Vivaldi Specijal EP3: Slavoljub Muslin: Ispunjen život u skladu sa sobom i najvišim vrednostima

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Nastavljamo seriju specijalnih epizoda koje snimamo u saradnji sa Mokrogorskom na ovogodišnjem letnjem Vivaldiju. Zanimljivo je i krajnje neobično da nedelja za nedelju odnosno sredu za sredu idu dva Slavoljuba, toga nemamo ovaj to nemamo često priliku da vidimo. Jedan je kreativac i o tome smo dosta pričali i njegova frizura to govori svakome ko nije progovorio reč sa njim govori frizura da definitivno je jedan blesav zabavan i neobičan čovek, a sa gospodinom sa kojim danas pričam sam imao želju mnogo puta u od- u raznim nekim fazama svog života da obavim razgovor jer sam nekako mislio da će moći da mi da neki zanimljiv uvid i neku zanimljivu smernicu. Doživeo sam da to mogu da uradim danas i velika mi je čast i zadovoljstvo. Volim donekle u šali ali mnogo više u zbilji da kažem da je on bio moj trener, da je on bio moj selektor u smislu da je moj voljeni klub i moju voljenu reprezentaciju vodio u nekom periodu kada sam ih ja zaista voleo, što ne mogu baš da kažem da je slučaj uvek ovaj i da je tada pokazao svakim svojim potezom i svakim svojim odnosom da je ono što su danas ljudi rekli mnogo puta jedan veliki gospodin pre svega. Gospodine Slavoljube Muslin, današnji gost, veliko hvala što ste izdvojili vreme.

Slavoljub Muslin: Molim i hvala na pozivu, veliko mi je zadovoljstvo da popričam sa vama.

Ivan Minić: A kada kažemo za nekog ko je bivši fudbaler i fudbalski trener koji ima višedecenijsku karijeru da je gospodin i kada kažemo da je to retko, zašto vi mislite da je to retko baš konkretno u tom sportu?

Slavoljub Muslin: Ne bih znao pravi odgovor ali kažem to je neki izbor moj izbor bio da ovaj i to je neki kodeks moj ponašanja koji ja mislim koji nosim sigurno koji nosim od kuće moje. Prema tome ovaj to je kod mene, ne kažem prirodno ali ovaj kažem sad je postalo prirodno da da se ponašam onako i ja mislim da treba da se ponašam onako kako kako se ja ponašam.

Ivan Minić: Ja se slažem i da svako treba da se ponaša onako kako se oseća i u skladu sa sobom a onda i sa nekim vaspitanjem. A u vreme kada je kada ste igrali fudbal, to je bio najpopularniji sport na svetu ali to je bio sport u kome nije bilo ni izbliza onoliko novca koliko danas ima i koliko je u prethodnih nekoliko decenija u taj sport stiglo. On jeste podrazumevao neku vrstu popularnosti za najveće zvezde, on jeste podrazumevao i neku priliku za afirmaciju i internacionalnu, ali je to bilo dosta drugačije okruženje u kome mlad igrač je ipak ako je bio sa ovih prostora morao da se formira ovde i do nekih svojih relativno zrelih igračkih godina da ostane ovde kao deo nekog lokalnog sportskog kolektiva. Uh kako je to vama u tom trenutku kada se to dešavalo kako je vama to delovalo a kako danas gledate na to?

Slavoljub Muslin: Pa svakako smo imali vremena da se izgradimo kao ličnosti, kao kao profesionalci u to vreme, imali smo dobre trenere, dobre edukatore koji su nas učili ne samo fudbalu i sportu nego i životu, što ja sam pokušavao i pokušavam i dan danas, dobro sad više ne radim, ali kroz kroz moju trenersku karijeru da se ponašam tako i da edukujem ovaj sportiste i da ih učim i životu i fudbalu. Ja mislim da je ovaj danas vrlo teško i sami ste napomenuli da da su pare velike, da često diskutujem sa mojim kolegama i oni mi kažu ovi su mladi poludeli. Ja njima kažem a da smo mi u tim godinama isto, u dvadesetim godinama kad smo bili mladi dobili tolike pare, pa verovatno ni mi ne bi bili normalni ako tako mogu da kažem. Ovaj nego smo mi imali vremena do dvadeset osme godine kad nam je bilo dozvoljeno da idemo u inostranstvo da se izgradimo kao ličnosti i da odrastemo. I naravno nije bilo toliko novca, imali smo mi mnogo više novca nego naši roditelji što su zarađivali, ali ipak je to ovaj bilo ovaj mnogo manje nego u današnje vreme.

Ivan Minić: A kako je bilo kako je kakav je izgledao uh da kažemo tadašnji fudbal na ovim našim prostorima? Ono što da kažem moja neka generacija pamti kao prve velike stvari koje pamtimo jesu oni neverovatni uspesi Zvezde osvajanja Kupa Šampiona, što je nešto što se desi jednom u milion godina i predivno je što se desilo ali je apsolutno nerealno očekivati da se u bilo kom smislu ponovi u takvom sportu. Ali ono što što često slušamo i kada se priča o tim tadašnjim reprezentacijama i ligama i klubovima da su to bili neki uh uglavnom vrlo zdravi kolektivi koji su okupljali neke mlade ljude koji su imali neke u uglavnom zdrave ambicije, zdrava očekivanja uh sa mnogo manje problematičnog ponašanja i da je to u nekom smislu bilo društvo koje je bilo neću da kažem daleko normalnije, ali uh mirnije, staloženije, bolje, zdravije.

Slavoljub Muslin: Zdravije, ja bih rekao zdravije u tom prvenstvu Jugoslavije, prvo moram da kažem da mi te naše generacije kad smo počinjali da igramo fudbal, nismo ni sanjali da ćemo biti profesionalci, sanjali smo ali znali smo da do toga se vrlo teško dolazi. Znači igrali smo iz ljubavi, voleli smo trening, voleli smo da dolazimo da igramo utakmice, a kažem u toj staroj Jugoslaviji, prvenstvo je bilo toliko jako i da su se tu pravili igrači i da ovaj je bilo sve mnogo zdravije kao što ste rekli.

Ivan Minić: A uh taj trenutak kada uh dolaziš kao igrač pred neki prvi veliki test, kada možeš da odeš u inostranstvo, ispunjavaš uslove. Ali je pitanje da li za tebe ima mesta u inostranstvu, da li si ti dovoljno dobar, da li si adekvatan, da li si spreman za to sve? Kakav je bio taj odlazak?

Slavoljub Muslin: Pa odlazak je bio kažem, mi smo se spremali, ipak smo mi do tada odigrali dosta utakmica u u Evropi. Znači znali smo te ovaj kriterijume koji nam trebaju i ovaj taj profesionalizam koji je ovaj nam trebao u da igramo u Evropi. I ovaj tako da smo mi bili pripremljeni, rekoh bih jer bili smo već odrasli ljudi, neki su već bili oženjeni i imali decu, znači već smo drugačije razmišljali. Al kažem kroz te kupove Evrope koje smo mi igrali ovaj smo videli ovaj kakve su ovaj šta se traži od nas u Evropi kad igramo u nekom evropskom klubu, tako da s- mislim da smo dosta bili pripremljeni, pripremljeniji nego ove generacije danas koje odlaze u 18 ili 20 godina.

Ivan Minić: A kulturološka ta promena i taj trenutak gde odlazite u jedno drugačije društvo u zemlju u kojoj je neki drugi jezik, neke druge navike, neka druga pravila, kako to ide?

Slavoljub Muslin: Pa jeste, filozofija je bila sasvim druga. Ja sam otišao u Lil, jedan klub koji je osrednje klase u u Francuskoj, znači igrao je tako sredinu tabele i ja sam bio iznenađen jer u to vreme u Crvenoj Zvezdi smo išli na svakoj utakmici da pobedimo. I uh kad smo izgubili jednu ili dve ili tri utakmice ovaj za to je bila katastrofa, i bilo onako panika u klubu, tako da smo mi ovaj bio sam iznenađen njihovom tom ovaj filozofijom. Ja sam baš napomenuo posle jedne utakmice ovaj u Lilu, izgubili smo utakmicu i predsednik je ušao i ovaj ja sam mislio sad će da on da kaže da to nije u redu, međutim on je platio šampanjac i rekao hajde nema veze, pobedićemo drugu utakmicu. Na kraju možda je to i ovaj pravilan odnos jer kažem mora da se pobedi i da se izgubi, to je to je sport i ne može stalno da se pobeđuje. Ali mi smo u u Zvezdi bili gajeni i vaspitavani da moramo da pobeđujemo stalno, i to je tako bilo i morali smo da se nosimo sa tim pritiskom.

Ivan Minić: A uh kakvo je kakvo je bilo okruženje, kakvo je bilo društvo, i koliko je bilo otvoreno prema strancima u tom trenutku?

Slavoljub Muslin: Pa oni su nas uglavnom dobro primali, jer tada Jugosla- jugoslovensko prvenstvo je bilo mnogo jače od Francuskog. I ja kažem tad je otprilike negde francusko prvenstvo počelo da da se razvija, seli su ljudi i rekli hajde da vidimo šta nam nedostaje, izanalizirali njihove ljude, kakvi su, kakva kakav fudbal hoće da igraju. I to je bilo 81. kad sam ja otišao, i oni su 98. znači posle 17 godina su osvojili Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Tako da, međutim oni su bili ovaj dobri prema nama jer smo mi, obično su jugoslovenski igrači koji da- koji su tada odlazili u inostranstvo ili ja pričam konkretno za Francusku, su donosili neki višak i ovaj nešto bolje nego što su oni imali. I oni su učili dosta i od naših trenera koji su tada bili dolazili, i naravno od igrača koji su tada igrali, i koji su mi koji smo igrali u Francuskoj.

Ivan Minić: Imao sam prilike da ovaj boravim u Lilu pre desetak godina, i iako lično nisam bio oduševljen svim iskustvima sa Francuskom, Lil je bio najviše prijateljski nastrojen grad, sa gomilom mladih ljudi, sa gomilom studenata, sa jedan veliki univerzitetski grad i uh mesto gde se ukrštaju ukršta železnica, gde se svašta nešto dešava, jako je živo i jako je prijateljski nastrojeno ka različitim kulturama, i ja sam išao zbog Evropskog prvenstva u košarci. Ne pamtim da sam negde gde sam upoznao toliko ljudi sa kojima sam ostao makar u površnom kontaktu. To mi je bilo fascinantno potpuno.

Slavoljub Muslin: Pa ja kažem, u ono vreme uh ja sam se vrlo- imao sam isti utisak. Jer šta se dešava? Oni su severnjaci, s- severna Francuska i kod njih uh vrlo teško do u to vreme teško stičete prijateljstva, ali u momentu kad su vas primili i kad vide da je to to, onda je to ovaj za ceo život. Imam dosta prijatelja i sa severa i tamo ovaj kako se zove iz Lila, prema tome ovaj vrlo smo se lepo osećali kao porodica, kao familija ovaj tamo.

Ivan Minić: Baš o tome hoću i sad sad da vas pitam, vi ste otišli kao zreo čovek sa porodicom, uh sa tada je i i prvi sin se rodio, ovaj i pomenuli ste danas u intervjuu da ste u nekom trenutku nakon nekog vremena boravka tamo, u suštini shvatili da vidite sebe tamo nadalje. Kako je to, kako ste došli do toga, i šta je to u suštini značilo za dalje?

Slavoljub Muslin: Pa mm ja sam se opredelio posle karijere se se opredelio za za trenersku odnosno, bio sam prvo direktor kluba. Jel sam u poslednjem ugovoru koji sam potpisao u Brestu, pred- imao sam dobru ponudu od Monaka za taj tre- drugi ugovor u Brestu, međutim predsednik mi je ovaj tada ponudio i rekao mi ne mogu da ti dam para koliko može Monako da ti da, al ja ti dajem pet godina ugovora kao direktoru posle završene karijere. I to mi se vrlo svidelo. Video sam da ovaj to je neki neka perspektiva za mene jel sam hteo da ostanem u fudbalu, voleo sam. Međutim posle izvesnog vremena sam video da da nisam bio zadovoljan, falio mi je teren i onda sam našao sebe kao kao trenera. I kažem ovaj onda je to bio neki logični ovaj nastavak, ov- dobro smo se osećali, rodio mi se drugi sin u Brestu u Francuskoj, imao sam dobro okruženje, tu Brestu je vrlo miran grad, bez nekog kriminala i tako. Tako da smo u tom momentu odlučili da ostanemo u Francuskoj i da pravim svoju trenersku karijeru u Francuskoj.

Ivan Minić: Kada ste doneli odluku i shvatili da vas ipak žulja i da vam treba teren, uh kako ste pristupili tom prelasku u trenerske vode? Pitam to pre svega zbog toga što kada pogledamo vašu karijeru, to je karijera bez mrlje koja traje jako dugi niz godina, gde je bilo vrlo malo perioda u kojima niste aktivno radili, to su sve vrlo respektabilni klubovi, ne- neki su i posebno interesantni i imaću neka pitanja vezana za to, ali suština negde jeste taj kontinuitet koji je zapravo u trenerskim vodama jako redak. I vrlo malo ljudi može da se pohvali time da je imalo priliku da radi u kontinuitetu duže od desetak godina. Uh kako ste pristupili temi?

Slavoljub Muslin: Pa da vam kažem Brest nije veliki klub. Ja sam kao direktor, pošto sam završio karijeru u 34. godini života uh ja sam pošto mi je falio teren i tad, onda sam ja pre podne išao da budem kao pomoćni trener treneru koga smo doveli. A popodne sam obavljao te funkciju direktora ovaj sve što je trebalo raditi, tako da sam ja praktično bio na terenu i bio pomoćni direktor. Ovaj pomoćni trener. I posle godinu dana ovaj šanse koje smo dali treneru, mi smo ispali nažalost u drugu ligu, Brest ispao u drugu ligu, međutim ovaj predsednik je odlučio, imali smo vrlo dobrog predsednika koji je razumeo fudbal, razumeo voleo ljude, mene naročito nagovorio me da uzmem i i francuski pasoš i tako mada ja nisam imao potrebe jer sam završio karijeru, i nije mi trebalo ovaj taj pasoš da ne bi se računao kao stranac u ekipi jer je tad bilo br- broj limitiranih igrača. I onda u tom momentu on je ovaj pustio trenera i kaže daćemo mu šansu još sledeću sezonu, međutim nismo bili tamo negde drugi, treći, i ovaj na polusezoni moj predsednik je odlučio, ovaj kaže nećemo ništa uraditi, ovaj moramo da menjamo trenera i jednog trenera koga smo mi hteli iz Nanta, iz pozn- poznate Nantove škole ovaj smo hteli da ga dovedemo, međutim on je celu svoju karijeru momentalno nije imao angažman, međutim celu svoju karijeru napravio u Nantu i nije hteo, tamo je živeo, nije hteo, igrao je za Nant i ovaj nije hteo da odlazi. I jednog momenta predsednik meni kaže: ja nisam još ni počeo da polažem diplome, i ovaj predsednik mi je rekao, uostalom ti si drugi trener, ti znaš najbolje ovu ekipu, sa nekim si igračima već i igrao zato što sam ja ovaj završio u 34., kaže uzimaš ti ekipu i mi smo na… tako, ja sam počeo da polažem diplome, i mi smo preko tog nekog baraža jer smo bili treći završili smo treći na u u ovoj i igrali smo neki baraž prvo sa drugoplasi- ovaj sa drugoplasiranom ekipom iz uh i iz ovoga iz druge lige, i onda smo trećim od pozadi iz prve lige i njih, Strazbur, njih smo eliminisali i ušli u prvu ligu i onda je moja karijera tako krenula u u Brestu. Počeo sam da polažem diplome i tako na francusku diplomu naravno.

Ivan Minić: A ako gledamo onaj deo karijere koji je verujem nekom širem auditorijumu poznat i nama navijačima Zvezde naročito, ono što je karakterisalo vašu igru od trenutka kad smo je mi ovde spoznali jeste izuzetno visok nivo discipline, gde svako zna šta je čiji posao, što u nije baš karakteristično za naš fudbal. Ovaj, svako zna šta je čiji zadatak, svako mora da bude na nekom nivou pripreme koji je zadat, pa sad neko je uvek više neko je manje, ali postoji standard za sve. Što opet nije često karakteristika ovoga svega ovde. Uh, to nije čini mi se način na koji je fudbal percipiran na ovim prostorima i kako se radilo. Bilo je velikih trenera koji su insistirali na takvim stvarima. Vi ste veliki trener danas. Ali kako je kada ste bili mlad trener izgledalo to postavljanje, igrađenje vaše filozofije kako treba da se igra taj fudbal, okej uvek u idealnim okolnostima, radimo sa neidealnim okolnostima, neidealnim ljudima, ali šta je ono čemu težimo?

Slavoljub Muslin: Pa imao sam sreće da sam ostao u Francuskoj, naravno, i da je to taj neki zapadni fudbal koji je počeo da se da se razvija ta tad u to vreme ovaj u Francuskoj i oni su počeli da uče, pod- mnogo su učili ja sam bio deo pošto sam tada polagao diplome, bio sam u kontaktu stalnom. I ovaj mogu da vam kažem da mi je to mnogo pomoglo, naročito posle vraćam se na ovaj moj povratak u u Crvenu Zvezdu ’99. godine, gde sam ja sad skoro, nisam, nisam tako gledao jer sam ja to gledao kao normalnu situaciju, da mi je moj vaspitanik Vidić skoro smo sad razgovarali i rekao mi je, bilo mi je vrlo drago, naravno, sad neću da ovaj da i- ispašće da ja ovaj nešto se hvalim, al’ on mi je rekao: “Šefe,” ovaj “vi ste prvi koji ste doneli evropski fudbal u u Srbiju.” I to mi onako polaskalo, nisam, nisam ovaj uopšte razmišljao to kao tamo je li to, u u to vreme jer je to za mene bilo normalno. Ja sam to nešto poneo iz Francuske, taj profesionalizam, to os- ne samo to disciplinu nego taj moderan način igranja fudbala u koji se počeo da se razvija u Evropi. Ja sam to doneo, z- to za mene je to bilo normalno, al za te igrače koje sam ja ovaj zatekao tu, oni za njih je to bilo iznenađenje i nešto novo i vrlo interesantno i videli su da to plaća, i to je vrlo značajno. Kad nešto neko mi i- nekoj nekoj ekipi predložite od- odnosno predložite im da igramo neki fudbal i trenirate ih na ta- na taj način i oni vide da to daje rezultate. Kao što recimo kad ja to dajem uvek neki primer kad detetu kažeš uči ovako, nauči to ovo i on dobije dobru ocenu onda je to njemu daje još više postreka. Znači da je na dobrom putu, i to je za njega ovaj velika motivacija. I kažem ta ovaj to što mi je rekao Vidić sad skoro ovaj prvi put posle toliko vremena pa kaže ovaj šefe pa vi ste kaže doneli moderan fudbal u u Srbiju.

Ivan Minić: Slažem se sa kapitenom.

Slavoljub Muslin: Hvala.

Ivan Minić: A, uh kroz karijeru ste trenirali neke neverovatne igrače. Ah, i na početku karijere ste imali pristup nekim tada mladim igračima koji će postati i šampioni sveta kasnije i sve ostalo. Da li u trenutku kada ste, kada su se vaši putevi presekli i kada ste ih trenirali, kada ste ih gledali, da li ste videli u njima da će biti takvi? Da li se to vidi?

Slavoljub Muslin: Pa, kod nekih se videlo, i- čak sam za neke mislio da će vi- više da p- da postignu. Međutim, ovaj po-ovaj videlo se, jer taj talenat se vidi. Naročito u ok- u oku trenera, koji koji to vidi, znači ovaj bilo je tu i talentovanih, ja bi ih rekao, znate kako, upoređujemo Zidana, on je jedan od najvećih kojeg sam trenirao i najveći, jedan od najvećih talenata. Ovaj, i on je recimo imao sam u Bordou Dugarija, koji je napravio veliku karijeru, igrao u Barseloni i on je mogu da kažem bio možda na istom nivou tog vaj, bio je nadaren, bio je međutim nije imao te radne navike koje je imao ovaj Zidan. Zidan je prvo ima fizičke kvalitete, njegovi testovi su bili izvanredni, bili su mislim svi iznenađeni znali smo, nikad nije bio povređivan. I drugo neko ko je slušao i ko je bio izuzetno disciplinovan. Dugari je bio izuzetno nadaren, međutim on je bio onako manje, manje radan ako mogu tako da kažem, ali je napravio veliku karijeru. Tako da ima igrača, po tome ja vidim negde da talenat nije, vido- razumeo sam da talenat nije dovoljan da je tu dosta dosta više rada nego nego talenta.

Ivan Minić: Uh jedna stvar koja mi je uvek bila fascinantna kad to gledam sa strane. Ne želim ni da pomislim da razumem fudbal, košarku možda, fudbal jako teško, ali uh uvek mi je nekako izgledalo kada, kada to gledam kasnije kada ti ljudi naprave karijeru i kao igrači i kao treneri da dobar odbrambeni igrač koji postane trener, je potpuno drugačiji od svih ostalih pozicija. Sad okej Zidan je ja sam u životu imao prilike da vidim dva čoveka uživo za koje sam siguran da se nikada neće ponoviti. Jedan je Ronaldo, onaj jedini Ronaldo koji postoji za mene, drugo je Zinedin Zidan. I jedino s čim mogu da da uporedim način na koji je iz mog ugla ovaj Zidan igrao jeste Rodžer Federer u smislu čistine svakog pokreta. To je izgledalo kao simulacija. Kao da to nije čovek. Svaki taj, nigde nema ničega na silu, nigde sve je savršeno. I mislim ja sam bio uveren da on može još 10 godina da igra kada je odlučio da se povuče, i sad mi izgleda kao neko ko bi 45 minuta bi odigrao. Od 60. do 90. bi pomogao.

Slavoljub Muslin: Jeste, znate kako, treneri isto ja sam danas pričao isto da da učimo svaki dan, ja učim i od svo- učio sam i od svojih pomoćnika i govorio sam im, govorite mi šta vi šta čemu mislite, nemojte stalno da mi govorite da imam pravo. Znači, ti dobri igrači trener uči od njih, od Zidana moglo da se trener zamisli nešto, ja zamislim nešto a on na terenu uradi nešto drugo, koje je isto mno- mnogo dobro i onda z- ako si trener koji razmišlja, da kažeš čekaj ovo može da da bude i na drugi način, ne može samo na o- ne mora to da bude kao ovo. Reći ću vam jednu jednu utakmicu. Igrali smo tu te godine kad smo igrali finale, sedam- ovaj 95. 96. finale Kupa UEFA, mi smo iz Intertoto Kupa prešli u, došli do finala. Igrali smo protiv se- ovoga Betisa Sevilje. Igrali smo kod njih, i jedan od mojih pomoćnika koji je išao da ih vidi, rekao mi je kao ovaj, golman igra mnogo visoko. Ovaj, da znate snimio i mi smo to na sastanku rekli. I on je ovaj to naravno zapamtio i dao je gol sa pola terena, golmanu koji je bio izašao. I taj gol nas je praktično kvalifikovao naravno. Tako da je ovaj, kažem ti dobri igrači od njih se uči jer oni nešto urade što što mi ne možemo neki put i da da zamislimo, jer oni to, kod njih je to prirodno. Kod njih je to prirodno.

Ivan Minić: Uh, jedna stvar o kojoj ste danas takođe pričali a koja nažalost uh u svim aspektima našeg društva je često zanemarena, ocenjena kao slabost. Jeste to da uh spremnost i otvorenost na razmenu, spremnost i otvorenost na kolektivno, pametniji izbor, nego što je autokratski: ja sam sad vama ovo doneo, nego: šta vi mislite hajde da pričamo o tome, i potpuno je u redu i da ja nisam u pravu. Ali ja ću da branim moje, a vi branite svoje i hajde da zajedno napravimo nešto bolje. Mislim, to to je u svakom aspektu, i ovde smo na poslovnom forumu, i poslovanja i svega to je jedini način da se napravi nešto izuzetno. Uh, kako to doneti u kolektiv koji to do tog trenutka nije imao?

Slavoljub Muslin: Pa zavisi od kažem od lidera, koji je to je lider koji treba, ali on treba da da da smanji svoj ego i da ga nema za- prvo imamo ga svi mi ali treba da ovaj da da se smanji to iz prostog razloga treba da shvati da treba da shvatimo mi da jedni bez drugih ne možemo. Da jedan čovek ne može sve da uradi iz i za bilo kog uspeha, da li je to poslovni uspeh, da li je finansijski, da li je sportski, nije samo jedan čovek. Iza toga stoji mnogo, velika ekipa, i ako nije ta ekipa zajedno i ako ne rade zajedno uspesi ovaj ne dolaze sigurno. To je to je činjenica i treba malo da svi razmislimo o tome da, a ali ovaj svet posto individualizam. Svi smo prešli svi se gledamo samo svoje interese, a ne gledamo da naši interesi, što ja kažem kad dođemo u jedu ekipu i u ekipu, ja pokušavam da da igrači shvate, da sa dobrim rezultatima da će svaki pojedinac dobiti malo više na ceni nego ako si najbolji igrač u jednoj ekipi koja nema rezultate. Ti ćeš imati možda ćeš izaći van ovih ostalih ali tvoja cena, ne kažem cena f- ovaj u novcu, nego tvoj tvoj nivo je niži, ali je viši sigurno ako još kolektivno napravite nešto. Prema tome to je mora da se razume. Ima raznih ljudi, raznih motivacija, ali na kraju dana ako igraš nešto i imaš priliku da osvojiš nešto vredno, nešto što kaže da si u nekom trenutku bio najbolji odnosno bio deo tima koji je najbolji u nečemu. Ni jedna velika karijera nije kompletna bez toga.

Ivan Minić: Svakako. Slažem se. A još jedna stvar o kojoj ste pričali, koja isto mislim da je izuzetno važna i imao sam priliku lično da da svedočim tome, pošto sam pored Zvezde veliki navijač čak i mali mali mali akcionar Mančester Junajteda u vreme dok je vaš kapiten i moj kapiten bio kapiten. Ovaj imao sam prilike da pričam sa ljudima u u klubu, je l’, bio sam na nekoj utakmici, a kasnije imao turu u u muzeju i neke razgovore, i s jedne strane, ti ljudi su mi objasnili na vrlo praktične načine koliko oni vole i poštuju Nemanju. Što smo mi svi negde znali, jer čovek je uradio to što je uradio, ali mnogo je lepo kada ti to neko kaže. I kada ti to neko kaže onako u poverenju i iskreno ti podeli svoju priču. Ali naravno to je period u kome je ser Aleks još uvek bio trener, tada je mi mislim neposredno pred to izašla i njegova autobiografija, i ja sam čitajući to i naravno slušajući prethodne intervjue i izjave i sve, naravno da je on nije lak čovek. To to je sigurno. Nije jednostavan čovek. Ali on je bio čovek, i, okej, više nije u klubu aktivan na taj način, čovek kome je izuzetno bilo stalo do svake osobe u tom klubu, i to to jeste nešto što ti možeš da uložiš dodatni napor pa da ti bude, da se vidi da ti je stalo. Al ne možeš na duge staze to da radiš, ako to zaista nije tako. I bukvalno su ljudi ispričali kako je on znao za svaku osobu, koja se bavi od pripreme hrane, higijene, za svaki njihov problem, jer svaki njihov problem i svaka situacija u kojoj oni ne mogu da se posvete nečemu na maksimum utiče naravno na rezultat kluba, ali ne samo u tome što možda neće uraditi svoj posao, nego taj voljni momenat koji je izuzetno važan za te vrhunske rezultate, to je nešto što se gradi od najmanjeg elementa tog skupa pa na dalje. A opet kao i ovo prethodno gde ta prilika da se čuje i to tuđe mišljenje, da se usvoji mišljenje, da se priča o tome otvoreno, i taj trenutak gde se takve stvari kažu često se doživljava kao slabost. A mislim da je upravo u tome snaga i veličina. Da ako si negde, da ti je zaista stalo do ljudi sa kojima radiš i da se to oseti.

Slavoljub Muslin: Stvarno to može može kod ljudi da ovaj da izgleda kao slabost, al to su kod ljudi koji ovaj kod ljudi koji ovaj šta da vam kažem. Ljudi koji to hoće tako da vide, i da iskoriste navodno vašu slabost a ne vide to kao pozitivnu osobinu, i mislim da je to ovaj ključ nekog uspeha, da da svi ljudi u kolektivu, znači da li je to fudbal, da li je to neka neka firma ili nešto, da se svi osećaju u u- zadovoljni i da svi u tom uspehu uživaju znači da ga svi iskoriste do maksimuma, znači ali moraš da da im daš tim ljudima, prema tome to je ja mislim za mene menadžment koji je koji je ispravan.

Ivan Minić: Da ljudi imaju osećaj da mogu da se oslone jedni na druge.

Slavoljub Muslin: Svakako. U pravom smislu te reči. Svakako. Svakako.

Ivan Minić: Kroz trenersku karijeru trenirali ste klubove u raznim zemljama. I moja pretpostavka je da je svaka, svako od tih iskustava donelo nešto novo, makar kao začin ako ne kao, kao neku veliku razliku. Šta biste izdvojili tu?

Slavoljub Muslin: Pa prvo što se toga tiče klubova. Imao sam ja i male klubove, i pitali su me ljudi pa šta ovaj zašto ti eto Lokeren je taj bio u Belgiji kao zašto se ti zašto si ti prihvatio? Slušaj, meni je vrlo važno da sam u kontaktu sa ljudima, volim, moj moj posao volim. Zato se i bavim tim. Znači, hteo sam da još nešto napravim. Znači to su neke stvari, moji neki izbori ne samo kao neću to je mnogo mali klub, neću da idem tamo. Ja sam to išao ovaj sa velikim zadovoljstvom, i radio sam kao da sam u najvećem klubu na svetu jer to gledam na svoj posao tako, i uvek ga radim maksimalno onoliko koliko ja mislim da je najbolje. Naročito imao sam velikih klubova na na na naravno, imala sam imao sam velikih klubova kao što je Bordo. Ovaj svakako Crvena Zvezda, to je bio moj san onako posle bio sam ovaj uh tri puta prva kao kao igrač 300 utakmica sam imao u Zvezdi to finale 79. godine nesrećno finale, ali opet je to lep lep ovaj lepa uspomena da smo igrali finalu. Prema tome hteo sam da se vratim u moj klub, to je moj, moja kuća druga ja je tako gledam. Uh tako da sam hteo, i ti te dve godine prve i posle druga ona još jedna godina, mi je donelo donelo mnogo satisfakcije, mnogo ovaj zadovoljstva, radio sam, sa upoznao sam mnogo finih igrača, dobrih ljudi, eto Vidić, pokojni Bunjevčević, bilo je da da ne nabrajam da ne zaboravim nekoga, ali bilo je mnogo kvalitetnih ljudi. I kažem, imali smo i rezultate za ove tri godine koje sam ja bio, znate vrlo dobro, bile su osvojene tri titule i dva kupa. Prema tome to mi je onako baš onako toplo na srcu, to je moj klub, i želeo sam da se vratim i ispunio sam svoju želju.

Ivan Minić: A ovi ostali klubovi koji su bili nakon toga?

Slavoljub Muslin: Pa, znate kako. Ja sam pokušavao, svakako da. Lokomotiva je bila veliki klub. Međutim, kažem bilo je tu nekad problema. Malo s predsednikom, malo onda, teško je danas, u današnje vreme raditi toliko samostalno da to, ja to da da su ti totalno odrešene ruke, jer ja to i razumem, velike su pare u pitanju. Veliki ovaj, to je postao sad biznis i onda tu ima raznih interesa. I ovaj teško je, ovaj nije to više onaj sport što je bio kad recimo kad smo mi igrali ili ranije kad sam počinjao karijeru. Bilo je sasvim drugačije, znači sve se menja i onda je ovaj vrlo teško raditi. Mada kažem i svako, kao što ste rekli, i svakog tog nekog iskustva, svakog tog kluba. Bilo je neko iskustvo, i bilo je negativnih i pozitivnih stvari, ali ja se trudim da da zadržim te pozitivne, i da budem pozitivan. I svakako su ti svi klubovi doprineli da ja budem još bolji ako b- ako mogu tako da kažem.

Ivan Minić: I uz profesionalizam, kako je karijera odmicala, profesionalizam je nešto što je počelo apsolutno da se podrazumeva kao minimum.

Slavoljub Muslin: Jeste. Jeste, to više ovaj ne postoji ovaj amaterizam, ni u klubu, ni u, ako hoćete da pravite rezultate, ni u stručnom štabu, ni, naravno, kod igrača, to je ovaj sasvim drugačije nešto nego što je bilo u vreme ovaj, ranije. Ranijih pre dvadeset ili trideset godina, svakako.

Ivan Minić: Kada ste došli u poziciju da postanete selektor reprezentacije, um, to je nekako uvek potpuno drugačije od toga kada u kontinuitetu gradiš ekipu, vodiš klub i sve ostalo. U idealnim okolnostima, reprezentaciju gradiš u kontinuitetu. Ali nisu uvek okolnosti idealne. U reprezentaciji se očekuje da se za nekoliko dana napravi čudo, i da se svako malo to čudo ponovi, i onda u jednom trenutku da se u nekih mesec, petnaest ili mesec dana napravi neki veliki rezultat. Um, koliko je to bilo drugačije, koliko je bilo izazovno, rezultat smo videli, šta je posle toga bilo, smo isto videli, što je jedan od razloga zašto više ne gledam fudbal. Ali um koliko je to bilo zanimljivo i drugačije iz vašeg ugla?

Slavoljub Muslin: Pa u početku, kad sam imao ovaj, tu ponudu za reprezentaciju, mislio sam se da li ću, ovaj da li ću uspeti, da li će se to meni svideti, jer stvarno sam voleo da idem svaki dan na trening, da vidim progresiju, da vidim napredak tih igrača, u koje smo da, gde smo krenuli, gde ćemo stići, te neki te neki ciljevi među među ovaj mali ciljevi do, do krajnjeg cilja. I mislio sam kao hajde da vidim, i mislio sam da da, da mi se, da se, da se neće svideti možda. Zbog mojih nekih godina, ne kažem da ovaj, da sam bio prezasićen fudbalom, daleko od toga, voleo sam svaki dan da da idem na trening. Ali ovaj to je krenulo kako treba ovaj, dogovo- bili smo se dogovorili, bio sam direktan sa igračima. Ovaj kao što sam i danas rekao. Rekao sam im istinu kad smo se prvi put sastali, ja sam im rekao, istinu, šta mislim o neuspesima njihovim u prethodnim ciklusima, jer oni se osam godina nije bila ovaj reprezentacija Srbije na nekom velikom takmičenju. Rekao sam im u lice. Ja kažem ja ne mogu da radim sa vama, ne možemo da radimo ako nemamo poverenja jedni u drugih. U druge. Reko, ovaj reći ću vam zašto ovaj šta ja smatram, a vi možete da mi kažete tu sam otvoren, sa- da razgova- vi mi dokažite da nije tako što sam vam ja rekao. I onda je to krenulo onako otvoreno, bez, nismo imali ovaj, nikakvih tajni. Drugo, moram da kažem, da ni jednog momenta ovaj nisam imao nikakvih problema, ni sa jednim igračem, to smo rešavali, ovaj vrlo vrlo brzo ovaj ako je bio neki mali, mali problemčić, ali nije bilo, ovaj značajnih problema i mogu da kažem da sam, da sam i njima na kraju i rekao. Slušajte momci, vi imate vaše ugovore u klubovima, vi morate da igrate tamo, tu dobijate pare, znači, dobijate platu, u reprezentaciji ne morate da igrate, znači, ili će biti kako se dogovorimo i kako ja odlučim. Ili nemojte dolaziti, jer će ista stvar da se dogodi. Ti ćeš doći, nećeš uraditi ono što ja hoću, sledeći sledeći put neću te zvati. Znači, završiće se na na, na ovome. Onaj ko hoće da igra igru kako smo se dogovorili od prvog dana, tako ćemo da igramo, ako posle ima neki problem sve smo se dogovorili dv- pred svima znači neko nije ispoštovao ovaj dogovor ili ja ili jedan od vas, ili vi. Tako da smo to rešili ovaj ja kažem ja sam vrlo otvoren i ovaj tako radim sa ljudima prema tome, ne, ne bi, ne bi trebalo da bude p- problema sa ljudima koji, koji su naravno, koji hoće da budu pošteni, ako kažem ako mogu tako da kažem.

Ivan Minić: A na neki način, danas smo imali ovde nekoliko ljudi na sceni koji su iz različitih uglova i različitih uloga pričali o tome koliko je važno da se neke stvari ne prećute, naročito ako si u poziciji da si ti nekakav autoritet u celoj priči. Vi ste tako vodili svoju karijeru, i to je napravilo rezultate kakve je napravilo, koji su zaista za svako poštovanje. Ono zbog čega ste danas dobili mnogo aplauza ovde čak i u trenutku kad je nestalo struje na trenutak, jeste sve ono izvan toga gde ste vi i na terenu kao trener i kao selektor i kao društvena figura uvek ostali sebi verni i nekim ispravnim vrednostima i podržavali neke ljude vrlo otvoreno, stajali ispred toga. Koliko je to teško, a koliko je sa druge strane i lako?

Slavoljub Muslin: Pa iskreno da vam kažem meni je lako. Ja imam svoju svoju liniju ponašanja, i i mislim da ovaj, da je to ispravno, svako ko ovaj, ja mislim da je to ko svakog, svake osobe, on ono što radi misli da je to ispravno naravno, osim ako to nije ovaj, lažno, ali kažem, meni to nije uopšte bilo, jer ja mislim da je to sasvim prirodno, i ovo što sam ja uradio, to se ovaj nešto to je neki konti- konti- kontinuitet, onoga što ja želim u životu, i što su što sam kako sam se ponašao u celoj mojoj karijeri i igračkoj ili ovaj profesionalnoj, ovaj trenerskoj, prema tome, meni je to bez obzira što sam ja znao da ću snositi neke ne- ovaj neke loše stvari i ovaj, biće mi udara sa svih strana, ali to meni ne smeta, ja kažem meni je lakše da dobijem udare sa strane od nekih ljudi koji mi ništa ne znače, nego da ovaj, jednog dana, moji sinovi budu, da se budu, ovaj da se stide mene i mog, mog odnosa prema ljudima ili bilo kome.

Ivan Minić: Ništa manje nisam ni očekivao, od odbrambenog igrača koji je odigrao 300 utakmica u najvećem klubu na Balkanu. Gospodine Muslin, veliko hvala. Na svemu što radite i na svemu što jeste i što su te dve stvari u saglasju svo ovo vreme. I svaka čast na tome, što, ja preko puta sebe imam jednog mladića, koji će uskoro napuniti, kako ste rekli, 73…

Slavoljub Muslin: Tri, da.

Ivan Minić: Ja bih rekao da je ispod 60, ali u redu. Šta biste posavetovali za sam kraj nekome ko sebe vidi kao sportistu, ne vidi sebe nakon aktivne igračke karijere u toj priči, ali kako da ostane sportista kroz ceo život čak i ako možda nije u njemu.

Slavoljub Muslin: Pa ja mislim da je odlika ovaj, sportista svih, da je to disciplina. Ja mislim da bez toga i uopšte u životu, bez bez discipline, ne može ništa da se napravi. I ako nisu bivši sportisti, nisu sposobni da, odnosno nemaju nameru da uđu u neke trenerske vode, ja mislim da je vrlo važno da održe tu, tu disciplinu. I da ovaj istraju u tome što, i to je jedno discipli- ovaj pardon od tih vrlina sportista, da su istrajni, da su radni. Znači bilo šta da rade u životu da pokušaju da budu borci, da budu otvoreni, da budu pošteni, prema tome i, i na kraju, sport je poštena, trebalo bi da bude poštena igra, prema tome i, i sport i tome ovaj se kako se zove, uči. Tom poštenju, i naročito kažem, da da da se ne po sa nekog neuspeha u bilo kom poslu, da, da ne klonu nego jednostavno da se sete svoje neke karijere gde su imali teške momente da prebrode to, i da se vrate. I kažem i još jedna stvar da drže, mnogo sportista i mnogo ljudi, iz- izađu, ja kažem sport, i recimo jedna ekipa, kad izađe- izađe na teren ili život. To je jedan balansa, ravnoteža. Treba da se drži ta ravnoteža. Ne smeju da izađu jer oni, bivši sportisti, oni su navikli da treniraju, da neku disciplinu, i onda je njihov problem, izađu iz te neke tog nekog balansa, ravnoteže, i krenu nekim putem koji nije njihov koji nije ne znaju za taj drugi život i onda odu u neku drugu krajnost i u svom životu naprave neki disbalans koji je štetan za njih.

Ivan Minić: Gospodine Muslin, veliko hvala na ovom razgovoru.

Slavoljub Muslin: Molim, hvala vama na pozivu, bilo mi je zadovoljstvo.