Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Miloš Makarić Makara. Konačan jedan od naših, odnosno od Zvezdaša, moj dragi prijatelj i osoba koja mi prethodnih nekoliko meseci dosta pomaže oko vraćanja u fizičku kondiciju i rešavanja tih nekih problema sa posturom, kičnom, vratom i svim ostalim stvarima koje dolaze kao posledica onoga kako radim i čime se bavim. Jedan je jedan od ljudi koji su vrlo prepoznati od strane stručne javnosti, posebno u domenu sportske rehabilitacije, ali danas smo pričali o tome kako i sportisti, ali i obični ljudi mogu da počnu da malo više vode računa o svom zdravlju, jer ono jednom kada se naruši, jednom kada napravimo sebi problem, rešavanje tih problema obično zahteva mnogo više rada nego da smo prevenirali to što se desilo. A, računam da je početak godine možda idealan termin da počnemo da se bavimo možda nekim malo boljim stvarima i da malo više vodimo računa o svom zdravlju. U svakom slučaju, jedan vrlo interesantan razgovor u kome ćete sigurno uživati, a možda ćete i nešto pametno izvući iz njega. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Miloše, dobro došao! Ti si ovde zato što je ovo tema kojom se u suštini nismo bavili u ovom prethodnom periodu, a pokrili smo baš mnogo toga, a mentalno zdravlje je nešto što jesmo pokrivali u nekom smislu i fizičko zdravlje, a te dve stvari su obično vrlo povezane, baš i nismo. Ovaj period za nama je bio vrlo izazovan za sve, čak i za one koji su imali iole aktivan život. Ovaj period nas je sve manje-više okrenuo kući, vratio kući, vratio u neki hrčak položaj po ceo dan. I to je počelo sad lagano da donesi posledice. Jer i ta neka moja i naša generacija, mi smo tu negde po godinama, nismo mi više klinci. Dok smo bili klinci, ništa nije bio problem, ništa nije bolelo, ništa nije smetalo. Sad lagano kreće sve da boli, zateže. I onda mi je bila ideja da prvo ispričamo tvoju priču, koja je veoma neobična i interesantna, ti si neko ko je u tvojoj struci izuzetno cenjen, poštovan zbog rezultata koje imaš, ali i zbog pristupa radu koji imaš i procesu učenja i edukacije kroz koje si prolazio i primena toga svega. Ali, i zbog toga što je to tema koja nam je vrlo značajna. Tako da, dobro došao.

Miloš Makarić: Bolje vas našao! Hvala!

Ivan Minić: Krećemo tako što ćemo ispričati tvoj neki životni put, kako si došao do ovde gde si sad, a onda ćemo se baviti i samom strukom i vrlo konkretnim savetima kako možemo da živimo bolji i zdraviji život i šta su neki signali koje nam telo šalje koje bismo trebali da slušamo da ne dođemo u situaciju da popravljamo nešto što smo mogli možda i da predupredimo. Ali, kreće od toga, kao i sa svima ostalima, naše Munchmallow pitanje: Šta si hteo da bude kad porasteš?

Kad porastem biću…

Miloš Makarić: Kad porastem, pa kao i svako dete, sanjaš o informi. A, meni ono što je bilo zanimljivo, to je bilo vatrogasac. Ne znam odakle to, ali baš kao klinac, 5-6 godina, prvi razred, vatrogasac. Sad ne znam zbog čega sam želeo…

Ivan Minić: Ali, svi… 140 i kusur ljudi je ovde prošlo i većina prvih asocijacija koje ljudi imaju su neke uniforme. Prvo, što svi oni izgledaju kao super heroji nama u tom trenutku apsolutno. Drugo, voze se na nekim interesantnim vozilima, koji imaju boje i sve ostalo. Ali, taj naš razvojni put koji kreće od toga šta smo baš kao mali hteli da budemo da porastemo, pa se to kroz vreme menja i mi saznajemo nove stvari, nas u principu kasnije određuje. I uvek možeš da nađeš negde u onome čime se bavimo danas.

Miloš Makarić: Pa, definitivno ima neke paralele. Vatrogasac, neko ko pomaže ljudima, ko spašava živote.

Ivan Minić: 🙂 Moja kolena mogu da potvrde i leđa mogu da potvrde da si vatrogasac i danas.

Miloš Makarić: I dalje, i dan-danas gasimo vatre! 🙂

Ivan Minić: Šta su bile stvari koje su te interesovale u nekom ranijem detinjstvu, kad krenuo prvi put da upoznaješ svet oko sebe, šta sve postoji? Kad si krenuo u školi, kad si video? Šta te je povuklo? Šta te je interesovalo?

Šta su bila prva interesovanja?

Miloš Makarić: Pa, definitivno, to je sport, košarka. Lopta, košarka, sport. Kao i svaka deca, standardno igranje po ceo dan na igralištu. I to je to. Već sa 7 godina sam počeo da treniram košarku i otad samo košarka, košarka, basket i ništa više. Nisam imao neka šira interesovanja.

Ivan Minić: A, kako je tekla ta priča sa košarkom? Pošto vidim da danas se ne baviš košarkom.

Miloš Makarić: Ne bavim se. 🙂 Do skoro sam u stvari bio u košarci, do pre 4-5 godina. Bio sam i košarkaški sudija. A, sad indirektno se može reći da se bavim košarkom. Radim sa dosta košarkaša i kao gledalac pratim utakmice. 

Ivan Minić: I navijaš za adekvatan klub, što je isto vrlo bitno.

Miloš Makarić: Za isti. 🙂 Kažem ti, sa 7 godina otišao na prvi trening. Tad je još bio FMP Železnik, to je 95. godina. I otada bukvalno do neke 18-19 godine nisam prestajao. Jesam sa nekim kraćim pauzama. Ispričaću vam i zbog čega je bila ta pauza, ali otad nisam prestajao. I onda kad sam završio da igram košarku, odmah sam ostao u košarci: polagao licencu za sudiju, postao sudija i onda 12-13 godina, bogami, bio u suđenju košarkaškom.

Ivan Minić: Mnogim nekim sjajnim momcima si sudio kad su bili klinci, a kasnije si kroz posao upoznao neke najuspešnijih i najvećih košarkaša sa ovih naših prostora, regionalnih, a šire od toga. Pričaćemo o tome. Većina ljudi koja se zaleti za neki sport, ima nas dosta koji smo sebe videli u toj priči, u nekom trenutku skapiraju da to nije više opcije ili da nije za njih ili da nisu dovoljno dobri ili im telo pomogne da shvate da ne mogu baš da izdrže sve te napore ili da možda ti napori kojima su bili izloženi nisu bili adekvatni za njih u tom trenutku. I onda se ta priča nekad prirodno, nekad polunasilno ili nasilno završi, i ti dođeš u situaciju da sa 13-14-15-16-17-18 godina, koliko već, zavisi, naravno, kod svakog od nas, ono što ti je bio plan i želja, ono gde si sebe video, više nije opcija. Kako je u tvom slučaju došlo do toga i šta onda kad to više nije opcija?

Miloš Makarić: Tako je. Kao klinac, kad počinješ, maštaš da budeš da budeš košarkaš profesionalni. Onda kako sazrevaš, ako si iole normalan i zreo, vidiš da nisi konkurentan, da ima dosta boljih od tebe. I onda već počinješ da razmišljaš o drugim opcijama. Meni je ta fizioterapija asocirala me na sport, kao i većinu ljudi isto danas vidim. Fizioterapeut, aha, sportisti i to. Mada, pričaćemo o tome, to je dosta šire. I onda gledaš kako samo da ostaneš u tom sportu, kako da budeš konkurentan, i onda mi se nekako stvorio i napravi ideja o fizioterapiji. Fizioterapeut pomaže sportistima, na putovanjima je sa klubovima, učestvuje, anegdote iz svlačionice, podrška ekipi, daje svoj doprinos. I onda je počela… Ne znam koliko, 12-13 godina, već mi se budi ta svest da bih voleo da ostanem u sportu i da bi možda fizioterapija bilo nešto što bi moglo da me ostavi u tom sportu. Moja želja u tom trenutku samo da ostanem u sportu, da budem konkuretan, da pomažem ekipi, da osetim taj timski duh…

Ivan Minić: Da imaš svoju ulogu u timu negde.

Miloš Makarić: Da, da imaš ulogu, i daje tvoja uloga barem 1% doprinese.

Ivan Minić: A, u mnogim slučajevima doprinese i mnogo više, jer u principu, ukoliko ti svoj posao radiš kako treba, igrači budu bolji nego što bi bilo, ređe se povređuju. Kada se povrede, bolje zacele, na bolji način i brže se oporave i trajnije se oporave. Tako da uloga je zapravo vrlo značajna. I dosta puta kada sam priča sa nekim od profesionalnih sportista, svi su, naravno, ko je u sportu u kome ima prostora da ima svoj tim – dakle, sport koji je dovoljno komercijalan da ti možeš da razmišljaš o tome da imaš svoj tim ljudi koji su ti prava podrška – svi su uvek isticali koliko im je važno što imaju svog kondicionog trenera koji ih prati X godina unazad i što imaju svog fizioterapeuta koji vodi računa o njihovom telu i doktora, itd. U trenutku kad se opredeljuješ da to bude smer kojim krećeš, to je u principu trenutak upisivanja srednje škole. To je neki prvi put kada mi u životu donosimo neku odluku tog tipa.

Miloš Makarić: Tako je.

Ivan Minić: Prvi put se opredeljuješ za nešto. Naravno, može da se desi i često se dešava, ti kažeš u srednjoj školi hoću ovo, pa shvatiš da nećeš, pa odeš na nešto drugo dalje.

Miloš Makarić: Kod mene to nije bio slučaj.

Ivan Minić: Ti si shvatio da hoćeš.

Miloš Makarić: Ja sam jako rano, šta sam rekao, 6-7. razred, ali sad imam još jednu zanimljivu priču. U 8. razredu, koja je meni još pomogla da ja 100% budem siguran da želim da to bude fizioterapija, u 8. razredu povredim koleno na nekim aktivnostima nevezanim skroz od sporta. Okliznem se u parku i bukvalno flaša mi se zabode u kolenu. I tetiva, ligament patele, to kolege znaju, pa znaju možda i šira masa, bukvalno puca. To se dešava u Banja Luci. I, naravno, puno krvi, hitna intervencija, operacija. I onda ja već u 8. razredu imam dodir sa operacijom. Prebacuju me na Banjicu sa ozbiljnom ortopedijom i onda jedno godinu i po-dve dana ozbiljne, ozbiljne rehabilitacije. Tako da u tom trenutku 100% sam siguran kroz rad sa fizioterapeutima, kroz rad sa doktorima vidim da mi se to sve više i više sviđa. Ta odluka mi je – ja sam već bio usmeren, ali ta odluka konačna mi je pomogla da 100% budem siguran šta želim. Tako da, srednju školu, fizioterapeut i to je to. Nisam imao drugih opcija.

Ivan Minić: Kakvo ti je bio iskustvo sa srednjom školom? Koja je vrednost toga što dobiješ? Koliko je to primenjivo, aktuelno? Koliko je, iz tvog ugla danas kao profesionalca u toj sferi koji se mnogo usavršavao i nakon toga, koliko je to bila dobra polazna osnova?

Koliko je znanje iz srednje škola bilo primenjivo?

Miloš Makarić: Pa, ja sam iz te srednje škola baš dosta dobio. Zato što moja srednja škola, to je, ne znam da li ste čuli, Farmaceutsko-fizioterapeutska škola. I ja sam godine 2004. upisivao srednju školu i to je prva generacija te škola koje je bilo ogledno odeljenje. Šta znači ogledno odeljenje? To je škola gde nas ima 20. samo u razredu, dve grupe po 10, i veoma savremeno opremljena, sa bazenom za hidro-kinezi terapiju, sa svom aparaturom, sve odličnim profesorima, fizioterapeutima. I ta neka ideja te škole je bila da posle srednje škole odmah ljudi krenu da rade, bukvalno da dobijemo samo praksu. Mi smo u toj školi 70% imali praktičnog rada, 30% ovih osnovnih obrazovanja. Ja mislim da je to čak, sad ne znam u ovom trenutku, ali u tom trenutku to je bila prva škola sa tim idejama – ogledna škola gde ljude odmah od srednje škole usmeravaš na takoreći zanat. I njihova ideja je bila vi kad završite ovu školu, vi ne morate ni da studirate, ne morate ništa, možete odmah da budete fizioterapeuti. Mi u prvoj godini već imamo kontakt sa pacijentima. U drugoj, trećoj s bolnicama. Bukvalno ko završi ovu našu školu, on je fizioterapeut već izgrađen.

Ivan Minić: Ja znam dosta ljudi koji su je završili.

Miloš Makarić: E pa, da. Imamo jednog zajedničkog drugara. 🙂

Ivan Minić: Tako je, naš dragi prijatelj Stefan Đaković, i još nekoliko ljudi iz nekog njegovog okruženja, iz nekog mog okruženja, mlađih od mene, tu negde tvojih ili njegovih godina, koji su to završili. Neki su ostali u struci, neki nisi, ali svi imaju jako puno reči hvale za to.

Miloš Makarić: Da, to je sjajna škola.

Ivan Minić: Iako su svi zapravo zapali u isti taj sistem koji je došao sa tvojom generacijom. Uglavnom su mlađi od mene 5-6 godina, taman da zapadnu u to. I koliko je to zapravo bilo praktično, koliko ih je pripremalo za to da mogu da krenu da rade kasnije u sistemu, i koliko je, iz mog nekog ugla i razgovora sa njima, koliko je bilo stimulativno da nakon završetka toga, da kažemo, formalnog dela obrazovanja same srednje škole, se oni ipak opredele da idu na konkretne kurseve, konkretno usavršavanje. Jer ti prosto, to smo pričali, ali nije loša tema za pokrenuti… Skoro sam gledao dokumentarac o Šeril Miler, sestri Redžija Milera, najboljojoj američkoj košarkašici svih vremena, koja nikad nije zaigrala profesionalnu košarku, jer je pokidala ukrštene ligamente u trenutku kada je trebala da pređe u profesionalne vode. Ona je osvojila dva Olimpijska zlata kao devojčica od 17 i 21 godine, ali nikad nije postala profesionalna košarkašica, jer joj se to desilo 89, 89-90. U tom trenutku ne možeš da uradiš ništa.

Miloš Makarić: Bukvalno ništa.

Ivan Minić: Bukvalno. Tebi je u tom trenutku ta povreda kraj karijere. I onda kada analiziraš kako su se stvari menjale u tih 30-ak godina, gde ti, naravno, i sada kada se to desi, to je tragedija.

Miloš Makarić: To je stvarno tragedija.

Ivan Minić: Ali, to je tragedija koja u principu se ti za godinu dana u najgorem slučaju nazad na terenu u punoj snazi.

Miloš Makarić: Tako je, jači nego što si bio.

Ivan Minić: Ali, vrlo lako može da se desi da i sa dve takve povrede tokom karijere imaš uspešnu karijeru.

Miloš Makarić: Da, ima igrača koji su dvaput…

Ivan Minić: Ima igrača kojima to – čak često kada sam pričao sa nekim koji su imali tu vrstu problema, kojima to napravi problem na psihološkom planu.

Miloš Makarić: Sad ću vam reći, tu je veći problem psihološki. Svaki igrač posle operacije prednjeg ukrštenog ligamenta on se vrati jači nego što je bio. On 6 meseci ima samo da se priprema, da radi, da jača, da radi na kondiciji, na snazi. Kad profesionalni igrač ima u svojoj karijeri koja je do juna-jula, ako dođe reprezentacija, avgust-septembar si već na priprema, kad može da radi na svom telu? Nikad, bukvalno nikad! I onda oni se vrate fizički fantastični. Sva testiranja pokazuju da su oni bolji nego što su bili, ali psihološki problem tu igra jako bitnu ulogu i kočnicu.

Ivan Minić: Sećam se tog jednog trenutka, gde mi jedan naš košarkaš kome je karijera, nažalost, mnogo propatila zbog povreda koje je imao, koji mi kaže: Brate, ja nisam smeo da napravim da napravim ukršteni korak dve godine.

Miloš Makarić: Da, da.

Ivan Minić: Kaže: To mi je bio trademark. To mi je bio način na koji se oslobađam igrača. Imam brz, eksplozivan prvi korak ukršteni. Ja nisam smeo to da uradim godinu dana. Posle sam skapirao da mogu i da ne boli, da nemam problem i sve, ali za godinu ili dve koliko nisam, ja sam izgubio tu svoju prednost na terenu i nisam više igrao ono što sam mogao da igram, nego sam završio u nekoj Belgiji, nečemu.

Miloš Makarić: Oni uglavnom traže onda alternativna neka rešenja. Ne smeju da budu tako brzi, ne smeju da rade to što su radili. To može se i primetiti, ako gledate igrača koji se tek vratio. Mi se često šalimo s njima, posle kada analiziramo utakmicu: Brate, okrećeš se k’o trola oko Slavije! Treba ti 10 minuta samo da se okreneš! Daj, malo ubrzaj! Ali, onda kroz taj proces treninga, rehabilitacije, mi ubacujemo to, vežbamo. I koliko god mi to puta ponovili u okolnostima koje jesu veštačke i dozirane, on kad izađe na teren, opet ima problem.

Ivan Minić: Pa, naravno. Prvi put kada ti se to desi, ti postaješ svestan da tako nešto može da se desi. I to uvek stoji negde u malom mozgu i ne možeš toga da se oslobodiš tek tako. Naravno, i njih treba razumeti.

Miloš Makarić: Ma, moramo ih razumeti. Njima od toga karijera. Mi to gledamo kao sve lepo je, igra košarku, super, slavan je. On od toga hrani svoju porodicu, svoju prvu porodicu, ženu, dete, hrani uglavnom i ženinu porodicu. Tako da tri-četiri porodice zavise od tog igrača. I zamislite pritisak koji je na njemu u tom trenutku i strah koji on ima. Iz neke faze gde si ti dobar, gde si omiljen, gde zarađuješ puno – puf, svi zaborave, svi stanu. Ti ugovori isto. Hajde, dobro, hvala Bogu, malo bolje su sad definisani.

Ivan Minić: Ima i nekih osiguranja, ima i svega, ali ti ako se ne vratiš.

Miloš Makarić: Ali, ako se ne vratiš, ništa, ti staješ i skroz moraš da promeniš svoje razmišljanje. Šta da radim sada? Sad sam igrao dvesta-trista-petsto hiljada, milion, od sutra šta? A, ne znam ništa drugo da radim u životu. Ja samo znam da igram tu košarku, ili fudbal ili sport. Tako da jako teška psihološka situacija za igrače i stvarno treba ih razumeti, kao što si rekao.

Ivan Minić: Ali, ono što je tu fascinantno to da se tih 30-ak godina toliko toga promenilo, što samo znači da zapravo struka napreduje, ima toliko novih tehnika, metodologija, načina rada, koje prosto nijedna škola ne može da isprati. Posebno što pričamo – ti si u školu išao pre 17 godina.

Miloš Makarić: Da, naravno.

Ivan Minić: Za tih 17 godina se desilo čudo. Ali, ako te škola pripremi da imaš dobru osnovu i da imaš način razmišljanja koji kaže: Ja ću sada da pratim šta se dešava, da vidim šta ljudi rade i da se usavršavam, jer moj posao je da na najbolji način pomognem ljudima, to onda vremenom napravi razliku i ti vremenom budeš sve bolji i bolji i uvek budeš aktuelan sa onim što se dešava.

Miloš Makarić: To si lepo rekao. Škola je tu da ti da bazu, osnovno znanje. I šta? Da probudi u tebi interesovanje i želju. Da probudi u tebi interesovanje i želju da ti nastaviš da radiš. I da ti da, naravno, bazu osnove anatomije, fiziologije i tih osnovnih nekih studija. I da ti samo otvori neke prozore da ti probudi želju da ti nastaviš da radiš. A, posle nakon škole tek sledi ono najbitnije.

Ivan Minić: Ono što uvek isto pitam sve goste, to je naše poslovi.infostud.com pitanje: Šta ti je bio prvi posao?

Šta je bio prvi posao?

Miloš Makarić: Prvi posao…

Ivan Minić: Ne mora da bude u struci. Može da bude branje bresaka.

Miloš Makarić: Pa, prvi posao i jeste, ako ćemo tako, i jeste – nije branje bresaka, ali gajbe i tovarenje bresaka u kamion. 🙂 Moj kum je iz Udovica, to je selo pored Smedereva. I tad nismo bili kumovi, bili smo drugari samo. Hajde! Na pauzi dolazi dosta hladnjača. Voze za Rusiju, Kosovo, ne znam gde se išlo. 15 evra tovariš kamion breskvama. Red breskve i to je to. 🙂

Ivan Minić: Kad si prvi put krenuo da radiš u samoj struci?

Miloš Makarić: Pa, u struci sam jako rano za nas. Ti si, Ivane, upoznao moj tim. Uglavnom su to mlađe kolege, ali nisu toliko mlađe od mene. Mlađe su od mene 2-3-4 godine. I onda mene pitaju kao: Ti si samo 2-3 godine stariji od nas, nisi ti toliko bolji od nas, tako kroz šalu. Ja njima pokažem sliku iz 2008, košarkaški klub Torlak. Koliko sam ja tad imao godina? 88? 20 godina. Košarkaški klub Torlak sa 20 godina. Klinac, bio sam u stručnom štabu tog kluba kao fizioterapeut. To je prvi posao u struci. Jedno divno i fantastično iskustvo.

Ivan Minić: Torlak je vrlo poznat kao jedna od filijala sa kojima radi Partizan i gde Partizan šalje svoje mlade igrače na kaljenje.

Miloš Makarić: To je tad bilo, da.

Ivan Minić: Novica je imao baš nekih živopisnih priča sa Torlakom – Novica Veličković, bivši kapiten Partizana i moj prijatelj. Jer on je imao par period prelaska iz juniorske u seniorsku konkurenciju.

Miloš Makarić: Da, težak period.

Ivan Minić: Kad je igrao juniorske utakmice, igrao za Torlak seniorske, i trenirao sa seniorskim timom Partizana. I kaže: Brate, kakva škola! Ne stižem, ja sam samo u busu i na treningu ceo dan!

Miloš Makarić: Dobro su mu onda kolena izdržala kako je trenirao. To je isto možda jedna od priča za razmatranje – koliko opterećujemo u mlađim kategorijama tu decu, koliko tražimo od njih, koliko želimo. 

Ivan Minić: Kad mi je bio Vanja Grbić, pričali smo…

Miloš Makarić: Jeste li pričali na tu temu?

Ivan Minić: To je njegova teorija, koju ja sam apsolutno sklon da podržim, iako moj način razmišljanja je uvek bio drugačiji. Prosto, postoje određene godine koje, ako se ja dobro sećam, 16 ili 15 kod dečaka, a jedna više kod devojčica, ali taj neki uzrast od 15-16 godina, do kojih deca treba da se igraju. Oni treba da uče sve o pokretu, ali ne treba da postoji neko klasično takmičenje, jer samo možeš da dovedeš do toga da se povrede i da preforsiraju svoje telo.

Miloš Makarić: Potrošimo, da. Potrošimo i fizički i emotivno potrošimo tu decu od 14-15-16 godina, a za njega tek košarka kreće od 19-20-21-22-23. Pa, zašto neki centar ne sazreo sa 23-24 godine? A, mi ga potrošimo sa 16. Kao što si rekao, hajmo za prvi tim, hajde za juniore, hajde ovo, hajde ono i to je… Telo ima svoje limite. On u tom trenutku više treba da radi na svom telu. Na primer, ispričaću vam, da, to je isto zanimljiva priča, za Alena Smailagića. Na primer, on je bio, to se znalo već, od 15-16 godine on je bio projektovan za Golden Stejt i tu priču. Sad mi imamo saradnju s njim. Radili smo s njim od njegove 13-14 godine. Sad u jednom trenutku, on je stvarno fizički bio dominatan, mada oni nama poslali neke smernice kako treba da idemo, šta treba da radimo s njim. Samo rad, stabilnost trupa, rastezanje, rad sa gumama, ali mi smo na svoju ruku procenili da je on stvarno dovoljno jak i dali smo mu da malo radi sa tegovima. Koliko je tad imao godina? 17-18. Što stvarno njemu u tom trenutku nije smetalo. Mi smo dobili takvu kritiku, na primer, od čelnih ljudi Golden Stejta. Bukvalno je malo falilo da čak i saradnja da bude narušena. Jeste li vi normalni? Radite sa detetom od 17 godina tegove! On ne treba uopšte da radi – meni ne treba njegova snaga! Meni treba njegova koordinacija, njegova prevencija, rastezanje, stabilnost! On kad dođe kod nas, radiće snagu, nemoj ti da se brineš! Ni slučajno da ovo više niste ponovili! Sad samo pratite nas, nijednog trenutka ne smete da radite s njim s tegom! Tamo kad je otišao, sigurno je krenuo da radi sa tegovima i to, ali, kažem, do 18. godine oni su strogo, strogo zabranili.

Ivan Minić: Nikad neću da zaboravim jedan od mojih drugara iz osnove škole stariji par godina od nas, ali bio je fantastičan košarkaš. Fantastičan. I on je bio jedan od prvih ljudi koje sam ja znao iz tog nekog našeg uzrasta 80-ih koji je otišao da studira u Ameriku. Otišao je da studira u Ameriku, to je bila 97-98…

Miloš Makarić: To je bilo retko, da.

Ivan Minić: Na sportsku stipendiju. Vau! Mi smo znali da je on fantastičan košarkaš i to sve. Mnogo smo naučili od njega i to sve. I sad Fića – Fića nije bio tu godinu dana. Dolazi on posle godinu dana, na leto u Srbiju, i mi ga svi na basket. Igramo mi, sve super, i kao: Fićo, kako je? Je li igraš? Kakva je konkurencija? -Ja sam prvi golgeter lige. -Kakav, bre, golgeter?! -Pa, ja sam dobio sportsku stipendiju za fudbal! Ja košarku tamo ne mogu da primirišem da igram! I sad ono što se desilo u njegovom slučaju, a to pričamo pre 20 godina, sad je to sigurno i ekstremije. On je došao, njegovo telo je izgledalo potpuno drugačije nego što je izgledalo godinu dana pre toga. On je otišao kao vretenasti klinac, a došao je kao vretenasti klinac sa još 15 kila mišića, koja su bila potpuno izvajana. Znači, on nije grama masti dobio, ali je dobio mase neverovatno.

Miloš Makarić: Da, Amerikanci fantastični u tome.

Ivan Minić: Pritom, igra fudbal, soker. Soker, ne američki fudbal. I šta je bilo? Imaš svaki dan treninge. Individualno radiš sa trenerom teretanu svako jutro, a svako popodne posle predavanja imaš fudbal. OK. Ja sam toliko radio. Plus imaš te neke suplemente na raspolaganju za koje mi nikad nismo čuli tada, a koje su tamo bile uobičajena stvar. I kaže: Ne vredi. Prvo ti možeš da kažeš neću da radim toliko i tako i neću da uzimam te suplemente, ali kad shvatiš koliko si inferioran u odnosu na sve ostale, vrlo brzo se prikloniš tome. A, onda kad gledaš sve ove klince, a ispratili smo i ti i ja voleći košarku, sve ove naše klince, a to je postao – kao imaš i iz kraja decu koja su otišla da studiraju u Ameriku na sportsku stipendiju.

Miloš Makarić: Da, da, to je sad često kod nas.

Ivan Minić: Ali, svi ovi koji su malo ozbiljnije igrali, svi oni su otišli kao grančice, a vratili su se…

Miloš Makarić: Sa ozbiljnim telom.

Ivan Minić: Sa telom, što ja volim da kažem, izgleda kao košarkaš. 🙂

Miloš Makarić: Oni ozbiljno to rade, na ozbiljnom nivou. Pričali su mi igrači koji su igrali ne u NBA-u, nego hajde da pričamo o toj D ligi koja ih priprema za NBA. Kažu: To su ozbiljni timovi ljudi koji rade sa tobom. Kao Kazins, da li je to bila operacija ahilove tetive, Kazins dolazi da se priključi Santa Kruzu da trenira. Iz kombija, kaže, idu kombiju, izlazi osam ljudi sa njim. To je kondicioni trener, to je fizioterapeut, to je trener za šut. Bukvalno kao rok bend da izlazi. Nose opremu i to je to. Pa, čitali ste negde onaj podatak sigurno, koliko oni daju za održavanje svog tela.

Ivan Minić: Da, ovi najbolji naročito.

Miloš Makarić: Da li Lebron, da li sam pročitao da je to dva miliona dolara na godišnjem nivou, što stvarno i jeste tako. Tako da oni su na tom nivou mnogo, mnogo ispred nas i fantastično to rade.

Ivan Minić: Generalno, kako da ti kažem, Lebron će još malo da napuni 38. Nije baš normalno da čovek koji ima 38 godina radi onakve stvari i da mu telo izgleda isto kao što je izgledalo sa 19.

Miloš Makarić: Pa, veliki profesionalac, rad, oporavak dobar. To je ono o čemu smo pričali, nije potrošen kao mlad sigurno. Igrači koji se jako potroše kao mladi i fizički i emotivno uglavnom rano završe.

Ivan Minić: Ali, kad pričaš sa tim najboljim igračima, bilo koji sport da je u pitanju, ti vidiš koliko oni zapravo vode računa o svom telu.

Miloš Makarić: Joj, to je neverovatno.

Ivan Minić: Ja sam imao tu jednu situaciju, neću imenovati pošto mislim da nije OK, ali ima jedan naš teniser. Visok dečko, neverovatan servis. Po svemu kad ga vidiš, on bi apsolutno trebao da bude top 50 igrač. Kad ga gledaš kako igra, zavisi koji meč zabodeš, ali ako zabodeš dobar meč, on apsolutno ima kvalitet za top 50 ili top 20. Međutim, pitam ja u jednom trenutku neko društvo, gledamo neki njegov trening i trening meč, i kažem: Brate, što on nema bolje rezultate? On ima povremeno dobre rezultate, ali vrlo je sporadično, nema pravila nikakvih. Što on nema bolje rezultate? -Video si da je sad došao iz svlačionice. Sad se pripremio, došao, obuka i to sve. Pogledaj mu prvi servis. Sad prvi servis, mali je teren, nemaš ti sad tu merenje, ali po mojoj proceni prvi servis koji je odservirao je 220 km/h. Ja kao: Dobro. -Šta misliš, kako je njegovo rame? -Pa, trenutno mi deluje da je jako dobro. -Pa, trenutno je dobro, ali pogledaj njegovu istoriju. On svaki put kad odigra dobro turnir, on se nakon toga povredi i dva turnira mora da preskoči.

Miloš Makarić: Da, to je loša priprema.

Ivan Minić: Kaže: Evo, pogledaj, na primer… Imao sam prilike i to da gledam, to je velika privilegija, kad imaš neke ulaznice za Serbia Open svojevremeno koje ti omogućavaju da sve vidiš, imao sam prilike da gledam kako izgleda trening i zagrevanje Novaka Đokovića. Prvih 45 minuta to nije trening. To je lagano zagrevanje sa gumom, razgivanje, i svim ostalim. I onda 45 minuta lagano kockice, pa posle dva sata on udara punom snagom.

Miloš Makarić: Da, on podiže radnu temperaturu.

Ivan Minić: Kako se, suštinski nije baš bukvalno, ali kako se nikad nije ozbiljno povredio u karijeri? Pa, vodi računa, ne zapinje.

Miloš Makarić: Dobar tim, dobar fizioterapeut – Miljan Amanović, koji ga je pratio kroz karijeru.

Ivan Minić: I kum. Pazi, kum, što je vrlo važno. 🙂

Miloš Makarić: To su ti odnosi igrača i fizioterapeuta. To su toliko bliski odnosi da oni bukvalno u tebi nađu podršku, prijatelja, kuma. Tako da mnogo vremena provodimo zajedno.

Ivan Minić: Mora da postoji odnos poverenja.

Miloš Makarić: Poverenje, da.

Ivan Minić: Nije to lako. On tebi daje svoju karijeru i egzistenciju u ruke.

Miloš Makarić: Tako je.

Ivan Minić: Mora da postoji odnos poverenja. Vrlo je značajno kako si ti gradio svoju karijeru koliko je zapravo to na preporuku i kroz pozitivna iskustva drugih ljudi. Uostalom, i mi smo se upoznali tako što sam ja dobio preporuku od kolege, jer sam u jednom trenutku odlučio da možda ne bi bilo loše da ponovo postanem funkcionalno ljudsko biće. 😀 Jer to što sam smršao to je lepo, ali hajde sad da napravimo da to telo funkcioniše, jer prilično je izmučeno ovim tempom. 🙂

Miloš Makarić: Da, da mu damo podršku. 🙂

Ivan Minić: Krenuo si da radiš u Torlaku, to ti je bila prva šljaka. Kako ide tvoj neki karijerni razvoj, tok? Šta su stvari koje prvo krećeš da radiš? Šta su neki interesantni momenti koji ti se dešavaju na početku karijere? Ko su ljudi od kojih učih, koji su ti tu negde i autoriteti, ali mentori – oni koji ti pomažu da se usavršiš? I u kom trenutku tu kreću da se pojavljuju i mogućnosti i prilike da kreneš sa dodatnim usavršavanjem?

Kako je tekao karijerni put?

Miloš Makarić: Pa, Torlak, to je prva godina fakulteta. I dve godine sam tu sa jako dobrom ekipom, i trenirerima, i jako ozbiljnom ekipom za tu srpsko ligašku košarku. Tu upoznajem Mladena Mihajlovića. Mladen Mihajlović je kondicioni trener, pomoćnik Saleta Đorđevića. Dok su bili 4 godine u reprezentaciji, šta su imali? Svetsko srebro, je li tako, Olimpijsko srebro…

Ivan Minić: I Evropsko srebro.

Miloš Makarić: I Evropsko srebro i ono jedno 4. mesto, onaj nesrećni poraz od Litvanije u polufinalu.

Ivan Minić: Sećam se, bio sam.

Miloš Makarić: Koji nam je jako teško pao svima. 🙂 I onda ja u tom trenutku gledam u njega. On je 85. godište, 3 godine stariji od mene. Gledam u njega i gledam nivo i količinu njegovog znanja, njegove posvećenosti, njegovog rada, gde on u svakom trenutku samo se bavi… On je kondicioni trener, ali bavi se oporavkom, bavi se telom igrača, samo priča o tome. I onda malo me više zainteresuje. Čoveče, ovaj posao može da se radi i malo na višem nivou nego što ga ja trenutno radim. A, šta ja radim? Donosim led, masiram, bandažiram i to je to.

Ivan Minić: Dobro, to je početak.

Miloš Makarić: Da, to je početak, nema šta. I onda upoznam njega i onako probudi mi veću želju za sticanjem novih znanja i za veću želju da budem veći profesionalac. I tako uz njega dosta napredujem više. Ne kao stručno. OK stručno, ali vodi me na tom putu da budeš bolji. Uzor ti je u tom trenutku. Kažeš: Čoveče, ovaj momak je samo tri godine stariji od tebe, a vidi koliko je posvećen, koliko zna, koliko se bavi time. I on je sa 23-24 godine otišao u ja mislim da je to bio Spartak Moskva, ženski klub, da potpiše prvi profesionalni ugovor. Tako da već je tad bio na nekom nivou da može da… To je bila najbogatija ekipa. To je jedno vreme bilo kad je ženska košarka, ne znam da li se sećaš.

Ivan Minić: Sećam se, sećam se.

Miloš Makarić: Spartak je imao mnogo, mnogo para. I on sa 23 godine, onda ja kažem: Pa, zašto ja sutra ne bih mogao ovako? Samo treba da nastavim da radim. Tako da taj Torlak. Posle pri kraju više škole počinjem da stažiram. Tad je bilo nekako mnogo manje prilika, mnogo manje ordinacija. Ako se ne zaposliš državno, a ne možeš da se zaposliš državno, ti imaš 3-4 ordinacije u gradu i to je to. I počinje da stažiram kod doktorke Olge Popović, to je Cetinjska – Physical. I tu sam jedno godinu dana bio isto. To je kao i stažiranje, volontiranje, rad za džabe. Tu sam dosta naučio tog – tu sam više naučio taj biznis model. Tad sam počeo malo da razmišljam: Čoveče, vidi, ovde ima 30-40 ljudi dnevno u toku dana. 2.000 dinara je jedna terapija. Nas četvoro tu radimo. Tu mi se već malo i dopadne ta neka druga priča. Ovo je baš dobro. Ovo je baš profitabilno. Sagledavam sve aspekte. Sagledavam kako jedno preduzeće funkcioniše. I onda se budi ta ideja fizioterapija i biznis, ako se to može nazvati biznis ili profit, dobit od te fizioterapije. Naravno, to je tek početak.

Ivan Minić: Dobro, svakako je potrebno neko vreme da ti dođeš u fazu da ti možeš da pokreneš nešto svoje, da prikupiš sve resurse koji ti trebaju. Danas BeoFizio je jedno mnogo lepo mestašce na Novom Beogradu. Nadamo se da će uskoro da se širi i dalje, ali lepo mestašce, sa fantastičnom ekipom, ušuškano, prijatno, gde stvarno možeš da dobiješ jednu punu uslugu, od pregleda do fizioterapije do kroz razne oblike do masaže do onog dela koji je meni najinteresantniji, a to je da: OK, pregledali smo, videli smo šta je. Sad možemo mi terapijom da rešimo problem koji postoji, ali hoćeš da taj problem se ne javi ponovo, trening je uslov da to bude tako.

Miloš Makarić: Jasno.

Ivan Minić: A, ja znam sebe i ja ako krenem sam da treniram, šanse da se povredim su blizu 100%. Mislim, možda u startu ne, ali vremenom ja ću sigurno doći do toga da preteram, jer prosto sam takav. I ovde gde imaš fantastičan tim sjajnih mladih ljudi, profesionalaca, koji ti pomažu prvo da radiš prave stvari, da ih radiš na pravi način, da neko uz tvoju pomoć, feedback to dozira na adekvatan način. I evo, ja idem mesec dana i realno već osećam neke benefite svega toga, a nisam ja došao u užasno stanju, ali je bio niz nekih problema koje prosto moraju da se reše. Imam 36 godina, ako ih ne rešim sad, sa 40 godina će biti pet puta veći nego što su sad.

Miloš Makarić: Da, sigurno. Neće biti bolje, može samo da bude sve gore i gore.

Ivan Minić: Kad smo imali 22-23-24 godine, možeš da spavaš u kadi. Probudiš se ujutru i nemaš problem nikakav.

Miloš Makarić: Ništa, pa da.

Ivan Minić: Ali, prođe neko vreme.

Miloš Makarić: Godinama to dolazi.

Ivan Minić: Malo godine, malo kilometraža i prosto stvari se komplikuju. E sad, ti si kroz tu celu priču i kroz praktičan rad i kroz višu školu i kroz sport lagano dolazio do nekih saznanja.

Miloš Makarić: Tako je.

Ivan Minić: Šta tu sve može da se radi, kako bi to trebalo da se radi. Mnogo tih stvari koje su poslednjih 10-ak godina krenule da se dešavaju, da mi zapravo imamo nekog ko se bavi na taj način oporavkom. Ja sam prvi put išao na fizioterapiju u Dom zdravlja pre 25 godina kad sam uništio kolena i bilo je besmisleno. Bilo je potpuno beskorisno za nekog ko ima 14 godina. Bilo je super korisno za bake, deke, penzionere koji se oporavljaju od operacije kuka ili tako nečeg, pa moraju da prođu kroz to sve. Ali, ja ništa nisam dobio od tih dva meseca što sam išao, jer je to prosto u to vreme bilo na tom nivou.

Miloš Makarić: Pa, zastarela metoda, da. Ali, ovo su, baš kao što si rekao, naš centar. Ima mnogo centara isto, tih modernih centara za fizioterapiju, u Beogradu ima baš nekoliko jako kvalitetnih, koji obuhvataju, koji pružaju kompletnu uslugu. A, ne, kao što si rekao, povredio sam koleno, 10 dana struje, hajde dalje. Ne. Naša uloga, moja uloga, uloga tih fizioterapeuta isto koji imaju dobre centre, moderne, sa dobrom opremom, i sa dobro edukovanim osobljem je da naučimo – mi pružamo kompletnu uslugu. Kod nas dođe pacijent pravo iz bolnice, nebitno, operacija ligamenta ramena, i prolazi pregled doktora, fizikalnu terapiju, struja, lasere, rad sa fizioterapeutom, kinezi terapija, razgibavanje ramena, sve. I onda na kraju dolazimo do toga – postepeni ulazak u trenažni proces. To je ono što ti sad sa Saletom radiš. Trening, sve – bukvalno, on kad izađe iz našeg centra, on odmah može da izađe na teren. Znači, nije to kao struja, pa šta dalje? I mi kroz taj proces ceo – ne pričamo samo o profesionalnim sportistima, nebitno, pričamo o skijašu koji je povredio mišić na skijanju. Pregled doktora, snimak ultrazvukom, fizikalna terapija, rad sa fizioterapeutom, postepeno skidanje štaka, obuka pravilnom hodu. OK, dobar si, više nisi za fizioterapeuta. Hajdemo sad kod fizioterapeuta-trenera. Rad, ulazak u aktivnost, ulazak u čučnjeve, prvi korak, trčanje, skokovi. Super – izvoli. A, ne kao što bi to bilo? Mi uradimo struju, ne boli više, hajde dalje. Pa, povreda nova dolazi za mesec dana, ako se ne tretira ovako kao što sam pričao – tim nekim tokom. 

Ivan Minić: Ono što mislim da je vrlo značajan tu korak je prvo činjenica da je određeni deo sportista počeo mnogo više da vodi računa o svom telu, pa je to stvorilo potrebu za profesionalnim ustanovama koje se bave time, a onda i da je sve veći broj običnih ljudi krenuo da razmišlja o tome da ta jedna povreda koja se desila u nekom uzrastu, bilo da je to od detinjstva ili je to sa skijanja u 45. godini ili sa fudbala u 45. kad malo preteramo, da to ne mora da bude – OK, verovatno više u 45. ne treba da igraš fudbal četiri puta nedeljno sa prijateljima i da zapinješ, ali ne znači da ne treba da budeš funkcionalan čovek i da možeš normalno da funkcionišeš, hodaš i sve ostalo. Jer ako imaš taj problem u 45, kako će da izgleda tvoj život u 65 ako ne radiš ništa.

Miloš Makarić: Da, hodaš, planinariš, nebitno, odigraš i fudbal i basket…

Ivan Minić: Samo da ljudi ne zapinju, što je meni u principu najveći problem i većini ljudi koje znam.

Miloš Makarić: Nespremni ljudi da ne zapinju. Radio si, ustao si ujutru u sedam, radio ceo dan, došao kući u pet-šest, na brzinu nešto jeo i sad ti ideš da odigraš fudbal. Kasniš na termin, ulaziš u 20.05 i krećeš. I vuče te želja, nervira te taj Ivan preko puta, svađate, hoćeš da pobediš, želiš i to je to. Nespremni ljudi i dobro nezagrejani. Kad bismo mi mogli lepo da se – zašto se profesionalac se samo bavi košarkom? Pa, pričao si malopre zagrevanje Novaka Đokovića kako izgleda. Ne moramo mi svi da budemo Novak Đoković, ali daj 20 minuta polako, sedi, dođi, zagrej se, kreni polako u opterećenje, u utakmicu. Često je želja mnogo veća nego naše mogućnosti i tu se precene.

Ivan Minić: Ima tu i jedan momenat kod nas koji smo se bavili relativno ozbiljno, što ti u glavi i dalje imaš 16 godina i misliš da tvoje telo može da uradi sve.

Miloš Makarić: I misliš da možeš da uradiš neku fintu kao što si mogao. Pa, probaj da uradiš! Vidiš da je to šest sekundi sporije nego što bi trebalo. 🙂

Ivan Minić: Telo te relativno brzo demantuje kad su te stvari u pitanju. Kad sam prvi put došao kod tebe i kad si me i pregledao i pretresao i presložio, ispravio i sve što uz to ide, pričali smo dosta o tome šta zapravo sve vi radite. I da bi uopšte mogao da dođeš u poziciju sve te stvari, i što se tiče dijagnostike, analize i svega toga, i što se tiče samih terapijskih procesa, moraš da prođeš… Mislim, imaš ti neke lepe diplome po zidu. I te diplome su nešto što dolazi kroz specijalizovane edukacije.

Miloš Makarić: Tako je.

Ivan Minić: U kom trenutku su uopšte počele da se pojavljuju ovde specijalizovane edukacije i koliko toga je bilo ovde, a koliko toga si zapravo morao da putuješ negde da prolaziš?

Kada počinju da se pojavljuju specijalizovane edukacije?

Miloš Makarić: Kod nas je to dosta, dosta kasno krenulo. Na primer, moj kolega Filip Volšek i ja, sad ću vam reći, to je bila 2013. godina. Mi idemo u Mostar iz Beograda. Idemo u Mostar, Hrvati su organizovali edukaciju. Mi idemo u Mostar iz Beograda da se edukujemo, da završimo CYRIAX kurs Stivena De Konika. Stiven De Konik, Belgijanac, najbolji evropski fizioterapeut, ima tu svoju CYRIAX metodu. Ma, fantastičan lik. Ti kad odeš da odslušaš njegovu edukaciju, ti u stvari vidiš šta je… Ali, ono što je nama u tom trenutku smetalo, mi nemamo to u Beogradu. Mi nemamo to u Beogradu, nego 2013. moramo da idemo u Mostar. A, sada 2016-17. otvorilo par tih nekih centara za edukaciju fizioterapeuta i dovode sjajne inostrane predavače. Tako da, to je sad veoma dostupno i kod nas u Beogradu. Bukvalno ne moraš da ideš u inostranstvo. Mislim, ne moraš. Bilo bi poželjno otići, otići u neki sistem, videti kako funkcioniše. Edukacija kao edukacija je nešto što tebi daje samo alat kako da radiš. Mi imamo dosta, stvarno imamo veliki broj fizioterapeuta sa dosta edukacija, obučenih, koji rade tehnike, ali nemaju  mi to zovemo kliničko rezonovanje. Da ti odeš da vidiš, da vidiš kad tu tehniku treba da upotrebiš, kako da upotrebiš. Ovi prodavci edukacije, oni dođu samo da ti pokažu tehnike, a podrazumeva se da znaš klinički da rezonuješ. Tako da, kažem, mnogo se to popravilo. Imamo dosta škola, dosta tih stranih edukatora koji dolaze u Beogradu. Ali, ono što bih preporučio svima, da odemo u neki centar sa strane, da pokušavamo da uhvatimo celu tu njihovu strategiju i rad. To je možda nešto nam nedostaje.

Ivan Minić: U kom trenutku si ti prvi put imao prilike da radiš nešto sa nekim izvan ovog nekog našeg lokalnog sistema, lokalnih klubova, ljudi koji su u principu dostupni, jer su tu?

Miloš Makarić: Pričamo o tim stranim?

Ivan Minić: Ili o stranim klubovima ili o našim igračima koji su prosto odlazili i razvijali neku priču, i dalje imali tebe kao osobu od poverenja.

Miloš Makarić: Jasno. Ja sam imao tu sreću da, na primer, sa Lukom Mitrovićem, našim bivšim kapitenom, sadašnji igrač, hvala Bogu, koji ovu sezonu igra…

Ivan Minić: Fantastično.

Miloš Makarić: Fantastično stvarno. On je igrao u Bambergu tada. Sad, koja je to godina? 2016.

Ivan Minić: Tako nešto.

Miloš Makarić: To je bila ona njegova standardna povreda sa onim dislokacijama čašice. Imao je dve i onda tu je doživeo tu treću i tu je bila operacija. Onda sam prvi put ušao u njihov sistem kako bih mogao da ispratim. Išao sam da razgovaram tamo sa Nemcem. Prisustvovao sam operaciji, razgovarao sa tim doktorom, a onda posle toga ostvario tu neku komunikaciju sa njegovim stručnim timom, gde smo mi tražili 6 do 8 nedelja oporavka u Beogradu. To njemu mnogo više znači nego da sedi tamo. Oni su nam dozvolili, ali bukvalno radio sam po tom njihovom principu. Sarađivali smo, bili smo stalno na liniju. Tu uviđam tu nemačku disciplinu, princip rada, pristup, saradnju sa njegovim doktorima, sa kolegama fizioterapeutima. Tako da, to je jedno pozitivno iskustvo gde sam upoznao tu stranu ogranizacije. Recimo, sličnu stvar sam hteo da uradim sa Ognjenom Kuzmićem u Madridu. Išao sam isto kod njega u Madrid, razgovarao sa njegovim doktorima, fizioterapeutima, gde su oni rekli: Znaš, dečko, OK, verujemo da si ti dobar, ali mi ovog igrača plaćamo milion i šesto hiljada, ne znam ni koliko je bio njegov ugovor u tom trenutku. Ne, on će se oporavljati ovde. Tako da…

Ivan Minić: Ljudi čuvaju investiciju. 🙂

Miloš Makarić: Da, nisu mi dali da priđem. Ma, ne možeš. -Hajde, napravite program. Ja imam opremu. Evo vam moj centar u Beogradu, da vidite u kakav je. -Ma, ne dolazi u obzir.

Ivan Minić: Dobar si ti, dečko, ali…

Miloš Makarić: Ti si dobar dečko. Hajde, pali, mi imamo svoje fizioterapeute. Ne verujemo niko i to je to. Tako da tu, na primer, nisam naišao na tu podršku. Mi svi tu fizioterapiju vezujemo za profesionalni sport, ali to je u profesionalnom sportu jako teško. Zato što svi ti dobri igrači imaju velike profesionalne ugovore. Mi uglavnom zadobijemo njihovo poverenje, to nije sporno. Oni hoće kod nas, žele. Ali, kad dođe do tako neke ozbiljnije povrede, ti moraš da iskomuniciraš sa klubom zato što su oni igrači tog kluba. E, tu uglavnom dolazi do te granice, gde oni kažu: Ne može. Igrač je kao klupska povrede. Radiće ovde oporavak. Kakav Beograd, ne dolazi u obzir! Tako da, par puta išao sam i pokušao sam da ostvarim tu saradnju, da uđem u klub. Ja sam hteo i da se ušunjam u njihov sistem rada. Hajde da zajedno radimo. Dolaziću ja ovde, neka on dolazi kod nas. Na primer, u Nemačkoj, Bamberg, tu smo dobili jako dobru povratnu informaciju, gde su oni stvarno sarađivali. To je jedno za mene sjajno iskustvo. I operacija je prošla dobro, rehabilitacija dobro. Luka se uspešno vratio, kao što videti.

Ivan Minić: Vidi ga danas, kao nov! 🙂

Miloš Makarić: To je nešto gde mi krademo. Na primer, pričao sam isto saradnju sa Golden Stejtom. Tako da, tu smo isto imali sjajnu informaciju, gde smo mi dobili testiranje koja su oni radili igraču, sa milion informacija koje mi ovde ne radimo. I onda svakodnevna komunikacija, video-snimci i bukvalno tako napredujemo. To je ono što sam ja imao sreću da sa tih par profesionalnih klubova sarađujem i da mogu da dobijem to kliničko rezonovanje i razmišljanje, a ne samo tehniku rada. E, to je ono što bismo svi mi trebali da fizioterapeuti da imamo.

Ivan Minić: Nije to samo pitanje sreće. To je malo pitanje i toga što si radio dobar posao i što si izgradio poverenje. Jedna od stvari koja se često dešava sa igračima, a pričamo više o profesionalnom sportu, ali ima veze i sa svima nama, dešavaju se te neke varijante u kojima oni dožive povredu kada su između ugovara, moraju da se bave svojim telom i oporavkom da bi uopšte mogli da nastave da se bave košarkom. I tada obično, čak i ako niste sarađivali pre toga, oni nemaju osobu od poverenja, dolazi do raspitivanje među prijateljima, kolegama, dolazi do preporuka. I dolaze ti ljudi koji su ozbiljna košarkaška imena, koji imaju ozbiljne karijere iza sebe, za koje u principu niko od nas ne zna sa kakvim problemima se muče svakodnevno sa svojim telom, ali ti onda dobiješ priliku da vidiš sve te stvari. Često, naročito u poslednjih 15-ak godina se priča o tome koliko je zapravo težak i štetan po zdravlje život profesionalnog sportiste. Kako to izgleda iz tvog ugla? Kako je bilo upoznavati sve te ljude i raditi sa njima? Oni često imaju makar taj neki period između sezona ili leta kada treba da reše neke svoje probleme koje imaju. Nije uvek to baš moguće.

Kako izgleda život profesionalnog sportiste iz ugla fizioterapeuta?

Miloš Makarić: Pa, to je to leto i ti problemi. Svi se divimo profesionalnim sportistima, a u stvari njihov život posle tog profesionalnog sporta je stvarno, što se kaže, težak. Mnogo se istroše za tih 20 godina profesionalnog sporta. Oni imaju to neko leto, pauzu od 20-ak dana. I oni su tu isto razapeti između porodice i…

Ivan Minić: Da, mora da se ode na letovanje nekad. 🙂

Miloš Makarić: Pa, Budva neka. Imamo 20 dana, 3 dana radimo, 7 dana u Budvu. Brate, idi! Šta da ti kažem, moraš i njega da razumeš. Ili išao bih kod porodice. Imamo tu nekih 20 dana da uradimo taj neki oporavak, ali to stvarno nije dovoljno. Mi damo taj maksimum, to su masaže, to su rastezanja, to je korekcija nedostataka. Taj deo u sezoni, baš kao što smo rekli malopre, kad igrač ima 6 meseci da trenira? Pa, nema nikad. To je taj deo, kad mi trebali da vidimo, da korigujemo te nedostatke, da uradimo ta merenja, testiranja, da vidimo da li je opterećenje na desnom kolenu veće nego levo, da li je skočni zglob manje mobilan, i da ih korigujemo. I onda da ga u sezonu uvedemo spremnog, i što se kaže, nacentriranog, bez tih nekih faktora rizika koji mogu dovesti do te povrede. Tako da, to je to leto, nekih 20-ak dana leti i tad mi najviše radimo s njima i sarađujemo.

Ivan Minić: Imao si jednu zanimljivu priču, mislim da je interesantna da je pomenemo. Sad ti proceni da li ćemo i ime da pominjemo ili ne. Mislim da i možemo, ali, kažem, ti proceni. Kako izgleda kada igrač koji ima dobar ugovor sa ozbiljnim klubom doživi povredu i klubu nije u interesu da se on vrati?

Miloš Makarić: Česta situacija.

Ivan Minić: A, njemu je u interesu da i dalje ima karijeru. Šta se desilo? Kako je to izgledalo?

Miloš Makarić: Da, to je česta situacija. Pričali smo o Viktoru Sanikidzeu, je li tako, gruzijski košarkaš.

Ivan Minić: Tako je.

Miloš Makarić: Veliki igrač.

Ivan Minić: I voli Beograd. 🙂

Miloš Makarić: Da, obožava Beograd. Bivši igrač Montepaski Sijene, čak i draftovan ja mislim od Filadelfije ili San Antonio Sparsa sa neke visoke pozicije 32-33 draftovan. On u tom trenutku igra u Uniks Kazanj, Rusiji. To je bilo pre jedno 7-8 godina, 6-7 godina. Divljina, imaju para, imaju sve, a nemaju ništa. I reći ću i cifru, on ima milion, tačno milionski ugovor u tom trenutku. Milion, ne znam da li je bilo evra, dolara.

Ivan Minić: Ako je Rusija, verovatno je dolar. 🙂

Miloš Makarić: I on posle mesec-mesec i po dana sezone povređuje rame, tetiva bicepsa bukvalno puca, otkačinje se. I šta će, prekinuta sezona, operacija, vamo-tamo. Ide u Italiju, operiše se. I sad, to je operacija gde ti posle te operacije moraš 6 nedelja da nosiš mobilizaciju, da ti ruka bude…

Ivan Minić: Fiksirana.

Miloš Makarić: Fiksirana skroz. Zamisli ti, imao si operaciju. Prvo, povreda, nisi je pomerao jedno 7 do 10 dana dok je došla operacija. Onda operacija, ožiljak, sve i 6-7 nedelja fiksirana. I ti posle toga skidaš i treba sad da nastaviš sa rehabilitacijom. Treba tu ruku koja je bila fiksirana i operisana podići. I on je u tom klubu, po njegovoj priči, ta informacija dolazi do nas da oni u tom klubu da ne rade ništa s njim. On dolazi na rad sa fizioterapeutom, njemu je povređena leva ruka, oni kao: Hajde, digni desnu ruku, desnu nogu. On kaže: Ljudi, ali meni je povređena leva ruka. -Ćuti i radi šta ti klupski fizioterapeut kaže. Ti si u obavezi da slušaš klupskog fizioterapeuta. I on posle dva-tri dana vidi da to nešto bukvalno nije dobro. Nešto se dešava. I on sa svojim agentom se čuje. Bio je agent Italijan neki, ne mogu da se setim. Isti agent koji je Saletu Đorđeviću. Tako je informacija došla do nas, preko Mlađe Mihajlovića, spominjali smo ga malopre, koji radi sa Saletom. I kao on: Nešto nije u redu. Agent kao: Brate, što si glup. Hoće da raskineš ugovor da bi mogao da se oporavljaš!

Ivan Minić: Povreda klupske discipline ako ne radiš ono što kaže fizioterapeut.

Miloš Makarić: Ako ne radiš što ti se kaže ili ide kod drugog fizioterapeuta, narušio klupsku disciplinu, raskid ugovora i to je to. I sad njemu treba nekih 15-20 dana agentu da ispregovara oko te povrede, da izvuče barem pola milke, da izvuče nešto, da se dogovori, ali ne da raskine, ali ruka 7 nedelja mobilizacija, već 10 dana se ne radi ništa. Šta ćemo da radimo? Mi na video-linku, on nama pokazuje onako bradat, simpatičan. Tad je imao 30 godina, a izgledao je kao da ima 45. Sad je nadogradio kosu, tako da izgleda malo mlađe. Sigurno ga znate, sa 26 godina izgledao je kao da ima 45, bukvalno. 🙂 I on kao linku nama pokazuje kao: Šta možeš sa rukom? -Ovo, panika opšta. I tad baš ovaj Mlađa Mihajlović ide u Kazanj, on ga čeka na aerodromu i bukvalno tih dve nedelje dok je on tamo, on i dalje ide tamo na fizioterapiju, diži desnu ruku, on sa njim radi pasivnu pokretljivost te leve ruke i tako uspevamo da sačuvamo tu ruku i tu karijeru. Ali, u bukvalnom smislu da sačuvamo zato što smo radili nevezano od kluba, u kućnim uslovima. Mlađa je tad živeo s njim. On možda ima i zanimljive priče s njim. On je tad živeo s njim dve… On ima sjajne priče, tako možda možeš i njega da pozoveš. Možda bude jedan od tvojih gostiju, da ti dam predlog. On sa njim dve nedelje radi u stanu to razgibavanje ruke, menadžer pregovara oko ugovora. Izvukao je sad tu, naravno, nije ceo ugovor, izvukao je tu neke pare. On dolazi u Beograd i nastavljamo rehabilitaciju u Beogradu. Jeste bila malo teža zato što je dosta vremena izgubljeno, ali uspeli smo funkcionalno skroz da ga vratimo, da osposobimo ruku nakon nekih 3-4 meseca svakodnevne, svakodnevne rehabilitacije. Tako da, to je to, što si rekao, profesionalni sport, igrač, a ugovor je potpisan, ti meni ne trebaš. Milion nije mala stvar.

Ivan Minić: Svestan si on ako krene u taj proces, neće on biti za ekipu za 15 dana. Ti si ga izgubio na nekoliko meseci.

Miloš Makarić: Izgubio si ga na celu godinu, da. Dok se on vrati, to je cela godina. Nema danas te povrede gde su operaciju, sem ako nije meniskus ili neka sitnica, to je 6 meseci. Uvek izađe na tako.

Ivan Minić: I onda moraš da čuvaš negde svoju investiciju. Samo što neki klubovi to rade na nekorektan način.

Miloš Makarić: Pa, to je bila ta… Ja se nadam iskreno da toga više nema. Sad je ovo sjajna stvar, čoveče, u košarci. Pojavio se taj neki sindikat igrača Evrolige. Tako da mislim da u ovom trenutku bukvalno samo treba da napiše jedno pismo… Tad je još bilo Kazanj novi klub. Pa, divljina, ako može – u najmanju ruku divljina. Zamisli, nećeš igraču da oporavljaš ruku da bi raskinuo ugovor.

Ivan Minić: Dobro, radili su ljudi i gore stvari.

Miloš Makarić: Pa, sigurno.

Ivan Minić: Ljudi su spremni na užasne stvari za novac. Naročito ako je taj novac veliki. Prilično smo sve vreme manje-više o tome kako izgleda raditi sa profesionalnim sportistima i šta su neki izazovi rada sa njima. I uvek je to teško kad ti imaš čoveka koji je na 95% svojih mogućnosti da ga digneš na 96, na 97, na 98, a da ne preteraš, da ne napraviš problem da on izgubi neko vreme kroz povredu ili nešto slično. Ali, ono o čemu nismo pričali dovoljno, a to je nešto čime se dosta bavite, to su ovi pacijenti kao što sam ja. S tim, što nisu svi baš bivši sportisti koji imaju potrebe da ponovo budu.

Miloš Makarić: Ti su mi omiljeni. To je tema za razgovor. 🙂

Ivan Minić: Znam. 🙂 Šta su problemi sa kojima najčešće dolaze obični ljudi i kako dolazi do tih problema?

Sa kojim problemima najviše dolaze ljudi? Šta je prevencija?

Miloš Makarić: Šta su problemi? Svako neka krene od sebe. Bol u leđima, bol u vratu, dugotrajno sedenje. Svi poslovi danas – ja više kad uđem na amnezu ni ne pitam prirodu posla. Šta je priroda posla? Da sediš 8 do 10 sati. Imao sam ja neki zanimljiv tekst, napisao Menadžerski sindrom, gde se radila neka analiza koliko je otvoreno novih škola za menadžere, za IT stručnjake i sve, a koliko za neke zanate koji nisu…

Ivan Minić: Kancelarijski.

Miloš Makarić: Da, nisu kancelarijski. Onda vam je sve jasno kako ide i u kom smeru će to ići. Tako da dugotrajno sedenje, nepravilno sedenje, nemanje aktivnosti, veliko opterećenje, stres. I, naravno, donja leđa su prvo što stradaju, vrat drugo i to su uglavnom ti problemi. E sad, druga stvar je ako ti ljudi koji to rade, oni dobili su neku svest. Brate, dugo sedim. Nije dobro. I onda kažu: Idem ja da se aktiviram. Idem ja da igram fudbal, idem ja da igram basket. To će mi pomoći. E, onda dolazi problem ramena, problem kolena. To je česta greška koju ljudi rade. Kad pričamo, kažemo treba nam fizička aktivnost. Je li tako? Košarka je fizička aktivnost, fudbal je fizička aktivnost. Ali, ne možeš, 8 godina sediš, 8 godina ne radiš ništa. U ovoj si poziciji, nisi digao ruke iznad ramena 6 godina i sad ti hoćeš da imaš fizičku aktivnost, jer si negde stvorio svest. A, hvala Bogu, stvara se svest. To je jako bitno. Sve više i više ljudi ima svest o fizičkoj aktivnost i zdravlju, i zaživelo je to kod nas i ide na bolje. Biće dobro, biće dobro definitivno. Ali, kažem koja je greška koju prave. I onda: Ivane, igraš basket, hoću ja malo da se aktiviram. I sad on ode na basket s tobom i s tvojim drugarima koji igraju taj basket 4 godine, je li tako, dva puta nedeljno. I, naravno, kako ćeš iz te pozicije gde si ti skroz statičan, gde tvoji mišići nisu fleksibilni, gde tvoja snaga nije loša, ti ćeš da odigraš neki basket, da uradiš sat vremena više pokreta i veće opterećenje nego što si uradio 6 godina. E, tad dolazi do povrede, upale tetiva ramena, kolena. Znači, imamo leđa, vrat, ono što smo pričali, to su ovi samo koji sede. A, drugo je ovi koji zbog neadekvatne fizičke aktivnosti krenu u neku aktivnost da bi rešili to, a onda naprave drugi problem.

Ivan Minić: Kad mi je bio Veroljub Zmijanac, pričali smo malo o celom tom pokretu koji su oni pokrenuli sa Trčanje.rs i celom tom aktivnosti koja popularizuje negde trčanje, ali pokušava da edukuje, obrazuje ljude na koji način zapravo da pravilno trče, sa kojom opremom, pod kakvom treneru, itd.

Miloš Makarić: Oni čak imaju ja mislim i neke treninge dva puta nedeljno. Nisu oni indijanci, kao: Hajde, brate, da trčimo!

Ivan Minić: Oni to lepo rade.

Miloš Makarić: Da, oni to lepo rade. Oni imaju treninge.

Ivan Minić: Međutim, ima mnogo tih slučajeva gde takva vrsta aktivnost, gde znaš da to neko radi, pa i tebe povuče da ti to radiš.

Miloš Makarić: Da, grupa, tim.

Ivan Minić: Dovodi ljude do toga dobro, neću ja sad da krenem da treniram, prvo ću ja sam da ne dođem na trening potpuno nespreman. I onda ljudi unište svoje telo, jer prosto neko im je rekao, to se jako često dešava iz meni potpuno neobjašnjivih razloga, da kad ti imaš 10-20-30 kilograma viška, zavisi od konstitucije i od svega, na nekom kao što sam ja 20 kila viška ne izgleda kao 20 kila viška. Na nekoj sitnoj devojci, to je ogroman višak. Ali, kolena ne znaju kakva je naša konstitucija, leđa ne znaju kakva je naša konstitucija. Mislim, ne mogu baš da vide to. I onda dođeš u situacija da ljudi koji na silu krenu na nešto tako, u roku od par meseci krenu da doživljavaju probleme i povrede koje apsolutno nisu morali. Samo zato što ne postoji zdrav odnos, nema mere, nego se kao moja procena da ja to mogu. Pa, ja mogu svašta. Moja procena kad krenem sa Saletom da radim je da mogu da treniram duplo jače nego što treniram, ali sa kojim posledicama i koliko dugo mogu da treniram tako.

Miloš Makarić: I završi se trening i ti ustaneš ujutru kažeš: Uf, čoveče, šta bi bilo da sam uradio više?!

Ivan Minić: Ja sam često puta, mislim da sam i ovde pomenuo nekoliko puta, ja kada bih se probudio jedno jutro i ništa me ne bi bolelo, ja bih mislio da sam umro. Ali, to je minuli rad, to je 1001 povreda koja se desila kroz 30 i kusur godina. Ali, dosta ima tih ljudi koji upravo kroz tu neku dugogodišnju neaktivnost, a već naša generacija je bila takva da su ljudi preskakali fizičko. Bilo nas ludaka što smo voleli da radimo fizičko, ali niko nije terao one koji ne žele, najčešće devojčice, ne uvek, naravno, niko ih nije terao. Nego kao: Dobro, pusti ih, neka sede. Ima ko hoće da se igra.

Miloš Makarić: Pa, to je… Ta edukacija – to trebalo nekako sistemski poraditi. Voleo si fizičko i radio si fizičko, ali profesor Ruka, tako zovemo ga Ruka, jer mu vidiš samo ruku kad ubacuje loptu i posle ga ne vidiš.

Ivan Minić: Još ako ima svoju kancelarijicu, to je to.

Miloš Makarić: Pa, to. Deco, evo lopta, vidiš mu ruku da je ubacio u salu i ćao. Tzv. profesor Ruka. E, ta edukacija, o čemu smo pričali, ona bi trebala da krene od tih – nije fizičko igranje basketa i fudbala na fizičkom. Nego je fizičko da naučiš sve, kao što se i pre radilo. Kolut napred, kolut nazad, skok udalj. Oni sigurno imaju taj program – e sad, koliko se taj program sprovodi.

Ivan Minić: Taj program se sprovodi samo na nivou kad mora da se uradi ono merenje godišnje, da pošalješ u Ministarstvo.

Miloš Makarić: Pa, to. Tu već treba probuditi svest i već pripremati decu šta će ta deca biti kad porastu. Sigurno kancalarijski neki radnici. Već tad ih pripremati i edukovati koliko je bitno i šta je bitno. Naravno, onaj koji je opredeljen za sport treba ga usmeriti sportu i pripremati ga za to, ali on je uglavnom imati nekoga sa strane, neće to na časovima fizičkog. Časovi fizičkog obrazovanja je samo podići svest. Ne moraš ti da naučiš nekoga da igra košarku na fizičkom ili fudbal. Neka on to uči dodatno na treninzima. Ali, edukuj ih, da probudiš svest o zdravoj posturi, zdravom telu, o važnosti fizičke aktivnosti. Tako da, to je uloga fizičkog vaspitanja koja kod nas možda i nije baš… Pa, ne znam da li je Vanja pričao na tu temu ili nije.

Ivan Minić: Jeste, jeste, dosta je pričao. Oni dosta aktivnosti imaju u tom smislu i kroz kamp i kroz sve ostalo što radi koliko je to zapravo značajno. I oni dosta rade tih analiza i statistika, gde ti shvatiš koliko dece ima određene tipove problema, koje pre 15 godina nije imalo.

Miloš Makarić: Mi dosta radimo sa decom i to se vidi.

Ivan Minić: To sam isto hteo da kažem, dosta ima slučajeva kod vas da srećem na terminima klince koji dolaze. I, ono što mi je uvek mnogo drago kad vidim, roditelje koje dolaze sa decom, gde svako ima svoj program po kome radi i gde svako rešava svoj set problema koji ima. Klinac koji dođe sa nekim setom problema koji je posledica često ubrzanog rasta ili tako nečega, što se svima nama dešava negde…

Miloš Makarić: Da, slabi mišići, loša postura.

Ivan Minić: Razne neke sitne stvari.

Miloš Makarić: Deformitet kičmenog stuba, neki minimalan.

Ivan Minić: A, to sve može relativno lako da se sanira i ne zahteva preveliki trud i rad. Samo treba da se počne na vreme.

Miloš Makarić: Samo vreme, bravo. Samo u fazi kada to dete još raste. Zato ja stalno apelujem na roditelje. Koje su te neke ključne tačke? To je tih 7 godina kada dete krene u školu iz potpunog igranja, nemanja nikakvih obaveza, on ode na čas. Jeste da on ima četiri časa, ali on četiri sata sedi. To su bitni vremenski periodi kada dete moraš dovesti na pregled: polazak u školu, ubrzan rast. Ako vidiš da je dete izdžigljalo 10 cm u toku šest meseci-godinu dana, odmah na pregled. Jer tada dolazi do toga da mišići ne mogu da isprate koštani razvoj. Tad dolazi do skraćenja mišića i to skraćenje mišića često može da dovede do nekog deformiteta. I ako ga mi uvidimo odmah, pa rešićemo ga bukvalno za mesec dana. Ali, ako ga uvidimo za dve-tri godine, kada je rast i razvoj završen, kada je to već postalo strukturalno, tu onda više nema pomoći. Tako da, 16-17 godina, to je krajnji cilj bukvalno za rad sa detetom da bi moglo biti uspešno. Tako da, 7 godina, 10-11-12-13 godina, taj ulazak u pubert, nagli rast, to su alarmi za roditelje kada moraju dovesti decu na pregled – pregled postura. To je pregled koji traje 15 minuta: pogledaš stopala, kičmeni stub, kolena, vidiš da li je došlo do nekih deformiteta i to je to. I onda koriguješ. To se jako uspešno ispravi, ako je otkriveno na vreme.

Ivan Minić: Ja sam pre par godina imao neku situaciju sa nekim problemima sa kičmom. Hajde da dam ljudima i kontekst, pošto je interesantno, jer je suludo, a većina mojih priča sa zdravljem su sulude. Ja sam uspeo sebi kašaljem da napravim diskus herniju. 

Miloš Makarić: Aha, ali hajde da pričamo o tome. Da li je kašalj?

Ivan Minić: Kašalj koji dugo trajao, ali nikom nije bilo jasno zašto on uopšte postoji. Jer nema nijedan razlog. Da bi se na kraju ispostavilo da je alergija, koju ja nikad nisam imao pre toga respiratornu. Nikad nisam imao problem sa tim. 30 i kusur godina nisam imao problem, ali zagađenje, sve ostalo, u nekom trenutku je triggerovalo. I, nebitno, nađem ja mog veselog doktora koji mi je rešio i alergiju i još neke stvari vezano za te probleme disajnih puteva. Međutim, taj problem sa diskus hernijom se nastavi. I rešim ga ja kod lekara. Dobijem terapiju protiv bolova i to se smiri. Međutim, ja shvatim da postoji problem  i da ako ne uradim nešto po tom pitanju, prvi sledeći put će taj problem biti još gori i još bolniji i još teži. Jer ja stvarno nikad pre toga nisam imao tu vrstu problema. Ovo je stvarno bilo – bio je takav period gde je taj kašalj bio izuzetno agresivan, nasilan.

Miloš Makarić: Agresivan. I to ima objašnjenje. Ljudi često kažu: Brate, kinuo sam, ili, Kašljem. Intraduralni pritisak, pritisak u kičmenom stubu, kičmenoj moždini se pojačava, pojačava i bukvalno taj diskus isteruje nazad. Tako da zamislite 100-200-300-500 ponovljenih tih situacija…

Ivan Minić: I samo u nekom trenutku ostaneš u položaju. 🙂

Miloš Makarić: Da, samo op. Šta se desilo? -Pa, ništa, kinuo sam, pa sam se ukočio.

Ivan Minić: Ali, nikad do sad nisam. Pa, nikad nisi imao ovoliko dana i godina koliko imaš trenutno. I krenem kod fizioterapeuta koji mi je bio u blizini, koji je sjajan i jako lepo uradio svoj deo posla u tom trenutku. Ali, pored klasične terapije, mi smo radili neke vežbe. Naravno, prvi dan kada nismo radili više vežbe zajedno, ja to više nisam uradio nijedno i to je to. Ista priča kao i za kolena, ista priča za sve ostalo. Koga god znam, s kim god sam pričao, onog trenutka kada je prestao da ima superviziju nekog, odnosno ja verujem da koliko god to glupo i banalno zvučalo, kad te neko nadgleda i troši svoje vreme, tebe je sramota da to ne uradiš.

Miloš Makarić: Da, da. 

Ivan Minić: Ali, kada više njega nema, ti si u fazonu…

Miloš Makarić: Prvo ukradeš od sebe. Od sebe mogu da ukradem lako.

Ivan Minić: Ma, nema veze, sutra ću da uradim. I prvi put kad kažeš sebi sutra ću da uradim, ako sutra ne uradiš – OK, kaži sebi uradi sutra, ako ne uradiš sutra, nećeš uraditi više nikad.

Miloš Makarić: Pa, to je česta stvar. Ja kažem, ja se često šalim, ja takve pacijente najviše volim. Uf, super.

Ivan Minić: Od njih može da se živi.

Miloš Makarić: Pa, to su mi omiljeni. Na tri meseca, ja kad im uradim, kao što si ti rekao, tu fizikalnu terapiju, ja njima: Hoćeš li da dolaziš? Mada, to dolaženje zahteva neko odvojeno vreme i novac i sve. Ne mogu da insistiram da neko… OK, hajde da te edukujemo vežbama. Kroz tri do pet termina mi njega edukujemo vežbama. Ja kažem: Radi vežbe. -Da, da, važi, radiću. On dolazi za tri meseca opet.

Ivan Minić: Sa istim problemom.

Miloš Makarić: Ja kažem: Super, odlično.

Ivan Minić: Hajde da vidimo iz koliko pokušaja ćeš da naučiš.

Miloš Makarić: Tri meseca – deset terapija. Odlično. Pa, na tri meseca opet. Ma, milina. Ja se šalim, to su moji omiljeni pacijenti. Od takvih pacijenata se živi. Dok ne nauče stvarno da – ma, to je u čoveku, čim ti bude bolje. Ti izađeš ukočen, ti ne možeš da se pokreneš, ti kažeš: Joj, sve ću uraditi samo da me prođe, samo da mogu da funkcionišem, samo da mogu da počnem da radim. Ma, kako bol prelazi, vidiš preskaču terapiju. Hoćemo da vežbamo? -Hoćemo, ali, znaš, posao, ovo-ono, ali u trenutku kad si bolan, ništa drugo te ne interesuje – samo da ti bude bolje. I, naravno, tebi je bolje, ali šta? Uzroci problema ostal isti. Šta je uzrok problema? Uzrok problema je, je li tako, ta loša postura, skraćeni mišići, slabost mišića. Dobro, genetika, da ne pričamo o njoj sada, na nju ne možemo da delujemo. Ali, ima mnogo stvari na koje mi, telesna težina, mnogo stvari na koje mi možemo da delujemo. I onda šta mi uradimo? Mi simptomski to rešimo, smanjimo bol, smanjimo napetost, ali i dalje mišić slab. I dalje će svakodnevno opterećenje prenositi opterećenje na taj kičmeni stub, na intervertebralni diskurs, je li tako. I dalje je taj mišić skraćen, i dalje će vršiti kompresiju kičmenom stubu – nema rastezanja. Tako da, moraju se rešiti – to je ono što sam rekao kad sam spomenuo te naše centre moderne, za razliku od fizioterapije kad si ti izašao za kolena, 10 terapija i ćao. Moraju se rešiti – mi tražimo uzrok problema, da rešavamo uzrok, a ne simptom. Ne  strujom da ti smanjimo bol. Struja je sjajna, pomogne ti stvarno, ali uzrok problema – hajde da sagledamo, hajde da vidimo zbog čega je to nastalo. Aha, Ivane, dobro. Sediš 8 sati – OK, to ne možeš da promeniš. Oni stari doktor kao: Promeni posao! Promeni ti posao! 🙂

Ivan Minić: Smanjite sedenje!

Miloš Makarić: Smanjite stres! I, dobro, ne možemo da utičemo na taj faktor. OK, ne možemo da utičemo na taj faktor. Genetika – ne možemo. Telesna težina – pa, možemo da utičemo na taj faktor, je li tako. Snaga mišića – pa, naravno da možemo da utičemo. Fleksibilnost – naravno da možemo da utiče. I sad smo došli do tri faktora: telesna težina, snaga mišića, fleksibilnost mišića. Popravljenje posture možemo da utičemo. I ta četiri faktora su veoma – dosta su dovoljna da bismo nadoknadili to sedenje ili tu lošu genetiku. Tako da stvarno možemo to uticati, ali opet treba ući u uzrok problema. A, nije uzrok problema nemoj da sediš. Ne, zato što svi sede. Nego uzrok problema je fizički aktivnost, pravilna dozirana fizička aktivnost.

Ivan Minić: Ali, možeš i da ideš na to da, OK, sedi na dobroj stolici i sedi pravilno.

Miloš Makarić: Da, da, ergonomija je sjajna nauka.

Ivan Minić: Pravi određeni set aktivnosti.

Miloš Makarić: Tu se zna distanca, diferenca, visina. Mi to radimo. Mi idemo po firmama. Uf, ova korona je haos napravila sada zbog rada od kuće. To je strašno. Videću, već uzeo sam neke podatke, počeo da skupljam, možda uradim i neku analizu koliko ljudi dolazi sa problemima bola u leđa koje nikad nisu imali, jer su počeli da rade od kuće. A, kako? Kao rad od kuće mesec-dva-tri, trepezarijska stolica, fotelja.

Ivan Minić: To, to to.

Miloš Makarić: I, OK je to 10-15-20 dana, mesec dana, ali, ljudi, ovo se otužilo koliko? Dve godine, godinu i po-dve, ne znam ni ja koliko više.

Ivan Minić: Pa, skoro dve.

Miloš Makarić: Skoro dve godine. I ti sad godinu dana radiš uslovima neadekvatnim: na lošoj stolici, na trepezarijskom stolu. Pa, šta si očekivao? To su problemi koji se nikada do sada nisu javili u toj meri. I tek sad sam i ja čak uvideo bitnost pravilne stolice, dobrog radnog okruženja, pravilno podešene visine stola, visine ekrana. To su stvari koje mi radimo – to su ti faktori o kojima pričamo – 8 sati u toku dana minimum, je li tako. Ti sad možeš i da vežbaš sat vremena dnevno, 8 sati da budeš u nepravilnom položaju. Da li će to da se potre? Ali, hajde da napravimo što je bolje mogući položaj da podesimo distancu, diferencu, visinu stolice, sve.

Ivan Minić: Da pravimo pauze neke.

Miloš Makarić: Da pravimo pauze na sat vremena, da uradimo par nekih vežbica istezanja. Hajde da vežbamo, hajde da sve to uradimo, pa da vidiš kako će biti bolje. Sigurno. Ubeđan sam sad više nego ikada da to radno okruženje jako bitno za to. Zato što sad kada je počela korona, mnogo ljudi dolazi i svi problem povezuju sa početkom rada od kuće. Investicija za firme: pravilna stolica, dobra stolica. Ali, znaš koji je naš problem? Ima firmi naših koje imaju stvarno dosta para i oni kupe te neke stolice stvarno dobre, a onda opet dolaze ljudi. Ja onda u razgovoru – uglavnom su to ljudi… Dođeš ti kod mene: Gde radiš, šta radiš? Ja ispitujem, stupim u kontakt sa HR-om i onda popričam s njima. Onda odem ja u firmu, i džabe tebi i dobra oprema ako ne znaš da je koristiš. E, onda im podesim lepo visinu stolice, lumbalnu podršku, daljinu ekrana. I mi to kad uradimo, onim firmama kojima smo to radili, vi ne možete da verujete koja je stopa manja. Kažem, nisam radio istraživanje, ali u razgovorima sa HR-ovima i sa tim ljudima, mnogo je manja stopa problema bolova u leđima i vratu. 

Ivan Minić: Dobro, mi smo se upoznali preko zajedničkih prijatelja koji rade u Nordeusu. A, Nordeus je mesto koje vrlo vodi računa o takvim stvarima iz prosto razloga što žele zadovoljne, uspešne ljude, koji rade za njih i žele da ti ljudi budu srećni, da se dobro osećaju. Jako se ulaže i u opremu na kojoj se radi, jer to je sredstvo za rad. Tebi je taj radnik svakako skup, on te košta mnogo. Čoveče, nećeš razmišljati oko alata sa kojim taj čovek radi, ako on može da bude efikasniji, bolji, srećniji. Tako da tako smo se i upoznali. I to je neka dobra praksa koja mislim da može da napravi razliku. Da prosto s vremena na vreme firme koje znaju da su njihovi zaposleni u potencijalnom problemu, iako se trenutno možda ne žale, jer to je mlada industrija, prosek godina je nizak. Kada prođeš kroz open space u kome sede i vidiš položaj u kojima sede, znaš da ne može da bude dobro dugoročno. I prosto organizovati s vremena na vreme neki checkup, organizovati s vremena na vreme varijantu da za one za koji se proceni da nije samo… Kao kad pričamo o tome koje sve benefite firme obezbeđuju svojim zaposlenima – dobro, uzmite Fitpass, nemam ništa protiv, uzmite Fitpass. Sve je OK, ali Fitpass ne rešava sve probleme u životu.

Miloš Makarić: Mi smo radili tako dobro jednu – prezadovoljan sam sa tim što smo uradili tamo. Zato što su oni svaki moj predlog – jako su otvoreni, svaki moj predlog su podržali.

Ivan Minić: Iako su Grobari. 🙂

Miloš Makarić: To je druga priča, to im ne valja. 🙂

Ivan Minić: Ali, postoji taj jedan momenat u kome shvatiš da postoje ljudi koji su skapirali da nisu najpametniji i za sve na svetu. Da imaju stvari u kojima su najpametniji i rade ih najbolje ili možda ih ne rade najbolje, ali ih rade jako, jako dobro. A, na drugim mestima, brate, pitaju ljude za mišljenje. Ja obožavam što radim sa Saletom i preporučio sam i kad me je zajednički prijatelj Jeftić pitao: Je li, kakav je Sale? -Brate, Sale je fantastičan. Zašto je Sale fantastičan? Zato što Sale sluša. Prvo, čoveku je iz meni neobjašnjivog razloga stalo. Jer ja ne mogu da razumem zašto bi se neko bavio tim poslom.

Miloš Makarić: To je naš fizio. Stvarno nije reklama, ali ono što je kod nas, to je ta posvećenost, ta želja. Ja sam tako i birao kadar. Nas ima 11 zaposlenih. Svako od nas ima želju da – prva želja ti je da pomogneš to pacijentu. I stvarno mi želimo više, pa kao i ti u svom poslu, je li tako, želiš da uspeš. Šta je uspeh u tvom poslu? To je – ne znam da li su to finansije, da li je…

Ivan Minić: Ima mnogo stvari. Ima svega.

Miloš Makarić: A, nama je uspeh samo da pacijentu bude bolje. To je ta posvećenost. Svu svoju energiju, sve svoje resurse, sve usmeravaš samo da pomogneš pacijentu. I to pravi razliku u odnosu na ove neke druge fizio. Gde mi ne radimo šablonski: Evo ti struja, vamo-tamo, sedi i pij kafu i bleji. Ne, ne, nego posvećenost. Želiš da tvom pacijentu, tvom vežbaču da bude dobro.

Ivan Minić: Ali, znaš šta vidim? Baš i pričali smo dosta o tome. Nije taj trening intezivan toliko. Pričamo mi, možemo da pričamo. Skapirao sam, recimo, koliko je istraumiran time da neće dobiti iskren feedback. Ja mu kažem: Brate, ako me boli nešto, ja ću da ti kažem. Ne znam zašto me boli. To ne mogu da ti kažem, to ti znaš. Ali, mogu da ti kažem šta me boli. Neću ti prećutati, neću raditi ništa na svoju ruku. Ako ti kažem: Ja mislim da ovo mogu da radim sa većim opterećenjem, probaćemo, pa ćemo da vidimo. Ali, ako mi ti kažeš da ga radim sa tim koji si rekao, ja ću ga raditi sa tim. Ja sam došao ovde tebe da slušam zato što ti znaš to. Ja sam probao sam mnogo puta, nijedno se nije završilo dobro, neće ni sada. Sa tobom zasad nisam imao nijedno negativno iskustvo. Jeste, imam upala nekih mišića. Pa, imam kad ih nisam koristio 10 godina. Koliko god blago da radim, jednostavno to mora da se desi. A, uostalom, iz vremena teretana postoji taj izraz lepota boli. 🙂

Miloš Makarić: To je ta stara bodibilding era. 🙂

Ivan Minić: Prosto, postoje neke stvari gde ti osnovno gledano ti si možda u OK formi. Ali, postoji gomila stvari o kojima ti nikad nisi vodio računa, jer nisi razmišljao da to može da bude problem. A, pozicija u kojima se nalaziš u toku dana to postaje problem. Jedna od stvari, recimo, koju sam ja skapirao, čak i da napraviš sebi idealan setup za rad – moj nije idealan, ali nije loš – čak i da napraviš sebi idealan setup za rad, čak i da imaš neku fizičku aktivnost, ako spavaš problematično, to je mnogo sati u kojima si ti u lošem položaju.

Miloš Makarić: Opet pričamo o 8 sati. To je ta prevencija. 8 sati loša stolica, 8 sati loš dušek, pa ne može Bog živi da ti pomogne. Gde te hvata mekan dušek, upadaš, nebitno. Ili zaspiš na kauču. Nije problem jednom-dvaput-triput, ali ako spavaš na kauču godinu dana ili tako neke…

Ivan Minić: Ili spavaš kao kreten sa jastukom na ramenu.

Miloš Makarić: Znači, ne prodajemo fizičku aktivnost, ne prodajemo vežbanje, prodajemo samo prevenciju, razmišljanje, da pravilno razmišljamo, da razmišljamo o pravilnom dušeku, o pravilnoj stolici. Znači, naveli smo 8 sati spavanja, 8 sata rada – 16 sati. Zamisli sad da radiš u nepravilnom – ne u nepravilnom položaju, ali na neadekvatnoj opremi. Pa, ne možeš šest treninga da radiš u toku dana – ne može da ti pomogne. Tako da, hajde da ubacimo sve: spavanje, dušek, stolica, pravilna fizička aktivnost, je li tako, to smo pričali; ne basket posle 6 godina. Pravilna fizička aktivnost i da vidite, ljudi, kako može da bude bolje, kako problemi mogu da se rešavaju. To je ono što smo u Nordeusu prošli. Prošli smo pregled svakog zaposlenog – 180, ne znam koliko je bilo – pregled svakog zaposlenog, svaku njihovu aktivnost koju rade, da li da prestanu, da li da ne, pokazne vežbe ili da dođu da vežbaju, za svakoga podesili stolicu i da vidite kakvo je stanje skočilo. Nego, ne bavimo se time. U toj situaciji i malo da uradimo – lepo si rekao, kod profesionalnog sportista, 95-96%, i sad ti teraš njega na 97%. A, ovde? Ovde uradiš tri stvari i čovek se oseća bolje. Podesiš radno okruženje, usmeriš ga da pravilno vežba i fantastično.

Ivan Minić: I to je uvek ono što, kada ti napraviš te male pobede ljudima, kada im napraviš rezultat…

Miloš Makarić: Nema veće sreće.

Ivan Minić: Oni se osećaju dobro. I postoji, prvo, s jedne strane, da je to jako dobro za vas. Sa druge strane, to gradi taj odnos poverenja. I on će da sluša nadalje. Sad pitanje baš da li će sve da primeni, nekad je nešto teško i to, ali je krenuo nekim dobrim trendom, krenuo je da radi neke ispravne stvari.

Miloš Makarić: Tako je.

Ivan Minić: Mnogo je bolje nego što bi bilo da nije ništa od toga uradio. A, to su sve vrlo često jednostavne stvari i mi dok ne osećamo posledice svojih postupaka, ne menjamo ništa. Često kad krenemo da osećamo posledice je kasno. Često kad krenemo da osećamo posledice, prvo ili ne možemo da ga vratimo više u stanje u kome je bilo. Najbolje čemu možemo da se nadamo je da zaustavimo problem koji se nalazi, a nekad možda i možemo da vratimo, ali uz količinu truda koja je deset puta veća nego da smo probali da sprečimo problem do koga je došlo. Jedna stvar su profesionalni sportisti, ali potpuno druga stvar je rad sa običnim ljudima. Ja kažem, svi znaju koliko ja volim moju škodu i koliko volim što sam prešao na automatik i što vozim auto sa BSG menjačem. Ali, što ti voliš toliko? Vozio si pre neke automatike? U Americi sam vozio automatik, itd. Znaš zašto volim? Zato što je to fantastičan menjač. Znaš zašto je fantastičan menjač? Pa, zato što je on razvijen za bugati vejron, on nije razvijen za škodu. On je razvijen za vejron, za auto koji ima 1.000 konja, ide 400 na sat, i 5 godina kasnije je stigao u škodu, kao i gomila drugih stvari koje su razvijene za neku top tehnologiju, za sportiste, za nekog ko je vrhunski u svom poslu, a sad je dostupno svima.

Miloš Makarić: Dostupno svima, da. To je ono što radimo oko sportista, što su nama slali iz Amerike, pričao sam pre 5-6 godina. Mi to sad imamo. Sale i Stefan išli i završili edukaciju – FMS. I sad je to dostupno. Svaki vežbač koji dođe, uradi to testiranje. Da ti bukvalno ideš toliko profesionalno da pristupaš, gde možeš da kažeš: E, desni skočni zglob ti je manje mobilan. To ti pravi problem u kolenu, to ti pravi problem u leđima. Tako da jako jednostavno. Za pola sata imaš najbolju svetsku tehnologiju da uvidiš koji su ti problemi. Stvarno je lako dostupno svima.

Ivan Minić: Evo jedna od stvari o kojima smo pričali, pošto svi ovde moji slušaoci i gledaoci znaju koliko sam ja veliki ljubitelj robotike, jer mi je to i struka, kojom se, doduše, nikad nisam bavio, ali nema veze. Taj momenat gde kao rehabilitacioni proces podrazumeva kontrolisane pokrete koji rade na povećanju fleksibilnosti, ako je nešto bilo kao što si pričao za gospodina Gruzijca, kako je tekao njegov oporavak. Vrlo je teško iskontrolisati sve te stvari bez nečije pomoći. Ti ako uradiš malo više ili malo iskreneš, možeš da napraviš problem. Sada, i a kod vas, doduše, u ograničenoj količini i uglavnom rezervisano za sportiste, ali postoje mali roboti koji rade te stvari. Gde ti staviš i on radi tvoju vežbu. I radi je pravilno svaki put i radili je pravilno hiljadu puta ako treba da je radi.

Miloš Makarić: To su te tzv. CPM mašine koje mi imamo kod nas i koje sportisti dosta koriste. Mada, koriste i rekreativci kod povreda. Bukvalno podesiš po konfiguraciji čoveka ruku, lakat ruke, zglob, sve i ti sad imaš tu brzinu pokreta, stepen pokreta, ali stepen svakog pokreta, ne samo podizanje tzv. stepen rotacije, stepen unutrašnje rotacije. Podesiš brzinu, podesiš poziciju, podesiš broj ponavljanja, podesiš pauzu koja želi da ti bude u tom položaju.

Ivan Minić: Plus progres. Podižemo za 1%, ali vremenom.

Miloš Makarić: Da, 1%. Svaki dan idemo na tri stepena, pet stepeni, povećavamo. Čak imam problem gde mi namestimo gde robot proceni sam da je došlo bolje razgibanosti i da sam ulazi u veći pokret. Fantastična stvar u rehabilitaciji, CPM mašine, tzv. roboti. Kod operacija kolena, kad operišeš koleno, ljudi misle da je to tako lako. Ti ne možeš da digneš nogu posle 10 dana, ne možeš da saviješ koleno. Mašina, na primer, u Americi, čitao sam neku studiju, oni 10 sati nakon operacije odmah te stave na robota i to rade 10 sati. Sat vremena pauza, sad ne. To je ta brza mobilnost, rana mobilnost. To je ono o čemu smo pričali kod Sanikidzea, Gruzijca. Šest nedelja mobilizacija, dve nedelje ne radiš ništa. Pakao!

Ivan Minić: Ćao!

Miloš Makarić: Treba te mišiće istegnuti, te tetive, te ligamente, ali bukvalno odmah posle operacije. Odmah stavljaš, odmah radiš kontrolisano, tačno, precizno. Mislim da si hteo da se vratiš na to koliko je u stvari bitna ta preciznost i tačnost, je li tako.

Ivan Minić: I to, ali i činjenica koliko je zapravo tehnologije i koliko je svega toga sada postalo dostupno svima nama, a bilo je nezamislivo pre 5 godina, pre 10 godina.

Miloš Makarić: Da, da. Aparatura – kolege, nemam ja u svojoj klinici, ali kolege imaju aparaturu koja košta 35-40.000 evra, koja se koristi u fudbalskim klubovima: Barseloni, Real Madridu. Bukvalno je dostupna u Beogradu ta vrsta terapije koja dosta dobra, dosta agresivna, koju koristi Nadal da se pripremi za meč za pet dana. Tako da stvarno je dostupno, nije ni skupo.

Ivan Minić: I imaju ljudi koji to znaju da rade. 

Miloš Makarić: Imaju ljudi koji to znaju da rade, tako da to je stvarno veliki benefit i stvarno treba koristiti i treba uvideti. Kao što u svakoj struci što ti vidiš šta je – ne šta je moderno, nego šta je zastarelo, šta nije zastarelo. Tako vidim i kod nas. Tako da ne možemo da razmišljamo više kao ja idem na 10 terapija struje.

Ivan Minić: Makara, za kraj samo da te pitam jednu stvar. Nismo se dotakli toga, odnosno dotakli smo se toga u ranoj fazi kad si ti skapirao šta hoćeš da budeš i kako hoćeš da to funkcioniše. Ali, nismo se dotakli toga danas. Pomenuli smo da si ti pre nekog vremena pokrenuo svoju priču. Radio si raznim sjajnim ljudima. Sada si okupio svoj tim i svoju firmu formirao, BeoFizio. Kako je došlo do toga? Odnosno, kako si presekao da je sad trenutak da ti kreneš svoju priču?

Kako je došlo do osnivanja centra BeoFizio?

Miloš Makarić: Ja sam možda malo to i sporio zato što sam veliki ziheraš, što se kaže.

Ivan Minić: Dobro, malo je bila i korona. 

Miloš Makarić: Da, i korona. Jeste i to. Ali, jednostavno vidim da više ne mogu da… To su ljudi u meni probudili, moji pacijenti, moje kolege. Vidim da više ne mogu da odgovorim zahtevima svih tih pacijenata i vidim da gubim korak, da ne mogu ja sam da uradim 35 terapija dnevno, koliko me ljudi pozove u toku dana da mi traži neku pomoć. I onda kao razmišljaš: Pa, daj da napravim tim, daj da napravim principe rada, ljudi koji će raditi po mom planu, po mom programu, gde ću ja kontrolisati, gde ću nadgledati, gde ćemo svi zajedno učestvovati timski. I jednostavno samo tu potrebu da ti pomogneš. Jer moj kvalitet rada je, pa može se reći, počeo da opada. Nisam mogao da postignem. Nisam mogao sam da postignem koliko su ljudi od mene očekivali. Vidim da sam počeo ljude da odlažem ili čak da se ne javljam na telefon. Zamisli, ne javi se na telefon pacijentu.

Ivan Minić: Koji ima problem.

Miloš Makarić: Da, koji ima problem. Ali, ja vidim sebe u fazama kao: Uf, nemam gde da ga primim. Ne javim se i onda zaboravim. I on me za dva dana zove opet. I onda kažem: Daj da svim tim ljudima pružimo adekvatnu uslugu, dobru podršku. Oformisao sam svoj tim. U tom timu ima dosta ljudi sa kojima sam već dugo sarađivao i pre.

Ivan Minić: To je taj momenat gde ti dođeš u poziciji da kažeš: OK, ja sam radio kod nekog i sa nekim. I sve je to u redu. Ali, sad ja pravim svoj tim, gde ja mogu da garantujem za svakog čoveka u timu da sjajan.

Miloš Makarić: E, to je onaj problem koji sam ja imao isto. Uglavnom sam ja taj koji ima prvi kontakt sa pacijentom. I onda treba da ga usmerim na nekoga od kolega koji radi tu drugu-treću fazu rehabilitacije. I onda kad ja, to više nije ni prodaja, kad ja vidim da ja za tog pacijenta nemam adekvatno rešenje, nemam dobru osobu koji bi nastavila da radi s njim, ja njega stvarno ne mogu ni da ubedim da nastavim da vežba. To se vidi u mom glasu, u mom ponašanju. Ti kad dođeš kod mene, ne treba uopšte da se oduži. Ja kažem: Ideš vežbaš kod Saleta. Ćao! Zato što znam da je to dobra stvar za tebe i da ćeš dobiti dobru uslugu i, naravno, stručnu uslugu. A, onda dođeš do trenutka da imaš ljude kojima treba da daš nešto više, ali ni ti sam nisi siguran da možeš zato što te ograničavaju okolnosti razne: što kadra, što finansija, što opreme, šta god. I onda kažem: Pa, ne sme više ovo da mi se dešava, da ja ne mogu… Ja sam svoj biznis gradio na svom mobilnom telefonu, da na tome da kažem pacijentu: Evo ti broj telefona, zovi me kad god. 24h ja sam dostupan.

Ivan Minić: Takav ti je i posao.

Miloš Makarić: Takav mi je posao. Ja telefon uvek nosim sa sobom, čak i na odmor. I onda vidim da ne mogu da pružim dobru uslugu, ne mogu da uradim to i onda kažem: Stani, hajde da napravimo nešto gde ću se ja osećati pre svega dobro i prijatno. Ja mogu da garantujem svakom svom pacijentu, vežbaču da će dobiti dobru i pravilnu uslugu. Tako da nije to ni biznis. Tu nema biznis plana. Svi kao: Jesi li imao biznis plan kako si planirao, šta si planirao? Ne, nisam planirao. Planirao sam samo da krenem, da napravim dobar prostor, da bude reprezentativan, a onda da sve te ljude oformim i da prođemo neke protokole i neke vrste načine rada po kome radimo. I onda to samo od sebe ide, širi se, usmeravam na kolege, kolege rade. Ja sam siguran da oni dobijaju dobru uslugu i to je to. Prvog dana kad budem osetio da ta usluga nije dobra, nešto ću morati da menjam – da li prostor, da li kolegu, da li smo se mi kao tim uspavali, da li nešto. Ali, definitivno ta posvećenost, što si ti rekao, vidim da je Saletu stalo do mene – e, to nije samo Sale, to je svako, svaki naš zaposleni.

Ivan Minić: Tako je, tako je. 

Miloš Makarić: I to je Katarina, to je Tamara. Svi smo takvi.

Ivan Minić: Često mi se dešavalo da kao konsultant dobijem priliku da radim sa nekim i ljudi se oduševe. Mislim, ako postoji fit, ako se razumemo, ako je moja procena da ja mogu da pomognem, ljudi se obično oduševe kako to funkcioniše. I onda jednom prilikom mi je jedna osoba rekla: Ti se stvarno ponašaš kao da ti je stalo do ovoga. Ne ponašam se, brata, meni je stalo. Meni da nije stalo, ja ne bih sedeo ovde. OK, mi imamo neki komercijalni aranžman tu i ja sedim na tom sastanku zato što imam neki honorar za to što sedim, ali ima mnogo lakših načina da ja zaradim taj honorar. Sa mnogo manje uložene pažnje, emocije i svega toga. Ja tu sedim zato što mislim da mogu da napravim neku razliku i da mogu da pomognem nekom i stalo mi je da to uradim. A, ti me plaćaš zato što, ako si profesionalac, treba da budeš plaćen za to što radiš. I to je normalna stvar. OK, ima raznih citata, filmova, svega toga, ja stvarno mislim da onaj Džokerov citat iz Betmena if you are good at something, never do it for free ima smisla. Ne never do it for free. Uradiš uvek nekome ko je na početku, ko ne može to sebi da priušti, pomogneš zato što ako možeš to da uradiš i ako ti to ne narušava, ne pravi ti štetu, uradićeš. Ali, ako možeš sebi da priuštiš, moj radni sat košta određenu količinu novac i to je potpuno u redu. I svako ko je uključen u proces treba da bude adekvatno nagrađen za to što radi. Jer samo tako možemo da napravimo sistem koji će za sve da bude dobar. Ali, taj momenat – ti si sastavio tim ljudi gde je prijatno doći. To nije terenata, da se razumemo. To je sala za vežbanje i sve ono ostalo što je tamo. Ali, ja kad god sam u životu išao u teratane, a bilo je i lepih, ja kad završim trening, ja samo želim da odem odatle. Ovde ja sednem, bre, ispričam se sa ljudima, iskuliram se, popijem vodu, svratim do tebe, ispričamo se šta je uradila Zvezda prethodnih dana, nerviramo se ili se ne nerviramo…

Miloš Makarić: Kad je izgubila od Efesa, a vodila 7 razlike 1:50 do kraja. 🙂

Ivan Minić: Ali, dobro, pogreši čovek. Ali, hoću da kažem, prijatno je, lepo je, dobro je, toplo je, ljudski je i stručno je.

Miloš Makarić: Da, ljudi su – u stvari, možda je to sad glupa fraza i svi je sad u poslednje vreme spominju ljudi su biznis, ali u našem poslu mogu ja da imam i najbolju opremu i najstručnije osoblje, ali pacijent se veže za čoveka s kojim radi. Kod nas je taj rad jedan na jedan. Ako ti imađ nemotivisanog fizioterapeuta kome nije stalo, pa džaba sve. Tako da mislim da nije suština ni u toj opremi, ni u tom luksuzu lepog prostora, nego u tome kako se ljudi odnose prema tebi. A, ono što meni najdraže i u mom timu je da svako želi da pomogne svom pacijentu ili vežbaču i to je ono što je najbitnije. Dok god bude tako, mi ćemo da budemo dobri i biće dovoljno posla. Ako vidim da nešto od toga… Mi smo na nekom sastanku pričali o našim principima rada, naših karakteristika. Hajde da vidimo da sednemo šta je ono zbog čega smo mi bolji od drugih ili bolji od konkurencije i da li smo uopšte bolji. I šta smo došli? Opremu? Dobro, opremu imaju svi. Lep prostor? Znate kakvih ima fiziocentara, pa to je fantastično, čoveče. Prostor, uloženog novca. Tako da ne možeš da pariraš konkurenciji sa opremom, sa ovim-onim. Nego ono što je najbitnije u tom odnosu, spominjali smo i robote, onda će svi kupiti sto robota i hajde da radimo sa robotima. Opet i taj robot mora neko da ti objasni šta kako, da ti napravilno dozira. Nego smo došli do toga da je bitna ta posvećenost. Kod nas kad dođu pacijenti, ti ga gledaš, samo o njemu razmišljaš, samo kako njemu da pomogneš. I to je ono valjda ljudi onda osete kod nas – tu želju, tu posvećenost i zbog toga žele da dolaze.

Ivan Minić: Makariću, sve što ti se dobro desilo u životu nije ti se desilo slučajno. I to što radiš sa ljudima koji su sjajni, takođe, nije slučajno. Sjajni ljudi žele da rade sa sjajnim ljudima. Hvala ti što si bio.

Miloš Makarić: Hvala.

Ivan Minić: Nadam se da smo dali ljudima neke zanimljive teme za razmišljanje. Dok ih bole leđa, vrat ili nešto slično, neka slušaju ovo. I nešto čime će da se bave u ovoj Novoj godini, jer ovaj period, znaš, januar je idealan da se počne sa nekim stvarima. Najmanje je stresan, najmanje je pritiska, prošle su ruske salate, sarme i sve što uz to ide, pečenje. I sad negde treba postaviti neke dobre osnove u periodu dok imaš vremena da napraviš neku promenu, dobre osnove za ono što sledi tokom godine. I to je eto prilika za svakog ko razmišlja dugoročno o svom boljitku i svom zdravlju da počne malo da razmišlja i ovim temama. Zato smo i pričali o svemu tome. Hvala ti što si bio.

Miloš Makarić: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Hvala vama što nas slušali. Kao i dosad, sve komentare, sugestije, pitanja ostavite na za to predviđenim mestima na Youtubeu i društvenim mrežama. A, mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.