Pojačalo Visa specijal EP9: Kako da firma bude dobar kandidat za kredit

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobro došli u novu epizodu Pojačalo specijala, danas se bavimo jednom veoma važnom temom, a to je tema kako da kao mali biznis budete dobri za banku, odnosno budete dobar kandidat za kredit. Realizaciju ovog serijala je podržala kompanija Visa i njihova Platforma za podršku malom biznisu, a projekat o kome ćemo danas govoriti je jedan od projekata koji se tamo nalaze kao preporučeni uz niz drugih interesantnih projekata i niz drugih pogodnosti koje kao mali biznis možete da iskoristite da unapredite svoje poslovanje u nekoliko različitih oblasti, recimo elektronskog plaćanja, nekih kreativnih usluga, promocije i tako dalje. U svakom slučaju, više informacija o tome možete naći u opisu ovog podkasta. Svakako pratite šta se dešava, stalno ima nekih novih aktivnosti koje kompanija Visa organizuje, pa možda naletite na nešto što baš vama odgovara. Danas imam dva zanimljiva gosta, to su Miloš Bajčetić i Nikola Maslovarić. Njih dvojica su zajedno radili na projektu “Dobar za banku”. S tim što je Miloš iz bankarskog sektora, bavi se upravljanjem rizicima, kreditnim rizicima sa korporativnim klijentima, ali i malim i srednjim preduzećima, što je za ovaj naš segment i našu publiku veoma važno; dok je Nikola neko ko ima vrlo bogato i raznovrsno iskustvo, što preduzetničko, što bankarsko, što iz korpo-sektora i bio je tu vrlo važan ko daje dodatni feedback i flavour i može da pomogne za bolje razumevanje, jer u principu jedan od razloga zašto mi uopšte pričamo danas i zašto postoji servis je to što ne postoji baš idealno razumevanje između preduzetnika i bankara. Miloše, kaži mi šta je zapravo servis “Dobar za banku”, kako je koncipiran?

Miloš Bajčetić: Dobar dan! Da, upravo tako, postoji i dalje jako veliki jaz između percepcije banke i percepcije malog i srednjeg preduzeća. Imajući u vidu taj jaz, s jedne strane, s druge stane, zapravo, pristup finansiranju koji se u tim nekim ranijim fazama uglavnom fokusira na banke, mi smo zajedno sa USAIDom, Peterhof Education profesor Dragan Lončar i ja, kreirali platformu “Dobar za banku”. Ideja je bila da se podigne nivo svesti, odnosno da kroz edukativne sesije se ukaže na probleme sa kojima se javljaju vlasnici i menadžeri malih i srednjih preudzeća, i da kroz platformu pokušaju da te probleme prevaziđu povećanjem nivoa svoje edukacije. Dakle, sama platforma je koncepirana u nekoliko sati sesija snimljenih, ali takođe sadrži tool koji im daje donekle prostor da se sami procene u smislu koliko bi njihova pozicija bila i kako i na koji način sagledana od strane banke. Na kraju smo se pozabavili i sa par nekih praktičnih situacija, odnosno najčešćih grešaka koje se javljaju kod apliciranja za kredit i moje neko mišljenje je da je to bilo efektno. 

Ivan Minić: I feedback koji sam ja dobio, jer smo bili deo istog projekta, preplitale su se stvari koje smo radili, dobijali smo zajedničke ideje, radili neka zajednička istraživanja i ispitivanja da bi dobili što više realnog feedbacka od ljudi, i moj neki feedback koji sam dobio je da je u pitanju jako dobra i korisna stvar, upravo zato što koliko god mi mislili da biti preduzetnik podrazumeva određeni set znanja, veština i svega toga, vrlo je malo ljudi koji u to ulaze dovoljno spremni da odgovore na sve te zadatke. Najčešće je to samo onaj drive koji te uvuče, neka potreba da realizuješ neku ideju, a sve ostalo improvizuješ i učiš u hodu. Što je potpuno OK, jer, mislim, i život se uči u hodu, ali kada dolaziš pred tako neke institucije koje imaju neka striktna pravila i svoj način razmišljanja i funkcionisanja, one ne vole tu vrstu improvizacije, oni vole da to bude na neki način jasno, struktuirano i na vrlo konkretan način spakovano. Nikola, kako ti gledaš na to čime se bavi platforma?

Nikola Maslovarić: Pa, ja bih, samo ako mogu da vratim razgovor jedan korak unazad. Negde možda bi trebalo da pokušamo da skinemo neku anatemu banke gde imamo konstantnu priču o tome kako imamo jedan veliki i krut finansijski sistem s jedne strane i sa druge strane potrebu nekoga ko je malo ili srednje preduzeće čiju potrebu treba zadovoljiti. Moramo biti svesni toga da  su finansijske institucije izuzetno visoko, da kažem, regulisana oblast koja verovatno je možda i po pitanju složenosti regulatori i po pitanju same kontrole jedna od rigoroznijih branši koje postoje. I zbog toga treba imati na umu i da su strane kompanije, odnosno, strane banke koje su došle na ovo tržište između ostalog i jednim delom pod regulativom i Evropske centralne banke i, naravno, naše Narodne banke Srbije. U tom smislu, kao outcome svega toga, postoji nešto što se zove kreditne politike. Te kreditne politike imaju relativno male razlike između finansijskih institucija i manje-više se svodi na isto. I sa druge strane, imamo situaciju u kojoj jednostavno treba da se poklope interesi jedne finansijske institucije i jedne kompanija kojoj je potrebno finansiranje. Imajte na umu da onoliko koliko je preduzetniku potrebna banka, toliko je i banci potreban preduzetnik jer je praktično preduzetnik firma, kompanija neka koja radi u realnom sektoru, jedno od mesta gde banka može da finansira, odnosno gde može da plasira neka svoja sredstva i da ostvari nekakav profit. S tim u vezi, klijent, odnosno, malo i srednje preduzeće kao korisnik i banka kao neko ko je pružalac usluge, odnosno davalac proizvoda, suštinski bi trebalo da imaju isti cilj. E, sad, postoji razlika u tome što, zbog čitave složenosti posla samog fiansijskog sektora, gde vi s jedne strane imate visokosofisticirane obrazovane kadrove, konkretno, uskostručno vezano za taj segment, i sa druge strane imate ljude koji se bave raznim stvarima i kojima apsolutno i realno finansije same po sebi ne bi trebalo da znače mnogo ili skoro pa ništa. Iz tog razloga je ova platforma jako bitna za onoga ko, naravno, ima želju i ima volju da proveri sebe, da vidi gde se nalazi, da čuje šta je to što bi on trebao da zna pre nego što sedne da razgovara sa nekom bankom. Naravno, on bi trebao u toj banci da ima i nekog sagovornika koji bi trebao da mu pomogne i da ga vodi kroz taj čitav proces. Ali je mnogo drugačije ukoliko vi u taj proces uđete sa već nekim predznanjem, a mislim da mu platforma daje sasvim dovoljno sadržaja i, sa druge strane, kroz platformu on praktično može da proveri i svoj kreditni rejting. Jer, glavna vodilja kod proces dobijanja kredita vam je kreditni rejting. Ako imate dobar kreditni rejting, vi onda imate i dobru pregovaračku poziciju sa bankom. Ukoliko nemate dobar kreditni rejting, vaša pregovaračka pozicija sa bankom je praktično nikakva. Tu sad postoje, da kažem, jedan međukorak, a to je kada testirate sebe kroz platformu, šta je to što u nekom, da kažem, narednom periodu, u nekom sledećoj iteraciji treba da uradite, jer ako se pokaže da je kreditni rejting kompanije dobar, vi naravno možete nastaviti dalje, a ukoliko, da kažem, niste u toj poziciji, onda tu postoji jedan sledeći korak, a to je –  na koji način vi svoje finansije da dovedete u red. Kod malih preduzeća, sad već ne pričamo o srednjim preduzećima, srednja preduzeća su već za naše prilike prilično ozbiljna preduzeća, ali mala preduzeća u najvećem broju slučajeva outsourcuju knjigovodstvo, nemaju svoj profesionalni finansijski menadžment i jednostavno zbog toga nisu u situaciji čak ni da upravljaju nekim elementarnim stvarima koje se tiču finanasija. Imati dobro knjigovođu, ne znači da u nekom trenutku kada budete podvukli crtu u vašim finansijskim izveštajima da će to izgledati kako treba. A, vrlo lako može da se desi da imate vrlo dobar i vrlo zdrav i vrlo profitabilan biznis, a da u realnom životu zbog toga što se neke stvari prosto dešavaju na case by case principu, dođete do toga da nakon nekog perioda kada podvučete crtu, shvatite da vam pozicija u banci baš i nije sjajna.

Ivan Minić: Koji su to neki konkretni slučajevi koji se javljaju gde ljudi koji bi uz malo drugačije svojim biznisom i finansijama svoje firme bili bolji kandidat za kredit i za banku?

Miloš Bajčetić: Ja bih pre nego što odgovorim samo kratko da se nadovežem na ovo što je Nikola govorio. Dakle, ono što jeste primarno u svakom smislu kod sagledavanja nekog preduzeća od strane banke jeste bonitet i kroz aplikaciju mi smo se trudili da napravimo neki algoritam, odnosno, model koji bi odgovarao sa nekom dozom preciznosti da da odgovor na pitanje koliko neko može da se kvalifikuje i na koji način. Međutim, to je dosta nezahvalan posao jer banke same po sebi imaju te neke rejting modele koji su izuzetno sofisticirani i uz svu tu sofisticiranost, čak nisu uvek tako tačne. Tako da, ja bih se uvek vratio na taj neki common sense pristup i razumevanje od strane nekog bankarskog službenika. Da se vratim na pitanje, situacije gde, iz mog nekog iskustva, gde se najviše prave greške u apliciranju jesu u transparentnosti, dakle, klijenti nisu uvek u dovoljnoj meri transparentni, dakle, žele nešto da sakriju. Postoji neka doza nepoverenja ka bankama, smatraju se kao neko nužno zlo koje tu mora da postoji da bi se proces zatvorio i u tome svemu oni su nedovoljno transparentni. Pre ili kasnije se ta netransparentnost pokaže, što utiče na neko dalje poverenje ili razvoj odnosa sa klijentom. Drugo jeste, čest problem su neadekvatno upravljanje biznisom, odnosno, tokovima gotovine. Uglavnom se započinju investicije bez obezbeđene finansijske strukture, bez jasno definisanih izvora, bez plana. To se onda preliva na ostatak, odnosno na neku likvidnost, na solventnost tog preduzeća. Dakle, već bude kasno kada se krene u sam taj proces. Česte greške koje se isto javljaju, a Nikola ih je malopre napomenuo jeste u domenu takozvanog kreativnog računovodstva. Iz pozicije banke, nama je važno da razumemo šta su to motivi. Ukoliko su motivi, da kažemo, poreska optimizacija bilansa, to može da ima smisla u smislu da bude afirmativno, da onda negde takvog vlasnika percipirate kao malo sofisticiranijeg. Ali, sa druge strane, ukoliko je to, da kažemo, traljavo računovodstvo, ili ukoliko se neki troškovi prikrivaju da bi se pokazale bolje neke performanse preduzeća, brzo se to negde identifikuje. Tako da, opet se vraćamo na onu priču o poverenju. Dakle, ukoliko vidite da klijent zaista nema dobro računovodstvo ili da nema dobro upravljanje finansijskim menadžmentom ili on kao on nije neko ko je pouzdan, to su po meni neki prvi signali, osim da kažemo neke stabilne finansijske pozicije koje treba imati u vidu. Dakle, to je negde – “no go”, i zahteva neki dublji i detaljnijih pristup. Ali, u svakom slučaju, taj neki deo poverenja, procena vlasnika, njegov način razmišljanja i njegovo vođenje biznisa.

Ivan Minić: A i uvek je to nekako momenat kada kreneš da analiziraš sve te stvari. Svaka koja upali crvenu lampicu, odnosno podigne “red flag”, što kažu Amerikanci, svaka ta pojedinačna stvar je u principu kraj procesa. Vrlo retko se ide preko toga jer, jednostavno, ne želi niko da rizikuje, vrlo su retki slučajevi. 

Miloš Bajčetić: Slažem se. Ne mora nužno biti, opet se vraćamo onda na priču sa tim vlasnikom ili menadžerom. Ukoliko postoji neko logično objašnjenje zašto se neke stvari dese, zašto se desio, recimo, mi to zovemo “cost overrun”, neka investicija da je premašila budžet, i tako dalje. Ukoliko ima to neku ekonomsku opravdanost, to ne mora da znači da je kraj priče. Dakle, iako je i dalje taj neki biznis model održiv i cela ta ideja može da opstane, neće banka nužno izaći iz te cele priče. 

Ivan Minić: Nikola, pomenuo si malopre kreditni rejting. Kreditni rejting je nešto što je u priči aktuelno prethodnih desetak godina, priči između ljudi i ljudi koji vode biznise. Gledajući američke filmove, to je nešto o čemu znamo oduvek da postoji i da funkcioniše na jedan određeni princip. Pretpostavljam da funkcioniše slično svuda. Šta znači graditi svoj kreditni rejting? Na koji način se gradi dobar kreditni rejting? Na koji način se dovodi u poziciju da si po tom kriterijumu dobar kandidat? 

Nikola Maslovarić: Ovde si sada sa ovim pitanjem dotako još jednu, da kažem, zanimljivu i interesantnu temu, a to je da savremeno bankarstvo u Srbiji, onako kao funkcioniše u zapadnom svetu, postoji tek nekih 17-18 godina. Iz persepektive jedne ekonomije koja je u tom trenutku bila vrlo slabašna, moram da kažem da je to i vremenski horizont relativno mali, moram i da kažem da se tu formirala jedna nova generacija preduzetnika, moram i da kažem da tu postoji i jedna generacija preduzetnika koja se formirala i tokom devedesetih godina sa jednim potpuno drugačijim mindsetom, koji je, da kažem, u nekom datom okurženju u kome su ti ljudi funkcionisali i prosto nametnula takav jedan mindset. Do toga da dolazimo u situaciju da su naši preduzetnici unazad, pa reko bih, celu deceniju shvatili da si u ekonomiji i svom biznisu jak jednim delom onoliko koliko si jak u svojoj banci, odnosno, koliko je banka voljna da te podrži. Kako se pravi kreditni rejting? Pa, naravno, da bi kreditni rejting bio dobar, mora da postoji dobar biznis model. Znači, mora sam po sebi biznis da bude profitabilan, jednostavno to je nešto što je u tom trenutku propulzivno na tržištu. Imajte na umu da su preduzetnici ljudi koji su, da kažem, vrlo skloni i promeni mišljenja, i promeni nastupanja i vrlo će rado da se oprobaju u nekoj drugoj branši, oni ne gledaju na novac kao na nešto što je krajnji cilj, inače bi samo gomilali novac i ništa ne bi radili. Oni su ti koji taj novac konstantno ulažu, konstantno guraju u neke druge projekte. Oni kada vide novac na računu, oni vide da je to nešto što im vredi 10%, 20%, 30% manje nego da su ušli u neku dobru robu za koju znaju na koji način će moći da je prodaju. Znači, sam biznis po sebi je nešto što je osnovni, krucijalni, generator kreditnog rejtinga. Drugi deo je ponašanje samog preduzetnika, odnosno načina na koji je on setovao svoju firmu. Optimizacija troškova, profesionalni pristup, adekvatan profesionalni menadžment. Jer, verujte mi kada postmatrate neku firmu u kojoj je preduzetnik na vreme shvatio da ne treba da se bavi svime i da, jednostavno, time što se bavi svime gubi fokus na određene stvari, već treba da angažuje profesionalni menadžment, tog trenutka ta firma dobija aposolutno jednu drugačiju formu. Ono što banke, takođe, vole da vide kada je kreditni rejting u pitanju, to je da još neko osim banke snosi rizik. Suština bankarskog posla jeste u tome koliki je rizik banka spremna da podnese u nekoj saradnji sa klijentom. Kada uđete u neki projekat sa klijentom, vi ste suštinski tu u partnerskom odnosu. Ali, taj partnerski odnos vam izgleda ovako – imate investiciju u kojoj je neki kreditni standard da će klijent uložiti 20%-30% sopstvenog kapitala, ostatak treba da uloži banka. Naravno, banka će oploditi taj novac po nekoj ceni, ali imajte na umu da ta cena po kojoj je prodat taj kredit nije ono što zarađuje banka. Banka zarađuje ono što je između prodajne cene i nabavne cene tog kapitala. Tako da, u današnje vreme kada su margine izuzetno niske, ta se zarada kreće između 0,5% i 0,2% maksimalno. Gde sa druge strane imate preduzetnika koji je tu došao sa idejom i manjinskim kapitalom, a u suštini bi trebao da izvuče gro zarade. Logično je da banka u tom trenutku pokušava da postavi neka svoja pravila igra, jer želi da ima određenu vrstu kontrole nad procesom u biznisu u koji se, u suštini, ne razume ili se razume vrlo površno. Kreditni rejting ćete uspeti da izgradite na bazi toga što ćete, s jedne strane, voditi domaćinsko poslovanje, sa druge strane, biti potpuno transparentni, sa treće strane, truditi da vam nešto od profita i ostane u firmi. Jer, vrlo često su naši preduzetnici skloni tome da jednostavno izvade profit kroz dividentu, naravno taj novac, to je zarađeni novac, to je, što kažu – pošteno, ali su prosto banke te koje gledaju na to da li preduzetnik gleda na tu firmu kao na nešto svoje i ulaže sopstveni kapital u razvoj, ili se mahom fokusira na banku. Imaćete, naravno, svi ti, da kažem – rejting alati, imaju određene, kako bih rekao, okidače (Miloš je tu mnogo sofisticiraniji od mene, pošto se on, između ostalog, time i bavi) koji su to parametri i pokazatelji koji će vam kreditni rejting pomerati u jednu ili drugu stranu. Naravno, jedan od bitnih okidača za dobar kreditni rejting je i koliko kapitala firma ima u sebi – da li je to PIB i matični broj uz ulog od 100 ili 1000 dinara, pa makar imala i ne znam kako interesantan biznis model ili imate preduzetnika koji je, jednostavno, jedan duži niz godina razvojno ulagao u kompaniju i danas kada pogledate strukturu i bilansa stanja i bilansa uspeha te firme, vi vidite da ste njima, kako bih rekao, samo jedan dodatni boost, jedan dodatni podsticaj da oni taj biznis koji već vode kako treba dodatno nadograde.

Ivan Minić: Ima ta rečenica koju često koriste preduzetnici kada komentarišu svoj odnos sa bankama i uzimanjem kredita – Samo mi je ostalo još “ovoliko” da im objasnim da mi ne treba kredit i tad ću ga dobiti. E, sad, vrlo često to kažu ljudi koji, u suštini, kada dođe kraj godine se bave time “kako da smanjimo dobit”. Što je onako, uzročno-posledično vezano, ali kada pričaš sa njima, oni ne vide da to jedno sa drugim ima neke naročite veze, da ljudi ne vole baš da vide kada neko ima dobre rezultate do decembra, a onda baš tada ima neke nepredviđene veće troškove i ta dobit uvek bude u nekim granicama minimuma. I prosto, niz čitav nekih drugih stvari koje se tu dešavali. Ali, koliko je značajno, ja recimo kada sam se savetovao kako to obično biva kada si mlad u svemu tome, savetuješ se sa prijateljima, kolegama koji su duže od tebe u priči, jedna od stvari koju su mi svi savetovali je da prosto – da, ti imaš sada neke određene stvari koje treba da finansiraš u narednom periodu, da li je to nabavka neke opreme, neka vrsta investicije, renoviranje, vozilo, … ti to možeš da isfinansiraš iz tekućeg poslovanja, ali nemoj. Meni je unutrašnji mehanizam govori – to su tvoje pare, nikome nećeš ništa dugovati, ja sam odrastao devedesetih i tako dalje, pa sve što možeš da isfinansiraš svojim parama i ne boli te glava. To je upravo jedna od stvari koja nije dobra. Ako imaš novac, koristi instrument, izgradi istoriju da imaš dobar odnos sa bankom, da kredit koji uzmeš vraćaš dinamikom koja je dogovorena, da taj novac koji je ostao kao nekakav višak koristiš i kao neko sredstvo obezbeđenja, ali i kao neku vrstu buffera za slučaj da dođe do problema sa cash flow, da ne dođeš u tu neku problematičnu situaciju. Koliko takve stvari, zapravo, utiču? Koliko taj momenat da – gradi svoju kreditnu istoriju kroz situacije u kojima ti to baš i nije neophodno, ali jeste jedan dobar način da ne preopteretiš svoj biznis trenutnim troškovima koji imaš?

Miloš Bajčetić: Možda je malo kontraverzno, ali ja sam generalno fan zaduživanja. Ne zato što sam u takvoj industriji da želim da pospešujem da se što više ljudi zadužuju, već prosto iz ugla vlasnika zaduživanje je dobro, i maločas smo pominjali, prinosno uloženi kapital raste uz zaduživanje. Ti kao vlasnik preduzeća možeš da pokupiš gotovo celokupnu dobit, minus kamata, uz dobro zaduživanje. Uslov za to je da taj biznis bude održiv. Dakle, leverage pomaže, ali i podiže rizik. Ja svakako mislim da samofinansiranje svega nije uvek najbolje za kompaniju, dakle taj konzervativni austrijski model, iz moje neke percepcije nije idealan ako firma želi da raste ili zavisi koji je neki sentiment vlasnika, kojom brzinom želi da raste. Nemam ništa protiv ljudi koji sve sami finansiraju. Tako da je to već stvar izbora kako će se kretati i da li će svoju firmu da zadužuju, ali mislim da neki umereni nivo duga je sasvim optimalno. Međutim, ono što sam još hteo da dodam… Dakle, mi kao bankari ćemo često da kritikujemo situacije kada vidimo da je neko započeo investiciju iz svojih sredstava ili da je prelio obrtni kapital u nešto što nije trebao ili da je akvizirao drugu, treću firmu i tako dalje. Zašto si to uradio,  a nisi zaokružio finansijsku strukturu, što je neki da kažem, ispravan način pristupa takvom problemu. Međutim, iz razgovora sa privrednicima, saznao sam da nije baš tako, da prosto, prilike se javljaju u kratkim periodima i prosto oni moraju brzo da reaguju. Ako oni budu čekali banku i ako budu dobili neadekvatnu strukturu od strane banke, ta prilika će da izostane. Tako da, i oni nauče da u nekom ambijentu u kome se nalaze moraju negde da izvagaju da li je pametno da uđu u takvu investiciju takvu, da li će moći to da iznesu sutra ili neće, a da je ne propuste. Tako da, po meni je to možda i najteži zadatak vlasnika da tu odluku ispravno donese. Dakle, ukoliko smatra ili veruje da će moći da to isfinansira ili dobije na kraju podršku banke, ima smisla da se uputi u taj neki rizik. Ali u svakom slučaju, moja neka preporuka bi bila da se i pre nego što se donese ta odluka u najranijoj fazi razmišljanja o tome konsulutuje sa nekim iz banke ili sa svojim finansijskim direktorom, da ne utrčava u to bez obzira koliko ta prilika bila dobra, jer na kraju dana, to može da se ispostavi kao prilika za zatvaranje firme. 

Ivan Minić: Hajde da objasnimo još jednu stvar. Upravo vrlo često problem koji ljudi imaju je da možda oni i jesu dobar fit za određeni kredit, ali procedura traje dugo, komplikovana je, ima mnogo koraka, odobravanja, vrlo često se traži dodatna dokumentacija i tako dalje. I mislim da ljudi zapravo ne razumeju šta podrazumeva proces apliciranja za kredit, odnosno, šta se dešava kada ti kažeš – ja bih hteo kredit? Šta se od tog trenutka pa na dalje dešava u banci?

Miloš Bajčetić: Pa, pre svega, potrebno je dobro se pripremiti za apliciranje. To je nešto što je i pokriveno kroz samu platformu. Dakle, jako je bitno da taj koji dolazi u banku ume da dobro prezentuje ideju, da ubedi svog slušaoca da ta ideja ima smisla. Dakle, bez toga, šanse za neku realizaciju su zaista male. I po meni, vlasnik treba zaista da bude uporan kada govorimo o komunikaciji sa bankom da pronađe tog koji će da ga razume i čuje, i da kaže – aha, slažem se, to ima smisla, mi ćemo to da podržimo. 

Ivan Minić: Na koji način to može da uradi?

Miloš Bajčetić: Pa, isključivo, iz mog nekog viđenja jeste koliko on veruje, koliko on dobro može to da obrazloži, koliko on ume da ubedi predstavnika banke da je investicija lukrativna, da će doneti benefit za preuzeće i da je održiva, na kraju krajeva, iz ugla servisiranja duga. To je neki, da kažemo, početni korak. Da bi on to mogao da prezentuje, on mora da je duboko ušao u celu ideju, da je dobro izanalizirao, da je napravio neke projekcije, biznis plan da je sastavio kojim će on da zapravo i da dokumentuje tu svoju ideju i priču. 

Ivan Minić: A, šta se dešava ispod haub nakon što se ljudi, nakon što ljudi iznesu i prezentuju svoju ideju, pripreme potrebnu dokumentaciju, šta je to što traje neko vreme?

Miloš Bajčetić: Pa, banke su generalno prilično urađeni sistemi. I rigidni na neki način. Lanac odlučivanja je prilično dugačak, tako da je to negde prvi korak ka tome da se klijent obrati banci, posle toga ima još sigurno nekoliko etapa, do samog donošenja odluke. I u toj etapi banka zapravo komunicira sa klijentom ukoliko se razlikuju njegovi zahtevi i preporuke banke. Tako da, postoji ta neka nivelacija traženja optimalnog miksa i za jednu i za drugu stranu. I ukoliko su se dogovorili, hajde da kažem, i banka i klijenti, takva odluka doneta na nekom od organa odlučivanja, onda postoji još jedan deo tog procesa koji često ume da potraje, a to jeste proces administriranja i procesuiranje kredita, naročito ukoliko postoje neki kolaterali, hipoteke ili zaloge, agencije ili garantori. Veliki broj dokumenata je tu pripremi, tako da to još dodatno produžava sam proces. Klijenti su, s jedne strane, razumno nestrpljivi zato što im novac kada dođu u banku očigledno treba vrlo brzo ili imaju neke urgentne potrebe. A sa druge strane, bančina percepcija je da – ako ti planiraš dobro, ti ćeš da dođeš ranije. Tako da, i tu je opet neki vakum koji je potrebno popuniti na pravi način.

Ivan Minić: Neke banke sad već imaju taj mehanizam gde klijentima sa kojima imaju dobru dugoročnu saradnju, s vremena na vreme nude  preapproved kredite gde ti suštinski jako brzno možeš da završiš sve što ti treba, al to se ne dešava onima koji nemaju neku istoriju odnosa.

Nikola Maslovarić: Pa, hajde ovako, s obzirom da sam ja neki duži niz godina radio i u prodaji banke, pa mi je ta materija vrlo poznata. Na zapadu već duži niz godina se razvijaju određeni modeli koji praktično, da kažem, na bazi javno dostupnih podataka za one klijente za koje nemate neke druge podatke, a za, boga mi, klijente sa kojima već banke funkcionišu, postoje čak i određeni analitički softveri koji se bave analizom ponavljanja tih klijenata, i onda na bazi toga, banka donosi odluke u kom iznosu i sa kavom strukturom je spremna da prati klijenta kroz taj takozvani pre-approved. U Srbiji to postoji, nekolicina banaka to radi i, moram da kažem, da je to nešto što je poprilično olakšavajuća okolnost. Ali, moramo imati na umu da je to u principu vezano isključivo za određene tipove proizovda. Znači, ovde pričamo o proizvodima koji se najčešće na rok između 6 meseci i 3 godine. I najčešće pričamo isključivo o finansiranju obrtnih sredstava. Sve ostalo, jednostavno, mora proći kroz jednu dublju analizu iz razloga što postoji nešto što se zove podrška kroz obrtna sredstva i postoji nešto što se zove razvojno, odnosno, investiciona aktivnost. Imamo razvojnu aktivnost kada pričamo o ozbiljnim investicijama. Tu prosto mora da se desi jedna vrlo ozbiljna analiza i banka mora vrlo duboko da uđe u tu stvar. Imate situaciju kada, na primer, klijent ima određenu proizvodnju i kaže – ja moram da zanovim mašinu, hoću mašinu koja proizvodi 10.000 jedinica nečega da zamenim novom mašinom koja troši 30.000 jedinica i troši struje kao ova od 10.000 jedinica. I objasni vam kako to funkcioniše i objasni vam odakle mu tržište i objasni vam ko će mu to da plati, i kada vi to izanalizirate, vi shvatite da on ima dobre kupce, da on ima dobru ideju, da on ima razvijen biznis, da on ima razvijeno tržište. Tu ulazite relativno jednostavno. Imate situaciju kada imate jedan proizvod i sad želite to vertikalno unapredite, odnosno, preduzetnik želi da napravi investiciju na bazi koje će podići svoj proizvod na jedan viši nivo. I tu su stvari onda relativno jednostavne. Ali, zamislite situaciju u kojoj imate čoveka koji ima ozbiljnu fabriku za proizvodnju zimnice i zbog toga im, da kažem, specifičan model ponašanja i funkcionisanja iz razloga što je to proizvod jednog sezonskog karaktera, i sad imate tog čoveka koji bi sad odjedanput hteo da uđe, ne znam, u nekretnine ili u neku potpuno drugu priču. 

Ivan Minić:  A kod nas je vrlo karakteristično da ljudi kad registruju firmu, pitaju – a čime ja ne smem da se bavim. 

Nikola Maslovarić:  Otprilike da, da. Tako da, to onda naravno postaju daleko teža pitanja. Ono što je donekle bitno, s obzirom na nivo razvoja bankarstva u Srbiji, naročito u tom SiM segmentu, generalno ne postoji uža specijalizacija jer nema ni svrhe raditi specijalizaciju za klijente koji uzimaju kredite od 100, 200, 500 hiljada eura ili 5 miliona eura. Znači, nemate bankare koji su specijalizovani usko za neku industriju, već su to ljudi koji pokrivaju manje-više sve industrije, a onda moramo znati da je fokus tih ljudi, da kažem, nije do te mere dubok. Oni od svojih klijenata, pre svega, uglavnom saznaju to što treba da saznaju o toj industriji, do nekog niovoa, naravno, do kog je klijent na kraju krajeva spreman da razume i dokle i sam bankar je spreman da uše duboko u suštinu tog njegovog biznisa. Ali, suština svega je da bankari o svakom pojedinačnom biznisu znaju po nešto, ali daleko od toga da znaju sve. I, naravno, uvek postoji, kako bih rekao, jedna blaga doza nepoverenja kada se ulazi u nekog klijenta, s tim što ako postoji dugogodišnja istorija, kada vi vidite pozitivan trend i kada vidite da se klijent drži u nekoj, da kažem, svojoj niši, svojoj sigurnoj zoni, onda je bankaru mnogo lakše da donese ispravnu ulogu, odnosno, pozitivnu odluku.

Ivan Minić:  Kakava je situacija, kakva je postavka stvari kada, recimo, postoji stabilno poslovanje koje je osnova svega i koje je vrlo dobra baza za sve što treba, ali primera radi, taj klijent je dostigao plato na ovom tržištu i jednostavno nema gde da se širi. Sad, naredni korak je da ili širi portfolio proizvoda, ukoliko želi da raste ili da se širi van granica tržišta. I jedna i druga stvar su rizične. Nekada više, nekada manje rizične, po mnogima kriterijumima region je sličan i voli slične proizvode, vrlo verovatno nešto što prolazi ovde će proći u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, nije važno. Uvođenje nekih novih proizvoda isto može da se ispostavi kao fantastičan potez, ali može da se ispostavi i kao promašaj. Ti kroz neko osnovno finansiranje možeš da servisiraš kredit, verovatno, jer to jeste stabilno, ali kako banka uopšte gleda na nešto tako gde je to sad. Malo iskorak izvan zone komfora. Nisi baš ušao u nekretinine, a baviš se zimnicom. Ušao si u nešto što je komplementarno, ali je novo, rizično, neobično, još ako se dešava u trenutku koji nije idealan, a ovde gotovo nijedan trenutak nije idealan za takvu vrstu eksperimenta. Kako banka gleda na to?

Miloš Bajčetić: Postoji veliki broj firmi, posebno velikih i malih preduzeća, pre svega malih koji i kada dostignu taj svoj neki nivo oni dugo stoje. Dakle, prosto, nema ambicija za više i te firme su uglavnom stabilne kompanije, u smislu bilansa. Prosto, imaju svoj neki nivo koji održavaju i njima je to OK, udobno i tako dalje. Imamo, naravno, i dobar deo kompanija koje su ambicioznije u tom smislu, čak se ta ambicija javi i prerano. Ali, u svakom slučaju, za banke je to uvek, da kažem, osetljivije polje i ono što je za nas najveći problem jeste taj neki nivo asimetričnih informacija. Znači, klijent ima mnogo više informacija i o ideji i o tržištu i o pretnjama te ideje, nego što banka ima, tako da uvek postoji taj neki jaz u razumevanju u nekoj meri. I banka iz upravo tih razloga pristupa dosta konzervativno u smislu da želi uvek da vidi neke rezerve ili likvidnosti ili da bude kolateralizovana, dakle, pokušava da zaštiti sebe u toj nekoj, pre svega, ranoj fazi. Ako se efekti takvih nekih poduhvata pokažu kao uspešni, banka uglavnom promptno olabavi svoju poziciju iz prostog razloga ako ne olabavi, doći će neka druga koja će da vidi da je to OK i refinansiraće kredit. Tako da, tu je negde zajednički poduhvat te dve strane i klijenti uglavnom jesu svesni da će banka biti nešto stroža, da će tražiti možda i overkolateralizaciju ili da će možda to da naplati dosta visoko, do tog momenta dok se taj poduhvat ne pokaže. 

Nikola Maslovarić:  Ja moram da kažem da se ovde privrednici susreću sa više nekih ograničavajućih faktora. Ukoliko bi neka kompanija iz Srbije želela da pokrene biznis u regionu, jedan normalan sled bi bio da, recimo, registruje firmu u nekoj zemlji regiona, da iskoristi svoj finansijski bonitet kod svoje banke ovde, da izda bankarsku garanciju banci u zemlji u okruženju u kojoj je otvorio firmu i da na bazi te bankarske garancije tamo obezbedi finansiranje. Tamo imate start-up, neće to niko finansirati, prosto uz garanciju neke reputabilne banke to se može vrlo jednostavno uraditi. Ovde bi, da kažem, bilansi kompanije u Srbiji izgledali za nijansu drugačije zbog tog takozvanog overbalance exposure. Međutim to, regulatorno, nije dozvoljeno. Znači, firme to ne mogu raditi, odnosno bankama je zabranjeno da na taj način suportiraju lokalna preduzeća. I sada imate situaciju da da biste pomogli preduzeću u nekoj zemlji u okruženju ili bilo gde u svetu, prosto morate da im pošaljete novac odavde. To je dozvoljeno, nije ništa sporno. Problem nastaje onda kada dođe do problema likvidnosti, odnosno kada domaća kompanija ovde shvati da je možda nešto preinvestirala, da je možda tamo uradila više nego što je mogla u datom trenutku. Banke generalno, na prvu loptu, osim u koliko je u pitanju iznos relativno skroman spram boniteta i kapaciteta same kompanije, ne bi podržavali takve aktivnosti. I onda zbog toga, kažem, preduzetnici vrlo često sami pokušavaju da finansiraju operaciju u nekim drugim zemljama i onda im zafali likvidnosti i onda dođu u banku. Tada potencijalno može da nastane problem, naročito ukolio već postoji određena izloženost u banci, jer će banka sa pravom reći da je došlo do toga da nešto što je jednom trenutku izgledalo kako izgledalo, danas više ne izgleda tako jer odjednom imamo firmu u nekoj drugoj zemlji, odjedanput imamo prelivanje para u neku drugu zemlju, tu praktično nemaš nikakvu kontrolu, nemaš kolaterale, nemaš mogućnost sredstava prinude, i tako dalje. I to negde može malo da dovede, nekad i u nekoj većoj meri do zategnutih odnosa između klijenta i banke. Najbolje je upravo ono što je Miloš rekao – kada postoje takve ideje, treba na najbolji mogući način prezentovati business case banci i dati joj mogućnost da sagleda na pravi način to šta je neka konkretna ideja. Najbolje je ukoliko to može da se uradi na nekom samom početku i da se strukturiše na adekavatan način jer sve ono što će negde posle kada banka već ima određeni exposure kod klijenta, sve neke akcije koje posle mogu da ugroze neki otplatni kapacitet mogu da dovedu do vrlo dugoročnog ili trajnog nepoverenja između klijenta i banke.

Ivan Minić:  Dakle, taj odnos je relativno komplikovan. Ali je suština da bilo bi super kada bi planirali stvari na pravi način i kada bismo te svoje planove na vreme saopštavali i koliko je to moguće gradili taj odnos poverenja od starta i na neki način zajedno oblikovali i timeline i sve ostalo u skladu sa nekim procenama koje dobijamo kao povratnu informaciju, da ne dođemo u situaciju, jer najgora stvar koja može da se desi, a ona je najčešća koja se dešava, je da dođemo i da kažemo – Meni sad to treba odmah. Odmah najčešće ne može ništa. Ali, ako je to unapred najavljeno, ukoliko je to deo većeg plana, onda postoji mnogo veća fleksibilnost i postoji mnogo različitih načina na koji banka može da odgovori na potrebe klijenata. 

Nikola Maslovarić:  Pa, ja moram da kažem da mislim da tu ključnu ulogu u edukaciji imaju pre svega bankarski službenici koji rade sa tim klijentima. Bankarski službenici koji imaju iskustva u radu sa korporativnim klijentima apsolutno imaju i kapacitete i znanja da klijenta upoznaju sa time šta je to i na koji način klijent treba da postupa. Vrlo često banke najviše vole da funkcionišu sa klijentima na način da se na vreme dogovori određena godišnja potreba. Ako klijent može da izađe sa nečim što mu je godišnja potreba, to onda znači da klijent već ima i neki kratkoročni plan. Znači, ja sad ne pričam o planu tri godine ili pet godina, ja pričam o planu od 12 meseci, gde su praktično službenici banke ti koji bi trebali da kreiraju odnos i da upravljaju očekivanjima samih klijenata. Ne postoje mnogo velike razlike u, sada pričamo o nekom proseku, ne mogu da pričam od klijenta do klijenta, ali o nekom proseku ne postoje velike razlike u apetitima banaka kada su u pitanju firme. Opet, ono što sam na početku ovog razgovora rekao, kreditni rejting je taj koji će dobrim delom trasirati neki razgovor i neku pregovaračku poziciju samog klijenta. Ono firme koje imaju iskustva sa bankama su davnih dana shvatile da u principu, da kažem, taj neki jenogodišnji, kvalitetni sastanak na kome će se razmeniti planovi s jedne strane, dok će sa druge strane službenici banke navigirati klijenta na određeni način i značajno pomoći da klijent bude relaksiran u nekom dnevnom poslovanju. E, sad opet, ako su razvojni projekti u pitanju, onda tu postoje izazovi i teme potpuno druge prirode. Još jednu stvar si bio spomenuo tokom ovog razgovora, a možda je nismo na najbolji način obuhvatili. Tu postoji jedan sukob interesa između banaka i samih klijenata. Ljudi koji rade u prodaji, oni su opterećeni KPI-ovima, odnosno targetima. U najvećem broju banaka crta se podvlači na 31.12.  i onda se gleda ko je šta uradio. Sad tu postoji jedan zanimljiv momenat, a u našoj ekonomiji je treći kartal uglavnom u svim industrijama nekako najživlji i nekako stiče se utisak da se u tom trećem kvartalu odradi jedno 40% posla.

Ivan Minić: Nekad i više 🙂

Nikola Maslovarić:  Nekad i više, u zavisnosti od industrije. I onda imamo jednu zanimljivu situaciju, a to je da bankar vrši pritisak na klijenta da povuče što je moguće više kredita, da bi se približio ili preskočio neke svoje zadate KPI-ove. Sa druge strane, možda klijent čak i ima viška likvidnosti i hteo bi da vrati te kredite, a bankar ga moli – Nemoj, sačekaj bar treći januar pa onda vrati. I sad dolazimo u jednu suludu situaciju, a to je imate zdravog klijenta, imate klijenta koji bi mogao kreditno rasterećen jer se sa 31.12. podvlači crta i u zavisnosti od toga koliko je zadužen u datim okolnostima njega će taj kreditni rejting pratiti tokom čitave sledeće godine. Tako da, to neko insistiranje da određena izloženost ostane kod samog klijenta u nekoj narednoj iteraciji će otežati neku buduću saradnju. Ali, negde se nadam da će, kako bih rekao, vremenom i oni koji su kreatori tih targeta razumeti da bi možda bilo pametnije da posmatraju na jedan malo drugačiji način i da to negde dovedu do toga da u nekoj konačnici svi izvuku korist od toga.

Ivan Minić:  Da, imali smo pre nekoliko meseci sjajan razgovor sa Darkom Mirkovićem. Rekao si, u razgovoru pre ovoga, da se znate. I on je vrlo detaljno govorio o tome koliko taj neki sistem targeta, kako je uobičajno postavljen, zapravo uopšte nije stimulišući jer se postavlja tako da tebi cilj da dobaciš do toga i idealno da ne prebaciš previše, jer ako prebaciš previše, rizikuješ dalje kako će se stvari odvijati. Što se tiče, postavke, iz ugla banke, želeo bih da dotaknemo još jednu stvar koja mislim da je vrlo značajna u ovom sad trenutku, jednu stvar koja je na kraju donela kakvu do sad nismo imali u ovoj generaciji, a to je da smo prošle godine imali kovid i imamo ga i dan danas, ali u nešto drugačijim okolnostima da je to bio jedan veliki udarac za mnoge firme. Neke firme su se sjajno prilagodile, neke su se već bavile delatnostima koje su procvetale u tom periodu, ali krajnja linija je da kraj prošle godine i presek stanja na kraju godine za mnoge nije bio dobar. Šta to menja u njihovoj budučnosti?

Miloš Bajčetić: Kovid je doneo malo promenu defintivno pristupa banaka ka klijentima. U startu je zauzet malo usporeniji tempo, svakako, dok se nije videlo u kom će smeru kriza da ide. Ali, ono što je promenjeno znatno više u odnosu na neku raniju praksu jeste više fokus na same industrije, upravo iz razloga što neke industrije su se bolje ponašale, neke lošije i posledično preduzeća iz tih industrija su isto bolje ili lošije ponašala. Ono što je bilo dobro iz ugla bankarskog sektora definitivno jeste državna pomoć koja je usledila u pravom momentu, što je dosta olakšalo bankama svoj pristup kreditiranju. Pre svega, imali smo garantnu šemu i moratorijume, tako da su preduzeća dobila dosta prostora, hajde da kažem, da udahnu vazduh. Još uvek to traje. Tako da, neke posledice na portfolia banaka nisu bila toliko dramatična koliko se izprva očekivalo. Rezultati su bili bolji nego što su bila neka originalna predviđanja. Tako da, videće se kako će se kretati ekonomija sa du narednom periodu. Od toga će da zavisi kako će izgledati i bilansi preduzeća. Sad država generalno beleži rast. Ukoliko se u tom smeru nastavi, ja verujem da će i da privredni sektor ostati stabilan. Ukoliko dođe do novog prekida, to će onda prilično istrošene rezeve da dokrajči, i onda očekujem da će biti dosta difolda, mi to zovemo difold zbog nemogučnosti preuzeća da servisiraju svoje obaveze. U svakom slučaju, Banke su detaljnije prisutpile sagledavanju klijenata. Ono što je nama bilo naročito važno jeste kako klijent sebe vidi, kako se percepira u celoj situaciji, da li se vidi kao ugroženog ili ne, jer mi imaomo neko svoje viđenje, mi imamo neki svoj izveštaje, sagledavanja industrije na svoj način. Nama je bilo bitno da razumemo kako klijent sebe vidi i šta on planira na dalje. Tako da, mogu da kažem, bar za sada da je prošlo iz mog nekog ugla bolje nego što je očekivano. Neka ostane tako i to je to.

Nikola Maslovarić:  Ako mogu samo da se nadovežem na ovo što je Miloš govorio… Tokom prošle godine, kada smo imali lockdown i kada je kovid na ekonomiju naše zemlje imao možda i najveći impact, desila se jedna, pa mogu da kažem, prilično panična reakcija cele privrede, jer suštinski niko nije znao šta da radi. Postojale su prodavnice koje su i dalje funkcionisale, doduše, u nekom izmenjenom režimu rada, ali su funkcionisale, imali smo čak u nekim momentima i panično pražnjenje rafova pojedine robe. A, sa druge strane, postojale su industrije gde je jednostavno neko stisnuo dugme i ugasio firmu. Evo da uzmemo na primer avio saobraćaj i da uzmemo na primer nešto što nam je svakodnevnije – autobuski prevoz, i naravno, međunarodni autobuski prevoz. Imamo firmu koja ima 100 autobusa, ima 400 zaposlenih, funkcioniše 20 godina, gro autobusa je novo, najčešće na lizing, sve je bilo kako treba, imamo jedan zdrav posao, imamo jedan kontinuirani cash flow, imamo firmu sa odličnim track rekordom i odjednom ta firma ne može da napravi jedan kilometar, i dalje ima 400 ljudi na platnom spisku, tih 400 ljudi moraju da budu plaćeni, jer prosto po zakonu moraju da budu plaćeni ukoliko su u radnom odnosu, ta firma ne može da dobije ni litar nafte na odložno plaćanje od bilo koga, a i ako bi ga dobili, ne zna šta bi uradila. Poverioci te firme postaju panični, imamo situaciju da, na primer, sve te kompanije funkcionišu po principu uzimanja goriva, što je njima inače najveći troškovna stavka, a uzimanje goriva na odloženo plaćanje je onda naravno kako se već cash flow odvija, plaćaju svoje obaveze, dolazimo do toga da te kompanije budu pod pritiskom da počnu da izmiruju svoje obaveze, a suštinski gledano nemaju odakle, jer je u jednom danu njihov prihod došao na nulu. I sada, naravno, dolazi do panike u privredi, negde se samo postavilo pitanje otprilike ko će prvi da povuče okidač. Sa druge strane, i ta situacija je prosto bila takva da taj neko prosto razmišlja – a i ako povučem okidač, šta ću da uradim, neću da uraditi ništa ni za sebe ni za drugoga, drugoga ću ubiti a sebi apsolutno ništa dobro učiniti neću. Sva je sreća da su državne mere zaista bile pravovremene i bile su adekvatne, i momenta kada se to desilo, pa ja bih rekao da je 90% panike utihnulo. A trenutno je situacija takva da, s obzirom na to da smo imali ekonomski vrlo dobru konjukturu unazad nekoliko godina, da su pojedine firme iz određenih industrija ostvarivale manje-više slične rezultate kao i prethodnih godina, pa možda i cela trećina kompanija ostvarila čak i bolje rezultate i imamo tu jednu trećinu koja je zaista propatila. Tu, naravno, pričamo i o ugostiteljstvu, turizmu…

Ivan Minić:  I IT industriji… 

Nikola Maslovarić:  Tako, o još nekim industrijskim granama koje se u suštini mogu ubrzo oporaviti, ali samo u slučaju da samo dobiju adekvatnu pomoć, i naravno, konačno raskrstimo sa pandemijom. 

Ivan Minić:  Da se desi stabilizacija koju čekamo. Ja stalno spominjem citat ovde, mislim da sam se ljudima koji redovno slušaju smučio, ali, što kažu inženjeri: “Nije bitno da li je dobro ili loše, bitno je da je predvidljivo”. Koliko god ti na nešto što je predvidljivo, ti na nešto što možeš na pravi način da anticipiraš, ti ćeš da se prilagodiš. To znači da moraš da se smanjiš, OK, smanjiš se, ali ako ne znaš šta se zapravo dešava i ako ti je to sve u magli što je ispred tebe, ne možeš da upravljaš time na pravi način.

Miloš Bajčetić: Ja bih samo, ako može, da podvučem, jer mi govorimo ovde o ekonomiji agregatnoj koja je bila solidna i generalno industrijama koje su bile stabilne, većina je bila stabilna, nije toliko osetila udare. Ali, iz ugla malog preduzeća koja su na kraju tog lanca, situacija jeste bila nešto teža. Kada govorimo o mikro ili malim klijentima, koji nisu imali kapacitete u toj meri ili nisu imali podršku pre svega dobavljača da ih čekaju, a onda i kreditora, mislim da su oni godinu prošli nešto teže, ali, kao što sad i komentarišemo, videčemo kako će ići oporavak, kako će se cela ova priča sa kovidom završiti i do kad će efektivno da traje. 

Ivan Minić:  Momci, hvala vam! Preporuka za sve koji su odslušali i nadam se dobili sad malo jasniju sliku kako sam proces funkcioniše je da odu na sajt dobarzabanku.rs, nauče neke stvari, urade evaulaciju sopstvenog biznisa, shvate šta su jake strane, šta su slabosti, na čemu treba da rade, da prosto budu bolje pripremljeni kada uđu u neke razgovore koji pre ili kasnije dolaze sa bankama. Hvala kompaniji Visa koja podržava realizaciju ovog serijala i preporuka svima vama da na linku u opisu podkasta pogledate njihovu Platformu za podršku malom biznisu i tamo vidite da li postoji nešto što možete da iskoristite da unapredite svoje poslovanje, najčešće u nekom od elektronskih oblika, ali i u nekim drugim sferama. To bi bilo to od nas za ovu epizodu. Redovna epizoda u nedelju, naredni specijal u sredu. Hvala vam puno, vidimo se!