Šta je, i kako funkcioniše PDV?
Kakva je to vrednost dodata proizvodu i ko je onda dužan šta da plati?
Porez na dodatu vrednost (skraćano PDV) je opšti porez na potrošnju. On se obračunava u svakoj fazi prometa – prilikom prodaje dobara ili usluga za naknadu u okviru obavljanja delatnosti.
Firma može biti u sistemu PDV-a bez obzira na to da li je registrovana u formi preduzetnika ili doo. Sve dok ne ostvari promet od 8 miliona dinara u prethodnih 12 meseci, ulazak u sistem PDV-a je stvar izbora. Nakon toga, to postaje obaveza.
Firma koja je u sistemu PDV-a, prilikom prodaje dobara ili usluga izdaje račun, u kojem iskazuje porez – po opštoj stopi od 20% ili posebnoj stopi od 10%. Snižena stopa “rezervisana” je za osnovne životne namirnice, lekove, udžbenike, ogrev, komunalne usluge i još neka dobra i usluge pobrojane u Zakonu o porezu na dodatu vrednost. Na sva druga dobra i usluge primenjuje se opšta stopa od 20%.
Sa druge strane, firma može izvršiti umanjenje svoje poreske obaveze za iznos PDV-a koji u računima prikazuju njeni dobavljači. Praktično, poreska obaveza biće jedna razlici PDV koji firma prikazuje u izdatim računima svojim kupcima i PDV-a iz računa svojih dobavljača.
Odatle i naziv ovog nameta – porez na dodatu vrednost, s obzirom da on opterećuje vrednost koju u proizvod ili uslugu dodaje svaki učesnik u lancu prometa.
Pogledajmo to na primeru proizvodnje i prodaje obuće.
Recimo da fabrika cipela nabavlja kožu za izradu obuće od trgovca kožom po ceni od od 120 dinara. Ovaj iznos sastoji se od 100 dinara vrednosti robe i 20 din PDV-a.
Fabrika će trgovcu kože isplatiti 120 dinara, od kojih će trgovac zadržati 100 dinara kao svoj prihod, a 20 dinara poreza će preusmeriti državi.
Fabrika proizvodi cipelu koju prodaje po ceni od 240 dinara prodavnici obuće. U ovom iznosu sadržano je 40 dinara PDV-a.
Prodavnica obuće uplatiće fabrici 240 dinara za cipele, od čega je porez 40 dinara. Međutim, fabrika ima pravo da odbije PDV sadržan u fakturi koju je prethodno dobila od trgovca kožom.
Iznos poreza koji ona treba da prosledi državi jednak je 40 dinara PDV-a iz njenog izdatog računa minus 20 dinara PDV-a iz primljenog računa, što iznosi 20 dinara. Fabrika uplaćuje državi 20 dinara poreza.
Prodavnica obuće ovaj isti par ponudiće potrošaču za 600 dinara. U tom iznosu sadržano je 100 dinara poreza.
Kada proda par cipela, prodavnica će obračunati svoju obavezu na sledeći način: 100 dinara PDV iz izdatog računa minus 40 dinara PDV-a iz primljenog računa za nabavku cipela jednako je 60 dinara. Prodavnica obuće preusmeriće državi dinara na ime poreza.
Obračun poreza vrši se svakog meseca ili tromesečja. Ovo vreme nazivamo poreski period.
Teret poreza snosi krajnji potrošač – fizičko lice, kupac cipela u prodavnici, koji plaća punu cenu cipela, bez mogućnosti da odbije PDV iz računa.
Da rezimiramo – na kraju svakog obračunskog perioda, koji može biti mesec ili tromesečje, sastavlja se presek – obračun poreza na dodatu vrednost. Od poreza iz svih izdatih računa kupcima oduzima se porez iz računa dobavljača na koji firma ostvaruje pravo na odbitak i tako dobijena razlika uplaćuje se državi, do 15-tog u mesecu za prethodni mesec odnosno tromesečje. U istom roku, firma je dužna da podnese poresku prijavu, elektronskim putem, na portalu ePorezi.
Ipak, ne može se svaki porez iz računa dobavljača smatrati odbitnim. Zakonom o porezu na dodatu vrednost propisani su uslovi za odbitak PDV-a. Po pravilu, porez iz računa za gorivo nabavljeno za putnički automobil ne možete koristiti kao odbitni, kao ni porez iz računa za poslovni ručak u restoranu.
Na plaćanje poreza ne utiče činjenica da li je firma naplatila svoja potraživanja od kupaca ili su određeni računi ostali nezatvoreni.
Firme koje u toku 12 meseci nisu ostvarile promet veći od 8 miliona nazivaju se malim poreskim obveznicima. One nisu dužne da se prijave u sistem PDV-a, ali to mogu učiniti dobrovoljno.
Prilikom izdavanja računa, mali poreski obveznici ne iskazuju porez, niti imaju pravo na odbitak PDV-a iz računa dobavljača. Na računu navode napomenu da nisu obveznici PDV-a u skladu sa članom 33. Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Od opštih pravila oporezivanja postoje izuzeci.
Firma koja je u sistemu PDV-a neće uvek iskazati PDV u računima koje izdaje kupcima. Na primer, za većinu usluga koje se pružaju stranim firmama, firma nije dužna da iskaže PDV na računu i da ga plati. To su na primer usluge savetovanja, programiranja, prevođenja i reklame.
Prema Zakonu o porezu na dodatu vrednost, mesto prometa ovih usluga je inostranstvo, a promet u inostranstvu nije predmet oporezivanja PDV-om. Ova materija uređena je u članu 12. Zakona.
Pomoć pri utvrđivanju poreskog tretmana u svakom konkretnom slučaju može vam pružiti vaš knjigovođa.
Nažalost, može se desiti i obrnuta situacija – da firma koja nije u sistemu PDV-a mora obračunati i platiti PDV po osnovu nabavke istih usluga od strane firme. Tada govorimo o tkz internom obračunu PDV-a (eng. reverse charge).
Za kraj razbijamo jednu rasprostranjenu zabludu – ako nisi paušalno oporezovani preduzetnik – moraš biti u sistemu PDV-a. Ovaj stav je pogrešan.
Preduzetnik koji probije limit za paušalno oporezivanje suočava se sa obavezom vođenja knjiga, ali ne nužno i sa obavezom ulaska u sistem PDV-a.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.