Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 90. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i ovoj epizodi kompanija Epson. A danas imam veliku čast i zadovoljstvo da ugostim Danila Micića, jednog od osnivača “Case3D”, ali ne i samo toga. Ako ste prethodnih godina razmatrali kupovinu stanova u Beogradu, i, naravno, ne samo u Beogradu, videli ste sigurno one neke prelepe rendere koji deluju bukvalno nadrealno da tako nešto može da se nađe u Beogradu. E, iza većine njih stoji kompanija koju sam pomenuo, ali to je samo mali, mali deo priče. Eto, toliko da Vas uvedem. Danilo, dobro došao.

Danilo Micić: Hvala, bolje vas našao.

Ivan Minić: Svim gostima koji dođu ja postavim to pitanje na samom početku, a ti pošto si arhitekta pretpostavljam da će to biti odgovor, ali bih ipak voleo da znam – šta si hteo da budeš kad porasteš?

Od arheologa do arhitekte

Danilo Micić: Uh, arheolog.

Ivan Minić: 🙂 Pa si zamenio ispod zemlju ovim iznad zemlju.

Danilo Micić: Jeste, da. Znači, kao najveći fan Indijana Džounsa, koji me trigerovao ceo detinjstvo da ću biti arheolog. Na kraju sam završio kao arhitekta.

Ivan Minić: Kako je išla ta cela tvoja priča, što se tiče obrazovanja? Kako je krenulo? Kako si došao do arhitekture?

Trnovit obrazovni put

Danilo Micić: Pa, vrlo, vrlo trnovito, jer smo živeli baš u burnim vremenima. I zapravo izlaz sam tražio u konekciji računara uopšte sa arhitekturom. I odatle je taj momenat arhitekture je zapravo vrlo, vrlo čudan splet okolnosti, gde je u tom detinjstvu gde je moja majka dobila otkaz u banci u kojoj je radila dugi niz godina i od poslednje otpremnine kupila računar. Sa kojim sam ja sedeo na podu, držao miša dve godine, i pokušavao da skapiram kako sad cela priča funkcioniše. I došao u kontakt sa nekim ljudima koji su iz neke široke rodbine u arhitekturi, uopšte imaju veze sa tim. Došao do časopisa, koji u to vreme nisu bili uopšte moguće doći do tako nečega. Oni su radili na univerzitetima i na fakultetima, i zapravo kroz taj neki splet okolnosti došao u kontakt sa strukom, sa arhitekturom, i kasnije uopšte u kontakt sa računarom, došao do toga da se bavim digitalnom arhitekturom i 3D-om, koja je trebala da bude neki bunt i izraz… Pokušavao sam da pronađem način kako to da dođem da radim sa najpoznatijim arhitektama na svetu i kako da dođem do njih, a da pokušam da izbegnem da radim ustaljenu arhitekturu, koja se zapravo i dan-danas negde proteže kroz ono što rade današnje arhitekte u zemlji. I to je zapravo bio je neki unutrašnji nemir da pokušam da pronađem izlaz ka tim svetskim studijima i da pokušam sa njima da radim. I odatle i negde tim putem sam i završio u 3D-u, i tako je nastao “Case”.

Ivan Minić: Pre “Casea” si ti već radio neke projekte takvog tipa. “Case” je nastao kao potreba da se to malo uozbilji i organizuje drugačije, itd. Ali kako bi objasnio šta je to zapravo to što vi radite? Svaki projekat tog nivoa kompleksnosti nosi sa sobom gomilu tehničkih crteža, svega, ali kada ljudi treba to da istumače i vide – OK, ti kada kupuješ stan, voliš da vidiš tehnički crtež svog stana da bi znao šta je koliko. Ali realno nemaš nikakav utisak prostora i svega dok ne budeš imao mogućnost da ga na ovaj ili onaj način doživiš. Nekako mi se čini da je tu taj spoj gde ste vi našli svoje mesto.

Čime se “Case 3D” bavi?

Danilo Micić: U pravu si. 3D kao grana uopšte arhitekture je u početku – kažem u početku, pre 20 godina bila samo sredstvo i zapravo nije pronalazila put na najbolji način. Međutim, i kao što si sam rekao sada, to je osnovno sredstvo pri zapošljavanju arhitektonskim studijama danas. Ali ono čime se mi zapravo bavimo je vizuelizacija budućnosti, i pokušavamo da običnim kupcima stanova približimo uz najinovativniji experience kako to izgleda živeti u nečemu što ne postoji. I zapravo kroz vizuelizaciju i kroz jako puno inovativnih alata mi njima omogućavamo da oni sebe zamisle u prostoru koji će jednog dana kupiti i kako će ga koristiti. I zapravo to je ogroman, ogroman, ogroman value za njih, i zato ta sama cela niša i zapravo ono čime se mi bavimo ima toliko uspeha. Zato što zaista udaramo ljudima na osećanja, i ne bavimo se samo ono što je ljudi vide, a to je dvodimenzionalna slika nastala u nekom 3D programu. Zapravo mi budimo u njima određena osećanja, time pokušavamo da ih transferujemo u ono što će oni jednog dana kupiti, i na taj način olakšamo im da dožive sebe. U puno slučajeva kad smo sa nizom real estate agenata po svetu radili, pokušavali smo da im objasnimo, u nekim slučajevima smo im čak bili mi tutori i neko ko treba da ih savetuje kako to treba da prodaju. Na primer, imali smo jedan slučaj koji nikada neću zaboraviti, gde su oni kupcima pred nama objašnjavali: “Evo, ovde vam je kuhinja. Ovde vam je dnevna soba. Ovde vam je vaša spavaća soba.”, i mi smo im prišli i objasnili: “Evo, ovom našom vizuelizacijom vi njima zapravo možete da objasnite da oni sebe zamisle šta će raditi u toj kuhinji. Kako će ona da izgleda. Kako će vreme provoditi sa svojom decom, itd.” I tu smo videli kako kod njih – kako oni reaguju na takve stvari, i zapravo šta se kod njih desilo. I to je jedna zanimljivost koja uvek će mi ostati u sećanju. U inostranstvu smo imali slučajeva da to primenimo, i videli smo kako se sa automatski posmatranje ljudi na to šta treba da kupi promenilo kad su ti ljudi u salesu to uspeli da jednostavno im objasne na tako jedan plastičan način.

Ivan Minić: Vaše primarno tržište i jesta zapravo bilo inostranstvo. Sada postoje neki projekti i ovde na kojima ste radili i regionu, ali primarno ste radili za inostranstvo. Ali sve je negde krenulo od tih neki lepih slika, lepih videa, koji samo, da kažemo, vizuelizuju spoljašnjost, unutrašnjost, određene stvari koje dogovorite da treba da se urade – da bi danas to oživelo. Pričaćemo kasnije više o tome šta značilo oživelo, šta su konkretno neki alati koji ste razvili, koji su sa jedne strane state-of-the-art, sa druge strane one of a kind, jer apsolutno niko da ja znam nije uspeo da razvije sve ono što ste vi uspeli. Ali, kažem, o tome ćemo više kasnije. Voleo bih samo taj početak da malo detaljnije objasnimo iz razloga što to je vizuelna industrija, to je nešto negde način na koji to izgleda je ono što vas prepočuje dalje, a, takođe, kao što si sam malopre rekao, to je ono što prodaje krajnji proizvod. A taj proizvod je vrlo skup i vrlo zahtevan, i vrlo je važno da bude reprezentovan na pravi način. Trodimenzionalni prikazi zgrada nisu ništa novo, ali ono što se, što kažu, po defaultu dobija kao trodimenzionalni prikaz koji arhitekte mogu da daju kada projektuju zgradu ne izgleda ni blizu onako kako izgleda ono što vi isporučite klijentu. Voleo bih da mi objasniš razliku između toga. I voleo bih da mi objasniš kako izgleda put od jednog do drugog, odnosno vi dobijete nekakav projekat i onda na osnovu njega pravite vaš prikaz svega toga, u saradnji, naravno, sa klijentom, itd.

Rad na globalnom tržištu i sam proces

Danilo Micić: Pa, dobro si rekao. Moram da se vratim samo na taj momenat rada, globalnog tržišta, jer mi već drugu deceniju radimo za to globalno tržište, i zapravo kroz rad na globalnom tržištu smo naučili i na različitim tržištima kako određeni marketi funkcionišu. Pre svega mislim na – evo, daću dva plastična primera, Middle East i Skandinavija su potpuno dva različita tržišta i po pitanju arhitekture i doživljaja, arhutekture i doživljaja stanovanja, što je možda mnogo bitnije, i samim tim lifestylea. I mi smo na oba tržišta dugi niz godina prisutni, i kroz rad sa arhitektama i sa developerima na tim tržištima smo naučili zapravo koje su to cake, detalji i šta je to zapravo što je vrlo bitno za svako tržište. I to iskustvo nam je omogućilo zapravo da se razlikujemo od drugih. Ta raznolikost rada, da kažem, na planeti nam je omogućila da napravimo tu razliku koju si spomenuo zapravo sad. I da odgovorim na tvoje pitanje, zapravo storytelling i zapravo priča iza te slike, i šta ona komunicira i šta ona objašnjava, u stvari, pravi suštinsku razliku u odnosu na ono, što i sam si spomenuo, da je neki, hajde da kažemo, standard bio dugi niz godina kod nas. I to je ono što pravi suštinsku razliku, I ta kolaboracija i uopšte saradnja sa arhitektama i sa developerima je od suštinske važnosti, jer oni moraju da budu ti koji su zapravo u celom procesu. I kad si spomenuo taj proces, on zapravo nije komplikovan, kao što izgleda, ali ako se dobro postavi. To znači ako svako razume i ima određene ciljeve, dobre briefove, šta želi da postigne zapravo sa tim slikama, i šta želi da postigne sa svojim marketinškim materijalom – to su neke stvari koje nama olakšavaju proces. A sam proces je u ovoj našoj niši vrlo, vrlo složen. I negde podseća, moram da kažem, podseća na IT, na ono kako se to radi u IT-ju. I naša struktura kompanije je zapravo postavljena strogo po tim procesima i po tim pravilima, gde mi zapravo kroz jedan vrlo detaljan brief sa arhitektima i našim klijentima prvo dolazimo do toga šta oni žele da postignu sa projektom, zašto to rade, koji je cilj svega toga – da li je to samo prodaja, da li je to prodaja nekog lifestylea, da l je to dugoročna kampanja, da li je to konkurs, itd. I mi zapravo kreće kroz taj jedan brainstorming sa klijentom, praveći uopšte ideju šta taj projekat na kraju treba da bude i da on predstavlja. Crteži koje mi dobijamo od njih su raznoliki. Da li su to u pitanju skice, da li su to u pitanju detaljni ahitektonski projekti, trodimenzionalni prikazi, itd. I zapravo uz pomoć tog materijala mi počinjemo da gradimo tu priču i taj storytelling o kom sam malopre govorio. I uz pomoć svih tih detalja zapravo krećemo da pravimo određenu priču i taj projekat na taj način počinje da živi.

Ivan Minić: Moram da te pitam jednu stvar, jer meni lično je interesantna, nekako mi deluje da i to igra ulogu, možda grešim, ali radite sa ljudima koji su, takođe, negde umetnici. Je li ima sujete?

Kako izaći na kraj sa sujetom

Danilo Micić: Naravno.

Ivan Minić: 🙂 Kako se hendluje sujeta na tom nivou?

Danilo Micić: Pa, postave se određena pravila u komunikaciji, očekivanja. I jednostavno svako zna gde je u kom delu procesa i šta mu je potrebno da uradi. E sad, što se same sujete tiče, da, borba je ogromna. Čak je ponekad interna u kompaniji. Ali ja prirodajem značaj tome da želimo zaista da napravimo vrhunski proizvod u svakom trenutku. I da želimo tu vrstu slobode, i odatle ta sujeta proizilazi ponekad. I ona je ponekad i dobra. I hoću da kažem, i da je pozitivna u ovome što mi radimo, jer ako ćemo mi na kraju dobiti kvalitetniji proizvod i ako ćemo dobiti apsolutno, apsolutno promeriti svoje granice, što konstatno pokušavamo da uradimo – mi nekad tome ni ne prirodajemo previše značaja. Ali u saradnji sa klijentima nekako postavimo određena pravila, određena očekivanja, što malo ljudi uradi u startu. I zapravo pokažemo da i mi grešimo, i da je sve moguće da se desi tokom projekta. Tako da sujeta je sad u zadnjem periodu ni nema toliko. Hajde ako bih morao da se vratim onako…

Ivan Minić: Dobro, sa jedne strane sada vi apsolutno niste nepoznati. Sada je sve vi go-to adresa kada nekome treba ta vrsta usluge. Imate reference koje su impresivne. A verujem da u početku ipak i to što ste novi, i što ste odavde, sigurno je imalo neku ulogu. Ali ono što si pomenuo u jednom trenutku da svako tržište nosi sa sobom neke specifičnosti, odnosno najčešće su to kulturološke neke razlike, pre svega. Sećam se, baš u par navrata smo radili neke projekte upravo to – pravljenje sajtova za neke real estate projekte, sa uglavnom drugarima koji imaju dizajn studije i koji su dobili taj materijal koji neko kao vi pripremi, pa sad to treba posložiti u nekakav sajt, nešto. I sećam se to upravo što si rekao, Middle East, to je sve napucano, to je sve ludilo, komercijala preko svake granice – nebo, zlatni sat, sve izgleda kao milion dolara. I, dobro, ja volim tako stvari da vidim zato što stvarno izgleda prelepo. To jeste najlepši trenutak u danu. Još ako je dobar ugao, refleksije, sve to stvarno izgleda impresivno. I onda smo jednom prilikom dobili da radimo projekat isto preko prijatelja za neki komercijalni real estate na Islandu, koji je izgledao kao sve samo ne ono što smo do dok trenutka radili i videli. Bilo je prefantastično na svoj način, ali više mi je izgledalo kao sajt investicionog fonda, konsultantske kuće, nego što mi je izgledao kao real estate sajt. I ti renderi, oni su bili toliko svedeni, ali su izgledali neverovatno dobro. “I, OK, ima tu… -A što niste malo to nebo? Narandžasto nebo i to. -Pa, nema naradžasto nebo.”

Danilo Micić: Ne postoji. Ovde je kiša.

Ivan Minić: Ne postoji, ovde je takvo kakvo je. I mi nećemo ljudima da dajemo lažna očekivanja i to sve. Mi radimo po ovo nekom pricipu. I nama je to bilo beskrajno zanimljivo, jer stvarno verujem u to da taj neki minimalistički pristup, koji Skandinaci u principu imaju u svemu, a ja negde računam Island u Skandinaviju iako baš i nije, ali najbliže mi je tome. Svi kažu koji su bili da izgleda kao da si došao na Mars, a ne na istu planetu. Ali nekako mi to najbliže deluje. Koje su neke specifičnosti koje ste vi u svom iskustvu sakupili? Radili ste bukvalno svuda. Radili ste i Sjedinjene Države, radili ceo svet prosto. Šta sad kad bi morao da posložiš neke stvari i kažeš: “Ovo su neki na prvu loptu stvari koje mogu da kažem.”, šta bi to bilo?

Danilo Micić: O tržištima nekim?

Ivan Minić: Da.

Specifičnosti tržišta

Danilo Micić: Pa, recimo, imam priliku da radimo na tržištu švajcarske već nekih 15 godina. I zapravo ništa se nije promenilo, što je potpuno fascinantno.

Ivan Minić: 😀 Je li zato što dobre stvari ne treba menjati ili…? 😀

Danilo Micić: Upravo, upravo to. Sve je veoma svedeno, funkcionalno, i jednostavno ljudi su navikli na takav lifestyle. Uvek se vraćam na taj lifestyle, jer je to ono čime se mi zapravo bavimo – prodajemo lifestyle kroz neku vizuelizaciju. Recimo zanimljivost jedna koju nikad neću zaboraviti je, recimo, Dubai, u kome imamo office i gde radimo dugi niz godina. Specifičnost tih projekata je – moram da kažem, ne postoji takvo tržište. Ne postoji ni u jednom segmentu, šta god mogu da kažem sad o njemu, ali to su izuzetno veliki projekti, masterplanovi od po nekoliko stotina hiljada hektara. I zapravo način na koji se ti projekti rade su veoma specifični. Zašto ovo pričam? Zapravo kako smo i počeli epizodu, taj neki početak. Naš izlaz ka 3D je postajao i nastao samo da bi radili sa velikim arhitektonskim studijima, jer nismo imali prilike da radimo. I onda zapravo kad smo počeli da radimo sa tim velikim arhitektonskim studijima i svim svetskim arhitektonskim imenima, od Kalatrave, Zahe, itd. – zapravo, ne mogu da kažem razočarali smo se, ali zapravo ništa se previše ni tu nije pomerilo od onog našeg noćnog rada na fakultetu, kad smo držali lenjir i šestar 24 časa. I zapravo to tržište koje sam malopre spomenu, i tako funkcioniše potpuno. I oni zaista plivaju u tome. I zaista toliko veliki megalomanski projekti se zapravo ostavljaju u najmanjim i najkraćim fazama se ostavlja za vizuelizaciju od koje zavisi kompletna prodaja projekta. I to je vrlo jedna velika specifičnost tog tržišta, i zapravo kako oni funkcionišu tamo. Sa druge strane, Skandinavija je jedno potpuno fascinantno mesto na planeti. I mi svakom od tih tržišta smo pristupali tako što smo jako puno referenci uzimali odatle, odlazili na ta tržišta, slikali, noćili, gledali sa aparatom kako to sunce izgleda u pet ujutru, u šest ujutru, kako su ti ljudi obučeni, zašto na ovoj slici u Skandinaviji ne postoji kaciga na biciklisti kad je to sasvim normalna stvar da biciklista ima kacigu na glavi dok vozi bicikl. Dok to u drugim zemljama niko nije ni primeti, na primer. I to su neke specifičnosti, i zapravo jako dobra jedna iskustva koja smo upili radeći. I naučili zapravo o tim zemljama kroz našu struku.

Ivan Minić: Mislim, kad kažeš to… Upravo ti neki detalji, ne samo detalji, i generalni utisak, svakako atmosfera na renderima je jedno, ali gomila tih detalja koje vi uvedete u celu priču prave neverovatnu razliku, i upravo to – za većinu slučajeva u nekoj fazi vizuelizacije, koje sam ja ispratio, isto mi je bilo to sve interesantno, najbolje čemu si mogao da se nadaš je da je neko u nekom trenutku isekao ljude od kartona i stavio ih negde.

Danilo Micić: Uf, a to je… Dobro si me podsetio, u stvari. Imali smo jednu epizodu u Emiratima, gde su nas vijali dronom otprilike. Morali su mrežom da ga hvataju pošto smo izašli iz male zone komfora snimanja, pa, eto, jedna isto bitna specifičnost koju sam zaboravio da napomenem, jedna avantura koju smo imali. Bukvalno su nam zarobili dron mrežom, kao onu što vidiš na “Nešonal džiografiku”, spustili ga dole, itd. A što si spomenuo ove ljude, ima jedna anegdota u našoj branši, jedna kompanije – mislim, nama se nije desilo, ali smo bili na pragu toga da se desi. Zapravo, muškarac je sebe video na bilbordu sa osobom koja nije trebala da bude pored njega u tom momentu. Neko ga je slikao tad slučajno, isekao, stavio ga na projekat, i zapravo posle ima neku svoju porodičnu epizoda zbog toga. 😀 Tako da ima tu različitih avantura… I to su sve neki detalji na koje smo mi morali da se naviknem i da pazimo za razliku od dosta kompanija. Sve to uzima i dalje zdravo za gotovo zapravo, ali ta neka zaštita podataka je sada došla je jeda vrlo visoki nivo. Zapravo sami taj cut ljudi koji si spomenuo je jedna od velikih izazova koje naša industrija ima i zapravo sa kojim se susreće. Jer moramo da prezentujemo nešto što zapravo neko mora da nam da dozvolu za tako nešto, zar ne?

Ivan Minić: Da, ali prevashodno mora da bude, da deluje autentično, što nije baš jednostavno.

Danilo Micić: Nije, tako je.

Ivan Minić: Mislim, posebno kada imaš toliko različitih stvari koje pokrivaš. Ti u principu svaki projekat poštujući niz nekih koraka možeš da načiniš da izgleda impresivno. Ali nije dovoljan da bude impresivan, mora da bude i autentičan. Nisi postigao ništa ako si nekom prodao ono što on ne može da doživi. OK, ti mu jesi prodao zlatni sat i narandžasto nebo kad zalazi sunce, i nije svaki dan narandžasto nebo, verujem da su ljudi svesni toga da ponekad pada kiša. Ali sto dana godišnje to nebo jeste tako. Mislim, jedna od stvari koju ja najviše volim u Beogradu je kada taj period godine, najčešće početak jeseni, kad se vraćaš kući sa posla oko pet-šest kada nebo izgleda neverovatno – mislim, meni najlepše na svetu, jer sam odavde, ali zaista, zaista nešto neverovatno. I lep nam je ovaj grad, ne mogu baš da kažem ništa negativno za njega, osim činjenice da parking i saobraćaj ne funkcionišu nužno onako kako bi trebalo.

Danilo Micić: Popravićemo Fotošopom, nije problem. 🙂

Ivan Minić: 😀 Kad bi moglo da se nacrtao, ja se ne bih brinuo, ali dobro. Ti neki prvi projekti koje ste radili su, dakle, podrazumevali samo vizuelizaciju u raznim oblicima. Kada ste shvatili da hoćete da napravite iskorak, i od nečega što je suštinski, ja bih to nazvao, dizajn kompanija – vi ste postali tehnološka kompanija, koja radi mnogo naprednije stvari, koje uz to izgledaju fantastično, ali i funkcionišu na određeni način. Ja sam dosta vaših proizvoda imao prilike da vidim, probam, čak i pre 3-4 godine je to bilo neverovatno. Kako izgleda praviti nešto što neverovatno? I od čega ste krenuli?

Korak napred

Danilo Micić: Pa, sam taj drive koji imamo konstatno da budemo bolji i da izlazimo iz te zone komfora mislim da… To je ono što ti vidiš zapravo, što je eksterno, ono što si i spomenuo sad, čime smo mi počeli da se bavimo, a to je tehnologijom. Ali zapravo ja bih se osvrnuo na unutrašnji bunt i nemir. Šta je to, zašto smo mi to krenuli da radimo? Jer smo hteli da budemo konstatno drugačiji i da budemo prvi u nečemu. I taj imperativ da zapravo pokušamo da promenimo i da unesemo određeni disrupt u industriju je bio broj jedan imperativ za nas. Zato što je real estate industrija u kojoj smo zapravo jedan ogroman dinosaurus, koji se ni dan-danas ne menja. Čak i ova kriza je dala neki nagoveštaj da bi mogla, ali i dalje se sporo menja. I zapravo mi smo tu videli šansu i pokušavali da razumemo šta je to što može to iskustvo i taj experience kupca da poveća na maksimum, a da to nije dvodimenzionalna slika koju ćemo videti u brošuri. I u jedno momentu, naravno, kao i u svakom poslu, svi počeli time da se bave. I vrlo lako dolazili do rezultata. Ali zapravo mi smo krenuli pre nekih 5 godina, 5-6 godina, i možda malo jače, da eksperimentišemo sa virtuelnom realnošću. Kako ona može da utiče ne samo na marketingu u real estateu, nego na samo iskustvo rada dok se dizajnira neki prostor. Pa smo imali različite slučajeve, gde smo mogli u virtuelnoj realnosti da imamo kolaboraciju sa više arhitekata na više različitih lokacija na svetu, a da mi se uopšte fizički ni ne vidimo. Nego se jednostavno vidimo u jednom virtuelnom prostoru, iskomentarišemo tu, vratimo se za svoj sto i nastavimo da radimo na projektu. Tako da to su samo neke od stvari od početaka, ali definitivno kad bih mogao da sažmem u jednoj rečenici: “Kako da pružimo potpuno nesvakidašnje, jedno novo iskustvo isprobavanja te buduće nekretnine koja treba da kupimo i na jednom plain jeziku objašnjeno da bi svi razumeli.” I zapravo došli smo virtuelne realnosti koja nam je omogućila da se šetamo kroz prostore koje ne postoje.

Ivan Minić: Sa sve pogledom.

Danilo Micić: Sa sve pogledom, i ne samo pogledom, nego interakcijom sa objektima u tom prostoru koji ne postoji.

Ivan Minić: Sećam se da može da se upali slavina. Mislim, to je tad moglo. Sad verovatno može sve.

Danilo Micić: Jeste. Da se sprema doručak u virtuelnoj kuhinji koja ne postoji. Da se pomeraju stolice, da se uključuje svetlo, da se gasi svetlo, itd. Tako da jako puno opcija. I to su neki počeci odakle smo krenuli. I mi se time i dan-danas bavimo i to izučavamo na jednom mnogo, mnogo višem nivou.

Ivan Minić: Inženjer u meni želi da kaže: “Što vi volite sebi da komplikujete život.” 🙂

Danilo Micić: Da, bukvalno. 🙂

Ivan Minić: Sve to kreće iz nečega što je pojednostavljeno i vremenom se usložnjava. Ono što je, takođe, meni tu vrlo interesantno je da ne samo da se usložnjava pojedinačna stvar, već sada vi dolazite u fazu da su proizvodi koje nudite, a to sa jedne strane, da kažem, vizuelizacija, foto-video i sve to; sa druge strane, niz sada već ovih interaktivnih stvari, čak i nekih delova koji mogu da pomognu prilikom prodaje u okviru samog menadžmenta objekta – koji stan, koja cena, koji tlocrt – uđeš svaki pojedinačno, itd – to sve, vrtiš zgradu, pa klikneš, pa dođeš. Mislim, sarađivali smo na jednom takvom projektu, pa mi je sve to prosto bilo potpuno fascinantno. Jer jedno je kada to imaš u prezentacionom centru, gde se to vrti na nekom računaru, prikazuje se na nekom televizoru. Potpuno je drugo kada ti to sve isto imaš na vebu. Nije isto, ali razlika u experienceu je minimalna, a to što si dobio je prosto fantastično. I kažem, taj deo mi je potpuno neverovatan, jer taj inženjerski pristup koji kaže: “OK, sad smo mi napravili nešto što je polazna osnova. Sad smo napravili plug-in na to nešto, koji omogućava da se napravi experience, gde kroz set kriterijuma ti kažeš: “Aha, nije stan na prvom, nego četvrtom spratu. Nije ovaj, nego onaj. Gleda na tu stranu.”, staviš headset i ti si u tom stanu. Sada je to još integrisano u širi sistem, gde je u suštini sve međusobno povezano.”, što zvuči užasno komplikovano.

Danilo Micić: Jeste.

Ivan Minić: Kako je tekao… Hajmo da probamo da posložimo šta vi sada sve imate od proizvoda koje nudite developerima koji žele da sarađuju sa vama?

Portfolio proizvoda

Danilo Micić: Pa, zapravo nudimo im mogućnost da svoju prodaju imaju u džepu, na mobilnom telefonu. I da na taj način omoguće svojim kupcima da mogu da sve što žele, kupe, provere na vrlo jednostavan način. Ovo vreme nas je, takođe, nateralo na neke pomake u tom pravcu, ali smo već dugo u tome. Tako da ovo vreme je zapravo potvrdilo da smo na dobrom putu sa svim tim o čemu si sad pričao. Krenulo je, naravno, od te dvodimenzionalne slike, gde smo pokušavali da razumemo “hej, kako mi sad možemo da oživimo tu sliku, šta tu može da se desi”. I zapravo virtuelnim turama, tj. fotografijama koje su u 360 stepeni, mi smo omogućili da u nekim prvim koracima još pre par godina klijenti mogu da na taj način komuniciraju sa svojom nepostojećom nekretninom. To je značiilo da oni pored te slike zapravo ne moraju uopšte ni da budu na lokaciji, nego mogu iz Londona da kupe stan u Beogradu, što bih voleo da se dešava definitivno. I kroz tu viruelnu turu prošetaju kroz taj koji ne postoji i zapravo na taj način rezervišu, kupe ili tako dalje. Onda smo počeli da razmišljamo “hej, stani, stani, kako bi ovo mogli da dignemo na nivo developmenta, na samog kompleksa…”

Ivan Minić: Jer to jeste dobar osećaj da ti provrtiš 360, ali fali.

Danilo Micić: Fali, fali, tako je. Nikad neće, nikad ni neće moći da zameni onaj osećaj kupovine koji je tradicionalan.

Ivan Minić: Što kažu, ako ne možeš da udariš malim prstom u nogicu od kreveta, to nije to. 😀

Danilo Micić: I da pomirišeš, tako je. 😀 Nije, hoću da pipnem to drvo. Tako da zapravo i tu smo vrlo pažljivi zato što ljudi za koje mi radimo, tj. prodavci nekretnina su generalno dosta usplašeni od tehnologije i mnogi su mišljenja da će ih tehnologija zameniti. A zapravo naš zadatak je bio u toj fazi da razmislimo kako mi možemo da napravimo alat koji će njima pomoći da prodaju brže i jednostavnije tu nekretninu, i da jednostavnije komuniciraju sa svojim klijentima. Jer svi smo mi vizuelni. I zapravo ako nemamo vizuleno pred sobom, ne možemo to ni da zamislimo i vrlo je teško to rečima objasniti. I odakle je nastao čitav niz sada alata koji su sad spojeni u jednu platformu, koju mi nudimo klijentima, koja se zove “Property Navigator”. I koja zapravo omogućava real estate developerima i njihovim brokerima da prezentuju nekretninu koja ne postoji iz svih mogućih uglova, da u minuti isfiltriraju stanove koje žele: po veličini, po ceni, da li po položaju.

Ivan Minić: Po tome šta je dostupno. U realnom vremenu.

Danilo Micić: Tako je, šta je dostupno. I suštini taj alat im omogućava da sa jednog makro nivoa, hajde da kažem, ono što svi razumemo šta je Google Earth,  dođemo do kupatila jednog stana, i čak to kupatilo u nekoj tehnologiji od 360 stepeni iskusimo kroz tu platformu. I sve to u mobilnom aparatu.

Ivan Minić: Da, danas realno, ne danas samo, već neko vreme mi svi u džepu nosimo sasvim dovoljno jak računar da sve to funkcioniše kako treba. Sećam se, ima tome jedno dve godine, možda i malo više, bio sam u Beogradu na vodi. Gledao na jednom od onih velikih ekrana kako to sve izgleda – vrte one zgrade. To mi je sve bilo interesantno. Kliktao po onim spratovima da vidim šta ima od stanova. I u jednom trenutku gledam sve ono – idu automobilčići ulicama, sve je OK, pravi se gužva na kružnom toku, čisti se gužva sa kružnog toka. Rekoh, to je to, neko je razmišljao o svemu. I u jednom trenutku vidim – naravno, postoje i ptice koje lete, sve postoji – i u jednom trenutku ja vidim pticu koja leti ispod reke. Jer je neko pogrešio u dimenziji. 😀 “Što ova ptica leti ispod reke?”, i devojka koja je bila tu: “Ne znam koja ptica.”, gleda ona. “Aha, dobro.” I, ne znam, tipa tri dana kasnije sam ponovo nešto bio blizu, da svratim da vidim – nema ptice da leti ispod reke, sad je ptica bila gde treba. Gde bukvalno i takvu stvar možeš da ispraviš u roku od par sati. OK, u pitanju jeste vrlo minorna greška. Onda se sećam šta je meni tu bilo najinteresantnije, konkretno u tom, a vi ste u međuvremenu napravili još mnogo naprednijih stvari, ali kao osim što sve možeš da vrtiš iz različith uglova, itd. – možeš da menjaš doba dana. Što nije samo promenilo se nebo, sad je tamno, a sve ostalo izgleda isto. Ne! Kompletno sve…

Danilo Micić: Postavi sebe.

Ivan Minić: Vi ste bukvalno suštinski iz mog ugla, a koliko se razumem, mislim da i tehnološki principu na toj osnovi, vi ste napravili igricu. Vi ste napravili… Mnogo ste voleli “Simse” da igrate, ja bih rekao da je neko u firmu mnogo “Simse” da igra.

Danilo Micić: Da, imamo gejmera jako puno, a to nisam ja. Ja sam završio samo na “Call of Dutyju”. Dalje od toga nisam išao. 🙂 Ali, da, zapravo gejmera je jako puno, i dobro si to spomenuo zato što prateći tu inovaciju i tehnologiju, mi smo zapravo kao arhitekte prvenstveno. Ja nikad to ne zaboravljam ljudima da kažem. Mi smo na kraju dana arhitekte, koje su od vizuelizacije došle sada trenutno došle do real-timea. I mi isključivo radimo trenutno alatima koji su real-time. I sve što budemo radili u budućnosti biće u realnom vremenu. Najbolja paralela tom realnom vremenu je – pretpostavljam da su svi gledali “Ready Player One” – je kakav nas svet očekuje u narednih 10 godina i kako to realno vreme izgleda i šta se zapravo u njemu dešava i kakve interakcije će sve postojati. Zapravo time se mi bavimo. Jer to sve radi u realnom vremenu. I ta tehnologija nam je omogućila kao arhitektama da možemo mnogo jednostavnije remote da radimo. Mi zapravo sve to što si spomenuo možemo iz svog officea jednostavno na dva klika promenimo bilo gde na svetu, jer su tako i postavljeni alati.

Ivan Minić: A uvođenje tehnološke ekipe u ceo proces kako je teklo? Ko su bili ljudi? Kažeš sad ima dosta i ljudi koji su potekli možda iz neke gejming industrije, što je negde i logično, jer vrlo je komplementarno. Ali kako je ta priča krenula da se dešava?

Usložnjavanje priče

Danilo Micić: Pa, spontano, kao i sve ostalo. Zapravo mi smo u 3D-u samouki. Mi smo pre 20 i nešto godina kao pioniri u 3D u zemlji zapravo došli do ovde gde jesmo kao samouki. I tek pre nekih 10-ak godina kad smo zapravo počeli da razumemo šta je preduzetništvo i kako ono funkcioniše i šta nas čeka u kojoj fazi biznisa, počeli smo zapravo da razmišljamo o tome kako ćemo sistematizovati kompaniju, šta će sa njom dešavati u budućnosti. I kroz te neke planove, zapravo gde želimo da budemo na toj biznis mapi u budućnosti, počeli u stvari da razmišljamo koliko ćemo jednostavnije raditi i fleksibilnije sa takvim timovima. I počeli da preuzmimamo određene postulate, načine kako IT industrija funkcioniše i polako počeli da eksperimentišemo kroz vrlo mali tim, koji je počeo da radi testove zapravo paralelno sa svim poslom koji smo imali da bi došli danas do ovog, da imam čitav jedan department koji će se samo sada skalira i širi. I zapravo mi kao kompanija verovatno – ne verovatno, već jesmo – ali od januara sledeće godine postajemo u neku ruku većim delom IT kompanija nego arhitektonski dizajn studio, što je fascinantno. I mene i nas onako – ne mogu da kažem ne plaši nas, nego jednostavno to je to. Svake godine, svakog momenta pokušavamo da izađemo iz te zone komfora. I dešavaju se nenormalno dobre stvari. Tako i ovo, ogroman izlazak iz zone komfora.

Ivan Minić: Kada sam prvi put došao u kontakt sa 3D-om, to su uglavnom bili neki, kao i u manje-više svim ostalim delovima IT-ja, neki čudnim ljudi koji sede za kompjuterom i ne izlaze nikad iz kuće, itd. Oni rade sve, i to što naprave na kraju delfina koji se renderuje osam dana, to je sve impresivno, ali je bilo vrlo centralizovano i u principu imalo je taj single point of failure. Međutim, vremenom, sada kada za komercijalni 3D, reklame i te stvari, postoji jako puno već ozbiljnih studija u Beogradu. Imao sam prilike da pričam sa dosta tih ljudi, da se upoznam, da vidim projekte na kojima su radili. Ti sada shvatiš da zapravo vremenom kako se cela priča usložnjavala, ti imaš sve više i više različitih profila ljudi u okviru tog zanimanja. To nije više “imam ja čoveka za 3D”, nego taj čovek je 14 različitih ljudi koji svako radi svoj deo priče. Jedan radi model, drugi radi teksture, treći radi svetlo, četvrti radi rigging, peti radi animaciju. Da bi na kraju to izgledalo potpuno realno. Sećam se kada je trebalo da se gleda, nisam stigao da gledam i jebi ga, “Zootopia” kad je izašla. “Ali trebaš da gledaš zato što to nešto što je…”, mislim, i super je crtani, ja volim da gledam crtane, naravno, kao i svi odrasli koji i dalje neguju dete u sebi. Ali to je prvi put da su za svaki – jer sad je već dovoljno hardver jak da to može – za svaku od životinja, a crtani je star četiri godine, za svaku od životinja krzno izgleda neverovatno, sve izgleda… Pa, naravno da izgleda neverovatno kad ima 400.000 dlaka nacrtanih ili milion dlaka nacrtanih. Ti gledaš i vidiš to. Zaista vidiš sve to. Vidiš koliko se to usložnjava. Ja sam mislio “Fajnal Fentazi” kad sam gledao ili “Matriks” pre 20 godina, to je to. Nema dalje od toga. Meni je to sve delovalo potpuno realno. Sada kada ga gledam toliko se oko izveštilo da vidim sve nesavršenosti. Ali ovo što gledam aktuelno, nema nesavršenosti. Možda će da ih bude nekad. Možda ćemo da odemo još dalje od ovoga. Ali to je potpuno, potpuno, potpuno neverovatno. I sad taj vaš posao osim što donosi strukturno neke stvari koje tu moraju da postoje, on ima sa jedne strane tu likovnost, koja je vrlo, vrlo važna. Sa druge strane, da bi taj flyover video izgledao kako treba, i to neko treba stvarno lepo da osmisli, da nađe smisao. OK, nije to sad rocket science, ali treba da prođe ta kamera da snimi to što treba. Krajnji rezultat je fascinantan. Mislim, OK, tvoje je, ali jako je impresivno. Jako je impresivno. I apsolutno svaka čast na tome. I sada još to sve dođeš do toga da može da oživi kroz te neke momente. Ja se sećam, recimo, to je isto bilo – ja mislim da ima jedno tri godine, ti ćeš me možda ispraviti – kad su od tih 360 prikaza, koji su, takođe, OK, oni imaju isto svoje neke pinpointe gde možeš da ideš, ima tu određeni nivo interakcije – kad je napravljen virtuelni dollhouse, gde ti stvarno možeš da uđeš i doživiš sve. Kad je onda to prošireno na to zaista možeš da intereaguješ sa tim prostorom, i gde sada to, opet kažem, postoji kao centralizovana stvar. Ti to imaš na telefonu, ti to imaš na totemu, ti to imaš na velikom ekranu. I iskustvo ti je svuda jednako dobro. Malo sam te ishvalio. 🙂

Danilo Micić: Hvala.

Ivan Minić: Ali, mislim, svaka čast na svemu tome. Koliko je to teško postići? Koliko uopšte rada stoji iza takvih stvari? Pošto i sam si pomenuo u jednom trenutku da vrlo često se ne ostavlja dovoljno vremena da se te stvari urade na pravi način. U kom trenutku treba ući uopšte u tu vrstu planiranja? I koliko vremena je potrebno za to, varira, naravno, od projekta do projekta, ali redovi veličine neki?

Zavredeti poverenje klijenta

Danilo Micić: Pa, recimo, platformu koju nudimo developerima da šest puta, deset puta prodaju brže svoje nekretnine, izrađujemo minimum nekih mesec dana do dva meseca. Ali, zapravo da se vratim na tvoju priču uopšte ovo što si spominjao, nismo samo mi tu bitni u celom tom procesu. Vrlo je bitno i ono na šta smo mi vrlo, vrlo ponosni kao kompanija je taj izlaska klijentima. I sa kojim klijentima smo radili. I koliko su oni bitni u celoj ovoj priči, ne samo mi. Oni su ti koji daju ili oduzimaju slobodu tokom projekta. To svi znamo koji smo u kreativnoj industriji. Zapravo, to je jedna ogromna, ogromna vrednost koju smo – na kraju dana i sreća koju smo mi imali da radimo sa tako velikim klijentima, koji će to razumeti i koji će to koristiti na kraju dana i koji će nam ostaviti potpunu slobodu da mi tako nešto razvijemo.

Ivan Minić: Pružiće vam poverenje.

Danilo Micić: Tako je. Na prvom mestu poverenje. I sad zapravo sve to proizašlo iz potrebe da promenimo tradicionalni način kako se prodaju nekretnine sto godina unazad. I kako mi možemo sad sa tim alatima njima da omogućimo da oni imaju interakciju sa njima zapravo. Jer to je ono svo vreme što nam nedostaje i u filmu i uopšte. Igrice su uspešne. Zašto su uspešne? Zato što imamo konstantnu interakciju sa njima. I zapravo to su neke paralele odakle smo mi crpeli ideje, motivaciju, šta mi možemo u našoj industriji, koja je arhitektura, na kraju dana da promenimo i kako da postavimo da bude interaktivnija, zanimljivija za sve korisnike. I u tom procesu negde, koji mesec do dva traje, mi zapravo omogućimo krajnjem korisniku da ima potpunu interakcije sa nečim što ne postoji, što je fascinantno zapravo, što je krajnji cilj. Ali, kažem, klijenti su mahom u našoj industriji ti koji prekrajaju sudbinu projekta na ovaj ili onaj način. E sad, zavisi kako ko može da vidi. Tu je naša uloga vrlo, vrlo bitna osim ove tehničke, a to je da vodimo klijenta ka viziji zajedno šta je to šta će on to dobiti i zašto to što radi radi.

Ivan Minić: A koje bi projekte na kojima ste radili, koje bi izdvojio kao nešto… U različitim periodima, ne mora čak da bude ni nešto što je najaktuelnije, naj… Ali pominješ da je taj trenutak pomeranja sopstvenih granica veoma važan bio za celu priču. Koji su projekti koji su ti ostali u sećanju kao nešto što vam je bilo najvrednije i možda što se tiče referenci, što se tiče znanja?

Projekti koji se izdvajaju

Danilo Micić: Da, da. Imamo jedan projekat koji smo radili u Emiratima baš, koji je zapravo jedini rezidencijalni projekat između novog Gugenhajma, Luvra i najpoznatijeg muzeja u Emiratima, na samoj plaži. Ostao mi je najviše u sećanju zato što smo proveli određeno vreme na toj lokaciji. A lokacija na samoj ivici mora, zapravo Arapskog mora. I radili smo kompletan marketinški projekat za njih, koji uključuje i 360, i vizuelizacije, i određene vrste brošura, itd. Bio je vrlo, vrlo, vrlo specifičan po pitanju roka i zahtevnosti. Dugo smo radili na njemu. Ali sama ta činjenica da je na rezidencijalnom projektu koji je u tom trenutku bio najvažnija lokacija u jednoj zemlji – je bilo potpuno fascinantno. I to je bio drive koji nas je vukao, “hajmo, hajmo”. Sada sve to možemo da uradimo da bi jednostavno to bilo najbolje moguće. I da jednostavno pomognemo ljudima da imaju nešto što niko drugi nema na svetu. Takođe, drugi projekat je bio, i dan-danas je aktuelan – nova najviša zgrada na svetu. Nalazi se na nekom drugom delu Dubaija, Dubai Krik se zove. Fascinantno je na projektu i to što smo prvi put na takvom scaleu primenili real-time tehnologiju u arhitekturi zapravo. Mi smo kompletan Dubai uradili u 3D-u u realnom vremenu. I način na koji smo prikazali taj development je bio drugačiji od svega što smo radili 15 godina unazad. Zapravo nismo prikazivali ni trunku stana jednog i nekretnine, nego iskustvo kako se posmatra na taj development, gde se on nalazi. I onda u jednom momentu smo kao tim došli na ideju da zapravo taj rezervat zaštićeni gde je taj projekat bio, ima jako puno zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta, i flamingosi su između ostalog bili. Mi smo napravili virtuelnu šetnju po tom rezervatu sa flamingosima. I ti si mogao zapravo da vidiš gde taj projekat nastaje i kako će on izgledati. I u sledećoj sekvenci smo napravili da čak letiš sa tim flamingosima prema projektu.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Danilo Micić: I zapravo celo to iskustvo je bilo potpuno fascinantno za ovu našu industriju. “Šta je sad ovo? Ček’, čekaj…” I sad vraćam se na onu priču od početka, a to je lifestyle. To je malo… Vrlo, vrlo malo arhitekata – hajde, ne mogu da kažem arhitekta, ali developera, investitora, koji zidaju komplekse, razmišljaju o tome. Da prodaju lifestyle. I trenutno najveći projekat u zemlji koji je Beograd na vodi, vrlo, vrlo smo ponosni na samu činjenicu da smo deo tog projekta. Da smo zapravo zajedno u saradnji sa njima razvili jedan od najinovativnijih alata koji ne postoje zapravo nigde na svetu. To su neki, hajde da ih sumiram, neki projekti na koje ću se rado sećati uvek.

Ivan Minić: Ništa, kad budeš imao vremena da mi pripremiš neki demo gde ja mogu da letim sa tim pticama i da se šetam sa njima.

Danilo Micić: Može, flamingosima. 🙂

Ivan Minić: Ja, kao što oni koji me prate znaju, ja mnogo volim životinje. I tako kad smo bili zarobljeni u Americi, ja sam išao po parkovima i snimao pačiće. Tako da, eto, možda bih mogao i virtuelno da idemo po parkovima i da snimam pačiće. Svaka čast. Svaka čast zaista.

Danilo Micić: Hvala.

Ivan Minić: Deo vaših referenci, neki izdvojeni, može da se vidi i na vašem sajtu. I koga zanima, može malo više da prokopa o tome. Ali apsolutno cela priča je neverovatna da postoji firma u Srbiji koja sada već više od 10 godina, a šire posmatrano i pre te firme gotovo dve decenije, radi na takvim stvarima i podiže lestvicu u industriji koja je veoma važna na globalu. Posebno sada kada ćemo sve manje stvari zapravo moći da doživimo uživo, onako kako bismo možda voleli i želeli – kako smo navikli, na kraju dana.

Danilo Micić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: U nekom trenutku pomenuo si mi, voleo bih da se dotaknemo i toga, u nekom trenutku si mi poneo da ta količina rada, stresa i adrenalina pozitivnog i svega je preterana dugoročno. To je super dok si mlad i radite to da praviš nove stvari, ali u nekom trenutku moraš malo da spustiš gas i da u principu malo više da pogledaš i na sebe i na zdravlje i na mentalno zdravlje i na sve ostao. Ja još uvek nisam došao u tu fazu, ali se nadam da ću uskoro moći. Planiram to svakako. Vi ste kao “Case 3D” porasli, vas je sad 50-ak.

Danilo Micić: Jeste.

Ivan Minić: Osim tih nekih mladih ljudi, ima tu dosta ljudi koji su već dugo deo te priče. I sada dobrim delom oni vode računa o mnogim projektima. Tu i tamo ti vodiš poneki, jer treba da budeš i dalje u toku sa celom pričom. U nekim situacijama je to možda i imperativ, da želiš da budeš uključen u nešto. Ali si ušao u jednu priču koja je, takođe, interesantna. I bavi se više tim unutra nego onim spolja.

Danilo Micić: Tako je.

Ivan Minić: Pomenuo si koliko ti je Skandinavija zanimljiva. I meni je. Mislim, ako postoji neko ko ima savršen odnos prema upotrebnim predmetima, onda je to Skandinavija. Onda je to Danska, Švedska, Norveška. Posebno kada je u pitanju nameštaj. Čak i ako idemo na najjeftiniju opciju, kao što je IKEA, IKEA je zlatni standard, jel’.

Danilo Micić: Kult. 🙂

Ivan Minić: I postoji razlog zašto je toliko uspešna. Šta je bila tvoja motivacija i sa čime ste krenuli?

“Scandinavian Design Center” – skadinavski nameštaj

Danilo Micić: Pa, isto jedna izlazak iz zone komfora. Konstantan. Mi smo na prvom mestu naučili da budemo preduzetnici, i zapravo određene diversifikacije u poslu, ali i kasnije konekcija sada sa “Caseom”. Jer zapravo ta industrija sama po sebi – hajde da spomenem, mi smo postali regionalni zastupnik u drugoj kompaniji za najbolji švedski brend, koji se zove “Kinnarps”, i bavi se workplace experienceom i dizajnom nameštaja. Zapravo sama ta konekcija i ta industrija, konekcija sa “Caseom”, i sama ta industrija, takođe, imaju puno potencijala za unapređivanje i promene. Tako da mi već sada prikazujemo i pokazujemo našim klijentima svoje buduće prostore u augmented realityja, u virtuelnoj realnosti. Koristimo taj nameštaj, i pravimo ga u augmented realityju, i, takođe, ga postavljamo na mobilne uređaje, tako da svako može ne zamisli, nego da isproba maltene – jedino što ne može da ga dotakne i sedne na njega, jer to bi bilo pogrešno – jeste da ga isproba u svom domu, u svakom ćošku da vidi kako izgleda, da ga pozicionira i da vidi zapravo i da proveri čak i boje. I sve to u realnom vremenu opet. Tako da ta konekcija zapravo sa “Caseom”, dodir sa strukom – mi smo arhitekte opet – sa dizajnom i opet neka diversifikacija i mogućnost da sarađujemo sa takvom kompanijom je bila imperativ da pokrenemo još jedan biznis.

Ivan Minić: Ja se sećam jednog zanimljivog primera, jednog malo proizvođača nameštaja kod nas, koji radi zaista eksluzivan nameštaj i veoma interesantan, koji je originalnog dizajna, ali vrlo podseća na skandinavski nameštaj. U pitanju je “Hookl und Stool”. I kada smo pričali, to je mala radionica. Mislim, ti komadi nameštaja su prefantastični. Ja lično najviše volim fotelje u svim mogućim oblicima.

Danilo Micić: Isto.

Ivan Minić: I onda to, kad je meni dobra fotelja nešto neverovatno. I oni to zaista, zaista rade sjajno. I sad pričamo mi malo o svemu tome – ko je sve tu uključen, ko učestvuje… Pošto to je firma od 10-ak ljudi u principu. U stalnoj su potrazi za novim ljudima, ali ne možeš baš tek tako lako naći dobrog majstora, kao što smo pričali pre nego što smo počeli razgovor. I sad pominjao je on meni to sve, “i imamo osobu koja se bavi 3D.” “Dobro, ali što se bavi 3D?” Zato što dosta toga što oni prave se napravi na nivou skice, onda se napravi uživo, pa mu se uzmu mere. Prosto, da kažemo, to su neki organski oblici, koji se u principu ne crtaju, nego se zanatski prave i onda kada se dođe u to kako to treba da bude, tek onda se zapravo pravi finalni proizvod. Pravi se prototip, pa po njemu se pravi finalno neko mapiranje toga svega. On meni kaže… Vidi, ti komadi nameštaja su jako skupi, ali za to što dobiješ ja mislim da je to potpuno OK. On kaže: “Vidi, mi pravimo male… Nemamo serije, mi pravimo pojedinačne komade. Tu i tamo bude neka mala serija od po nekoliko komada. I naše porudžbine su ili to – komadni nameštaj kojim neko želi da oplemeni svoj prostor, recimo, tom nekom foteljom centralnom ili tako nečim; ili u nekim slučajevima to može da bude garnitura za kuhinju, odnosno trepezariju, garnitura za dnevnu sobu, itd.” I kaže: “Recimo, mi smo prošle godine imali vrlo interesantno iskustvo, gde je za biznis lounge ili gold lounge na dizeldorfskom aerodromu, stigao nam je upit da uradimo pet barskih stolica ili tako nešto.” Kako je došao upit? Tako što je neka poznanica, moguće da je čak i supruga ako nisam dobro povezao, u jednom trenutku uradila 3D modele svega toga i postavila na sajtove koji koriste arhitekte da bi izmodelirali prostore.

Danilo Micić: Savršeno.

Ivan Minić: I ti sad imaš kao polaznu tačku, ti imaš sav taj materijal, svi veliki proizvođači – posle je to meni objašnjeno, pa sam ja to gledao, pa sam čak i saznao da neki moj poznanik radi to: dobije crteže i pravi te stolice, koje se pakuju u modele i stavljaju na takve baze. Jer ti to omogućava da tim ljudi koji rade enterijere daš svoj nameštaj, oni ga uklope, neko kao vi ga napravi tako da ljudi mogu da ga dožive, i čovek kaže: “OK, sa ovim idemo i ovo kupujemo.” Ne kupuju otprilike, nego kupuje tačno ono što ga zanima, tačno ono što je isprobao, doživeo.

Danilo Micić: Jer je vizuelizovao to.

Ivan Minić: I to mi je potpuno bilo fantastično koliko to zapravo jednom malo proizvođaču – imamo mi u Srbiji mnogo lepih primera proizvođača nameštaja koji uopšte nisu mali, koji generalno ne rade skoro ništa za Srbiju, ali koji su vrlo veliki – ali, evo, imamo i ove malo zanatske radionice, koje prave tako neke komade koji su neverovatni, kojima je nešto vrlo slično i srodno, izlaz u svet. Jer uopšte nije važno koliko košta. To je projekat koji vredi beskonačno, i koji će doneti beskonačno novca kroz vreme. Jedino što je važno je da bude savršeno.

Danilo Micić: Pa, da. Digitalni proizvod koji ti omogućava da nemaš granice.

Ivan Minić: Šta je vaš cilj u narednom periodu sa ovom pričom sa nameštajom?

Planovi za budućnost

Danilo Micić: Pa, zapravo da i neke svoje iskustvo i svoj osećaj rada – mi smo kao kompanija zaista promenili dosta prostora, imali iskustva da budemo i ovakvom i onakvom prostoru, i u stanu od 20 kvadrata i u prostoru od 1000, itd. Zapravo kroz sve to nedostajao je uvek neki momenat koji je bio vezan za workplace experience. Šta i na koji način jedan veoma dobro osmišljen prostor – ne mislim dizajnerski samo…

Ivan Minić: Funkcionalno.

Danilo Micić: Funkcionalno, kako utiče na kulturu jedne kompanije, čemu to služi. I zapravo u sledećem periodu najviše ono što želimo da uradimo je edukujemo ljude i da radimo sa njima, opet kao neko iz struke i kao ko ima podršku tehnologije, da im omogućimo da jednostavno na jednom mestu saznaju kako izgledaju dobro iskorišćeni officei, zašto se oni rade tako kako se rade, po kojim principima se rade i šta oni sve mogu da donesu. Ne samo za biznis, nego i za ljude koji u njemu da borave. Da ne spominjem, od ergonomije, rasvete, boja, itd. Sve je to u jednom začetku u našoj zemlji su odličnih primera kompanija novih koje su to uradile, prvenstveno iz IT-ja, naravno. Ali sve je to u jednom ozbiljnom početku u našoj zemlji. I mislim da će doći na svoje, ali edukacija je prvenstveno potrebna na jednom vrhunskom i visokom nivou. A samim tim, ono što si spomenuo koliko je Skandinavija bitna i koliko dobro rezonuje kod nas, je zapravo da približimo ljudima još više kako jedan najbolji skandinavski brend izgleda, hajde da kažem, švedski, tačnije da se izrazim – kako on funkcioniše i kakve kvalitet nudi i uopšte šta mogu sa njima da urade.

Ivan Minić: Ja ću samo da iskoristim priliku da se izvinim slušaocima ako čuju kako neki fini majstori u zgradi nešto buše i čukaju. Možda se ne bude čulo previše, ali ako bude, da znate da je to. Čini se da su IT kompanije u tom smislu preuzele primat, razmišljajući o tome da taj radnik koji je veoma visoko plaćen, a koji zapravo ima mogućost u bilo kom trenutku da promeni posao i da ode i na veću platu i sve, treba da zaista bude zadovoljan tu. Da ima dobru stolicu, da ima dobar računar, da se to ne postavlja kao pitanje. Koliko god da košta, znaš, u periodu od dve godine isplati se. Samo da on bude što zadovoljniji i da mu bude što bolje tu, barem oko tih stvari koje mogu da se iskontrolišu i organizuju. I verujem da to ima smisla, i da će se to lagano širiti i na sve ostale industrije kako ekonomija bude jačala. A iako to bude trajalo neko duže vreme, sasvim dovoljno prostora za razmišljanje o tome ima i sada. Ne mora to nužno da bude preskupo.

Danilo Micić: Tako je.

Ivan Minić: Samo mora da se promeni način razmišljanja o tome.

Danilo Micić: Prvenstveno ljudi koji to koriste i ljudi kojima je to potrebno moraju da razumeju zašto im je to potrebno. Veliki broj slučajeva ljudi sa kojima smo pričali zapravo ne razume zašto je ta ergonomija bitna i kakve konsekvence ljudi mogu da imaju ako nepravilno sede, ako nepravilno koriste rasvetu, kakvu rasvetu, dnevno svetlo, itd. Da ne kažem boje. I sad nameštaj tu kao nameštaj jeste kao neko osnovno sredstvo za rad i kao neka posledica. Ali ono iza, gde vidimo gde je zapravo jedno ogromno nerazumevanje i obično, znaš kako, novi prostori, kvalitetni, fenomenalno izdizajnirani se u većini slučaja nameću. E, sad mi želimo da istražimo i da radimo sa ljudimo kako oni ne treba da se nameću, kako da zaista svi u jednoj kompaniji učestvuju u tome kroz određene workshopove i načine šta to znači kvalitetniji radni prostor. I zapravo da oni daju svoj glas i pečat tome šta može s tim prostorom da se uradi. I zapravo tu je – i mi smo imali te izazove kao vlasnici kompanija zaista da ne razumemo i da jednostavno nametnemo nešto. I tog trenutka kad smo to promenili u prošlosti zapravo, uključili sve ljude u proces, počele su da se dešavaju zaista zanimljive stvari. I to je jedan od proces koji ovde nedostaje, ovoj industriji. Kad kažem “ovoj industriji”, mislim zapravo i na samo opremanje kvalitetnih kancelarijskih prostora. Nedostaje taj dijalog, nedostaje ta… Jer zapravo iz tog procesa ljudi će moći da uvide na koji način mogu da imaju efikasnije prostore i bolje. Ne samo kroz brojeve, nego uopšte kroz ponašanje svih ljudi koji to koriste. I to je jedan od ciljeva koji ćemo imati u narednom periodu.

Ivan Minić: Jedan od proizvođača nekih od najboljih stolica na svetu kaže, stolica radnih, kaže: “Ovo nije stolica, ovo je mašina.” A postoji razlog zašto je to tako i postoji razlika između toga kada sediš na čemu što je sasvim OK i kada sediš na čemu što je zaista, zaista prava stvar.

Danilo Micić: Pa, znaš kako, u analogiji u Srbiji najlakše je to objasniti po principu auto. I to je fascinantno koliko je lako objasniti kako se koriste premium brendovi i oni koji nisu. Tako da u toj nekoj paraleli kad pokušavamo ljudima da ih osvestimo koliko je to kvalitetno, mi spominjemo uvek luksuzne brendove, koji se, naravno, uvek moraju dodirnuti, pomirisati, pipnuti, itd. Nije dovoljno samo vizuelno.

Ivan Minić: Ali ima i onaj jedan momenat koji kaže – ima ona priča, i time bih lagano zatvorio, ima ona priča kad kaže: “Možeš da izabereš bilo koji auto na svetu, ali imaj u vidu da je to poslednji auto i da ćeš taj auto koristiti ceo život. Kakvu ćeš odluku doneti?” Ti kao razmišljaš, razmišljaš. “Tvoje telo je auto koji ćeš koristiti ceo život.” Ako se ne odnosiš prema njemu na pravi način, a posao ti je takav da moraš da provedeš u radnom prostoru 8-9 sati dnevno, to što ti ne sme za leđa kad imaš 20 godina ne znači da ti neće smetati kad budeš imao 40. Ali sa 20 praviš dobru ili lošu odluku, koja će ti promeniti situaciju sa 40.

Danilo Micić: Bukvalno si me podsetio na situaciju koja se lično desila meni. A to je ta analogija_ “Ček, čekaj, za kola ću dati toliko, toliko. Stolica? Šta, 1000 evra? Puf, nema šanse!” I to se zapravo desilo pre 15 godina kad smo mi počeli da koristimo takav nameštaj. U to vreme, 1000 evra dati za stolicu je bilo nezamislivo. I mislim da je i u ovo vreme. Zaista kako ko doživi sad. Ali zapravo ta stolica, kad nas budeš posetio, videćeš je u salonu – netaknuta je. I zapravo tek sad sam, kad smo sredili taj ceo showroom i ceo prostor, taj experience centar, i kada se ona tu pojavila, shvatio koja je važnost ovoga što si ti rekao. Koliko je to meni pomoglo i šta sam ja sve sa tom stolicom prošao, koliko selidbi, promena skaliranja kompanije, itd. Tako da ona je jedna… Nikad je nećemo izbaciti iz prostora. 🙂

Ivan Minić: Ja se sećam primera takvog jednog komada nameštaja, gde kolega kaže: “Šta? Da menjam? Ne. Ja samo na redovan servis oteram.” S vremena na vreme, jednom u par godina neko dođe, dotegne, promeni se nešto – to je to. To je “mečka”.

Danilo Micić: Zato kažem, potpuna analogija s kolima.

Ivan Minić: To je “mečka”.

Danilo Micić: Tako je.

Ivan Minić: Ali ona stara. 😀

Danilo Micić: 🙂

Ivan Minić: Dok je “mečka” bila “mečka”. 🙂 Danilo, hvala ti.

Danilo Micić: Molim.

Ivan Minić: Nadam se da Vam je priča bila interesantna. U opisu ćete naći sve linkove na kojima možete da pročitate više. Sve svoje komentare, predloge, sugestije možete da ostavite i u komentarima i na društvenim mrežama. Eventualna pitanja, Danilo će pogledati, pa ćemo odgovoriti na njih. Hvala kompaniji Epson što nas podržava. Hvala Vama što nas gledate. Vidimo se sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Pratite nas na mrežama:

Naši gosti:

Danilo Micić

Danilo Micić rođen je Novom Sadu. Premda je želeo da bude arheolog poput njegovog filmskog junaka iz detinjstva, ipak je završio studije arhitekture na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu i danas je suosnivač novosadskog studija “Case 3D”, koji se specijalizovao za specifičan segment u arhitekturi, arhitektonsku vizuelizaciju, izrađujući neverovatne rendere nekretnina za prodaju. U međuvremenu, dižu to novu razinu sa virtuelnom realnošću, pružajući mogućnost potencijalnim kupcima da iskuse nepostojeći prostor.

Danas “Case 3D” spada među najuspešnije kompanije na svetu u svom polju, koji broji preko 50 zaposlenih, sa kancelarijama u Londonu, Moskvi i Dubaiju.

Danilo je ove godine lansirao novi projekat, “Scandinavian Design Center”. Uz showroom u Novom Sadu, “Scandinavian Design Center” je namenjen svima koji vole funkcionalan i savremen radni prostor, a pritom misle na svoje dobrostanje.

Pojačalo podcast je video i audio podcast. To znači da ga možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Prijavite se za novosti sa našeg sajta!

Prijavite se i mi ćemo vam besplatno slati novosti sa našeg sajta i nove epizode našeg podcasta!

Uspešno ste se prijavili na Pojačalo mailing listu!

Share This