Pojačalo specijal: Dejan Janjatović – bankar koji se popeo na 6000 metara sa prijateljima

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Dejan Janjatović: Dobro.

Ivan Minić: Pričaćemo o nečemu što je Dejan uradio sa krugom prijatelja ovaj pre nekog vremena. Mi se već duže dogovaramo da ispričamo tu priču, sad ćemo to i i uraditi i ispričaćemo vam kako to izgleda kada neko ko se ne bavi time i nije inače ovaj zainteresovan ni za planinarenje, ni za afrički kontinent, odluči sa prijateljima da popne jedan od najviših vrhova na svetu, najviši vrh Afrike, Kilimandžaro. Dejane, pre svega, dobro mi došao.

Dejan Janjatović: Hvala na pozivu.

Ivan Minić: I ovaj za početak moram da te pitam zašto, pobogu?

Dejan Janjatović: Ja i dan danas pokušavam da nađem odgovor na na to pitanje, zašto. Ali to je bio pre svega jedan izazov. Kao što si spomenuo ja sam pre tri godine bio na jednom stručnom usavršavanju u Americi. I grupa ljudi koja je tu bila, onako jako smo se dobro družili, proveli smo zajedno dosta vremena i ostali smo u kontaktu i koleginica sa iz te grupe je imala na svojoj životnoj listi da se popne na Kilimandžaro, između ostalog. I posle par godina od tog našeg studiranja i druženja, ona pošalje u našu grupu, kaže: „Evo, sada je došlo vreme na toj mojoj listi, Kilimandžaro.“ I pusti u grupu: „Ko hoće?“ Nas je bilo u toj grupi nekih 170 i u momentu svi euforija: „Hoćemo, hoćemo.“ I u startu se prijavi jedno 50-ak ljudi. Širom sveta, znači, mi smo bili u Americi i iz celog sveta su bili u toj grupi na tom, na tim studijama. I to je recimo bio neki novembar 2024. a plan je bio da idemo u julu-avgustu 25. Znači, bilo je jedno 10-ak meseci do do tada. Moj prvi refleks je bio kao nikad mi u životu nije palo da se penjem na na Frušku goru, ni na Pančića, a ne na Kilimandžaro. Ali kao, deluje dobri su ljudi, znamo se, volim da sa njima provodim vreme. Uradim neki search da vidim šta je to Kilimandžaro, da l’ to trebaju neke posebne veštine, da l’ je, koliko je zahtevno, da l’ treba da kažem, neki lanci, sajle da se vuče i tako dalje. Međutim ono što sam odmah pročitao jeste da Kilimandžaro ne zahteva neke posebne planinarske veštine, sad da se ti vezuješ, penješ i tako dalje i nije bila puno i nije bilo puno teških slučajeva, nekih smrtnih slučajeva, za razliku od nekih drugih planina, tako da nije jako opasna planina. I te dve stvari su mi rekle: „OK. Kilimandžaro uvek zvuči negde romantično u filmovi, Afrika.“ Reko: „Što da ne?“ Znači, bio sam u nekoj kondiciji, imao sam neku rekreaciju, ali nikad se nisam penjao na planinu. To nikad nije mi bila neka ideja, niti sam to želeo, tako da. Ali sam bio u nekoj kondiciji i kad sam ovo pročitao da da treba neka pre svega kako radi kardio sistem, kako su spremni, kako je spremno telo, procenio sam da bi možda to i mogao da da uradim i prijavim se. I ja u tih 50 se odmah prijavim na taj prvi poziv. I ono što je bilo zanimljivo, kako je vreme prolazilo, svi su se nalazili neki razlog da neko je stvarno verovatno nije mogao da ide, al kao: „Jao ne mogu, neko mora da odnese lek, neki, neki ovo, neki ono.“ I tako iz meseca u mesec i na kraju ostalo nas petoro. Od grupe od tih 40-50 koliko se inicijalno prijavilo, ostalo je nas petoro koji su bili najveći entuzijasti. Ja sam negde tu bio već u dilemi, negde da l’ da idem, da l’ da ne idem, pošto sam video da se grupa osula, znači sa neke početne euforije. I taman sam krenuo da pošaljem i ja poruku na na WhatsApp-u da i ja odustajem, kad se javljaju ti organizatori, kažu: „Mi smo vam napravili ponudu na 50 ljudi, ostalo vas je petoro, ako još neko odustane, nema ništa od ovoga kao, ne nećemo da idemo za vas četvore.“ Ja onda kao, povučem se, neću da ostavim ovih četvoro na cedilu, pošto vidim da su oni baš rešili da idu i reko: „Evo, to je to. Tu sam gde sam“ i tu prelomim, to je bio negde recimo kraj juna, da da ipak odem.

Ivan Minić: E sad, mislim, ono što što znamo jeste da je Kilimandžaro najviši vrh Afrike, da je u pitanju najviši vrh na svetu, a da nije deo nekog velikog masiva, velikog lanca i da je vulkanska planina, što onako uvek estetika svega toga, čak i iz daljine, izgleda potpuno drugačije u odnosu na na bilo šta drugo. Ali kad razmišljaš o Africi, ne razmišljaš o planinskom vrhu od skoro 6.000 metara. Razmišljaš o o pustinji, razmišljaš o stepi, razmišljaš o ono, vrlo, vrlo zanimljivom i šarenolikom životinjskom svetu, ali apsolutno nikome ovo ne pada na pamet. E sad, to nije kao uspon na neki od najviših vrhova Himalaja, gde je to preko 8.000 metara i to je baš zaista ekstremno preko svake granice. I vrlo su česti slučajevi da se deo ekipe ne vrati, vrlo je vrlo je često da se dese neke komplikacije. Ovo je pitomije, ali je daleko od toga da je pitomo. Nije to uspon na rudnik gde se skupimo ujutru i u, ne znam, na izlazak sunca stignemo gore. Kad ste krenuli u tu priču i kad je, kad ste presekli da ćete i vi ići, kako je tekao kako je teklo planiranje, kako su tekle pripreme, šta su bile neke smernice koje ste dobili i od organizatora?

Dejan Janjatović: Da, mislim to što si rekao Kilimandžaro onako deluje romantično je l’ tako? Usred savane neke diže se i snegovi večiti su gore, tako da su slike prelepe i svima nam je, svi imamo u glavama tu sliku. Tako da kao što si rekao, proučavao sam dosta pre nego što sam odlučio da da idem. I jeste, to je neki ugašeni vulkan visine tih 5.895 metara Uhuru Peak, najveći najviši vrh. To je četvrti vrh na svetu. Prvi je Mont Everest, drugi su, drugi vrh negde na Aljasci, treći na u Južnoj Americi i ovo je četvrti najviši vrh na svetu. Tako da a najveći najviši vrh Afrike. Tako da je to onako već stvaralo neki izazov. Kao ej ne planinariš, šta ćeš odmah da odeš na na četvrti vrh, tako da. Naravno, onda smo dobili instrukcije kako da se da se pripremimo. I ono što je zapravo najvažnije bilo to je da čovek ima u nogama tu neku kilometražu, da li može da se popne ili ne. I moj prvi test samog sebe je bio bila je to, bio je to neki decembar sad već i bio sam na Kopaoniku i reko: „Ako se popnem do Pančića,“ ono sneg je bio 50 cm, gde je onako strmo. Nikad u životu bio sam na Kopaoniku 20 puta, ono 20 godina idem na Kopaonik. I nikad mi nije palo na pamet da se penjem na Pančića.

Ivan Minić: Jer se ljudi obično spuštaju.

Dejan Janjatović: Tako je. I ja reko: „Hajde da probam.“ I posle 100 metara shvatam šta je planina i šta je penjanje. Ja reko: „Šta je meni ovo? Gde ću ja uopšte da idem na na na 6.000 metara skoro?“ Međutim, nekako posle tog prvog da kažem nekog šoka, hajde još malo, napravi još jedno 10-ak metara, pa ćeš da vidiš. I nekako se ja popnem na Pančić i reko: „A gle.“ I super sam se osećao. Nije mi bilo ono, niti sam nešto. Hajde sutradan da probam ponovo. I ja ponovo, ono je počelo da duva neki vetar i neka mećava, ja se penjem, ali sam izgurao. I to mi je dalo neki onako znak. Naravno, to je nije ni uporedivo, ali mi je dalo znak da da da onako nekako sam da imam neku kondiciju na kojoj moram dalje da radim, ali da da imam osnovu da se dalje pripremam. Dosta sam radio u teretani. Imao sam poseban program vežbi, pre svega jačanje nogu, kora i tako dalje. Zatim prijavio sam se u jednu planinarsku društvo ovde u Srbiji, onda smo išli tu. Onda tu mi je bilo zapravo, mi u Srbiji nemamo te vrhove. Ali ono što mi je bilo bitno da li ja mogu da planinarim jedno 15, 20 sati u toku dana. I tu sam isto brzo shvatio da imam u nogama tu kilometražu. Tako da sam onda nastavio da se spremam i u teretani i ta pešačenja. Ono što zapravo jedino što čovek ne može, na čega ne može da se pripremi i što ne može da proveri jeste kako kardio sistem, kako srce i organi funkcionišu na tim visinama. Znači, ne možeš sad popeti nigde na 4, 5.000 metara da vidiš da l’ to možeš ili ne možeš.

Ivan Minić: Da, to je razređeni vazduh je jednostavno

Dejan Janjatović: Tako je. To je nešto, to ne može da se istestiraš i da kažem, ali s obzirom da sam uradio neke neke analize i gde je ceo taj kardiovaskularni sistem dobro funkcionisao, to je isto bio jedan od preduslova da na tim visinama mogu da da izdržim i sve to zajedno. Znači, teretana, neko lakše planinarenje, plus taj neki dobar kardiovaskularni sistem, koji je zapravo ključan na tim visinama, jer često ljudi odu koji su i planinari i top spremni, ali kad dođu na visine preko 5, 6.000 metara, tu zavisi kako srce radi, kakvi su krvni sudovi, kako je protok kiseonika i može čovek da se sprema 20 godina, ako to nije spremno za za taj izazov ne vredi. Tako da sve te neke stvari moraju da se da se poklope. Tako da to je taj bio taj fizički deo priprema. Pored toga, moraš da se pripremiš šta ćeš poneti, kako ćeš da da se održavaš tamo, šta ti sve treba od suplemenata, hrane, odeće, obuće i tako dalje. Pošto je to čitav jedan program šta sve treba tamo čovek da da ponese. Znači, moraš da imaš jedne planinarske cipele, druge planinarske cipele, pošto se kreće sa 1.800 do 5.000 i ne mogu je nije sva obuća za to. Da krenemo od obuće. Zatim, jedne planinarske pantalone, druge planinarske pantalone za jednu zonu, drugu zonu, treću zonu i tako dalje. Pa gornje presvlake, pa perjana jakna, pa jakna protiv kiše, pa jakna protiv vetra. Tako da je to čitav jedan industrija radi svoj posao, tako da je industrija I mora se, mora se oblačiti slojevito. I slojevito, tako da i tu industrija je napravila dobar biznis oko tog planinarenja i ja sam kažem prvi put ušao u to, al kad sam ušao u te prodav, specijalizovane prodavnice, kad sam video šta se tu sve nudi, šta sve tu ima, to je zaista puno, puno napredovalo. Tako da eto, znači i onda tu zapravo do izražaja najviše dolaze neki detalji. I onda smo, neki kolega je dobio neke neprocenjive savete kako se krećeš, kako dišeš, kako piješ vodu, tako da sve te neke detalje čovek mora da prođe i pripremi da kad se nađe tamo da bi mogao to da da savlada. Tako da pripreme su zaista moraju da budu ozbiljne. Mora mnogo stvari da se predvidi, da se pripremi. Naravno ne može nikad 100% da se sve sagleda, ali kažem, zaista sam pored tog nekih fizičkih priprema, dosta radio na pripremi svega ostalog kako u tim nekim situacijama da se da se ponašam, šta treba, šta ne treba. Pa onda ide se u Afriku, tamo da l’ treba neke vakcine, ne trebaju vakcine. Ja sam onako imam neki lični stav protiv toga, tako da sam nekako gledao da l’ može bez toga, pa sam onda i to proučavao, pa su rekli može i ne mora, ali kao može pošto je već neka visina i to mi je bio neki faktor koji je bio prelomni da l’ ići ili ne, ali u principu.

Ivan Minić: Da, i moje prvo prvo iskustvo sa Afrikom je bilo da dobar deo vakcina ne mora da se primi, jer si na dovoljno nadmorskoj visini da ništa od tih bolesti koje insekti prenose ne može da dobiješ, jer insekata nema. Ali drugi put kad sam išao, sam dobio ceo spisak i kao ti ne moraš, ali ima stvari koje moraju, ali kao deo stvari ne moraš.

Dejan Janjatović: Al to je ta malarija, malarija je jedna stvar koja je kao preporučuje, preporučuje se, a drugo je kad se penje na Kilimandžaro, oni savetuju da se uzimaju neke pilule za tu visinsku bolest. Ja sam se onda čuo sa organizatorima da li je to neophodno, oni su rekli: „Pa morate sami da procenite. Pola ljudi uzima, pola ljudi ne uzima.“ Jer to sprečava zgušnjavanje krvi, te tablete. Oni su rekli ne mora, sami odlučite. I onda mi je to, kad su oni rekli ne mora onda sam da su oni rekli mora to svi uzimaju, ja ne bih išao, pošto ne bih unosio neke te stvari po svaku cenu. Mislim nije mi to bilo toliko bitno, ali kad sam shvatio ne moram da se vakcinišem protiv malarije, ne moram da uzimam te tablete, nego sve zavisi od nekog mog organizma i pripreme. To mi je onako bilo bitno da kažem: „Da, to je to. Sad možeš da ideš.“

Ivan Minić: Upravo ono što ste negde rekli na početku, mi ovde nemamo prilike da se dođemo u susret sa planinskim vrhovima koji su preko 3.000 metara. Najviši vrhovi u našoj zemlji su 2.600 i to je otprilike to. OK, u nekom širem regionu možemo da dođemo do tri, ako gledamo i i Mont Blanc i sve, tu je oko četiri. Ali sve je to mnogo drugačije od onoga što što ćete vi sresti dole. I to su stvari na koje čovek ne može da se da se pripremi. Ni u smislu očekivanja, ni. Ono što može, može da se raspita, može da čuje druga iskustva i može na neki način da proba da se osloni na tim i ljude sa kojima ide, ali i organizatore koji koji tu pomažu. E sad, vas je na kraju ostalo petoro.

Dejan Janjatović: Jeste.

Ivan Minić: Kako ste se vi, jeste se vi redovno čuli, jeste se dogovarali oko stvari? Prosto ono, neka neka razmena informacija, neki dogovor, jer dolazite sa različitih tačaka na jedno mesto.

Dejan Janjatović: Da, da. Pa bila je ovako, koleginica iz Amerike, jedan drugar je bio iz Južne, Južnoafričke republike. Još jedna žena je bila da, zapravo bilo je njih troje iz Amerike, Južnoafričke republike i ja iz Srbije. Tako da eto, to je to je bila ekspedicija na na Kilimandžaro i imali smo kontakt. Razmenjivali smo neke savete, al to nije bilo nešto preterano, nego više: „Ideš na pripreme ovamo-onamo, kako ide i tako dalje, šta nosiš, šta ne nosiš, šta je bitno, šta nije bitno.“ U tom nekom, ali svako se negde individualno pripremao. Tako da u tom nekom kontekstu, ali kad se eto kad smo se tamo okupili, zapravo to neko poznavanje i poverenje koje je postojalo između nas je bilo ključno. I to je to što si rekao, tim je nešto što ti si tamo pet dana penješ se i ceo dan. Znači, javljaju se trenuci kad se ne osećaš dobro, al te onda neki deo, član tima povuče, da ti nešto, podeli sa tobom neku energetsku onu pločicu ili neki suplement ili nešto ti kaže ili hajde pomogne ti malo, uzme neki deo tvojih stvari. Tako da taj momenat tima je ključan za za takve izazove.

Ivan Minić: Kako je kako je izgledao plan? Znači, koliko, na koliko dana se ide, koliko dana je aktivno, konkretna aktivnost, koliko dana je priprema na licu mesta, nekih stvari, prosto kako izgleda jedna jedna takva stvar?

Dejan Janjatović: Pa od odlaska do povratka je sedam dana. Znači, dođe se jedan dan, tu malo aklimatizacija na na uslove, pošto je prvi taj neki hotel gde smo bili smešteni kad smo stigli u Tanzaniju, blizu Nacionalnog parka Kilimandžaro, nekih 1.400 metara nadmorske visine, tu smo se okupili, proveli smo dan zajedno, malo smo se šetali sa tim vodičima da se već naviknemo na taj neku, taj neki vazduh. I zapravo sutradan se kreće onda na na Kilimandžaro. Samo penjanje i povratak traju pet dana. I onda se sedmi dan se zapravo vraćamo, vraćamo nazad. Tako da i taj prvi dan je jako bitan. Tu se upoznamo sa organizatorima, sa vodičima, oni nam daju još neke neke savete šta kako treba da se da se radi, šta su ključne neke stvari i tu već adrenalin kreće da radi. Znači, to je već, to je to. Nema nazad. Stigli smo. Sutradan se kreće rano ujutru, tako da više nije bilo moguće da se da se da se vratimo. Ali kažem, nekako tim onda kad je čovek u dobrom timu, onda ta neka energija koja postoji, jednostavno neke stvari lakše se prolaze i tako.

Ivan Minić: A osim vas petoro, koliki je tim sa strane i lokalaca koji koji su vam podrška u tom procesu?

Dejan Janjatović: To je solidno tamo organizovano pošto Kilimandžaro je otvoren cele godine za penjanje. Možda ima par meseci kad su neke sezone kiša, pa baš nije preporučljivo da se penje. Tako da je to jedan jako bitan izvor prihoda za Tanzaniju. Taj turizam oko Kilimandžara, to je nacionalni nacionalni park. I postoje agencije koje praktično organizuju, dovode i pružaju tu taj tu podršku u smislu vodiča, tih šerpasa, portera kako ih oni zovu koji nose deo deo stvari koji su svo vreme sa nama, kuvara, pošto na planini gore nema nema restorana, nema hotela, nema ničega. Nema ni vode, nema ni struje. Nema ni vode, nema ni struje, tako da. Ne razmišljaju ljudi, a mogli su. Znači, mora da postoji čitava ta logistika da ipak niko od nas nije imao to neko iskustvo. Tako da znači, na na grupu od petoro, imali smo tri vodiča i ja mislim ono osam tih pomoćnog osoblja koji su nosili naše naše dodatne stvari plus hranu gde su koju su spremali i tako dalje. Jer ono što je zanimljivo, znači, ono što mi od opreme nosimo na na na penjanje jeste taj neki ranac u kome su nam dnevne stvari, voda, neka hrana za taj dan, neka majica ako se oznajemo da se presvučemo. I imamo pored toga stvari za svih pet dana od kozmetike, higijene, raznih suplemenata i tako dalje. Znači, još jedan jedna torba koja je bila teška 20 kila otprilike sa našim stvarima i to su nosili ti nosači sve vreme dok smo se dok smo se mi penjali sa našim rancem koji možda ima jedno 4, 5, 4, 5 kila. Tako da je jako ozbiljna organizacija i kažem to je i država je uključena, država Tanzanija je uključena u to, s obzirom da je veliki izvor prihoda. Tako da ja sam se iznenadio kako je sve dobro pripremljeno, dobro organizovano, koliko se vodi računa da se izbegnu neke situacije, koliko mogu da se izbegnu. Naravno, kad se dođe na planinu to je uvek nepredvidljivo, ali ako je dobra priprema, dobra organizacija, to značajno smanji neku mogućnost problema.

Ivan Minić: Ceo proces traje pet dana. Kako su podeljeni tih pet dana, šta se koji dan radi, šta su aktivnosti? Dakle, ono što trenutno znamo je da ste vi u hotelu koji vam nije naročito impresivan, na 1.400 metara nadmorske visine i sad počinje pravi deo priče.

Dejan Janjatović: Kreće se sa 1.800 metara. Sa 1.800 metara je ulazak u Nacionalni park. I prvi kamp je na nekih 2.000 i ja sad ne znam, mislim da je bio 2.700. I to se penje 5, 6 sati smo se taj prvi dan penjali. I ono što je tu isto zanimljivo i što je drugačije u odnosu na neke ostale planine jeste što se tu prolazi kroz jedno pet klimatskih zona. Znači, kad se dođe u Afriku, to je neka afrička suva klima. Zatim se ulazi u zonu kišne šume, znači preko 1.800 metara se ulazi u kišnu šumu i taj prvi dan nam je bio kroz džunglu. Znači, mi smo išli kroz džunglu prvi dan i kad smo došli na tih 2.700 smo probili tu kišnu džunglu i došli smo na u neku zonu planinske stepe, gde sad onda rastinje postaje niže i onda se ulazi u neku zonu, oni to zovu peščane pustinje. Peščane pustinje. I kada se pređe 5.000 metara ulazi se u arktičku zonu gde je sneg večiti, gde je minus 20. Tako da kroz pet klimatskih zona se prolazi da bi se došlo do samog vrha. Znači, za svaku klimatsku zonu postoji posebna priprema od prve kada je to kišna šuma, gde sve vlaga je visoka, sve curi niz vas do poslednjih dana gde ono duva vetar, minus 20. Tako da je tu prilagođavanje bukvalno bilo iz dana u dan. Tako da smo krenuli kroz džunglu prvi dan. I došli smo posle jedno 5, 6 sati do tog prvog kampa. Ono što je zapravo ključna stvar u tom penjanju i što je osnovni savet svima planinarima jeste to oni kažu pola-pola, pola-pola, polako polako, pole pole, u stvari, pole pole. Polako polako. Znači, mora jako polako da se ide da bi se sprečila bilo kakva dehidratacija i da se konstantno pije voda. Znači, konstantno, bukvalno posle svakog drugog koraka uzme se malo vode. I eto koliko sam ja penjao 5, 6 sati taj prvi dan, bila je preporuka 3 litre vode mora da se popije da se ne bi telo dehidriralo, jer onda se razni problemi javljaju i tako dalje. Tako da su te dve ključne stvari, konstantno da se pije voda i konstantno da se i da se polako ide. I disanje je bitno. Znači, te tri stvari za penjanje, znači polako penjanje, disanje duboko, plitko u zavisnosti od stanja organizma i da se pije redovno voda. I oni to bukvalno podsećaju svaki korak jer tebe povuče malo neki, kad nije jako strmo, tebe povuče neki korak, on ne, pole pole, pole pole, pole, pole, polako, polako, polako, polako. I ono što je bilo zanimljivo jeste da su nas se zapravo nosilo od samog početka jeste što smo imali dobru muziku. Znači, nosili su nam neke one male zvučnike i to je neverovatno. Eto to je jedna stvar koja nas je sve vreme držala u odličnom ritmu. Tako da muzika je isto bila jedan od faktora koja je dosta, dosta pomogla, pogotovo u tim prvim trenucima dok se čovek tu ne upozna i onda dolazimo, krenuli smo negde oko tako 10 sati ujutru i prvi kamp na 2.700 stižemo negde oko 3 sata posle podne. I znači krenuli smo sa nekih 20 stepeni na tom početku i na prvom kampu na 2.700 već minus 5. I taj kamp, to su sad neke drvene kućice koje su samo obložene drvetom. Nema tu ništa posebno, nema prozora, nema grejanja, nema struje, nema vode, nema toaleta i to je prvo otrežnjenje, prvo iskustvo gde smo to. Ovo nam nisu rekli. Za ovo nam nisu rekli šta nas čeka na na prvom kampu. Tako da tu sad a hajde otići u toalet. Kako se umiti, kako se oprati, kako ovo, kako ono. Znači od tih nekih bazičnih stvari gde onda se čovek prilagođava do tog prvog kampa gde nas dočekuju čuvari sa nekim dugim cevima i kao pa je l’ to bezbedno? Jeste, al kao ima tu raznih tako koji tu dođu malo da uzmu od planinara neke stvari, tako da. Je sve to bilo jako zanimljivo i sad dolazi neka noć. I to je meni bilo prvo iskustvo pošto nisam nigde prenoćio u planini nikad, prvi put. Imao sam naravno tu već vreću za spavanje, ali je temperatura već bila minus 5, minus 10. I naravno mora da se spava u vreći. Ja ulazim u vreću koja je totalno klaustofobična, onaj ko nikad nije, ko je navikao da se raširi kad spava i kad uđe u vreću, to je, nema spavanja. Plus hladno, sinusi se skupljaju, tako da prvo noć nisam ni spavao, ako sam spavao možda nekih sat vremena. Tako da eto to je bilo neko prvo, prvo iskustvo koje je onako: „Aha, to je to. Sada smo došli u realnost.“

Ivan Minić: A jedna od stvari koju si mi pomenuo jeste da oprema za različite faze puta se menja i što je negde i logično. Nećeš kroz džunglu ići na isti način kao što ćeš kroz metar duboki sneg i večni led. I to je jedan deo onoga što što vi morate da nosite u tom rezervnom, da kažem prtljagu koji koji za koji imate ispomoć. Kako izgleda, znači nisi imao to to iskustvo ranije. Kako izgleda to to prilagođavanje? Šta podrazumeva tvoja garderoba na različitim ovaj različitim etapama tog puta?

Dejan Janjatović: Pa se kao znači prvo ima ta, ti vremenski uslovi i klimatska zona zapravo opredeljuje šta se i oblači. Znači, imali smo ja sam nosio dvoje planinarskih cipela, nosio sam troje planinarskih pantalona, jedno je za vlažnu klimu, jedno je za suvu klimu, jedno je za tu arktičku klimu. Pored toga, imate ovaj gornji deo, jednu majicu, drugu majicu, sve te planinarske, onda protiv vetra, protiv kiše, protiv neke hladnoće i tako dalje. Znači, jedna ozbiljna, ozbiljna oprema. Pored tog dela, ono što, mislim, što sam ja imao, sad ne mora da znači da da to, mislim, bitni su jako ti suplementi. Znači, ja sam imao jedno možda šest, sedam različitih vrsta suplemenata. Najvažnije je su elektroliti. I onda u tih nekih 3 litre vode koje je neko dnevno sledovanje, sipati jedno tri, četiri kesice tih elektrolita, koje zapravo nadomešćuje ono što se gubi tokom planinarenja i to je jako bitno da čovek ponovo kažem, ne dehidrira. Drugo to je bio vitamin C, vitamin D, cink, selen i tako dalje. Znači, svi ti vitamini. Ja kad onako stanem i kad poređam sve svoje, oni me gledaju, ovaj drugari me gledaju, kao šta je ovo, kao. Tako da ali to je ta suplementacija je meni bila bitna. Ono što mi je isto bilo bitno, nosio sam te probiotike. Pošto mi tamo se prvi put suočavamo sa različitom vrstom hrane, različitom vrstom nekih higijene. Nema vode i onda se ta voda koja se koristi i za higijenu i za hranu, se uzima sa potoka. Sne, ono potoci se tope sa planina i onda se uzima voda sa potoka. Oni prokuvavaju tu vodu i mi to zapravo koristimo za piće, za hranu i tako dalje. Tako da je jako bitno su, jako su bitni probiotici da se organizam navikne na različite te neke bakteriološke promene. Šta je još tu bilo? Recimo, ono što je meni isto pomoglo i to savetujem svima ko se, da kažem, opredeli za jedno takvo iskustvo, to je čaj od đumbira. Meni je čaj od đumbira zaista tu puno pomogao i kuvao sam ga i pio svaki dan. Tako da kažem, dosta tih stvari treba da se ponese i da se, i ono što je zapravo tu zanimljivo jeste kad se krene na to. Dok nisam, dok nismo krenuli, ja sam recimo samo razmišljao da dođem do tog vrha. Međutim, kad se krene, zapravo se samo razmišlja o sledećem kampu. Znači, uopšte nisam razmišljao kako da dođem do vrha, nego samo da dođem, kako da preživim, kako da preživim do sledećeg kampa da se ne ne prehladim nešto, da se negde ne ne povredim, jer ako se čovek prehladi nos, grlo, to dodatno otežava penjanje, znači disanje. I šta ću sad jesti, šta ću sad popiti da ne dehidriram, znači onda da se redovno popije voda, da se redovno pojedu neke energetske energetske suplemente. Tako da sve vreme se razmišlja samo u trenutku i za i do sledećeg malog cilja. I to je nekako da se podeli taj, jer bi se negde izgubio fokus da, tako da je to bilo mi je jedno zanimljivo iskustvo da nekako kažeš sebi: „E, OK. Idem tamo, to jeste neka sunčana destinacija, ali hajde da uradimo ono što je za prvo za danas. Da dođem do sledećeg kampa i da to, to i to uradim da ne bi nešto i tako dalje.“ Tako da je to bilo onako nešto što je što je bilo bitno i ti predeli su zaista neverovatni. Znači, taj ta priroda od te kišne šume, džungle, pa onda te planinske pustinje i onda kad se. Mi tek prvi put smo videli Kilimandžaro, kad smo, vrh Kilimandžara kad smo došli na 3.000 metara, preko 3.000 metara. Jer su oblaci na nekih 2.500, 2.000 i ne. I tek kad smo došli na nekih preko 3.000, probili smo oblake, sunce zasijalo i videli smo te snegove Kilimandžara, koji su bili onako jako daleko još od nas, ali smo onda to neka gledali kao neku vodilju sve vreme. Ali kažem, uvek nam je u glavi bio samo da dođemo do sledećeg kampa i da eto razmišljamo o tim nekim malim stvarima koje život znače.

Ivan Minić: Šta se dešava drugog dana uspona?

Dejan Janjatović: Drugi dan, znači drugi kamp nam je na 3.700 i to je isto jedna zanimljiva stvar koja, znači kad se dođe od tih 3.700, mislim došli smo tako negde uveče, tu smo se ono smestili. I sutradan zapravo nema penjanja nego se radi aklimatizacija na toj visini. Penjali smo se jedno 400-500 metara još gore i vratili smo se nazad, da bi se organizam navikao na na tu visinu, odnosno da bi se pre svega navikao na manji prisustvo kiseonika u vazduhu. Tako da taj dan aklimatizacije je ključan za nastavak. Tako da je to bio jedan lep dan. Tu smo onda se malo šetali po toj u toj nekoj zoni, imali smo vremena malo da budemo opušteniji, da malo uživamo u toj prirodi. Tako da je taj dan, dan meni možda bio i i najlepši, jer nije bio neki jak tempo, imali smo vremena i za druženje i za neke druge stvari. Tako da to je taj dan, da kažem, treći uspona.

Ivan Minić: A taj, da kažemo, ako gledamo prvi, drugi, treći dan, i to su obično 700, 800, eventualno 1.000 metara nadmorske visine razlike.

Dejan Janjatović: Tako je.

Ivan Minić: To je u realnom penjanju nekih 7 kilometara, 8.

Dejan Janjatović: Pa tako. Znači od 8 do 11 km je svaka ta etapa. Znači, to što si dobro si rekao, znači idemo 1.000 metara nadmorske visine gore i to je nekih kilometara od 8 do do 11, zavisi kakav je teren, da li je strmije, da li je, da li je blaže. Ali taj deo recimo do, ja sam, onda, znači, tu imamo dan aklimatizacije, četvrti dan idemo na 4.700. I do 4.700 je zapravo neki blag uspon. Znači, nema onog sad neke padina, strmina, nego ide bukvalno blag uspon i na 4.700 se dolazi zapravo u podnožje Kilimandžara. Znači, dolazi se u podnožje te vulkanske planine. I tu smo došli, četvrti dan smo došli negde isto tako posle podne. Malo smo se odmorili, večerali i već u 10 sati uveče je bilo buđenje da se kreće u 11 sati na taj poslednji uspon sa 4.700 na tih 5.000 i 895. Naravno, niko od nas nije mogao da spava, jer adrenalin tu kreće da zaista radi, pripremamo se. I bukvalno se za taj poslednji dan se nosi posebna oprema. Znači, samo za taj poslednji dan se nosi posebna oprema. Ali samo za taj, tu etapu od 3.700 do 4.700 tu se ulazi u tu vulkansku pustinju. Znači bukvalno nema nijedne biljke, sve neka crvena prašina, crveno kamenje. I tu su se već javili, kod nekih su se javili prvi problemi u smislu mučnine, glavobolje i tako dalje. I onda smo došli na tih 4.700, to je poslednji kamp. I kao što sam rekao, znači posle večere, malo smo se odmorili i već u 10 sati smo krenuli da se spremamo. I to je onako bilo, obuče se prvo one jedan sloj onih planinarskih donjeg veša, preko toga idu jedne planinarske pantalone, pa onda idu ja sam imao skijaške one skafander pantalone, onda jedan sloj, drugi sloj, treći sloj, pa se obuče perjana jakna i preko perjane jakne se obuče jakna protiv vetra. Znači, to je ozbiljna oprema bila. Onda se stavlja jedna kapa, druga kapa i ja sam stavio i naočare za skijanje. Pošto jako duva vetar i i krenuli smo u 11 uveče i to je bilo neko novo iskustvo pošto nikad nismo planinarili noću nego smo išli preko dana. I mogu da kažem da taj momenat izlaska u toj punoj opremi sa samo tom sijalicom na na na glavi koja osvetljava i onako napravi jednu jezivu situaciju, gde je jednostavno mrkli mrak, hladno, sve duva i kreće se. Tako da taj momenat je bio, ali dobro, brzo smo se privikli. I zapravo i tu se sad, tu se sad razliku i sam uspon, jer mi sad dolazimo na tu planinu, na taj vulkanski deo, koji je jako strm. Visina je već negde preko 4.700 i idemo sve sporije i sporije. Sve sporije i sporije. Znači, mi smo do tog momenta sve vreme mogli da pratimo tempo jedan drugome, međutim, tu su se već javile razlike. Neko može malo brže, neko i to nije brzo, ali je malo brže, takav mu je ritam, prosto neko je negde neki srednji tempo i neko je jako spor. I tu smo zapravo po prvi put shvatili da ne možemo da da se pratimo, jer mora, morali smo da čekamo jedni druge. I tu se nekako i oni savetuju vodič, oni su nas savetovali da se tu grupa razdeli. I onda smo se podelili u tri u tri grupe. I da kažem, meni kad sam došao, kad sam pogledao, sve je bilo teže i teže. Znači bukvalno je sve sporije i sve teže disanje bilo. I pravi da kažem neki, ne mogu da kažem drama, nije bila drama, ali prvo neka situacija da da mi je bilo baš teško, je naravno kad smo došli do nekih 5.000 metara, jer u toj situaciji prvo je mrak oko vas, drugo napravite jedan korak, a toliko se čovek zadiše da misli da je istrčao šprint od na 100 metara. I ja pogledam 5.000, a imam do prvog vrha još 600 metara nadmorske visine. Jer je prvi vrh na 5.600 kad se dođe do tog ivice kratera. Ja shvatam da ono, da da da jedva dišem, da da bi mogao narednih 10 metara da da uradim, a ne da idem. I tu vodič kaže: „Polako“, kao: „Stani.“ A ja kao: „Hajde malo da odmorimo.“ Kaže: „Ne možeš da odmaraš. Možeš samo da udahneš dva, tri puta, jer ako dugo stojimo, jako je hladno i prvo hlade se jako mišići i onda je još teže da se nastavi, a drugo voda se smrzne.“ I na toj temperaturi ne može da se pije voda i onda ako se ne pije voda to je, to je kraj. I ja gledam šta ću. Kažem: „Hajde dobro, idem do 5.100.“ Da dođem do 5.100, pa ću da vidim šta ću onda. I onda bukvalno korak po korak. I to, tu počinje za mene tu počinje prava borba. Znači preko, do 5.000 metara sam ono prilično sportski došao, ali preko 5.000 metara je za mene krenula prava, prava borba sa sa nedostatkom daha, umorom. I to kako sad, kad se ovako osećam ovde, kako još da dođem do do kraja. I onda smo došli do 5.100. Odmorili minut-dva i kao: „Hajde do 5.200.“ I bukvalno sam tako sebi do 100 metara i onda neko bodrenje kao: „Bravo, došao si do 5.100, to je to, hajde sad kao do 5.200.“ I nekako je već svanulo bilo. To su isto predivni momenti kada sviće jer bukvalno čovek ima osećaj da mu je sunce na dohvat na dohvat ruke. To su predivni momenti. I nekako se dokopamo tog prvog vrha, dođemo na ivicu kratera koji je, to je Gilman Point na 5.000 i 600 recimo 50 metara. Već je bila, znači mi smo krenuli u 11 uveče, na prvi vrh smo stigli negde oko pola 8. I pošto smo se tu razdvojili, ja sam ostao sam sa jednim vodičem. Jedna žena je ostala iza. Njih troje je otišlo nešto ispred. Ja kažem: „To je to. Na Gilman Pointu na 5.650.“ Ja kažem: „Evo, dotako sam vrh.“ Ono stvarno, tu ono se vidi onaj, to je sad već sve sneg, krater, koji je isto pokriven snegom i tako dalje. I to je baš isto prelepo. Ja kažem: „OK, to je to, stvarno ne mogu dalje, vraćam se.“ Ja sam bio skroz odlučan. Jednostavno toliko sam bio iscrpljen da da nisam osetio da imam još snage da idem, da idem dalje. Tu smo odmorili par minuta i taj vodič mi kaže: „Hajde kao nikad se više nećeš vratiti na Kilimandžaro. Pratim te sve vreme ovih pet dana. Vidim da imaš dobru kondiciju, da nisi imao problema do sada. Normalno je kako se osećaš. Devet od 10 ljudi se tako oseća na tom, na toj tački. Mislim da možeš.“ Ja ga pitam: „Dobro, a gde je sad taj kao vrh?“ I on mi pokaže rukom: „Eno ga tamo.“ I sad kaže: „Dobra je stvar, sad nema više tog strmog uspona, nego se ide po ivici kratera. Znači blaži je uspon, tako da je to bio neki dobar momenat.“ I ja ga pitam: „Dobro, OK. Vidim sad taj vrh, koliko mi, koliko nam treba do tamo?“ Kaže on: „Dva sata.“ I ja kažem: „Hajde.“ Idemo. Što se tiče. Zašto sam ja rekao hajde? Verovatno to neki, da l’ neka upornost jer čovek prvo i da bi došao dotle mora da ima neku upornost. I onda ta neka podsvesna upornost i volja za za dostizanjem nekog krajnjeg cilja, verovatno podsvesno ti kaže: „Hajde idem sad.“ Tako da smo krenuli dalje. I onda smo došli do sledećeg vrha, Stella Point, to je na nekih 5.740 metara. I to je poslednja, poslednja tačka do krajnjeg tog vrha u Uhuru, Uhuru vrha. Tu smo odmorili isto par minuta, malo se slikali. I onda smo krenuli. I kako smo mi krenuli, već je to bilo nekih 9, pola 10 i onda se ljudi neki vraćaju, neki nose jedni druge. Ja gledam, reko: „Šta nas čeka?“ I i taj poslednji deo od 5.700, da kažem hajde 40 do 5.895 je dodatna neka faza koja je i najteža. Znači nije uopšte strmo. Znači, nema, to je, znači što se tiče penjanja otprilike je to to bilo. Ali je toliko je mala koncentracija kiseonika u vazduhu. Znači nekih 50% samo ima kiseonika, dok je normalno ne znam nekih 90-ak. I pošto sam ja imao onaj sat koji mi je sve vreme merio puls i do svih ovih prethodnih dana meni je puls sve vreme bio nekih 70 do 80. U tom momentu ja pogledam sat, puls sve vreme 120. Jer se ono srce bori da izvuče to malo kiseonika što ima. Nedostatak kiseonika čoveku stvara neku nesanicu, nesvesticu. Ja sam imao osećaj, hodam i imao sam osećaj da ću u svakom momentu da zaspim.

Ivan Minić: Kao neka izmaglica.

Dejan Janjatović: Kao neka izmaglica, kao ne znam da li je neko nekad vozio pa mu se prispava dok vozi. Kao onako glava kad onako, e. To je taj jedan toliko grozan osećaj da hodate i samo gledate sad da ću zaspati hodajući.

Ivan Minić: A ako se to desi, ćao?

Dejan Janjatović: Pa ako se to desi, mislim nije to ništa sad rizično, samo bih morao da se vratim. Nema tu sad neke, da kažem da ću da padnem negde da se survam, nego pre svega morao bih da se da se vratim nazad. I to je bukvalno bilo teturanje tih jedno poslednjih 200 metara hodanja je bilo takvo jedno teturanje. I ja se nisam ni sećao sutradan toga. Srećom sam imao slike koje su ovaj vodič koji je slikao, snimao i onda sam ja mogao da se podsetim tih poslednjih 45 minuta kako je izgledalo. A ono što je tu sad isto kako ljudski organizam funkcioniše uh kad smo se približili tom vrhu. I sad to sve vreme ide se kroz taj večiti sneg, led i na kraju dolazimo na par metara do tog vrha. Sunce je već sad tu ono sija, obasjava sve, super i kreće adrenalin. I sva ta neka nesanica, nesvestica, sve to jedanput nestaje. I kad ono pipneš sve ti se ono kao da si se probudio. Tu smo se zadržali 10-ak, 10-ak minuta. I onda smo morali brzo da krenemo nazad s obzirom da ne može čovek ni da se zadrži puno na toj visini jer ako ostane duže, a nije navikao, visinska bolest se odmah javlja. Visinska bolest, to je ta glavobolja, mučnina i onda može i da se pogorša i tako dalje. Tako da smo morali da krenemo brzo nazad. I krenuli smo na taj kamp na 4.700 i meni je tu zapravo nekako krenula malo mučnina s obzirom da smo krenuli morali da idemo brzo nazad. Međutim, kad smo došli do tog kampa, tu smo se odmorili, ručali i onda smo krenuli dalje na 3.700. Na 3.700 smo spavali i narednog dana smo zapravo sa 3.700, znači ono što nam je trebalo dva dana, poslednji dan smo se vratili zapravo za jedan dan sa 3.700 na 1.800. Tu su nas dočekali, vratili i vratili u hotel.

Ivan Minić: Kako je izgledao taj hotel? Koji je u prvom ovom kontaktu delovao vrlo skromno, trošno i.

Dejan Janjatović: Pa posle pet dana planine, posle pet dana bez struje, vode, higijene ovo je delovalo kao najbolji i najluksuzniji hotel u svetu. Samo momenat da smo mogli da se istuširamo je delovalo neverovatno luksuzno i neverovatno značajno. Tako da, i onda smo imali posle uveče neko druženje sa tim lokalnim vodičima, ljudima koji su nas pratili sve to vreme. I tu su bili isto jako emotivni momenti. Oni su tu za nas pripremili, pripremili neku njihovu lokalnu priredbu sa plesovima, muzikom. Tako da smo se baš to veče lepo lepo družili. Bilo je onako dosta emotivno i jedno neverovatno iskustvo.

Ivan Minić: Kad si u takvom nekom procesu i kad se svakodnevno boriš za goli život dele se ciljevi na te male milestone-ove i gledaš da dostigneš svaki od njih i da preživiš taj proces i sve. I siguran sam da postoji naravno veliko zadovoljstvo kada uspeš da postigneš nešto tako. Ali kako se pravi distanca u odnosu na sam događaj i kad možeš to da sagledaš sa sa sa malo distance i da probaš da racionalno ili da makar racionalizuješ to što što se izdešavalo, kako sad gledaš na sve što što se desilo? Mislim kako sad bi odgovorio na ono pitanje šta ti je to trebalo u životu i šta ti je donelo?

Dejan Janjatović: Pa nekako vreme radi tu neku destilaciju ili filtriranje, možda bolje reći, prvo filtriranje pre te neke destilacije. Znači sve ono što je možda bilo negativno, možda što je bilo loše, nekako to nestane i ostanu samo ti jaki jaki momenti koji su zapravo sjajni i neponovljivi. I praktično mene je jedno dva meseca nakon toga taj euforija veoma držala. Momenat kroz šta smo sve prošli, kroz šta smo sve uspešni, jer to je bukvalno upravljanje, to je neko risk upravljanje pet dana. Ti pet dana upravljaš sa 1.000 situacija koje se javljaju da bi mogao, jer jedna situacija, jedan detalj ako promakne može da te vrati. Kaže e sad ne mogu, moram da se vratim nazad. Uh tako da taj momenat dostizanja takvog jednog velikog cilja je neverovatan zaista. Eto, to nisam, kažem, nisam imao takve neke ekstremne ideje uopšte u životu. To mi je bila prva, ali kažem, tako nešto baš onako drži snažno, jedno dva meseca me onako držao, posle toga to onako polako da kažem, radi se fade out, ali ta neka suština, najlepši, najlepši delovi ostanu. Međutim, sad kad gledam slike one, kad mi tako dođu prijatelji, pa im pokazujem slike i kad vidim bukvalno to iz dana u dan kako smo sve išli, onako javi mi se neka nelagoda. Kroz šta smo ipak prošli. Znači, ceo, ceo dan se ide u tome, da se pešači, da se snalaziš, da od hrane, kažem, od higijene, od svega. To su sve to neke stvari koje se onda podseti čovek kad gleda te te momente. I onda su mi svi pitali, eto moji, moji kolege prve kao: „I šta je sledeći vrh? Kao šta je sledeća planina?“ I ja sam onda rekao: „Što se tiče planina za mene je to to.“

Ivan Minić: Fruška gora.

Dejan Janjatović: Da, da. Fruška gora možda. Ali nekako to planinarenje je isto bitno, to ljudi moraju to jako da vole. Ja sam to kad sam se malo pripremao, kad sam išao sa tim planinarskim društvima, ja sam video da te ljude to radi. Da oni zaista uživaju da budu u toj prirodi, da da dođu do tog nekog vrha, da postignu. Ja sam u tim momentima shvatio da još nisam u toj fazi. Da još nisam u fazi da me to onako čini sretnim, da mi, da to hoću. Tako da, a tu baš čovek mora da bude zaljubljen u to da bi išao u neke nove izazove, neke nove planine i tako dalje. Ali je jako lepo, jako lepo. Ko to uspe da zavoli, to je jedno sjajno sjajna stvar, zaista sjajna stvar.

Ivan Minić: A jedna stvar koju se možda nisi sada dotakao, a isto mislim da je važna, to iskustvo kada je podeljeno na vas nekoliko prijatelja, to je nešto što imate za ceo život. I što nikome nije mala stvar u životu. Niko sad nije popeo 50 visokih vrhova pa može da kaže nevažno, ovo je jedan od njih. To je ipak jedna velika stvar koju ste uradili zajedno.

Dejan Janjatović: Niko od nas se nikad nije popeo ni na jednu planinu. I više verovatno. I dosta onaj, onaj bucket list je, da kažem. Mada meni to nije, meni to nije bilo na nekoj mojoj životnoj listi, ali mi je drago, drago mi je što sam, drago mi je što sam, na neki način ne sad to postigao, nego što sam možda više uspeo, a to je zahtevalo jedne ozbiljne pripreme, jedno ozbiljno promišljanje, jedno ozbiljno prilagođavanje da bi se to, da bi se to. Tako da taj to putovanje koje je trajalo 10 meseci je zapravo ono što je neprocenjivo.

Ivan Minić: To putovanje van zone komfora.

Dejan Janjatović: Putovanje, a pogotovo to od van zone komfora, to je čovek onda shvati šta sve može. I ono što mu je nekad delovalo kao ne nikako, u tim, u tim situacijama deluje kao da je to super ono, samo da mi je to. Samo da ti je toalet papir, recimo. Da, vrlo često, mislim da da vrlo često ovaj zanemarujemo komfor koji imamo u životu, ne razmišljajući da taj komfor može da nestane. I onda kad vidite kako ti ljudi tamo žive. Znači, ti vodiči, nosači, mora da se mnogo više vrednuje ono što što imamo i što. Tako da, naravno, uvek postoji negde da nešto bi mogli drugačije, bolje i tako dalje, ali mislim da, da to i vrati negde na, na neku realnost. Tako da treba, ja mislim da ljudi treba da se izlažu, prvo da izlaze iz te zone komfora. Možda ne odmah da se penju na Kilimandžaro, ali izlazak iz zone komfora je veoma dobar jer može onda bolje pre svega čovek da spozna sebe. Drugo, možda dobije neki osećaj za neke druge stvari, neke druge vrednosti. Mislim, vi kad se penjete 10 sati, 10 sati ste na neki način sami sa sobom. Znači, razmišljate, analizirate i tako dalje.

Ivan Minić: Prvih par sati sigurno šta mi je ovo trebalo.

Dejan Janjatović: Da. Ali ta snaga tima to što to ponavljam, zaista tu je, nekog uhvati grč. Znači, sad si sam, ti ne bi mogao. Ali onda svi stanu, pomognu. Neko ti da neku masažu, neko ti da neki suplement, nekome je teško pa ga malo uhvatiš pod ruku. Tako da zaista to funkcionisanje u timu, čovek u tim situacijama nauči koliko kao pojedinac možda bi mogao negde brže da stigneš od tačke A do tačke B. Ali sa timom možeš mnogo dalje da da stigneš. I tako da zaista to jedno to timsko iskustvo je bilo isto neprocenjivo, neprocenjivo. Tako da i taj neki, te neke konekcija koju smo mi dobili za tih pet dana i posle toga, tako da je zaista neprocenjivo, neprocenjivo.

Ivan Minić: Dejane, hvala ti. Mislim da smo kroz ovo svi mogli da čujemo i da vidimo koliko smo možda krhki pojedinačno, a koliko jaki možemo da budemo u timu kad imamo dovoljno dobar cilj. I kako možda iako nam deluje nešto nedostižno, ako idemo korak po korak i to podelimo na neke dostižne i ostvarive ciljeve, zapravo verovatno možemo da stignemo mnogo dalje nego što nam na prvi pogled deluje. Apsolutno. I praktično, i praktično kroz jedan fizički izuzetno zahtevan poduhvat. Hvala što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to. Mi se vidimo naredne nedelje.