Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Dragan Dingarac. Ovo ime vam možda nije poznato, posebno ukoliko niste imali kontakta sa građevinskim vodama, ali ako jeste onda vrlo dobro znate ko je on. Naime, Dragan je neko ko je prethodnih 20 godina proveo u građevinskoj industriji na najrazličitijim pozicijama. Od početku u projektant konstruktor, a kasnije kao project manager i vođa projekata na nekim od najzahtevnijih gradilišta na ovim našim prostorima. Nedavno je izdao knjigu u kojoj piše kako izgleda biti project manager na nekim kompleksnim projektima, ali u praksi. Sa mnogo anegdota i sa mnogo realnog praktičnog znanja koje je pokupio sa ovog tržišta. Čak i ako vam možda građevina nije bliska, moja topla preporuka da pročitate ovu knjigu, zato što ćete doći do nekih vrlo interesantnih uvida koji su primenjivi i u drugim oblastima poslovanja, a možda će vam biti jasno zašto je stanje sa građevinom kod nas, stanovima, novogradnjama baš takvo kakvo jeste. U svakom slučaju, siguran sam da ćete uživati u ovom razgovoru i da ćete pokupiti iz njega nešto interesantno i korisno. Uživajte.

Znate da sve lažne priče na internetu počinju sa rečima: “Mnogi su me pitali…”? E, mene zapravo jesu mnogi pitali kada ću pokrenuti neku vrstu mentorskog programa, kursa ili nečega sličnog. Ja sam to jako dugo izbegavao da uradim, iz prostog razloga što nisam smatrao da je to adekvatan način da radimo one stvare koje kao konsalting radim godinama, a to je pomoć preduzetnicima i onima koji to planiraju da postanu. Međutim, vremenom sam shvatio da postoji jako veliki broj zajedničkih problema i da je to možda nešto što zapravo u malim grupama može da se prođe vrlo efikasno, može da bude povoljno i može nekome da da sva ona najvažnija razjašnjenja i informacije koja su im potrebne da bi doneli adekvatnu odluku. Bilo da se tek upuštaju u biznis, razmišljaju o tome da pokrenu svoju priču Ili da imaju biznis koji je sada u nekoj poziciji, na nekoj prekretnici ili prosto pokušavaju da ga spreme za neki naredni korak. Više informacija o tome možete videti na sajtu Pojačala. Prva generacija kreće početkom oktobra, a ukoliko sve bude kako treba, na svaka tri meseca ćemo pokretati istu priču. Postoje dva programa, jedan je za one koji tek planiraju da pokrenu biznis, a drugi je za one koji imaju biznis. Sve ostale informacije pročitajte na sajtu.

Ako imate svoj biznis, ili planirate da ga pokrenete online, ovo može da vam bude baš korisno. Orion telekom ima novu Web Hosting ponudu, sa paketima za različite potrebe: od manjih sajtova, blogova i portfolija, pa do većih projekata i više sajtova. Uz odabrane pakete trenutno važi i 30% popusta, a ono što je posebno korisno jeste da uz hosting dobijate i alat za samostalnu izradu sajta. Tu je AI Sitejet Builder, pa bez programiranja i bez tehničkog znanja možete sami da napravite i objavite svoj sajt.Uz to, dobijate i ono što je važno da sajt stvarno radi kako treba — brzinu, sigurnost i stabilan hosting, kao i .rs domen uz odabrane pakete. Ako želite jednostavniji i povoljniji put do sajta, posetite oriontelekom.rs ili se obratite direktno na biznis.prodaja@oriontelekom.rs

Redovni slušaoci i gledaci Pojačala već dobro znaju da je naš partner već nekoliko godina kompanija Epson i posebno smo im zahvalni na tome. Epson je japanska tehnološka kompanija sa dugom istorijom razvoja i inovacija, a prethodnih decenija bili su vrlo fokusirani na očuvanje životne sredine. Možda je upravo to i razlog što svake godine inoviraju najviše u domenu projektora i štampača za razne namene i već 20 godina proizvode zvanično najbolje projektore na svetu. Što se tiče štampe, od malih post štampača za svakodnevnu upotrebu u maloprodajama preko kućnih office rešenja pa do onih velikih za industrijsku upotrebu, Epson štampači su lideri u svakom od ovih segmenata. A osim izuzetno kvalitetnog otiska, nude i uštitu električne energije kao i zaštitu životne sredine od pakovanja do načina na koji se dopunjavaju i načina na koji se održavaju. Ukoliko ste zainteresovani za nešto ovako, sve informacije možete pronaći na sajtu www.epson.rs

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Jedan od lepših perioda mog života je dok sam redovno imao priliku da predajem i radim sa studentima. Naime, na Fakultetu za medije i komunikacije pre 10-ak godina su me zvali da predajem klincima upravljanje digitalnim projektima. Iako nisam imao adekvatne akademske osnove za tako nešto, imao sam baš jako mnogo iskustva i bio sam tu kao predavač veština sa idejom da pokušam da ih naučim da budu konstruktivniji kada učestvuju na projektima i da mogu samostalno i da vode neke projekte. I osnovna stvar je bila da sam zapravo od starta razmišljao da nije poenta u tome da ja njih sad učim metodologiji i sve ostalo. Moramo to da prođemo, to treba da imaju, to je nešto što je vrlo lepo, logično, smisleno i ko ih to zanima dubinski će se baviti time kroz neku dalju literaturu i slično. Nije loše da to znaju, da prosto prepoznaju u kojoj su fazi, da znaju šta ih čeka kada su na nekom projektu koji je vođen po leanu, scrumu, nije bitno, six sigma i tako dalje. Ovaj, međutim, ono što sam negde shvatao kao svoju primarnu obavezu je da ih naučim da razmišljaju, da ih naučim da komuniciraju, da ih naučim da razumeju i ljudski i tehnički aspekt cele priče. Imao sam prilike i pre toga da radim sa raznim studentima. I uvek kada bih išao na prave tehničke fakultete, ozbiljne tehničke fakultete, kao što su ETF, Mašinac i slično, taj tehnički deo priče nije bio sporan. Bio je sporan onaj deo people skills a koji ti ljudi najčešće nemaju. Kada sam išao na ove fakultete koji nisu toliko tehnički, iako bi baš jako voleli da budu tehnički, a recimo zovu se FON. Oni su imali jako dobre people skills. U nekim slučajevima su razumeli tehnologiju na nekom nivou, u nekim slučajevima tehnologiju nisu razumeli uopšte, ali smo imali za šta da se uhvatimo. Jedno znaš, hajde drugo ćemo, nešto ćemo videti. Međutim, ovde sam došao i shvatio da klinci u principu ne znaju ni jedno ni drugo i da treba to da im objasnim. I koncipirao sam zajedno sa njima i na osnovu informacija koje sam prikupio od njih silabus koji bi trebalo da pokrije sve te stvari i čini mi se da jeste, pošto i dan danas sam u kontaktu sa tom decom i napravili su neke sjajne stvari. Znam da su neki od njih odštampali taj priručnik i ukoričili ga i u nekim od firmi u kojima rade taj priručnik stoji. A meni je to bilo beskrajno, beskrajno zabavno. I u suštini od prvog dana kada se bavim time, a bavim se time već evo 25 godina bukvalno, upravljanje projektima je mnogo više nešto što učiš kroz praksu, nego nešto što učiš kroz teoriju. Zato što teorija najčešće podrazumeva da je sve idealno, a u praksi skoro ništa nije idealno nikad. I u praksi ti moraš da nađeš rešenje i nije važno ko je u pravu. Odnosno možda je tebi važno, ali za rezultat uopšte nije bitno ko je u pravu, bitno je rešenje. I pre nekog vremena stigne meni mejl, i zato danas sedimo ovde. Stigne meni mejl, ja pročitam taj mejl, rekoh ja o građevini, ne znam ništa, ali o upravljanju projektima, projektima znam svašta nešto. Deder ja to malo da pročitam, pročitam ja lepo, to svidi se to meni, sednem sa čovekom, svidi mi se čovek, ispostavi se da imamo neko zajedničko, zajedničke prijatelje i tako dalje, i da se znamo preko drugih ljudi. I ja shvatim da u stvari mi treba pričamo o tome ovde, zato što si ti onako dosta jedan čudan čovek koji voli sebi da komplikuje život. A mogao si lepo da se baviš nečim poštenim je l’. Što lepo ne radiš negde crtaš lepe zgrade i ne ne baviš se ničim dalje. Ovaj, ali da kažemo direktan povod je tvoja knjiga koja je nedavno izdata, koja je u tvojoj struci prilično lepo odjeknula, ima dosta vrlo, vrlo lepih komentara. Ja sam je pročitao, ne celu još uvek, ali ovo što sam pročitao mi je super zanimljivo zato što je vrlo konkretno i vrlo životno i u nekim situacijama metaforički i anegdotalno, ali na način koji fantastično ilustruje poente o kojima pričamo i koje su u suštini to, da mi radimo sa neidealnim ljudima u neidealnim okolnostima, na neidealnim projektima. Pa bih te ja sad zamolio za početak, pre nego što krenemo na hronologiju i sve ostalo, da se ti nama kratko predstaviš, da kažeš ko si, šta si, kako se zove knjiga, šta je ideja bila sa knjigom, zašto pobogu umesto da se lepo baviš građevinom, zašto si pisao knjigu i zašto to lepa debela knjiga. I šta mi je to trebalo u životu? Šta ti je to trebalo u životu? Zašto ne možeš jednostavno sediš i crtaš ljudima vikendice i bog da te vidi.

Dragan Dingarac: Hvala, hvala ti ovaj na na pozivu i na pitanju. Pa građevinski sam inženjer već 20-ak godina, 20 godina. U toj celoj karijeri bio sam najpre kao projektant pa zatim stručni nadzor, pa nakon toga predstavnik investitora. Onda sam se bavio cost menadžmentom. Dakle sve sa onim šta će objekat koliko će koštati, kako će to ovaj izgledati i proći finansijski u krajnjoj liniji. Da bih došao do toga da ovaj budem izvođač na na velikim projektima kao project manager. Dakle prošao sam tu jednu široku paletu ovaj koje građevina pruža, ja ne znam šta još mi je ostalo možda da se bavim nekim nekom prodajom građevinskih materijala, mislim to je ovaj poslednja ovaj stvar. I uh nakon svega toga videvši i sagledavši sve probleme iz različitih uglova, dakle i ugla investitora i nadzora i projektanta i izvođača, shvatio sam da je vreme da nekako napišem knjigu, da sistematizujem neko znanje, da ponudim neke alate i metodologije u nadi da će to neko pročitati, da će uh usvojiti i da će nam biti mnogo lakše ovaj da obitavamo u takvom jednom okruženju gde je sam si rekao ništa nije idealno i da knjige koje su obično napisane iz project managementa one podrazumevaju neke laboratorijske uslove kao evo u ovom studiju ovde gde je sve zatvoreno, da se ne bi čulo ništa spolja, dakle ali takvih uslova na gradilištu nema. I ovaj smatram to hajde da kažem doprinosom nekoj struci, ali pre svega pozivom i drugim kolegama iz struke da sistematizuju na isti način znanje, da pokušaju da to napišu, da imamo i neke javne rasprave, ali u krajnjoj liniji ovaj pronašao sam i neku nišu hajde da kažem ovakvu u biznis kad pogledaš šta je napisano iz neke oblasti. Uh u našem našem okruženju čak i u regionu knjige koje su napisali iz project managementa ljudi iz realnog sektora tako reći ne postoje. Neke su tu bili poduhvati pre jedno 20-ak, 25 godina, ali od toga se mnogo promenilo i to više nije upotrebljivo. Tako da uh možda će i ova knjiga za jedno 5 ili 10 godina da kažem biti out of date u nekim stvarima, ali nadam se da će taj tih 5 do 10 godina uspeti da pogura celu priču unapred.

KORENI PROJECT MANAGEMENTA

Ivan Minić: Možda će neke stvari biti pa out of date, ali način razmišljanja koji ti u suštini pokušavaš da usadiš ljudima kroz knjigu će vrlo verovatno ostati. Mislim mi to zovemo inženjersko razmišljanje, problem je što većina inženjera ne razmišlja na taj način. I to onako širokom, na široko.

Dragan Dingarac: Tako je, ne razmišlja nikoga suštinski ne zanima toliko širi kontekst. Svi ako su zaduženi za jednu stvar gledaju tu jednu stvar i ne gledaju kako se ona uklapa u nešto veće, a često je to vrlo važno. Ne kažem ni da treba da im bude primarno samo to što je šire jer onda neće uraditi svoj posao kako treba, ali prosto ljudi treba da se razumeju, komuniciraju i onda zajedno možda mogu da naprave nešto. I kad gledaš istoriju project managementa u suštini većina project management alata, tehnika koje se koriste i danas su nastale ili na mega građevinama gde je to bilo neophodno. Pa sad da li je to Huverova brana ili je pravljenje nekog velikog mosta ili je pravljenje neke zgrade možda novom tehnologijom za koju je sad potrebno osmisliti ceo set stvari, jer kao jedno je beton, jedno je cigla, a jedno je čelik. Čelik malo drugačije funkcioniše prosto od svega ostalog. Ili u vojnoj industriji gde je takođe to bilo ne znam graditeljstvo nosača aviona, graditeljstvo velikih podmornica i sličnih stvari gde je nivo kompleksnosti tog projekta je takav da jednostavno ne može da se vodi ako ne postoji metodologija, procedura, jasna podela, jasan način praćenja stvari i tako dalje. Posle su svi ti alati digitalizovani ali taj deo digitalizacije je najmanje bitan, bitno je da postoji jasna jasna procedura da ljudi razumeju svoju ulogu.

Ivan Minić: Apsolutno, apsolutno. Pričaćemo o ovaj meni je recimo jedna od zanimljivijih stvari koje sam i gledao i slušao i tako dalje imao prilike neke čak i da da malo ličnije iskusim jeste bila kako su nastajale neke veličanstveno velike stvari. I čak i ako su građene pre 70, 80 ili 60 godina to i dalje impresivno. Posebno je impresivno šta su ljudi tada uspevali da urade sa minimum digitalnog u sebe. U najboljem slučaju neki ono Texas Instruments kalkulator, je l’ to bio sve što su imali za bilo kakvu.

Dragan Dingarac: HP 48, mislim to je bilo ovaj maksimum. Ja prvi put kad sam video šubler u životu ja sam reko šta zašto bi ovo neko koristio. Onda shvatiš da su ljudi sa tim čudom ipak uspeli da naprave svašta nešto.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: No, da bismo napravili lep uvod u celu priču, hajde da da to uradimo kako inače to radimo u Pojačalu, hronološki i da ja tebe na početku pitam naše Smajlijs pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dragan Dingarac: Pa dobro to je pitanje ovaj koje se razlikovalo zasigurno od toga kako sam rastao, mislim kada sam imao sigurno sedam osam godina hteo sam budem fudbaler, mislim kada sam imao već 12 i mogao da dobacim sa trojke ovaj loptu hteo sam da budem košarkaš. Ovaj, naravno tu uvek prolaze neke varijante glumci i to, međutim nekako ono što je jačalo u meni u nekakvoj gimnaziji iako sam bio okrenut prirodno matematičkim naukama i bio u tome jako uspešan ovaj interesovala me je generalno sociologija u opšte upravljanje ljudima jer sve ovo što i mi proračunamo po nekim zakonima fizike, mislim OK oni su nesporni osvojili smo ih donekle, nekih nismo svesni, ali na kraju to sve ipak treba sprovesti u delo sa nekim ljudima koji imaju svoje sasvim drugačije potrebe, i lične potrebe karijerne. Onda su tu razne, razna pravila, zakonske, razne procedure i ovaj nekako u tom nekom periodu me dosta interesovala ta neka izvršna vlast, neka politika ovaj u tom nekom smislu kako bih voleo da menjam društvo ovaj koje je bilo posebno tada izraženo, to kad sam ja išao u gimnaziju, bili su ovaj i dalje ratovi ovaj u u našem okruženju pa Miloševićeva vlast, sve ono što je to nosilo, studentski i oni protesti gde smo svi mi gimnazijalci ovaj priključivali. Tako da nemogućnost da se izađe iz zemlje, da putujemo, da vidimo neke stvari, dakle to to me je ovaj dosta vodilo. Tako da to su to su te neka, neka stremljenja koja su se menjala ovaj kroz detinjstvo.

Ivan Minić: Jedna još čini mi se vrlo bitna stvar jeste iz kakve si ti porodice, odnosno čime su se bavili ovaj prethodni muški članovi te porodice?

Dragan Dingarac: Da, pa to je interesantno. Ja sam treća generacija ovaj građevinskih inženjera. Deda je bio prateći četu kralja u ovaj Prvom svetskom ratu kao gimnazijalac. Kad je došao na Krf, onda su strane vlade videvši dokle taj egzodus kroz povlačenja kroz Albaniju doveo, jednostavno bila su pitanja svi koji su gimnazijalci ne idu više na ovaj Solunski front ovaj nego jednostavno se bira. Ako ideš u društvene nauke ideš u Sorbonu ovaj na Pariz, ako si tehničke nauke ideš u Rim. Tako da ovaj je on poslat u Rim i on je u Rimu ovaj studirao građevinu. Nije je završio zato što je izbio sukob sa Italijom opet oko Istre, koji se desio i kasnije ovaj sa Trstom kasnije posle Drugog svetskog rata. Vratio se ovde, poslednju godinu završio ovaj u visokoj školi tada, odnosno to je sada građevinski fakultet ovaj kao sledbenik i počeo da ima obavezu pet godina da radi u državnoj službi. Nakon toga je uspeo da osniva, osnuje preduzeće građevinsko gde je on i projektovao i izvodio i prema knjizi ovaj koja je napisana o najvećim graditeljima između dva svetska rata, ima 230 objekata u Beogradu ovaj koje izveo, koje je projektovao izveo. Sad nakon toga moj otac koji je opet jedinac, bio je usmeren u tom pravcu. Tako da i on je završio građevinu i od prvih tamo objekata koji je radio od Beograđanke, Sportski centar 25. maj koji se sad zove valjda Gale Muškatirović, ako nisu ponovo nešto promenili. Ovaj do projekata u Bagdadu, mnogih, mnogih drugih. Tako da ovaj opet je to bilo usmereno na na mene da nekako nastavim taj put. Ali nisam se, nisam se tako lako dao. Ovaj, nisam to zato što sam nekako video da, video sam koliko je to generalno kod oca je mučno, ovaj. Mučno je mislim, ima tu adrenalina, on je to uvek predstavljao kao pozitivno, ali sam video te neke nuspojave, ovaj, gde je meni bilo fascinantno da je to on kao tamo šef tehnologije KMG Trudbenika kao velike ogromne firme, firme koja vodi projekte milijardu i sto miliona evra ne znam u Bagdadu ima nižu platu od moje majke koja je ono ekonomista sa, nije završila ovaj fakultet, u Genexu na primer koji je zbog tih raznih bartera, aranžmana, preprodaje sve te ovaj stvari po svetu. Tako da onda on pored tog svog posla uvek popodne radio neke privatne tezge, projektovao neke kuće ili bilo šta tog tipa, tako da on nije on nije hteo ja sam stalno bio pored njega i pomagao mu neke te tehničke stvari tako i da mu olakšam malo. Ali ja nisam hteo ja da to se ja se ja mučim da radim. Ne, to mi je, to mi to se to mi se nije tako dopadalo ovaj to mi to se ja sam hteo neki ono biznis ovaj da nešto kao da upravljam da radim. Onda je tu bila negde 97. ona onaj famozni zakon o onim off-shore kompanijama pa smo mi svi to kao srednjoškolci listali knjigu gde možemo da otvorimo, koji nam se procenat u kojoj zemlji oporezuje da bismo eto. Svi smo nešto u to se zamlaćivali. I tek negde pred kraju u stvari da li negde na zimu, da, u četvrtom razredu me je on zapravo i ubedio i shvatio ja sa tim nekim interesovanjem za politiku da se upišem neke političke nauke pa ni to ne ide, pa na kraju pravo. Ali on mene na neki način kako će pravnik sad on na primer bio na bliskom istoku u Kuvajtu kao pa sad ti možeš kao inženjer svuda tamo da radiš, kao pravnik gde ćeš mislim tvoje, tebe vezuje podneblje za koje si ovaj učio i da prosto nisam hteo on mene kao malo je to meni podcenjivački tada zvučalo, u smislu ti moraš samo ovde da budeš vezan za Srbiju ako bi želeo negde drugde. Pošto ja sam to gledao ovaj na kraju sam se eto na to odlučio. I iz ove perspektive da li sam se pokajao ili nisam, ne bih mogao da dam pravi odgovor, iako bi sad eto trebalo i ova knjiga da je neka kruna i ti svi projekti što sam uradio i neka reputacija. Ali uh možda dovoljan primer koji bih ti rekao da ni u jedan objekat koji sam izgradio, nisam ušao.

Ivan Minić: Više.

Dragan Dingarac: Nakon nakon završetka. Mislim posebno nisam na one ceremonije otvaranja i toga. U neke sam ušao sticajem okolnosti zato što je tu sada notar pa moram da ovaj se popnem i da overim, ne ide mi se ovaj dalje. A ovaj, a neki sticajem okolnosti eto prijatelji ovaj čak sam to donekle izbegavao koji su se uselili tamo kažu hajde dođi ovaj na ručak ili bilo šta rekao doćite vi kod mene ovaj kuvam ja. Jer jednostavno samo sam se prisećao tih nekih stvari jer to je ogromna jedna borba, verujem da ćemo o tome pričati kako je uopšte izvesti takav jedan projekat, setiš se loših stvari, setiš se raznih ljudskih sudbina koje tu upoznaješ jer to je jedan ogroman krug ljudi potpuno različitog spektra, ovaj koji upoznaješ, projekti traju po dve godine, dve i po godine sve zavisi. Tako da tu prođeš sa njima i sito i rešeto i ovaj, smatram da je to onako hleb sa sedam kora što se tiče izvođačkog dela. A što se tiče građevinskog inženjera koji su kod investitora, to sasvim nosi jednu drugu priču. Bio sam i to, tu se mnogo bolje osećaš. Uh, ja evo imam orman, svoj ovaj u kući veliki, imam levi deo kada sam project manager investitora, a desni deo je kad sam project manager izvođača. To su potpuno različita garderoba ovaj koja tu postoji, drugačiji način života, na gradilištima. I ovaj tako da, iz ove perspektive ne znam da li sam pogodio, dosta zalazim zato kada se bavim upravljanjem projektima u te neke sfere koje su onako povezane sa sociologijom, sa celom nekom ljudskom pričom. Dosta, šire i zato trudim se da razmišljam out of box. I ovaj, a opet sa treće strane ljude i dan danas koji kada ih pitam na razgovoru za posao, ovaj šta si ti želeo, pre ovoga da radiš ili zašto si upisivao građevinu, on kaže pa ja od treće, četvrte godine onako prvi put kad sam ne znam kockicu stavio jednu na drugu Lego ja, ja prosto nisam pravio po onome, ja sam pravio neke kućice. Ono iako dobiješ Lego da praviš formulu, ovaj, on uzme i napravi neku kućicu. Tako da, ljudima se to rađa. Sve više vidim ljudi koji uh upisuju građevinu ili bave se njom a da nemaju neku istoriju. Uh kao što ja, na primer, imam porodičnu, uh da li u tome vide uh, pošto je onako u ekspanziji neku veću zaradu, mogućnost toga da, možda da se otisnu u, u inostranstvo uh, i, ima i onih koji kažu vidi to su sve veliki sistemi, uh možda i mogu negde da se sakrijem ovaj a da ne budem sklonjen, a da ne moram mnogo ni da radim. Ima i takvih.

Ivan Minić: Ti si imao tu dilemu isto kao Budimir Trajković.

Dragan Dingarac: Da, da. S tim što su njegovi pravili mostove. Tako je i otišli su jedno dana ovaj tako da. Ništa od toga.

FAKULTET I VEČITI SUKOB SA ARHITEKTAMA

Ivan Minić: Slažem se da da je građevina nešto što je ponovo aktuelno i ponovo postaje popularno. I ja kada pričam sa sa ljudima vidim da dosta njih zapravo to radi zato što je percepcija da je naš građevinski fakultet i dalje na ceni, i da otvara vrata da se ide negde napolje i da se nešto radi. Sad to verovatno nije baš preterano glamurozno na nekom početku, ali svi oni su čuli slučajeve ljude koji su otišli negde napolje i napravili neke sjajne priče, i ja znam par, i znam da je to apsolutno moguće. Tako da to nije, neutemeljeno. E, sad, često kad, kad ovde ovaj, pričam sa gostima, o fakultetu koji su studirali. Mišljenja su, i ovakva i onakva. Neki fakulteti su bili izuzetno laki, al nisu ljudima doneli skoro ništa osim te diplome, neki su bili izuzetno teški. Teški toliko da su mnogi od njih odustali, ali su stekli neko ozbiljno znanje. Ali ono što je nekako u, u velikom procentu slučajeva tačno, jeste da uopšte nisu bili ono što su oni očekivali, i da ne samo ono što su oni očekivali nego i za šta su se ti fakulteti izdavali na neki način. E sad meni ne deluje da građevina baš može da bude takva da je potpuno drugačija od onoga što, što piše na, ovaj tapetu, ali kako je bilo tada kada si ti upisivao?

Dragan Dingarac: Pa ja kada sam upisivao uh to je bila ’99. godina, posle bombardovanja i nije bilo uh, nije bilo prijemnog ispita. Tako da upisalo je nekih 420 30 ljudi, ovaj, koji su, ja mislim da je neki 130, 170 je opstalo posle ovaj prve godine. Tako da to je onako bilo čistilište. Bilo je smerova ovaj koji, kao što je konstruktivni smer koji sam ja završio, gde se, prosek studiranja je bio desetak godina, jedna godina. Tako da dosta je to bilo teško, a, sećam se ovaj, ako se sećaš, Timofejev, Aleksandar, drži ono Da li je trač ili istina, ovaj, i sećam se te epizode, to je bilo, moja sestra je tad studirala građevinu i uh, ja gledam to i kaže, pitanje ide, da li je moguće da na ispitu, matematike 2 na građevinskom fakultetu, od 361 prijavljeni samo je jedan ovaj prošao, uh prošao ispit. I on je stvarno otišao do profesora matematike, dakle, ovaj, tamo i Čukića, i ovaj, da je on dao izjavu, nije tačno. I ja sam bio onako u čudu, čekaj sad, stanka, ali očigledno su dali dramaturški deo, gde je on rekao, ali nijedan nije prošao u smislu. Tako da, ovaj, to je, to je da kažem ovaj, bila, bila neka priča. Uh, dosta je bilo da kažem zahtevno, naporno. Nije to bilo različito od onoga što smo mi očekivali, ne, pitanje je šta smo mi očekivali i šta je uopšte građevina i znamo mi da se tu dobijaju neke zgrade na kraju, čak u nekim situacijama, iako sam imao taj background porodični, neki su tu imali, da kažem, i bolje očekivanje, više nekog razumevanja ako su, ono, sa sela pa su, ono, gradili kuću sa poslom tu pre dve godine, da se ne ide skroz, da kažem, u pravu struku primenjivu, nego uči se, ono, zgradarstvo, osnovni elementi, građevinski materijali i tako dalje, njihovo spravljanje, ovaj, gde su oni prosto briljirali, mislim, ovaj, to je, to je bilo specifično. Dobili smo zaista dosta na tom polju da možemo, kada završimo fakultet, da projektujemo. Dakle, da, da projektujemo, da li je to u čeliku, u drvetu, u betonu, dosta tih elemenata, znanja, posebno ako ste diplomski rad odabrali neki, ovaj, na primer, iz zgradarstva, kao što ja nisam, hale, ovaj, betonske radio, to je, ovaj, da kažem, bilo značajno i tada si mogao dosta sa mentorima da naučiš, ovaj, o nekom poslu koji te čeka. Međutim, kada pogledamo, oni, svi građevinski inženjeri koji izađu sa građevinskog fakulteta, projektovanjem se bavi možda njih 15%. Mislim, to je prosto tako, a svi ostali idu, izuzev nekog malog određenog dela, koji odlaze u neku komercijalu građevinskih materijala, tehničku podršku firmama koje proizvode neke građevinske materijale. Svi ostali su u izvođenju. E, u izvođenju mi nismo dobili neku pravu stvar, ali to je nekako i logično jer pa ni ti svi profesori nemaju iskustva u izvođenju. Jer da bi bio u izvođenju, onda dve godine mora da bude na gradilištu da bi završio neki projekat, a on treba i da predaje. Mislim, i hoće da bude gospodin čovek. Tako da to je ta osnovna stvar gde nismo mogli da pratimo i to je ova knjiga, da kažem, zato i donekle pokazala da su nam nedostajala i znanja iz prava, ali su nedostajala i znanja iz finansija.

Ivan Minić: Jasno, pričaćemo o tome. Mislim da je to zapravo jako važno za jedan određeni profil i za ljude koji imaju ambicije. Sve je na ambicioznosti, mislim. Hoću da te vratim na jednu banalnu stvar, ali tebi je banalna jer ti je to posao, mislim da nama koji gledamo to sa strane nije toliko banalno. Koja je razlika između nekoga ko studira arhitekturu i građevinu? Šta je principijelna razlika iz ugla jednog građevinca? 

Dragan Dingarac: Mi bi trebalo da budemo komplementarni. Znači samo našim zajedničkim radom jedni i drugi možemo da doprinesemo i da objekat od trenutka, da kažem, začeća svog do samog kraja bude funkcionalan i da doživi realizaciju ideje početne. Uh, arhitekte, a, mi smo stalno u sukobu. Dakle, mi smo stalno, stalno smo, ovaj, u sukobu. I to su razne te ovaj, šale međusobno koji idu, dakle, ovaj, kad vidimo muškog arhitektu, mislim i uvek građevinci ono kažemo, pa dobro, nedovoljno muško da bude građevinski inženjer, a nedovoljno talentovan da bude dizajner. I, ovaj i to je taj animozitet. Uh, u suštini oni su uh, jedna jako važna važna grana. Dakle, oni postavljaju objekat od samog starta, dakle hajde da možemo da gledamo i šire, ne samo objekat, projekat konkretni ali kroz urbanističke planove, dakle njihovo urbanistički smer tamo, ovaj na fakultetu, on kreira bukvalno kako ćemo mi živeti narednih 30, 40 godina. Koliko su vekovi trajanja određenih stvari, da procene i demografiju, da procene razne hajde u krajnjoj liniji tehnološki razvoj, kakav će uticati na na drugačiji način života. Dakle, od toga da kako se uh planira infrastruktura, kolike su širine ulica u krajnjoj liniji, kolike su uh, kapaciteti tih nekih blokova koje će se graditi, pa da bismo mogli da naprave se dovoljne crpne stanice i za vodu i za kanalizaciju, za krajnjoj liniji, namene tih blokova gde će biti škole, gde će biti eventualno bolnice, za šta je namena, gde su sportski tereni i tako dalje. Tako da to je zaista ovaj važna njihova uloga. Kada govorimo o samom projektu, konkretnom. Dakle oni su ti koji su najpre u direktnom kontaktu sa investitorom. Treba da razumeju šta investitor želi da postigne. A s druge strane oni imaju ograničenja, kroz te urbanističke planove uh, u smislu šta može da se zida, do koje mere, udaljenja, spratnost, pozicioniranje i tako dalje. Nakon toga uh, oni angažuju ceo jedan set uh, inženjera, ne samo građevinskih, građevinski inženjeri koji bi trebalo da projektuju konstrukciju, dakle da proračunaju koliko će biti betona, armature, čelika i tako dalje. Do ovaj, mašinskih inženjera koji će se baviti, je l’ tako, klimatizacijom, ventilacijom, zaštitom od požara, dakle, to je kod njih, zatim uh, inženjerima elektrostruke, jake i slabe struje, za ove sve sisteme koje prate, tu su liftadžije pa u krajnjoj liniji i pejzažna arhitektura, sa hortikulturom da bismo jednostavno mogli da to pripremimo, da se i ozeleni, da se ovaj uh ubaci na pravi način. Naravno tu su i građevinski inženjeri koji nisu samo konstruktivci, već se hidraulični inženjeri odnosno, ovaj, što ih mi popularno zovemo ViK, inženjeri vodovoda i kanalizacija, da se to sve ovaj sprovede i uradi. I oni su nosioci tog posla. I objedinjuju taj ceo projekat koji uh, dalje dolazi u ruke uh investitoru, njegovom project management timu koji raspisuje neki tender, traži, je l’ tako izvođača, stručni nadzor, uh, komisiju za tehnički pregled i onda to ulazi u neku drugu fazu. Građevinci, kao i ovde što sam rekao, najviše su u izvođenju. To je ono što oni sada dobiju ovaj na na licu mesta da prema tome izvode. Ako ovo nije dobro zamišljeno ili ako jednostavno je nešto nacrtano što je prosto neizvodljivo, jako teško je izvesti i, ili, uh je nemoguće ovaj izvesti. A ne samo da je teško, onda nastaju ti ovaj sukobi između arhitekture i građevine. Pokušali su to bili u istoriji da nekako se približe te dve stvari, tako što se i na arhitektonskom fakultetu napravio neki smer i pojavili ljudi koji su, ovaj bavili se faktički statikom da bi jednostavno ih približili, a s druge strane i nama ovamo su uvođeni predmeti, doduše to nije bilo tako ozbiljno u moje vreme. Zgradarstva gde smo trebalo da shvatimo i da iscrtamo mi jedan projekat, neke kuće, ili bilo čega drugog da shvatimo čemu sve arhitekta mora da misli da bi jednostavno uh mogao da nešto isprojektuje. Na kraju krajeva, nije to doprinelo našem spajanju i približavanju. Već je došlo do toga da zapravo uh, ti entiteti postaju faktički nezavisni na tom arhitektonskom fakultetu da oni uz pozitivnu… pozitivno zakonodavstvo koje je dalo mogućnost da oni mogu sad i da projektuju ne znam do kog nekog sprata ili tako dalje, što je onako zašto bi se ograničavalo na spratove u krajnjoj liniji. Ovaj su postali nezavisni, tako da je još veći nekako jaz ovaj koji postoji između, između nas i njih.

FAKULTET BEZ RAČUNARA

Ivan Minić: Druga stvar koju hoću da te pitam, mislim da, da je važna upravo zbog perioda u kome si ti studirao. Meni se čini, a ti me ispravi ako nisam u pravu, da je to otprilike trenutak kada zapravo digitalizacija počinje ozbiljnije da ulazi. Par godina pre toga ništa nije bilo digitalizovano, opet par godina nakon toga je verovatno skoro sve bilo digitalizovano, a ovo je negde na prelazu gde ima i jedno i drugo i da to verovatno u određenoj meri zavisi i od profesora i od kako toga, kako stvari funkcionišu. Kako je to bilo? Malo šizofreno?

Dragan Dingarac: Pa ja to nisam ni osetio, zato što je građevinski fakultet tada toliko kaskao sa tom vrstom digitalizacije, tako da ovaj ja to nisam uhvatio iako je to prolazilo svuda oko nas. Ovaj, na fakultetu se isključivo zasnivao, mnogo puta da kažem ponavljana rečenica svih profesora bila je “sve mora da prođe kroz olovku”. Dakle ja se sećam da, kao neko ko eto ima i taj background iz računara preko starijeg brata gde sam znao nešto i da programiram sam i non stop sam bio u tome, da kada sam i dolazio na te neke mesečne radove koji se predaju pa nešto uradim na računaru umesto sada da proračunavam deset nekih rešetki pešice, gde sam ja to tad ubacivao u neki takozvani SAP 2000 stres program, ovaj to je izazivalo stres kod valjda profesora. Onda se to precrta “ne, to mora da prođe kroz olovku”. Nismo imali neku, neku pravu ulogu. U četvrtoj godini se pojavila da kažem neka upotreba AutoCAD-a na, na, na građevini, dakle digitalnog crtanja faktički, da imamo tehničke crteže koji nisu više sa onim velikim šinama, pausima, gde dolaziš na ispit, nosiš onu šinu od metar i dvadeset ko on u tramvaju ono ubiješ pola ljudi ovaj kada se okrećeš. S druge strane nosiš brašno da bi ovaj ruku ovaj znojavu, jer se sigurno se ovaj nerviraš na ispitu, da ne bi ostavio tragove na papiru. Zamenili time. Međutim predmet je bio takav i dan danas se sećam tog ispita, crtali smo ovaj za ispit šoljicu za kafu. I da uhvatimo tu i dršku ovaj sa kao radiusom i da ovaj kako se onaj ovaj onaj deo gde, gde se stavljaju usne da se pije i tako dalje sa tom tacnicom, eto to je bilo do tog nivoa. Tako da ja nisam uhvatio od toga ništa. Ništa bukvalno ovaj da bih mogao to da koristim bilo gde u nastavku struke. Tako da šok je bio popriličan kada sam došao i počeo faktički da, da budem neko na tržištu. Ali mnogo vremena sam napredovao, mislim shvatio sam da apsolutno je to moja obaveza. To su bile noći, čitanja uputstava za neke softvere pa onda to moraš da isprobaš milion puta jer znaš, dobijaš neke različite rezultate. Dovoljno je da nešto nisi dobro kliknuo, povezao, apsolutno kompjuter ne zna ovaj šta je bila tvoja namera i ako to ne uradiš na pravi način rezultati mogu da budu ovaj katastrofalni. Nažalost mnoge kolege nakon fakulteta, iako su tamo bili da kažem dobri, nisu imali volju za tim nekim samounapređenjem i tim samostalnim radom, tako da su dizali ruke od toga i odlazili u izvođenje gde u izvođenju i dan danas digitalizacija se faktički izbegava, koristi vrlo malo u ograničenom dakle obimu i, i ovaj ne donosi ono što bi trebalo da, da donosi.

PRVI POSAO: SOPSTVENI PROJEKTNI BIRO

Ivan Minić: Jesi kroz studije stekao neki malo jasniji utisak čime ćeš da se baviš? Mislim ti si prošao kroz manje više sve uloge, ali svi negde kada se opredelimo za to imamo ideju šta želimo da budemo. Pa sa toga negde krene, pa sad gde te put odvede i gde te projekti odvedu nekad to bude kako si zamislio, često ne bude. Ali jesi ti imao jasnu ideju šta bi hteo da radiš i kako bi hteo da radiš?

Dragan Dingarac: Pa da, pa to je bilo projektovanje zato što to je jedino što sam zapravo dobio na tom konstruktivnom smeru kao neku mogućnost da ja vidim da bih mogao da, da, da to savladam i da to bude moj budući poziv. Tako da projektovanje je, i čim sam završio fakultet ja nisam se zaposlio nigde drugde, osnovao sam ovaj da kažem svoj projektni biro sa još nekoliko kolega i ovaj naprosto, a otac iz penzije ovaj je pokrivao licencom to što mi isprojektujemo, naravno on to pogleda koliko je ovaj da kažem mogao jer on opet računarski nije bio pismen, već je tada imao sedamdesetak godina i tako dalje. Tako da ovaj projektovanje je definitivno trebalo da bude. Nekako mi se činilo da gradilište da je to onako nedefinisano za mene. Ja u principu ne volim da radim i da se bavim nečime što ne znam. Znači ja prvo nisam od onih koji će da preuzme posao. Znaš imaš razne ljude koji dođu i kažeš, evo sada su vlasnici nekih malih građevinskih firmi i oni kažu evo hoćeš sada da napraviš ti Ajfelov toranj, on hoće da kaže hoću, ma nemam, hoću. Mislim prosto nisam taj koji se…

Ivan Minić: Još ako može neki avans.

Dragan Dingarac: Avans i još ako može da avans ovaj se ne otplaćuje odmah, nego posle 30% realizacije. Dakle ovaj nisam se tako rukovodio i jednostavno projektovanje je bilo nešto gde sam, gde sam smatrao da, da je to prava stvar za mene. I da je to nekako onako i malo gospodski, to je nekako na višem nivou u smislu i nauke i obrazovanja, da ti zapravo kreiraš kreiraš nešto što će zaista stajati, zadovoljavaš se nekim stvarima kada si ono ugradio ili potrošio manje materijala, kada si promenio neki statički sistem, kada si iznašao neko rešenje koje je onako nestandardno, netipično, dakle to je ono što me je vodilo i radovalo. Na kraju sada kada sam ono i u izvođenju, ja shvatam da najviše se radujem opet upravljanju ljudima, i da projekat mi nije nikada toliko ovaj izazivao tih emocija.

RAZOČARANE ARHITEKTE I KONFEKCIJSKI PROJEKTI

Ivan Minić: Meni se čini, imao sam prilike privatno, ne doduše u ovom obliku, da pričam sa, sa dosta ljudi koji su završili arhitekturu, koji su u svojim nekim mlađim danima i na fakultetu ili nakon fakulteta dobijali niz nagrada. Neki su čak uspeli i da neke od tih nagrađenih ideja realizuju kao one off projekat, to je ono ne znam energetski efikasna kuća ovog tipa, i onda naprave nešto što izgleda prelepo i neko kaže, dobro nebitno je koliko košta ja hoću da imam takvu vikendicu jer imam novca i onda se to desi. Međutim za veliku većinu njih se takva stvar nikad nije desila. To je, to su baš pojedinačni slučajevi. I velika većina njih se naravno relativno brzo razočara zato što im se život svede na to da crtaju u beskonačnost neke jednolične, dosadne stvari, da pronalaze rešenja za nešto što sigurno ne treba tako da se rešava, ali ajde da ispunimo formu pa ćemo napraviti nešto. I u suštini vrlo brzo shvate da to nije ono što su želeli. Neki uspeju da kroz neku nišu odu na to, pa kroz možda neke manje pojedinačne projekte i urade povremeno nešto iza čega su spremni da stanu, ali većina tih ljudi koja su radila zgrade, koja su radila takve stvari baš jako nije bila srećna svim tim što radi. Kakav je bio tvoj utisak?

Dragan Dingarac: Pa ja mogu da ih razumem. Ovaj i mislim da arhitekte dožive prvi taj ovaj udarac. Hajde mi kao imamo mogućnost da projektujemo konstrukciju, dakle tu nam se ne bi trebalo niko da meša, to je ipak ono što ne vidi ovaj krajnji korisnik ili kupac ovaj te zgrade, ali arhitekturu definitivno vidi. Mislim da većina njih upisuje to sa velikim ambicijama i željama da će stvarati neke objekte koji su koji postaju landmark ovaj grada i obeležiti njihovu karijeru, dati im određenu vrstu satisfakcije u, u društvenom priznanju. Međutim ovaj suština je da je građevina jedna struka koja treba da donosi novac. Znači koja prvo jako mnogo košta. Ja znam da u arhitekturi na njihovom fakultetu oni i dalje prikazuju tamo ono Sikstinska kapela, pa ne znam ovo, pa ne znam ono. Da, naravno to je bilo tada. Da li je to bilo ekonomski isplativo? Ne. Bio je neki mecena koji je jednostavno ono ulagao zlato u ne znam šta i da jednostavno tu je hiljade i hiljade ljudi crtalo, radilo, stvaralo tu neku umetničku vrednost. Dakle kada smo došli do nekog kapitalizma koji postoji mislim ta njihova arhitektura ona mora da bude primenjena. U smislu da, da donosi novac. Mislim da na to nisu spremni, to definitivno vidim na svim ovim projektima. Vrlo malo znaju šta koliko košta. I mislim da su oni kolektivno izgubili bitku. Da nešto u tom smislu promene, da su sada jedan deo jednog investitorskog lobija, da to što se što se grade zgrade i zidaju, da je to kako si rekao jednolično, mi zovemo to konfekcijski projekti. I tu nema odskakanja i ne vidimo u njima tu ovaj da kažem sreću koja, koja postoji, koja bi trebala da postoji i sa kojom su težnjom upisali arhitektonski fakultet. Slažem se ovo što si rekao, da, postoje ti neki manji projekti, koji neki jako bogati ljudi, pandan onim mecenama naravno u nekom umanjenom smislu žele danas da, da, da sprovedu, i ovaj i ti koji projektanti arhitekte budu učesnici toga, ja mislim da su oni eto postigli gol koji su imali pre, ali ne dolazi to tako lako i ne dolazi to odmah. I verovatno su godinama da kažem gradili taj neki imidž da su sposobni da, da, da na tome urade. Meni je žao što i dan danas ima vrlo malo konkursa ovaj za izgradnju nekih objekata. Mislim ima nešto u javnom ovaj da kažem sektoru, pitanje na koji način je to i vrednovano, mislim nagrade su ono otkup prve, druge, treće, mislim su jako male ovaj neke sume da bi to ih donekle zadovoljilo, a u privatnom sektoru ne vidim uopšte taj deo vezan za konkurse gde bi mogle da se napravi određena vrsta, vrsta iskoraka.

Ivan Minić: Ja znam par, par primera ovaj ljudi koji su zapravo jako srećni, iako sad kad razmišljam obe osobe koje su mi pričale tu priču se više ne bave tim poslom. Koje su radile poslovne zgrade za firme čija je zemlja, koji, čiji će radnici raditi tu i tako dalje. Dakle nije građena zgrada sa idejom da se sagradi što više kvadrata, da se što više zaradi po kvadratu. Građeno je, i ni jedan i ni drugi objekat nisu u Beogradu. Građeno je sa idejom da se naprave idealni uslovi za rad za te ljude i za potrebe firme za period od narednih 15 godina. Dakle predimenzionirano je recimo 30%, 40%, ovaj neke stvari su modularne i tako dalje, i te saradnje sa, sa tom vrstom porodičnih firmi koje postoje dvadeset i pet, trideset godina su zapravo eto iz ugla tih par ljudi bile jako, jako pozitivno iskustvo i to je nešto na šta su oni ponosni. A činjenica da se više time ne bave govori u prilog tome da dalje takvih projekata nije bilo, bez obzira na to što su oba slučaja izuzetno pozitivne reakcije prikupili. Jednostavno takvih firmi ima relativno malo i takvih firmi koje su u poziciji da zidaju svoj objekat ima relativno malo.

Dragan Dingarac: Pa dobro, nije baš toliko malo možda, ali opet da imaju želju da to bude opet neki landmark, da ljudi dolaze tamo i da to ono pogledaju ovaj kakva je firma, a vrlo malo njih brine zaista o zaposlenima ovaj i njihovo zadovoljstvo. Mislim fluktuacija, evo recimo u građevinskim firmama, s mnogim od njih sam radio i sa mnogim od njih sarađujem, zatim ih posmatram i kroz to da ih angažujem u velikom broju kao project manager izvođača, fluktuacija je neverovatna. To je bukvalno ovaj da po 30% ljudi ili 40% ljudi se u jednoj firmi zameni za godinu dana. Tako da i tu i onda nema njima ovaj nekog interesa da, da grade nešto bolje za sebe. S druge strane zemlja sama po sebi u Beogradu je dosta skupa. Izmeštanje u one industrijske zone, da, i prave se neke te zgrade koje predstavljaju faktički jedan aneks ili dodatak njihove proizvodnje ako tu imaju, ali onda tu ne može da bude spektakularno spoj jednog i drugog, onako dosta je to ovaj težak, tako da više se možda ulaže u enterijer, u tako neke stvari koje treba da ostave utisak, a ovo ostalo je u principu sve neke arhitektura koja nema pravi…

Ivan Minić: Utilitarna.

Dragan Dingarac: Utilitarna, tako je, tako je.

LICENCA I PRELAZAK U NADZOR

Ivan Minić: Od trenutka kada si bio mladi građevinski inženjer na tržištu do današnjeg trenutka prošlo je dvadesetak godina sve zajedno. Rekao si da si u tom periodu prošao različite uloge. Hajmo pre nego što se uhvatimo nekih konkretnih tema i konkretnih primera i ilustracija jer mislim da će kroz njih zapravo ljudi najviše i najbolje razumeti, hajmo da posložimo tih dvadesetak godina. Znači ispričaj ukratko kako je, kako si ti evoluirao u tom procesu.

Dragan Dingarac: Pa dobro eto prvih pet godina to je da budem projektant i da imam projektantski biro.

Ivan Minić: Koliko vremena je bilo potrebno u tom trenutku da ti dobiješ licencu?

Dragan Dingarac: Tri godine. Tri godine rada u struci s tim što faktički to je tri godine od trenutka od kad si završio fakultet, jer nije postojala neka verifikacija toga gde si ti ovaj tu radio. Ti si mogao da odeš u neku firmu i da eto zamoliš da ti potpišu da si bio na praksi ili shvataš,

Ivan Minić: To na fakultetu.

Dragan Dingarac: Ali eto da si tu, da su te potpisali na nekoj tablici na nekom crtežu kao saradnika i ti si onda ovaj mogao da apliciraš za licencu, da polažeš, onda da izabereš neki od projekata, umesto da ti dobiješ ti izabereš neki od projekata te firme gde si kao učestvovao i onda ga predstaviš i braniš ga. Naravno drugi deo je poznavanje ustava i ustava Srbije, ovaj kao pravni deo i nešto malo ovaj da kažem građevinske regulative i ti dobijaš ovaj licencu da li sad za projektovanje ili za izvođenje, ovaj one se razlikuju i to je da kažem neki put koji sam i ja prošao.

Ivan Minić: Je l’ tu bilo neke relaksacije uslova i svega? Je l’ to nekad zahtevalo više vremena?

Dragan Dingarac: Pa vidi, ja, ja to ne mogu da znam u pravom smislu zato što te licence su krenule od 2003. da kažem od tih ovaj zakona, tako da ja sam i poprilično brzo došao. Tad se to nije menjala ta procedura, ali sumnjam da je to ustanovljeno i da više neće važiti one licence SFRJ, pretpostavljam da su i tako, takvi uslovi bili ovaj dosta relaksirani. Meni je to dosta lako prošlo i ovaj i tu vidim problem, mislim vidim problem koji ovaj obitava da ljudi to eventualno suviše lako dobijaju, ali što je zanimljivo postoji ogroman broj inženjera koji nikada ne apliciraju za, za licence. I uopšte ne žele ovaj da ulaze u taj segment.

Ivan Minić: Jer ne žele nikakvu odgovornost ni za šta.

Dragan Dingarac: Dve grupe ima. Ti koji ne žele nikakvu odgovornost je možda nekih tridesetak posto, a 70% su oni koji naprosto ma vidi dovoljno sam završio fakultet, još sada po Bolonji ono ni ne idu ni na master nego bachelor, ovaj imaju pravo s tim da dobiju neku tamo licencu sa nekim brojem viška ne znam ni kojim i šta sve da pokrivaju i rade, tako da ovaj ne idu na tu neku samoedukaciju. Tako da nakon toga kada sam dobio licencu, mogao da budem i nadzor. I to mi je nekako bila, bila ideja da jednostavno sada uđem u, u delove gradilišta, da, da vidim kako teče izgradnja i da prosto pogledam kako ono što sam projektovao kako to fituje, ovaj da li su ti, te moji zamisli da li su oni laki za izvođenje, nisu laki za izvođenje. I tu sam već video koliko sam grešaka pravio kao projektant. Ne grešaka koje bi bili rezultat gubitka nosivosti, stabilnosti ili upotrebljivosti objekta, ali naprosto koliko to nije bilo racionalno za izvođenje. Jer je…

Ivan Minić: Znaš šta, izvini što te sečem, ali palo mi je na pamet a nismo spomenuli to što ti si rekao da ne ulaziš u zgrade koje si zidao zato što to… Smučilo. A ne zato što tim zgradama nešto fali.

Dragan Dingarac: Ne, zato što je to toliko teško, mislim taj ceo period sećaš se ovaj svih tih nekih jutara, svih tih nekih dodatnih rokova, pritisaka i ljudi, ljudi ajde manje više, ali non stop nekog ovaj pritiska. I ja znam svake godine kada se približe ovaj novogodišnji praznici to je mučno, i mučno mi je uvek kada je Uskrs a on se menja pa to niko ovaj ne može odmah u startu da zna, odnosno može ali ovaj niko to ne gleda u dinamičkom planu, gde su uvek pritisci da se radi za Uskrs. Mora da se radi za Uskrs, mora da se radi za Novu godinu. Ovaj tako da evo baš smo imali jednu situaciju gde investitor apsolutno nije odustajao od toga iako mi nismo bili u dinamici i tako dalje, ali jednostavno pritisak ide. Do toga da smo, da sam pronašao, zvao sam sve neke firme iz Raške oblasti dakle ono Tutin, Novi Pazar i svega toga rekao ljudi dođite, plaćamo koliko god treba, dođite samo ovih pet dana radite za Uskrs da bismo eto smirili investitora. Na kraju sam sve te njih i još nekako i uspeo da dovedem ali nismo mogli kranistu ovaj da dovedemo ovaj islamske veroispovesti zato što kranovi su od nekog drugog, on nema poverenja u njega pa kran dosta košta, mislim i svašta može da se desi i osiguranja i njegova prijava i licenciranje, ali ovaj, tako da eto sve može da bude mučno.

INVESTITOR, IZVOĐAČ I COST MENADŽMENT

Ivan Minić: Dobro. Kako se dalje odvijala priča, posle nadzora?

Dragan Dingarac: Pa posle nadzora to je ovaj da kažem trenutak gde se opet nekako vraćam malo u projektovanje, samo što se vraćam faktički u neku, neke investicije. Dakle firme koje nisu građevinske firme, dakle ili su proizvodne ili su čak TV kompanije ili su lanac supermarketa, hipermarketa koji jednostavno imaju potrebu da imaju nekog čoveka koji zna i razume projektovanje, imaće ekspanziju, gradiće još ne znam koliko tih studija ili fabrika ili ovaj supermarketa, hipermarketa. I onda ovaj sam bio u tim ulogama, gde sam prvi put došao u situaciju da shvatim da je potrebno da napravim tender, da izaberem neke podizvođače odnosno izvođače, da formiram neke ugovore i shvatio sam, bože šta ja ovo pišem? Da li ja o ovome išta znam, ili sam samo pokupio na nekim prethodnim ovaj to šta, kakva su pravila, kako se štiti investitor, kako ovo. Shvatio sam da je to, da sam ja daleko od toga, da ja takva znanja apsolutno ni veštine nisam imao. Tu sam poprilično napredovao, ali sam se faktički šlepao na to znanje iz projektovanja, tako da ovaj držao sam se tu da kažem tim nekim racionalizacijama rešenja koja su ovaj bila kako bih s jedne strane ubedio poslodavce da, da sam za tu poziciju, a s druge strane ovaj da mogu i da se osećam korisno ovaj u toj celoj ulozi. Tek nakon toga ovaj dolazi izvođenje, pa onda malo cost menadžment. Gde mi je to bilo jako važno, gde i u tom izvođenju i u ovom projektantskom delu, investitorskom delu zapravo i dalje nisam znao gde novac ovaj odlazi i kako se on kvantifikuje. Koliko tu ima raznih nekih troškova kojih uopšte nisam bio svestan. Osim da sam čuo da smo izgubili negde ovaj toliko i toliko novca na nešto, uopšte ništa nismo ovaj kalkulisali, nije nam palo na pamet ili nismo znali da će tehnološki to više koštati. I onda je tu želja bila kada sam to sve prošao sa tim izvođenjem da faktički osnujem firmu koja će raditi tehničku pripremu projekata za druge firme. Dakle kada firme izvođači dobijaju neki tender i na tom tenderu koji ima ne znam tamo 800 strana sa svim crtežima, specifikacijama, zahtevima i tako dalje, da im jednostavno odradite tu celu ponudu. Da sagledate projekat, da premerite sve količine, dakle da, da ono što postoji na crtežima zaista bude i u nekom predmeru radova koji će oni popunjavati sa svojim cenama. Da im se tehnološki odradi šema, neka organizacija gradilišta, da im se napravi organigram koliko ima i ljudi kog profila potrebno da bi taj projekat izveli, pre svega od tehničkih lica. Zatim da se napravi metodologija izvođenja radova, method statement, koja je jako važna da bismo došli do svih tih nekih troškova koje postoje, i da im pružimo jednu vrstu asistencije u smislu pregovaranja i, i da se izboksuju bolji ugovorni uslovi jer ugovori su uvek diktirani od strane investitora i ovaj uvek da kažem protežiraju više njih nego što štite izvođače. Dakle to je neki da kažem put zaokružen i to mi je omogućilo da u ovakvoj jednoj perspektivi, gde sam iskreno napuštao mnoge projekte pre, pre njihovog završetka, a na mnogim sam dolazio kad su zapadali u probleme pa ih završavao. Mislim sad možemo da pričamo mi o moralnosti toga da napustiš neki projekat ovaj na pola ili na 70% ili da se ubaciš umesto nekoga koji ovaj je eto možda zabrljao ili njegov performans nije, nije dobar i zadovoljavajući, ali to mi je omogućilo da, da toliko za ovih 20 godina prođem svih tih projekata, da vidim tih tendera, da shvatim gde su problemi, gde su začkoljice i da ovaj onda to pretočim u, u knjigu.

PROMENE NA TRŽIŠTU I PROJECT MANAGMENT

Ivan Minić: Jedna od najvažnijih stvari jeste da zapravo ukoliko želiš da budeš jako dobar u tome što pretenduješ da radiš kao project manager moraš da razumeš sve ljude koji su uključeni, moraš da znaš njihove poslove možda ne toliko dobro kao oni, ali dovoljno dobro da ih suštinski razumeš. Em što je to važno da bi uopšte mogao da upravljaš celom pričom, em što je to važno da bi uopšte mogao da dođeš u situaciju da sa njima pričaš ravnopravno. Da ne dođeš do toga da te na prvoj priči diskredituju i sklone i dismisuju što bi rekli ovaj sa, sa one strane Atlantika. I to je nešto što je prilično zahtevno. Zahtevno je i kada je samo u okviru struke kojom se baviš a posebno je zahtevno kada kroz tu struku moraš da se baviš i time kako funkcioniše proizvodnja hrane, kako funkcioniše proizvodnja lekova, kako funkcioniše, kako funkcionišu magacini, kako funkcionišu hladnjače i tako dalje. Gomila nekih drugih stvari, nećeš ti projektovati sistem al ti to sve moraš da razumeš da bi u početku mogao da daš adekvatan brief, da bi mogao da daš odgovor, da bi mogao da upravljaš svim tim stvarima. I ti to u knjizi mnogo lepo opisuješ kroz neke vrlo konkretne primere. Jer ako te samo zanima da nešto idealno isprojektuješ a ne uzimaš u obzir šta je realno šta može da se izvede, šta su ograničenja, šta su potencijalni problemi, nego samo gledaš šta po nekoj knjizi, šta po nekim pravilima treba da se uradi to možda stvarno može da se uradi ali vrlo verovatno nije optimalno da se tako uradi. I ima tu ta stara priča koju ja pričam a pričao sam i tebi kad smo sedeli na ručku za ćaleta jednog mog drugara koji je svojevremeno radio u CIP-u i jedan od poslednjih projekata na kojima je radio već pred penziju je bila obnova zemlje. Gde su nakon bombardovanja gde su oni u par meseci trebali da obnove gomilu puteva, mostova i svega toga i svi oni to znaju kako treba da se nacrta, da bude i lepo i sve ostalo al to će da zahteva četiri puta više vremena nego što oni imaju i to je most. Šta je za most najvažnije? Da radi to za šta je, i da se ne sruši, da bude bezbedan. Je l’ važno da je most lep? Pa nije loše kad je most lep. Znaš, nisam se mnogo divio građevinskim poduhvatima nego što sam se divio mostovima. Drugim vrstama poduhvata nisam se baš toliko divio koliko sam se divio mostovima.

Dragan Dingarac: Zašto? Šta ti je to ovaj bilo tamo fascinantno?

Ivan Minić: Pa zato što savladaš nešto što je znaš, savladaš neku vodu premostiš nešto što je znaš, lebdi u vazduhu, ne lebdi ali lebdi u vazduhu. Ali sa druge strane kao i sa većinom drugih vrsta objekata koje možeš da radiš tako i sa mostovima 99% je samo utilitarno da premosti neki kanal ili neki potočić ili nešto koji ne mora da bude lepo. Ali ako ne premostiš, ljudi ne mogu da idu tuda i možda moraju da prave ono detour od 15 km da bi prešli negde drugde. I onda kada su oni to radili, oni su to, pravili su ružne mostove. Ali nije mrdao dvadeset pet godina kasnije. I meni se čini, a i kad smo pričali i ti si mi otprilike rekao da je to bio neki poslednji trenutak kad su u tim velikim sistemima i velikim firmama bili ti prvo ljudi koji imaju sto godina nekog iskustva iz celog sveta i mogu i znaju, a drugo da je dosta toga pod okriljem same firme. Ili saradnika sa kojima se radi sto godina koji su opet firme sa kojima si realizovao svašta od Novog Sada preko Bagdada pa do ko zna gde. Hajde probaj da nam objasniš kako je izgledala ta promena koja se desila sa, sa tržištem građevine, sa tržištem graditeljstva ovde. I okej mi imamo bum poslednjih desetak godina da se ekstremno mnogo gradi, pre toga se nije gradilo toliko ali gradi se od dve hiljaditih na ovamo, ali je sve to dosta drugačije nego što je bilo pre toga. Pa hajde ti kao neko ko je to gledao uživo da objasniš šta su u suštini najveće razlike. Zato što ljudi ih ne vide i dalje je to neka relativno poznata firma na nekoj tabli koja stoji negde.

Dragan Dingarac: Malo je takvih firmi možda još uvek, eto ostao Energoprojekt i dalje postoji u nekom obliku evo sada i možda ne postoji pošto evo bila je odluka suda da nisu ni akcije baš kupljene da nisu baš mogli to da kupe kako će se to vratiti ne znam, ta firma ima taj naziv i dalje ali to nije ni slučajno blizu nečega što je Energoprojekt bio. Dakle u to vreme od nekih šezdesetih pa do devedesetih godina ovaj su se stvarno stvorile velike, velike firme koje su imale po dve i po tri hiljade, četiri hiljade zaposlenih ljudi. Koji su u svom sektoru imali i projektantske biroe, koji su imali svoju mehanizaciju pa zatim servise za održavanje svoje mehanizacije, pa su imali čak i proizvodnju određenih elemenata, od blokova pa do prefabrikovanih elemenata kao što je evo Novi Beograd sve ove da kažem zgrade iz tog perioda, to je neka vrsta prefabrikovanog betona, dakle fabrike stanova koje su se proizvodile u fabrikama metodom zaparivanja gde se ubacuje vodena para pod velikom toplotom, gde beton umesto da sazreva 28 dana on već za 48 sati dostiže neku svoju punu čvrstinu pa onda to odlazi tamo na montažu. Pored toga oni su imali svoje laboratorije, svoje istraživačke centre, imali su neke svoje patente da kažem i patente koje su koristili da li u oblasti prednaprezanja, da li u nekim drugim vidovima. Uz taj ogroman broj mašina, logistiku, pa su imali svoje firme odnosno pogone gde su proizvodili, spremali hranu za sve te radnike, za sva ta gradilišta ni to uopšte nije bilo lako, i posebno u to vreme gde su oni to radili u nekim totalno zabitim Afrike ili neke tamo Bliskog istoka, Azije, tako je, Sovjetskog Saveza sa svim onim ekstremnim uslovima gde je tu bilo hladno a ovamo u Bagdadu bilo toplo.

Ivan Minić: U proseku bilo super.

Dragan Dingarac: U proseku bilo super, ovaj ja znam da, da, da su se ovaj razlikovali u firmi kad se vrate ovaj odande imaju neku pauzu, ovaj znam da sam kod oca odlazio u biro u KMG Trudbenik ovaj tačno sam mogao već da razlikujem kad dolazi ovaj beo on radi u Rusiji u Sovjetskom savezu, a ovaj on radi na Bliskom istoku tačno vidiš koliko je ko pocrneo i da l’ mu je ono na majici ovaj onaj deo razlike u boji, šoferski bukvalno. Ovaj e sad šta je tu bio da kažem problem u tom jednom tom zlatnom dobu građevinske operative ali uopšte industrije Jugoslavije tadašnje, je, bilo bili su ti poslovi pre svega u inostranstvu gde se razvijala tehnologija, gde se sticalo veliko iskustvo, dakle nije isto raditi projekat identičan u SFRJ i raditi tamo negde u Africi, kako će se to prevesti, uraditi, nabaviti tamo neki lokalni materijali da se sve ne bi dovlačilo odavde. Dakle to je jedna ozbiljna stvar koja je bila, međutim ona je bila lišena toga da bude profitabilna do kraja. Zašto tako to kažem? Zato što svi ti ugovoreni poslovi imajući u vidu da tada dinar nije bio konvertibilna valuta, da sve te zemlje nesvrstanih ili istočnog bloka gde smo radili i prodavali tu svoju tehnologiju isto nisu imali devize tako da ovaj se sve to odvijalo preko takozvanih bartera aranžmana, dakle neka vrsta naturalne privrede. Ovaj evo napravićemo vam branu to je za ne znam milion barela nafte, toliko i toliko kila ne znam ovčije vune, slame, kukuruza, kaučuka i tako dalje. Kaučuk je baš onako veliki tim uticajem, i onda su oni to, država je to ugovarala na tom nivou, davali su se neke paritetne cene koje su bile tada tim materijalima, i ove firme su to gradile. Do njih novac nije dolazio direktno niti taj kaučuk, a šta će da rade oni sa kaučukom ili sa ovim kožama, da su makar prasići mogli bi preko sindikata, samo kože znaš. I onda su se pojavile firme kao što je Generalexport odnosno Genex koje su imale i još još njih po onom ključu da kažem republika, i onda su oni to prodavali na nekom svetskom tržištu pokušavali da prodaju, nekada te kože uspevaju da prodaju tek za godinu i po, dve. Mislim cene se inače menjaju pošto i tokom samog izvođenja tih velikih projekata, tako da to šta će konačno firma dobiti novca za to što je gradila i šta je to bilo tako nekako predstavljeno u nekim stotinama miliona dolara, to zapravo nije bila realnost. Tako da oni nikada nisu mogli da utvrde koliko su profitabilni. Njihov menadžment je bio lišen toga, oslobođen što je danas nemoguće, je l’ tako? Danas je samo rezultat, i onda su dosta ulagali u razvoj tehnologije, u inovacije, patentiranje i tu se mnogo isprobavalo i zato smo ovaj tada tehnološki stvarali neke nove stvari koje smo bili pioniri bukvalno u, i čak i u celom svetu ne samo, ovaj da kažem među ovim nerazvijenim zemljama. A kada je došlo do perioda ovih ratova, pre svega sankcija to je bio da kažem prvi udar, a drugi udar je su privatizacije, jeste onaj dolazak… faktički kapitalizma gde dolaziš u situaciju da kažeš vidi ovaj segment firme mi nije isplativ, mislim nije logično da mi pravimo sad ovde hranu za tih 4.000 ljudi kada možemo to autsorsovati. Ne isplati se da imamo toliko mašina jer vidi mi imamo toliko mašina koji nisu uposlene u svakom trenutku meni svaki dan gubitak te mašine ovaj košta. S druge strane, pa i ovi moji serviseri ne mogu sad sve da promenim i kupim onu neku novu mašinu, to treba da se obuče i tako dalje. Znači, jednostavno verujem da i nije bilo tih sankcija, mada su i one iznurivale sve te finansijske firme pa posle tih privatizacija to je sve ovaj da kažem otišlo u propast, da bi one morale da u jednom trenutku pređu na neku vrstu ekonomskog rada, a to znači da određene segmente ugase, da ih predaju da kažem nekim trećim licima od kojih bi te usluge dobijali, koji bi radili u mnogo većem obimu gde bi to bilo jeftinije. Međutim, ono što se dešava, da kažem, kasnije, a posebno danas, danas građevinske firme koje imaju više od 200 ljudi, ja mislim da mogu na prste jedne ruke da ovaj izbrojim što se lako i može utvrditi preko APR-a. Dakle, nešto što je 4.000 ili 2.000, a sad je 200, mislim to je ogromna razlika. Zašto firme nisu sada veće i to u potpunosti menja tehnologiju rada i upravljanja projektima u krajnjoj liniji. Najpre su osetili krizu 2008. i devete koja je u građevini trajala ovde pa bogami do do 13. 14. godine, gde su im ostali ti krediti, ostale mašine, ostali ljudi i onda su oni ovaj pokušali da to nekako izmeste sve u na stranu zemlje, u Nemačku pre svega, gde smo mi i dalje bili sa platama dosta niski, radna snaga je odlazila, mašine su odlazile na doboš. Evo ko se seća tad, ko je odlazio na sajtove banaka gde oni imaju onaj rikaveri, ovaj, svoj deo, ti si mogao da kupuješ bager za neke tamo smešne cene. Neki ljudi su to kupovali i to im je postala jedina delatnost, ono kao kad kupiš pre 300 godina konja pa si rabadžija, ono prenosiš ovaj da kažem robu. I kada se to malo konsolidovalo i ti neki ljudi malo i vratili, suočavali smo se sa time da su porezi na lični dohodak jako veliki. Mislim, nekih 61% ukoliko je plata ovaj do neke tri prosečne plate, nakon toga se to ublažava. Ali ovaj, to je zaista mnogo i opet su se svi ti ljudi je l’ poneseni onim kada te ovaj zmija ujede u u doba one krize 2008, devete i tako dalje, onda se bojiš i guštera u sadašnjem periodu. Tako da oni ne teže da uopšte imaju veći broj ljudi, da imaju veći broj mašina, ove mehanizacije da kažem u svom posedu, već jednostavno čak i odvajaju svoje delove i mole određene grupe radnika sa nekim poslovođama i tako dalje da se oni odvajaju da budu zasebna pravna lica koje će raditi sa njima normalno samo kada taj glavni izvođač ta velika firma ima potrebe za njihovim radom. Na taj način oni sprečavaju te prazne hodove. A opet i te male firme one stupaju u poslovne odnose sa nekim trećim firmama opet iz iste bojazni da nemaju prazan hod. Šta se tu dobija, ja to zovem ovaj kažem, bukvalno fragmentacija građevinskog tržišta, ali to je jedna prosta deoba biološki rečeno, gde mi dobijemo entitete koje postoje na papiru, oni jesu registrovani, imaju plaćaju neke poreze i sve ostalo, ali jednostavno to nisu funkcionalne celine. To su celine koje nemaju inženjere za tehničku pripremu, koje nemaju nekog ko je finansijski direktori, zatim nekog ko je neka pravna služba. Dakle, jednostavno ti ljudi nisu ovaj na dovoljno velikom nivou niti da porastu, ali jednostavno su nezavisni entitet. I šta se onda na kraju dešava? Na kraju se dešava da glavni izvođač, kada i dobije neki zahtev od investitora da gradi, onda on pošalje zahtev pre svega za cene tim firmama koje samostalno ne znaju da isplaniraju troškove, ne znaju bilo šta od toga, i da ovaj preuzimaju te njihove ponude, dodaju neki faktor firme i takva ponuda ide ka ka investitoru. Dakle, onda se tek kada se krene izvođenje otkrivaju greške da nisu sagledali ovo, da nisu sagledali ovo, da je ovo, da su podbacili sa cenom, da ovako ne mogu da urade, da nemaju čak ni opremu ili mehanizaciju ili iskustvo da sprovedu na taj način zato što nisu to ni čitali. I mi dolazimo do toga da ovaj postoji veliki pad produktivnosti ovaj uopšte u izvođenju. Kada sam, jedna zanimljivost, kada sam vodio jedan projekat ovde u Beogradu, bio mi je cilj kao prodžekt menadžeru da 12 firmi angažujem sve ukupno za celokupnu gradnju. Znači jedna firma da radi jaku i slabu struju. Jedna firma da radi vodovod i kanalizaciju, mašinske instalacije, sprinklere, ne znam. Jedna firma da radi samo zidanje i malterisanje, jedna ne znam suvomontažne radove i molerske radove, jedna da radi konstrukciju, jedna da radi iskope, jedna da radi šipove i tako dalje. I kad saberete tih 12 firmi to je nekako meni trebalo, bar sam u tom trenutku zamislio, da mi olakša prvo posao, da to budu ozbiljne firme, da te firme mogu da daju bankarske garancije, da mogu da od njih očekujemo određenu vrstu odgovornosti na za rokove i pošto se stalno prepliću i jednostavno jedan može da izazove nezgode kod drugog. I onda mi je došla, posle jedno 10 meseci, ovaj, došla mi je inspekcija rada. I sad hajde, zovu mene, dobro dođem dole, okej, inspektor sve, ponudim vodu, ponudim šta god treba ovaj rakiju ako treba samo da ovaj da oni to ovaj pogledaju, imate slobodno, evo vam svi papiri, evo to su naša lica za bezbednost, vi to gledajte. Na kraju meni stigne izveštaj, sve je bilo ovaj u principu dobro, bilo je par tu nekih radnika koji nisu imali neki obrazac za ono rad na visini i tako dalje. Ali ja sam shvatio da ima 68 pravnih lica. A zanimljivo je pošto smo išli jako dobrim tempom da smo hteli kao firma da organizujemo turnir u malom fudbalu na četiri terena na Adi Ciganliji, još smo to ono kao gledali da zakupimo. Ja sam na kraju shvatio da oni ne bi imali ni ekipu, te firme ne bi imale ekipu ni za fudbal, treba ti četiri, treba ti golman, mislim, znaš. I ovaj i sad kada sam to saznao uzeo sam ovaj dva svoja pomoćnika koji su ono završavali tek fakultet u firmi i rekao, molim te, ti ideš, pratiš jednu firmu, ovu firmu danas i sutra, ovu firmu danas i sutra, ovu firmu danas i sutra. Iz raznih oblasti. Da li to su to montažni radovi, da li to je vodovod i kanalizacija, da li to je bilo šta drugo. I hoću notes, hoću štopericu i hoću da vidim tačno šta rade, kako rade i koji su problemi. Na kraju fascinantno je bilo da 18% vremena oni apsolutno ništa nisu radili. Da li je to bilo da se čeka crtež, da im se odštampa tamo negde iz centrale, da znaju kako dalje da rade, da li nedostaju brusne ploče koje nikako da stignu, nemaju produžni kabl, crkla mu šrafilica, bušilica, fali mu neki šraf, fali mu baš taj deo, tu mu sad baš nedostaje i tako dalje, stoji. I na kraju sam onda počeo da razmišljam, pa gde je tih 18% ode? Mislim tih 18% se prebaci na glavnog izvođača. Glavni izvođač prebaci na investitora, investitor prebaci na neke kupce stanova ili korisnike tih nekih budućih objekata. Naravno u svakoj toj transmisiji, kao u nekoj konverziji energije je l’ tako, imaš gubitke i ti gubici, mislim ovi veći investitor, izvođač, podnose, kupci mislim kad nemaju drugačiju ponudu na tržištu moraju to da kupuju. Ali ovaj ove male firmice one jednostavno gube gube tu bitku vrlo često i onda se dešava da propadnu, onda se sutra osnivaju pod novim nazivom i taj ceo krug se vrti.

UPRAVLJANJE LANCEM PODIZVOĐAČA 

Ivan Minić: A većina tih firmi je zapravo nastala, kao što si i pomenuo, tako što su neki veći sistemi, ili firme koje su bile veće, u nekom trenutku, ono, šefu koji šefuje par radnika sugerisali da otvori, imaće malo više para, imaće slobodu i fleksibilnost, a u stvari će oni imati slobodu i fleksibilnost.

Dragan Dingarac: Tako je.

Ivan Minić: I tako se to usitnilo. I ti sad suštinski i kad hoćeš da angažuješ manji broj ti ne znaš koga si angažovao. Ti možeš u ugovoru da staviš da oni ne smeju da angažuju podizvođače i tako dalje, ali onda nećeš naći ni jednu firmu koja će to hteti da radi, jer ih jer ih neće biti dovoljno. I sad, osim toga što nije zgodno za turnir u fudbalu, nije zgodno ni za gomilu drugih stvari, jer u suštini tu lanac komande ne funkcioniše.

Dragan Dingarac: Ne da ne funkcioniše, nego je jako težak. Mislim funkcioniše donekle. Prva prva i osnovna stvar mislim bilo bi kao što si rekao suicid staviti im da ne mogu da angažuju ovaj podizvođače jer jednostavno to nije moguće. Ali ono što radimo i ono što ima smisla to je da za svaku tu podgrupu radova moraju da daju vendor subkontraktore, odnosno da daju listu koga planiraju da angažuju. Mislim, ni to nije do kraja ovaj sigurnost, zato što ih te firme angažuju opet neke treće. Naravno gledaš tu da ih ograničiš i da kažeš dobro, okej, potpisali smo ponudu, firma A ti radi ovo, ako ti dođeš sa firmom B u krajnjoj liniji ja ti tražim neki popust, neki penal, vraćam te, znači želim da prosto znam šta u principu dobijam. Nikada neću moći do kraja, ali ovaj to je malo više liči na onu narodnu ono, gledaj majku, biraj ćerku, ali ovaj znaš i ćerka imala oca, pa sad dobila i neke gene ovaj i od njega. U celoj toj, u celoj toj ovaj da kažem priči, to je zaista teško teško upravljivo, da se sprovede jedna informacija od odozgo u tom danu, da radimo na taj i taj način, da nam je fokus na tom i tom delu i da jednostavno drugi ljudi shvate da taj dan nije kao dan juče gde su bili neki drugi možda prioriteti i da neka infrastruktura gradilišta, kao što je ulazi, doprema materijala, ili kranovi, korišćenje kranova ili građevinskih liftova ili skela da danas neće biti fokus na njima nego može da bude fokus na nekom nekom drugom. I stalno je potrebna neka vrsta ovaj njihovog uh menadžerisanja. Ono što je interesantno ti glavni izvođači, koje vi definitivno angažujete, a oni angažuju gomilu tih pod-pod pa pod-pod i pod izvođača, ovaj oni njima stavljaju ugovore da ne smeju da imaju komunikaciju uz ozbiljne penale sa mnom, mislim, koji ih je faktički angažovao, ovaj, da bi jednostavno to sprečili da se od njih neko istrči, izleti, i tome slično, kao oni vode glavnu priču a svi drugi su ispod njih. Ja evo trudim se ovaj već godinama da je meni preduslov da to ne sme da stoji u njihovim podizvođačkim ugovorima. I da svaki put kad žele da nominuju nekog podizvođača da želim da imam pregled ugovora, ja to već stavim u sam ugovor, pregled njihovog ugovora. Komercijalne stvari me ne interesuju, to nek bude ovaj precrtano, zacrnjeno, kako god. Ali želim da vidim da li to stoji. Jer vrlo često oni nisu u stanju da ih iskontrolišu. A ja kao gore neko na na vrhu te piramide imam pogrešne utiske i slike, jer prikupljam određene podatke sa gradilišta i koliko smo ne znam uradili u tom i tom periodu i tih i tih radova, ili zašto ovi radovi kasne, ili zašto je ta neka firma smanjila broj ljudi. Ti to ne možeš da da utvrdiš na taj način. To će uvek biti ona varijanta ma biće od ponedeljka, ma evo sledeće nedelje mi dolazimo i tako dalje. Ja sam ovaj tu razvio uvek neku priču da su moja vrata uh u dva termina po sat vremena otvorena u toku nedelje svim tim pod-pod izvođačima i majstorima. Dakle mogu da dođu ovaj kod mene, mogu da izlože neki problem, naravno to sad nekada ovaj odnese previše vremena, vremenom sam počeo da koristim peščani sat ono pa 3 minuta ako me zainteresuješ ovaj nastavljamo dalje jer često su to neke priče koje ovaj i ti ljudi nisu da kažem na tom nivou velikog gradilišta oni gledaju sebe taj svoj neki segment ja verujem da je to njemu ono jako važno ali za ceo projekat nije najvažniji. I ovaj i često tu saznaš onda podatke zašto je on smanjio broj ljudi, pa zato što mu ovaj tamo ne isporučuje, obećao je da nije mu isporučio neku opremu robu, da nije plaćen, a trebalo je da bude plaćen, da zbog toga prebacuje drugde. Pa zatim da su mu rekli da im neko drugo gradilište gori više, pa da prebaci deo ljudi tamo. Tako da tu saznaš dosta stvari, kako bih mogao, kako bi mogao da ovaj to prevaziđeš. I s druge strane ovaj često tu dobijam i neke predloge u drugačijem načinu upravljanja gradilištem ili nekim baš sekvencama koje kada se odbace neki dobar deo njih bude nešto što i sam usvojim, što uopšte nisam bio svestan. Nijedan od mojih inženjera, ni ja sam. A da je to onako drastično ubrzanje, i ovaj i onda bukvalno ovaj nastavimo da radimo na taj način, i takve neke stvari ugrađujemo u buduće projekte.

ZAŠTO JE TAKO TEŠKO NAĆI MAJSTORA

Ivan Minić: Jedan deo tih ljudi sa kojima si u svakodnevnom kontaktu su ljudi koji nisu baš najsofisticiranija publika, ‘aj’ recimo to tako. Drugo imamo i tu situaciju da sigurno poslednjih šest, sedam a možda i 10 godina, dobar deo ljudi koji rade na građevini uopšte nisu odavde. I kad kažem nisu odavde, okej, neki su iz okolnih zemalja, ali mnogi su iz zemalja koje uopšte nisu tako blizu kad se pogleda na nekom atlasu. I pretpostavljam da je rad sa tim ljudima takođe posebno specifičan. Ne radiš ti možda uvek direktno sa njima, imaš nekoliko koraka između, ali pošto je situacija takva da ti jesi taj koji je na kraju dana ultimativno odgovoran, onda u nekim situacijama i ličnim primerom treba da pokažeš da ti je stalo, da si tu, da ovo, da ono i to podrazumeva sve te kontakte. Kada pričamo iz ugla nekog ko ne kupuje stan, ne zida zgradu i sve ostalo, ali mu treba majstor, majstora je nemoguće naći, nebitno koji profil je u pitanju, i nebitno koliko je kompleksno ili banalno. Ni za jedno ni za drugo u principu nema rešenja, izuzetno je skupo, kvalitet toga što dobijaš je upitan. Ako je tako za zamenu ventila u stanu, kako je tek na gradilištu?

Dragan Dingarac: Pa bolje je na gradilištu, mogu ti kažem. Znači, uh pretpostavka koju si izveo da, znam da je jako teško i jako, i trudim se da ne mešam onaj posao koji na gradilištu radim na gradilištu radim a imam i sam kod kuće problem sa ne znam slavinom, krovom ili bilo čim drugim, ne koristim te ljude tamo zato što automatski u Srbiji se onda očekuje da ćeš mu progledati kroz prste ovaj kada bude napravio neku glupost na na na ovom samom projektu. Međutim majstori koji su na na građevini a rade isti taj posao eto vodoinstalatera to su ipak sasvim drugačiji profili. Ti kad dolaziš prvo ti ne znaš da l’ ćeš imati danas poziv kad si tako privatni majstor, zatim u koju kuću dolaziš, da l’ će ti taj neki platiti, treća stvar ko zna šta ćeš morati da pomeraš ono od ponjava, korpi, kutija i tako dalje. Da l’ je oglaznuo tamo neki šraf koji je već neko dirao pa niti možeš da ga ovaj središ. Treća stvar dolaziš u neku starogradnju gde nemaš, ne znaš ni gde se nalazi neki centralni ventil da to sad zatvoriš. Smetaju ti ovi kao buka je, nemaš prave uslove za rad i tako dalje. Tako da to je onako vrlo specifični su ti ljudi, a ovo kad si radiš to na gradilištu ti gradiš sve novo ipak, i to je ovaj mnogo veća produktivnost, sasvim drugačije ovaj da kažem znanje. Tako da je tu bolja pozicija. Međutim, slažem se za ovaj deo da i sve više radne snage koja dolazi iz inostranstva…

STRANI RADNICI NA NAŠIM GRADILIŠTIMA 

Ivan Minić: Mi dosta izvozimo, a kad već izvozimo onda moramo da uvozimo.

Dragan Dingarac: Tako je, s tim što mi to ne izvozimo to se zove migracija. Ovaj, a ovo što oni ovaj rade to je njihov izvoz, a zaista jeste naš uvoz. Ovaj, tako da ja nisam, evo sad pokušavam da se setim ali ja zaista jedno poslednjih sedam godina ja ni jednu betonsku konstrukciju dakle, hajde da kažemo, baš betonsku konstrukciju, nisam radio sa našim radnicima. Možda neki mali segment, imamo damo nekim manji objekat, ako radimo više objekata koji se tu nalaze, ali sve ostalo su bile pre svega turske firme, što se tiče ovaj zidanja i i i i i izrade betonske konstrukcije. Ono što sam video kod njih i kada smo to normirali, uh od ovih postojećih srpskih radnika oni su 30 pa do 40 posto brži. Znači, brži, odnosno jedan čovek veća produktivnost, jedan čovek ugradi mnogo mnogo više armature, mnogo više oplate, mnogo više demontira stvari. Gledao sam zašto je u principu to tako, ima mnogo elemenata, s jedne strane, oni su došli ovde da zarade. Njega ovde ne zanima ništa drugo u njemu ovde neki provodi to ga ne interesuje, ovaj, na primer ne pije alkohol pa već moramo, šta će da izlaze po nekim kafićima, treća stvar oni da li ovde nema toliko novca, te njihove plate da bi sad on još ovde i trošio, a treba da šalje to negde kući, tako da on je posvećen ovaj radu. I tako da on je usredsređen na posao i to je jedna stvar. Druga stvar je da ti ljudi ne poštuju bezbednost i zaštitu na radu. To je meni najveći problem rada s njima. Mislim, jesu svi oni spretni. Imao sam nekoliko povreda, težih, ali sva sreća bez nekog trajnog invaliditeta ili da je neko, ne daj bože, preminuo. Ali oni se veru po tim armaturama, oni ne nose te platforme koje treba svaki čas da premeštaš, da se vezuješ s onim oprtačima, pojasevima, na metar iznad sebe, šlemovi, to apsolutno nije važno i bitno itd. Tako da tu isto deo svoje brzine radi. S druge strane, imamo koliko to učestvuje mentalitet, tu imamo na primer radnike iz Indije koji jednu, još 20% rade sporije od naših, ovih trenutnih radnika. Ali shodno tome imaju i nižu nižu cenu. Ali na primer, opet koristim njih za recimo te neke unutrašnje radove, za radove koji idu neophodno ono što treba ispraviti u poslednji čas pre nego što se predaje kupcima. Zato što u tim trenucima je sve skinuta zaštita i sa parketa i sa svih drugih stvari, oni su stvarno pedantni, njima što kažeš on će se tu izuti, staviti nazuvice, on će sve to da počisti, uradi, neće oštetiti ništa. Znači vrlo su poslušni. Vrlo da kažem ovaj u u u tom smislu poslušan, jeste on spor al on je maksimalno tu pedantan. Tako da neke od njih koristiš za jedno, neke koristiš ovaj za drugo.

Ivan Minić: I ima ih malo milion.

Dragan Dingarac: Pa milijardu i po sad su prešli Kineze ovaj pre šest meseci, tako da Indija je ovaj najmnogoljudnija. I dobra stvar kod njih je što uh da kažem većina tih nekih njihovih poslovođa, formena kako se to zove, su ovaj govore engleski jer njima je to tamo drugi jezik. Ovaj tako da sa njima je ovaj u tom smislu mnogo lakše ovaj sporazumevanje. Ali ima tu baš nekih specifičnosti, hajde da dam i te neke primere, ovaj da kažem u knjizi gde gde želiš da jedan objekat ti radi jedna firma, drugi objekat druga firma. Da jednostavno ako jedan dođe u u neki zastoj da ova može eventualno da se pojača. Prvo prijavila je radove tu je, upoznata je sa projektom. I ovaj to je bila turska firma koja je malo počela da pada sa brojem ljudi. Ja rekoh ja vama ovaj drugi objekat ne mogu da dam. Dajem drugoj turskoj firmi. I dogovorim se ja sa tom turskom firmom, znači nema posrednika, međutim ja tu ono što nisam znao da su ovo Kurdi iz Turske a ovo su baš ono Turci, ovaj. I onda su krenule ozbiljne tuče na gradilištu, policija je svaki dan dolazila, na kraju su mi već ono poslednja dva prva dva sprata koja smo skroz završili a ovi su konstrukciju ono ne znam na desetom, dvanaestom, ovaj on auto lakom ima Slobodan Kurdistan republika, a onda ovi to precrtavali čoveče, uništili mi sve i ovaj, moraš i o tome da vodiš računa ovaj kada dolaziš uh u tu situaciju da ih da ih angažuješ. Tako da evo ja sad na primer kada pravim uh plan rada gradilišta obično ih smeštamo da budu u tim garažama podzemnim nivoima zato što su oni obezbeđeni taj deo bude prvo završen njihov da možemo dosta kasnije da da privedemo nameni, i ovaj ja posebno za jedne posebno za druge pravim sobu za molitve na primer. Gledam od svog troška, nekada sam to radio, bukvalno od svog troška na nagovor jednog mog ovaj dobrog mladog kolege. Kaže Dragane, pa oni ovaj tu ajde pet puta imaju ovaj namaz dnevno ali da kažem gradilište možda hvata tri. Oni tu se izuju, skinu šlem, i mole se tu ovde kran gore vrši, pašće materijal, pašće sve, njih to ovaj ne dotiče. Reko’, daj da ih prebacimo dole da ovaj da mogu da da se mole. Pa smo onda došli do toga da sad pravimo im različite izlaze, da jedu u različito vreme, kako ne bi dolazilo do sukoba. Tako da sada izvođenje tog nekog ovaj posla u građevine ovde zahteva sasvim opet drugačije veštine, i neku ono i geopolitičko i znanje, i da naučiš fraze na turskom uh da bi mogao da im preneseš. Jednu drugu zanimljivost ovaj, šta se dešava u situaciji kada oni koriste kran. Kranisti su, mislim, iz Srbije to su naše firme, moraš da imaš nekog signalistu, ono sa motorolom koji se čuje sa kranistom i ovaj mu kaže, e ovo treba ovde, on mu to treba da kaže ovom gore. Sad ti treba neko ko govori srpski i turski. Evo na jednom gradilištu, jedva smo našli, to smo našli dva filologa, ono, završili Filološki fakultet, ono, srpsko-turski i sad, najveća caka je njemu, znaš, ono čovek ni u životu nije bio na gradilištu, još je samo bojažljiv. Znaš, ja njemu objašnjavam da ovoga na gradilištu, dobro govoriš, prvo sam doveo jednog Turčina, rekao je, razumeš ovoga, ovaj, kaže, sve razume, super, ovaj, ja ga dovedem, stavio sam mu šlem, stavio mu sve, evo, motorola, kako koja ide, da vidimo kako tu uopšte prvo funkcioniše, pre nego što ga pošaljem u Jagodinu tamo, ima neki kurs od jednog dana za signalistu, u smislu da dobije neki sertifikat. Ovaj je ovamo, krene nešto da lupa, kuca, on se boji, misliš, znaš…tako da ovaj, sad mi imamo, znači, u tom celom organigramu, ono, kada gledamo, imamo i građevinskog inženjera, mašinskog, elektroinženjera, sad ima tamo filologa, razumeš, tako da stvaraju se sve neke nove potrebe za time i veštine upravljanja gradilištem. Mnogo se usložnjava. 

STANDARDI STRANIH INVESTITORA 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je došla u prethodnih 15 godina jeste i to da se rade projekti za strane firme koje ovde imaju predstavništva, koje su došle na ovo tržište, koje su sa sobom samim tim donele i nekakav svoj set standarda koji nema veze sa onim kako se to ovde inače radi. Nebitno šta je. Distributivni centar, magacin, radnja, svaka od tih stvari funkcioniše potpuno drugačije nego što je to bilo ovde. Znam, istraživao sam, bilo mi je interesantno posebno za te maloprodaje i slično. Kod nas se maloprodaja pravila na osnovu toga kakav lokal imaš. Ti ljudi ne ulaze u gotove lokale. Oni insistiraju da ima određeni set stvari koji mora da se ispuni. Grinfild investicija ili Braunfild, znači ne ulaze u to. Ako ti to ispuniš, ti možeš da sazidaš to za njih, imaš garantovan njihov ugovor na 10 godina po nekoj ceni, koji god je lanac, svi su isti. Mislim, nisu isti, ali imaju slične prohteve. I to ti je to. To što ti imaš super lokal, to njih ne zanima. Neke manje lance, neke drugačije, može da zanima. Ali prosto, nema više ono, mi to tako radimo 30 godina, nema to kud, ko ti je ovo radio, nego da ti neko dođe i kaže znaš, nama to treba ovako. Pa ne, mi imamo čoveka koji to ovde može da napravi, super je to, svaka čast, nego mi to radimo ovako i ovo su dobavljači sa kojima mi radimo i ti možeš da angažuješ tog tvog, ali ta zgrada nikad neće proći prijem ili ta hala nikad neće proći prijem, zato što to nije ono što smo mi tražili. Kako je bilo snalaziti se sa takvim stvarima? Pa, imao sam iskustvo, prvo da sam bio, da kažem, direktor razvoja jednog tog francuskog lanca supermarketa, koji, doduše, on je najveći u Francuskoj, znači, u tom trenutku kad smo mi radili, kad bi se postavio šestar i razvukao krug na mapi, ovaj, na svakih sedamnaest kilometara, ovaj, u prečniku se nalazio jedan njihov, ovaj, da kažemo, objekat. I sve su to bile te Grinfild investicije, dakle, van malih gradova, hipermarketi su u pitanju, međutim, ja nisam tamo doživeo da je bilo toliko tih pravila. To je bilo nekih tridesetak stranica, šta, pre svega kako treba graditi, ali ne u tehničkom smislu, skroz više je bilo uređenje unutra, rastojanja, udaljenosti, rute, plafoni, gde će biti gondole, koliko osvetljenja treba da bude na nekom segmentu i tako dalje, pa do načina korišćenja samih magacina. Međutim, doživeo sam pre jedno par godina, gde sam radio jedan, zapravo sada najveći, distributivni centar ovde na Balkanu, za ozbiljan strani lanac. E, to je već nešto što je meni bilo fascinantno. Gde su napravili nekih 300 do 400 strana, gde je svaki segment bio definisan, što ja generalno volim. Ja volim ako imam jasna pravila, ja na bazi jasnih pravila mogu da dam jasnu cenu. Međutim, izvođači, mislim, izvođač posebno koji me angažovao, on apsolutno nije bio na tom nivou da prvo sagleda ponudu. Ja sam tu došao tek u nekom četvrtom mesecu, a projekat traje 12 meseci, gde su oni bili u kašnjenju, gde nisu bili svesni toga, a mnoge stvari koje su u tim njihovim pravilima, u međuvremenu, pazi, dok se to gradilo, došao je novi, malo izmenjeni, njihov pravilnik, da, interni, a u ugovoru je pisalo da ako dođe novi, mora po tom da se radi shodno sa tim, znaš, to su onako prihvatanja, znaš, postoji mnogo tih građevinskih ugovora gde sam ja zamišljao sebe, ono, kao da sam osuđen na mrtvu, na smrtnu kaznu, ono, stavljaju me na onu stolicu, samo treba da puste, kažu, hoćeš da potpišeš ovaj ugovor kao izvođač, ja bih rekao, puštaj struju, znači, ne idemo dalje. Tu je bilo sve definisano, međutim, recimo, tu mi je bila fascinacija da to nije moglo da se sprovede u Srbiji. Znaš oni odaberu, evo tu ćemo da gradimo, a onda ti propišu da ne znam najviše 30 minuta mora da prođe od, mikser betona onaj, da da od fabrike betona do ugradnje. Mislim a ti tamo u Srbiji, šta ja mogu da radim kada je najbliža fabrika ne znam na 50 kilometara. I sad to ne može za 30 minuta da se uradi. Tako da ovaj, takve neke…

Ivan Minić: Možda i može ali ne može svaki put.

Dragan Dingarac: Pa, i teško je to. Tu smo imali najviše da kažem ovaj nekih vraćanja, onda s druge strane ovaj, čak i tu su bili neki segmenti pošto kod tih svih hala ovaj, ključni su ti dole ovaj industrijski pod koji treba da je li se stavi da on bude trajan da se on postigne. Oni su to dovodili isto neke svoje stručnjake iz, mislim baš te kompanije, dovodila stručnjake iz iz Britanije i iz Holandije neke svoje stručnjake koji su nam na kraju utvrdili šta tu nama fali. Fali nam da ovaj, nije nam dobar rečni šljunak. Ovaj iz Morave. Ne sviđa im se. Ali kako ako ja tek tu fabriku jedva sam našao na ono 50 kilometara da ima taj kapacitet i da može da radi i u zimskim uslovima i sa toliko tih nekih još da te ne gušim elemenata tehničkih, pa ona tu uzima tu nam je reka ne možemo mi sad ne možemo da promenimo smer reke ovaj mada ima nekih tu sad ideja. Ovaj, oko toga dakle, uh mi ni to nismo mogli da u toj jednoj frakciji od 0 do 4 milimetra opet je to podeljeno na neke četiri podfrakcije. I znaš, kao taj moravac tu ima previše ove, što naš uopšte zakon, pravilnik i tako dalje, uopšte ne razmatra na tom nivou. Tako da, ovaj, to je bilo da kažem vrlo onako interesantno iskustvo koje sam, koje sam doživeo. Druga stvar je, uh, hoteli. Ovaj, kada sam ovaj učestvovao u izgradnji Hilton, ovaj, hotela u Beogradu. Meni je to bilo fascinantno. Tu smo dobili isto nešto preko 300 strana. Gde je svaka stvar bila definisana i pri projektovanju, ali i rezultati po rezultatim ono šta treba u izvođenju. Zato što mnoge stvari sam shvatio da nisu bile uh iz toga što je to data neka nova ergonomija ljudi koji će boraviti u njima, nego recimo zaštita od od osiguravajućih kuća, od naplate. Tako da ovaj, na primer vanity, ili ne znam, kamena ploča oko kade, dešavalo se da ovaj neki gost stavi, je l’ tako gošću, na to tokom nekih intimnih scena, da to padne, pa njemu to padne na nogu. Pa on naplati 5 miliona, je l’ ovaj nekih dolara zaštite. A onda nam oni tu sve isproračunaju, kolike sile, šta i tako dalje, i da mi moramo svega toga da se ovaj držimo. I ukoliko se to ne ispuni oni kada dolaze na na ovaj utvrđivanje oni prosto ti uzmu i ti kažu, ovaj ceo sprat ne može da se koristi. Tako da ovaj, meni je to dobro, opet, radio sam drugi hotel sa 5 zvezdica, od jednog istog, velikog lanca. Gde je taj ceo papir je 30 strana. Mislim. I jednostavno nije toliko detaljan. Tako da ja bih voleo da toga ima više, ali onda moraju da budu svesni da ovde tržište nije naviknuto na to, da je potrebno dati onda mnogo više vremena da bi se pripremila ponuda da bi se ušlo u sve te detalje, i da mislim ne može tu da bude princip najniže cene kao kao faktor izbora. Dakle tu je uvek šta god dođe dobro da kažem da zapada kod nas. Opet to neki naši ljudi vode, možda tu bude taj neki stranac na toj nekoj glavnoj liniji ali opet svi ispod njega su naši ljudi koji opet nisu navikli na to, žele da budu deo korporacije, žele da ih tamo neko, je li, sluša, poštuje i tako dalje. A da opet s druge strane ovde ovaj to ne sprovode detaljno do kraja i spremni su da idu samo na najnižu cenu, a kada im se, kada njihova glava dođe uh pod neki pritisak od strane ovih iz inostranstva, e onda oni seku ovaj da kažem podizvođače dole i sve drugo.

NOVI MATERIJALI I TEHNOLOGIJE

Ivan Minić: Uh, kažem u dizajnu često imam prilike da kada radim sa velikim brendovima dobijem njihove knjige standarda i to je otprilike slično. Ti dobiješ 300 400 strana nečega gde vidiš da je neko baš o svemu sa čim možeš da se sretneš promislio pre tebe i rekao da to treba tako, i objasnio ti zašto to treba tako. I objasnio ti na način da ti nakon toga nećeš da se raspravljaš nego samo uzmeš i primeniš to. I za neke stvari je to zaista pesma za rad. E sad jedna od od stvari koja mislim da može da bude zanimljiva isto kao tema jeste i to da, uz te sisteme i te priče i te standarde, dolaze i novi materijali. Dolaze i neki standardi koji nisu striktno ono što što stoji u nekakvim propisima nego lupam, samo gasiće zavese, uh ovaj, revizije za gips koje isto imaju neke neku sposobnost da u slučaju požara to izdrže na određeni način i tako dalje. I to su opet stvari koje često sada već, pretpostavljam, većina toga i ima ovde, ali u početku pretpostavljam da dobar deo toga nije bilo niti su ljudi znali da rade sa tim, firme nisu znale da rade sa tim. Kako se rešava problem kad nešto ne umeš da izvedeš, nemaš nekoga ko ume to da izvede?

Dragan Dingarac: Pa vidi, što se tiče ove sertifikacije, svih tih materijala. To da kažem nije bilo tako loše zamišljeno, imamo u zakonu o građevinskim materijalima, sve što želi da se uveze da kažem, ranije u Srbiju, neophodno je bilo da domaća akreditovana kuća atestiraju, reatestiraju, potvrde, da kažem, te materijale, da su u skladu sa našim zakonima. Međutim sada kako smo ovaj prihvatili evrokodove i da kažem sve te strane mi samo njima tom broju koji ono ima EN, pa oznaku, to se doda onaj prefiks samo SRPS. SRPS, crtica pa ono nešto, i mi smo to ovaj usvojili. Mi dodajemo još rs, ovaj ispred toga ili srs, ps ili tako dalje, sve zavisi kakva je nomenklatura. I ovaj prihvatamo njihove, njihove sertifikate. Svaki taj proizvod ima svoj tehnički list i uputstvo za rad. Dešavalo bi se par puta za nešto što je jako specifično, dakle ne nešto što je komplikovano toliko ili neka high-tech tehnologija nego jednostavno ne koristimo ga ovde posao i kad imamo potrebu. Na primer eto sećam se jedan objekat gde smo imali mislim zbog na fasadi, imali smo temperaturne normalno zbog temperaturnih uticaja svi materijali se šire, je l’ tako, ovaj pa se sračuna koliko je delta T u zimi i leti, ostavljaju se te onako spojnice… Bio je zahtev jednog, jednog ovaj investitora stranog da 80 metara u dužini se to izvede bez ovaj, taj deo fasade bez, bez tih dilatacija. I na kraju stvarno smo mozgali, pronašli smo taj neki materijal koji ovaj da kažem postoji a koji je dovoljno opet fleksibilan, dovoljno otporan, zatim ima veliki koeficijent mislim reflektujući faktički zraka ovaj solarnih tako da se malo zagrevao. E onda je bio problem kako ćemo to izvesti. Međutim sve te firme iz inostranstva, one su spremne s takvim proizvodima da da prvo da ti prodaju po velikoj ceni jer mislim moraš da ga kupiš, ali ovaj dovedu i svoju podršku. Dovedu svoju podršku ovde, pokaže nam jedan put, dvaput neki majstor prođe uradi, vidi i ovaj i onda se to dalje aplicira i replicira od strane od strane nas. Tako da nije to nešto spektakularno što smo imali, ali na primer to je kod tih nekih završnih da kažem elemenata ili nekih nekonstruktivnih, nenosivih, neopasnih. Što se tiče izvođenja radova na konstrukciji, recimo to je i dalje mislim prednaprezanje betona, dakle gde mi beton pre toga stegnemo pa ovaj faktički onda dođemo u situaciju da on već ima nešto u sebi u ovaj napona u ovome plusu pa onda samo se ovaj u eksploataciji to dodaje. Na primer evo ovde se to vraća, a bilo je popularno evo 70-ih godina profesor Žeželj je napravio taj sistem preko IMS-a. Mnogo zgrada u Beogradu je urađeno, ali jednostavno to je izostalo. Sada kada imamo problem sa radnom snagom jer ti sistemi oni štede radnu snagu, nema toliko armirača, postavljaju se kablovi. Mi sada trenutno u Srbiji nemamo firme koje koje imaju svoju tehnologiju za to, nego ne znam, uzimamo francuske, uzimamo švajcarske pa onda oni imaju predstavništvo, ne znam, u Hrvatskoj, oni dolaze i i i oni to izvode i rade.

GRADILIŠTA ŠIROM SVETA

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojima smo pričali isto a koja ja mislim da može da bude vrlo interesantna i meni je uvek interesantna kad putujem, a putovao sam dosta u jednom periodu jeste kako to drugi rade. I prvo kako izgleda arhitektura na drugim mestima i koje su specifičnosti i zašto svaka druga kuća u Grčkoj ima gornju ploču i viri armatura i ništa se ne dešava i gore je onaj solarni ovaj bojler. I onda shvatiš da nije samo u Grčkoj nego i isto tako i u Indiji, isto tako je i na Tajlandu, dobar deo Vijetnama isto ima tu foru i tako dalje. Ovaj… zašto u nekim zemljama recimo to kad sam bio u Etiopiji pomenuo sam ti da ovaj ti imaš ceo grad su kućice. Ali ima poslovni deo grada gde imaš poslovne zgrade u staklu i sve i imaš ogroman, čak ima u jednom delu Adis Abebe gde je neka stara železnička stanica koja je prelepa, u lošem stanju ali je prelepa, imaš Eagle Hills projekat koji se radi, ja ne znam gde je sad, ja sam bio pre četiri godine. Ovaj, ali imaš gomilu izuzetno visokih zgrada koje su od betona. Tačno vidiš, vidiš sivi beton svuda, koji su samo sazidane od betona i ništa se ne dešava sa njima. Imaš taj momenat da na izuzetno visokim zgradama, na svim zgradama na kojima se nešto zapravo radi, stoje reklame za liftove. Jer kad staviš reklamu onda ti bude jeftiniji lift, to su mi objasnili dok se radi. I recimo na, to je 40 metara visine, ne znam ja koliko to može da bude spratova jer nemaš podelu lepu, samo je spoljna konstrukcija, ali na 40 metara gore imaš od trske, bambusa, čega god napravljene skela, skela koja izgleda kao u suštini gnezdo gore i oni nešto rade gore. Sad ja ne znam ni šta oni rade, ni ni sa baš ni pitam, nije zgodno. Ovaj, ali je fascinantno. Isto tako ne znam, kad sam bio u Kini na svetskom prvenstvu u košarci, imali smo te situacije gde ti uđeš u halu u 9:15 ujutru, izađeš u ponoć i zgrada koja se gradi pored hale je porasla četiri sprata za tih 12 sati. Ne bi ja to znao niti primetio da nije porasla sa 4 na 8. Da je porasla sa 23 na 27, ne bi ja to video ništa, mislim ja bi deo piva ovaj ili nešto, ali znaš, ti vidiš to i vidiš kako izgledaju ti taj taj taj, znaš kako sam ja to opisao. Reko’ to ti je kao šest kaplara, samo ih nije šest nego ih je šesto. I nemaju 25 spratova nego imaju 100 spratova. I sad sve je sve je isto, ja ne znam kako se ti ljudi vrate kući ono i iz neke proslave malo ozbiljnije. I onda shvatiš da je dobar deo tih zgrada prazan, da su neke potpuno poslovne, da su neke potpuno stambene, potpuno isto izgledaju spolja… gomilu stvari sam video, meni je to zanimljivo, fenomenološki. Ali ti to malo drugačije radiš i posmatraš i radiš to već dugo. Prvo zašto to radiš uopšte, a drugo šta radiš bre čoveče, šta, daj ti objasni mi malo kakav ti je to research and development?

Dragan Dingarac: Pa ovaj vidi, ja sam trenutno na 61. državi koju sam obišao i spremam se sada još ovaj za Tokio, Seul i Singapur ovaj 1. oktobra ako Bog da. Da, dakle to će već biti 64. Ovaj, u svim tim državama nigde ne budem više od dva i po dana, ako je grad velika, ovi manji gradovi po dan, dan i po. Bukvalno to je samo obujem jedne duboke cipele za pešačenje, pređem 30ak kilometara od toga i ovaj pešačim po 17 kilometara prosečno to je ono što mi izbaci ovaj telefon za sve taj period. I ovaj obilazim zaista te gradove da vidim prvo način rada, života, navika, ljudi ne samo onih nekih centralnih delova nego i oni ovaj faktički obodni, ali normalno kao što sam i kao što je moja ta struka ovaj često ono podmitim ove čuvare ovaj da mi gradilišta da mi daju ili ono što ne mogu da vidim spolja, znači da to mi je ono da naručim ovaj smejao sam se, i bilo mi je čudno kada mi je ovaj investitor to je jedino ime možda koje ću pomenuti ovde, Bojan Milanović koji su njih dvojica, on i Andrej su Marbo chips ovaj napravili i mislim, ne samo što su to napravili nego što su to prodali za te toliko ogromne pare i celu tehnologiju Pepsiju i sad tamo neki Mesi jede neki srpski čips a pride su još i ostavili ovde i tehnologiju i njive i dalje im prodaju prodaju krompir. Ovaj, i kada mi je on rekao, koji uopšte nije iz ove naše struke, ovaj na na Hiltonu kaže Dragane pazi ja i kad odem u u Njujork ili ne znam gde on putuje, ja sam toliki opčinjeni gradilištima, mene to toliko ovaj interesuje, ja sednem u restoran preko puta nekog gradilišta i samo to naručujem ovaj kažu e šta hajde da obiđemo reko čekaj da mi stigne piće i hrana samo mene samo ovo interesuje da vidim kako to funkcioniše. Ja sam zapamtio te njegove reči i on je mnogo uticao na mene i na na ovaj moj razvoj, nije nije da sam uvek slušao sve, nego nažalost eto to je ona ljudska priroda, ja sam to tek posle 7, 8 godina shvatio šta je želeo da mi kaže. Odnosno ja sam shvatio, ali kažem čekaj dobro, mislim nije to baš ono, ovaj pokupio svu pamet sveta nažalost ovaj nisam bio u pravu i to sam počeo isto da radim i da obilazim baš ta gradilišta, da im ono pozajmem šlem, cipele i da uđem i video sam potpuno da kažem neke različite stvari, ali dosta su to stvari koje su kulturološke. Ako govorimo da kažem o arhitekturi, tu pre svega ovaj utiče stepen razvoja društva. Dakle ako govorimo o urbanizmu u krajnjoj liniji. A u drugom segmentu ovaj utiče najviše klima. Mislim naprosto ovaj u klimatskim tim nekim teškim područjima, tamo oko ekvatora sasvim je drugačije nešto što će biti u nekoj tamo Skandinaviji. Dakle to je ovaj drugi uticaj, i treći uticaj jeste njihov stepen razvoja u smislu organizacije eto te gradilišta, kojima je dostupnost nekih građevinskih materijala. Mislim ti kad budeš otišao u evo odeš u Hong Kong ili odeš u Makao ili tamo u tom delu ti kad vidiš skele na onim spratovima to je 25, 30 spratova ono od bambusa su skele. Oni ljudi idu ono privezano, ja ovako ono gledam i razmišljam čekaj bre ja sam projektovao toliko ovde ovih skela znam ono prečnik, gledam sve, spojnica, pa ono koliko je dotegao, pa znaš razmišljam o tome mislim bambus spojen onim trakama i ovaj i to funkcioniše i tako dalje. Okej, mislim, znam gde je ovaj da kažem suština zato što imaju temperaturna opet velike razlike, imaju dosta zemljotresa malih koji se dešavaju tokom izvođenja i dosta bambusa, a bambus opet može da se reciklira. Ovaj, tako da takve neke stvari, onda mislim gledao sam u nekim državama kako izgleda betoniranje. Znači ja hej danas ranije smo mi imali onu i oni stavljaju pod ploču. Jeste, jeste i ovaj, ali prvo betoniranje to je jedina sličnost. Ali ovaj znaš ono kod nas je bila ranije ono moba, ono pozoveš ljude, onaj meša na mešalici, on popio najviše piva, on jedini tu gazda, on određuje realno koliko ubacuje ovoga, koliko cementa, objasniš mu onaj kolicima nosi, izručuje se, ovaj tamo nešto ravna i nabadaju, nemaju ni onaj previbratorsku iglu. A onda vidiš ovamo da armija njih 50 nosi ovako od neke kože plastike, nekog poliuretana kao neki lonac ali on je promenljiv i ovako ima ovaj neku drvenu ručku i to je na leđima i ovi njemu tu sipaju iz te mešalice, on se penje gore na osmi sprat i tako svi oni idu i samo to izruče i opet ide dole i sad normalno ovaj eto jedna jedna betonska pumpa auto pumpa bi to završila za sve tako neko nešto vremena ali evo naprosto to je njihov tehnološki ovaj tehnološki razvoj.

Ivan Minić: A zalivanje, kako to reše?

Dragan Dingarac: Nisam viđao, ali ovaj bilo bi dobro da to rade. Inače će to sve ovaj da kažem popucati jer generalno ovaj cement je u toj reakciji sa vodom, ovaj to je egzotermalni proces, znači on jako mnogo toplote ovaj izbije, onda dolazi do skupljanja toga, tada beton još uvek nije dovoljno jak, onako mlad je tih prvih ovaj 24 časa, 48 sati u zavisnosti od temperature i ako se ne doda voda jednostavno on neće imati dovoljno snage da se odupre dovoljno napona za tezanje da da izdrži.

JUŽNA AMERIKA I CENA BEZBEDNOSTI

Ivan Minić: Šta ti je još bilo interesantno o o od putovanja? Pominjao si neke zemlje, al’ recimo nisi pominjao Južnu Ameriku.

Dragan Dingarac: Da, bio sam skoro u Južnoj Americi, to je bila ovaj Lima, u Peruu, pa Santjago u Čileu, pa Buenos Ajres, ovaj i onda Montevideo. Ovaj, bilo mi je uopšte interesantno tu sa aspekta arhitekture, ovaj tih novih zgrada. Potpuna fascinacija mi je Santjago koji ima toliko tih skajskrejpera što ono zovemo preko 150 metara da on je ili možda i 100 ili 80 nebitno je, ovaj u tom segmentu, da on je tu među pet lidera ovaj u celom svetu a tamo je seizmička zona deveta, mislim. I kako su oni to sve ovaj napravili uradili i kako to izgleda to je fascinantno sa tog ovaj recimo aspekta. Ali kada se vratimo na ovaj aspekt recimo investitorskog dela za stambene zgrade, sve te visoke zgrade su poslovne ove koje smo koje sam pričao i pominjao, ovaj gde sam dolazio da na primer u Limi ima Miraflores i Baranco, to su neka dva jedan do drugog onako ovaj dela grada i svi ovi drugi delovi su sasvim potpuno ista ono udaljenost od okeana koji je inače dole, to je sve na litici, ovaj nikakav nikakva razlika ovaj u takvom nečemu, čak ni infrastrukturno u smislu prevoza. Ovde je sve skupo, ovde je vrlo jeftino što se tiče tih stanova. Da, zašto? Pa zato što ovamo je policija na svakom ćošku. Znači bezbednost ovaj da kažem utiče. I kada ovaj sam otišao na primer u Buenos Ajres i ulazimo u neke ovaj agencije za prodaju stanova pošto me to uvek interesuje, jer i time se bavim razvojem novih stambenih blokova, meni fascinacija hajde nešto sam to iz španskog mogao odmah ovaj i nešto prevodio ono broj soba, broj kupatila, ne znam, visina, godina gradnje, koliko je balkon, koliko su neke sobe i onda ovaj nešto što mi nije bilo jasno, šta je to, al’ onako ima ovaj ono kao pešice to je ne znam 350 metara, a automobil, piše ne znam to je 450 metara. I ja pitam šta je ovo kaže a pa kaže pa to je ovaj koliko je stan udaljen od najbliže od najbliže policijske stanice. Znači to je tamo parametar, ako želiš bezbednost, ovaj ti kupuješ stan koji je blizu ove stanice tako da tu mogu tek arhitekte da zaborave na na neke velike velelepne fasade, projektovanje ako mu nije blizu ove stanice ovaj teško će moći to da da sagradi. I tokom da kažem svih tih putovanja gde sam ovaj obišao sve te države probao sam ovaj i nešto potpuno što me drugo interesuje sa socijalnog ovaj nivoa da ovaj posmatram groblja, obilazim redovno groblja, obilazim pijace i ovaj obilazim urgentne centre. Dakle u svim tim ovaj većim gradovima i pokušavam na bazi toga da pronađem neke sličnosti i da to nekako uporedim sa ovim listom MMF-a najuspešnijih zemalja. I veruj mi to toliko može ako se ono odbaci standardna devijacija, ovaj, da ono podaci nisu dobri ili da ih ja nisam na na pravi način možda metrički postavio. Ali to je ovaj fascinantno koliko koliko te neke stvari koje su stvar mentaliteta, a toga imamo i u građevini i u načinu rada i u svega toga utiču na to što mi jesmo, zašto smo ovakvi, zašto nismo možda bogatiji i kakvi smo ljudi.

KNJIGA „PROJECT MANAGEMENT BEZ ILUZIJA“

Ivan Minić: Ne znam. Ne znam. Ovaj nisam obilazio baš sve od tih ustanova. Ali činjenica je da mislim da je našim ljudima i u građevini i u tim ostalim stvarima koje si pomenuo često fokus bio na pogrešnom mestu. I da mora da se vidi nešto što uopšte nije važno, a da ono što je važno, tome se ne pridaje ni dovoljno značaja, niti se to nešto mnogo vidi u toj celoj priči. Za kraj, hajde samo dakle ispričali smo deo priče. Mnogo više detalja je, mnogo više anegdota i čak i ako vas ne zanima građevina savršeno je zabavno, ovaj i vrlo korisno mislim. Pročitajte knjigu, a ti nam reci gde knjigu mogu da nađu, kako mogu da stupe u kontakt sa tobom?

Dragan Dingarac: Da, pa odlučio sam da knjigu prvo ja budem izdavač odnosno moja ovaj firma. Zašto? Susreo sam se to je sad jedan neki opet project menadžment samo nije, nije ovaj građevina u pitanju. Hteo sam da se okušam i u ovome. Prvo da, stručne knjige u Srbiji rekli su mi izdavači kojima sam bio posao ovaj knjigu da su rekli ovo je sjajno, ali ovaj tu idu u 300 primeraka najviše. Ja kažem čekaj 300 primeraka, mislim pa to je ništa ja ću to mnogo više uraditi a s druge strane njihov fi da bi oni to štampali i i ovaj kao promovisali ovaj 81, 2 posto verovao ili ne, znači tebi treba da ostane na 17 posto mislim to nije nije suština tako da sam to krenuo u taj poduhvat sam i lako prikupio da kažem sponzore, to su firme koje su radile sa mnom godinama, imaju eto poverenja, žele da ulažu u tako neko štivo koje neko piše iz realnog sektora, tako da ovaj knjiga može da se naruči i kupi samo preko web sajta ovaj www tačka je l’ tako PM p m srednja crta bez srednja crta iluzija.rs dakle project management bez iluzija i naziv baš da jednostavno to je nešto što je uopšte pravljeno i pisano za projekte koji nisu ovaj idealni to je ono što nisu laboratorijski uslovi, tu su jasno pokazane greške, zatim ovaj odluke i i iskustva sa brojnim primerima gde se iz toga izvlači određeni zaključak i određena ovaj da kažem metodologija. Ono što je evo dobra stvar danas je evo kada ovo pričamo jedanaesti dan od kada je ovaj knjiga puštena u prodaju, mislim da se približavam 300. primerku nisam sada proveravao mail to stižu ovaj da kažem porudžbine sve preko ovaj sajta i ovaj eto tako da sam već razbio tu iluziju da stručna knjiga ne može da ide u tolikog primera a s druge strane tek je ono avgust i ljudi su na odmorima firme kupuju kupuju radne nešto kupuju firme iz Slovenije iz Hrvatske iz Bosne ovaj tako da očigledno sam pronašao nišu i očekujem taj neki talas tih ljudi koji su skroz pročitali knjigu ovaj da će to za jedno dve tri nedelje i da će onda to krenuti od usta do usta da se ovaj kotrlja dalje građevinski fakultet u Beogradu, fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu su izašli u susret imaću i predavanja sa sa sa za studente ovaj tako da eto nadam se, nadam se ovaj nekoj toj dobroj prodaji iako od toga mislim niti ću se ovaj nešto obogatiti, ali mi je drago da iz dva razloga prvo da stvarno pozovem druge kolege da da sistematizuju svoja znanja, da izađu ovaj sa istom nekom knjigom, da možemo da delimo, jer ima mnogo mladih, posebno kolega koji dolaze na gradilišta i oni apsolutno ne prisustvuju nekom projektu, da li na strani investitora, stručnog nadzora, ne vide širu sliku, ne znaju zašto nešto ovaj u svakom slučaju postoji. To mi je ovaj bila prva želja, a ovaj druga želja je da pomognem određenim firmama i da vršimo i obuke prema prema ovaj tim metodama i sadržajima iz knjige da kako bi obezbedio sebi ovaj mirnu starost, jer ako nastavimo sa ovakvom entropijom grešaka i ovakvih stvari i problema. Ja možda mogu da se nosim sada sa 46 godina, ali sa 55 i da jedan isti problem ne možemo da eliminišemo, ja u tom segmentu više neću moći da postojim. I nije samo ključ u nama da kažem koji funkcionišemo na gradilištima i stupamo u te odnose na samom projektu, već sam i u tom devetom poglavlju kažem dao potpuno jedan set izmene postojeće zakonske građevinske regulative, pravne, sa toliko predloga i objašnjenja zašto se to ovaj treba primeniti i zameniti, to je dosta bazirano na iskustvu sa iz drugih zemalja, onda je to opet prilagođeno našem mentalitetu, našoj veličini, mislim ne možeš ti primeniti nešto što u Nemačkoj radi da primeniš da bude u Srbiji, ali može nešto od toga u tom pravcu uz neke naše specifičnosti da ovaj doprinese i to je neki poziv, pošto mi ovaj nažalost komoru više inženjersku nemamo, i nemamo u pravom smislu već dugo godina da to bude neki poziv kolegama za neku javnu raspravu. Dakle tu nije mi bila želja da kažem da to ne može drugačije, verovatno postoji mnogo drugih boljih predloga od mojih, posebno u tim mehanizmima ovaj da, da se ta regulativa izmeni i da zaživi. Tako da eto to su dva neka cilja i baš bih voleo da ovaj da to podstakne ovaj druge da da da pišu.

Ivan Minić: Više informacija i linkovi će biti u opisu epizode. Svakako da jednu stvar razrešim ljudima, kad kažeš stručna knjiga nije stručna u onom klasičnom dosadnom akademski stručna knjiga. Ovo bih ja pre svega nazvao nekim praktičnim praktikumom sa jednom, sa jednom lepom pratećom pričom koja je pre svega ljudska, iskrena, konkretna potkrepljena raznim nekim i i ličnim iskustvima, ali i gde se vrlo otvoreno priča o sopstvenim greškama i nesvesnostima, što u principu naši ljudi ne rade nikad.

Dragan Dingarac: Da, da, ali bez toga ona ne bi bila autentična. I ja sam tamo objavljivao i u toj knjizi ovaj objavljujem neke svoje ranije zaključke koje sam i na LinkedIn-u objavljivao, čak objavljujem baš sam neki projekata. Recimo to je ona matrica ocenjivanja podizvođača. Dakle mora da postoji neki i tehnički deo i komercijalni deo i u kom odnosu treba da bude koliko sam da kažem bio naivan, gde sam do sada došao, isristalisao, uradio i zašto do toga dolazim. I mnoge greške koje sam pravio smatram da je to ključ, ako treba da bude praktikum. Znači praktikum mora da kaže vidi, ovde je greška, zbog toga toga i toga, a ako sam je i ja pravio a treba da je prećutim u knjizi onda ni svi drugi ovaj da kažem primeri sa kojima sam se susretao nemaju tu važnost i tu veličinu. A neki ljudi koji su pročitali knjigu kažu da je možda najbolji to naziv da bi to bio neki žanr tehno-novela ili inženjerski roman. Jer jednostavno pola od toga ja, knjige da kažem posvećeno je project manager-u investitora, drugi deo project manager-u izvođača. I oni jednostavno natežu taj konopac preko centralnog megdana koji se dešava na bazi ugovora i ponude i koji u tom nadmetanju ovaj pobedi, on će ostvariti ono, njegova firma više profita ili imaće manje štete ili manje kazne, tako da ovaj je to nešto što je što mi verujem da, da bi bilo još interesantnije ljudima da posmatraju na taj način a ne ono samo formule koje može da primeniš, naravno ovde ima i formula, ima potpuna metodologija, ima potpuno alata, kako i finansijski izveštaji se čitaju i rade, što građevinci obično u tome nisu sve začkoljice neke ugovorne, pa i do toga da ovaj kako ide psihologija pregovaranja sa podizvođačima, gde ih stavljate za sto, kad ih zovete, kako im šaljete mail-ove da biste izvukli neki ovaj benefit i ono što će biti interesantno, možda u budućnosti to bih voleo da ovaj, pošto su sada tu date varijante kako nadmudriti jedne sa, jedne strane investitorske, kako nadmudriti druge ovaj sa izvođačke, baš bih voleo da u budućnosti prisustvujem takvom nekom okršaju a da tačno znamo ishodi i kaže da, ovo je primenio, ovo isto, a ovo je primenio iz iz Draganove knjige ovaj i to neku drugu priču.

Ivan Minić: Ima sjajnih segmenata, ali i dalje mislim da je možda iz ugla posebno mlade osobe koja to čita najveća vrednost. Evo šta sam ja mislio. Evo zašto sam to mislio. To nije bilo dobro. Evo zašto to nije bilo dobro. Evo šta je trebalo da uzmem u obzir i evo kako bih sada razmišljao o tome. Svaka pojedinačna stvar u tom lancu je izuzetno važna. Najvažnija je vidi pogrešio sam, ne neka ja trebalo je, ali ja nisam znao i nije strašno što nisam znao nisam ni mogao da znam, ali kada sam mogao da saznam onda sam odlučio da dalje više neću praviti takve greške i shvatio sam gde se to desilo jer nismo komunicirali, jer posmatramo kao da smo sukobljene strane, a ne kao da zajedno treba da uradimo nešto i mislim to je primenjivo u svakom poslu, nema veze sa građevinom. Ima veze sa životom.

Dragan Dingarac: Učiš odatle i sad pazi, i tu je još jedna caka, je to razmišljanje out of box. Dakle ako ja dam primer gde šta sam nisam bio uzeo u obzir ili nisam uopšte imao svest o tome, ja mislim da će neki mladi čitalac, neki mladi inženjer shvatiti da postoje neki faktori koji mu nisu pominjali ni na fakultetu niti u firmi gde je sada jeste kao ono mali od palube je l’ trenutno da ovaj to razmišljanje van klišea zapravo može da bude ključno. Jer realno ne postoji bar trenutno u mom životu ima dve stvari gde ja mogu da odlučujem o nekim stvarima. Jedno je kuvanje. Znači ono vidi, kuvam kako želim, ne može niko da ovaj da mi utiče na to im namirnice, pustim muziku to je moje moje svet, sve drugo je ono ako ideš na posao ono moraš da staneš na semafor na crveno, moraš da ideš na neki kružni tok sad ih je sve više i kod nas ovaj moraš sve tako pravila desne strane, znači to sve ipak nekako moraš, postoje neka ograničenja, možda radiš posao koji voliš, ali moraš ipak da se neki dres kod obučeš i tako dalje, dobro ti si sad kreirao svoj posao pa možeš kako ovaj kako dolikuje drugi to možda nemaju, dakle to je jedna sloboda a druga stvar je ovaj jedinstvena sloboda nekako na gradilištu ako si uspostavio autoritet a autoritet piše baš u knjizi kako može na određeni način da se izgradi, da se postavi, da se održava, koji su preduslovi i da jednostavno ovaj kada ti daš nalog i odjednom vidiš da tamo tih 500 ljudi okreće kurs i radimo to na taj i taj način recimo to je onako fascinantno, što ti pruža ovaj neku satisfakciju da ti stvarno ono okrećeš ovaj, okrećeš volan i upravljaš tim tim velikim brodom.

SPASAVANJE PROJEKATA I STANOVI PO MERI KUPACA

Ivan Minić: I magična je stvar kad iz ničega napraviš nešto kroz neko vreme.

Dragan Dingarac: Jeste, kada smo samo kod ovoga, zašto nisam ulazio u ove sve objekte da mi je to mučno i nikada nisam osećao tu kad se vratim ili su me na primer angažovali par godina jako dobro sam zarađivao tako što sam bio faktički inženjer koji upada na gotove na već otpočete projekte koji imaju probleme, naravno tada može mnogo više da se zaradi spremni su da plate sve, ti izvučeš nekako taj projekat uz neka minimalna kašnjenja, finansijski onako i dalje je to loše ali moglo je da bude katastrofalno svi ti koji su me u stvari na primer tu angažovali oni su ono kao bravo super trljaš ruke a ti se vratiš kući nezadovoljan. Ti si gradio, izgradio si objekat koji ono nije u plusu, jeste da si smanjio štetu koja je mogla da bude, nit’ je završen onako u roku, nit’ je onda i u kvalitetu jer ti čim dođeš u problem s novcem onda svi izvođači biraju onda još gore podizvođače, štedi se na materijalu, štedi se na na na na proveri na kvalitetu je l’ tako ovaj kontroli kvaliteta. I to je onako osećaj koji mi je bio težak. Međutim osećaj koji mi je bio jako dobar to je kada sam dizajnirao jedan stambeni blok veliki u Beogradu sa skoro 400 stanova, gde sam iskoristio da prvih nekih 100 i nešto stanova i lično prodam kao direktor projekta, gde sam tada video zapravo da prodajem ljudima priču kako sam ja to zamislio i od unutrašnje organizacije i svega toga ne samo u stanovima, nego i celog kompleksa. I da će u tim nekim stanovima ti ljudi na bazi tih rešenja i te moje priče potpisati te ugovore, kupiti, živeti u tome, ono podizati buduće ovaj generacije. Tako da mi je to bilo ovaj u tom smislu fascinantno da je to prvi put sam ja da smo diktirali ovaj kod nas koliko treba da budu ne znam minimalne širine soba, minimalne ne znam dnevna soba, koliko moraš da imaš kupatila na ovoliko, koliko da, kad moraš da imaš lift, koliko smeju da budu udaljenja između ovoga. To je sve da kažem onako propisano kod nas je to čak i ne poštuje uopšte ovaj niko to i ne kontroliše ovaj nažalost koliki je osvetljaj itd, ovaj mi smo iskoristili priliku da odemo u nekih pet objekata koji su bile novogradnje do tog trenutka u Beogradu, drugih objekata koje nemaju veze s nama. I da ono zvonimo na interfon ono sa flašom vina ili bar što smo mislili da će biti sa nekom flašom vina, da l’ bi ovaj razgovarali sa nama i da popune jedan ovaj upitnik to je ne znam nakih pedesetak nekih pitanja da da utvrdimo da li ovaj oni, šta im se sviđa u u toj novogradnji, šta im smeta, zapravo više šta im smeta, ovaj zatim šta bi voleli da promene i što mi je bilo ključno a što je zabluda ovaj mnogih investitora da zapamte, da, da nam kažu brendove ovaj materijala tipa parketa, stolarije, ono sve što najviše košta, radijatora, klima…

Ivan Minić: Hansgrohe i njegov brat.

Dragan Dingarac: Tako je da, bez Hansa ovaj samo Grohe ovaj i tu mi je bilo fascinantno koliko su ljudi imali ovaj odgovore da smo imali takve neke odgovore gde svima je bilo smetao mali prostor mali prostor kad treba da naprave slavu i onda smo se stvarno trudili da to bude open space ono s kuhinjom da gađamo ne znam parket i keramiku da to bude isto da to bude funkcionalno u tom smislu, ovaj do sasvim drugih ovaj detalja ne znam da li, da li jedna anegdota malo je ovako ovaj da nam je tu troje ljudi reklo da nikako u gostinskom toaletu dakle to je onaj toalet kad se ulazi je l’ tako u stan nije kupatilo da tu ne bude veš mašina, ovaj i korpa za prljav veš mislim koje je uvek stavio tu veš mašinu reko zašto pa kaže kad nam dolaze ovaj gosti obavezno iz tog prljavog veša strada ovaj intimni veš naših supruga oni to odnesu, neki su ocenjivali da kažu bio sam sa ovom, neki to iz čistog fetiša i onda smo ovaj rešili da napravimo posebne ovaj prostorije laundry onako kao gde je ono bukvalno jedan zarez dva kvadrata usred stana gde imamo onu mašinu ovu za pranje, za sušenje, tu i bojler da im to ne uzima negde prostor, i tu je ta famozna korpa tako da ovaj smo i rešavali i i te segmente. A što se tiče ovih svih brendova, na kraju ljudi su se posle četiri, pet godina sećali isključivo brenda za slivničku rešetku u tuš kabini, valjda kad se gledaju dole, ovaj, kupaju eto to je jedino šta im je ostalo u sećanju i neko je znao, mislim da mu je ono aluminijumska stolarija, ali naravno ime tog brenda ovaj ne, tako da…

Ivan Minić: To je samo ono gde se stvarno možeš da gledaš non stop. To može da bude i i i slavina ako je jednostavno u vidnom polju ti piše na njoj. Ne znam, ako je ako su sanitarije isto neke na kojima je to istaknuto pa ne možeš da ne znaš mislim ali ovo ostalo gde to ne piše imaš fantastična vrata, možda bi se prekrstio pred njima, al’ ti nemaš predstavu koja su vrata jer nije stajala nalepnica, a ako je stajala skinuo si je da te ne nervira.

Dragan Dingarac: Tako je, ali ima recimo i zanimljivost ovaj kad imaš ove nadgradne ovaj lavaboe gde uvek sa jedne strane unutrašnje ti piše obično taj taj brend, ali ti njega možeš skroz i da okreneš jer prosto slavina je sasvim negde sa strane, i ovaj u jednoj situaciji uspeo sam da ovaj obezbedim malo bonusa za naše inženjere tako što sam im rekao vidi ja ću ovo ovako da okrenem, mislim čovek neće videti tu ovaj vaš brend ako hoćete ovako da okrenem mislim neki popust pa da inženjeri imaju ovaj za letovanje tako da može i to tako da treba doskočiti na taj način.

Ivan Minić: Dragane hvala ti. Puno sreće dalje sa sa knjigom i sa poslom i sa obilaskom sveta mi ćemo se već viđati i razmenjivati utiske privatno, a vi nadam se da vam je bilo korisno interesantno. Svakako topla preporuka ovaj i za knjigu i za sve što Dragan piše pre svega na LinkedInu i na ostalim društvenim mrežama, i kao neke svoje utiske jer mislim da je svakome od nas važno da razmišljamo o tim stvarima mnoge stvari o kojima smo danas pričali, kroz prizmu njegovog posla suštinski se na vrlo sličan način odvijaju i u svim drugim i ja ću kao robotičar reći da su uvek problem ljudi.

Dragan Dingarac: Tako je, naravno.

Ivan Minić: I da oni uvek mogu i da donesu tu najveću prevagu ali da ako postoji problem vrlo verovatno je na ljudskoj strani a ne na strani mašine, tehnologije, betona, čelika, vrlo retko to dođe sa sa te strane to ipak postoji standard kod ljudi ne postoji.

Dragan Dingarac: Tako je.

Ivan Minić: Hvala vam puno i se vidimo ponovo naredne nedelje.

Dragan Dingarac: Prijatno.