Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Podršku realizacije ove epizode pruža kompanija Orion Telekom, koja ima novi datacentar u Beogradu, prvu premijum zelenu kolokacijsku ponudu na našem tržištu. Dostupni su rekovi snage 8kW i više, spremni za AI i cloud opterećenja, uz 100% napajanje iz obnovljivih izvora, potvrđeno EECS sertifikatom, i dodatne solarne panele za veću energetsku efikasnost. Direktne konekcije sa AWS, Google Cloud i Microsoft Azure, najviši nivo fizičke i digitalne sigurnosti i lokalna podrška 24/7 – sve na jednom mestu.
Više detalja pronađite na oriontelekom.rs. Kontaktirajte ih putem mejla na: biz.prodaja@oriontelekom.rs

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: S vremena na vreme tako ja se vratim na onaj spisak. Mislim kad počneš da planiraš podkast i onda imaš spisak i onda zoveš ljude po spisku. Što kaže sve po spisku je l’. Ovaj i to je lepo. Međutim kako stariš i kako imaš sve više i više epizoda i sve više i više ljudi na spisku i sve čudnija ta tabela i sve kompleksnija. Tebi počnu da se javljaju tako neke stvari koje se pojavljuju sa strane i tebi to uskače i gledaš da kombinuješ šta sa čim i mislim ono što ja isto pokušavam, ne mogu baš da kažem da uvek i uspem u tome jeste kao hajde da ne zaređamo slično. Nego da malo šaramo. I to nekad može, nekad ne može i sve ostalo. Međutim je li ti si meni dugo na spisku. A zašto si ti mene dugo na spisku, osim toga što ti radiš neke lepe stvari zbog kojih ćemo danas pričati i sve ostalo. Zato što je tvoj partner u poslu isto bio meni dugo na inicijalnom spisku i davno je on bio. I ni mislim nisam se ja baš ovaj proslavio sa tom epizodom. On je bio dobar, ali sve je bilo nekako na brzinu i navrat na nos i lepa je epizoda, ali mislim da nismo ispričali sve što je trebalo da ispričamo, a takođe mislim da od tad do danas je prošlo jedno pet godina i u tih pet godina se desilo još toliko koliko se desilo onda.

Nebojša Zaklan: Definitivno.

Ivan Minić: Ovaj a u celom tom vašem partnerstvu i poslu koji radite zajedno ovaj već dugi niz godina obojica imate izuzetno važne uloge koje su drugačije jer nekako prati vaše karaktere i interesovanje i sve i menjale su se vremenom i preplitale i tako dalje. Ali je to zapravo jedan još jedan poseban lejer ove cele priče, a to je da ono za dobro partnerstvo u poslu treba da ljudi nisu normalni. ali nije loše i da budu malo različiti i da imaju različite različito gorivo i da imaju različite drajvove i da jedni druge guraju celu priču. Sad da ja ne bih napravio uvod od 45 minuta jer ja mogu mene sad pustiš i ja pričam.

KO JE NEBOJŠA ZAKLAN

Ivan Minić: Ovaj dobro mi došao.

Nebojša Zaklan: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: I i ja ću te svakako pitati ono što inače pitam sve goste. Ali hajde pre nego što te pitam to i krenemo hronološki kroz genezu bolesti. Ovaj, da ti meni sad probaš da objasniš ko si ti i i i šta ti sad zapravo radiš.

Nebojša Zaklan: Mhm, mhm. OK, hvala na pozivu. Ovaj čast mi je da sam deo ove priče. Ovaj pratim je dugo. Znamo se i mi neko vreme. Znam i kad je Danilo bio pozvan to mi je isto bila velika stvar. Jer je l’ ovaj znam da si dugo u priči podkasta, čak kad to nije bilo.

Ivan Minić: Kad se nije smelo.

Nebojša Zaklan: Kad nije bio, da. I ovaj definitivno znam dosta o tebi i onako imam jedan vid poštovanja i pre nego što smo se ovaj formalno upoznali. Tako da eto hvala još jednom na pozivu. I sad ću da kažem ko sam i čime se bavim. Nebojša Zaklan. U, po struci arhitekta. U, možda najveći deo svoje karijere mogu da obeležim kao, u da sam proveo u nekoj funkciji kreativnog direktora, ali to kreativno mislim da je ključna reč. I nešto što čini moju karijeru od samog početka. Danas sam direktor dve firme, Case 3D i Sooada. Pričaću kasnije malo o njima čime se bave. Ali suština je neki moj razvojni put je definitivno bio u najvećoj najvećem ovaj najvećem segmentu taj put koji sam proveo sa konkretno partnerom Danilom i Radetom. I mogu slobodno da kažem da smo u većini stvari koje smo radili u periodu u koji smo ovaj počeli da ih radimo bili pioniri. I prošli smo jedan onako neutaban put. Industrija u kojoj smo bili u kojoj smo donekle i dan danas je bila vrlo specifična, egzotična, posebno za ove prostore. I stvarno moram da kažem da smo ovaj onako svo sva trojica, ali konkretno i Danilo i ja zajedno porasli ovaj u ljude u kojima smo koje smo danas i ovaj u te neke profesionalne uloge u kojima se nalazimo.

KAD PORASTEM BIĆU

Ivan Minić: Posebno interesantna priča ovaj celom tom procesu jeste ta vaša stalna potreba da se s jedne strane pomerate lestvicu, s druge strane da izmišljate sebi posao pošto to što je dostupno to vam se nije sviđalo kao. A pričaćemo o tome. Hajde da krenemo kako inače krećemo sa Munchmallow pitanjem. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Nebojša Zaklan: Sjajno pitanje. Nisam imao pojma. Eto, ako mi veruješ, mogu samo da pričam o stvarima koje su me inicijalno zanimale kad sam bio klinac, a mogu da ih svedem u onako da ih nabrojim na ovaj prste jedne ruke. U, ono što me je od malih nogu jako inspirisalo i zbog čega sam uvek bio uzbuđen ovaj kad sam bio klinac jeste strip i taj neki izražaj kroz crtež. To je nešto što je što sam pa bukvalno od kad sam ono počeo da da da da ovaj da budem svestan i da da mogu da da da kreiram počeo sam da crtam. I imao sam tu sreću da mi je stariji brat po senzibilitetu bio vrlo sličan. I tu sam se negde upoznao sa stripom kao sa kao medijem, umetnošću i počeo sam onako da da ga konzumiram i da da dobijam puno uzora od iz te vrste umetnosti i kreacije. Ovaj nakon toga je bila muzika. Znači sve se opet kažem kreće u tom nekom delu ono kreativnosti. Taj neki street art, to je sad već bio neki kasniji period i imali smo tu sreću da relativno rano stupimo u kontakt sa tehnologijom. Otac je ono bio, u stvari bio još uvek je tehničko lice. Zanimale su ga te stvari, radio amater. Znači uvek je bilo tehnike u kući. I definitivno u to vreme ono kad smo odrastali jedni od prvih smo imali pristup računarima od Spektruma do Komodora i tako dalje. I tu je trenutak kad sam se suočio, u stvari upoznao sa gamingom. Znači od onih najranijih formi ono Prince of Persia. Kasnije naravno kroz amigu i sve to ovaj dosta uznapredovalo, ali to je bio trenutak gde sam shvatio da me ne ne sama kao konzumacija igara, to je naravno uvek bilo i bilo interesantno, ali me je izuzetno inspirisalo kao tehnologija i kao nešto, neki isto način, vid izražaja i sama forma i koliko se zapravo to ovaj koliko elemenata drugih ovaj umetnosti se sadržalo u tome. Naravno i film je isto bio jedna od velikih stvari koja me inspiriše i dan danas i koje konzumiram i dan danas. Al nekako iz svega toga taj neki gaming i neka vrsta ovaj te ekspresije nešto što mi je ostalo kao jedan od motivacionih faktora da budem tu gde sam danas. Doći ćemo do toga naravno, ali šta je, šta je suština? Znači prostorni način komuniciranja koji je kasnije postao ovaj prisutan u gejmingu, da kažem 3D. Kao i firma 3D je l’ da? Je nešto što je ovaj zapravo to što kažeš šta sam hteo da postanem kad porastem sam shvatio tek kad sam porastao. Kao ovaj klinac i toliko bilo stvari koje su koje sam želeo. Ali nekako moj put je pa mogu iskreno da kažem veći deo života bio prilično onako maglovit u tom smislu nekih ovaj nekih motiva i nekih pravaca gde želim da idem. Mislim da je to i situacija sa svim klincima. Generalno. Znači uglavnom ovaj budemo ono što naši roditelji žele. Mi do nekih 15, 16 nekad i 20 nemamo baš pravu ideju gde želimo da idemo.

Ivan Minić: Mislim svakako se ono kod velike većine ljudi to menja i vrlo su retki slučajevi gde neko sa pet, sedam godina zna šta želi i prati to i to se ispostavi da je ono što on želi. Jer mi želimo predstavu, a ne ono što je zapravo taj posao.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je.

Ivan Minić: Ali mislim da tačno razumem OK, imam malo razlike u godinama, ali ista smo generacija. Ja sam se dosta družio sa generacijama koje su oko tvoje. I ono film 70-ih, 80-ih suštinski izgleda podjednako dobro kao film danas. OK, možda nemaš baš sve specijalne efekte, ali imaš neke specijalne efekte koji su i gotivniji nego ovi danas.

Nebojša Zaklan: A danas i sa svim specijalnim efektima ako je scenario đubre i film će biti đubre.

Ivan Minić: A uglavnom jeste. Ali gaming je tu bio potpuno magičan. Zato što ti imaš jako malu količinu prostora, resursa i opcija da nešto uradiš. Retro gaming je posebna priča i gomila ljudi i dan danas obožava da igra stvari koje je igralo pre 40 godina i mogu da kažem da sam jedan od njih. Ne igram redovno jer kao znam sebe, ali volim to da vidim. I jedna od stvari koja koje sam se setio pre nekog vremena i pronašao je malo se igrao i onda je poklonio u muzej je moj stari Game Boy. A. I sad ono Game Boy je izašao 89.. Imaš ekran koji je ne znam koliko, ali malo puta malo piksela. I imaš jednu boju, odnosno imaš prisustvo boje i odsustvo boje. Možeš da napraviš i neku boju između time što ćeš ovaj ono šrafirati otprilike nešto, al to ti je otprilike to. I ti shvatiš koliko neverovatnih priča i akcija i svega je neko uspeo da na toliko vešt i dobar i razumljiv način iskomunicira kroz to.

Nebojša Zaklan: Pikseli, da. Kroz piksele.

Ivan Minić: Kroz ono nekakve spratove u kojima tvoj potez udarca nogom ima četiri sprajta, ali tebi izgleda najsavršenije na svetu. I onda naravno kasnije dolaze i ono 2,5 D i pseudo 3D i 2D ali sa bojama i svim ostalim pa ti imaš neki privid raznih stvari. Ali kao počelo je od toga što su neki sjajni ljudi imali neverovatno zarazne ideje i umeli da ih ispričaju i vizuelno i ne samo vizuelno. I zato smo se mi zaljubili. Sve ono što je posle došlo je samo dodatak na celu priču. Znači uopšte ono grafika nije bila preduslov za bilo šta. Ali ako hoćemo masovnost, ako hoćemo da sve više ljudi poveruje u taj svet i tako dalje. Da ljudi koji nemaju viška mašte. Jer ja sam uvek imao viška mašte. Ti si uvek imao viška mašte. E. Kad nema neko viška mašte da i njemu bude to dovoljno dobro.

Nebojša Zaklan: Jeste, jeste, slažem se.

ŽIVOT I ŠKOLA 90TIH

Ivan Minić: A kakvo je bilo okruženje? Pomenuo si da da si imao pristup računarima, da si da je burazer bio sličan sa interesovanjima. Kakvo je bilo okruženje i kako si se ti da kažem usmeravao kroz odrastanje ka toj prvoj velikoj odluci, a to je šta ćeš da studiraš?

Nebojša Zaklan: Mm, pa okruženje je bilo u tom trenutku mislim da kažem otvoreno ono bili smo inicijalno siromašna zemlja je l’ da? Posle smo se ono ušli smo u neki period razvoja. Ali retko si sretao u mojoj generaciji, retko si sretao ljude koji jesu imali dodire sa računarima i ovaj i slično. Opet sam imao tu sreću da mi je prvi komšija, kasnije kum, najbolji drugar ovaj takođe bio sličnih, sličnih interesovanja. I ovaj uspeli smo nekako da se okupimo nas par koji smo ovaj imali nekakav sličan senzibilitet. I imao sam tu sreću je l’ da odrastem u takvoj ekipi i da budem u ekipi koja je ovaj koja je to razumela i opet s druge strane gde smo i mi nekako ono težili da se ono nadopunjujemo i da se družimo ovaj na taj način. I kasnije je l’ da što si spomenuo ono kako smo i mi odrastali ovaj tako su i nekako interesovanja se malo delila. Opet smo svi ostali u tom nekom ovaj okviru tehnologija. A ali moj senzibilitet je bio usmeren ka opet ka tom nekom vidu izražaja kroz crtež. U, i na kraju osnovne škole opet jedan trenutak koji je meni i dan danas nije jasan kako se desio. Ovaj, obzirom da sam celu tu školu nešto crtkao, nešto ovaj po sveskama, po knjigama, sve su mi knjige bile išarane. A u Novom Sadu je mislim bila i dan danas postoji srednja dizajnerska ili umetnička škola gde se sad kao završavala se osnovna škola i kao gde ću ja? Šta sad ti pitaš osnovca gde ćeš, u koju ćeš da ideš srednju školu. Ne mislim 95% dece nema pojma. Zato što jednostavno nisu, nisu dovoljno ovaj zreli, ne razumeju niti ih zanima šta znači život kasnije i obaveze. I ja sam u tom trenutku eto kao postoji neka tamo umetnička, neka dizajnerska, tamo se nešto sad kao znaš, imaš neki pristup crtanju, nekom dizajnu. I ja sam ne znam, imao želju da da da se okušam u tome. Uspeo sam da upišem i ovaj ne mogu da kažem da je bila najbolja škola na svetu. Ovaj obzirom da je tada dosta onako se bilo tamo raspušteno. Ali mi je dalo tu neki neko usmerenje ka ovaj ka kasnijem mom ovaj kasnijim interesovanju za arhitekturu jer nakon toga imao sam isto jedan period gde kad sam završio ovaj srednju školu, e tad je bilo veliko pitanje šta dalje. Tad si zapravo dovoljno zreo ovaj da se zapitaš šta dalje. OK. Znači treba da imaš odluku ili ćeš da studiraš ili ćeš da radiš. Ja sam imao želju da nastavim da studiram, ali konkretno u tom trenutku života najviše me zanimala fotografija. To je nešto bilo čime sam se bavio, bio mi je hobi. Izuzetno mi je bilo inspirativno. Ali jednostavno za fotografiju nije bilo prostora u Novom Sadu. Postojala je ovaj fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu gde su nešto primali petoro. I jednostavno bio sam svestan da koliko god ja to volim, koliko god u tome uživam nema, nema šanse da ovaj da se uopšte trudim da tu upadnem. I u tom trenutku se otvarao arhitektonski fakultet u Novom Sadu. I tad sam negde odlučio da je to nešto što potencijalno može da me zanima, potencijalno mi je zanimljivo. Nikad nisam bio u kontekstu matematike. Naravno znaš da arhitektonski fakultet podrazumeva matematiku i neke mnogo kompleksnije stvari. Ali je nekako došlo do toga da je odlučim da ipak to možda je nešto što bi me zanimalo. I to je bila prava odluka. Ovaj fakultet kao takav je, hajde ima i svoje prednosti i mane, ali ono što je tu bilo sjajno jeste ovaj ljudi s kojima sam proveo to vreme tada i dan danas sam sa ovaj nekim od njih u da kažem ono rodbinskim odnosima skoro. Ovaj, tako da eto što se tiče ovaj tog nekog usmerenja konačno bilo, bio je trenutak u mom životu gde sam ja shvatio OK, ovo je nešto što gde se ja pronalazim i gde se vidim. Imalo je dovoljno tog nekog tehničkog uh tehničke sfere unutar, unutar te neke kreativnog, kreativnog izražaja, a opet je s druge strane bilo dovoljno kreativno da da zadovolji taj neki deo moje ličnosti, da.

Ivan Minić: Ima malo vizuelnosti, malo estetike, ne samo funkcionalno nego i.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je, tako je da. Da bude lepo i funkcionalno i sve.

Ivan Minić: Hoću da te zadržim malo na tom periodu i možda i da te vratim malo nazad jer uh opet uh dovoljno si stariji da sve one stvari koje sam ja prošao da kažem suštinski nakon 2000. Mhm. Ovaj si ti prolazio nekih šest, sedam godina ranije. Što znači da si u tom dobu kada si dovoljno prvo veliki fizički, a onda i u nekoj meri zreo da razumeš šta se dešava oko tebe tad je bilo najveće sranje.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: Znači kroz tvoju srednju školu je bilo najteže, kroz tvoju srednju školu nije postojalo ništa na rafovima nikada igde. Kroz tvoju srednju školu je bio taj period u kome ispostaviće se na kraju smo uglavnom svi preživeli živi, zdravi, čitavi i sve, ali je na momente delovalo da je pitanje života ili smrti, pitanje gladi i sve ostalo. Da. I ti kao kako ti kao mlada jedinka funkcionišeš.

Nebojša Zaklan: Ako mi veruješ danas iz ove perspektive uopšte taj period nekako ne doživljavam tragično. Što je jedan onako, ali zaista kompenzatorni mehanizam onako, ali pazi. U lepo si rekao da je bio period kada jesi velik ali još uvek to je taj deo gde nisi, nisi zreo. Znači najveći teret tog perioda pretpostavljam da su nosili moji roditelji. Mi smo bili klinci, ono volelo nas je dupe, ono da prostiš znaš i ima dešavale su se stvari čije razmere apsolutno nisi svestan. Znaš, mislim ti znaš mislim meni su se dešavale stvari u kontekstu tih da kažem ono nacionalnih sukoba i ranije. gde ti osetiš netrpeljivosti, ali nisi svestan šta znači, nisi svestan odakle dolazi, nisi svestan koja je istorija toga, koji su rezultati svega toga. I to kad kasnije kad se dešavalo mi kao klinci ono imali smo, svestan si da da nemaš para, ali opet kao napolju si, blejiš ono po tim haustorima, po igralištima, razumeš? Kupovali smo cigarete neke na komad. Mislim stvarno jeste znaš danas kad to pričam, stvarno deluje jezivo. I to je to je znaš šta si tu kupovao bog te pita, ali mi nismo bili znaš nismo imali svesti, nismo do te mere bili opterećeni time što se dešava. Danas kad nekako pogledaš iz perspektive, apsolutno ti je jasno šta se dešavalo. To je znači to je tačno taj period što ti kažeš, kraj osnovne i početak srednje. I onda sam kad nekako radiš ono retrospektivu zapravo ne posmatram sebe nego sam posmatrao ljude oko sebe, roditelje, burazera, znaš koji je tad već bio kao ono zreo za vojsku, znaš i tako te neke stvari. I toga se tek prisećaš, ali mi kao klinci ne znam ja ono ne, znaš ne mogu da da da kažem da se sećam da sam bio nešto tužan, depres, bili smo ono, rezilijent. Valjda je to nekako znaš ono neka nacionalna crta koja i danas nas drži tu gde jesmo, jer sam ja šokiran znaš kroz kad pričam s nekim sad iz ovih godina šta, šta smo sve prošli do dana današnjeg. Eto znaš, to je ono, to je jedna stvar koja je definitivno ovaj neka nacionalna odluka koja stvarno mislim da treba da nas ono ovaj odlikuje koliko smo nekako pa ono i sposobni da nekako izdržimo i izguramo i zato i smatram da pored svih nedaća koje nas ono pogađaju, mi smo izuzetno uspešni, znaš. U kontekstu gde god se pojavimo kao stručnjaci mi smo izuzetno uspešni. I to je neko i moje poslovno iskustvo ovaj koje imam u saradnji sa da kažem većim delom sveta. Meni je to bio šok. Znaš, živeo sam u Rusiji jedno vreme. Meni je bio šok, znaš mi otišli kao iz Srbije, imaš neku predrasudu. Odeš tamo kao Srbin, ti si tamo kao stručnjak, ono izuzetno cenjen.

Ivan Minić: Meni je super interesantan uvek bio taj momenat što čini mi se, možda grešim da smo posebno tada u tom najtežem periodu 90-ih da je možda najveća stvar koju smo imali to što u suštini nismo bili željni.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Nismo baš imali ni mnogo ničega da budemo željni. OK, naravno, lepo bi bilo imati nove Nike patike i tako dalje, ali u suštini da mislim da je onaj humani momenat društva pre toga u kome smo uglavnom dobrim porodicama imali i ljubavi i svega tog nečeg što treba da imaš u životu da je da je on nadomestio, premostio to na jedan dobar način i da opet većinski nismo bili razmaženi.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Znaš.

Nebojša Zaklan: Jeste, jeste, dobro si to rekao i to je upravo to što sam ti spomenuo, znaš te neke ono unutrašnji osećaj kog se sećam, mi nismo bili tužni, znaš. Nismo svestan si ti bio da se nešto dešava, mi smo stvarno kao klinci znaš nije nas ništa toliko sprečavalo da opet se družimo i da opet ono ovaj uživamo u tom nekom životu koji smo, koji smo ono dobili. I koji smo imali tada.

Ivan Minić: Mislim sećam se jedne dosta smešne situacije, mislim i dan danas ponekad to sa kevom popričam. Ovaj naravno nema ničeg. I mislim ono supa od jajeta i te varijante 1000 i jedna stvar koju možeš da smisliš.

Nebojša Zaklan: Ja sa šećerom je kao desert znaš u umutiš, da.

Ivan Minić: To je samo da nešto da vidimo to sve. I sad kao naravno moj otac koji je po poreklom ovaj iz Hercegovine voli tih nekoliko tamošnjih jela i sve. I ja sam povukao dobar deo tih stvari ja stvarno volim. Nije stvar što je ćale voleo nego meni je to sve lepo. Ali jedna, jedna tu stvar je kao koju u principu tad niko ni ne zna šta je ako nema veze sa Hercegovinom. Danas tu i tamo se i zna po nešto, ali kao raštan je li divlji onaj kupus sa krompirom i to sve i moja keva koja u ono kao ona je najtužnija na svetu kad to sprema zato što otprilike ono to je kamen, divlji kupus, krompir i ništa, znaš. A nas dvojica koji jedva čekamo. I ono oljuštimo, skinemo sloj sa tanjira, ono glazure. I ona kao a zašto vi ovo? Pa brate ne znam lepo je.

Nebojša Zaklan: Da, da, da, da.

Ivan Minić: Znaš i onda shvatiš da u suštini mislim koliko god to glupo zvučalo, gomila tih nekih možda sirotinjskih navika su ono čemu se mi najviše radujemo. Ja imam kafić, restoran u kome sam svaki dan. I svi znaju da sam ja tamo i vlasnik i ja smo postali prijatelji kroz vreme i sve ostalo. Ja sam najsrećniji na svetu kad mi kaže pošto oni imaju kao i kuvanu klopu i uvek ovaj neke kolače pored standardnog menija. Znači kad ima koh od griza, kad ima lenoke, kad ima punjene paprike, kad ima ćufte. Ja sam najsrećniji čovek. Kao krompir paprikaš. Dajte. Kao neće to, dajte krompir paprikaš, šta ti je čoveče. Znači jer je stvarno jer je stvarno sjajno spremljen. I mislim da to da smo možda mi poslednje generacije koje to imaju.

Nebojša Zaklan: Pa vrlo verovatno. Ovaj, jedna analogija sad na koju si spomenuo je ovaj danas. Znaš danas su svi tim situacijama mislim da bi se potpuno drugačije odigrale. Ne znam. Nekako sam sistem vrednosti je potpuno drugačiji. Ovaj, mislim hajde da kažem od interneta do trendova do TikTok-a i svega ostalog. Puno nekog uticaja sa strane koji tada nije postojao. To je ono što si spomenuo znaš patike. Ni zaista nismo imali tu vrstu želja. Znači svodilo se na vrlo basic stvari. Znaš i to je ovaj i to je jeste jedan razlog zašto eto sada ako mogu da kažem nismo mnogo patili. Jesmo bili siromašni, jesmo, ali mislim konkretno mi kao klinci nismo to toliko osetili. Ovaj kasnije je l’ da ovo kad je ovaj došao drugi talas kasnije onih sankcija, bombardovanja i ludila ovaj tada je tada je već bilo nešto drugačije i tada se direktnije osetila opasnost. Znaš za vreme onih gde je 90-ih, početka 90-ih kad se kuvalo sve još uvek nisi direktno to osetio. Ovo kasnije jeste bilo malo direktnije, al opet taj neki rezilijans, opet ono nožni tenis na raskrsnici po ceo dan, znaš to blejanje takvo. Mislim to je ono ne nekom to da ispričaš sa strane potpuno je ono apsurd, da. Znači kao ono Science Fiction neki da je da je u pitanju. Tako da eto.

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: A faks? U pomenuo si sad ja ne znam kako je.

Nebojša Zaklan: Izvini prva godina faksa je bila početak bombardovanja. Eto ti ideš  na ideš na fakultet da vidiš rezultate sa ispita dok sviraju sirene, da, tako da.

Ivan Minić: Znači promašio si za godinu dana, mogao si ga lakše upisati. Da si bio ovaj godinu dana mlađi. A jedna od stvari koje su koje su meni zaista fascinantne jeste kako je novosadski univerzitet organizovan pre svega kako fakultet tehničkih nauka u suštini pod jednom kapom ima izuzetno raznovrsne multidisciplinarne studije iz raznih oblasti, pod oblasti. Gde OK, ne ne prepliće se sad tu ne znam šta, ne znam koliko ima toga, ali ste vi svi zajedno. Mladi koji su sa različitih usmerenja jer mislim da bi napravio nešto dobro treba ti uvek i jedan mašinac, jedan elektrotehničar, da ovaj Vi ste svi nekako zajedno, upućeni u nekom obliku jedni na druge i to je nešto što mislim da naravno Beograd nema, odnosno ima u jednom obliku jer jedan deo fakulteta jesu zajedno. M meni je to baš nekako važno. I kad sam gledao te ono pre dve godine sam bio u Kaliforniji i proveo sam dva dana šetajući se po Stanfordu kao ludak. Znači dođem, parkiram se i šetam se kao ludak. I ljudi me gledaju jer sam stariji od svih ostalih, a ja uživam zato što prvo gomilu stvari sam video prethodno u filmovima, serijama i sve ostalo. A drugo čekaj, čekaj brate. Ovde stvarno radi taj i taj. Ovde ono se desilo u ovoj zgradi. ali je sve na jednom mestu i Stanford je ogroman i ti kampusi su na dobrim fakultetima stvarno veliki sve. To je nerealno da postoji u našem sistemu, to ni u Evropi ne postoji tako. Ali ovo je neka hibridna verzija toga čini mi se.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: I to nekako meni govori da ti na jednom mestu imaš gomilu fantastičnih motivisanih mladih ljudi. Nisu svi motivisani. Ali nađu se ljudi sa dijagnozom, se nađu. Kakvo je tebi to sve izgledalo i studiranje i ljudi sa fakulteta tvog i ostalih i profesori.

Nebojša Zaklan: Da. Mi smo bili srećna generacija. Tako da ja sam bio neka treća generacija na primer koja je upisana od kad se otvorio taj da kažem ta katedra za arhitekturu na fakultetu tehničkih nauka. I imali smo tu sreću da budemo pod danas pokojnim profesorom Rankom Radovićem. Koji je stvarno jedan onako velikan srpske arhitekture. A pored toga što je značajno ime izuzetno važna stvar njegova harizma i njegova energija. To je nešto što ja danas retko viđam. U bio je izuzetno dobar profesor, ali dobar profesor u kontekstu prenošenja znanja na način koji nije da kažem direktno ono komuniciranje nego je buđenje interesovanje i buđenje nekog unutarnjeg.

Ivan Minić: Kritičkog mišljenja.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je, tako je. I to je nešto što ja mislim ne verujem da se ti ljudi rađaju. To je stvarno onako čovek poreklom iz Crne Gore. Sad ja to kao navodim kao al to se oseti.

Ivan Minić: A ima nešto. Oseća se.

Nebojša Zaklan: Ima nešto. Tako je, tako je. Nije on nikad čak i čak je to i potencirao često, šalio se na tu temu. Ali stvarno ovaj njegova predavanja su po meni ono, mislim i to može da kaže bilo ko je tada ovaj prisustvovao, bilo su ono ravna nekoj pozorišnoj predstavi. Sad ne ne u kontekstu nego u kontekstu načina na sa koliko strasti on priča.

Ivan Minić: Držanja pažnje.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Vođenja kroz proces.

Nebojša Zaklan: Tako je, sa teme koje je obrađivao, način na koji imena koja je on poznavao i i anegdote koje je pričao. Kažem ja mislim da je to eto ono ovaj stvarno smo bili jedna srećna generacija. I samim tim i ovaj ljudi sa kojima sam proveo taj period studiranja. Ovaj isto smo se tu negde da kažem identifikovali po senzibilitetu. Ovaj um interesovanja su često ono da kažem ta neka okosnica je l’ da upoznavanja kasnije i onda i druženja. Ovaj, ali sad negde u kontekstu samog kvaliteta fakulteta je onako bilo hit hit or miss. U bilo je stvari koje su bile sjajne, ali obzirom da je bio relativno mlad smer, bilo je i nekih stvari koje tu još nisu bile onako utabane, nisu bile u nekim procesima. Mi smo inicijalno bili tako razbacani po nekim ovaj prostorijama unutar fakulteta tehničkih nauka i tek se kasnije bio napravio taj sprat koji je bio praktično posvećen ovaj toj katedri. I da kažem ono što je meni lično ostalo od svog tog nekog znanja i nekih ono skilova koje sam tamo naučio jeste možda taj neki princip arhitekture, a to je taj neki vid uh analitičkog razmišljanja u kontekstu. Znači kad kreneš ti da razmišljaš od ne znam od organizacije sam proces, skoro sam baš i slušao neku priču o tome. Neko je poredio da kažem projektovanje arhitektonsko i kao upravljanje projektima sa ne znam razvijanjem nekog da kažem digitalnog proizvoda i onda je krenuo od ne znam kao brief, brief razgovor sa investitorom, arhitektura, projekat, razrada, izvođenje i tako dalje. I negde u tom kontekstu jeste dalo neku tu bazu tom nekom da kažem analitičkom razmišljanju i opet s druge strane uvelo me je doduše relativno kasno u taj neki to neko spajanje svog tog razmišljanja i nekog izražaja sa tehnologijom.

SPOJ ARHITEKTURE I 3D TEHNOLOGIJE 

Nebojša Zaklan: Jer tu je došao zapravo moj prvi kontakt sa ovaj kasnije tim nekim izborom karijere i nekim mojim daljim putem, a to je bilo to neko kompjutersko generisanje što ono crteža, što kasnije i 3D-a. Inicijalno je to krenulo sa tim tehničkim crtanjem. Jer smo mi zapravo veći deo ovaj studiranja crtali ručno.

Ivan Minić: Na papiru.

Nebojša Zaklan: I to je bio da, da i to je bio čak ono uslov. Koliko god su tad već postojali alati za digitalno crtanje to nije bilo dozvoljeno. Što ja tad nisam razumeo. Pa ne mogu da kažem ni dan danas da potpuno razumem, ali mi nije žao što smo imali period ono hamera, rapidografa, onih kako se zove telenjira i ostalo.

Ivan Minić: I žileta.

Nebojša Zaklan: Jeste, da, da. Pakao. Znači kad se setim toga.

Ivan Minić: Znaš, mislim uz dužno poštovanje svima i ja sam imao tehničko crtanje u srednjoj u prvoj godini i ovaj i imao sam posle naravno gomilu konstruisanja, ali na računaru i sve, ali to na prvoj godini.

Nebojša Zaklan: I još jedna stvar za zašto je meni zapravo toliko odgovaralo digitalno crtanje. Nisam jedan od najpedantnijih ljudi na svetu. Koliko god, znaš uvek sam bio u tom nekom slobodnom izražavanju super. Ali znaš tehničko crtanje, pa sad tu napravi ram, pa onda kreni pa olovka, pa rapidograf, pa se sad to iscrtao olovkom, pa onda prevuci rapidografom, pa shvatiš da se desilo. Pa onda imaš one šablone za slova, pa piši šablonima, znači. Tako da…

Ivan Minić: Ja sve što ja mogu da kažem, evo mladi ljudi danas koji ćete imati možda tehničko crtanje i crtaćete ga u Kedu, pa u nekom Solidu, Kati i čemu god. Najgora stvar koju mladom čoveku možeš da daš, koji je proveo ono na A1 ili na A0 prethodne tri noći je da mu stoji žilet pored.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: Mislim postoji trenutak u vremenu kad si ti završio 98% stvari i kad su se neke dve linije spojile i nastala je mrljica.

Nebojša Zaklan: Da, da, da. A obično se to radilo, ovaj, to je, da, da, vidiš to je dobra, dobra anegdota. Kad su bila najbolja druženja pred predaju? Zato što smo se uglavnom tada okupljali kod nekog nas troje, četvoro i to su bili crtanja po tipa dve noći minimum. Znaš, ništa naravno ne uradiš. U stvari bilo je i ljudi koji su naravno radili na vreme. Ja sam bio u ekipi koja je uglavnom bila ono kampanjska i gde smo čekali poslednji trenutak. Ali ovaj, da, da, to su bila to su bila druženja koja su ono nezaboravna. Tako da.

ARHITEKTURA NEKAD I SAD

Ivan Minić: A jedna lepa stvar, meni se makar to tako čini vezano za taj period u kome si ti studirao i negde se opredeljivao za svoju konačnu profesiju, odnosno neko usmerenje u okviru toga jeste što u to vreme bilo je mnogo jako pozitivnih primera oko nas o tome kako su se ljudi vodili računa i pravili naselja, komplekse koji su po meri čoveka sa ciljem da se u njima kvalitetno živi. Znaš recimo evo slušao sam neki dan uh kod Galeba je bila uh gospođa koja je deo bračnog para koji je pravio Cerak i koji je pravio blok 23 i jedan deo mog odrastanja je u tom bloku 23. I ja sam od tad do danas uh nekoliko puta vodio i strance. Vodio sam mog drugara iz Argentine koji je to nešto fotkao u nekom high contrast black white maniru to je završilo na nekoj izložbi i sve to jer kao taj beton i brutalizam i sve to. Danas ima novi, novi život, da. Ovi stranci se seku na to je l’. Ovaj, ali taj blok meni ni dok sam živeo u njemu i do skoro taj blok apsolutno ni u jednom trenutku nije u meni budio asocijaciju betona. Taj blok je imao beskonačnu količinu zelenila, sportskih terena, igrališta za decu, presimpatičnih, neobičnih, lepih, estetski lepih objekata, dva vrtića koja su prelepa sa prelepim dvorištima, igralištima za decu, školu koja je izgledala kao svemirski brod i nekad se zvala sedam sekretara Skoja, sad ne znam kako se zove. Ali škola koja je imala bazen u kome sam ja naučio da plivam, koja je imala salu koja je bila sa tribinama, znači školu koja je bila ogledna škola i sve to i uh čak i svi ti momenti gde kao pošto su to jako visoke zgrade koje u svojoj sredini imaju prazan prostor, svetlarnik koji baš nema mnogo svetla, pa se nije baš dobro se zove svetlarnik. Taj svetlarnik je postao problem onog trenutka kad su se ljudi počeli da bacaju petarde u svetlarnik. Sve pre toga on je bio crn, ali je u sredini imalo je sve to svoju funkciju i nije bilo ni prljavo, ni strašno, ni ružno. Samo posle 20, 30 godina nije više održavano.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: I mnogo je tih nekih čini mi se tada bilo uh projekata u kojima se nije gledalo da se izvuče svaki kvadrat, se vodilo računa koliko treba i zelenih površina i svega toga. Odnosno arhitektura danas i arhitektura tada su čini mi se potpuno drugačiji u smislu da je ono bilo neuporedivo humanije.

Nebojša Zaklan: Da. Znaš kako, uh ono što je tada postojalo a danas ne postoji, čini mi se, jeste neko plansko razmišljanje i razmišljanje unapred. Dalje od toga što ti kažeš. Mislim uvek je tu postojao neki interes, naravno.

Ivan Minić: Ministarstvo za prostorno planiranje.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je. Ali se razmišljalo planski i razmišljalo se dugoročno. Ovaj. Sad što se samog kvaliteta tiče, to je dosta je tu bilo polemike. Znaš da li je to sad kao nehumano da se prave kao spavaonice. Tad se to tako zvalo, znaš ili treba da se to sad integriše u gradsko tkivo i tako dalje i tako dalje. Puno tu sad ima teorija, ali moje lično mišljenje u odnosu na da da kažem dan današnje ovo urbano razvijanje je da je apsolutno bilo mnogo smislenije i mnogo je bilo više ovaj razmišljanja i planiranja u tome. Danas stvarno mislim reći ću možda par nekih projekata koje ja smatram da su uspešni, ali većina stvari je ono interesno razvijana i to je očigledno. Ovaj, pitanje je koliko će to uopšte ići daleko. Znaš ja nisam ovaj dovoljno stručan da o tome pričam, ali ono što jeste činjenica da je u to vreme se mnogo više razmišljalo i planiralo dugoročno. U kontekstu većih poteza, u kontekstu samih projekata, što kažeš ono uslova za život u svakom od njih i ono tako dalje. Da ne pričamo o infrastrukturi i komunikaciji koja je danas apsolutno sekundarna, tercijarna stvar. Mislim eto možemo samo da vidimo ovaj i po Beogradu i po Novom Sadu koliko je saobraćaj opterećen i da se o tome jako malo razmišlja. Da. Tako da da.

ŠTA POSLE FAKSA?

Ivan Minić: U tom procesu saznavanja stvari i oblikovanja kroz fakultet kako si ti sebe video? Šta ćeš da radiš kad završiš taj fakultet?

Nebojša Zaklan: Pa uvek na početku ovaj studija arhitekture svi se nekako doživljavaju kao super uspešni projektanti, super zvezde, znaš, dok ne shvatiš u stvari koliko je taj proces projektovanja zapravo pa neću reći, mislim kompleksan je naravno, ali koliko je dalek put do tog da kažem statusa nekog uspešnog projektanta i nekog neke zvezde. Znaš, svi smo mi tada još bili ovaj svesni da postoje neka imena o kojima ti učiš, u kojima ti čitaš, znaš, to su velikani arhitekture, moderne arhitekture naravno. Ali onda negde kad kroz čitav proces shvatiš koliko je koliko tu ima dosta neke administracije uključene kroz sam proces projektovanja, znaš, koliko ima tog nekog iscrtavanja stvari, obeležavanja. Mislim ipak je to tehnički posao koji zahteva i ima određenu standardizaciju, određene standarde koji moraju da se poštuju. I onda negde u tom procesu sam ja definitivno onako realno sagledao, shvatio da mene projektovanje kao takvo ne inspiriše. Ja jesam uživao u tom nekom procesu stvaranja i kreacije, ali u samom procesu ovaj iscrtavanja svega toga i kao to mi je to mi je predstavljalo mi je problem. Moram da priznam. Znači ja sam bio inspirisan sam bio u trenutku dok se ta geneza ideje ne ne ne stvori u neku formu dok ja tu nešto ovaj ne izdefinišem i onda u tom trenutku kad to treba da je l’ da predstaviš crtanjem na papiru i tako dalje. Tada mi je to postalo problem.

Nebojša Zaklan: I u tom trenutku negde jesu se pojavile softverska rešenja koja naravno to rešavaju mnogo efikasnije. od toga da možeš da ovaj iskopiraš jednu liniju i posle pestuješ u grid na ono jednu komandu i tako dalje znaš da kotiraš stvari tako što ćeš znaš. Mislim to su sve užasno ono tedious poslovi bili ručno raditi koji su ovde bili mnogostruko lakši. I to mi je bio taj prvi dodir sa tehnologijom. Još uvek je sve bilo naravno u dve dimenzije dok se nisu pojavili tada još BIM, building information model rešenja. To je bio neki kraj mog fakulteta gde je zapravo si ti projektovao kroz korišćenje elemenata koji su već u startu imali neku dimenzionalnost. I i ideja je bila i dan danas je to vrlo efikasno iskorišćeno da ti praktično kroz tehničko crtanje generišeš već 3D model tog objekta. I meni je to jako bilo zanimljivo. Inicijalno zato što si automatski, to je to je tačno to što mi je falilo. Znači dok ja iscrtavam da se nešto formira i da ja to mogu da odmah da kontrolišem i formu i da kažem tu neku estetiku toga. I u nakon susreta sa tim došao je taj neki period gde je naravno ti sad tu pričaš s kolegama, informišeš se, tad internet još bio ovaj u povoju. Ali saznaješ za te neke 3D softvere, neki 3D Studio Maya, nešto. I gde shvatam da u stvari sve to što ti zamisliš i što kreiraš u nekom projektantskom smislu postoji mogućnost da ga oformiš u nekom trodimenzionalnom prostoru što se opet vezuje za onaj početak i gaming i ta tu neku interakciju sa svojim svojom kreacijom, svojim projektom. I to je bio trenutak gde sam ja bio potpuno fasciniran, oduševljen. To je onaj momenat kad kao ti nešto klikne u životu. Ja ne znam sad još uvek karijerno šta, ali ja znam samo da sam ja u stanju da provedem celu noć ispred računara i pola dana sutra i da ja nešto pravim, nešto kreiram. Znaš da me užasno to inspiriše i da me inspiriše i da tehnički saznam aha jao ne mogu kako se ovo radi? Pa ne znam odeš na forum dizajn zona čuvena, verovatno je se sećaš. Dan danas se tu ono ovaj družim sa nekim ljudima odande gde provodiš pola večeri na dizajn zoni, čitaš neke trendove tamo, izvlačiš nešto, postavljaš pitanja, pa ne znam e ljudi evo sad uradio sam ovo pa tu stižu neki odgovori. Tako da mi je to bilo užasno inspirativno i to je bio trenutak gde sam ja mislim opet kažem nisam ni tad bio 100% siguran šta je karijera, ali sam ja samo shvatio da mene ovo i to je još jedna stvar koja je isto zanimljiva gde je rođeni brat spominjao sam ga, isto je proveo jedno vreme baveći se isto tako nekako s tim on je išao malo u nekom drugom pravcu, ali isto je koristio taj 3D Studio Max, isto je pravio neke animacije, isto se zezao. Ne mogu da kažem da me je tad to zanimalo, ali kroz studiranje i kroz to neko upoznavanje sa arhitekturom i neku ljubav prema arhitekturi jer sam ja stvarno stekao, mene je to zadržalo. Ja sam bio inspirisan tim delom kreacije, tim delom tehničkim ne toliko. Ali kažem kad su se te dve stvari spojile tehnologija i arhitektura u tom nekom vidu ovaj izražaja kroz taj neki 3D i tu neku kreaciju u trodimenzionalnom prostoru to je bio trenutak gde sam ja bio potpuno ono ovaj kupljen. Znači kao to je to. Sad samo hajde da vidimo, da vidimo. Nisam kažem to je bio period nekih možda treća, četvrta godina studija. Još uvek kao nisi dovoljno blizu da razmišljaš o karijeri. Ali ovaj pričali smo o tome i malo pre gde desila se ta je l’ da ta životna, životna situacija gde sam ja u tom trenutku negde počeo taj, da kažem novi život. Oženio sam se i ovaj dobio dete tu negde u stvari ovaj žena bivša je bila trudna u tom trenutku i tada je tad su stvari morale da se poslože ovaj i posložile su se ono Bogu hvala. Ovaj, vrlo onako brzo i vrlo jasno. Ovaj i tu u tom trenutku se je opet nekom igrom slučaja došlo do mene da je da je to jedan onako da je to jedna karijera koja je apsolutno za mene ono legit. Nije nas tad bilo ovaj puno. Ovaj počeli smo da sarađujemo sa arhitektama. Arhitektura je počela tada da koristi taj vid isto komunikacije ka svojim klijentima. Tako da su se eto poklopilo se par tih nekih stvari. I ja sam ovaj ja sam negde počeo sve više to da prihvatam kao neki ono neki put napred. Da tako kažem.

FAR CRY MENJA SVE 

Ivan Minić: Mislim da skoro svako ko je imao tu kreativnu crtu i nije ga samo zanimalo hardkor programiranje nego je imao potrebu da nešto da ili ima neki interfejs ili nešto mrda po ekranu jer kao zašto si ti ovo uzeo da ja da se uzeo da napravim da se ovo mrda na ekranu. Da taj trenutak kad prvi put uđeš malo ozbiljnije u 3D i kreiraš nešto i nek je to nešto najjednostavnije stvari na svetu, znaš ono. Lopta sa nekom teksturom i onog trenutka kad ta lopta padne i odskoči i ponaša se kao pravi fizički objekat, ulegne napravi da kažem taj hod tako da poštuje elementarna pravila fizike i svega ostalo, ti misliš da si ti najveći car na svetu jer.

Nebojša Zaklan: Kod mene je bila situacija da su tad počeli da se razvijaju rendering engine-i. I pored tog nekog scan line-a koji je bio on default Max render koji je mislim realno rezultati su bili ono shit da se razumemo. A počeli su da se pojavljuju ti Global Illumination renderi. Što znači da simuliraju fizičke ovaj.

Ivan Minić: Nije sad ovo ti je sad svetlo, a ovo ti nije svetlo. Nego kako je svetlo.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je. To je ono fotone koji se gube energiju. Tako je, tako je, tako je, tako je. E to, e to, to tad u tom trenutku kad sam kad sam to počeo, to je to je definitivno. Znači znaš do tada još kao tu pa sad to što ti kažem provedem celu noć da ja namestim neka svetla i senke u nekom kafiću koji sam dobio da radim, znaš da to sad kao simulira neki materijal i to. Ovo kad je došlo to je definitivno bila revolucija. I tu su tu smo se čak ovaj Danilo i ja upoznali zato što obojica smo obojica smo ono bili u toj u toj industriji i i bili smo entuzijasti obojica. Mislim on je bio lud kao i ja. Tako da ovaj tako je tako je počelo to naše poznanstvo i tako smo se upoznali. Doduše on je čini mi se dve generacije mlađi. Ali negde kroz da, kroz te neke kontakte poslovne i tu ljubav prema tom toj industriji je počelo naše poznanstvo.

Ivan Minić: Kao konzument igara koji se uvek držao jako po strani, maksimalno koliko je mogao jer da daj mi ja neću ustati sedam dana. Ovaj uvek smo imali te neke različite igre. U smislu imaš igre koje ne izgledaju sjajno ali su beskrajno igrive, igraš ih do iznemoglosti. Stari Counter-Strike na starom Half Life-u nije ličio ni na šta i proveli smo živote u tome zato što nije uopšte bitno kako izgleda, bilo je fantastično igrivo. Pa su bile neke igre koje su izgledale lepo i dobro i atraktivno i sve. Ali taj trenutak, rekao sam ti, taj trenutak kada se sve u mom životu i poimanju svemira menja je ovaj kad instaliraš Far Cry i ideš po onom pesku i onda uđeš u vodu. I onda pogledaš dole i onda izađeš iz vode i onda uđeš u vodu i izađeš iz vode kao šta radiš idiote? Kao matori voda znaš kao prava voda. I to ono ja nikad pošto nisam bio gejmer, nikad nisam imao neku grafičku koja to sad tera u ono 300 frejmova, nego nešto što je sa nekim manjim nivoom detalja. Ali i kod mene to izgleda dobro. A ja onda idem kod drugara koji je pasionirani gejmer i onda kod njega je ulazim u vodu i izlazim. Mislim.

Nebojša Zaklan: Da, da, da, da, da.

Ivan Minić: To dosta govori o raznim stvarima. Ali to su ti neki trenuci kad ti shvatiš da kao drvo nije tri grančice i nešto nalepljeno na to što je poluprovidno. U, biljke nisu tri lista. Gomila stvari OK kao ljudi su se trudili maksimalno da broj poligona na karakterima bude što veći jer je tebi važno da čovek liči na čoveka, a ostale stvari, a nije baš toliko ni bitno. Da, da. Ali kao postoje faze u kojima ti vidiš te iskorake i pitaš se šta dalje. Dobro videli smo da može još dosta kompleksnije da ide. Da. Ali kao taj trenutak o kome mi pričamo se desio pre 20 i 4 godine.

Nebojša Zaklan: Jeste, jeste, jeste.

Ivan Minić: I mislim da je zbog toga ne samo zbog toga, ali zbog toga i te zrelosti i tog momenta gde su ljudi videli i rekli čoveče pa ovo je dobro. Pa znaš ono kao kad je izašao Final Fantasy kad su ljudi videli kao OK, dobro to kao ne znam dve sekunde segmenta ćemo animirati pa će to izgledati OK. Pa ne kao brate ovde to izgleda dobro. Sad nama ne izgleda jer smo razmaženi, ali tada je bila magija potpuna. Da. I ti kažeš OK sada ovo može da ima primenu i u nekim drugim mestima.

Nebojša Zaklan: Tako je. Uh kod nas se to desilo dosta kasnije. Zašto? M, mislim obzirom da za razliku od tebe bio sam prilično onako u konzument taj veći deo na primer srednje škole i kasnije imao sam faze ono ups and downs, ali definitivno kažem veći ceo deo svog života ja jesam ono konzument video igara. Nekad manje, nekad više i dan danas sebi priuštim ovaj tako neku sesiju. Ali šta je bilo važno? Pratio sam ono tehnički razumeo sam šta, posebno kad sam počeo da se bavim 3D-om. Tehnički sam počeo da razumem šta je sve potrebno za kreiranje jedne igre. To je užasno bio kompleksan proces. I dan danas je tek. Znači to su danas su to timovi koji su veći od od filmske produkcije. I to za dva ili tri puta. Tada je to isto bio bila situacija, ali ono što je meni bilo jasno da u tom nekom trenutku tehnološkog razvoja da su real time i ovaj neka statična produkcija došli vrlo blizu. I sad ja sam to naravno uvideo kroz game produkciju. Jer ona postaje sve kvalitetnija, kvalitetnija. Taj neki deo uslova svetla, senčenja, tekstura, znaš, realističnog prikaza, što je nama bio preduslov da budemo uspešni tada već u toj industriji kad smo ovaj postali to što jesmo bili, preduslov je bio neka realist neki realistični prikaz. I u onom trenutku kad sam ja shvatio da taj neki real time prikaz je došao dosta blizu ovome što radimo, sam shvatio da će vrlo verovatno što se ispostavilo kao istina uh sve ići u pravcu da će real time postati standard. Jer zašto bi kao imao statičnu sliku, ako možeš da imaš interaktivni ono interaktivno okruženje u istom kvalitetu. Nema nikakve, nikakve ono logike da da ovo bude ovaj istina, a ovo ne.

CASE 3D 

Nebojša Zaklan: I tada smo mi negde odlučili kao strateški da se osvrnemo ka tome, da pokušamo da istražimo šta nam je potrebno i da pokušamo da koristimo te engine-e. Imali smo i tu sreću da je u tom trenutku Unreal ovaj Unreal Engine kao takav isto počeo malo da izlazi u druge industrije. Znači on je postao platforma praktično za kreaciju ovaj za game creation. Ali s druge strane su shvatili da postoji isto tu prostora da malo izlaze u neke druge industrije i mi smo to pa relativno na samom početku uhvatili kao kao zamajac i počeli zapravo da da ga koristimo kao alat. I ispostavilo se da je i njihova strategija bila da olakša taj user experience, tako što su čitav taj code base stavili na na node vrstu programiranja. Da je i nama, jer mi smo uglavnom u u da kažem u timu su bile arhitekte. Neki sa malo više tehničkog znanja, neki sa manje. Ali taj princip gde je to sve se baziralo na node-based programiranje, nam je čitavu stvar učinilo mnogo lakšom. Jer je opet vizuelni tip komunikacije. Jeste to suštinski C C++, ali nam je znaš sam način upravljanja je sve sveden na taj neki nivo gde smo mi apsolutno mogli ono da uđemo u to i da se negde na kraju i isprofilišemo u to što jesmo danas. Tako da da gaming je definitivno veliki učinio velik velik uticaj na to i opet kažem danas onaj kao venov dijagram ako gledam ja i svoju karijeru i naravno ovaj firmu koju vodim imamo te neke tri grupe u koje smo ovaj uključeni, a opet ne pripadamo ni jednoj. Tu je gaming s jedne strane. Sa druge strane je arhitektura i je l’ da projektovanje, građevina i s treće strane IT. I svime se bavimo da kažem ono pojedinačno, al opet ne pripadamo ni jednoj grupi kao ovaj industriji i kao tom nekom krajnjem proizvodu. Tako da smo tu negde ovaj onako razvučeni između te tri ta tri uticaja, ali dosta se dobro nekako tu profilišemo i držimo i ja to nekako ovaj pokušavam da predstavim kao prednost ovog toga što radimo više nego kao slabost.

Ivan Minić: Otprilike ta faza negde kada ovaj nakon originalnog Unreal-a koji je bio ružan ali je bio beskrajno zabavan.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: I napravio je ogroman uspeh, mnogo veći nego što je bilo ko očekivao, posebno u poređenju sa ono Quake-om koji je izgledao 800 puta bolje i bila je odlična, ali je ovo bilo igrivije jer je bilo blesavo i ludo. Izlazi kao juče se sećam, izlazi Unreal 2003 koji je prelep. Sve je prelepo. Svaki karakter je prelep, svako oružje je prelepo. I i dalje je beskrajno zabavno. I mi krećemo to da igramo. I pritom ne traži ne znam kakve resurse. Mi to krećemo da igramo kao nenormalni svi jer smo u tom trenutku i dalje deca i to. I vrlo brzo nakon toga kreće ekspanzija toga da ti u suštini kao mislim banalna je stvar za nekog ko razume, za one koji ne razumeju da kao malo objasnim. Ti u suštini do tog trenutka ako želiš da imaš bilo šta to iz nivoa sveta, iz nivoa fizike, iz nivoa funkcionalnosti ti to moraš da isprogramiraš, da napišeš, da napišeš.

Nebojša Zaklan: Izmodeluješ, isteksturišeš, isprogramiraš, izriguješ. Znači užasno kompleksan proces. Ono gaming, kažem ono ljudi koji nisu dovoljno, užasno je kompleksan ono kreativni proces za taj finalni rezultat.

Ivan Minić: I mnogo puta smo mi i pravili nekakav svoj engine za nekakve vrste jednostavnih igara koje nisu za to da se guraju kroz neki ovakav sistem. Ako je dvodimenzionalno i pada sa neba nešto, onda mislim napišeš ti to, napišeš šta ti treba od fizike i nije to sad nikakva mudrost. Ali ako hoćeš nešto kompleksnije, tog trenutka kada ti je postao dostupan Unreal pa Unity pa ovo pa ono. Ti si neuporedivo brže mogao da napraviš nešto, da testiraš svoju hipotezu da li ona ima smisla. Jer opisno tvoja igra je možda najzanimljivija na svetu i ako probamo da je igramo, možda je isto tako potpuno neinteresantno. Jer znaš taj momenat kao zašto su igre nama starijima postale zabavne. Jer sad je potpuno drugačije sa mobilnim gejmingom i svim ostalim. Sad je puno druga priča. Kao što je nama to postalo interesantno. Zato što smo voleli filmove, a ovo je film u kome ti učestvuješ.

Nebojša Zaklan: Interaktivni film.

Ivan Minić: Tako. Znači ti možeš da budeš junak u filmu, ideš okolo. Nebitno da li sad igraš Hitmana i ne to sad nije važno, ali budeš, pucaš na ljude, u redu ili šta god. Ali suština je da ti imaš ulogu, ti interaguješ, ti upravljaš time šta će da se desi. Nema jedan ishod, nego ima ishod koji ti hoćeš. OK, nekad imaš krajnji cilj, ali tvoj put do tog cilja je tvoj put. Ne mora da bude ni najefikasniji ni najbolji. Evo mi imamo kolegu u firmi, malo pre si ga upoznao. On je igrao često sa svojim ocem Konana dok su oni to igrali, dosta su igrali Konana i njegov zadatak je bio da ide okolo i da skuplja leptirove. Jer kad on ide okolo i skuplja leptirove, on nađe stvari koje niko normalno ne nađe, jer svi ostali idu linearno i prate šta treba. E sad on baš nije najbolji ni borac ni ovo ni ono, ali on je uspevao da nađe u igri stvari koje niko drugi nije uspevao da nađe, tako da je bio vrlo koristan član tima. Nije mnogo napredovao od tada, al to sad nije važno. On je naše sunce.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Ali kao suština je desila se neka savršena oluja u kojoj ste vi na pravo mesto bili u pravo vreme. Dobro, možda malo prerano.

Nebojša Zaklan: I dobro, good point, jeste, jeste prerano definitivno. Na naročito nakon svega što se kasnije desilo, ali danas nas to stavlja na jako dobru poziciju. Znaš, mi imamo izuzetno puno iskustva i nekog onog grinda ovaj koji se desio u tom periodu gde gde smo stvarno ono mi smo bili pioniri. Znači mi kad smo to počeli da radimo i hajde da kažem i ovaj deo koji se tiče vizualizacije i kamoli kasnije ovaj deo koji se tiče interaktiv-a definitivno bili smo jedni od možda pet firmi na svetu koje uopšte im je palo na pamet tako nešto da rade, znaš.

Ivan Minić: Ja se sećam tog trenutka kada su počele da se pojavljuju prve vizuelizacije arhitektonskih objekata. Pre toga ono gradi se zgrada, ima opisno koliko ima spratova, možda ima neki ono front view u boji na ovaj dvodimenzionalni i to je to, ali u principu nema ništa. Ovaj i onda počinje stidljivo da se pojavljuju tu i tamo po nešto, al uglavnom to ne liči ni na šta. Što kaže ima one oblake što su isečeni od papira i zalepljeni na nebo.

Nebojša Zaklan: Košarku.

Ivan Minić: Ovaj, al šta da radiš? E i onda ja ću ti reći moj utisak, al postoji pred istorija pa ti ispriča kako je došlo. I onda se pojavi i ja kao u što ovo lepo. Ko vam je ovo radio?

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: I onda ja saznam ko je radio i onda krene ovaj da se odvija priča i poznanstvo i sve ostalo. Ali kao taj proces od sečemo od papira, oblake za nebo do trenutka u što je ovo lepo.

Nebojša Zaklan: Da. Pa bio je relativno dug. A zašto? U paralelno kako smo se mi razvijali profesionalno, razvijala se i tehnologija. U, to što sam ti spomenuo, znaš to kako je lepo došlo je hajde između ostalog uslovljeno i tim nekim kao našim radom, trudom i tako dalje, ali je došlo zato što je ta tehnologija konkretno za rendering došla do nivoa da je mogao da pruži ono realistične rezultate. E sad, mi smo tu imali dosta onako put onako razdvojen koji su u jednom trenutku spojio. U, inicijalno smo počeli da radimo na velikom jednom projektu zajedno u jednom birou, Danilo i ja. I to su bili naši počeci na primer, profesionalni. On je bio zaposlen u toj firmi, ja sam došao tu da radim kao neka pomoć sa strane. Ovaj i tu smo se upoznali i bili smo na relativno sličnom nivou ono profesionalnom. U, nije to je bilo daleko od tog nekog finalnog kvaliteta ovaj do kog smo kasnije došli. Ali tu ono što se desilo je da sam se ja prvi put susreo sa velikim projektom i shvatio da nisam u stanju da radim u nekom kao studijskom okruženju, u nekom kolektivu. Tada, tada nije mi to bilo uopšte ovaj nisam se pronašao u tome nego sam nekako težio tom freelancingu. Znači da ja imam lepo svoj ambijent, lepo mogu da sebi postavim uslove, da izaberem klijente i tako dalje. I ubrzo nakon toga sam počeo da da radim sam i u nekom periodu potom sam sa još dvojicom kolega napravio tada bio prvi studio koji nije bio, imao sam ovaj firmu pre pre Case 3D-a. I tu smo jedno vreme radili i tu se zapravo gradio taj deo koji je uticao na kvalitet. Znači ja sam bio onako prilično nerd što se tiče ovaj tog 3D-a i generalno renderinga. I dosta sam duboko ušao u to. Opet kažem ono kroz forume, kroz čitanje i tako dalje. Ali nažalost opet nas je uhvatila. sad spominjali smo, bili smo šta smo sve prošli. Nas je tada bilo uhvatila ona 2008. kredit kranč. Tako je. gde smo mi naivno je l’ da, jer smo bili relativno mladi klinci. Imali smo jednog klijenta koji je by the way bio američki klijent, klijent koji je by the way tada prodavao one neke njihove kućice montažne, gde smo mi to pakovali u stotinama. Znači imali smo, napravili smo pipeline, procedura, sve je to pegla, se renderuje, se ide i to nam je bilo sasvim dovoljno. I 2008. pap ko da je neko ovako prekidač ovaj okrenuo u roku od dve nedelje je sve stalo. I u roku od mesec, dva naravno posle toga smo mi prestali da postojimo, je l’ da, kako nema više para, tako dođu i ovaj neslaganja. I tek nakon toga gde sam ja opet krenuo sve da gradim iz pepela, opet sam se vratio kao sam za sto, da ono da tražim klijente, da komuniciram. Tad sam se tek negde sa Danilom ponovo stupio u kontakt i ovaj oni su tad on i Rade su opet tad imali neki svoj početak. I ja sam uvek bio mislim to što ja kažem taj neki freelancing, ali sam uvek bio nekako težio sam toj nekoj kao udruživanju. Jer uvek sam imao taj neki kontekst u glavi da znam da nisam sposoban za sve i ne treba da budem sposoban za sve. Uvek mi je taj neki momenat udruživanja davao lično neku sigurnost u kontekstu i deljenja resursa i deljenja znanja i deljenja na kraju krajeva ovaj samog posla gde sam uvek to nekako gledao kao way forward i tražio sam, tražio sam takve prilike i takve ljude s kojima mogu tako nešto da da formiram.

NOVA VIZIJA

Nebojša Zaklan: Danilo i Rade su tad bili u nekim svojim počecima i počeli smo tada zajedno da radimo i posle nekog vremena došli, pošli, pošli smo zajedno da radimo kao individualno, kao da kažem freelanceri. I u nekom trenutku je došla ta neka ideja da hajde da zašto mi ne bi probali opet kao sve da udružimo, da ono ima naravno. Šta je jedna od stvari koju ja često spominjem vezano za tu industriju arhitektonske vizualizacije. Jedna od retkih industrija koja za svoju produkciju koristi najskuplji softver, na najskupljem hardveru i zauzima uglavnom izuzetno puno memorije. Znači mi smo tada za morali da imamo najskuplje računare zato što za taj rendering ti treba brdo memorije, odlični procesori sa puno memorije. Znaš i što je još gore, onda nemaš ni jedan nego imaš ih ono pet, šest u u rendering farmi, znaš. Tako da ovaj da, to je to je priča nekog našeg početka. I ovo kasnije je došlo kao kao jedan kvalitetan primer nekog našeg rasta individualnog i razumevanja. Zato što smo bili spremni za te neke uslovno rečeno mislim teške odluke. Jer znaš ti kad treba da se odrekneš nečeg što ono znaš ceo život i u čemu uživaš, da a svestan si da to ne može više da ovaj opstane kao takvo. Pričam u kontekstu tog onog menadžerisanja u stvari upravljanja gde znaš ti kao kreativac treba da kažeš ja više ne mogu ovim da se bavim. Znači da bi ovo išlo napred ja moram da naučim da ono delegiram. Znaš. I to je to je nama konkretno bilo užasno teško, znaš. Tako da ovaj prošli smo ceo taj period i došli do nekog nivoa gde mislim da smo u to vreme kad smo mi rasli i kad smo se mi razvijali bili opet pioniri u tome. Bili jedni od ono možda 20 firmi na tom nivou ono na na svetskom nivou.

Ivan Minić: Meni je to baš malo nakon tog perioda o kojem ti pričaš, meni je to bio zapravo prvi put da vidim nešto na tom nivou kvaliteta da ima bilo kakve veze sa ovim ovde.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Mislim ono nije da nije postojalo ljudi koji su radili ozbiljan 3D i tako dalje. Ali ja sam znao par tih ljudi koji to rade u kontekstu filmova, reklama i slično. Znači to ipak potpuno drugačija industrija, mnogo manji nivo kompleksnosti projekata i svega vrlo često, kratkoročno je.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: I uh ono ima gomila stvari koje su drugačije o kojima moraš da vodiš računa. Ali jeste možda više okrenuto ka tome da to može da uradi jedan čovek ili tim od troje, petoro ljudi koji se ad hoc skupi, uradi, uzme, podeli novac i i rasformira se. I dosta timova i dosta studija iz tog perioda su u principu funkcionisali na taj način da imaju centralnu figuru koja po potrebi otvori ono, skupi par plaćenika koji kidaju i idemo dalje.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Dok je ovo nešto što je mnogo kompleksnije, dugoročnije. Ti kad napraviš jednom taj objekat on se vremenom da kažem prolazi kroz različite faze i taj prostor i sve. Da. Ono duži je odnos, kompleksniji odnos, očekivanja su veća. Da. Rizik je veći i tako dalje. I sad dobro. Jedna jedan deo priče je to estetika, lepo.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: To znamo to. Imate smisla svi, znamo nas dovoljno. Da. E sad. U kako se menjala funkcija toga? Zato što u prvom trenutku to samo služi kao lepa stvar na sajtu, u katalogu i sve u suštini to je slika, samo nije slika.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: U malo kompleksnijem slučaju to je neki video koji je obično nekakav flyover gde to izgleda ludilo. U zalazak sunca i tako dalje. Jeste. U zalazak sunca, kiša, padne noć, 1000 i jedna stvar, ptice, ljudi šetaju pse.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Niko da slupa auto.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: Ovaj, ali ali to kao estetski je vrhunski, rudimentarno je u u u drugom smislu i uloga mu jeste prodaje se na estetiku i na marketing.

Nebojša Zaklan: Marketing da.

Ivan Minić: Ali to je mnogo manje od onoga u šta se to pretvorilo.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

REAL-TIME TEHNOLOGIJA I PRVI VR PROJEKTI

Nebojša Zaklan: Mmm put do ovoga gde jesmo sada je krenuo kroz istraživanje, kroz R&D. I baš u tom trenutku kad sam ti spominjao taj real time. I naše upoznavanje sa sa Unreal Engine-om. U u tom trenutku se pojavila i tehnologija virtuelne realnosti. Oculus Rift tada, tadašnji. I tu smo zapravo mi kao, jer znaš mi smo tad već bili ono otišli daleko u kontekstu i organizacije, tad nas je bilo 70 ljudi skoro. Ovaj i imali smo dovoljno resursa i nekako ideja da razmišljamo ono unapred. I taj neki R&D tim koji smo oformili, ideja je bila da istražujemo virtuelnu realnost kao tehnologiju jer to je ono što je nama sad kao nekom ko se bavi projektovanjem i arhitekturom toliko dugo i marketingom u okviru nje. Apsolutno bilo jasno da je ovo, ovo je, znači ako nekom treba da prodaš kao stan staviš mu ono na glavu i ti si završio posao. Zato što je to je to je do te mere bilo uverljivo da je da ja i dan danas verujem da je da ne postoji ni jedan drugi medij niti tehnologija koja je u toj meri može da izazove taj neki emotional response, emotivni odgovor na to što vidiš. A to je negde uvek smo shvatali naravno marketing. Uvek je to ključ ta ta emocija, znaš, da da ti budeš kao uspešan ti moraš to što si rekao znaš lepo, ptice, znaš, čitava ideja toga je bila da ti izazoveš neki emotivni odgovor u osobi koji koja to posmatra. Da se on vidi tamo, znaš. A ovo je bilo dovoljno da staviš na glavu i ti se vidiš tamo. Znaš, nema, nema ovaj, nema posrednika, nema. Ovaj tako da u tom trenutku je došao taj neki spoj interaktivnih tehnologija nas kao firme koja se bavi izradom tog materijala i neke vizualizacije. Da bi u nekom trenutku shvatili da je VR još uvek tehnički, koliko god je on bio napredan kao način komunikacije, tehnički uređaji su bili nešto što nas je ograničavalo. I mi tu nismo naravno imali nikakvog uticaja, jer ti jednostavno moraš da sačekaš da tehnologija sazri, a nije dovoljno brzo sazrevala da ona bude udobna, praktična, znaš da rezolucija ta znaš, ono što si rekao znaš sve to izgleda realno, na VR-u to osećanje je bilo super realno, ali ovo baš to vidiš. Nije bilo dovoljno.

Ivan Minić: Mislim danas pričamo o potpuno drugačijim stvarima jer danas je prošlo 10 plus godina. U trenutku kad se pojavilo to je ono The next big thing. Znači sledeća velika stvar posle rezanog hleba. Znači sve što postoji rešavaćemo time.

Nebojša Zaklan: Jeste. To je još uvek bio development kit. Mislim da čak komercijalno nije ni postojao ni jedan uređaj ovaj u prodaji.

Ivan Minić: I i i VR i AR su bili kao sledeće veliko čudo. Ispostavilo se da ni jedno ni drugo nije bilo čudo u tom smislu kakvo je predstavljeno.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je.

Ivan Minić: AR je imao ono svoju priču i sa Pokemonom Go-om i sa gomilom drugih stvari gde kao to jeste bio interesantan gimik, ali to nije bio legitiman sistem.

Nebojša Zaklan: Ja još uvek verujem da je to tek, znači ta tehnologija koja je isto se pojavila prerano. I smatram da je to tek negde daleko u, relativno, u stvari ne daleko nego u bliskoj budućnosti da će apsolutno naći primenu.

Ivan Minić: Ja sam siguran. Ja već vidim primene koje su specijalizovane. Ja samo ne znam da li će izaći u to da bude novi rezani hleb.

Nebojša Zaklan: Ne, ne, ne, ne.

Ivan Minić: Meni se čini da neće. A mislim da nimalo nije pomoglo to što smo hajde mi tehnički entuzijasti koji mislim mi smo budale, mi ćemo sve da probamo je l’. Da. Ali taj momenat kad su ljudi stavljali telefone u kartonske one znaš gde ti jednostavno OK, interesantno je, ali nije dobro. Pixel je krupan. Ne ne izgleda ti ništa realno, ne prati te to baš kako bi trebalo. Da. Znaš koliko god da ti ne znam ono 20 godina u telefonu imaš žiroskop. Nije to to. To nije loše, ali nije to to.

Nebojša Zaklan: Mi smo imali jedan ono rude awakening baš konkretno ovaj za za VR kao tehnologiju gde smo radili za jednog od najvećih ono ovaj developera u Emiratima. I radili smo za jedan od najvećih projekata koji je tad trebao da se lansira. Radili smo kao VR aktivaciju koja je bila ono super osmišljena sa njihovim timom, znaš pisao sam scenario, pravili smo scene da to znaš ne bude kao konkretno prodajna aktiva, ovaj, prodajna aktivacija nego da kao komunicira taj neki experience života u tom naselju. Pa ne znam tu neki rezervat flamingosa, pa smo to sve pravili, animirali, leteo si sa flamingosima kroz zrak, znaš.

Ivan Minić: Znam za tu priču.

Nebojša Zaklan: Fantastičan, znači, da spominjao sam bio i onomad na na na Digi toku. Fantastičan primer, svi ko god je video tim, svi oduševljeni, prezadovoljni. Ovi tamo marketing tim svi ispadali na dupe. Došao je bio glavni chairmen, stavio ono na glavu sve što je video nije nije uopšte došlo do toga da on prolazi kroz to samo je. Ne samo je video rezoluciju u u ovom u u naočarima, u Oculusu i bio u fazonu ne. I sad kako da ti kažem, mi koji smo entuzijasti, znači bukvalno smo samo smo popadali svi redom. I to je i bio trenutak gde si ti shvatio da ti koliko god si kao entuzijasti i koliko god veruješ u to, imaš tehnička ograničenja koja ne možeš da. I da će takvih kao on, znaš puno vremena i energije i to je sad manje bitno što smo mi to naplatili naravno, sve je prošlo tu kul, niko nas nije, ali znaš sama činjenica da znaš ne postoji, ne postoji način da ti to sa sigurnošću isporučiš i da budeš siguran da će to da napravi neku promenu. Jer to na kraju suštinski niko nije video osim nas koji smo bili u produkciji. Meni je to bio ogroman poraz. I tada i jesmo odlučili da idemo dalje u smislu verujem u tehnologiju. Vidim da ima apsolutno, vidim da ima primenu. Ono imam viziju da da to može da se iskoristi za industriju u kojoj se nalazimo. I odlazimo korak dalje u kontekstu user iskustva koje neće podrazumevati VR uređaj, ali opet će imati interakciju i opet će imati taj da kažem real time, real time formu. Gde je ona daje nama ono ogromnu slobodu u smislu elemenata koje možemo da integrišemo u sistem i tako dalje. I tu onda kreće ta ideja o tim interaktivnim praktično maketama. U, gde tada ovaj tu mi se priključuje moj rođeni brat koji je opet spomenuo sam ti, ima iskustvo u 3D-u, al opet i ima ogromnog iskustva u u IT-u jer se on je tad već bio senior ono developer. U, i tu ulazimo u tu priču razvoja aplikacije u Unity-ju. Znači tu se tek onako meni otvara, otvara mi se ono videokrug u kontekstu šta je sve moguće. I ono šta se tu dešava je da u odnosu na usluge koje su nam bile ono core biznis do tada, shvatam da zapravo taj product i nešto što je novo i nešto što mi suštinski treba da popularizujemo, pošto još uvek nije ono ni prisutno niti poznato. A opet poznavajući to tržište ono prodaje nekretnina i ljude s kojima radim shvatam da im je to, znači to im je ono kako da kažem, evolucija. Znaš da ti više to u šta treba da uložiš novac ne gledaš na ono papiru iscrtano rapidografima i to, ne gledaš čak ni neku sliku, nego možeš s tim da ono interaguješ da vidiš od neke šire slike do samog detalja i jedinice u kojoj se nalaziš, da to sve komunicira s nekim CRM-om u pozadini, da se tu informacije ono updatuju u realnom vremenu i tako dalje i tako dalje. Tako da. 

DIGITALIZACIJA U REAL ESTATE INDUSTRIJI 

Ivan Minić: Ja sećam se ja jednog perioda pre tako 10-ak godina gde smo mi sad otprilike na vremenskoj liniji. Sećam se tog jednog perioda kad sam ja dobio u zadatka samo daj budali čime da se bavi da istražim šta se sve koristi po svetu. Šta, šta kažu naši u svetu? Šta se sve koristi po svetu za ono property presentation na sajtovima. I jedna stvar imaš lep sajt sa osnovnim informacijama, izlistane  2D floor planove, cene i tako dalje. A druga stvar je šta ako malo nešto hoćemo ozbiljnije, šta postoji kao opcije. I u principu ne postoji ništa. Odnosno na par mesta postoji nešto što izgleda kao 3D, ali nije. Zato što imaš tri lepa videa koji su ti u suštini kad klikneš da promeniš poziciju, on reloaduje stranicu i stavi te i opet je to 2D i tako dalje, ali nije loše. Izgleda atraktivno, funkcionalno na desktopu i OK na mobilnom ne služi ničemu i tako dalje, ali kao eto nešto. I sećam se ko juče na jednom isto sajtu 2 dvodimenzalno je sve, ali kada dođeš do nivoa stana možeš da klikneš i otvoriš 360 view koji u suštini je slika koja se vrti, ne liči ni na šta. Fisheye, izdeformisano sve i imaš pogled.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: To pričali smo i za pogled.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Pogled je nešto što je posle došlo na gomilu projekata što jeste negde važno posebno za određene stanove.

Nebojša Zaklan: Kako da ne, da.

Ivan Minić: Ali kao vrlo je to sve rudimentarno. Neće to da se desi. I glavni problem je u suštini problem koji sam ja imao na projektu godinu dana pre toga da smo mi napravili sve perfektno i to je radilo savršeno. Unity, osnova igrica, trodimenzionalna, šutiraš prstom po ekranu telefona ili mišem na računaru na koš. I dan pre nego što ćemo pustiti igricu izađe obaveštenje da svi brauzeri kidaju podršku za Unity.

Nebojša Zaklan: Mhm. Mhm.

Ivan Minić: Super. Da. Prvo može da se premosti, treba da uradiš određeni broj koraka, posle toga više ne može ni to, ali nama je to dovoljno da završimo tu nagradnu igru i završimo sa tim. Svi koji su imali na telefonima to fantastično iskustvo, su imali sve, oni koji su probali u brauzeru ništa.

Nebojša Zaklan: Da, da, da.

Ivan Minić: I ja tu negde shvatam da zbog svega što se dešava, OK postoje neke tehnologije koje ti omogućavaju da ti tada vrtiš u brauzeru, ali nije to to. Ne možeš ti u brauzeru, to da imaš. Moraš da imaš suštinski dedicated ecosistem aplikaciju koja je za to. Da. I tu vidim taj veliki problem diskrepance da ne možeš online da završiš to što klijentu treba.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: A mi smo tad bili u priči sa nekim isto ono atraktivna neka lokacija, Emirati i slično. Gde oni žele da se to desi online.

Nebojša Zaklan: Mhm, mhm, mhm.

Ivan Minić: Jer taj njihov kupac iz Londona neće da dolazi da kupi stan.

Nebojša Zaklan: Mhm, mhm, mhm.

Ivan Minić: I mi im kažemo da mi mislimo da to ne može da se desi. Mislim da mi možemo napravimo, al da to neće da bude ono što oni žele i neće biti zadovoljni i sve to i na kraju su oni odustali. Ovaj mislim čak da se čak ni projekat nije desio na kraju. Zato sad nije važno, Dubai je mislim.

Nebojša Zaklan: Naravno oni tamo uvek žele ovaj da da hoće to neki put da se desi, a nekad i neće da se desi.

Ivan Minić: Tako. Jasno. Međutim vrlo brzo nakon toga dobijem, možda godinu dana nakon toga dobijem preview nečega što ste vi napravili što je potpuno funkcionalno i radi perfektno i mnogo je lepo i baš sam bio ponosan. Niko nije znao. Baš sam bio ponosan. Ne znam šta je. I kao pa kao taj property menadžer. Gde ti otvoriš i tu ti je sve. Znači nemaš ti tu sad ono gomilu nekih generala, ali imaš zgradu, spratove, stan, sve informacije koje ti trebaju.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: U zahteva potpuno drugačiji set skilova i potpuno drugačiji tim ljudi da se razvije.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: I u suštini priča sa potpuno drugim sektorom u svakom od ovaj biznisa sa real estateom.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Kako ste vi to razvili, šta ste radili? Pobogu šta vam je to trebalo?

Nebojša Zaklan: Vidi ovako, u, sama ideja je krenula dosta ranije, čak negde 2000 možda 15. 16.. Gde smo mi razvili kompletan biznis plan u periodu uh kad je virtuelna realnost postala thing. A došli smo na ideju kao OK, imaš to, znači moj moj ono moja opsesija virtuelnom realnošću i tim tim nekim iskustvom kao ti kao koristeći taj alat kad bi došao do neke kao jedinice, nekako ti sad dođeš do te jedinice, ti je vidiš, znači to je ono jedan na jedan prodato. Znači to je bio to je bio ono kontekst u kom smo krenuli. I sad čitava ideja je trebala da se osloni na to da ti imaš neki pretraživač. I tu smo se jako puno ugledali na primer na Airbnb. Na taj neki sistem pretrage. Gde je meni uvek bilo logično da kao OK, ja sad tražim stan i ja ono kao želim da uđem u tu pretragu je prvo da razmišljam o širem nekom okruženju. Jer da, sad neću, znaš stan se često bira kod nas na osnovu kao nekog prikaza. Vidiš neku fotografiju. Mislim sad je možda to i došlo do nekog nivoa. Tad je znaš, imaš gomilu onih nekih halo oglasa i nekih budalaština gde imaš tamo 450.000 nekih fotografija ufotkanih ne znam fiksnim telefonom.

Ivan Minić: Tako je da.

Nebojša Zaklan: I kao ti sad na osnovu toga treba da doneseš neku odluku, da daš neku ozbiljnu lovu. E i onda je inicijalna ideja bila da OK, hajde kako bi trebao nek taj proces da izgleda? Pa tako što ja prvo želim da razmislim u kom ja uopšte delu grada želim da nekad živim na primer. OK, hajde da vidimo sad šta tu ima da se nudi. Znači možda je to, ja znaš nikad ta odluka nije striktna. E ja sad hoću da idem. Mislim u Beogradu verovatno velika većina hoće da ide na Dorćol, ali znaš kao kao negde u nekom širem, širem obliku uvek se to znaš da kažem razdeli na nekoliko delova grada gde ti gde ti hoćeš. OK. Znači u tom delu grada da vidim šta ima na raspolaganju. Pa tu je sad nekoliko. Pa OK, hajde da vidim kakav je ovaj projekat. Šta nudi, znaš, šta, koja je tu ideja, kako to izgleda. Na šta tu ima od sadržaja i tako dalje.

Ivan Minić: To je trebao čitav ozbiljan marketplace da bude.

Nebojša Zaklan: Da. Znači od i sad ono doći ću do toga. Gde je uh gde je taj neki krajnji cilj bio da ti kroz čitav taj proces dođeš do neke jedinice i tu jedinicu je l’ da hoću ja da pogledam, stavim neki VR uređaj i ja sam tu. Znači to je trebalo da bude proces. To je 2015. bila ono revolucionarna ideja gde smo mi potrošili nekih ono četiri, pet meseci na primer da to sve sa konsultantima, sa burazerom ono koji je znaš, razvili smo kompletan kao biznis plan, uključujući tehnologiju, uključujući go to market, sve bez neke krajnje ideje šta će s tim biti u kontekstu uh finansiranja i tako dalje. I kad smo shvatili da je da je to tad još uvek bilo dosta daleko, to je negde otišlo u u fioku. Znači svo to utrošeno vreme shvatili smo ej, znaš šta imamo ovaj ono kao cash cow koji jednostavno generiše novac. Ovo je nešto što zahteva dodatni napor i vreme koje mi sad trenutno nemamo jer ideja je s tim naravno bila ići vijati investitore. Tad je to još bilo kažem pre Korone, dosta daleko. E, i onda se desila pandemija i desilo se to da smo se svi okrenuli tom nekom ono okruženju kućnom okruženju, da se da je gomila stvari se svela na taj neki ono pristup pretrage i i preko interneta i nekog ono brauzera. I gde se znaš u tom trenutku gde si ti jednostavno provodiš ono par meseci u kući. Ne mi, ceo svet. A shvatam, počinjem da ono shvatam da je ono što smo radili pre koju godinu možda realno da počnemo da nastavljamo da razvijamo sada. U tom trenutku svakako i mi smo se krenuli u tu neku transformaciju kao firma. Ono što sam spomenuo da smo nekako krenuli da izlazimo iz usluga u product. S tim da je ideja bila da taj taj interaktiv bude ono kao flagship, što danas i jeste. Ali s druge strane sve te funkcionalnosti koje su se sadržale u tom interaktivnom pretraživaču to jest tom ono uređaju koji suštinski user experience prenosi, ali u prodajnom salonu. Obzirom da prodajni saloni tada nisu postojali, pošto su se je l’ da svi pozatvarali, znači nije bilo ono kao socijalnog momenta uopšte. Ideja je bila da sve te funkcionalnosti uh stavimo u neku web tehnologiju. I razvijemo nešto što bi sutra trebalo da bude platforma i na kraju dana i neki ono softver za servis kao product. I praktično te dve tri godine za vreme Korone smo sam ja prošao jedan proces upoznavanja sa razvojem softvera ne kroz ono direktan razvoj softvera nego kroz metodologije. Jer što si i sam rekao to je potpuno suštinski druga industrija sa nekim svojim inženjerskim ono uslovljenostima, sa nekim svojim procesima. Gde sam ja poznavao procese i to je sad ona stvar koju sam spominjao na početku vezano za arhitekturu. Gde kroz taj neki, kroz tu vrstu edukacije ti shvataš uh bar ja sam to tako shvatio i tako sam naučio nekako razumevanje i spajanje dosta nekih elemenata u celinu. U kontekstu različitih ono faktora, različitih uslovljenosti, različitih na kraju krajeva industrija. I tu je naravno dosta pomoći i ovaj i došlo preko brata. Mi smo tad počeli da zapošljavamo ovaj programere. To je isto bio relativno mali tim. I počeli smo da razvijemo to interno. Inicijalno kao ono per project rešenje gde smo relativno brzo i došli do do prvih klijenata jer su odmah počeli klijenti to da prepoznaju, posebno oni koji su imali kupce sa strane. Koliko to znači u edukaciji klijenata. Znači u edukaciji kupaca šta oni zapravo sutra ovaj treba da da kupe. Tu smo praktično jedan od prvih klijenata bio u Porto Montenegro. Što je ono za nas bio huge deal. I nakon toga kako smo to krenuli da isporučujemo kao kao individualno rešenje, došli smo do ideje da zašto ovo ne bi postalo platforma? Znači inicijalno, znači jedno mesto gde ti kao korisnik možeš da dođeš danas sutra sad u ovom trenutku je B2B sutra će biti nadam se ono B2C. U, gde ti možeš da dođeš kao korisnik i bez da kažem, bez previše administracije sa naše strane postaviš sam projekat. Znači to je, to je to inicijalno bila ideja, ali je očigledno bilo da će to tehnološki postati standard. I danas se ispostavilo da jeste, gde svaki projekat na jedan ili drugi način ima tu vrstu navigatora gde je gde je to nešto što je počelo da se očekuje od kupaca.

RAZLIKE U POSLOVANJU ZAPAD VS ISTOK

Nebojša Zaklan: Tako da proces je trajao dugo, traje još uvek. Znači korona se završila, mi smo tada neki MVP završili otprilike. I počeli to da komuniciramo s klijentima. I pre neke dve i po do tri godine smo otvorili odvojenu firmu. I odlučili da iskoristimo tržište ovde lokalno kao neki uh da kažem go to market ispit ono proof of concept. Tako je. gde bi zapravo shvatili koliko da li da li je taj naš naša pretpostavka da za tim postoji potreba realna i ispostavilo se da je i te kako realna. I da interesovanje postoji to na izuzetnom nivou. Sad tu su da kažem u međuvremenu počeli da se pojavljuju neka alternativna rešenja. Ali ono što je nas stavilo u dobru poziciju je što smo da kažem već nekih pet godina direktno u tome i u kontekstu samih funkcionalnosti a i u kontekstu nekog roadmapa koji sad već postoji i koji onako nekako ovaj na kom se radi, radi intenzivno. I to je jedna od stvari koju sam ja lično naučio kroz čitav proces jeste ono komuniciranje s jedne strane sa developerima i s druge strane taj neki konceptualni razvoj digitalnog proizvoda. I taj neki continuous development, znaš i svi neki elementi koji koji se koji se podrazumevaju u razvoju jednog digitalnog proizvoda i definitivno je nešto u čemu sam ja lično ovaj većinu proveo svog vremena u poslednje tri godine na primer, eto.

Ivan Minić: Jedna stvar koju još želim da te pitam a vezana je za to vaše putovanje od prethodnih 15-ak godina kroz razne faze interno i projekte i sve ostalo. Imali ste priliku da radite sa mnogo lokacija na svetu i dosta ekskluzivnih lokacija i svega toga. I mislim da možda možeš na bolji, drugačiji, interesantniji način da mi kažeš kakve su zapravo kulturološke razlike, očekivanja.

Nebojša Zaklan: Da. Pa prilično, prilično su velike. Ja ono što sam i spomenuo bio u razgovoru do sada smatram da stvarno hajde u odnosu na ove ostale stvari. Mislim da onako negde u tom nekom smislu obrazovanja i nekog našeg inženjerskog iskustva. Mislim što se i pokazuje, stvarno smo daleko. Ovaj, u odnosu na uslove koje smo imali do sada stvarno mislim da smo sposoban onako narod negde i po ovaj kulturološki i tako dalje. Ali razlike pa dosta su velike. Ja što kažeš i sam dosta smo putovali u jednom ono periodu razvoja. I ono što sam shvatio da je postoje ogromne razlike u dinamici na primer, dinamici, komunikaciji, dinamici, očekivanjima u odnosu na taj neki istok i zapad i u odnosu na tržišta. Na primer tržišta evropska koja se razvijaju ono mnoštvom godina unazad i koja je postoje neka tradicija. donošenje odluka i sam neki proces je često sporiji i nekako stabilniji u odnosu na ovaj istok koji se eto isto u tom periodu sad od kad mi postojimo razvio ono desetostruko. Ja moram da kažem da smo mi najveći uspeh tamo ostvarili. Ali iz prostog razloga ovo što sam spomenuo za zapadnoevropska tržišta koliko god su stabilna i razvijena, toliko su i zatvorena za neke upliv nekih da kažem struka nekih koje koje nije lokalna. A opet s druge strane istočna tržišta koja se razvijaju velikim brzinama i koje su otvorena je l’ da za ovaj za neku za neku saradnju. U, isto tako donose sa sobom neki onaj intenzitet, neka očekivanja koja su na vrlo visokom nivou i neki menadžment stil koji je ono naučen. Znaš koji je uvezen isto tako kao i sve ostalo. Mi smo često imali problem ovaj konkretno sa Emiratima. Ovaj pošto smo jedno vreme sarađivali sa ono velikom Britanijom i prepoznaje se taj ono britanski menadžment stil. Ovaj, na našu nesreću oni su bili ovaj jedni od prvih koji su ono tamo ušli i mislim oni su i cenjeni. Nisu, nije, nije slučajno zašto su cenjeni kao menadžeri i zašto taj njihov ovaj princip funkcioniše. Bazira se na pritisku. I često se bazira na velikom pritisku znaš u svim u svim sferama ovaj kako se zove donošenje odluka. I to je nešto što nas je na kraju i odbilo jer jednostavno očekivanja su postala prevelika. Dosta je postalo saturisano to tržište i mi smo samo shvatili da ono ne želimo da budemo tu. Tako da kulturološki kažem ne postoji ni jedno mesto ne postoji ni jedno mesto gde nisi morao da se prilagodiš na jedan ili na drugi način. Znači da li je to sad da kažem, da li su to očekivanja u kontekstu kvaliteta ili su očekivanja u kontekstu vreme isporuke ili su očekivanja u kontekstu komunikacije, jer postoje jednostavno razlike gde komunikacija ide nerealno sporo. Nešto na šta mi nismo navikli. Znaš, nisi navikao u kontekstu biznis modela. Ne ne mogu da čekam na feedback ono četiri nedelje, razumeš?

Ivan Minić: Da bi mi onda rekao. Tako je.

Nebojša Zaklan: Da bi mi onda rekli da treba za tri dana. Tako je, tako je, tako je, znaš. Tako da postoje, postoje velike razlike i kažem ono sad u kontekstu nas kao organizacije zaista smo uspeli da jer to što nas je održalo i nas trojicu zajedno jeste taj client customer satisfaction momenat. I nisi, nisam ja džabe sedeo po 12 sati, 13 sati, 14 sati ispred računara. Meni je bilo važno da taj neko ko hoće da nešto kupi od mene bude apsolutno zadovoljan.

KLIJENT NIJE UVEK U PRAVU 

Nebojša Zaklan: I to ima i ta malo crta perfekcionizma, to neko malo ludilo, da, ludilo koje vučemo. I naravno da ti to preneseš i na i na kolektiv i na organizaciju. Tako da kakvi god da su bili zahtevi, mi smo u 99 ono slučajeva to ispunjavali.

Ivan Minić: Najgore je taj momenat koji si malo pre opisao gde postoji ekstreman pritisak i ti znaš da nešto jeste važno i da je taj pritisak opravdan, al znaš i da ima stvari koje apsolutno nisu važne, ali pritisak je uvek. I kad te dovede u situaciju u kojoj nisi siguran šta je gore. Da isporučiš ili da ne isporučiš.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je, tako je, tako je.

Ivan Minić: Jer ako isporučiš biće još luđe. A ako ne isporučiš možda shvati.

Nebojša Zaklan: Da, da. Ne može.

Ivan Minić: Vrlo je, vrlo je to bila ono, mislim kažem opasna igra, a posebno u trenucima gde je nas tu kažem ti između 50 i 70, znaš. I ti sad dolaziš u situaciju gde si iznova i iznova pritisnut zahtevima. Oni su sve, sve veći, znaš, cene su sve manje, a sve se negde lomi suštinski na na timu. Znaš, na ljudima koji to treba da isporuče jer oni konstantno ulazimo u kranč, konstantno ulazimo u neki overtime koji sutra ne možeš da naplatiš zato što ovaj kaže da je to tvoja greška, a ti vrlo je, vrlo je postalo onako shady i mutno i to je jednostavno, kažem to i bio trenutak kad smo shvatili ej kao znaš kako smo pričali o onome gde se ti vidiš sutra karijerno. To je bio trenutak kad smo shvatili ej znači ja ne želim ovo da radim ceo. Ja ne, ne mogu. Znaš ono, ne vidim se, ne vidim se da znaš naredni deo svog života ono gasiš vatre i žongliraš tu između naš produkcije i klijenata i ono voća u kancelariji i WC papira i tako ti tih ono stvari.

Ivan Minić: Ne, ne, nešto mora da prokliza u nekom trenutku. Nešto mora da prokliza. I to je jedino normalno da se razumemo. Što ne znači da klijenti imaju uvek razumevanja za takve stvari.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je. I isto jedna stvar koju sam isto tad naučio nije klijent uvek u pravu i to je, to je jednostavno jedan od postulata koji kojim se vodim i od tad. I ovaj i o tome smo malopre pričali. Jednostavno ono došli smo do trenutka i razvoja u kompaniji da smo rekli da ćemo da biramo s kime ćemo da radimo. I to je isto bio ono to je to je takođe bila jedna od velikih odluka jer smatrali smo da nije svaki klijent i svaki posao vredan toga što nosi sa sobom, znaš. Novac je tu, naravno da je važan, ali niko od nas nije mogao toliko da se isključi iz svakodnevnih i da se nekako samo profitno orijentišemo i ne razmišljamo o tome šta se dešava ispod površine, tako da…To je isto bila jedna od velikih odluka, ono, shvatamo da postoji vrednost, shvatamo da ko smo i šta jesmo, ali isto tako shvatamo da ne ne želimo da radimo sa bilo kim i da ne zaslužuje svako ono te usluge koje pružamo.

Ivan Minić: To je velika privilegija koja je došla nakon 20 godina rada. Ali ono što mnogi ne razumeju da je to ogromna žrtva jer si ti svestan toga da gomilu nekog novca koji postoji na tržištu, a tržište nije beskonačno veliko. Ti si se opredelio da gomilu nekog novca ni ne pogledaš.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je. Da ono odlučno kažeš ne hvala. I jeste, kažem, ali to i jeste uh mi smo imali tu sreću da ono okusimo znaš to je sad taj deo korporata u koji smo mi ušli gde gde smo znaš sva trojica smo nekako bili u fazonu u ovo kao znaš je l’ ovo nešto stvarno gde znaš je l’ ovo stvarno ambijent i kao ekosistem u kom ja želim da ono provedem veći deo svog života. Svi smo bili u fazonu hajde da vidimo šta šta postoji kao alternativa, znaš. Tako da suštinski uh ono zahvalan sam na tom iskustvu i dosta smo mi prošli ovaj i to se tačno desilo tu i negde pre pre te ono pandemije. Tako da je ovo i poslužilo kao neki izgovor da mi suštinski se i preorijentišemo i da se svako od nas trojica isprofiliše i da danas to izgleda potpuno drugačije od onoga kako je izgledalo u tom periodu. Što zašto ja čak nekad ni nisam ni svestan šta smo uradili. Mi smo potpuno okrenuli ono sve za za 180° i u okviru ono biznis modela i u okviru razvoja produkcije, znaš i u okviru tehnologija. Mi danas je ono postoji to ime. Ona suština nas danas kao firme nije nije uopšte ono ne liči na ono šta smo bili pre nekih pet, šest godina.

CASE 3D DANAS I PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Ivan Minić: I sad kad bi kao zaključak ove priče trebalo da podvučemo crtu i da kažemo gde ste vi to danas i ko ste vi to danas i šta radite i šta je čija uloga i šta dalje. Šta bi mi rekao?

Nebojša Zaklan: U danas smo se isprofilisali u tri uh neću reći nezavisna nezavisna činioca te priče. Svako je ostvarili smo dogovor da svako uh ima mogućnost upravljanja nad jednom od te od te neke tri celine. Uh to je da kažem onako uh formalno jesu drugačije. Jedna priča se bavi tom vizualizacijom. Ona je praktično odvojena, to je sestrinska firma Case 3D-a. Case 3D se bavi razvojem interaktivnih rešenja. Trenutno za marketing i prodaju nekretnina, mada je uvek ideja da idemo dalje i to je nešto na čemu ja lično radim. I ideja nekih digitalnih blizanaca je nešto što bi trebalo da bude sledeći korak u tom nekom tehnološkom razvoju. Znači nekih nekih interaktivnih uh elemenata koji su povezani ono kroz IoT sa nekim svojim fizičkim ono reprezentacijama. I postoji jedan deo firme koji se bavi u stvari treća firma koja se suštinski bavi uvozom arhitektonske akustike i svojevremeno i kancelarijskog nameštaja i to je nešto to je totalno fizikal. I to je opet ovaj jedan deo koji koji vodi Danilo. A opet smo nekako još uvek uključeni svi u sve. Uh ono gde idemo uh jeste razvoj tehnologija. Znači ovaj deo koji se tiče real estate-a se podelio u u dve sfere. Jedna je interaktivna, jedna je web. Uh neki cilj je da u nekom skorijem narednom periodu uh pošto je sve do sada bilo butstrepnovano i opet kroz ovo tržište smo ono shvatili da postoji potencijal za tehnologiju. Ideja je negde da pokušamo ili da nađemo investicije ili da to kao IP ono prosledimo dalje, prodamo. Uh ja u tom trenutku uh sebe vidim kao nekog ko ovaj nastavlja da vodi Case 3D do trenutka dok i to negde ne postane nešto što mene ne motiviše dovoljno da da budem tu. Za sada je struktura takva da je to ono jedan sistem koji funkcioniše relativno nezavisno. Ovaj i to je bila neka ideja da to bude entitet koji ne uslovljava suštinski da ja budem tu prisutan i da ono vedrim i oblačim. Tako da videćemo. Nažalost takav je takvo je nekako vreme da previše nekog planiranja ovaj nije realno. I to smo se isto opeklili dosta puta da nešto kao planiramo dugo unapred i da se ispostavi da u stvari ti ne znaš šta će biti sutra, kamoli za tri godine. Tako da je taj neki uh razvoj ono day to day, month to month. Radimo neke analize svake godine. Imamo dosta, dosta dobrog uspeha u toj nekoj saradnji sa Epicom. To je jedan onako stvarno bio Epic ovaj momenat gde smo postali jedni od servis partnera za za Unreal Engine. Ovaj u toj architecture engineering and construction njihovoj sferi. I gde polako i sve više taj neka vizija upotrebe tehnologije postaje realnost. Videćemo šta gde će to konkretno voditi. Ja opet kažem imam nekako high hopes da da da će to biti stvar koja koja stvarno postaje ono realnost i svakodnevnica. Ali ne mogu opet da da to znam zasigurno. Tako da eto u kontekstu toga gde smo tu smo, gde idemo idemo napred i to je ono to je jedino što mogu da da ovaj za šta da budem siguran.

Ivan Minić: Sad mogu da kažem da kad me ljudi pitaju da neki pozitivan primer digitalne transformacije da imam još jedan.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Ovaj, ali suština dakle jeste to da smo krenuli smo od priče o nekakvim lepim slikama.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Možemo mi da ih sad mi ćemo ih unifikovati ali lepe slike. Lepe slike nekih kuća i zgrada.

Nebojša Zaklan: Lepe slike. Jeste.

Ivan Minić: I došli smo do toga da ste vi jedna ozbiljna tehnološka kompanija koja proizvodi rešenja koja imaju svoju primenu u real estate industriji, ali ne nužno samo u real estate industriji.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je, tako je.

Ivan Minić: I koja omogućavaju ljudima da zapravo na zaista vrhunski način kroz digitalno iskuse nešto što bi im bilo izuzetno teško da iskuse kroz fizičku.

Nebojša Zaklan: I da donesu bolje odluke. To je ono što ja često kad pičujem, zadovoljniji. Tako je, tako je. Znači s jedne strane investitori i s druge strane kupci. To je uvek bila ideja da se da se donesu kvalitetnije odluke kroz tehnologiju. Naravno i kažem ovaj ono što što jeste tu suština je da je taj neki customer journey uvek bio prioritet. Znači da da ja danas sutra kao kupac vidim vidim ono ovaj gde idem sutra i gde ću sutra ono nastaviti svoj život. Znaš, tako da to je to je negde bila ideja. I opet još jedna od stvari koja je danas isto činjenična je da za razliku pričao slušao sam isto priču ovaj Agelast koju si spominjao. Promenila se dosta malo i kultura stanovanja. U odnosu na ranije ta tu neku kulturu gde smo mi živeli po 50, 60, 70 godina u jednom životnom prostoru, smatram da dolazi vreme da će se to ovaj dosta češće nekako menjati i i ono i i mi ćemo se ovaj kao stanari i korisnici tih prostora dosta više seliti i i ovaj menjati te životne prostore.

Ivan Minić: Videćemo. Svakako sledi jedan interesantan period, a svakako u tom celom procesu ono što radite može da napravi ozbiljnu razliku. Mislim sama činjenica da ono smo imali i bili su i u gostima činjenica da je ekipa iz City Experta napravila to da imaš standardizovano kako izgleda stan sa fotografijama, mapom, video walkthrough-om i sve ostalo. Nije idealno, ali optimizuje ti proces.

Nebojša Zaklan: Tako je. U odnosu opet kažem uvek u odnosu na to da ti dođeš u neku kancelariju i neko ti ispred tebe stavi A3 papir na kom je nešto tehnički nacrtano sa nekim brojevima gde ti vidiš neku osnovu, tu kvadrati, vrlo mislim apstraktna, relativno apstraktna.

Ivan Minić: Za veliku većinu ljudi.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je. To u odnosu na City expert gde ti stvarno možeš da iskusiš ono, da doživiš taj prostor. Koliko god je to što kažeš video forma, 360 sve, ja mislim da je to ono revolucija. Znaš u toj u toj industriji definitivno.

Ivan Minić: A tek ono što sledi.

Nebojša Zaklan: Da, da.

Ivan Minić: Nebojša hvala ti.

Nebojša Zaklan: Hvala i tebi.

Ivan Minić: U drago mi je da vidim da ste dobro kao firma. Ovaj i da svako od vas pojedinačno ima nekakav jasan, smislen i plan i za dalje i aktivnosti koje sada radite. I da ste uspeli da se uskladite međusobno da svako dobije ono u čemu je najbolji, da se i što ga zanima pre svega da se na to fokusira. U mislim da je važno da pričamo o tome da su se mnoga zanimanja promenila.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: I da ono što je bio arhitekta prosečan u trenutku kada si ti upisao studije vrlo verovatno više ne postoji.

Nebojša Zaklan: Da.

Ivan Minić: Da postoji možda u tragovima u nekim studijima, da se vrlo retko zapošljavaju novi i da će prosto ta struka koja sa sobom nosi gomilu izuzetno dobrih znanja i veština morati da se transformiše u nešto što je mnogo drugačije od onoga što često ljudi zamišljaju. Ja ću završiti i onda ću crtati lepe vikendice i živeću divno od toga. Možda će neki broj ljudi to moći, ali velika većina će morati da vidi sebe na potpuno drugačiji način i da uz studije ako želi da bude konkurentna na kraju, da sakuplja niz nekih dodatnih znanja koja koja će im trebati. To mi je negde bila i vrlo važna poenta svega ovoga o čemu smo pričali.

Nebojša Zaklan: Tako je, tako je. Slažem se.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Svakako preporuka da iako to nije bio moj najbolji trenutak, poslušate i epizodu sa Danilom. Stavićemo link u opisu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji i to bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Nebojša Zaklan: Hvala i vama.