Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Nikola Barjaktarević, juvelir. I neko ko je do tog zanimanja i zanata došao vrlo zaobilaznim putem, ali putem koji je nekako uvek uključivao neko petljanje i čačkanje rukama i prstima. Danas će biti tu sa nama iz nekoliko razloga. Jedan je što ja zaista mnogo volim prave zanatske priče i priče o ljudima koji su posvećeni nečemu, trude se, žele da uče i onda naprave nešto sjajno u celoj toj priči, a i zbog toga što je danas više nego ikad važno sačuvati ljudske stvari u onome što radimo, sačuvati veštinu, virtuoznost, sačuvati svo ono znanje koje je potrebno da bi mogao da praviš nakit kojim se ljudi oduševljavaju. Možda je i to nešto što će nekoga od vas inspirisati da napravi promenu u svom životu.

Podršku realizacije ovog podkasta pruža i kompanija Orion Telekom, a ukoliko vodite biznis koji zavisi od internet konekcije, trebalo bi da znate za njihove Biznis Internet pakete. Ovi paketi donose optičku konekciju na 10-gigabitnoj mreži, stabilnu vezu bez prekida i komplet digitalnih servisa: hosting, .RS domen, SSL sertifikat i statičku IP adresu. Tokom promotivnog perioda, prva tri meseca korišćenja dostupna su po ceni od samo 1 dinar.
Uz dodatke kao što su Microsoft 365, Trend Micro zaštita, e-faktura i e-fiskal, dobijate rešenje koje pokriva sve što je potrebno jednom modernom biznisu.
Detaljnije informacije možete pronaći na oriontelekom.rs ili pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nedovoljno često se dešava da u gostima imam ljude koji zapravo nešto rade stvarno rukama jer poznato je koliko ja to volim i koliko cenim te ljude koji zapravo nešto prave rukama. I danas imamo takvog gosta, ali pre nego što pređemo na to šta gost radi rukama i sva ona ostala pitanja koja su važna ovde, imamo sad situaciju da baš i ovako kako je kadar formiran i sve, da je gost došao i da uh je gost imao očigledno incident. Uh bio je dovoljno odgovoran i ovaj želeo da da ispoštuje zakazani termin, ali mi sad ovde imamo čoveka koji ima ovaj jedan uh jednu jednu ozbiljnu jednu uspomenu, jednu jedan incident na licu takoreći.

Nikola Barjaktarević: Blizak susret sa užarenim predmetima.

Ivan Minić: E i ako možeš da mi objasniš šta se desilo za one koji gledaju da vide, a oni koji slušaju pa šta da im radim?

Nikola Barjaktarević: Početnički. Znači kao da nisam pravi majstor. Ukratko postavio sam nešto užareno i dok sam čekao da se ohladi, krenuo nešto drugo da da odradim. Tako da smo se ovaj…

Ivan Minić: Samo si prislonio što se kaže.

Nikola Barjaktarević: Samo na trenutak spustio ruke. Ali ovaj iskoristio krajnje podlo.

Ivan Minić: Dobro. Hajmo sad da tvojim rečima, pošto smo u najavi mojim rečima ovaj to to imali prilike da čujemo, tvojim rečima čime se ti dečko baviš? Ko si ti?

Nikola Barjaktarević: Ja sam uh juvelir i ručno pravim nakit. Kao kad bih trebao da opišem sebe ono najprostije. Mislim ja uvek naglašavam kao ručno, jer ima dosta ljudi koji proizvode ali sad u ovom trenutku toliko mašina se koristi da za većinu stvari ne možeš da kažeš da si kao ručno proizveo. Znaš ono, svaki deo. Recimo, uh kada se kao ono, sad ima raznih vrsta radionica i kada se nakit lije, kada se štancuje, to ne spada u ručnu proizvodnju. Ali ima i neko ko kao, kako si napravio ručno? Ono, nije ručno kao, nije to taj pojam. Tako da ja ovaj kažem kao sa naglaskom na ručnu izradu.

Ivan Minić: Dobro, a mislim, formalno-pravno si fizioterapeut, al’ pričaćemo da si od toga, da si od toga pobegao. Ovaj mi smo se upoznali preko našeg zajedničkog prijatelja i jednog od gostiju u Pojačalu, Miloša Makarića. Ovaj koga ovom prilikom pozdravljamo. Čestitamo rođenje sina.

Nikola Barjaktarević: Pozdrav za Makaru. Tako je.

Ivan Minić: Svakako preporučujemo ljudima da da poslušaju tu epizodu jer mislim da nedovoljno vodimo računa o našem telu i našem zdravlju do onog trenutka dok nas telo ne podseti da bi možda trebalo da vodimo računa, a neke stvari ima smisla ovaj i preduprediti. 

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Ali hajde da krenemo sa epizodom onako kako je li Bog zapoveda, kako kako Pojačalo treba da ide sa pitanjem šta si ti hteo da budeš kad porasteš?

Nikola Barjaktarević: Penzioner. 

Ivan Minić: Kao čika Đorđe.

Nikola Barjaktarević: Tako je. Dok su sva deca htela uniforme. Šalim se, pa fizioterapeut naravno, nije mi padalo na pamet. Nije mi iz dečačkih dana bila ideja da budem terapeut. Pre neki dan sam se setio u stvari da kad sam pošto ja imam dve ćerke, male su i sad su ono nema zaklapanja non-stop za sve imaju nešto da i ja onda alo advokati uvek imaju zašto da, zašto ne i ja se setim da su me ono mama šta god se dešava, šta god se priča, ja imam nešto da kažem, da dodam, da. Pa mi je non-stop kao alo advokat. I da tim razgovorima ono upis u školu i to kao šta bi voleo da budeš, kao pa advokat. Ali nije mi to sam tad pričao zbog njih verovatno što su mi kao…

Ivan Minić: Ti si u stvari ti si ti si malo mlađi od mene, ali ti si jedna od onih generacija kao i moja koja je odrasla na skupštini.

Nikola Barjaktarević: Usađeno.

Ivan Minić: Znaš i usađeno i taj parlamentarizam je li i sposobnost monologa. Dijaloga nešto manje, ali monologa je onako usađena iz tog perioda.

Nikola Barjaktarević: To je najgore ovaj kako sam ovaj rastao sve sam bio manje ovaj govornik uh ono da da sam kao da se snalazim u tim govorancijama. Bolje slušam nego što pričam. Uglavnom eto to se sećam kao to mi je prošlo kroz glavu da sam kao pričao kako hoću da budem u stvari naravno veze s vezom. I već možda tamo negde aj sad lupiću neka sredina osnovne škole. Bio je jedan terapeut u kraju, u ulici. I meni se to nešto sviđalo kao kako on to ovaj sa sportistima tamo-vamo i to mi je jer sam se ložio na fudbal. U stvari sad kad kao razmislim, verovatno sam hteo da budem kao neki fudbaler, non-stop je kao samo lopta. Mada je košarka moj sport uvek bila. Uvek sam više voleo košarku, ali zbog visine uvek fudbal. Uvek hvalilo tih par centimetara.

Ivan Minić: Pa dobro, vidi mislim za sve nas, mislim iz naših generacija možda je možda je sa novijim generacijama to drugačije, ali svi smo mi po defaultu igrali fudbal bar do četvrtog, petog razreda kad dovoljno ojačaš da to s košarkom ima nekog smisla.

Nikola Barjaktarević: Da da.

Ivan Minić: Ovaj tako da smo svi nekako bili opredeljeni ka fudbalu. Sad da l’ si ga voleo ili nisi, to je bilo ono što si imao da igraš sa društvom. A za ovo ostalo je bio problem da se skupi. Ja sam ono najviše na svetu voleo tu odbojku, ali odbojka je predivan sport koji nikada ne možeš da igraš rekreativno sa društvom u dvorištu jer ti treba 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku. To nećeš skupiti nikad. Mislim možete vi da se dobacujete loptom, to je u redu, ali to to nije to. Tako da to sa fudbalom je negde mislim uobičajeno čini mi se bilo za sve nas.

Nikola Barjaktarević: Ma da, basketi.

Ivan Minić: I to je bila prva stvar koju treniraš kod onih koji su trenirali jer za fudbal možeš da ga treniraš i sa četiri godine. Košarku ne možeš. Šta radiš sa četiri godine?

Nikola Barjaktarević: Jeste. Jeste. 

Ivan Minić: Uh a kakvo je bilo okruženje?

Nikola Barjaktarević: Uh, misliš na ono Kumodraž moj, rodni kraj?

Ivan Minić: Tako je.

Nikola Barjaktarević: Pa super, ja ono obožavam Kumodraž i danas, ne živim tamo, ali nekako mi je ono super bilo tamo. Razlikuje se uh blizu je grada kao ovaj tu je, a a na visini si, čistiji je vazduh, šuma. Mislim obožavam ga. I taj kraj je bio onako ovaj super, uh znali su se komšije, su se poznavale, nije bila ovolika gužva i nije bilo mnogo ljudi koji su se doseljavali ko sad, ono ne znaš komšije.

Ivan Minić: Kumodraž je nekako kao bio radničko naselje. Ima takvih po gradu nekoliko, sad ono ne znam kako je kako je sad, ali u vreme našeg odrastanja kao to je bilo otprilike tako.

Nikola Barjaktarević: Pa jeste. Ne znam ni ja sad kakvo je. Imam utisak da nije više takav. Ali jeste bio ovaj i to mene isto asocira me sad to kao prisećam se tih komšija ovaj jedan je stolar, ovaj jedan je moler. Ćale moj ima auto-servis. Tako i svi su tu se poznavali, pomagali, znali su sve da rade. Uh treba se obnovi krov, skupe se komšije, dođu. Nema tu kao sad moraš da prođeš pola Srbije da nađeš…

Ivan Minić: Podigneš kredit.

Nikola Barjaktarević: I kredit i da nađeš ko će to da. Ovaj, jeste bio tako ono pravo ono, mislim selo, u ne smislu nije bilo gore već tada nije bilo ni poljoprivrede ni ni stoke, nije ničeg nije bilo iako su K umodraž zvali selo, nije bilo u tom smislu. Ali eto bilo je tih ljudi koji su znali tako sve da rade nešto ono. I obožavam ga i sad ono volim da odem. Uh tako ta šuma tamo gde smo odrasli i to to mi je ono prva liga.

Ivan Minić: A ovaj, ti si bio dakle u okruženju ljudi koji su isto svašta nešto čačkali sa rukama i u tvojoj kući. Kako si ti, jesi se očešao nešto od toga?

Nikola Barjaktarević: Pa otac nije on radio samo auto-servis, imao je auto-servis, ovaj radio je mehaniku, limariju. Ali je radio u Beogradskim elektranama, grejanje. Uglavnom u auto-servisu tom u garaži, to je toliko vremena provedeno tamo pomažući njemu i plus kao tu ti je kao brdo nekih alata pa ti pokušavaš sve da nešto da se igraš s tim, da ga da upotrebiš hoćeš da sklopiš neka kolica, da sebi napraviš, mislim milion tako nekih primera gde kao nešto ti hoćeš sebi da napraviš biciklu, hoćeš… Uglavnom korišćenje tih alata ja mislim da mi je ono da mi je mnogo pomoglo kao sad u ovom sadašnjem poslu. I eto kao ćale, to smo pomagali ja i i brat ovaj non-stop i za to grejanje i za to jest uvođenje grejanja u kuće, u stanove. I tako tu sa tom limarijom i to. Sećam se toliko sam voleo da uh on je recimo kad je radio tu limariju, kad je vario, kad je ovo, kad je ono. Uh tu smo mi ono non-stop kao dreždeli iznad e sedi tu u pripravnosti sa flašom vode, ako se nešto zapali da to je naravno ono najdosadnije sve vreme samo dodaješ nešto i gledaš i onda u jednom trenutku kao brate ne mogu više u garažu. Kao kad me zove da pomažem ono daj samo da pobegnem da da me ne uhvati tu. A on je bio loš učitelj zato što mislim super čovek, hoće ti objasni, vredan, mislim ono. Ali kad treba da se da da meni bude malo zanimljivije da bi me zadržao tu, to aj sutra, aj daj ja ću da zavarim nešto, drugi put. I onda ovaj sam ono bukvalno krišom ja kao sa onim bocama ono da da kao…

Ivan Minić: I tad si voleo da se igraš sa sa vatrom.

Nikola Barjaktarević: Da. Tako kao posle kao kad mi kaže gde si to smeo, ode eksplodira sve, pa ti nisi mi dao, morao sam krišom sam. Uglavnom eto tako sam ja to kao vežbao, nešto pokušavao i uspeo sam ja tu posle svašta nešto da pravim za svoju ono za svoj groš. I ono znaš šta? Uh sećam se kako mi je bilo nekako drago kad stariji ljudi dođu kod mene, ja klinac da ne znam detetu pukla guma na biciklu. Aj Nidžo kao, je l’ možeš? Može. I to mi je onako bilo kao daj, daj ja to da sredim. Kao skrpim onu gumu, zalepim, proverim da l’ pušta tamo, kompresor. Recimo kompresor je toga se sećam ko juče da je bilo. Ćale sam sklapao i ja mu pomogao i mi smo kao napravili kompresor. Mislim tako to to ostalo u sećanju. 

Ivan Minić: Znači bilo je nekih ovaj, bilo je lepih momenata. 

Nikola Barjaktarević: Jeste, jeste super. Super, meni to ovaj i i on je uh imao na, nije imao nikad radnike uh jer valjda ono bilo mu je dovoljno što uvek neko od nas može da mu pomogne ovaj koliko mu treba, ali je uh u jednom trenutku jedan dečko, on je bio sin od tu nekih komšija uh koji su imali neki frizerski salon. Uh i on je uh učio za automehaničara i pitali su ga je l’ može da dođe on na zanat. Naravno rekao je može. I ovaj taj dečko je, on je to to to je nivo zaluđenosti za automobile, to je ono. I onda smo mi još uz njega kao još više kao jer je on bio tu ono mlađi, više nas je razumeo. I pošto smo voleli da gledamo, išao sam sa ćaletom, gledali one trke na Ušću, pa na Avale, reli i to. I Moca taj dečko, on ima sad svoj auto-servis isto u Kumodražu. I baš je onako uspešan i dobar majstor. On je tada bio srednja škola, završavao je srednju školu i pripremao se da on vozi trke. I kod nas u garaži je nastao njegov auto, školjka juga sa motorom Lanchije. Znaš kakva mašina. Mislim nama je to bilo tada ono ko kakav Ferrari, Mocin jugo sa Lanchijim motorom. I vozio je trke. Išli smo gledali ga, bodrili ga. I evo sad ono kako ono nisam dugo ono razmišljao o tome. Sećam se prva njegova trka na Ušću i to je nešto dobro prošao, tipa da l’ je bio treći, četvrti. Ovaj za malo ono ja mislim možda i pao u nesvest posle ono koliko je bilo to ovaj verovatno i od adrenalina i od i to je naporno to nivo koncentracije. I uh tamo kako smo živeli tu u toj kući našoj uh put od Vojvode Stepe ulice ovamo ka Avali taj ovaj ta ulica. Ti kad kad je nešto bučno Vojvode Stepe, ti čuješ to ovamo iako je 600 metara udaljeno, Moca kad dolazi sa jugom tačno evo ga Moca i ono posle dva, tri minuta stiže bruji, gruje, gru odande.

ŠKOLSKI DANI

Ivan Minić: A kaži mi ovaj, uh taj, da kažem, prelazak, osnovna, srednja škola, šta je tu bilo?

Nikola Barjaktarević: Uh bio sam ovaj nisam bio siguran kao da l’ ću ići za terapeuta, neću. Ono kad je tada bilo ono spisak želja kao što se piše za za upis u srednju. I mogao sam relativno da biram gde ću jer sam bio ono odličan đak. Ovaj i to kao nije nije bilo problema. Uradio sam dobro i taj prijemni. Ali uh u tom trenutku se otvarala nova medicinska škola. Ta na Zvezdari, farmaceutsko-fizioterapeutska. To je, mi smo bili prva generacija u toj školi. I sad uh bilo mi je izazovno zato što kao to je ogledno odeljenje gde ima manje učenika u odeljenju, 20 nas je bilo u svakom odeljenju. Uh i tu je po tom kao nekom novom programu bilo više prakse. Al’ hajde sve to. Bilo je nešto ono trebalo je baš dosta poena. Mislim 94, 5 recimo. I ja rekoh pa to je onda za mene. Em terapeut koji mi je bio kao opcija i plus kao traži se mnogo poena, tu će biti i kao hajde ostaviću to kao prvu želju i odmah upao tamo. Uh i super sam bio zadovoljan tom školom. Mislim stvarno je u tom trenutku to je nešto bio taj program neki Evropske unije, program sa te više prakse, sa manje đaka. Bilo je mnogo uh isfinansirano uh Tad su oni renovirali tu neku staru osnovnu školu i bilo je ono znači nova.

Ivan Minić: Ja se sećam iz tih generacija koje su bile par godina nakon mene kad je kad je to zapravo krenulo koliko su ljudi pričali o tome koliko je to dobro opremljeno. Što kao mislim realno ni jedna naša srednja škola nije bila opremljena, ako jeste, sve to što je bilo je uglavnom bilo staro. Hajde kod nas ono na ovim elektro smerovima, robotici i to dolazili su polako računari u nekom obimu i koliko ih je moglo biti. Mi smo imali super opremljeno to sve, imali smo čak i robota i sve. Ovaj al’ kao nije to baš bilo često. A znam iz nekih malo kasnijih generacija koliko su ljudi bili zadovoljni i kvalitetom nastave i kvalitetom toga šta šta si imao na raspolaganju od od opreme, od ono…

Nikola Barjaktarević: Tako je. Jeste. Pročulo se za tu školu brzo. Zato što je eto zbog te opreme, opremljenosti te. Ono bazen, saune, to jest od te kao opreme za kozmetičare, za terapeute, ta sala, ogromna, pa bili su tu tad i maseri i farmaceuti, laboratorija, sve onako novo. Ono WC bolji nego kod kuće, ono sve super, table, one bele sa markerima. U tom trenutku svemirski brod. Pa nema zvona, nego se čuje muzika kad je kad treba zvono da bude. Profesori super. Sve mi je bilo super tamo. Ovaj baš sam ono i ta ekipa ljudi i ti drugari, baš je onako to taj period mi je ovaj super. I uh, al’ recimo taj posao terapeutski iako je bilo dosta prakse, nije mi bilo ono najjasnije šta, šta se tu traži konkretno od nas. Priča se non-stop o nekim terminima, ideš na VMA, u Sokobanjsku, mislim svuda klinički po domovima zdravlja svuda, ali kao i dalje nešto meni tu. Nije mi bilo baš najjasnije šta se traži od nas. Šta je tu naša uloga kao konkretno. Ali su uh na dobrom glasu bili terapeuti tada. Bar sam ja takav utisak imao.

Ivan Minić: Bilo ih je malo.

Nikola Barjaktarević: Jeste.

Ivan Minić: Znaš. Sad postoji ozbiljna inflacija, ali tad ih je bilo relativno malo i ja ono što znam da uglavnom su bili vezani za ili sportske klubove ili za to da ne znam, na Banjici, pa imaš neke ljude koji ti pomognu oko oporavka. Znam to po domovima zdravlja. Ja sam išao, jer sam imao te sportske povrede. A tad nije ni bilo to privatno. I da je bilo, mi to ne bi mogli da priuštimo naravno. Ovaj ja sam otišao pet puta na to što je trebalo da uradim i shvatio da nema nikakvog smisla, jer prvo niko me ne nadgleda, to što ja tu treba da uradim za koleno, nemam pojma, par onih mašina koje imaju trake na za povlačenje, to mogu da uradim i u teretani sam ili kući. Znaš kao najveći science fiction je bio mi pusti onu struju sa onim mokrim sunđerima koja sam u meni se činilo da samo uradi goru stvar za moje koleno. Al’ baš je bilo, baš je bilo low level. Znači mislim da to što se dešavalo kod vas da je zapravo bio začetak ovoga svega što imamo danas. E sad ne znam koliko je uopšte, mislim, izašao si iz te priče, ali si bio u njoj. Zašto ti je dovoljna ta srednja škola?

Nikola Barjaktarević: Pa kao baza samo. Znači neka osnova da dalje kreneš da se usavršavaš. Mislim može sa srednjom školom ti kao nešto da se muvaš, da radiš i ako upadneš u neku ozbiljnu oraciju ti ćeš naučiti uz nekog dobrog posao, ali ali ja je posmatram samo kao neku bazu i onda nadograđivanje kasnije. Meni je bilo u jednom trenutku krivo ovaj što zato što sam recimo iz matematike bio baš dobar i išao sam i na takmičenja i voleo sam matematiku, ono mi je bilo super. Ali nije me zanimalo da idem kao nešto ka kompjuterima, me nisu zanimali i to mi je sve nešto bilo dosadno. Uh, i u jednom trenutku mi je bilo kao krivo što možda nisam iskoristio to da idem negde kao neku matematičku ili nešto. Al’ dobro hajde to sad kao… Uglavnom uh tek na višoj uh ma da ja sam u stvari sam na sebi vežbao i to sticajem okolnosti i nažalost vežbao i naučio taj posao i tad mi je bilo kristalno jasno šta se od nas traži zato što sam imao neki udes na višoj, baš onako. I onda sam se ja oporavljao, pa sam tad kao ukapirao neke tu pojmove i neka stanja koja ono mi je bilo kao čudno i nerazumno i kako to, šta to. Tako da sam tad baš onako shvatio.

PRIČA O FIZIKALNOJ TERAPIJI

Ivan Minić: A bilo ti je ono shvatio si da želiš da odeš na višu nakon srednje.

Nikola Barjaktarević: Da, da. Želeo sam.

Ivan Minić: Kako je bilo na višoj?

Nikola Barjaktarević: Na višoj je bilo fenomenalno. Uh dosta ljudi iz srednje, znači onako ta fina neka ekipa i Makara naš lepi i dragi i još par tu ovaj super ljudi. plus uh eto gomila tih nekih novih koje onako super zato što su uh sve to ljudi onako probrano, filtrirano koji stvarno to zanima. Jeste. I tako i profesori su bili dobri. samo jedino eto ta prva godina je bila fenomenalna i onda uh jer na kraju prve godine mi se to desilo i onda sam morao da kaskam za njima. Ja sam zamrzao celu godinu, posle nisam išao pa sam išao sa mlađom generacijom. Mislim i tad je sve bilo OK, al’ su mi ovi pobegli moji. Ovaj, uglavnom, viša odlična, predavanja zanimljiva, prakse isto bilo dosta. I posle eto tog ovaj događaja mi je onako bilo nekako još možda draže da kao radim taj posao. Voleo sam taj posao, stvarno. Nije…

Ivan Minić: Ja mislim da je baš velika stvar ovaj u celoj toj priči to što kao znači, hajde da kažemo od 2000-tih na ovamo, od početka 2000-tih na ovamo, gomila stanja i gomila problema koji pre toga su u suštini značili da ćeš ti ostati invalid, da ćeš biti defunkcionalan ili da nikada više nećeš moći da imaš od prednjih ukrštenih Ahilove pa na dalje. Sve to sada, a počelo je tada, ne znači, mislim znači da je to teška povreda i da, ali ti možeš da se vratiš bolji nego što si bio. Mnogo zavisi naravno i lečenje i postoperativni tok i terapija i sve. Najviše zavisi koliko ti hoćeš da se posvetiš, jer ono što kažu kad završiš onu redovnu terapiju sve, pa ti kažu ovo su vežbice koje treba da radiš kući. E niko nikad nije uradio te vežbice kući. Znaš kao mene je mene je Miloš par puta i ono pohvali me za tako neke stvari jer meni kad kažeš to ja uzmem i radim to. Zašto? Pa zato što mi je baš stalo da mogu da hodam. Emotivno sam vezan za tu ideju, voleo bih da ostane to tako, znaš. Ali većina ljudi čim se vrati, hajde elementarno funkcionisanje, nikad to ne reši. Znači on ne znam, slomio si ruku, nakon skidanja gipsa i svega možeš da je podigneš 45 stepeni, a mogao si sve. Pa nema veze. Ima veze. Samo će biti gore. Znači ako ga ne rešiš, ali čini mi se da je tada počinje to da da zapravo sve više stvari mogu da se reše, sve više stvari mogu da se reše neoperativno, nego kroz vežbe i i procese i sve, sve više pomagala i i super nekih stvari se pojavljuje, sve više alata sa kojim se radi, mašina i tako dalje. I ti sad imaš situaciju da u principu gotovo da nema povrede koja znači da si ti završio sa sa sa svojom sportskom pričom.

Nikola Barjaktarević: Tako je. Jeste. Mnogo se napredovalo i sa opremom od elektroterapije, te fizikalne. I u tehnikama, oporavka, manualnim tehnikama i u programima oporavka, mislim jeste mnogo je, mnogo je stvarno tu napredak ogroman. I za profesionalne sportiste i za rekreativce i za ovako ovaj ljude taj neki hajde kad pričamo o sportistima taj povratak na teren i to koliko je sve to brže, koliko je jeste, jeste, stvarno je ovaj ja mislim ti programi vežbi da u stvari su ono da da je neko konačno bio seo i lepo odredio uh i opterećenja i proračune i vreme, nedelje, meseca, sve. Ovaj pogotovo uvek se, mislim najčešće se priča o ovim prednjim ukrštenim kao onako česta, komplikovana povreda. Tu onako se dosta taj napredak vidi u tim programima od od povrede do povratka na teren.

Ivan Minić: To je do, suštinski do 2000-te to značilo kraj karijere.

Nikola Barjaktarević: Mislim ima ljudi koji su igrali bez ligamenta kao što je…Sad jedino tu, meni se nije sviđalo nikad uh neka ta uh ti terapeuti kako su se kao međusobno međusobom takmičili. Moj se, moja mušterija, klijent, pacijent, kako god da ih nazovemo vratio na teren ne znam, za pet meseci. Pa al’ nije poenta ako program kaže šest znači nije poenta da budeš ti brži od programa. Nije džabe predviđeno šest meseci.

Ivan Minić: Ima raznih ljudi, raznih tela. Nije isto ni u kom uzrastu ti se takav problem desi. Nije isto kad ti se desi sa 15, 16, 18 ili kad prestane rast i kad se desi sa 38, 9 godina, znaš ono. Ja sam nakon 20 godina basketa prestao da ga igram nakon što mi je pukao mišić. Ja sam se oporavio jako brzo i mislim i Miloš je bio fasciniran koliko to brzo zaraste i sve, ali jednostavno ja se ne osećam više sa tom nogom prijatno. OK, trebalo je da ja mnogo aktivniji budem, da je ojačam i sve. To se nije desilo iz raznih razloga i stao sam. Nisam rekao zbogom, na vreme, vratiću se ja se nadam.

Nikola Barjaktarević: Doviđenja.

Ivan Minić: Ali jeste to negde ovaj, jeste to to velika stvar da ljudi koji bi, mnoge karijere, posebno ono u Americi, ovi koledž igrači koji su bili neverovatni, koji nikada nisu zaigrali profesionalnu košarku jer im se to desilo u poslednjoj koledž sezoni i kao nema, kao posle toga ništa. Možeš ti da živiš normalan život, ali ne možeš više da se baviš, promena pravca, ne moguće, sve je to. Sve je to problem. Mislim u glavi bude isto problem ogroman. To je i i i kod ljudi koji se oporave fizički vrlo često postoji psihički problem koji je koji je posebna priča. 

VIŠA ŠKOLA I DALJE

Ivan Minić: A šta je bilo, da kažem, OK ti si ti si imao isto udes i i probleme nakon toga. Uh kad si se vratio, kad si odradio to sve do kraja, šta dalje?

Nikola Barjaktarević: Pa bio sam tad onako, mislim nisam bio siguran ni šta ću ni kako ću jer ovaj nisam bio siguran kako da l’ ću koliko ću se oporaviti, zašto ću biti sposoban i to, al’ ono posle par meseci i pa se vidi neki napredak. Ovaj onda već je bilo ono kao očigledno da ću moći da funkcionišem. I sledeće godine sam ovaj prohodao. Kao krenuo sam ono da da već kao bez štaka tu hodam i to i vratio sam se na ovaj na fakultet, to jest na na višu školu. I onda sam ovaj sa tom mlađom generacijom ovaj sa njima išao polako i mislim ono eto ja uh valjda što što sam voleo to ovaj kliknulo mi je, razumeo sam posao i nije mi bilo teško da se tu vratim u u priču. Tako da sam eto posle sam to pod znacima navoda na vreme završio. I onda sam radio ono pripravnički, pa volontirao. To sam sve odrađivao na kliničkom ovaj na urgentnom. I to je bilo ono zanimljivo zato što sam pre toga bio tamo kao pacijent i onda sam terapeuta znao i otišao kod njih da stažiram i volontiram, oni kao evo kolega. Da. E dođi sad vamo. I bilo mi je i tamo sam ono obožavao to. Voleo sam, osećao sam se dobro tamo. I bila je odlična ekipa tamo terapeuta. Bio sam kao zbog tih pravila moraš da prođeš sva odeljenja, pomalo. Od kardiologije, neurologije, pa na u porodilištu, svuda pomalo, ali taj urgentni ortopediju i urgentnog centra to je onako u meso. I onda tamo mi je bilo top, tu su me stavili. I odlično ono svaki dan, nema šta. Ali uh je depresivno. Uh kao svi ti savetuju od tih starijih, nemoj da se previše upuštaš u da se zbližavaš, da primaš k srcu i šta ti ja znam. Al’ ne možeš ti da budeš kao imun na to. Onda ono uhvati te depresija uh kad vidiš sva stanja i kad vidiš sve to. Uh, mada sam se susretao s tim i pre toga, ali ovde je onako. I ovaj, uglavnom eto to je tako prolazilo. Uh, u tom trenutku je plata neka bila tamo tipa 30 4, 5 hiljada i svi se kao koljemo, svi čekaju u redu da tamo dobiju posao. Uh sad možda u tom trenutku uh je bila kao možda veća nezaposlenost pa kao zbog toga je možda taj osećaj bio takav, sad ne verujem da je, ma ne znam evo sad da da ne pretpostavljam. Uglavnom uh kao eto neko volontiranje dok se ne dođe na neki ugovor. Ali se ubrzo i bio sam neko vreme kao na nekom ugovoru, ali ubrzo je bila neka smena tamo ova politička i to. Pa onda odjednom uh demokrate odlaze, dolaze ovi, pa kao sad bi bilo dobro tu da se vidi neko, da bi. Ma rekoh doviđenja. Nisam hteo tu da se ovaj preko njih kao nešto umuvam, a i ovako mi je bilo nenormalno da oni svi tamo, mislim većina radi, odrađuje, da bi privatno kasnije radili i pridobili neke pacijente za privatan rad, kao daj onda probaću samo privatno nekako da. Mada eto, klinački je bilo više hajde ja da probam ovo, da probam ono, da se ne zaglavim ovde za ceo život. I ne znam koliko sam vremena tamo proveo. Možda recimo godinu dana. I onda sam krenuo privatno. Tako od običnih masaža do nekih kao rehabilitacija, pa i tu tako tih terapeuta ovaj koji su tu radili, smo ono poznavali, poštovali su me, videli su da ovaj volim i želim i da se trudim i da znam posao, pa su neke poslove koje oni nisu stizali, nisu prihvatali, mi prebacivali. I išao sam tako nekad ono nisam ni ni kola ono tada imao, pa krevet na leđa, u autobus, piči ovaj sa krevetom, kilavi se, al’ nije to tako, ono sad kad pomislim, al’ nije tad u tom trenutku. Ma daj super, radi se. I onda je u jednom trenutku drugar jedan kome je majka stomatolog, ona je njemu predlagala bila nešto sa nekim nekom zubnom kozmetikom od nekih gelova, izbeljivanja, čišćenja. Ona je njemu to nešto predlagala da uh da se on bavi time. I onda su on i i njegov drugar, tad je meni je tad onaj taj drugi dečko bio poznanik samo. Ovaj, oni su to rešili da probaju sa tim, pa da nađu neki lokal u gradu, da otvore tu kao neki salon. Uh i onda su zvali mene da ja uh kao budem tu da ja i to odrađujem, jer je taj moj drugar znao da ne radim više na kliničkom. Ja kao pa hajde, mogli bi da vidimo to. Ja ono već u glavi vrtim, mogao bi tu možda i terapije da radim ili nešto. I u početku nisam, u početku smo samo radili to, to sa zubima. Uh, ali su oni su ubrzo odustali od tog posla. Uh sad da l’ su očekivali više od tog posla ili nisu, ne znam šta je bilo. Jedan od njih dvojice je brzo izašao i otišao je ja mislim nešto sa kafićima. A ovaj moj drugar je otputovao za Ameriku, tamo nešto da radi. I ostave meni uh i mislim ja i kao otkupim taj njihov posao da nastavim ja da radim tu. Ja sam ja video tu neku perspektivu. Uh i radio sam tad u isto vreme i terapije i zubnu tu kozmetiku. A problem je bio, mislim problem kao, uh u tom trenutku, pošto zbog tog udesa koji je bio, to je bila nenormalna situacija uh gde su meni pasoš uzeli. Ovaj, ono bilo je to suđenje ovo ono. Iako me nije niko tužio od mojih drugara koji su bili u kolima, niti je bilo oštećenih sa druge strane, nego kao javni tužilac ovo ono. Uh, i sad advokat se čudio jer nije uh imao i ako je iskusan čovek, nije imao takvu situaciju da nekom zbog tog uzmu pasoš. I onda je on jer zato što je udes je bio negde kod Valjeva, negde kod Mionice. I on je pretpostavio da zato što su videli BG table, da je to njima bilo sad kao moramo da ga, to je njegova teorija bila. Uglavnom da ne davim s tim, ja pasoš nisam imao, a otvarale su se šanse neke za neki taj uh rad preko. I ja kao hajde, nema veze. Propuštam šanse. Pišemo tamo neke žalbe stalno da vrate pasoš. Ono se oteže to suđenje u tom trenutku i neka ona reforma sudstva što je bila, pa se još više oteže. Uglavnom ja radim to i ide to super taj posao i jedan i drugi. Ono bilo je ono po ceo dan sam radio. I u nekom trenutku advokat ovaj mi javlja da uvažavaju tu neku žalbu. To je već prošlo šta ja mislim jedno šest, sedam godina bez pasoša. Nenormalno. I dalje ono čuo sam se bio s njim, i ja ga pitam rekoh je l’ su uzeli još nekom pasoš, on kaže ne. I kako se ovaj kako mi je on to javio ja uh približava se sajam kozmetike. I stupim u kontakt sa dve Slovenke, Alma i Lea legende. One su tada već bile uh preduzetnice, imale su svoje neke salone u u Sloveniji. I dogovaramo se da se vidimo kad budu dolazile na sajam u Beograd. I da ovaj se napravimo taj neki dogovor nešto. I one njih je zanimalo uh kako to funkcioniše to sa zubima. I ja kažem OK. Dođete, uradimo tretman, ako ste zadovoljne radimo, ako niste nikom ništa. I one su bile zadovoljne i onda je bila, bio je plan da ja radim, one mesec dana zakazuju klijente i ja odem tamo na sedam dana, deset dana, petnaest dana, zavisi koliko zakažu, odrađujem i vraćam se za Beograd.

Ivan Minić: Znam ljude koji rade tako limariju.

Nikola Barjaktarević: Slično. Isto je. I ovaj i onda sam tako jedno vreme radio u Sloveniji. To je, ma mislim ludilo. Odem putujem celu noć. Ujutru rasklapam, pripremam aparate, gelove, mašinu. One ono kao na traci to sve zakazano, jedni za drugim ljudi. Ovaj, tako po ceo dan budem tako po sedam dana, po deset dana. Bez, bez minuta odmora. Mislim tu je, nije to naporan posao, dosadan je u stvari. Ali sve vreme moraš da budeš tu, ne možeš kao…

Ivan Minić: Moraš da budeš skoncentrisan.

Nikola Barjaktarević: Jeste. I ovaj, uglavnom je u Sloveniji moglo da se radi zato što kod njih nije bilo obavezno da budeš kao i kod nas da budeš zubar da bi to smeo da radiš. U u Hrvatskoj si morao da budeš zubar. I tako radili smo to, bilo je super. Bili smo u Kranju, u Celju, u Ljubljani, Morskoj Soboti. Ovaj, tako super je bilo. Uh i to je pa trajalo i to, ne znam koliko sam bio u putu, dosta baš. 

ULAZAK U JUVELIRSKI POSAO

Nikola Barjaktarević: Uglavnom uh kako sam ušao u stvari u posao sa zlatarstvom u pošto je lokal gde smo otvorili tad to u Beogradu je bio u City pasažu u onaj čuveni u centru grada, tržni centar. Uh par lokala od mene je bila ta neka zlatara. To nije klasična zlatara sad da imaš izlog i da gledaš tu nakit i nego ljudi su se bavili ono trgovinom na veliko i otkupom i prodajom. Zato što je u tom trenutku, na svakom ćošku to se sigurno sećaš, bio onaj otkup zlata.

Ivan Minić: Da, da.

Nikola Barjaktarević: Bukvalno gde god se okreneš. I oni su ovaj se bavili time onako ozbiljno i i na veliko. I onako starija ekipa, super, onako gotivni ljudi. I ja ono koji sam bio tu ono ovaj često tako s njima ono u slobodno vreme se…

Ivan Minić: Na hodniku što se kaže.

Nikola Barjaktarević: Da, da. Se susretali. Uh i gotivili su me i ja njih. Oni su, pošto je posao im je išao dobro, uh rešili da trebalo im je još ljudi. I oni su me pitali da li imam neke drugare koji bi uh želeli tu, da li bi mogli da rade. Onako specifičan je posao zato što zlato je u pitanju, odgovorno plus ono svakakvi se tu motaju likovi, ti treba biti sposoban za to, ne ne može baš to ovaj svako da radi. Pa su me ono pitali je l’ kao ima neko tako malo sposobniji da bi hteo, ne mora da ništa zna. Pokazaćemo oni tamo. I ja tad ovaj dovedem jednog drugara, pa drugog, pa trećeg. Uh i onda je tu bilo još gotivnije zato što su tu drugari em ovi ljudi koji su radili gotivni em ovi drugari došli kao svako slobodan trenutak tu se kao ovaj zajedno. Uh, e sad u jednom trenutku su pošto su oni studirali i dalje, oni su uh nisu nešto mogli da daju neke ispite i da rade u isto vreme, pa je bio plan da naprave neku pauzu kako bi završili to nešto oko ispita. I onda su oni mene pitali tu iz zlatare, vlasnik zlatare i ovaj pošto je već tu bila smena ta starija ekipa, jedan po jedan su odlazili, a ti drugari u stvari ti mlađa ekipa su oni tu preuzeli da rade. I tu je sad bila frka što stariji su već otišli iz te prethodne ekipe, nisu više radili, a ovi hoće da naprave pauzu. I kao daj nekako nađi se tu, pomozi dok oni daju te ispite ovo ono. Ja kažem nemam kad em radim ovde kad sam u Beogradu, em non-stop Slovenija. Pa samo ti sebi organizuj raspored, ali ovde kad kad možeš ovaj uskači da probamo, pa kao znaš da vidimo. Ja ono kao, kako ću, šta ću. Mislim ja kao tu već znam šta se radi, kako se radi jer sam ovaj dosta ono vremena tu ono i provodio s njima. I tu taj jedan jedan je ostao čovek iz starije te ekipe. I ja jedan dan ono sednem s njim, rekoh šta misliš ti? Pa kao ja bih voleo da ti probaš, pa da vidimo, znaš. Ja rekoh hajde. Eto to je bio prvi ulazak tu. I uh, brzo su mi tu pokazali uh nešto kao osnovno tu kao da pripomognem. I brzo sam relativno ulazio u fazon. Ovaj tu se radilo ono ta neka kontrola zlata, oko čistoće, oko jeste, nije, to je kao hajde najosnovnije. I ovaj kasnije se to nadograđivalo ono u imali su taj jedan program onako specifičan napravljen samo za to gde se ovaj unose podaci tu je ono jedan broj pogrešiš i bude nezgodno. Tako da onako isto hajde koncentracija, odgovornost. Malo po malo eto hvatao ovaj hvatao tu onu ono da uđem u priču što bolje. I desilo se u stvari da uh u tom trenutku u Sloveniji već počinju da prave problem uh neke inspekcije oko tog posla zato što neki su se verovatno koliko sam ja skontao zubari i neka možda konkurencija i nešto uh bunili uh pa oni bilo je ono kao da l’ da l’ da rizikujemo s tim, da l’ ne. Ja ovaj naravno prvenstveno da da njima tamo ne bude problema. Kao hajde jedno vreme nećemo, pa ako bude ovaj eto uglavnom se pogodilo da u tom trenutku uh kao Sloveniju jedno vreme stopiramo i da u tom trenutku se i ti moji drugari jedan po jedan vraćaju na posao, a ovi momci koji su ovaj mi ti bili vlasnik zlatare i ovaj da ga nazovem menadžerom uh su bili zadovoljni kako sam se snašao i kao ako mogao bi ti i da ostaneš. I meni tu bilo zanimljivo. I onda sam ovaj prihvatio kao da još kao radim tu i onda sam uporedo po ceo dan sam bio tu u to njihovo radno vreme, a pre tog posla i posle posla sam radio te moje zakazane mušterije u ovom mom lokalu. I to je tako ovaj dugo vremena to trajalo uporedo. I onda uh sam batalio to sa zubima uh u trenutku kad sam upoznao sadašnju suprugu jer se pogodilo da je uh njen brat stomatolog. I onda sam prepustio to mom onom dečko ima svoju ordinaciju, rekoh taman, evo tebi to, ja ću da se više posvetim ovome. I onda sam tad to batalio. Ponekad sam kao nešto ovaj odrađivao nekim stalnim bitnim mušterijama kao da ja odem i da budem tamo. I sve više me je zanimalo to oko zlata jer to se svodilo na na to da iz cele Srbije uh, mislim ogroman broj uh zlatara je sarađivalo sa ovom zlatarom. I dolazili su i tako i iz cele zemlje. Uh ja sam tada očekivao da su to sve majstori, da su to zlatari. Međutim nije, to je u uglavnom je neka preprodaja, neka trgovina, malo se njih bavilo proizvodnjom. I da ne pričam o popravkama i. I onda meni uh kako je vreme išlo, pa kako nekome kažeš da radiš u zlatari i da da si tamo među zlatarima. Neko te pita za nešto da se popravi, da se napravi. I ti kao hajde sad ćemo da vidimo. I onda ko god tamo pitaš, ma gde ko hoće to da, je l’ može da se popravi? Ma de, nema to ko da napravi. I mene to tako ono nerviralo, a sad meni je tu u glavi sve vreme bilo valjda zato što sam uh kroz ceo život bio u dodiru sa nekim tim poslovima uh i sa automobilima i sa grejanjem, sa zetom mojim sam radio klime, video nadzor, kamere, struju. Uh tako milion tako nekih poslova. To to sve onako pohvataš sa raznim alatima i sa valjda krene mozak da ti radi na drugi način. Sve vreme tražiš kao smišljaš rešenja i alate, kako ovo da se reši, kako ono da se reši. I meni je tako bilo i sa tim nakitom. Kao razmišljam kako bih ja to mogao da da napravim, da popravim. Pa krenuo sam mnogo da se da se informišem uh kako u stvari izgleda proces ovoga, proces onoga. I onda sam uh sa svim tim ljudima pokušavao da da napravim kontakt i da procenim ko od njih šta tu radi, da li neko u stvari zna da nešto popravi na i uh onda smo prihvatali nešto kao da budemo u principu neki kao preprodavci, posrednici gde me ti pitaš da se nešto napravi i ja onda to urgiram sa nekim tamo majstorom koji eto kao nešto zna. Ili bilo je naravno slučajeva gde se ovaj uradilo kako treba, ali u većini je bilo problem oko rokova. Probiju se rokovi, ne ispoštuju se, pa crveniš tamo, pa se pravdaš, što ovo nije na vreme, pa ovo, pa ovo nije ni urađeno kako treba. I tako. Onda meni tu sve više rasla želja da da ne zavisim od tamo nekog majstora, nego da ja lepo to. Ali ni nisu hteli da mnogo tu pokazuju kako se radi, šta se radi. A mi smo uh imali radionicu na poslednjem spratu koja se koristila za neko topljenje, neko pretapanje, ali uh imalo je neke opreme. Pa kao eto kad idemo gore to nešto da uradimo onda tu kao nešto pokušavam da vidim kako to izgleda, kako se koristi. I eto tad već bio ono YouTube dosta onako, dosta sadržaja. Pa kao tu krenem da sklapam kockice. Niko tu ne otkrije sve, al’ onda ti pokušaš da vidiš uh da da celu slagalicu posložiš da vidiš šta je ovo urađeno na početku, šta je ovde urađeno na kraju. I uh onda sam nešto kao gledao, vežbao kući, pokušavao nešto ja da, ali nije to i dalje bilo ovaj nikakav majstorluk. I uh bio je presek kad je maltene bližila se korona, sad ja sam slab sa datumima i sa godinama. Pre korone mislim i dosta verovatno pre korone sam krenuo da da već polako oko tih najneophodnijih mašina vidim gde da kupim, šta da kupim, šta valja, šta ne valja. Ja bih sigurno mnogo pre počeo da radim to nego što jesam da sam u stvari poslušao odmah kao sebe jer video sam da manjkaju majstori, da ja to mogu. Uh mislim da kao mogu, mislim da mogu. Ali kao slušam tamo ono te sve ljude koji se motaju, koji u stvari ne niti znaju, niti uh niti imaju moje ambicije, ni ništa. Ja kao oni ja pomenem šta bih hteo, oni kao ma gde kao šta ćeš to.

Ivan Minić: To je cimanje, oni ljudi hoće da budu preprodavci i to je to.

Nikola Barjaktarević: Pa da. I ti kao slušaš njih. Mislim sve super, ali nemamo, to je moja u stvari greška što ja slušam ovaj njih koji nemaju ni moje planove, ni ambicije, ni njima je teško ili im to zvuči teško i deluje teško, a meni kao da, jeste deluje, ali mi je zanimljivo i hteo bih. I eto tako sam ovaj malo pomalo bio je taj jedan čovek koji je on mi je ono kao gotivili smo se, poštovali smo se, ja sam mu milion puta izašao na za neke stvari u susret. A on mi je obećavao, mislim obećavao, kao bio je u fazonu, možeš da računaš na mene, da ću ti pokazati to šta nešto. I kad se prodavala jedna radionica to je u stvari bilo nešto iznajmljivanje nekog lokala koji je ranije bio radionica. Tako neka priča nešto. Ja sam nazvao taj oglas, non-stop bio na oglasima, pratio gde mogu šta da ulovim. Uh, gde sam ja pitao kao pa ja ne bih da iznajmim, ja bih da kupim tu opremu. Aha, kao pa nisam ja razmišljao o tome. Pa hajde, mogli bi to. I tu uh je bila eto, tako se dogodilo da da smo se našli i oko cene i oko svega. Relativno sam tu, imao sam sreće. I pokupio sam eto to što je bilo u toj radionici. Bilo je brdo i nekih nepotrebnih stvari, a bilo je i brdo stvari o kojima uopšte nisam razmišljao da mi tad kao u tom trenutku trebaju, nisu bili najneophodniji, ali je ovaj bilo je ono daj đuture pa i tu sam imao mnogo sreće. I sad šta se tu desilo? Desilo se da taj čovek koji na koga sam računao da da ću ovaj moći da se oslonim da je sve vreme gledao tu neku šta njemu potrebno, nijednom nije mi ništa ono baš ovaj to je ispalo bezveze. Uglavnom bilo mi je jasno posle ono petog puta, pa možemo li, ne možemo, OK, da se ne nadam onda više. Uglavnom shvatio sam da ako budem i dalje nastavio da tražim da da ću gubiti vreme i onda sam eto pokušavao sam, ostajao po celu noć, ceo dan, aj probaj ovako, aj probaj onako i u principu ono brzo sam ja kao sve to ovaj pohvatao, ali falilo je tu ipak tih nekih stručnih stvari da caka. Uh ima jedan jedna super jedan lik zlatar Nerandžić u gradu gde sam nešto bio u prolazu samo i sreo se s njim. Gde si, šta si, kako si? Ja mu objašnjavam da kao otvorio sam radionicu, otvaram, pokušavam ovo ono. E pa kao hajde meni treba često pomoć, dođi kao kad možeš. Je l’ bi mogao ovo, je l’ bi mogao ono? Ma rekoh može sve. I on nije sad on koji majstorčina neka da tu po ceo dan nešto, ali zna, zna posao. I eto njega uopšte nikad nisam uzeo u obzir tad kad sam se raspitivao, a ispostavilo se da on ima dovoljno stvari koje su mi falile da ovaj da u stvari povežem još par tih nekih kockica. I eto njemu sam baš zahvalan za to što ja sam njemu pomogao, on je meni pomogao. Uh a najveći uticaj je imao uh deda Dule Dinić, on je u Majdanpeku bio u zlatari u svoje vreme. Kasnije je on otvorio radionicu veliku u Beogradu. Ja sam njega upoznao čak pre toga jer je i on par puta dolazio u ovu zlataru gde sam bio ovaj ranije. Ali nismo imali nikakav nešto kontakt tu ovaj da smo nešto ulazili u neku priču. Sad iz mnogo izvora su ga (Dule Dinić) ljudi pominjali u negativnom smislu, ali u stvari kako je mnogo strog, mnogo sve, kao ko god tu nešto malo ono odmah na galamu, na… I onda nekako mi je to bilo odbojno da uopšte probam kao da da ja sa njim tu nešto. I onda se desilo da je meni baš bilo nešto potrebno što i on proizvodio. I ja rekoh hajde sad ću ovaj kod njega po to i kao molim te samo da da da ne upadam u problem u smislu da ne krene da bude nešto ovaj, jer takav sam imao ono stvorio sliku o njemu u glavi da je bezobrazan, da da će odmah da me ovaj istera napolje i to. I al nisam išao sa idejom da ga molim da učim, nego samo da odem po to što mi treba, da platim i da idem dalje. Gde se u stvari dogodilo da ja tu kao nešto krenuo da zapitkujem kad sam video da je čovek panja od čoveka i da da on je ono čovek stariji deda uh da i dan danas radi, obožava taj posao i kad je video, provalio je onako da malo te tu on propita nešto, provali da ti u stvari ovaj voliš, da hoćeš da i kaže on me zove Nikolo. Kaže Nikolo kad god, šta god samo kaži ja ću ti pokazati sve. I onda on me ovaj u tim nekim delovima koji su ovaj škripali mi je ono otvorio vidike i čakre. I eto on je onako baš uticao dosta. I sama ta organizacija posla šta prvo, šta drugo, kako napraviti raspored za za neku seriju, kad se ne radi samo jedan komad i to. Ovaj eto oko mnogo stvari. I onda je tu onako sve bio uh mislim napredak je bio ogroman. I ja sam ga primetio. Znao sam nekako odmah odmah sam ja to video uh dok još to sve nisam naučio, odmah sam video šta me čeka, da ću ja to moći, da imam strava ideje neke. Ali da eto samo to nešto malo mi fali. I onda sa tim je bilo ovaj baš eksplozija. Čak eto taj Sale što sam ga pomenuo Nerandžić ovaj video je da sam ono odjednom u nekom u nekoj gužvi velikoj kao a vidim kao da da ovaj da ne stižem uh da pohvatam to moje, što inače ovaj sam odlazio. I onda kad kad je video ovaj nešto što sam pravio kao nije mogao da veruje da u tako kratkom roku ovaj je ono proizvodi bili ono boli glava i kaže stvarno ono nije video takav napredak.

Ivan Minić: Pa dobro, ti si dečko koji je ušao u tu priču ovaj, a od ranije je imao zlatne ruke.

Nikola Barjaktarević: Pa da, mnogo je to pomoglo.

ZANAT, KREATIVNOST I UMETNOST

Ivan Minić: To je ono, sve to o čemu si ti pričao, sve je to neka fina motorika, sve je to neki osećaj koji moraš da imaš koji ako nemaš, nešto tako precizno i i i i kreativno, al’ pre svega precizno, ne možeš da radiš. Kreativa je tu da to izgleda zanimljivo, ali ako ti ne umeš to da izvedeš tačno, nema u principu od toga ništa. E sad uh mislim, nije bilo previše ljudi ovde koji su zanatlije, iako kažem ja to stvarno mnogo volim i mislim da da je to ono, e ja i će zameniti svašta, to neće zameniti nikad. Ovaj, ali i uh vrlo često postoji da kažemo percepcija da je to jako težak posao i u zavisnosti od toga šta je i jeste ume da bude težak. Sa druge strane da zahteva jako puno znanja i iskustva da bi uopšte mogao da ga radiš na nivou koji je dovoljan da ti možeš da kažeš OK sad ovo nije ovo nije hobi, ovo je posao, ja od ovoga živim i tako dalje. A posebno posebna stvar je ono, uh da se pročuje za tebe, da dođeš do klijenata, da dođeš do dovoljnog broja klijenata da redovno imaš šta da radiš, da to ne bude samo sporadično nešto. To je onako posebno posebno ovaj teško. A uzevši u obzir da su ljudi ovaj kreteni. Ovaj doći i do klijenata koji su razumni ljudi sa kojima ima smisla praviti nešto sa čime ćeš i ti biti zadovoljan i oni. Zanima me kako je prosto ono, tekao taj trenutak kada to iz tvoje opsesije prerasta u posao i šta su tu bili neki ključni, ključni momenti, ljude si pomenuo neke u tom delu učenja, ali možda i klijenti i tako dalje?

Nikola Barjaktarević: Pa ja kao ozbiljan momenat je bio uh gde su bile neke popravke i to uopšte nisam znao ni o kome se radi, ni čije je jer je bilo onako ovaj preko neke tu stare mušterije gde sam radio neke popravkice onako klasične neke, nešto jednostavno. I onda ovaj mi je donela neki nakit skup, vredan, brendiran ovo ono i kao je l’ bi mogao ovo da popraviš? I ono tu već ono krene da ti radi frka jer skupe su greške i na ovim prostim stvarima, a kamoli ovo. I ja onako kao opet radi u meni ono inat neki kao nema šanse da odbijem. znaš, moram ja to da nekako sredim. U u tim uh i i tako tim popravkama i u proizvodnji, u proradi valjda u čoveku neki inženjer, arhitekta neki. jer pokušavaš da u stvari proceniš kako je napravljeno. da bi znao da uradiš popravku. I to recimo mi Dule isto usadio u glavu, kao kad znaš kako je napravljeno 99% ćeš znati i da rešiš problem. I onda tako te neke komplikovane popravke su išle tako po gradu i nisu rešene. I došle do mene i ja sam uspeo to eto kao da ovaj da rešim. Uh, ispostavilo se da da su to bile neki nakit od tako tih nekih poznatih ovaj ljudi. Mislim tako je, tako je nekako se desilo da sam uplivao među njih ovaj kroz to, a to se među njima brzo širi. Uh, jer oni oni vole ljudi mislim eto to su mislim eto to su ljudi kod kojih je ovaj nije bitno toliko ni koliko košta, bitno je da se uradi na vreme i kako treba. I znaš ono kad većina, sad i nevezano za zlatarstvo, nego većina ljudi želi da bude kako treba i na vreme. Kod takvih klijenata. I onda je tako se u stvari desilo da da uplivam među njih tako da je eto brzo se proširilo jer e ono mi je rešeno toliko dugo nisam mogla. E pa daj treba i meni i kako to već ide od usta do usta. I tako je ono to krenulo i te neke mušterije s početka su me gurale da radim nešto što hteo sam ja da radim to, ali nisam bio se osećao da sam spreman kao. OK, daj još malo da vežbam. OK, da da radim za svoj kao ćef, nego za porudžbinu. Kao da l’ će ispasti kako treba, to je onako malo ozbiljniji, složeniji poslovi. I eto oni su bili u fazonu ne, ne, kao radi ti to kao ma ja i dalje ne prihvatam. I onda to kao to su me gurali. Ne, ne kao hajde uradi to. Hoću ovako, hoću onako. Ja sve kao idem nekim uh sa manje otpora. E a kad bi kad ipak ne bi tako, nego ovako. Ja gledam kako je meni lakše. Ne, ne, ne, neću tako, hoću kako sam zamislio. I eto to kao ono isto dan-noć, dan-noć, neće iz prve, neće iz pete, iz šeste uspe, pa kao hajde. Sledeći put brže, lakše. Uglavnom uh one te te mušterije su me u stvari gurnule u vatru. I onda kad sam provalio eto i tu da mogu onda je to krenulo. Pogotovo uh sa tim nekim vrednim kamenjem, jer ljudi ono generalno žene vole kamenje uh što kroz one neke kako bih to nazvao uh mitove Mhm. što kroz ovako samo kao kroz vrednost i estetiku. I ja isto sam zaluđenik za kamenje i onda mi je to kao ovaj se poklopilo da em obožavam, volim, em oni vole i i super se uklapa u taj koncept koji sam ja od početka kao zamislio da da se ne radi industrijski, da se ne radi serija, nego da se rade onako malo specifičniji, unikati neki. I to je tako eto išlo jedno za drugim, jedno za drugim i…

Ivan Minić: Ali u suštini dokazao si se kroz popravke.

Nikola Barjaktarević: Tako se ispostavilo.

Ivan Minić: A onda si dobio priliku da radiš i nešto što je autorski u nekom smislu.

Nikola Barjaktarević: Da. Uh taj kolega Sale mi je isto često ponavljao uh za popravke ono svaki dan Nidžo kad popravke budeš uradio ono bez gledanja, tad ćeš biti spreman za sve, tad ćeš biti majstor. I stvarno je tako bilo. 

Ivan Minić: A šta je neki prvi rad koga se koga se sećaš kad si ti ono skapirao da da je to to?

Nikola Barjaktarević: Pa možda sa ovim nekim uh krenulo je neka porudžbina malo većih komada kamenja. I onako malo komplikovanije s neke dve galerije, s nekim ramenima, sa ovaj nekim onako iz više delova. Što je više delova to je to je u stvari teže. I eto to je nekako ono mi ostalo baš drago zato što, pogotovo zato što uh pričajući sa ono tako komunicirajući sa kolegama raznim uh ja sam se hvatao za za tako te komade gde su oni bili ma gde kao ne možeš, daj hvataj se nečeg što će lakše da se proda, brže. Al meni onako to nešto privlačilo. Uh i u stvari se ispostavilo da uopšte nije potražnja mala i manja za tim, nego je samo ponuda slaba. Da ljudi u stvari to žele, ali nemaju gde da kupe, niko ne nudi. Jer je i ranije bilo popularno jer svi to vezuju onako za ono starije gospođe, što kažu, da su one kao to ovaj volele ranije, pa je izašlo iz mode. Ne, u stvari vole i dalje i starije i mlađe, uh nego nema u ponudi. Da imaš u ponudi imao bi da, mislim prodao bi, ali pošto ne nudiš, mislim to je samo njihova loša procena bila što nisu to ni nudili klijentima, nisu proizvodili, nisu ni naručivali. I ti komadi sa velikim kamenjem uh su mi bili eto tako neki zaštitni znak tada u početku. I sad su. 

Ivan Minić: A kaži mi, koliko su to, mislim, pretpostavljam većinom, zato ipak da pitam, koliko su to radovi koji su po porudžbini, a koliko ti praviš nešto što tebi ima smisla, pa onda ako postoji publika, oni to kupe? 

Nikola Barjaktarević: Pa, vrlo malo sam radio po svom nekom dizajnu. Mislim, dizajnirao sam dosta, ali ne kao da me niko nije pitao za to, nego kroz njihove želje dođemo do nekog mog dizajna koji se poklapa sa tom njihovom željom. Ali to opet nije zato što sam ja tako hteo da bude, nego zato što je to krenulo tako s porudžbinama da nije stizalo na red da ja kao pravim nešto, eto, super sređeno za svoju dušu. Da, a imam svesku jednu koja je popunjena crtežima raznim, nisu došli na red još zbog toga, dosta posla i to, ali želja mi je za mnogo tih komada koje sam stvarno nacrtao i osmislio da dođem do trenutka, do lufta nekog da njih odradim. Ja mislim da većina majstora u stvari želi to, da kao sednu i urade to što oni žele, što se njima sviđa, što su smislili, tako i ja, ali dobro, neka, super i ovako. 

Ivan Minić: Pitaću te posle i malo više oko sirovina i oko toga svega jer mi je to uvek kod svakog zanimljivo, a ovde pričamo o stvarima koje su stvarno zabavne, ali hoću da te pitam jednu stvar koju sam primetio i u razgovorima sa ljudima koji se bave nekim drugim stvarima primetio kao ozbiljan problem ovde, mislim da je to mentalitetska stvar i prilično me to užasava, a ne znam koliko si se ti sretao sa time gde ljudi suštinski donesu fotografiju ili nešto nekog brendiranog komada i žele da im se napravi to isto da bi mogli da kažu da to imaju iako nemaju.

Nikola Barjaktarević:  Ima toga dosta. S tim što stvarno mislim da većina jednostavno samo voli taj neki model koji, da većini ljudi s kojima ja imam kontakt, da im je samo lep komad, da im nije toliko bitno što je brendiran tamo negde. Ali ima i ljudi koji vole da možda kažu da jeste. Kapiram o čemu pričaš, pa ima svega. 

Ivan Minić: I u redu je, ne želim da to bude neka vrsta diskriminacije. U redu je, ti doneseš i kažeš, video sam ovaj komad, sviđa mi se. Možemo li nešto na tu temu ili možeš li da mi napraviš nešto slično ovome? Ali znamo da ovde postoji ne mali broj ljudi koji baš onako jako insistira na tome da ako su nešto kupili da se vidi da su to kupili. 

Nikola Barjaktarević: Moja prva rečenica je, kad takve dobijem upite, da može samo da bude sličan. 

Ivan Minić: A ne radiš kopije? 

Nikola Barjaktarević: Da, ako ti hoćeš da bude jedan kroz jedan, idi u radnju, izvolite. Onda kad krenu malo dublja pitanja, a kako, a zašto, mislim, vrlo je jednostavno. Oni, svi ti brendovi, na jednom komadu rade mesecima. Kako bi napravili alate samo za taj model? Kako bi mogućnost greške pri proizvodnji bila nula i da to samo ide jedno za drugim? I onda kao, naravno da ne dolazi u obzir da pravim alat samo zbog nekog jednog komada. Ili drugim načinom proizvodnje, mislim ja znam kako se proizvodi sav taj nakit, većinu u stvari znam kako. I onda kad bi se radilo drugom tehnikom, to bi samo ličilo na to. Tako da uvek je isti, isti odgovor. Ako hoćeš jedan kroz jedan, nemoj uopšte da gubimo vreme. 

Ivan Minić: A kaži mi baš to oko sirovina, kako se nabavljaju, kako prosto sve to funkcioniše, jer nikad nisam čuo kako to zapravo ide. Da. Sa plemenitim metalima, poludragim kamenjem, dragim kamenjem. 

Nikola Barjaktarević:  Dosta ljudi, tako kada uđemo u neku priču, pa pita baš za to kako, odakle, šta. U stvari postoji nekoliko rafinerija. To ti je laički rečeno doneseš ili stari nakit lomljeni, zato se i radi taj otkup, zato što se reciklira faktički. Rafinerija radi tako što ti, primera radi, imaš staro lomljeno zlato od 14 karata. Četrnaestokaratno zlato ima oznaku 585, to znači da ima 58,5% čistog zlata u sebi. Što znači da u rafineriji kad odneseš… 

Ivan Minić: Pedeset osam zarez pet. 

Nikola Barjaktarević: Da. Da odneseš 100 grama lomljenog zlata, dobićeš 58,5 grama čistog zlata. I mi koji imamo proizvodnju, mi radimo sa dvadesetčetvorokaratnim zlatom kao sirovinom zato što sa njom mešamo predleguru, to je mešavina drugih metala, da bi se dobilo od 24 karata 14 karata ili neke druge karataže, ko šta želi. To izgleda tako što predlegure postoje u tri boje. Znači, hoćeš belo zlato – bela predlegura, roze, žuta. U beloj predleguri imaš više belih metala, paladijuma, u roze imaš bakra više, to su sve ti procenti, i mešaš sa čistim zlatom, topiš sve zajedno i onda u zavisnosti od toga šta praviš, da li topiš i izlivaš da budu one štanglice ili one ploče. Tako izgleda ta mešavina i predlegure se nabavljaju od ovih firmi, fabrika, uvoznika koji se bave tim repromaterijalima i alatima za zlatare. A rafinerije prodaju i svoje reciklirano zlato i rade uslužno reciklažu tvog nekog starog zlata i mi skupljamo svu prašinu. Da li sečeš testericom za stolom pa skupljaš sve što otpada, da li nešto brusiš pa radiš iznad usisivača da sve sakuplja radna CNC mašina pa ostaje sve u onoj posudi, polir mašina ima svoj usisivač, svoju vreću gde ostaje sva prašina i onda jednom, zavisi ko koliko radi, u par meseci ili u godinu dana se nosi u rafineriju koja od sve te prašine čisti i izvlači u stvari dvadesetčetvorokaratno zlato i opet u proizvodnju. 

Ivan Minić: Pričaćemo i o kamenju, ali zašto dvadesetčetvorokaratno zlato nije dobro za proizvodnju tih predmeta koje će ljudi nositi i predmeta koji su upotrebni? 

Nikola Barjaktarević: Pa ono je premekano. Znači, ono u obliku nakita bi se non-stop krivilo i deformisalo. Bukvalno je, kad izvučeš neku štanglicu od dvadesetčetvorokaratnog zlata, možeš ovako da je savijaš kao žvaku. Tako da se ona zbog toga, zbog u stvari čvrstoće, legira na 14-18. Recimo Arapi, njihova tradicija, pa čak u stvari cela ta Azija, mnogo nakita proizvodi od recimo 22 karata. To je i dalje premekano, ali to je njima… oni kad čuju „šta, 14 karata?“, pa to nije zlato. To ima premalo čistog zlata da bi ga zvali zlato. Oni to eto tako. Znam i Kina, Japan, to isto dosta ima i od 24, čak ima komada koje prave. Uopšte nije funkcionalno, ali oni to tako. 

Ivan Minić: A što se tiče dragog kamenja, poludragog kamenja? 

Nikola Barjaktarević: Dosta se isto nabavlja od dilera. Znači, postoje ljudi koji se bave samo time. Najviše se nabavlja iz Šri Lanke, Tajlanda, Indije. Iz Afrike stiže dosta, oni imaju i dosta rudnika. I sad, najčešće su to obrušeni već komadi, ali sam ja, pošto sam zaluđenik, kupio i tu mašinu da sam obrađujem. I to nije odavno, to sam skoro, i baš sam bio pun sebe kad sam prvi komad obrusio i ugradio ga. To je… ma kakvi… dete kad uđe u prodavnicu igračaka i kad dobije igračku, ne može se porediti sa mnom kad je stigla mašina. 

Ivan Minić: A šta ljudi uzimaju od dragog kamenja? 

Nikola Barjaktarević: Najčešće se vrti oko safira, smaragda, rubina ima, mada možda malo, za nijansu je manja neka potražnja u odnosu na ove. Dosta se vrti oko berila, to su oni akvamarini, morganiti, topazi, zato što ih ima u dosta nijansi. Čak safir se uvek vezuje za plavi, a safira ima… Zbog boja. Tako da, uvek kad se pomene safir, plavi, u stvari pink safir i zeleni safir, safiri to su… u stvari drago kamenje je struktura kamena. To je ono, hemijska formula. Kao što je dijamant ugljenik, tako su ovi svi korundi, recimo vrsta kamenja gde su, kad je crveni korund onda je rubin. Ima tu isto ovaj zbog te hemije unutra zašto je on crven, a ovaj je plav – safir. Sad recimo dijamanti se, ono, traže naravno dosta i trenutno je… smejali smo se jer sad u ovom trenutku ove inflacije i svega poskupljuje, od cigle, brašna, jaja i čega god se dohvatiš, sve poskupljuje, dijamanti, pada im cena zato što je preplavljeno tržište sa laboratorijskim dijamantima koji su perfektni. I zabluda oko laboratorijskih dijamanata je da su oni od nekog tamo materijala… 

Ivan Minić: Od nekog drugog ugljenika. 

Nikola Barjaktarević: Da. A u stvari je sve isto. Sve je kvalitet, ta tvrdoća, ta struktura, sve je identično sa ovim koji zovu prirodan dijamant, samo je razlika kako je dobijen. 

Ivan Minić: Razlika u ceni je drastična. 

Nikola Barjaktarević: Drastična, da. 

Ivan Minić: A mislim, suština negde jeste, prvo mislim, postoji cela ta priča kako je jedna holandska kompanija napravila od bezvrednog, providnog kamenja nešto što je postalo toliko vredno i toliko skupo i tako dalje. Činjenica, posebno kada je obrađen, meni je estetika toga neverovatno lepa, ali prirodni dijamanti su uglavnom nesavršeni, dok ovi koje praviš u laboratorijskim uslovima, tu suštinski nema primesa, nema nikakvih vrsta tu problema i možeš da ih napraviš idealno, idealna rešetka. Znači da će idealno da prelama, da će idealno da funkcioniše sve suštinski. Ima šala na račun toga kao, vidiš šta može da se napravi od malo uglja pod mnogo pritiska. U suštini to jeste to, kao i taj grafit u tvojoj drvenoj olovci za pisanje je manje-više sličnog sastava, samo nije bio baš pod toliko pritiska, ali tu imamo situaciju da vrednost opada i da možeš da dobiješ fenomenalne stvari dosta jeftinije, a sa druge strane imamo situaciju da je cena zlata porasla dva puta za prethodnih godinu dana.

Nikola Barjaktarević:  Tako je. 

Ivan Minić: Kako to tebi menja posao? 

Nikola Barjaktarević: Pa i to je onako apsurdno, mislim, uvek je bila priča za zlatare kao majstore – jedini zanat gde su ruke jeftinije od materijala. Ne postoji takav zanat osim zlatarstva, jer je sirovina preskupa. Meni, pa za sada ne menja toliko. Svi smo očekivali kao da možda se oseti kao tu nešto, sva sreća ne. Mislim da se, malo su se ljudi možda i osvestili i više čitaju, prate, jer ako skuplje plate nešto zbog materijala, više i vredi. Mislim, kupiš više zlata, skuplje ga platiš, ali više i poseduješ. Ali je definitivno da možda… mislim, možda određeni procenat ljudi koji je možda do skoro mogao da priušti i želeo da, možda je odustao, jer ovo jednostavno je previše poskupelo. Kad se upoređuje cena sa cenom pre korone, to je puta četiri. Trideset hiljada je bila berza tada, sad je 120.

Ivan Minić: Mislim, istorijski gledano postoji to pravilo da kada je nestabilna situacija globalna, kada su krize, kada je vreme ratova, zlato je nešto čemu vrednost uvek raste i mislim i tu je sad veliko pitanje koliko to zlato vredi i zašto vredi toliko. Postoji ona vrlo jednostavna teorija koja kaže: vredi zato što je retko. Zato što sa jedne strane ne znam kako su rekli, ako bi svo zlato koje može da se iskopa, ako je ikad iskopano, ako bi ga stavili, to bi bila kocka dimenzija 20 puta 20 puta 20 ili 40 puta 40 puta… 

Nikola Barjaktarević: Da, ni pola olimpijskog bazena. 

Ivan Minić: Tako je. I suština jeste da zapravo u ovoj elektronici koju mi danas koristimo ima vrlo značajnu primenu. Generalno, provodnici, poluprovodnici su sada „big deal“, ti u svom iPhone-u imaš određenu količinu zlata. To sad ne meri se to nekim gramima, ali postoji, ali to je ona industrijska primena cele stvari. Ovo o čemu mi ovde primarno pričamo jeste da je to nešto što ima ličnu vrednost, emotivnu vrednost, što služi za ulepšavanje, što služi za neku vrstu i obeležavanja i što generacijama unazad ljudima mnogo znači. Nekad je bilo i platno sredstvo i novac je bio, određeni deo je bio zlata, to sad više ne funkcioniše tako, ali činjenica je da s jedne strane imamo nešto što godinama, decenijama, vekovima unazad postoji kao vrednost, da imaš porodice koje vekovima prenose zlatni nakit i slične stvari i da koliko god možda se ukus ljudi menjao, zlato ostaje zlato. 

Nikola Barjaktarević: Tako je. Jedan je skoro, gledao sam nekog Amerikanca gde je objašnjavao, sad uvek ima tih raznih priča zbog čega, kako, šta, ali je ta činjenica da kad ga zakopaš i otkopaš posle hiljadu godina, izgleda identično, nema rđe, nema… i dalje je istog oblika, iste strukture, sve isto. Tako da, s te strane, eto kao i to je ozbiljan razlog zašto vredi kao investicija, jer uvek će postojati. I sad kad se nadoda još to da ga nema mnogo, da je u svetu gde god da odeš univerzalno, tako je. A to isto kao vrsta plaćanja u tim raznim krizama, pogotovo kad, nažalost, i sad ova kriza, a mogu da zamislim ranije kad se pribegavalo tim robnim razmenama. Pa kao, imaš zlato ili imaš brašno. Pare mene ne zanimaju, šta ću s parama? 

Ivan Minić: Pare jako brzo izgube vrednost. I vrlo često nisu konvertibilne. Odnosno u zavisnosti gde si ne funkcioniše baš sve kako treba. Ovo jeste univerzalno. Mislim, sve to sa investicionim zlatom jeste nešto što se povećava u godinama i vidim da određeni broj ljudi, određeni procenat novca, ako štedi, investira, drži u zlatu i ima to svog smisla. Mislim, to je opet jedna lepa stvar koju ti lako možeš da staviš u džep kada treba da ideš negde. Mnogo je stvari koje su vredne i sjajne koje ne možeš da staviš u džep i ne možeš bilo gde da ih razmeniš. Da li su stanovi dobra investicija? Pa nisu sjajna, imaju situacije kad nisu loše, ali nisu baš likvidna. Znaš, kad krene rat to što ti imaš stan, sutra ga možda i nemaš, a iako ga imaš, vrlo verovatno niko u tom trenutku ne želi da ga kupi po nekim uslovima koji su tebi atraktivni. 

BUDUĆNOST JUVELIRSTVA

Ivan Minić: A, je li ima smisla biti juvelir u Srbiji?

Nikola Barjaktarević:  Pa ima, ima. Sama ta činjenica da nema mnogo majstora je već kao ono dovoljan razlog da bude sve kao, ne sigurno, ali da znaš da nećeš ostati gladan, biće posla. To je vezano verovatno za sve zanate. To je već ispričana priča, da fali majstora, fali majstora, to već godinama i sve manje. Šta znam? Ja sam zadovoljan i ne bih ono menjao. Volim posao. To je beše Konfučije pričao. To je njegova izreka: „Ako voliš posao svoj, do kraja života nećeš raditi“. Dobro, nije baš tako. 

Ivan Minić: I ne praviš ti uvek baš ono što želiš. 

Nikola Barjaktarević: Naravno, ali jako je bitno stvarno voleti svoj posao. 

Ivan Minić: Neću da te pitam anegdote sa ljudima, ja sam siguran da tu ima svega i svačega, ali verujem i da bi se možda neko tu osećao prozvanim. To je za naše interne razgovore i stvarno sam čuo svašta. Ali hoću da te pitam šta je tvoj neki utisak, ka čemu se krećemo? Jer ono što ja primećujem sve više, posebno kod mlađih ljudi, jeste ulazak u neke alternative, minimalistički nakit, izuzetno nakit od drugih metala koji su OK, s jedne strane, naravno jeftiniji, jednostavniji, pa ne znam, dosta se priča o hirurškom čeliku, dosta se priča o titanijumu, dosta se priča o takvim stvarima, kako ti kao zanatlija, a samim tim i umetnik, gledaš na to? 

Nikola Barjaktarević: Pravo da ti kažem, poštujem ja sve to. Ima srebra dosta isto, to je recimo sad isto aktuelno. Srebro je meni super zbog mene, zato što je za proizvodnju maltene isto kao za zlato, može da se pravi to što ja želim i što u stvari pravim. A ovo ostalo za moju vrstu proizvodnje ne dolazi u obzir i onda me ni ne interesuje. Ali vidim da se dosta prodaje toga. Ne znam, nemam sad kao mišljenje neko. Sve je OK, ako ima potražnje za tim, super, mislim. 

Ivan Minić: To je opet neka, uglavnom, neka industrija. 

Nikola Barjaktarević: Pa da, da. Masovna proizvodnja. To o čeliku nikad nisam ni razmišljao, jer on ne može da se topi i da se valja i da se radi s njim. I da se oblikuje. Da. Tako da sve to što je proizvedeno, to je ono industrijski, naprave se te neke ploče, privesci ovamo-onamo, ono prstenje, to je sve ono verovatno neke cevi pa na strugu delju, ima tu isto raznih kreativnih stvari, gledao sam ono kad na čeličnom prave one kanale neke pa onda popunjavaju sa drvetom, sa epoksi smolom, super sve to, ali nije meni… nije mi zanimljivo, ne znam. 

Ivan Minić: Ne, ja imam problem, iako stvarno ima komada koji lepo izgledaju i sve to, ja imam problem sa idejom da neko treba da nosi hirurški čelik. Kad kažeš hirurški, mislim, hirurški čelik se koristi za neke druge stvari. To koriste hirurzi i to je u redu, i ako ne moraš da ideš da neko koristi hirurški čelik na tebi, nemoj ići, možda nije neophodno za srebro. Vidim dosta, imao sam i prilike i da pričam, zbog rada na portalima Naša mreža, pre toga Moja firma, imao sam prilike i da pričam sa raznim nekim, uglavnom devojkama koje prave neke interesantne, unikatne komade od srebra i meni je simpatično da one to mogu da rade, da je ulazna barijera i zbog cene materijala i svega dosta niža, tu ima jako simpatičnih stvari, vidim da se svašta nešto, da kažem, što se tiče trendova u nakitu menja, sećam se i jedne divne devojke koja je pravila tada prvi keramički nakit koji sam ja video, pa sad opet vidim da ih ima dosta, ali sve to ima neku svoju priču. A šta ti vidiš iz toga kada ljudi dolaze, šta su prosto komadi i prilike za koje te najviše kontaktiraju, šta traže, koji su to komadi? 

Nikola Barjaktarević: Pa mene najviše zovu za neke, hajde ako treba da izdvojim kao nešto što je kao broj jedan, prstenje je kao vrsta nakita najviše, i obično sa nekim tako u boji, neko kamenje raznih oblika, pa da je više komada različitih boja, sad manje-više se vrti oko toga. Ako bi trebalo da napravim neku statistiku i analizu, verovatno bi 50% bilo to i 50% sve ostalo.

Ivan Minić: A šta je tu od svega ostalog, šta ljudi traže? 

Nikola Barjaktarević: Burme, hajde, to je klasika. Vereničko prstenje isto, privesci za ogrlice ili neke krute ogrlice. Hajde, za narukvice isto dosta, možda na drugom mestu narukvice, te neke, jer s njima može da se bude onako dosta kreativno sa tim krutim narukvicama. Jer ima mnogo mogućnosti i za mehanizme otvaranja, zatvaranja, oblikovanja. Tako da, eto, narukvice možda na drugom mestu. Privesci, mislim, to je isto ono mali milion crteža i svega, uklapanja nekog kamenja. Tako sve, ako treba da bude nešto na prvom mestu, to je bilo šta sa nekim zanimljivim kamenjem. Nekako je to kamenje kao pod jedan, a onda da vidimo i oblik, kako može da se drži to i kojeg je oblika i koje je u kojoj boji zlata, što se najbolje slaže, ali kamen je kamen.

Ivan Minić: A kaži mi ovaj uh koje boje zlata je sad aktuelno? Jedno vreme je belo zlato bilo glavno.

Nikola Barjaktarević: Jeste, jedno vreme samo belo. Sad je žuto.

Ivan Minić: I sećam se da tad kad je bilo aktuelno belo zlato da je bio problem sa otkupom, da niko nije hteo da otkupljuje belo zlato. Mislim davno je to bilo, ali sećam se da je bila tema.

Nikola Barjaktarević: Šta znam. Uh problematična je bila uh u beloj boji 18-karatna 18-karatno zlato. Zato što ako nisi imao sve kiseline za proveru jer se proverava najčešće na kiselinama gde se ono natrlja na onaj kamen pa se ne znam da l’ si gledao nekad to?

Ivan Minić: Ne.

Nikola Barjaktarević: Postoje svaka karataža ima svoju kiselinu. Uh ima poseban kamen gde se trlja, ostavlja se trag ovaj zlata i kada ako recimo uzećemo za primer 14-karatno uh i uzmeš kiselinu za 14-karatno zlato. Pređeš ga kiselinom ako trag ostaje onda je 14 ili veća karataža. Ako potamni onda je manje od 14. Ako ga izbriše skroz znači da nije zlato. Zašto je belo 18-tica bila onako teška za proveru? Zato što čelik, platina, sve to ostavlja beli trag. Uh, a ako ne pojede trag kiselina do 18-karatno, uh mnogo ljudi nije uzimalo drugih drugih kiselina. Obično se ono 18 14 karata kiseline i na osnovu toga većinu posla ćeš završiti. Uh, a kad je žuti trag naravno i ostavlja ga 18-karatno, nema greške. Uh beli trag sa čelikom, sa platinom, sa šta sam još nabrojao? Uh ni belo 18-ticu ni to neće pojesti kiselina. I onda moraš da imaš jaču kiselinu jer ni 22, ajde sad kad već ono dajem konkretne primere. Uzmeš kiselinu od 22 karata, ona će pojesti donekle taj trag od 18-tice bele, a čelik i platinu neće. Pa ćeš tek tu moći da napraviš da budeš siguran da to jeste stvarno ovaj 18-karatno zlato u beloj boji. I zato ja mislim da je većina njih kad je krenula ta priča o tome da se u stvari ograđivala eto zbog toga od straha da i nemanja.

Ivan Minić: Alata da se to testira.

Nikola Barjaktarević: Da, da.

Ivan Minić: Znači sad ljudi najviše naručuju žuto?

Nikola Barjaktarević: Žuto je da, najčešće, ubedljivo.

Ivan Minić: A ove nove varijante?

Nikola Barjaktarević: Pa znaš šta je nezgodno? Uh, kad vide negde neku nijansu zlata, a te predlegure koje sam pominjao postoji milion fabrika koje rade svoje predlegure. Roze zlato će u nekoj predleguri biti više roze, a neko će biti manje roze, neko će biti crvenije. Neko će žuto zlato biti ono baš žuto ono, a neko neko lepa neka ovaj neupadljiva žuta. I onda ovaj ti ne možeš da imaš sve predlegure, imaš nekoliko sa kojima radiš i i onda kad neko traži neku nijansu žute pa ne, ne može. Ne može se izmisli nijansa. Znači tu predleguru kao ako nemam pojma kao kako, otkud ja znam s čim je rađeno to.

Ivan Minić: Dobro, nekad znaš, ali retko. Teško je to u pogrešiti. Mislim i nekako mi je utisak iz onog trenutka kao kad su kad su počeli da se pojavljuju ovaj iPhone-i i i Apple računari u tim alternativnim bojama metala koji nisu srebrna i zlatna koju uvek imamo da da vidimo. Ovaj čini mi se da je počelo da se pojavljuje i želja da ono i ostalo što imaš bude u tim nekim nijansama.

Nikola Barjaktarević: Pa da, evo sad kad si pomenuo ima ono kad se vidi da je zlato crno. To nije stvarno crno, nego je samo ono galvanizacijom nanet neki crni rodijum. I onda to nije funkcionalno za nošenje zato što posle prvog dana nošenja će da krene da se grebe i da se i onda ćeš da kreneš da reklamiraš. E onda onako to nije baš preporučljivo. I zanimljivo je za belo zlato isto zabluda da da je belo skuplje od žutog. Mislim mnogo ljudi pita za to, ne znam zašto, odakle im to. Jer za zlato je bitno samo koliko je finoća da bi se utvrdila vrednost. Znači da l’ je 14 karata, koliko procenata čistog zlata ima. Nije uopšte bitno koja je boje. I belo zlato nije skroz belo u u osnovi. Jer kad se pomeša sa tim čistim zlatom ta predlegura ona zbog procenta čistog zlata koje ima u sebi nikad nije skroz bela. I onda se isto galvanizacijom taj rodijum nanosi kao preslaka i dobija se ta ova bleštava bela boja. I onda se to nošenjem malo grebe, skida ovo ono, pa onda ako se to ne naglasi nekome ko već ko ne zna za za to, onda se obično se javi šta ste mi ovo prodali, šta ste mi ovo uradili, ovo nije belo zlato, ono u stvari se skinuo sad taj sloj rodijuma.

Ivan Minić: Znači komplikovano.

Nikola Barjaktarević: Pa. Komplikovano, da.

Ivan Minić: Malkice. Uh snimamo ovo ovaj pre nove godine, emitovaćemo ga posle nove godine. Emitovaćemo ga pre dana zaljubljenih i svih ostalih stvari koje ovaj 8. martova i tih stvari. I i za sam kraj bih voleo da uh u svetlu toga pojasniš šta je u konkretnom slučaju za tebe u ovom trenutku, neko će možda da sluša za tri godine pa će biti drugačije, ali šta je u ovom trenutku dobar vremenski okvir da se neko javi ako želi da se nešto uradi? Pošto verovatno danas za sutra ne može ništa.

Nikola Barjaktarević: Pa da, baš to ne može, ali pa neke jednostavnije stvari mogu da se urade. Uvek se nađe neki luft da se uradi nešto kad kažem jednostavno ono neki privezčići sitni, jednostavni koji su uvežbani, to se uradi ono za za dva sata. Znači nađe se luft u četiri, pet, dva dana, tri kad se naglasi da je baš hitno, nije problem. E sad za ove te neke stvarno komplikovanije stvari gde mora danima da se radi na jednom komadu pa tri, četiri meseca bar ovaj unapred.

Ivan Minić: Znači ovo sad kad slušate, kasno je da se javite za dan zaljubljenih.

Nikola Barjaktarević: Da. Ove godine sam uh, pošto sam par godina tako upadnem sam sebi u problem, uvaljam ove godine sam na vreme zatvorio to, pa evo sad mogu malo da dišem. Mislim i dalje je frka kao da l’ će se stići sve sad do nove, ali ali je lakše nego prethodnih godina. Mislim da svi mi radimo kad krenemo da da hoćemo da dođemo do tog momenta gde možemo malo da ovaj eto malo se ne poigramo, nego da malo s tim rokovima, da ne moramo da prihvatamo ni sve pod jedan, ni ovaj, mislim ni sve što se tiče klijenata da ne mora sa svima da se radi i da ne mora sve da se da eto ta neka stabilnost da da može tako malo da se napravi neki raspored ljudski.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču. Mislim da nedovoljno pričamo o ovakvih priča jer mislim da postoje i mladi i ne nužno samo mladi ljudi koji mogu da se pronađu u ovakvom nečemu i da možda vide sebe. Ja se sećam jednog intervjua koji mi je baš ostao duboko urezan u sećanje pre sedam, osam godina. Ovaj, sa Goranom Ristićem koji se bavi filigranskim radom sa sa srebrom, pokimica je naziv brenda i staro porodično prezime koje on koristi. I on je jedan od deset najboljih filigranista na svetu. Čovek koji je to počeo posle 40-te nakon neke karijere u kojoj je ovaj radio neki kancelarijski posao i imao visok pritisak i sve ostalo, shvatio da ga ovo smiruje i ja kad sednem sa njim i ja, ja bih poludeo od toga što on radi, ali on je u tome našao neki svoj mir i postao je u tome za nekoliko godina izuzetan, a za deset godina jedan od najboljih deset ljudi na svetu. Sad ovaj, to je jedna priča, ali ona pokazuje da možda ne moramo nužno da budemo venčani za ono što smo izabrali da radimo ceo život, iako kod nas bi ljudi to najviše voleli. Ovaj, ali da nekad prosto treba pratiti taj osećaj koji imaš. A tvoje, tvoj slučaj kako se stvar razvijala, tebi je suštinski u svakoj stvari koju si radio, zato što si bio posvećen tome i dobar u tome tebi je bilo dobro. Mislim, OK nije ti bilo dobro na početku priče sa sa onom poslom fizioterapeuta, ali vrlo brzo si ti došao do toga da to tebi ima smisla i sve, ali jebi ga povuklo te, voliš. Jeste. I sad ono svaki put kad se vidimo i čujemo, ti se tako blentavo smeješ. Što mislim da je najveća stvar koju neko može da ima u ono nekim malo zrelijim godinama da razmišlja o tome sa nekom pozitivnom emocijom. Većina ljudi kad ih vidiš da idu na posao izgledaju kao da će u narednih pola sata da se ubiju.

Nikola Barjaktarević: Nažalost, da. Pa ja svima nekako bih, mislim ko sam ja sad da savetujem, ko svi imamo nešto kao da savetujemo, al’ da stvarno ko god ima mogućnost da da bilo kako nešto beži iz ovog centra grada i da da radi nešto gde će moći malo da da pobegne od svega toga da nešto preduzme, pa samo nek krene, pa to posle ide. Mislim u većini stvari stvarno to krene, ne znam, takav ono iz mog iskustva i sa ljudima je tako. Ja bih voleo da ti jednom odeš na neki od sajmova ovih što se po Evropi i svetu održavaju da vidiš šta, šta se tu sve vidi. Uh bude, nije toliko, uh ne znam mnogo ljudi za to zato što većinom prate ljudi usko povezani. Ali bi ekstremno zanimljivo bilo ono svima. Kad ono evo ima taj u Istanbulu ovde gde je blizu, Vićenci, pa ima u Minhenu, njega jedva čekam posebno.

Ivan Minić: Nemačka.

Nikola Barjaktarević: Nemačka. Nemačka je ipak…

Ivan Minić: Mislim nismo to ovde mnogo referencirali, nismo suštinski uopšte, al’ ti si veliki ljubitelj državnog posla i onda prosto.

Nikola Barjaktarević: Pa 10 praznih mesta.

Ivan Minić: Uh ono, tvoj posao i način na koji se prosto te stvari rade ko neka radna terapija, znaš. I to je to je velika stvar. To je u suštini i ono što mi je Goran rekao i razni neki drugi ljudi koji su krenuli na tu stranu, pa u ostalom i Topkulja i slično. To je to kao, znaš. Zašto? Je l’ ti bilo loše? Pa nije. Nije mu bilo loše, bilo mu je super. Ali jedva čekao da dođe kući da čuka. I pusti ga nek čuka. Očigledno treba to da radi. Hvala ti puno.

Nikola Barjaktarević: Tako je. On je najbolji primer. Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. E sad ako ste planirali nešto za dan zaljubljenih, vidite da sad poručite za sledeću godinu. Ovaj, a svakako ispratite ovaj na društvenim mrežama, biće linkovi ovaj u opisu epizode i pratite ovakve stvari. Ko zna. Možda vas u nekom trenutku povuče da napravite neku dobru promenu za sebe. Vidimo se ponovo naredne nedelje.