao, da konsultujem, da tezgarim, da ovo, da ono i da živim neki pristojan život. Samo je pitanje da li to želiš. Jer nama priča o američkom snu je priča o tome da voziš Ferari ulicama San Franciska i parkiraš se u svoju garažu u zgradi ili kući koja gleda na bej i koja je prelepa, nova i sve ostalo. A to je san koji je dostižan za 0,00001 posto Amerikanaca.

Gojko Bailović: Apsolutno, ali, ne znam kak-, to je sve pitanje percepcije, jer ja kao mlađi tada sam i mogao sebe da vidim, ovaj, da živim u Americi, međutim, sad kao otac, ne. Jer ta sredina, upravo kao što smo rekli, nije, po meni, nije zdrava za za za, pogotovo za odrastanje dece. Je-, mogućnosti jesu dobre, ali ja recimo u Vršcu Mijata sina pustim napolje na ulicu u park da se igra s decom, apsolutno bez ijednog sekunda da pomislim o bilo čemu. Jer znam da ćeš ga ti vratiti nazad i reći e ovaj Gojkov mali je bla bla bla, uzmi ga za ruku, vodi ga kući. Nema nikakvih problema. Apsolutno. Znači on ima bezbrižno detinjstvo, družiće se sa drugom decom u k-, bezbedno. Dok u Americi su to već problematike, on, moraš da ga voziš u vrtić svaki dan, moraš ovo, moraš ono, dosta drugačije se živi i dosta drugačiji tempo života je kod njih koji po meni onako nije baš, kako da kažem, pogodan za za za ljude sa našeg podneblja.

ŽIVOT U AMERICI: ZARADA, KAZINO I ROCKY STEPS 

Ivan Minić: A kaži mi matematika svega toga. Znači to što si ti radio, koliko si radio, šta si radio, je l’ to imalo ikakvog smisla i finansijski ili je bilo preživljavanje?

Gojko Bailović: Tamo finansijski, finansije su tamo neupitne. Jer tamo ti, mi smo u to vreme imali minimum vejdž ne znam, lagaću te, 7,55, 7,80 na sat, mi smo ozbiljne pare zarađivali mesečno. Ozbiljne pare. Mi smo pokrivali lagano stanarinu, kirija je bila smešna za te uslove, tipa ne znam 1200 dolara mislim da nas je koštao trosoban stan sa bazenom, sa teretanom, sa svim. Koji smo mi…

Ivan Minić: U šumi.

Gojko Bailović: U šumi, e baš u šumi, to mora. Ali, ovaj, tamo su, kako da kažem, to su sve privatna naselja gde imaš na ulazu rampu, imaš na ulazu, imaš, kako da kažem, portira koji pušta samo stanare i onako je sve to dosta lepo organizovano, počišćeno, sklonjeno, ti tamo nemaš, ne menjaš sijalicu, sijalicu ti menja housekeeping, što održavaju, znači ti nemaš problem sa klimom, sa održavanjem, sve to rade oni, znači bilo kakav problem da imaš, ti dođeš na portirnicu i prijaviš, e ne znam, crkla mi je sijalica, zapušila mi se WC šolja, ti dok se vratiš s posla, to je rešeno, tako da je s te strane izuzetno dobro organizovano i finansije su tamo ozbiljne. Plate su ozbiljne, mi smo za to vreme, mi smo tukli oko 4.000 dolara u to vreme, što je bila cifra, slušaj, znači mogu da crtam ovde na papiru. I, i, i tad nam se recimo desilo, prvi put u životu, da smo otišli u Volmart, to je njihov ogroman hipermarket, nešto kao kao Roda kod nas. I ovaj, ovde si uvek kad si bio morao si da računaš ako kupiš majonez nećeš moći da kupiš mleko. Ne znam. Uzmeš, nosiš digitron sa sobom da izračunaš koliko imaš novca, šta možeš da kupiš. Tamo smo prvi put došli da smo ušli nas trojica u Volmart, i sad ono p- prosto plašiš se, nisi navikao, znaš kao možeš da kupiš šta hoćeš. I onako ko deca se gledamo kao e je l’ smemo ne znam da uzmemo, tad smo kupili ne znam 3 kolica krcata M&M-a, ne znam, krofni, ma šta sve ne nemam pojma Filadelfije gomilu gomilu nekih stvari. To je nas izašlo tipa ne znam, 280-300 dolara, smešna neka cifra u odnosu na primanja. Ovaj, i to je taj neki, kako da ti kažem, prvi taj ne znam dečački san ne znam nazovi ga kako god, da odeš u prodavnicu i da zaista ne vodiš računa šta ćeš da kupiš, nego samo kupiš. 

Ivan Minić: A je l’ postojao nekakav, mislim naravno da postoji kao sistem, ali kako ste vi to doživeli? Je l’ postojao taj neki plan napretka i kakva je dinamika toga bila za Mek?

Gojko Bailović: Pa Mek je, Mek je ozbiljan sistem u Americi. Ti imaš recimo možeš ti kao da kupiš franšizu, imaš svojih pet Mekova šest, i sam organizuješ se unutar sebe. Tako da da da, mi smo imali ponudu da ostanemo u Americi. Da nam gazdarica nam je bila Pedešer iz Švedske, zakleo bih se da je ona bila zaljubljena u potajno u nekog Jugovića jer ona je nas jako volela kao svoju decu stvarno. I imali smo ponudu od nje da nastavimo školovanje u Americi, da nam ona plaća jedan semestar koledža a drugi da plaćamo mi i ovaj da odmah idemo za pozicije menadžera. I tu je bila ta neka druga životna klackalica, gde smo imali ozbiljnu dilemu da li da ostanemo ili da se vratimo. Znači to je baš onako bilo kako da ti kažem, ozbiljna ozbiljna klackalica. Taj moj prvi sudar sa ugostiteljstvom je bio tu u Meku koji mi je kasnije ucrtao put za celu karijeru. Ali tu sam imao taj prvi životni skretnicu, koja je mogla da da ode u nekom totalnom drugom smeru.

Ivan Minić: A tokom tih 6 meseci koje ste bili tamo, čega je bilo još osim što je bilo Mekdonaldsa?

Gojko Bailović: Pa svega. Mi smo tamo bili kao pušteni s lanca. Ovaj jer kako da ti kažem, po prvi put si u situaciji da ti finansije nisu problem. Ovaj, i sad gledao sam onaj Hard Rock na TV-u, kako to izgleda, kazino ogroman bla bla, hajde da odemo u kazino. Mi smo otišli u kazino, i tu sam ovaj shvatio da ja ne mogu uopšte da razumem ljude koji se kockaju, ne, ne, ne vidim poriv u tome zaista. Znači mi smo uzeli one da ubacujemo dolare i da sad vučeš onu ručicu, i ti sad kao mentol vučeš ono brate, ono izbacuje neke balone, kružiće šta god, ali ja uopšte nijedan od nas trojice nije imao nikakav hajp vezano za kocku. Mislim kako da ti kažem, želeli smo da vidimo kako to funkcioniše u praksi al međutim kako bih ti rekao pritisak 120 sa 80 ono. Otišli smo a super je bila fora za to opet Srbi samo gledamo da prevarimo sistem, ovaj, ti kad odeš u kazino i kad sedneš za mašinu kod njih ti možeš da piješ šta god hoćeš, koliko god hoćeš oni non stop ti donose. Je li Srbi, mi smo seli za dolar da se kockamo, smanjiš onaj čip na na tipa 0,01 i za dolar se kockaš 7 sati a popili četiri gajbe piva. Znači ovaj tako da da da da ovaj s te strane nam je bilo vrlo zanimljivo, ovaj, tako da često smo posećivali kazino jer si mogao da se napiješ za najmanje para brate. Tako da…

Ivan Minić: A kad je trebalo da se upozna Amerika da bi je više voleo, šta ste radili? Nešto?

Gojko Bailović: Pa, moj, kako da kažem, opet jedna od mojih dečačkih ljubavi bla bla bla je bio, jako sam voleo Rokija. Jer on onako nekako, ne znam, odrastao sam uz to. Mi smo ta generacija 90-e. I ta Filadelfija mi je bila slušaj, ili otići u Filadelfiju ili umreti. Ovaj, da odem u Museum of Art. I ovaj kum moj, kum moj je živeo u Kvinsu u Njujorku, ja sam otišao kod njega, i davio sam ga da idemo za Filadelfiju. A Filadelfija je blizu Njujorka, kolima par sati. I hajde da mi odemo za Filadelfiju, i sad vozamo se kroz Filadelfiju i ne možemo da nađemo gde je. I pitamo ljude gde je Museum of Art. Niko ne zna. Znači pitaš čoveka na ulici gde je Museum of Art, niko ne zna. U jednom momentu ja se proderem i kažem: Rocky steps! Svi znaju! Znači niko ne zna da je to u stvari Muzej umetnosti, nego svi znaju da su to Rocky steps i Rocky monument. Ovaj, tako da sam išao da trčim ovaj eto opet omaška kulturi je li, ovaj, da sam išao da trčim uz te stepenice i ovaj da da da da da vidim taj Rocky monument, to mi je baš onako draga uspomena. I obišli smo Njujork ceo, Central Park, Menhetn, Liberty Island. Onako, mislim interesantno iskustvo, nešto zanimljivo, ali po meni što svaki, svaki student bi morao da proba da da vidi kako se sam snalazi u svemu tome. Ovaj, ali nešto što eto recimo kako da kažem iz ove perspektive nije mi toliko interesantno.

POVRATAK KUĆI I ODBIJENA VIZA 

Ivan Minić: A kaži mi to kad je trebalo doneti odluku, prelomiti na jednu ili na drugu stranu, ti si se odlučio da se vratiš.

Gojko Bailović: Da, iako recimo moja rođena sestra je govorila je l’ si budala, ostani je l’ si normalan, gde da se vraćaš u ovu bedu bla bla bla ovo ono, dok moji roditelji: jao šta si se školovao džabe, vrati se, da radiš u struci, šta ćeš tamo da budeš sluga drugima, dođi ovde da budeš gospodin. Jer kako da kažem svaki roditelj ima taj zaštitnički instinkt kad je dete tu. Ovaj i tu smo mi bili, kako da ti kažem, ja sam se ozbiljno ljuljao, i razmišljao sam ne znam nedelju dana nemam pojma, ovaj razmišljao sam dal da ostanem dal da se vratim, dal da ostanem dal da se vratim, al ta opet neka po meni više ljubav ka roditeljima i to neko poštovanje ka njima je prevagnulo da se vratim. Jer meni je racio govorio e ostani, razumeš, ovde ti je lagodan život, normalan, i ovaj al međutim eto zbog najviše zbog zbog majke sam sam prelomio da se vratim.

Ivan Minić: Jesi ti imao kad si se vratio neku ideju šta i kako?

Gojko Bailović: Joj pa mislim ideju jao ideju ja sam kad kad sam se vratio taj osećaj kad se vratiš stvarno je onaj ko je išao zna, radovao sam se pismonoši i poštaru. Jugo jugo rodna gruda zemlja moja jedina. Ovaj zaista je tako. Zaista je tako kad kad sletiš na Beogradski aerodrom, bukvalno što da kažem sveto srpsko tlo. Ima taj osećaj, ja sad dosta drugačije posmatram ljude iz dijaspore kad se vraćaju kući. Ovaj imao sam neku ideju, ideju, pare iz Amerike koje sam doneo topile su se ono brzinom inflacije to je letelo na sve strane. Situacija u zemlji je bila onako dosta dosta loša. Otac kuburi na poslu u državnom preduzeću tranzicija preduzeće u stečaju ugašen ne znam minimalcu, majka je tad već bila na materijalnom, znači nas troje smo bukvalno živeli sa 12.000 dinara. Znači 12.000 dinara. I gde sam ja došao kući i posle godinu dana sam shvatio da sam napravio kardinalnu grešku. Ovaj kardinalnu grešku što sam se vratio, jer, jer stvarno, kako da ti kažem, nisam mogao da pomognem roditeljima, osećao sam se bespomoćno, a u tom momentu posla nije bilo nigde. Znači nije bilo posla, ovaj nisi mogao da ga nađeš kao danas. I ovaj i tu sam posle brzo posle godinu dana sam doneo odluku, dao sam tih par ispita, i ovaj doneo sam odluku da da da se vratim za Ameriku to jest da pokušam da se vratim. Ovaj da pokušam da se vratim i podneo sam, pazi ja sam imao sve redovno, ugovore, ispite, sve po P.S.-u. Znači meni je sve bilo besprekorno. I kada sam otišao u ambasadu na viziranje, ovaj, ona je uzela moje papire, službenica, što, što kao odobrava vize. I lista moje papire i znaš kao a pored mene šalter do mene je moj drugar Draganac, koji tada u tom momentu on je upisao neki privatni fakultet neku glupost u Bačkoj Topoli, blanko prazan indeks, engleski ne zna, znači apsolutno ništa. On, ja ne znam ne znam kako je uspeo da da da da konkuriše uopšte za vizu. Nije mi jasno. On pored mene je sa desne strane, i sad ona njega pita nešto bre, ne zna kaže ona ga pita what’s your name, on kaže A hotel. I ovaj, ja se smejem, mislim se, kukavac, đe će ovaj. Ovaj, i međutim ona gleda moje papire i kao e kao sačekajte momenat. E jao brate, ja reko čim mi je rekla sačekajte momenat ja se znojim odmah ko budala. Mislim, ja mislim da oni imaju neki sistem selekcije kandidata, gde se, gde oni prosto prepoznaju ko je imigrant. Ja sam bio izuzetno nervozan i ponašao sam se kao da mi život zavisi od toga. I u tom momentu zaista meni jeste zavisio, smatrao sam bar tako. I ovaj, posle par minuta se ona vraća i crveni pečat u pasošu, odbijena viza. Slušaj, znači, da mogu da ti opišem kako sam se osećao u tom momentu, meni se svet srušio. Znači, bukvalno kraj. Za mene je to kraj života. Znači, sa tom odbijenicom u pasošu ja sam mrtav čovek. Znači, bukvalno, nema me. Tako da to mi je jedan taj momenat, dok je, recimo, Draganac pored mene, verovao ili ne, dobio vizu. Znači, čovek je dobio vizu nešto kao lagano. E, lagano, lagano, razumeš, on je, slušaj, lagano, on je došao tamo kao na piknik, razumeš, smeje se, boli ga uvo. Jer on je računao da je neće dobiti, međutim dobio je na keca, a ja sam sve uložio u to da je dobijem i nisam je dobio.

DRŽAVLJANSTVO, BIROKRATIJA I RAD NA NJIVI

Ivan Minić: Dobro oni uvek, bio je onaj period kad su baš jako teško ljudima odobravali onda su imali one momente gde ovaj ne znam ide se na venčanje i oni odobre svima osim majci. Jer kao ako odu svi ostaće. Ako majka ostane onda neko će morati da se ipak vrati da vodi računa o njoj, i imaju taj onaj flight risk momenat da da paze mada ja znam i dosta situacija gde mi je bukvalno rečeno, što ne mora da znači da je to tačno, da su na random odbijali ljude jer kao to je to. Ja sam recimo imao situaciju mene nikad nisu odbili, OK je, ali standardno je bilo na 10 godina da dobiješ vizu. Ja sam je u jednom navratu dobio na tri godine. Ja sam kao pitao, obnova je, nije, ko, što? Pa kao ono, kvota. Ti na mene gledaju kao u fazonu mislim imamo mi kvote koliko to može da bude pa su morali malo da da ne idu baš svima na na toliko ide ovih na tri, toliko ide ovih na 10 i ti si se zalomio. Tako da znači dešava se svašta. Ali dobro, ti si i, i i šta onda?

Gojko Bailović: Pa joj šta onda. Mislim ne ne znam, ja sam tu sam izašao iz ambasade i kažem bukvalno ne znam šta ću dalje. Ovaj jer nemam kako da ti kažem, s 12 hiljada dinara bre nas nema ni u priči znači na papiru. I ovaj tu sam, tu sam gledao onda kao ajde da da da podnesem da zahtev, imali smo vezu u Novom Sadu u petoj upravi, imali smo kao vezu neku u policiji da ja podnesem dokumenta da počnem da radim kao inspektor. I kao podnesem ja papire tamo bla bla bla i sad to je procedura kao za astronauta otprilike. Što i dalje nebitno je li. I podneo sam ja tu zahtev, i sad to je prošlo lupam, mi smo imali vezu bla bla imali smo čoveka koji zna čoveka koji zna čoveka. Dakle, nismo imali ništa. Da se razumemo. Jer da sam imao vezu ja bih posao dobio. Ovaj i ne dobijem ti ja to nebitno prošlo je tu lupam mesec dva ne znam u to u obradi kako je operativna obrada podataka koju ja nisam prošao. Jer sam, 85-e kad sam ja rođen, deca su se pisala po mestu rođenja oca. Moj otac je rođen u Pljevljima. I mene su automatski pisali kao državljanin na Crne Gore. E sad ja za to nemam pojma. Razumeš. Mislim ja sam rođen u Vrbasu, u Srbiji, razumeš, ovde sam išao u školu bla bla bla i ovaj ja tražim zaposlenje ja dobijem odbijenicu jer nezvanično sam crnogorski kadar. Ja kažem kakav crnogorski kadar. Mislim ne razumem o čemu se radi. Ovaj pa kao ja sam crnogorski državljanin. I ja kažem kako? Pa kao, ja odem u u Vrbas u opštinu, ja stvarno uverenje o državljanstvu stoji državljanin Crne Gore. Pih! Ja kažem okej brate. Mislim neverovatno. Ne, neverovatno. I ja pišem molbu za za ja koji sam se rodio u Vrbasu, pišem molbu za upis u državljane uh Srbije. I ovaj uh ja tu kao upišem, oni mene u državljane Srbije, bla bla bla, međutim opet mi imamo neku vezu. uh, kaže prijatelj kao, da ja vidim u Crnoj Gori tamo da nađem posao u Budvi kao inspektor bla bla bla, ovo ono. Opet mi podnesemo te neke papire. Opet oni operativnu proveru i opet ja nezvanično dobijem odbijenicu jer sam srbijanski kadar. Ja kažem šta sam sad ja, pa srbijanski kadar kaže pa školovao si se u u u Srbiji. I ja kažem ljudi brate ono mislim zaje-, zajebavate se sa mnom. Mislim to to je bilo zato što nisam imao vezu, nisam znao nikog i samo da te otkače. Razumeš ono, nebitno mislim. I tu su me otkačili naravno na keca. Ovaj, i šta ću, mislim nisam imao izbora i komšije neke moje su išle na njivu. Na njivu su išle radile su sve od od ne znam branja luka, kukuruza, metlice, višnje, jabuke, cela sezona, 12 meseci se radi. I ništa ja ovaj kažem kad vi idete, oni kažu idemo u četiri ujutru za Čelarevo, ja kažem ok, šta treba da ponesem, treba da poneseš kantu i motiku. I kažem dobro ok. Ja kantu i motiku i u četiri ujutru sa njima za Čelarevo na njivu.

Ivan Minić: I dobro mislim, sad sediš kao kapetan prekoputa mene tako da se očigledno nije na tome završilo. Ali to je još jedan pokazatelj da jebi ga kad situacija to zahteva tebi ništa nije teško.

Gojko Bailović: Ne sme da bude. Znači ta taj momenat jer nijedan život nikog od nas nije ravna linija. Znači uvek imaš uspone i padove. A ti u momentu kako da kažem kad ti se neka vrata zatvaraju, uh, svi treba da budemo toga svesni, kad se neka vrata zatvaraju ona se namenski zatvaraju da bi ti se druga otvorila. Jer ti dokle god vidiš neku šansu negde ti ćeš da stremiš ka tome. Kad ti se to preseče, okrenućeš se alternativama. A samo u tom momentu čovek mora da bude dovoljno, dovoljno jak i dovoljno svestan da to mora da iznese. Znači moraš psihički da da da da podneseš to da si kako da kažem, na dnu. Ali, da gledaš gore i kažeš e idemo stepenik po stepenik opet nazad. 

PRVI MENTOR I POSAO BARMENA

Ivan Minić: Šta ti je bila sledeća ideja?

Gojko Bailović: Pa ja sam tu bio nekih sigurno godinu dana. Ovaj godinu dana sam ovaj se se bavio sa sa drugarima, sa mojim što ja kažem skojevcima. Bio sam na radnoj omladinskoj, sa svim penzionerima, omladine ni u priči. Ovaj, i bilo mi je lepo, iskreno. Znači, kako da ti kažem, mozak na otavu, nemaš, nemaš pritisak, neki sa te neke strane, radiš fizički posao i lagano je, mislim lagano je. Nemaš nemaš onako opušteno je i stvarno su bili super ljudi i dan danas ostali su mi jako u lepom sećanju. Uh, tu negde u to neko vreme se vraća od mog prijatelja rođak iz Amerike Anđelko Međedović. On je Nikšićanin, uh, karaktera crnogorca, ali obrazovan u zapadnom sistemu, u Americi. Dugo godina je bio u Americi, i to je meni izuzetno odgovaralo. Čovek britkog karaktera, ali kako da kažem, u kocki. Ovaj, prati prati norme. I on je otvarao jedan objekat u u u Kuli, klub kafe i pitao je mene tada se naravno nismo poznavali da li želim da radim kao barmen. Ja kao barmen nikad nisam radio u životu. Al mislim naravno kažem da bre šta da, šta god samo da radim nešto. Ovaj i kaže on meni, kao zvaću te sledeće nedelje. Slušaj, kad mi Srbi kažu zvaću te sledeće nedelje nećemo nikad zvati. Znači, to ovaj obično tako ide, al međutim tu je došlo do do do razlike da je on čovek zapadnog sistema, naš, ali zapadnjak po po po poslovnom opredeljenju, on se stvarno javio sledeće nedelje i ja kad sam ušao u u u u u taj klub kafe to je šupa je bila u tom momentu, on meni priča neke šankove, nešto, ja gledam, reko, koja je ova budala bre šta ti jebem šta on meni priča brate. Ovaj, al međutim stvarno je kako da kažem, sve što je rekao to je stvarno tako i bilo. Ovaj, i tu krećem da radim kao kao barmen, a i on je moj prvi mentor ugostiteljstva.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo?

Gojko Bailović: Pa interesantno, jer mi smo krenuli kako da kažem tu neku našu mikro priču, gde je on mene pustio da, da kako da kažem dođem do izražaja, i nije me sputavao nego me podržavao. I uvek me učio e, ovo ovako, ovo onako, obrati pažnju na ove sitnice, na one sitnice. Gde sam ja počeo polako da ulazim u materiju. I tada smo mi recimo u Kuli izašli smo i u Kafe bar časopisu, uh mi smo prvi objekat koji je uveo daljinsko poručivanje u Srbiji. Znači prvi objekat koji je imao tablete, znači naši konobari kad su izašli sa tabletima uh ovi su se smejali na na prvu loptu jer je to tad bilo za Srbiju ono, vau. Ovaj, ali to je već, taj neki, već smo bili pioniri u u tom nekom, uveli smo uh, koktele, da, daske sa koktelima, gde si imao više koktela, to je tad za Srbiju bilo onako, kako da ti kažem, u to vreme svemirski brod.

Ivan Minić: Ali to nije nešto što te u potpunosti ispunjavalo. To je nešto što te privremeno ispunjavalo.

Gojko Bailović: Pa tu sam, tu sam privremeno bio sedam godina. Ovaj, sedam godina sam proveo kod njega, i stvarno me naučio, zaista smo imali jedan fenomenalan odnos, više odnos dva brata, stariji i mlađi nego nego zaposleni. Ovaj i i i baš se ponašao prema meni vrlo, kako da ti kažem, mentorski i posle toga ide internet donosi neke poslove, bla bla, i pojavi se švajcarska franšiza kafe, otvara poslovnicu u Novom Sadu. Uvoze single origin kafu, otvaraju prvu pržionicu, kreću sa prženjem i plasiranjem kafe na tržište, i treba im neko iz struke ko tečno govori engleski jezik da da da bude generalni menadžer. Pih! Vidim ja to rek’o hajde da apliciram. Mislim ovaj ono bilo mi interesantno, mislim interesantna mi je tematika. I rek’o hajde da apliciram, al kontam reko to je ono, oglas čisto eto da bi ga objavili. I ja pošaljem ovaj CV. Uh, međutim nije prošlo dva dana oni su mi odgovorili nazad. I tu je bilo par selekcija, na Tašmajdanu im je bilo tad sedište. Tu je bilo par selekcija uh, krugova, par krugova za kandidate gde sam ja otišao na dva, tri intervjua. I ovaj, na kraju, da bih otišao na finalni intervju i prošao, i da su poslodavci tada rekli je l’ možemo mi da dođemo u Kulu kao da vidimo gde ti to radiš, i kako to izgleda. Da su oni stvarno došli u Kulu i ovaj na licu mesta videli kako to funkcioniše, kako funkcioniše ceo objekat. I da sam ja tu dobio, tada, ozbiljnu ponudu za posao, tad sam imao dobio sam od njih 1200 evra u, u dinarskoj protivrednosti, na, na kurs na dan, na dan uplate sve preko računa. To su bili fenomenalni uslovi za za to vreme. Ovaj, al međutim taj neki odnos koji sam ja imao sa Anđelkom, je bio takav da ja nisam mogao da budem đubre. Ja prosto nisam takav. Ja sam odneo ugovor stavio sam ugovor na sto. I rekao evo ti pročitaj. I reci mi šta misliš. Ovaj on je uzeo ugovor, čitao je ugovor, dugo, jer on je bio perfekcionista, znači čitao je sve do poslednje reči. I ovaj da bi mi na kraju rekao ja bih mogao da budem jedno đubre da ti kažem da ostaneš, mislim vreme je da ideš. Ovaj tako da, da, da sam ja se odlučio da idem, a nisam znao da idem mečki na rupu.

ŠVAJCARSKA FRANŠIZA I SRPSKA KULTURA KAFE

Ivan Minić: I kako je to sad kad pređeš u nešto gde su tvoje obaveze potpuno drugačije, više nije ceo šou oko tebe, ali jeste sva odgovornost na tebi i treba da se baviš nečim što ipak nije ono što si do tada radio.

Gojko Bailović: Sa te strane je, okej, je l’ generalno volim da plivam u tim nekim organizacionim vodama, ali međutim opet učim nešto novo. I i ovog puta uh tu se sudaramo sa sa sa tom švajcarskom kulturom. Gde recimo uh Švajcarci koji su došli u Srbiju hoće da otvore uh kafeteriju sa tvrdim stolicama, uh sa tvrdim stolicama sa visokim sedenjem bez uh bez alkohola, bez televizora u centru Novog Sada, gde je gde je life life life, gde im je životni pravac laganini. I on forsira Srbina da sedne da popije kafu minut, da je uzme za poneti i da ide dalje. Ne može to!

Ivan Minić: Što bi danas možda funkcionisalo, ali pre 15, 10, 15 godina kad su ljudi hteli da izbleje u kafiću zato su i došli.

Gojko Bailović: Jeste, jeste. 

Ivan Minić: Znam isti, isti jedan takav slučaj, samo što moj primerak nije bio iz Švajcarske, al se ugledao na na Nemačku i Austriju. 

Gojko Bailović: Ne može jer za nas Srbe je kafa je čašica razgovora. Znači ja i ti kad sednemo da pijemo kafu, kad kažem e hajmo na kafu, pa to nije kafa, to je da porazgovaramo, da da sednemo to traje, razumeš, to obično prati jedna rakija, pa i dve, pa onda dođe ovaj treći e daj donesi šta piju, bla bla bla. Ne možeš ti da forsiraš, to je, stvar koju sam naučio kod kod njega. Znači ne možeš ti da forsiraš tržište da prihvati tebe. Znači ti treba sebe da oblikuješ ka tržištu. Je l’ ja odavno sam prestao da gubim vreme da edukujem tržište, ne vredi. Znači Srbin nikad neće piti single origin kafu. Nikad. Nikad!

Ivan Minić: Mislim, vidi. Postoji tržište za to.

Gojko Bailović: Jeste, jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali to nije main stream tržište.

Gojko Bailović: To je to. To je to.

Ivan Minić: Postoje ljudi koji će ciljano doći preko pola grada da popiju neku konkretnu kafu i mi to sada vidimo. Ali te kafeterije nemaju ni izbliza onaj promet koje imaju one koje se bave main streamom. A, tek u zadnjih, recimo tek u zadnjih možda desetak godina ljudi zapravo razumeju šta je espreso. Jer pre toga, ja se sećam, moj, uh, tadašnji prijatelj ovaj, je radio sa kafom i radili su neko istraživanje i kao, bilo je, kao, koje je, kako biste opisali savršeno iskustvo ispijanja espresa. I onda kao komentar, da, uh, na terasi svoga apartmana sa pogledom na planinu, satima ispijam kafu. Matori espreso se ne pije satima. Nema šta da se pije satima. To je ako je kratki to je jedan srk kafe, ako je duži, ajde, možda dva, tri. To što mi volimo da kafu razvučemo na iks sati, i to obično ne bude kao što si rekao samo kafa, nekad i bude al to nije kafa brate to je, sipa kafu litar kafe i ide da spavaš kod špiljke. Ovaj, to su neke potpuno druge stvari i mi vrlo često ne razumemo i ne prilagodimo se tome na pravi način. Mislim da se tržište mnogo promenilo, pomerilo i tako dalje, ali pre petnaest godina u tom trenutku nije baš bilo. I šta onda?

Gojko Bailović: Pa nije jer prosto Novi Sad nije bio spreman da to prihvati. Ovaj i od starta smo mi imali tu neki sudar, jer njegova zamisao same realizacije uh projekta je bila po meni loša, što se na kraju ispostavilo jer je ubrzo i zatvorio. Ovaj i to je prvi put i jedini put do sada u životu da sam ja imao ozbiljan problem sa sa sa poslodavcem gde nismo mogli da nađemo zajednički jezik. To je bila patnja i za mene i za njega. Znači bukvalno patnja. Jer, uh, traži unapređenje prometa, a ne da mi da kreiram prodaju. Znači ne možeš mene da uslovljavaš sa prometom, a ne daš mi da ubacim točeno pivo, svetsko prvenstvo, znači svi kafići gore, krcato, mi prazni. Pa neće čoveče na televizor. Neće. Srbin bre da pije kafu on hoće da gleda fudbal. Pa daj mu je l hoće gleda fudbal, pa gledaj fudbal. Znaš ti mislim, tako da da, i tu smo imali gomilu tih nekih sukoba na tom na tom nivou gde prosto kako da kažem nismo se razumeli. Zaista se nismo razumeli, jer on je imao jednu viziju, ja sam imao drugu. Da bi on posle godinu i kusur dana mene optužio kako, uh, kako franšiza nije uspela uh zbog mog nedovoljnog zalaganja, mislim. Kako da ti kažem, to je, to je onako, to je to je kulminiralo. Prosto osetili smo obojica da je kraj, uh gde sam ja već razmišljao o izlaznim vratima. Ovaj, al na kraju mi je eto on dao otkaz i nije mi ni isplatio tu zadnju platu ni ni ni spremio neku gomilu papira. A bre ja tad šupalj bre nemam pas za šta da me ujede a on milioner. I kažem mislim. Za smešne pare kako bih ti rekao, po meni, ovaj ja sam se samo nasmejao pružio ruku i rekao, hvala na svemu sve OK. Sve je u redu. Mislim ja neću propasti za toliko. Tako da vrlo neslavno se završila ovaj ta epizoda u Novom Sadu.

INTERVJU ZA KRUZER 

Ivan Minić: I šta dalje?

Gojko Bailović: Uh, dalje problemi. Je l’ kao u tom momentu dugovi se gomilaju računi dolaze ti nemaš odakle da ih platiš. Ovaj i opet taj uh prijatelj moj koji me je poslao i kod Anđelka, kaže on meni, e pa znaš šta, mogao bi ti da ideš na brod. Ja kažem, kakav bre brod? Mislim, otkud znam, ja nemam pojma, iskreno nisam znao šta je brod, mislim znam ono iz priče, ali za mene su u glavi pirati sa Kariba i ne znam kakav bre brod. Kaže on ajde kao ne lupaj kao, ideš ti za brod, pošaljem ja CV za F&B-a. Mislim ja ne znam šta je F&B. Znači, nemam pojma. I ja kažem a dobro dobro. Mislim on je poslao taj CV, ja nisam bre ni pojma razumeš, nisam imao ne znam ni mislim ono kako bih ti rekao to je bila neka usputna priča kojoj ja nisam pridavao značaja, apsolutno. Al međutim, ovaj, posle tri dana mene zove Dejan Veljković, uh, iz Beograda. Da dođem uh na intervju. Ja kažem kakav bre intervju, za čega? Pa kao Marela kruzis kao pravi intervju u hotel Balkan, kao da dođem na razgovor. Slušaj, ja ne znam, mislim pričao, kažem ok hajde. Ovaj da dođem. I sad ja pošto kako da kažem opet ja odelo, brada, frizura, sve po propisima, i ovaj dolazim u hotel Balkan, tad je intervju vršio Kostas Gacis današnji senior director of operation of Apollo. Uh, i sad nas je tu pa ne znam, lupam, stotinak, sto, sto pedeset ljudi. Ovaj svi su onako u farmericama, u trenerkama, svi su onako kežual obučeni i ja u odelu, brate ko da sam krenuo na ne znam gde. I vidim prosto da ja ne pripadam tu, kako bih ti rekao, od samog starta onako podrugljivo me gledaju, znaš, i ja osetim, kako da kažem neku tu netrpeljivost. I ovaj, sednemo mi u taj tu salu, veliku s-, neka svadbena sala. I kaže ovaj kao neka digne ruku ko je došao za menadžersku poziciju. I ja dižem ruku, ja sam brate. Pih. Ja gledam kaže, šta je ovo, bog te video, mislim uopšte ne ne razumem o čemu se radi. Kaže on kao, priđite. Sednem ja, on kaže dobar dan, ja sam Kostas Gacis, bla bla bla ja se predstavim, ovaj kaže on meni, kako da kažem onako i tad je bio vrlo pronicljiv čovek. Uh, ume da te provuče kroz materiju, mislim ko zna koliko je on intervjua do obavio do tad, milijardu. I ovaj, sat i po vremena je on mene isptivao gde si radio, šta si služio, kakve kašičice, uh, kako ste nabavljali, odakle ste nabavljali, ne znam. Pitanja iz struke. Pitanja iz struke, hiljadu i jedno pitanje, potpitanje. Ovaj ja uopšte nisam znao ni koliko to traje ni koliko to treba da traje, ni, nisam imao predstavu u tom momentu. Inače intervjui traju desetak, petnaest minuta u normali. Sat i po vremena je on razgovarao sa mnom, da bi na kraju rekao uh. I sad i ja se molim Bogu reko daj mi da idem da radim za hiljadu dolara slušaj, da da se šutam nogom u dupe. Samo da se izvučem iz bede. Ovaj, i da bi on meni, znaš kao, sve OK, super, kao u redu je to, ovaj kao samo ne možemo da ti damo skop na poziciju menadžera, kao Filipinci će nam zapaliti brod. Ja ga slušam, mislim šta priča ovaj čovek, brate, kakvi Filipinci, o čemu, ne razumem. Ovaj, al ništa ja kao mhm, ja klimam glavom kao znam, razumem se. I kaže on meni kao početna plata, 1800 dolara, ja kad sam čuo 1800 dolara, više ništa nisam čuo. Kraj. Za mene je to bio kraj razgovora. Ovaj 1800 dolara vidim ja, sve probleme u životu rešavam. Da, l’ si lud? I ovaj kaže on kao početna pozicija kao barista, na probation period da vidimo kako ćeš se snaći da li ti odgovara more. I ja kao ćutim, a on kao poker fejs, i ja kao razmisliću. Šta ćeš bre da razmisliš! Znači, i ovaj i ništa ja kao nisam prihvatio odmah, nego kao posle dva sata sam poslao mejl da da prihvatam posao. I ovaj, i tu sam, tu sam kako da ti kažem, tu počinje ta neka moja ta morska avantura, ovaj počinje taj, taj moj život i ta moja zaljubljenost ka moru.

ŠTA AGENCIJE NE KAŽU O RADU NA BRODU

Ivan Minić: Oće to. I dobro, jesi skapirao zašto će Filipinci zapaliti brod?

Gojko Bailović: E bre, pa te, to je opet agencija, opet je l’ agencije objašnjavaju našim ljudima kako opet oni idu da putuju, kako idu da vide svet. Brate ti ideš da radiš 15 sati dnevno, tvoj ugovor je 11 sati sedam dana, to je 77 sati nedeljno, to nikad nije 77 sati, nego 80, 90, 100. uh, radiš osam meseci svaki dan, ceo dan, slobodno vreme nemaš. Mislim kako da ti kažem, tvoj raspored je od ujutru do uveče, ti sad radiš lupam, od 9 do 11, pa od 11 do 1 imaš brejk, pa radiš od 11 do 4, pa imaš od 4 do 6 brejk, pa radiš od 6 do 11 pa imaš brejk, pa ideš radiš od 11 do 1. Ali svaki dan ceo dan si ti zauzet. Ovaj i to je ozbiljan posao. Kod njih imaš 11 sati efektivnog rada. Znači plaćen si da radiš. I ako nemaš šta da radiš menadžer će da ti nađe posao. Ovaj tako da da da da ne bi trebalo da se vidi. Zato sam ja mojim uvek govorio uzmi bre krpu, pravi se da nešto brišeš kad prođem razumeš, samo da nešto radiš. Ovaj tako da da da da agencije opet pogrešno predstavljaju našim ljudima da je to lagan posao. To je izuzetno fizički težak, zahtevan posao, uh gde si odvojen od kuće, gde si u u u pet kvadrata u kabini sa troje, četvoro ljudi, Filipinaca, Indijaca, koji imaju badismel drugačiji od nas prosto jer jedu drugačiji tip hrane, znači nije da oni smrde, ljudi greše, znači oni ne smrde nego imaju oni jedu kari bre ceo dan. 

Ivan Minić: Znači to, ja sam imao to iskustvo uđeš u avion koji leti za Indiju, taj avion ne leti ni za jednu drugu destinaciju, iz prostog razloga što ne bi mogao. 

Gojko Bailović: Razumeš i to to je to, tako da da da onako jako jako kompleksno kompleksna materija uh, jedno kako da kažem ozbiljno životno iskustvo.

PRVI DANI KAO BARISTA NA KRUZERU

Ivan Minić: E sad dobro, ti si otišao kao barmen.

Gojko Bailović: Da. Otišao sam kao barmen, pa, i sad ja odem kao barmen uh i na brodu se ništa ne zna, a sve se zna. Je l’ brod ti je malo selo. Ti imaš hiljadu, hiljadu dvesta posade. uh koji svi znaju sve i svak zna nekog. I razumeš imaš te gangove, mafije, na brodu, svaka nacija ti funkcioniše unutar svoje male zajednice. A Filipini, Filipinci su najjači na kruzerima, njih ima u najvećem broju. I ovaj, oni su onako izuzetno dobro organizovani. Ovaj ima ih na raznim pozicijama i ovaj dobro su dobro su potkovani između sebe. Imaju dobre konekcije. Znači tamo ti je kako da kažem kao, ja uvek, uvek se smejem, kao Srbija u malom. Znači sve može da se završi, ako znaš dobrog čoveka. Ovaj tako da sve, Indija, Indonezija, Filipini oni ih ima dosta na kruzerima i oni su svi povezani između sebe i tu smo negde mi Balkanci ovaj nesretni negde, negde gravitiramo. Gravitiramo sa njima. I ja kad sam došao, ja sam bio jedini barista u floti. Ja opet to ne znam. Otkud bre ja znam, šta su oni meni dali, i kaže on ovaj, kao, radim u kofi portu to je kao kafić na brodu, gde se prodaje samo kafa. A međutim tu je radila neka Filipinka, koja je bila devojka od menadžera. Ja sam u startu napravio problem a da nisam ni znao. Znači. Ovaj, i oni su zbog mene morali da je sklone. Je l’ ja sam barista i ja moram da radim u kofi portu. A ona je bartender. Ona ne mora. uh međutim kako da ti kažem mene su stavili u taj kofi port, brate mili, a ja barista, znači nas su učili mleko ne sme iznad 40 stepeni, mora da bude normalno, znači espreso da ima kremu, e sad ja sam došao u kofi port i krenem da pravim kafe, meni prvi dan vrate 60 kafa nazad. Konobari vrište na mene, nijedna kafa ne valja. Ja brate u šoku, razumeš, gde ja jebote, kako da ti kažem, ja sam baš voleo da spremam kafe. I smatram da ih spremam onako ekstremno korektno. No međutim. Tržište. Znači tržište je UK. UK tržište ne prihvata kafu kakvu mi pijemo. Oni piju vrelu kafu. Znači provrelo mleko i šat espresa. Znači kod njih je to flat white, late, kapućino, sve isto. Nema razlike. Znači bukvalno espreso i vrelo mleko preko i oni imaju fom kap, imaju holder za čašu, zato što je prevruće. I ovaj, da bi oni meni rekli ma samo prevari mleko samo ga stavi na stimer da proključa i peglaj. Kad sam ja to izvalio slušaj. Znači, samo pržiš kafe, nema tu nikakvih problema. To je onako kako da ti kažem, vrlo komercijalno. I njihovo tržište prihvata takve kafe i bukvalno pržiš mleko i samo peglaj brate, samo napolje, samo napolje, šalji.

Ivan Minić: A šta su bile, znači, rekao si da su bili Britanci, šta su bile rute, kako se radilo?

Gojko Bailović: Tad prva ruta, prva ruta koju sam radio ja sam imao ukrcaj u Barsi. Radili smo Mediteran. Mediteran ceo. To je Korzika, Italija, Italija, Španija, Francuska, Grčka, znači ceo taj potez. Bukvalno Gibraltar, Portugal, jako lepa ruta, izuzetno. Mislim s te strane stvarno imaš priliku da vidiš neke stvari koje sigurno ne bi imao da vidiš prilike kao normalan čovek, koji, koji ne radi tamo. Jer mislim i da odeš tamo te košta boga oca, a plus što ti te neke destinacije koje na koje dokuju brodovi su onako dosta skupe. Ovaj tako da taj itinerer je bio izuzetno interesantan i, i a itinerer ti u suštini i kreira klijentelu. Ako radiš skuplje itinerere, klijentela ti je bolja, tips je bolji, lakši su gosti i bla bla bla. Ako radiš recimo Kanarska ostrva u februaru i martu, van sezone, znači slušaj me, klijentela ti je pakao. Tako da, da ima gomila tih nekih stvari koji utiče na na na na sam posao.

OD BARISTE DO MENADŽERA

Ivan Minić: Ali dobro, ti nisi otišao sa idejom da budeš barista trajno.

Gojko Bailović: Ne, ne, ne, kakvi, ja sam… jer meni je to, to mi je bio samo kako da kažem, jedan stepenik. Jer ja kad sam došao na brod tad moj menadžer tadašnji je bio Danilo Štefanić. uh iz iz Rijeke. I ja kad sam video njega on je bio u ovoj uniformi. Ja kad sam video njega, slušaj, kao da sam video Tita. Znači brate ja gledam ono ja kako da ti kažem, klinac, gledam njega u onoj beloj uniformi sa strajpovima, za mene je on u tom momentu bio Bog. Jer ja sam mislio da je on kapetan. A on je bar menadžer. Jer ti u klasičnoj floti imaš 12 senior menadžera na kruzeru. I svi su u belim odelima, samo po bojama im se razlikuje u kom departmentu pripadaju. Ovaj department koji ja nosim je hotel, hotel department. Ovaj, i kažem ti u tom momentu je on za mene onako bukvalno izgledao savršeno. Ja sam rekao slušaj, ja ću doći do toga, živ ili mrtav. I ovaj radio sam tu, mesec dana kao kao barista u u kofi portu i tu sam ja organizovao konobare, malo sam primenio kako da kažem. Svaki bar možeš da organizuješ prema nekim svojim afinitetima, kako ti smatraš da treba, da će da izlazi brže, bolje lakše za goste i mislim to se odmah vidi. I taj sreća, moja sreća u toj situaciji je bila što je kofi port centralno mesto na brodu gde prolaze svi. Svi menadžeri. I nije prošlo mnogo vremena, mene su već svi znali, jer ja odmah kad mi dođeš, ja znam kakvu kafu piješ, ja ti odmah spremam tu kafu, čim te vidim i ovaj, a dobar glas se brzo čuje. Tako da da da do ofisa je dosta brzo stiglo da, da, da da sam organizovao dosta dobro bar, imao sam dobar fidbek od svih menadžera na na kruzeru. I tad sam ja već krenuo da pitam, pošto menadžeri na brodu se smenjuju mnogo brže nego posada. uh, meni je tad već došao drugi, drugi menadžer, Indonežanin, Delož. Ne iz sa Šri Lanke. Ovaj Delož i ja sam njega non stop trzao: kad će promocija, kad će promocija, kad će promocija, kad će promocija. On kao, pa ne znam, bla bla bla, ne znam. Kostas nije ništa još rekao, i ja sam mislio da oni uh kako da ti kažem, mene uh, ono, su skrajnuli, jer kako da tamo ti menadžer ima moć Boga. On ako hoće, može da te spakuje kući. Ako hoće može da te promoviše. Kako da, on vlada tvojom sudbinom tamo. Jer ima neograničene mogućnosti. I može shodno svojoj poziciji da kako da kažem, ako si mu simpatičan da te nagradi, ako mu nisi simpatičan da te ukanali. Ovaj tako da sam ja mislio da me kanale namerno, međutim oni su me samo, kako da kažem, čekali da sazrim da mi daju, da mi daju poziciju i nisam, pogrešio sam, nije ovaj nije, nije. Oni su stvarno, posle sam video komunikaciju u mejlovima kad sam došao na mesto menadžera, oni su komunicirali konstantno sa ofisom i ja mislim 3 meseca je prošlo i ja sam već promovisan kao hed bartender. Ovaj, kao hed bartender, to je prvi, prvi menadžer na floru ovaj, koji, koji nadzire nadzire posadu u baru. I ovaj, i onako to to tu kreće taj neki moj uspon ka vrhu.

MULTIKULTURALNOST I HIJERARHIJA NA BRODU

Ivan Minić: Svaka nova pozicija podrazumeva i veću platu, ali i veće obaveze, i veću odgovornost, i tako dalje. Ali ono što nismo pričali jeste kako je to raditi sada u jednoj multikulturalnoj sredini, koja je mnogo više multikulturalna nego što smo mi navikli, jer ovo što možeš da vidiš ovde su sve okolne zemlje na kraju dana. A tamo je ceo svet u malom.

Gojko Bailović: Jeste, ceo svet i lepo je. Opet, al’ tu je, vraćamo se ponovo na detinjstvo, tu sam ja imao sreću što sam rastao u Vojvodini, sa različitim kulturama, tako da mi je dosta bilo lakše i da se adaptiram na brodsku sredinu. Gde imaš opet različite kulture, ovaj dosta, dosta drugačije, ali taj, kako da kažem, brodski sistem je vrlo striktno uređen. Pozicije se poštuju slepo. Bez obzira da li se tebi dopada ko je na poziciji i ne, ili ne, ako je neko na poziciji iznad tebe to je slepa poslušnost. Znači, takav je, kao vojna hijerarhija. Znači, bukvalno kao u vojsci. Zna se kad se leže, kad se ustaje, kad se šta radi, koliko se radi, koje su čije dužnosti… imaš te standard operation procedure, gde je sve napisano koje su tvoje dnevne obaveze, šta treba da radiš, u koliko sati, u koje vreme, i ne ostavlja se prostora za te neke sive zone, da bi ti mogao nešto da vrdaš. S te strane taj poslovni deo je jako dobro organizovan. Tu recimo, jedino sam imao situaciju sa Indijkom, jer je devojka radila kao konobarica i sad ja sam njoj nešto objašnjavao, ne znam, kako treba da drži stanicu, i stavio sam joj ruku na rame. U njenoj kasti, pošto u Indiji imaš hiljadu različitih smerova, u njenoj kasti fizički kontakt muškarca sa ženom je neprihvatljiv, gde je ona otišla da se žali kapetanu za sexual harassment. Ja sam ostao frapiran, znači bukvalno, jer znaš u Srbiji brate ono kako da ti kažem mi se zagrlimo potapšemo po ramenu to je nama znak odobravanja. Međutim, tamo je to neprihvatljivo i onda su mi ovaj, na teži način objasnili, da neke stvari, zato uvek menadžeri drže ruke iza leđa i drže prekrštene ruke na leđima, jer ne sme da ima fizički kontakt nikakav, ni sa kim. Jer ne znaš ko je kakve kulture, ko je kakve vere, kakvi su čiji običaji, i da li ćeš možda svojim ponašanjem nesvesno nekog da uvrediš. Ovaj, tako da, onako dosta, dosta kompleksno.

Ivan Minić: Kad si pominjao kako izgleda sama organizacija i koliko tu ima posla i koliko ima ljudi, pomenuo si 1200 ljudi.

Gojko Bailović: Da.

Ivan Minić: 1200 ljudi koji su osoblje.

Gojko Bailović: Osoblje, da.

Ivan Minić: Koliko ima gostiju na 1200 ljudi osoblja i kako je podeljeno to osoblje, šta su sve poslovi, koje su otprilike klasifikacije?

Gojko Bailović: Ti imaš, imaš otprilike, imaš tri i po hiljade gostiju, od tri do četiri hiljade gostiju, i osoblje ti je podeljeno po departmanima. Znači ti imaš bar departman, housekeeping, restoran, gali, gali je kuhinja, imaš bridge, imaš ocean and spa, imaš šopove, imaš show team, to su sve departmani koji su podeljeni i kako da kažem jedni su za zabavu, jedni su za čišćenje, jedni su za kuvanje… Svi su podeljeni po poslu koji obavljaju.

Ivan Minić: A jel postoji ona neka podela koja, koja kaže da ne znam, karakteristično ljudi sa određenih prostora rade određeni tip posla?

Gojko Bailović: Pa to ti je, kako da kažem generalno, Evropljani neće baš da rade te, nazovi, lošije poslove tipa da budu dishwasher-i, da rade u housekeepingu, to naši ljudi izbegavaju. To je više rezervisano za azijski deo posade. Jer naši ljudi prosto ne žele da prihvate takvu vrstu poslova. I uglavnom su menadžeri iz Evrope.

Ivan Minić: Koje su bile nacije sa kojima si ti najviše imao kontakta?

Gojko Bailović: Pa najviše sam imao kontakata sa Rumunima. Sa Rumunima, eto sudbinski sa Rumunima, sa Hrvatima i sa Latinoamerikancima nekako, imali smo, imamo dosta sličan temperament i odgovaraju mi. Momci iz Dominikane, iz Hondurasa… onako veselog su duha, raspoloženi su, šale se zezaju, i da zaboravio sam Ruse i Ukrajince jer ono mi smo Slavic crew tako da svi na brodu znaju Slavic crew i opet mi se isto grupišemo jedni ka drugima.

Ivan Minić: A kaži mi, šta su, kada pričaš sa njima, jer naravno, imali ste neko vreme za to, šta su bile njihove motivacije, koji su bili njihovi bekgraundi?

Gojko Bailović: Na brod ti ne ide niko zato što mu je lepo na kopnu. Znači to je iluzija, ne znam, agencija da neko na brod ide da putuje, ovo, ono, bla bla bla. Na brod idu svi koji su u sranju. Znači, to su ti ljudi koji su dužni pare, koji beže od nemaštine, koji, kako da ti kažem, imaju, imaju neku vrstu problema od kojeg se sklanjaju.

Ivan Minić: A jel ideja većini, pa na kraju dana i tvoja je bila, da odeš, zaradiš neki novac, ostane ti nešto i da sa tim uradiš nešto što, za neku ideju koju imaš, koju bi hteo da realizuješ?

Gojko Bailović: Pa da, ideja je, kako da kažem ja sam kad sam otišao, imao sam ideju samo da preživim. I naravno, posle kako se kreće, kako se kreće život tako ti rastu i apetiti. Ovaj, ja sam posle planirao da, da ne znam, kupim neke stanove, da, da kako da kažem, da obezbedim sebi lagodniji život u nekoj penziji, ovaj za neke, što kažu za neke stare dane. Znači to mi je bila neka ideja da nešto kupim sebi, da nešto pokrenem, i eto da imam kao neki, kako da kažem, neka sigurna primanja.

Ivan Minić: A kaži mi, kako je tekao dalje tvoj razvojni put i kako se menjao, menjale destinacije koje si radio?

Gojko Bailović: Destinacije zavise, kako da kažem, ofis ti određuje destinacije, a menadžeri se kreću po potrebi. Znači tamo gde si neophodan tamo ideš. Oni te šalju s broda na brod, kad god, šta god, mislim ti nisi vezan za, za brod vezan si za kompaniju, i kompanija te šalje. Ja sam radio u jednom momentu Karibe. Karibe, Bahame, Meksiko, Grenadu, St. Maarten i da bi mene oni usred ugovora povukli i poslali za Kanarska ostrva. Tenerife, Las Palmas, Maroko, Madeira, znači kako da kažem, letiš gore, dole, levo, desno, radili smo i Baltik, Island, Norvešku, Švedsku, Rusiju, jako je lepo, zaista je lepo. Te, te stvari, pogotovo kad dođeš na menadžersku poziciju, tebi je život tamo savršen.

Ivan Minić: A kako izgleda to, znači, koliko meseci si tamo, koliko meseci si na kopnu, kako se to deli, kako se to organizuje?

Gojko Bailović: Kao obična posada tvoji ugovori su od šest do osam meseci, i dva meseca si kući. Znači to ti je, al’ obično to bude osam u 90% slučajeva. Ovaj, u 90% slučajeva osam meseci si na brodu, osam meseci radiš, dva meseca si kući. I onda ponovo ideš na osam meseci. Već kad dođeš do pozicije na moju poziciju, mi smo imali ugovore četiri-dva, znači četiri meseca si na brodu, dva meseca si kući. I to ti je maksimum.

KORONA I GUBITAK SVEGA

Ivan Minić: Sve se to razvijalo u nekom pozitivnom smeru, i šta se onda desilo?

Gojko Bailović: Pa kako da ti kažem, ja sam brzo napredovao i prosto kako da kažem u tom nekom to mi je neki najlepši period života gde ti misliš da si najstabilniji. Kako da ti kažem, da si kralj sveta. U tom momentu se meni čini da mi je, ne znam, svet pod nogama. I a, ono uvek se kaže kad misliš da si najsigurniji najviše se čuvaj. I tu sam ja, tu sam ja kako da ti kažem, radio, meni je bilo super, lepo smo živeli, ono život je tekao kako treba, pomogao sam roditeljima, iz ugovora na ugovor bla bla bla vidiš ovo vidiš ono… i to je ta 2000. Covid, 2020. 20. ili 19. ako se dobro sećam. Tada ja završavam, ne znam koji od svojih ugovora po redu i ovaj to je februar mesec. Ja se iskrcavam februara meseca, ovaj uštedeo sam neke ozbiljne pare iza sebe, gde sa kolegom, sa kolegom Ilijom, gledamo da kupimo stanove na Zlatiboru. I nađemo mi tu neku štelu i kombinaciju, Peković je tad pravio stanove na Zlatiboru da kupimo stanove 650 evra kvadrat. I hajde reko da ovaj nas dvojica po pola da, da da, da kupimo te, da kupimo pet apartmana. Pet apartmana i falilo nam je nekih 20 hiljada evra. I ovaj mi naravno izboksujemo kombinaciju da dignemo kredit na 20 hiljada evra. A nismo mogli jel mislim mi smo, nismo zaposleni u Srbiji, al naravno sve se može ako znaš dobre ljude. Ovaj, izboksujemo mi da dignemo kredit, meni je tad rata za kredit bila 850 evra. Mislim, ja kažem brate, ja to spro da peglam s pola gasa. Ovaj, i taman isplatim taj kredit tipa ja sam računao što pre za godinu dve razumeš da isplatim dok apartmani budu gotovi jel smo ih uzeli u izgradnji i reko to je pet apartmana, nas dvojica, razumeš lagana priča hiljadarka mesečno da me bog vidi. Tako sam ja imao ideju u svojoj glavi.

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Gojko Bailović: Pogreši čovek. I to je februar, pazi februar mesec. Ja sve do zadnjeg dinara, znači sve što sam imao, znači bukvalno sve, sve dam, za to. I ovaj jel u martu, ja sam već krajem marta imao ukrcaj. I ništa, ja računam okej brate odem na ukrcaj, plaćam te rate s broda, sve u redu. Međutim, oni u martu pričaju o nekom Covid-u bla bla bla, ovo ono, ja računam a jeo ga tičji grip, svinjski grip bla bla bla, opet zamlaćuju narod s glupostima. Ovaj, ali međutim meni pomeraju ukrcaj sa marta na april. Meni stiže jedna rata, ja da je platim, nemam. Sa aprila na maj, druga rata ja da je platim, nemam. Sa maja na jun, sa juna na septembar, sa septembra do daljnjeg. I meni jedna, druga, treća, peta, šesta. Znači opomena pred tužbu, ja tražim grace period, neki bla bla bla dobijem grace period tri meseca. Naravno, mi 17 meseci smo tad bili bez posla. Ovaj ja nemam, nemam, nemam novca da plaćam tu, bratu bre nemam odakle mi. Ovaj nemam para, plaćam tu ratu naravno banka digne hipoteku oduzmu nam sve apartmane i meni i njemu. Ovaj dobijem, dobijem tužbu mislim tužio sam se do skoro, i dan danas plaćam ovaj ratu za…

Ivan Minić: Za nešto što nemaš.

Gojko Bailović: Za taj nesretni kredit, ovaj da dan još ga nisam isplatio, tako da ovaj sam ostao tad u tom momentu to je ne znam sad već sledeća godina tipa mart mesec ja februar mart ja dinara nemam kod sebe, dinara nemam kod sebe. Sve sam izgubio što sam imao, opet, i ovaj, u tom momentu ja mislim da, da nema dalje. Znači ja mislim ono kao brate evo umro sam nema dalje mislim ne znam ne znam šta da, da, da kako da ti kažem mislim da nema dalje rešenja.

BORBA ZA MAJČIN ŽIVOT

Ivan Minić: Ali ima dalje.

Gojko Bailović: Ovaj ima dalje. I sad kako da ti kažem u svom tom mom, mom tom nervnom rastrojstvu, jer kako da ti kažem nervoza je mislim izgubio sam sve, ja opet razmišljam brate opet od nule. Uh mama moja majka tada, kako da ti kažem, koja mi je bukvalno sve u životu, jer mislim zbog nje sam živ. Bukvalno i u hiljadu i jednoj situaciji, uh ona dobija odliv, gde mi vodimo u hitno u Vrbas u bolnicu i tada na ginekološki pregled i kaže joj doktorica, kao puf ovo je kao kancer u odmaklom stadijumu grlića materice, kao hitno za Kamenicu ono hitno, hitno, hitno, hitno ne sad nego momentalno. I ovaj, i ništa mi spakujemo u Kamenicu odmah razumeš u Kamenicu kod lekara. I tamo na pregledu kod specijaliste, da bi taj lekar tamo ovaj ja sam otišao sa majkom, i on mi sedimo nas dvoje kao sad ja i ti i gleda on mene i mrtav hladan, znači bez, kako bih ti rekao, kao da pričamo o, ne znam, o prasetu. Znači mrtav hladan ovako kaže: Pa fhh gospođo, pa nema ovde šta da pričamo. Kao nema, ovo ne može da se operiše, vodite je kući. Ja kažem, šta da je vodim kući? Šta da je vodim kući? Ovaj, pa kao ne može da se operiše kao, vodite je kući. Opet taj evo opet taj moj temperament sa južne tribine uh tad, znači bukvalno sam skočio da ga povučem preko onog stola. Znači ja joj kažem, ako ona umre, i ti ćeš s njom. Ali ja to ti ne kažem na fore radi, nego ti kažem, baš tako, zato što će tako da bude. Jer, ne mogu da shvatim da da da ti kao, da ti kao osoba koja bi trebala da da da da vodi računa o o ljudima bre, da imaš takvu de ti je bre etika čoveče, ljudska? Nevezano, nevezano, gde ti je ljudska etika? Gde je osećaj čoveka u tebi da kažeš tako sinu razumeš za, za majku? I nebitno, ovaj tu naravno opet obezbeđenje, cirkus, bla bla bla. Samo sam stresirao majku bespotrebno. I ovaj, i naravno zoveš sve žive, zoveš koga znaš i koga ne znaš i ovaj eto i u tom momentu kako da ti kažem svi ti stanovi sve to pada u drugi plan. Znači, tek shvatiš u suštini… Koliko su materijalne stvari nebitne. Znači to nije važno mislim, apsolutno kad kako da ti kažem kad ti je život zavisi od od nečega, shvatiš koliko pare nisu bitne, znači bukvalno ništa u životu. I ovaj tad nađemo mi nekako kontakt bolnica u Zrenjaninu, doktor pokojni, sad već doktor Novaković, on je bio najcenjeniji stručnjak iz te oblasti u, u to vreme. I ovaj odvedemo mi mamu kod njega na pregled. Mislim kako da ti kažem, ja sam rešio vidi il ću, ne znam, ili će svet stati ali nešto moram da uradim bez obzira na sve. To je privatna bolnica mi odvedemo na pregled i ovaj pregled je trajao dosta baši on je pregledao lupam da te ne lažem sat sat i po vremena. To mi je bilo možda i najdužih sat sat ipo vremena u životu. I ovaj, da bi on kad je završio pregled rekao, kao pa pa kao nije tako strašno, ovaj može da se operiše. Radikalna histerektomija i ovaj kao nije nije, nije kancer se raš nije se raširio na žlezde, ovaj kao može da se operiše. I ovaj, slušaj to, kako da ti kažem kad mi je to rekao, ne znam, mislim ono dao dao mi je tračak nade, znači.

Ivan Minić: Pa mislim u suštini na kraju dana ti u takvim situacijama ne tražiš rešenje, rešenja možda nema ali da ti neko kaže, nije dobro, ali borićemo se, je sasvim dovoljno.

Gojko Bailović: Jeste, jeste, mislim tako da, da, da ovaj, i stvarno eto, ali međutim tad operacija 5000 evra u to vreme. Znači opet je, opet, opet sam u ćošku, opet s parama opet cirkus, ovaj ali međutim tu je, naš, e komšija uh Pera Jurišić, ovaj on je se pojavio i rekao, e daću vam ja pare šta god, samo, pa kad vratiš vratiš. Mislim, to mu neću zaboraviti, vidi, dok sam živ. Znači nekad shvatimo da heroji u suštini ne nose plašteve, nego da su neki najobičniji ljudi pored nas. Ovaj, i on mi je tad dao taj novac bez ikakvih, kako bih ti rekao, onako lagano. I ovaj Novaković je tu operisao ovaj, mamu i ovaj, ona je OK mislim i dan danas je živa. I ovaj tad, tad, tad sam ja u suštini shvatio da, da se taj Covid nije desio, da, da ja u tom momentu nisam ostao u Srbiji, ja bih bio negde na kruzeru. Moja majka bi se razbolela i umrla bi iz razloga zato što ne bi imao niko da se bori za nju.

Ivan Minić: A ona ne bi htela da opterećuje tebe.

Gojko Bailović: Jeste, znači ona mene ne bi htela da zove i da mi kaže, e znaš bolesna sam treba mi nešto, ovo, ono bla bla bla. Nego bi ćutala. Razumeš onaj, čitav život ćutala. Ćutala bi i ovaj prosto bi nestala. I shvatio sam i tada, opet kao što sam ti rekao na početku, svaka vrata se zatvore iz određenog razloga. Znači postoji nešto, neka viša sila koja prosto odredi ja sam morao da ostanem tu. Znači prosto tako je bilo suđeno i ovaj i ostao sam tu išli smo tri meseca svaki dan na hemioterapiju i na ta zračenja na ovo na ono, i eto, kažem ti izvukla se, mislim, ovaj i dočekala je unuke, razumeš posle taj Covid je bio životna prekretnica za mene u, u svakom smislu, ovaj…

Ivan Minić: Iako je bilo strašno, bilo je dobro.

Gojko Bailović: Uf, znači ne da je bilo strašno. Stresno izuzetno. Gomila nekih uh negativnih uh vibracija događanja, svega, ali prosto, kako da kažem moraš da prođeš kroz kroz kroz blato da bi krenuo da se penješ gore.

ODLUKA O DETETU I POVRATAK NA BROD

Ivan Minić: Dobro, i šta dalje?

Gojko Bailović: I ovaj i sad u svom tom mom, mom ludilu mozga, tu je moja sadašnja supruga Miljana. Ovaj, i ona je bila konstantno uz mene. Znači, jel to je, tad, je, tad, taj period života, 17 meseci je najduže gde sam se ja zadržao na jednom mestu. Nisam imao posao nisam imao čim da se da se zabavim. Ona je tad radila u Telenoru i ona meni kaže kao, daću ti ja pare. Ja sam rekao: A brate de ja Crnogorac da uzimam od žene pare? Pa ja bih crk’o, umro bih brate rek’o bih ubi me neću da uzmem. I nisam hteo da uzmem od nje pare. Al njoj neću zaboraviti zato što kad sam bio u najvećim govnima, bila je sa mnom. Znači nije, nije pobegla ostala je tu. Ovaj i ona je ispratila svu tu situaciju s mamom i tu smo provodili neko vreme mislim, svo vreme zajedno. I i u svom tom sranju mom životnom gde, kako da ti kažem, najgori životni momenat, bukvalno. Znači ja bez dinara, u dugovima do guše, znači majka mi bolesna znači raspadam se na svim životnim poljima. Posao ne znam kad ću imati. Ona mene pita: Šta ti misliš da mi imamo dete? Haha, ja je pogledam i kažem šta?

Ivan Minić: Ti je pogledaš kažeš, šta nije u redu sa tobom?

Gojko Bailović: Ja je pogledam i kažem, pa ajde. Mislim kako da ti kažem nonsens koji.

Ivan Minić: To obično ide kad nema za dvoje, nema ni za troje.

Gojko Bailović: Ne to to to znači pa pakao, brate mislim nesređeno, totalno nemamo sređeno, ništa, bre bre, nemamo ništa shvati me ništa nula. I kaže ona ajde imamo dete i ja kažem dobro, al ja sam mislio u svojoj glavi nema ništa od toga mislim razumeš kao znaš hajde sad kad imamo dete kao e važi sad ti klikneš i imaš dete. Jel oko mene su se u tom momentu svi mučili, znaš dosta mojih prijatelja nisu mogli da imaju dece pokušavali su mesecima, te veštačke oplodnje, te ovo, te ono, i ja pod tim nekim vajbom sam mislio znaš kao to je neka teorija razumeš ono kao ajd zaboravi. Ovaj al opet, kako da ti kažem onaj gore, vidi znači, on uzme ovako i namešta figure a mi se svi ovaj on samo kaže dobro je deco samo lagano. Ovaj i kaže supruga ajde imamo dete, ja kažem hajde. I ovaj, i bukvalno mi smo dobili dete iz prve. Znači, ona je na keca ostala trudna, gde ona meni rekla kao ja sam trudna, ja rekao a, pa dobro. Dobro. Kao sve je ok nema problema neću da ulazim u dijalog sa ženom, bespotrebno. I dan danas. I ovaj, al međutim stvarno je ostala trudna, jebote, ostala je, kad mi trudna ostala trudna kaže, kad mi je donela test, donela mi neku kutijicu, plavu ovako. Kao plava kutijica i sad odelce u njoj, a test za trudnoću. Ja u tom momentu ne znam kako to izgleda. Ja ne znam šta je, ja mislim neki toplomer, otkud znam. I ona mi daje ono i kaže kao, ja reko, jao što je lepo odelce, kao za kog, gde idemo, kome smo uzeli ovo za babine. Ona kaže, kao pa mentolu, kao bićeš tata. Ja brate. A? Ja, tata brate, kakav tata? Ja tata? Ja se ovako, se znojim… brate moj kakav tata bre? Kakav crni, kakav crni tata Bog te ubio, brate? I stvarno je ostala trudna. Jebote znači ostala trudna ja reko’ majko mila mi nemamo za kiflu. Ja razmišljam, brate, šta ja da radim? Ali ovaj, i i tu to je ne znam ona je ostala trudna u martu. Nama je porođaj bio zakazan za decembar. I već tu krene Kostas da se mejlamo, bla, bla, bla, da se vraća essential crew na brod, 50 odabranih, samo da, kao da vrati brod u operaciju. Od od 10 hiljada zaposlenih, nas 50 se vratilo. I išli smo na tu ITF platu. ITF plata je osnovna plata zagarontovana zakonom. To je bila neka mizerija, ja mislim 850 dolara mislim. Ako, ako se dobro sećam. Ovaj ta ITF plata, ali mislim ja kažem, slušaj, i 850 je ono brate, dosta, dosta više od nule, na bomba brate, kažem samo se pomerim s nule. I ovaj, a pritom se ja sa svojom suprugom razgovarao i rekao znaš kojim se poslom bavim, nemoj posle da bude problem razumeš to ti ja radim na brodu, jel ja sam odsutan pa ne ne ne, sve je OK bla bla bla. Znamo znamo sve je OK. To kaže šta kažu, doktor te mami šećerom te hrani kad namami hleba zabrani. Ovaj, tako je na kraju i bilo. Ali elem u tom momentu znaš, OK mislim mi nemamo drugo rešenje, ja nemam drugi posao. Ovaj meni treba, hitno da zaradim nešto. Ovaj i ja krećem nazad na brod. Ovaj krećemo nazad taj kao čuveni post Covid period, gde su svi pod maskama, gde je ono, brod kao variola vera. Svi su barijere nacrtani stikeri wash your hands, sanitize bla bla bla. To je stvarno bio, ozbiljna psihička, onako kako da ti kažem, patnja brate, i hrana sve sterilizovano hemijske, nema nema fizičkog kontakta nikakvog. Mislim kako ti da radiš servis, a konobar zamotan onako oči mu se vide. I sad ti si došao kao gost i ja ti kažem e ne možeš da sedneš tu, moraš da sedneš tamo. Hoću bre pičko materinu ti servis. Ovaj, tako da, onako, to, tu tu kreće već neka druga vrsta ludila.

Ivan Minić: Dobro, ali mislim i ta industrija se da kažemo relativno brzo, od tog trenutka oporavila, ne u punom obimu ali stvari su počele da se pomeraju na bolje.

Gojko Bailović: Jesu, da brzo pa to je bukvalno brzo, da te ne slažem možda 6, 7 meseci već se tu sve onako, vratilo u neku normalu i plate i ovo i ono već je to sve krenulo u nekom normalnom smeru. Ovaj, krenulo je u tom nekom normalnom smeru da, da da se vraća, kako da kažem, sve u normalu, i ovaj i krenuli smo normalno da peglamo. Razumeš, kako da da da se radi sve po, kao i ranije.

ROĐENJE SINA

Ivan Minić: Dobro, a nije sve kao i ranije, tebe čeka trudna žena kući.

Gojko Bailović: Tebe, mene čeka trudna žena kući, kažem i se tek vratili na ugovore tek krenuli da radimo, i tad su ugovori bili 8, 9 meseci. A ja pišem mejl kompaniji tad nemaš letova, letovi su bili problem jer je bilo ograničeno. Ja tražim da, da, da se skinem ranije, mesec dana pre njenog porođaja i da ostanem dva meseca duže na odmoru makar do dok dete ne napuni tri meseca. I stvarno su bili okej. I Kostas i Aleksandar Norsić, u tom momentu moj nadređeni, ovaj oni su bili korporejti za, za za nas. I ovaj oni mi odobre, ovaj da da da idem ranije kući da, da, da, da ostanem sa, sa, pošto mi je prvo i dete, i ovaj ja sam tad i došao kući, i i kažem ti u tom mi spremamo krečimo, farbamo. Njoj je termin bio u decembru, u decembru, i međutim u pola tog nekog našeg spremanja. Pošto je ona tako, kako da ti kažem, dosta je i ona agresivna karakterom i dosta smo slični, zato valjda i funkcionišemo dobro. Ovaj, ona je tu vukla, spremala, sa mnom, bla bla bla i kaže ona meni jednu, majstori nam stavljaju vrata na dečiju sobu. Ja sa njima sad tu se drndam i ona meni kaže jao, kao mislim da sam se upiškila. Ja kažem e ne lupaj majke ti upišala si se. I ovaj, i kaže ona kao: Pa vidi, kao, znaš ja reko, pa sad ja bre ne znam, otkud ja znam, ne razumem se, nikad nisam imao dete. Ovaj i i sad ona kaže jao kao, kako kako se malo pomerim, kao čini mi se kao da ne mogu da kontrolišem, da se upiškim. Ja kažem ne lupaj majke ti reko’ aj sedi u auto, idi reko’ do bolnice vidi reko’, samo otkud znam brate. Ona sela u kola, otišla do bolnice, i zove ona mene kao puk’o mi vodenjak. Ja kažem kako ti bre puk’o vodenjak? Šta lupaš bre mesec dana ranije čoveče. Ovaj, ona u 8. mesecu treba da izađe, lupan za dva-tri dana da uđe u deveti. I kaže ova tad doktorica, što je porađala, ovaj, kao puko ti je vodenjak od naprezanja. Jer ona se saginjala cimala, bla bla bla. I ovaj i kaže al’ sačekaćemo dva-tri dana da uđeš u 9. da te porodim. Brate mili, znači kakva de de, poredivi. Mislim cirkus mesec dana ja ništa nisam spremio bre, kod mene kolaps je. Ja sa majstorima kreči, farbaj, 24 sata su nesrećnici bili kod nas. Ja spakov’o ona mi kaže: Donesi mi neke, ne znam, ona je bila nije ni spremila bre ništa, još za za porođaj. I ja joj ovaj spakujem te neke stvari nešto ne znam. Ni ne, nisi moga da uđeš u bolnicu. Morao da dođem do vrata, da dam sestri, ona nosi gore. I ovaj, i i ništa kako ti da ti kažem. Bila je tu dva tri dana je bila 4 ne znam u bolnici, i i krenuli su da je porađaju, tipa u 7 ujutru. Da joj, daju onu indukciju ovo ono, bla bla bla. I sad ja čekam od 7 ujutru i ja sam mislio brate, ona kad ode da se porodi, ti pou 7, ona je u pola 8 gotova. Al nije tako. I ovaj, ja čekam brate 8, 9, 10 brate, ja pizdim. Ja zovem bolnicu i kažem, e, bre je, se porodila žena, šta se dešava brate? Mislim jer kako da ti kažem, ja Srbin po prirodi ja odmah mislim nešto nije u redu. Ali prosto ne ide to tako brzo. I ovaj, jer oni su joj nakačili na indukciju, ona ne može da dobije te trudove, neke ne može kako da ti kažem je, hteli su da je porode prirodno, da izbegnu carski ako može. Na kraju nisu mogli, i njoj je počeo ona se porodila bre tipa u 1, i, al’ ja u svo tom, u svotoj svojoj nervozi kako da kažem isčekivanju, i ovaj, i doktorica me i dan-danas, kako da ti kažem zeza me za to, jer ja kad sam zvao bolnicu i sad ja zovem jer je 56. put… i kažem ja ono, šta ti je bre ja reko’ pa dosad bih kravu otelili. Ja reko’ šta ne može da se porodi, tvoj je. Slušaj, al mislim ja nisam mislio ništa loše, razumeš, nego sam se tako izrazio. Ovaj, ali dan danas oni mi svi, uzeli su mi to kako da ti kažem, za loše. I ovaj l smejemo se, i do 1 sat onda su je na kraju ovaj, porodili na na na carski rez, i ovaj, eto, rodio se Mijat, i znači to, kako da ti kažem, to je onda totalno, dobilo neki novi tvist i i i novi pravac, svega.

RAZAPET IZMEĐU BRODA I PORODICE

Ivan Minić: Dobro, i sad imaš razlog da budeš ovde.

Gojko Bailović: Da, pa to je definitivno, moje sidro, koje na kraju i presudilo, ovaj da da da se, da se, da se usidrim. Jer, kako da ti kažem, svaki naredni ugovor je bivao sve teži i teži. Jer, pritisak od kuće je bio sve veći i veći. Supruga, sama sa detetom, zaista je teško, njoj je bilo mnogo teško, u tom momentu Mijat je imao dva, tri dva i po, tri meseca. Njoj umire baba, na koju je bila oslonjena kao na majku, i to je onako, ozbiljan udarac za nas, kao porodicu.

Ivan Minić: A ti nisi tu.

Gojko Bailović: A ja nisam tu, i kako da ti kažem i ona meni dan danas zamera jel ona je mene molila u tom momentu da ne idem, ali međutim ja u tom momentu ne vidim, ne vidim izlaz za egzistenciju našu, ne vidim kako bih ja mogao da prehranim tu porodicu. Jer ja sam naučen ne, muškarac mora da stvori da radi. Znači moraš prosto, da, da obezbediš parče hleba tom detetu. Ovaj, tako da, da, da, da sam ipak odlučio da odem, što je ostavilo dugoročne posledice na naš, odnos, uh jer, onako kako da kažem, ipak je to kak, ogroman stres, bio, za oboje. I i i vraćam se tu, iz ugovora na ugovor, al’ svaki ugovor je bio pod većim pritiskom, a svaki ugovor je kako da kažem, bio teži i teži.

Ivan Minić: I sad treba naći neku lokalnu alternativu.

Gojko Bailović: E pa da. Jer tu sam kako da ti kažem ja sam, u, poslu, nalazio neku utehu, mislim ne znam kako da ti kažem, bežao sam u posao od od od privatnih problema. I, a loša strana rada na brodu, je što ti, svoj svoj pa realni, privatni život zamenjuješ, sa sa brodom. I ti menjaš, uh stvarnost ja sam, zanemario, svoj život, na kopnu, a prioritizovao sam, svoj život na brodu. Karijerno ja sam, bio savršen. Znači ja sam radio po 15 sati, ali ne, zato što, kako da ti kažem sam ja neki, veliki radnik, nego sam, prosto bežao, od, od, od, od problema. Jer ja kad sam na floru, razumeš, kad trčim kad radim zaboravim.

Ivan Minić: Da, nemaš kad da razmišljaš.

Gojko Bailović: Jeste, a čim, i kako da ti kažem tad, smo u tom, nekom periodu smo, ostvarili te, istorijske rezultate za taj neki CSQ, customer service quality i za MPS, u tim, najtežim kruzama, za novu godinu, i za, za, za božiće… i kako da kažem, stvarno je i implementirali smo neki koncept Bar Games, sve je, spolja je to izgledalo savršeno. Znači ja sam bio ugledni menadžer sa epoletama razumeš cenjen, bla, bla, bla. A iznutra sam se raspadao. Znači bukvalno, znači raspadao. Ja kad uđem u kabinu, potonem. E i i, imao sam tu, stekao sam tu, neku, anksioznost koju i dan, danas nosim ka mobilnom telefonu, nisam se javljao nikome. Nikome se nisam javljao, nikoga nisam zvao, uh tu sam, izgubio, prijatelje. Izgubio sam sve, sem majke, žene, i deteta. Samo, onih koji nisu mogli da me ostave. Jer, nisam mogao, kako da ti kažem, bežao sam, od svega, bežao sam, za mene je telefon, postao sprava mučenja. Znači nisam, nisam, hteo da ga vidim, nisam hteo da se javljam, samo, samo da ne moram ni sa kim da, komuniciram jel, nisam znao šta da kažem, ja n, razumeš, nisam mogao, sebe da opravdam… što sam ja tamo, šta ja radim. Znači, dal’ je, meni bitni… karijera, i brod, ili mi je bitnija žena i dete. I u tom nekom, svom onom lomljenju bla, bla, bla s, žena je mene, pritiskala svaki put, kad dođem kući da idemo na, neke razgovore. Ja sam, više išao, na razgovore da bih nju ispoštovao, ovaj nego nego da što je mene to stvarno, zanimalo. Ovaj bio sam, na par, nekih razgovora on mi kaže početna plata 80 hiljada. Ja im kažem vidi sve to, mislim, ne, nemojte me zasmejavati… i kaže direktorka jednog od većih objekata u Vršcu ovaj kao pa toliko platu, ja kažem pa šta vi mislite. Ja reko početna plata je 150 pa posle ćemo razgovarati. Kaže ona meni: Kao pa toliku platu nemam ni ja. Pa ja reko, imate platu za koliko ste sposobni da, da pregovarate. Ovaj tako da, da, tu su se onako ljutnuli na mene i dan danas. Ali mislim OK i u to… komšija, moj prvi je radio radi i dan danas, kao kuvar u, u etno kući Dinar, i kaže on meni: Hajde, kao da razgovaraš sa, sa, sa Dekijem. Da, da, on otvara Brazil. Kao hoće da, da krene u neki novi projekat jel bi ti, bio, zainteresovan. I ja opet, više da, ispoštujem ženu i, komšiju kažem, hajde, okej, otići ću na razgovor. Ovaj, pogreši čovek. Ovaj, i on meni kaže kao, e, kao, Dejan je u Beogradu oni iz Zorica sa supruga njegova. Kao, kad, kad, kad, dođu, oni zvaću te ja da odeš kod njih. I sad, to je tipa, lupam, sreda. A ja u četvrtak ujutru, imam… ukrcaj, idem na brod. Ovaj, i u 15 do 10 zove mene, Miloš i kaže e kao, stigli su, Dejan i Zoka, kao ajde, dođeš, kod njih. Ja gledam brate na sat 15 do 10. Brate gde ću ja, kod ljudi u 15 do 10, uveče razumeš ono šta mislim. Ali, Miljana, kao: Idi, šta se glupiraš, ovo ono, bla. Ja kažem ajde odem. I ovaj ja sam otišao kod njih, tad na razgovor, mi smo od 15 do 10 do, pola dva smo sedeli i pričali evo ovako kao ti i ja.

MORNAR ILI TATA

Ivan Minić: Znači pričali ste o svemu samo ne o poslu.

Gojko Bailović: Samo ne o poslu. Ovaj, u o viđenjima idejama, o ovome onome i tu smo, kako da ti kažem, odmah, imali taj neki, dobar vajb na, prvu loptu. Gde je uslovno rečeno, ostao taj neki dogovor, e ti kad se vratiš idi, odradi ugovor, kao pa kad se vratiš da dođeš kod nas. Pa ja kažem, pa reko okej. I ovaj, ja sam, otišao na ugovor, i kao Dejan je, mene cimao s vremena na vreme e, jeste OK bla, bla, bla. Kaže on jel, bi mog’o ti, da, da, nađeš nekog da, radi suši, kod nas? Ja kažem, brate de, da, na mislim ja mogu da nađem, da radi suši ali. Ko će da dođe u Vršac? I ovaj tu kaže, tu mislim ja sam, imao sad kolege, koji radi Speedy Gonzalez, se zove, Michael Speedy Gonzalez, to mu je pravo ime i prezime, znači ne, ne zajebancija. Ovaj on je, radio, u suši baru. Suši majstor koji je, učio u Osaki, u Japanu da radi suši, ozbiljan suši radi. I ja pitam, njega, reko: Speedy reko’ jel bi ti, došao, u Vršac? On me gleda, onako, ja mu kažem, brate, Vršac. Znači, za njega je, Vršac k’o meni, da si rek’o, neko, selo u Bangladešu. Ovaj, i ja stvarno nisam mislio da će on doći. Majke mi, ja mu kažem, reko ajde jel bi došao ti kao, mi bi, neki restoran, a ja pazi, ja u tom momentu, nemam pojma iskreno. Znači ne znam da nešto, treba da se kuva al nemam, nemam neke ozbiljne smernice u tim momentima. Ovaj, jel bi ti došao, on kaže pa kao, bi, bla bla bla da se dogovorimo oko para ovo, ono, ja reko može, i, ja sam mislio, da će to, ostati na, na na na, rečima. Međutim, ja sam, četvrtog četvrtog februara, ja završavam ugovor. Ne, lažem, trećeg četvrtog, dolazim, u Beograd. Dolazim u Beograd i, pokupi me jedan prijatelj, vozi me kući, za Vršac, slušaj, meni, u stomaku… znači kao da, idem na giljotinu. Imao sam, takav osećaj. Prosto, neprijatan mi osećaj, jako sam bio, stvarno sam bio, psihički nestabilan, jer, sve, me to ljuljalo ozbiljno, al’ sam ja spolja, sam bio, nasmejan i sve al’ iznutra, slušaj, mi, raspadam se. I ja, dolazim, kući i sad, očekujem sačekaće me dete, žena bla bla bla, ovo ono, međutim vidim ja, mog, auta, nema, žena me čeka sama kući. Nije baš nešto, vesela. Ovaj, i ja, onako, već gledam sa strane, reko’ šta se, šta će da se desi? Ovaj, i ona kaže hoćeš kafu? Ja kažem: Hajde. Popijemo kafu, mislim sad ću da popijem kafu jebo te, nismo se videli, četiri meseca ali naš, moram da vodim računa, kako ću da reagujem. I ovaj, kaže, kaže ona, skuvala ona kafu, i ovako, daje mi papire, i kaže, evo ja sam ti ovaj nešto spremila pa, ti odluči da li ćeš da budeš, mornar, ili tata. Uf slušaj, ja, u tom momentu uzimam, one papire gledam, ono papiri od, od, starateljstva deteta, bla bla bla, ovo, ono, ovaj, da se mi, raziđemo, i ovaj, i sad ja, znaš ono, kako da ti kažem, al’ inače, je, ona, vrlo onako, glasna, al’ to je bila, striktno, hladna poslovna, i znao sam da nije dobro. Čim je tako, znači nema šale. Ovaj, i kažem, i kaže ona meni kao: Odluči hoćeš, da budeš, mornar ili tata. I kaže ovaj, ako hoćeš da, ostaneš, nama sad ove iste sekunde da daš otkaz. Slušaj me. Znači jel ja sam planirao, kad dođem, razumeš, ne znam, da krenem da radim s Dejanom, al da vidim kako, će to, ići. Jer, jebote, ja, razumeš, srpski ugostitelji su, meni nepoznanica. Raz kako bih ti rek’o, međutim, kasnije se ispostavilo, da je, Dejan i te kako daleko, od toga. Ali, i, i, sad, ja kažem brate, gde da, dam, otkaz, brate, šta, ako ja, dobijem otkaz za tri meseca brate. Otkud znam. Ovaj, al međutim vidi, nije bilo, ili ili, nego tačka, kraj. Šta brate, ja na keca, pišem mejl: resignation letter, bla bla bla, ja pustim email Kostasu, Dajani, i Aleksu. Ovaj head officu mom u Majamiju da da da da usled porodične situacije nisam u mogućnosti više da se vratim na ugovor. To je bilo, petak. Petak veče. Petak veče. Mene zove Dejan, i kaže, e u ponedeljak počinješ da radiš. Kažem gde bre, počinjem da radim u ponedeljak, ja došo’ u petak s broda. Ne, ne, kao, u ponedeljak počinješ da radiš kod nas kao prijavljen si sve, u fulu. Kao dođeš malo u Dinar da se upoznamo da vidiš, kako to funkcioniše bla, bla, bla. Pa ja kažem brate, ja ono menadžer s broda, vodio brate fine dining, da kako da ti kažem, mislim to je obozbiljna institucija. I i sad ja, treba, sebe da resetujem u tom momentu i da idem u etno kuću Dinar koja je restoran nacionalne kuhinje, ćevapi i pljeskavice.

Ivan Minić: Nemoj ti da down-selluješ Dinar.

Gojko Bailović: Jeste, ne ne apsolutno se slažem, ali u tom momentu iz moje perspektive je to delovalo tako. Mislim kako da ti kažem, ne znaš ti nikad, dok ne uđeš negde. Nemaš uh kako da ti kažem, nemaš jel ja sam se bojao srpskih ugostitelja znajući raznorazna iskustva. Al dobro okej, i kako da ti kažem iz mornarske uniforme sam prešao u kecelju dinara znači to je bilo s petka u ponedeljak. I ovaj, i znaš čudno mi je bilo, u na početku ja sam uzeo, naravno, papir i olovku i on kaže eto vidi, tvoje viđenje situacije, kako to sve funkcioniše šta možemo da, unapredimo da se malo upoznamo. Ja sam, tu, već krenuo da, da radim u, u, u Dinaru, kako da ti kažem ono, da da da te neke sitnice, oko vezano, za, za servis, za postavku, kako da ti kažem uvek ima prostora za unapređenje, svakog posla. Dok je u Majamiju, pukla, bomba razumeš? Njihova Zlatna koka je dala, otkaz… oni su uložili, u mene ozbiljan, novac, i za obuke i za, za, za, za treninge, za i kako da kažem, nije im nije im, nije im se to dopalo, što sam, ovaj, rešio da da da, da dam otkaz. Uh i tu su, bili, pritisci, s njihove strane, mislim pritisci, naš, vrati se povećaćemo ti platu. Daćemo ti, kraće ugovore. Ali sa mojom su pr sa mojom suprugom, nije, bilo pregovora. Znači da su, ponudili, zlato brate, ona, bi rekla, ne, ne, ne, ne, ne. Ovaj, tako da, da prosto nije bilo govora na tu temu. I ovaj tako da sam ostao u Dinaru i dan danas i Deferu evo do dan danas.

KAKO JE NASTAO DE FERRO

Ivan Minić: E sad od trenutka kada si, kada si krenuo da radiš ovaj, do trenutka kada je, eto sad, De Ferro funkcioniše i, i, pun je i tako dalje, kako je tekao taj, taj proces jer, kao, ti si otišao, na poslednju, turu, sa, sa nekim dženltmenskim dogovorom, i idejom o nekom restoranu, ali mislim taj restoran je mnogo komplikovaniji restoran i to je trebalo vremena da nastane i ljudi i cimanje i svega. I prosto, kako ste, zajedno, izgradili to što sad postoji.

Gojko Bailović: Pa Dejan je esktremni vizionar. Ja još nisam upoznao čoveka koji je toliko dalekovid kao on. On prosto gleda, deceni, godinama unapred. I, ovaj, kad smo krenuli sa tom nekom pričom o Brazilu, kaže on meni: “Hajde, idemo u Prag u Braziliero, da vidiš kako to funkcioniše u, u, praksi. I kao da vidiš, tvoje viđenje, svega toga.” I ovaj i mi smo dosta, putovali, da, da, da, da, kako da kažem, da snimimo. U, u, praksi, kako to funkcioniše. Kako teče servis, koje proizvode služe, koje imaju katove mesa. Tu sam, ja, upoznao, i, kuvara, šefa kuhinje u Brazilieru, Adriana, Brazilca, sa kojim smo posle, ostvarili saradnju on nam je postavio kuhinju on je došao iz Praga uzeo je godišnji bio je kod nas u više navrata da obučava naše kuvare o pripremi svega toga. Uh, tako da, da, da tamo smo, kako da ti kažem, tamo sam, snimio šta me šta me interesovalo vezano za sam servis, za samu pripremu i za proizvode, da bi to mogli da repliciramo u Srbiji. I sa Dejanom zajedno u dogovoru smo jel Dejan je perfekcionista i on je insistirao na tome da, da, da enterijer bude, nesvakidašnji. Kao što je Dinar nesvakidašnji Dinar je bukvalno kao nacionalni muzej. E u tom, u tom smeru je De Ferro nesvakidašnji on je internacionalni muzej. Jer imamo svašta nešto jedinstveno što ima samo kod nas, nema nigde drugo. Ovaj, tako da, da, da, da je to, bio neki pravac kojim je on želeo da se krećemo. A ja nisam želeo da, da budemo, obična čuraskerija, znači običan kako da ti kažem objekat gde će doći ljudi da za 30 evra pojedu šleper hrane. Nego sam, hteo, da budemo, više od toga. I, moja, ideja neka, je bila, da idemo ka, fin diningu. Opet ja napravio grešku ne poznavajući, srpsko, tržište, jel, kaže, meni, Dejan: Neće ti, Srbi šest gangova, bele rukavice teška priča. Ovaj mi, nismo iz te, branše, i opet je bio u pravu, ovaj za mnoge stvari. Ovaj tako da, da smo ostali uh da enterijerom, i, servisom, ispratimo, fine dining. A, sam koncept, da bude brazilski, da bude, otvoren, da možeš da jedeš koliko hoćeš, jel što bi kasnije, smo se, mi, smejali pa u, šali to nazovemo, gospodsko prejedanje. Ovaj jer, Srbi vole da jedu, kao gospoda. Ali, da jedu kao, kamiondžije. Znači, da, bude to, bogato, da bude, svega ali da, bude fensi. Ovaj, i, tu smo, našli, tu neku zlatnu sredinu, da, da, da se sa svih, tih strana ispoštujemo, klasičnog jednog Balkanca, da se oseća prijatno, da se ne oseća stegnuto, da, može, da jede koliko hoće, a da ga nije, sramota.

Ivan Minić: A šta je bilo sa sušijem?

Gojko Bailović: A, suši? E ovaj Spidi. Spidi je, šou. Sa Spidijem, su, kako iznenađujuće, pregovori tekli dosta lagano. Gde sam ja, njemu, poslao kako da ti kažem ono, na Guglu na Google Maps-u, gde je, Vršac da vidi, mislim, jer, ja nisam, mog’o, da verujem, majke mi, da, da on iz Manile čovek gde će on, da, dođe, u, Srbiju? Međutim, on, je, na keca doš’o, to, je, tipa, jun mesec. Mi se pripremamo za otvaranje, i mi sredili, papire sve uredno kulturno, sve po PS-u, ovaj i sredili mu papire, on, je čovek stvarno, doš’o. Ovaj, on, je došao, i evo, on je, tu, mislim evo treća, godina, on je, tu i dan-danas, tu, mu je, i žena, i dete, i, i, i snašao se super, mislim, on, pegla, suši, ozbiljno. Svoj, posao zna, kako treba. Tako da, da, da, on je, kako da ti, kažem, sad je on isto, postao jedan od, od od od naših, kako da kažem znakova, od od brenda, samog, objekta.

Ivan Minić: E sad, kad pogledaš ovo što smo ispričali, a to naravno, nije ni blizu cela priča ali jesu neke najvažnije tačke u njoj kroz koje smo prošli. Šta bi rek’o onom malom što je hteo da bude vatrogasac?

Gojko Bailović: A rekao bih mu… sanjaj mnogo. Sanjaj mnogo. Želi mnogo. Stremi mnogo. I nikad, nemoj da odustaneš.

Ivan Minić: A šta bi rek’o ljudima o knjizi koju si napisao?

Gojko Bailović: Pa knjiga je jedan spomenik jednom vremenu, spomenik nekim generacijama. I nešto što, po meni, bi trebali, svi da pročitaju jel, svako će naći deo sebe tu. Deo sebe i kako da, kažem prepoznaće se.

Ivan Minić: Rekli smo da trenutno može da se nađe u restoranima ali verovatno će do izlaska epizode biti dostupna i na drugim mestima, staviću oglas. Ono što bih ja hteo da ti kažem za kraj je da hvala što si mi se javio drago mi je što smo se upoznali. Tek ćemo da jedemo, to je dosta važno. Ali drago mi je što smo se upoznali i drago mi je što si danas došao. I što si podelio celog sebe, i što si pokazao da jedan veliki čovek, Crnogorac, može da bude i superheroj. Može da bude i u problemu, može da bude i ranjiv, ali nikad ne sme prestane da bude borac.

Gojko Bailović: Nikad. Hvala tebi još jednom.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ne morate možda ponavljati baš sve što je gospodin uradio i bilo je tu i drugih stvari ja privatno sam čuo svašta nešto al’ nećemo sad o tome. Ali ako vas put nanese u Vršac, a ako vas put ne nanese u Vršac dođite ciljano u Vršac zbog toga, jer ako niste bili u Vršcu, Vršac je jedan mnogo simpatičan mali grad blizu Beograda pa je to jedan super izlet, i za porodicu i za nekog ko još uvek nema porodicu ali voli da vidi nešto novo. Naša zemlja je možda namučena ali je magična. I bilo bi super kada bi je malo bolje poznavali, onda bi se možda malo manje oduševljavali nekim banalnim stvarima na drugim mestima. A ima magije u celom svetu, al za početak hajde da znamo ovo naše. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Prijatno.

Gojko Bailović: Prijatno.