Pojačalo specijal 02: Kako zajedno možemo do bolje budućnosti?

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačalo specijala opet imam jako dva zanimljiva gosta i pričaćemo o projektu Srbija Inovira, ali iz dva različita ugla. Sa jedne strane, iz ugla nekog ko je vrlo hands-on u tom projektu, Lazar koji je menadžer superklastera, što zvuči kao da je tehnodrom i Transformersi i sve ostalo. Pričaćemo i o tome. I naš drugi gost, Ivan Bjelajac, osnivač MVP Workshop-a i raznih drugih stvari. Čovek koji generalno ima najkomplikovaniji i obimniji Linkedin koji sam ja video u životu, a moj je užasan, i mene ljudi stalno kritikuju kad im pošaljem ono – jel možeš da pošalješ CV? Nemam CV. Pa kao nešto pošalji i ja pošaljem export sa Linkedina i ono kao šest strana. Ne želim da znam koliko ima tvoj  U svakom slučaju, momci, dobrodošli! Bavimo se jednom jako važnom temom u kritičnom trenutku, kada možemo da napravimo neku ozbiljniju razliku po tom pitanju. Ajmo za početak da krenemo od najvažnijih pitanja, a to je, Lazare, ajde probaj da nam objasniš šta je superklaster jer mislim, zvuči jako super i interesantno ali prilično sam siguran da niko ne zna o čemu je zapravo reč.

Lazar Lekić: Sa zadovoljstvom, pokušaću vrlo rado. Pre svega hvala na pozivu. Superklaster je organizacija – klaster, zapravo, poslovno udruženje, kako god ga zvali, koji okuplja različite aktere, iz različitih stakehold-erskih grupa inovacionog ekosistema, podržava ih u tome što oni inače rade i podržava ih u tome da rade na nekim zajedničkim konvercijalnim projektima. Objasniću malo samo šta to znači. Iz različitih stakehold-erskih grupa znači da tu ima mesta za start up kompanije, za tradicionalne kompanije, velike kompanije, velike biznise, za akademski sektor, uključujući univerzitete, nauku, naučne institute, i to je otprilike neka okosnica jednog klastera ili super klastera. Vrlo je poželjno da tu budu i različite organizacije podrške, poslovna udruženja koja već postoje i razne specijalizovane kompanije poput, ne znam, advokatskih kancelarija, specifično znanje marketing agencija i slično. Praktično, u tom podržavanju njih, da rade na nekim konvercijalnim projektima koji treba da budu usmereni ka nekom tehnološkom liderstvu. Dakle, ne želimo da napravimo nešto što je najbolji, najkorišćeniji digitalni proizvod u Beogradu, već želimo da napravimo nešto što je orijentisano ga globalno tehnološkom liderstvu i što istovremeno teži da pozicionira Srbiju kao lidera u toj nekoj specifičnoj oblasti. Svaki od tih stakehold-era ima svoju određenu ulogu – neku vrednost koju donosi u taj superklaster ali istovremeno i benefite koje može da ostvari učešćem u njemu. Jako je važno da ćemo mi to uraditi u nekim oblastima sa velikim potencijalom, i praktično uloga tog superklastera je da nam pomogne da taj potencijal kao ekosistem ostvarimo, radeći na tim konvercijalnim projektima. Nadam se da je malo nešto jasnije.

Ivan Minić: Jeste donekle jasnije, ali ostaje jedno pitanje a to je ako je to klaster i superklaster, što je ovaj super?

Lazar Lekić: Superklaster od klastera razlikuju praktično dve komponente. Jedna je ta da on obavezno mora da uključuje aktere iz različitih tih grupa. Klasteri znaju nekada da budu iz…

Ivan Minić: Profilisani na jednu…

Lazar Lekić: Tako je. Znači da budu iz različitih grupa, tako da oni mogu da formiraju ceo jedan lanac vrednosti. Dakle, to je jedna komponenta. I druga važna komponenta je da bude orijentisan ka dolaženju do ideja i implementaciju tih zajedničkih konvercijalnih projekata. To obični klasteri ne moraju da imaju. Ovaj klaster istovremeno nastavlja da radi sve šta običan klaster radi, dakle podržava članove da se umrežavaju, da ne propuste dobre prilike za fiansiranje, učešće na sajmovima, zajedničke nastupe i slično. Umrežavanje međunarodno. Ali da, to neke dve komponente koje ga razlikuju. 

Ivan Minić: Zvuči super. Klaster  E sad, za kraj ovog nekog uvodnog dela i upoznavanja sa tobom, voleo bih da nam kažeš konkretno na projektu, šta je zapravo tvoja uloga i koji je neki background iz koga ti dolaziš?

Lazar Lekić: Ja dolazim poslednjih par godina, već 5-6 godina ima, radim ili gradim različite organizacije koje se bave podrškom preduzetnicima i privredi, pa odakle god oni da dolaze. Da li dolaze iz različitih industrija, uključujući i start up-ove ali i različite druge preduzetnike i razumevanje negde njihovih potreba. Ali istovremeno i rad sa, kroz različite uloge opet, predstavnicima akademskog sektora, onima koji žele da iz akademskog sektora da pređu u biznis ili da sarađuju. Dakle, uspostavljam te neke saradnje na ekosistemskom nivou, razumevanjem njihovih potreba i onda pretakanjem toga u neke akcije, kako možemo da stvari poboljšamo i da zapravo iskoristimo te potencijale iz energije koji leže u saradnji. Moja uloga na ovom projektu je – superklaster menadžer se zove pozicija, i to praktično znači da ću ja u početku sa pilot superklasterima a onda i sa tim superklasterom koji bude, da kažem, jedan naš inovacioni superklaster. Da radim sa tim timovima. Klaster menadžment organizacijama, koje su zapravo najvažnija komponenta da bi klaster uspeo, da bi mogao da radi. Tako da je to moja uloga. Da svoje iskustvo iz praktično rada u nekim organizacijama  koji su nalik klaster menadžment organizacijama, podržim njih da iskoristimo zajedno taj potencijal koji imamo i zbog kog se udružujemo u superklaster.

Ivan Minić: Ti si mlad, ti se toga ne sećaš ali Bjelajac je nešto stariji, on se seća kako su Moćni rendžeri imali Zordona, ja otprilike tebe zamišljam tako, na jednom velikom televizoru, onako lebdeća glava, koja govori šta treba…

Lazar Lekić: Nisam toliko mlad, sećam se toga, čoveče 

Ivan Minić: A dobro, nisu oni tebi verovatno bili toliko važni kao nama. Ivane, ti si stariji, to smo već zaključili. Vrlo imaš komplikovanu karijeru, dosta si različitih stvari radio. Što ja volim da kažem – ti si jedan od onih koji voli sebi da komplikuje život, radi svašta nešto komplikovan kroz vreme. Ono što je zanimljivo kada analizira čovek tvoj put je da je on zapravo logičan. Možda je malo brži i intenzivniji nego što je uobičajeno, ali je zapravo vrlo logičan. To je put od nekog ko radi razne stvari do nekog ko radi specifične stvari, sve stručnije i stručnije, do trenutka kada prestaješ da budeš samo radnik nego si i nekakav ključni deo neke firme kroz menadžment, kroz to da postaneš suvlasnik, do toga da u tom celom procesu sazriš toliko i da u tebi sazri neka ideja da pokreneš nešto svoje. Kako bi ti opisao tvoje trenutno stanje? Šta si ti sada? Sada si, po tvom Linkedin-u, ti si sve. Ali ako možeš da objasniš šta si zapravo? 

Ivan Bjelajac: Ja sam povodljiv, zapravo  To bi u stvari onda bio najbolji opis  Pa moj taj neki karijerni put je krenuo iz toga da se ja u stvari bavim inženjerskim poslovima i da onda vremenom sam dobio određene prilike da radim zapravo i neke jako zanimljive u tom trenutku inženjerske poslove, u odnosu na to da sam se nalazio u Srbiji. Zatim su jednostavno te neke prilike kako su dolazile i kako sam sa drugim ljudima pokušavao da rešavamo, tim znanjem koje smo imali, neke poslovne probleme, shvatio da moramo zapravo da otvaramo firme i na neki način sam više prešao iz inženjerije u tu biznis stranu. Najviše zato što u toj nekoj našoj internoj podeli se nekako valjda nametalo da sam se ja više bavio biznisom i organizacijom od nekih drugih, a da su neki drugi postajali bolji inženjeri. Plus su ovi mlađi nailazili koji su bili brži, pametniji i bolji da ostanu inženjeri, a ja sam pobegao da se igram vođenjem firmi. I sad, ono što je u stvari zajednička tu stvar, i verovatno razlog zašto se stvari tu dešavaju malo brže je, ja kad pogledam, prvo je to bilo intuitivno a sada je planirano. Mi smo uspevali da pravimo neke jako dobre proizvode i da izlazimo sa nekim jako zanimljivim firmama, ne zato što smo bili najbolji biznismeni na tržištu ili najbolje pravili proizvod, nego zato što smo nekako uvek ulazili u nešto što se danas trudimo da zovemo precompetitive tehnologija. Odnosno, gledali smo da u određene tehnološke inovacije i njihovu primenu na poslovanje uđemo u trenutku kad to nije isplativo i radili smo faktički svesni toga da to u tom trenutku nije isplativo ali da je ta prilika da budeš prvi u nečemu što se možda danas ne isplati, na duže staze, ako zaista veruješ da to će doći na red, što bi se reklo u budućnosti. I onda dovodi do toga da su ti projekti iznenada postajali jako isplativi. Eto poslednji taj projekat, o kome dosta pričamo, recimo, Celsius Network i Polygon, koji su se razvili u MVP Workshop-u svaki na svoj način, su dva unicorn-a. Celsius je trenutno evo procenjen na nešto preko 5 milijardi dolara. To je klijentski projekat koji mi i dalje vodimo što se tiče lokalnog razvoja a Polygon je takođe trenutno jedno od najvećih rešenja za skaliranje blockchain-a na svetu. Zapravo, po broju korisnika i aplikacija koju koriste i najveće. I jedini razlog zašto su se radovi na takvim proizvodima desili u Srbiji su bili, to što smo mi i u te decentralizovane finansije ušli 2017. kada to nije bila popularna i poznata stvar a u ta spomenuta ler dva rešenja 2018. i 2019. kada to takođe nije bila popularna i poznata stvar. Tako da, kada sam rekao da sam sada neko ko se trudi da to radi sistematizovano, tu u stvari mislim da smo se potrudili da MVP Workshop u ove zadnje četiri godine postane firma, koja ovih naših prethodnih 20-ak godina karijere pretvara u to da ciljano otvaramo i pravimo firme koje mogu da se ponašaju na taj način. I eto, ja vodim trenutno jednu takvu krovnu firmu, koja po malo podseća na klaster, u neku ruku ili na neku polu-holding strukturu a razvija ispod sebe različite firme koje mogu pruže ili jako specifičnu visokotehnološku uslugu. Ili da razviju viskokotehnološki proizvod.

Ivan Minić: E sad, ono što bih voleo da na nivou onoga što može šire neka populacija da razume, iako ja i dalje verujem da skoro niko ne razume kako funkcioniše blockchain. Blockchain je tehnologija koja je osnova onoga na čemu vi radite. Primena blockchain-a u različitim oblastima i kroz neke kompleksne proizvode koje razvijate. Otkud uopšte u blockchain-u?

Ivan Bjelajac: Pa ulaz je bio poluslučajan. Mi smo znali za bitcoin, znali smo za neke različite blockchain-ove koji su postojali u tom trenutku i ranije, ali smo 2015. godine, u prethodnoj firmi, koju sam imao priliku da vodim odnosno u Devani, napravili jedan mali RND Lab, upravo iz želje da nam se ne desi to da nam firma propadne zato što je bazirana na jednom proizvodu. Znači, čovek koji je započeo Devanu, Vlada Prelovac, ju je započeo tako što je ušao u WordPress, kada je on bio mali CMS koji je bio nebitan, što bi se reklo, mnogima na svetu, a u trenutku kada je WordPress krenuo da raste, Vlada je u njemu bio neko ko je bio jako prepoznat i zbog toga je uspeo da napravi ManageWP kao proizvod. I onda smo oko toga uspeli da gradimo Devanu kao firmu. Ali Devana je i dalje živela od tog jednog proizvoda. I postojala je želja da se na neki način ubacimo u RND vode i probamo da napravimo drugu nogu na kojoj će firma da stoji. U međuvremenu je GoDaddy došao, kupio ManageWP i tu se desilo svašta. Ali ta RND laboratorija je uradila nekoliko projekata koji su bili jako zanimljivi i jedan od njih je bio zapravo email na Ethereum-u, tako da 2015. kada je Ethereum izašao, mi smo 2016. već krenuli da pravimo nešto na njemu i to je bio zapravo email sistem koji je na kraju ispao poslovno neuspešan iz razloga što je i Ethereum je li, ne znam kako da kažem, postao jako skup za korišćenje i spor, pa smo mi završili sa verovatno najsporijim i najskupljim email-om na svetu. Ali je bio sjajan ulaz u jednu takvu priču i odličan je primer toga šta je u tom smislu Devana mogla da radi, da je nastavila da funkcioniše na taj način. U to vreme, nakon mog odlaska iz GoDaddy-a sa nekoliko bivših kolega sam pokrenuo tu priču, da onda, pošto smo prepoznali u blockchain-u i Web3-u neku budućnost interneta, opet vođeni donekle tim projektom na kome smo tada radili, odlučili smo da napravimo posebnu firmu koja će razvijati svoje proizvode. Nismo mislili da smo spremni za proizvod u datom momentu, nego smo krenuli da radimo sa raznim klijentima. Prvi klijent je bio upravo ovaj Celsius Network, što je trenutno možda i najveća digitalna blockchain banka na svetu na neki način. Znači, Celsius ima milion i trista hiljada korisnika i raspolaže sa oko 27 milijardi dolara u ovom trenutku i tim koji ga razvija, što se tiče proizvoda, razvija ga iz Beograda. To je tim od 100 ljudi koji je u potpunosti u Srbiji i to je sada, već pošto smo u međuvremenu taj tim prodali samom Celsius-u, to je 100 ljudi od njihovih ukupno 500 zaposlenih. Tako da je Beograd tu definitivno njegov najveći razvojni centar. A pored Celsius-a radili smo, rekao sam već i na Polygon-u, kao na još jednom unicorn-u, gde je ideja upravo došla iz toga da smo imali najsporiji i najskuplji email. Polygon upravo rešava taj problem. Mi sa ekipom iz Matich-a koji ga je uzela kao projekat, radimo dugo. Ni razvijamo SDK ceo za Polygon. To isto radi jedna ekipa u MVP Workshop-u i Polygon kao takav je isto, sada možda i najpoznatije, kao što sam rekao, rešenje za takvo skaliranje, tako da u ovom trenutku već ga koristi ja mislim, nešto preko 1000 aplikacija na svetu, što je za blockchain i dalje dosta. Pored toga smo radili nekakvih 30ak različitih drugih proizvoda, neki su propali, neki i dalje postoje ali nisu doživeli takav uspeh ali eto za četiri godine broj firmi koje su razvijale 30, 40 proizvoda za blockchain je i dalje prilično mali.

Ivan Minić: Bili ste u na pravom mestu u pravo vreme tako što ste bili prerano na mestu za koje se vremenom ispostavilo da je pravo.

Ivan Bjelajac: Pa da. Inače i u Devani, GoDaddy-u pa MVP Workshop-u su radili momci koji su posle pokrenuli takođe jedan drugi start up blockchain Tenderly. Tenderly je isto doživeo jako lepe uspehe. U principu je imao začetke u sličnoj priči i razlog zašto mislim da je ta priča bila jako bitna je što, nekoliko firmi u Beogradu koje su krenule da nastaju, tadašnji GameCredits i slično, rekao bih da su pa Devana a kasnije i MVP Workshop, mislim da su stvorile te neke rane blockchain inženjere, koji su to radili masovno. Pre toga su postojali neki pojedinci koji su se bavili blockchain-om iz Srbije koji su bili jako uspešni u tome ali nisu postojale u suštini prave organizacije. Sad, te organizacije, neke su prestale da postoje, neke su se podelile na više, sve zavisi kako se sa kojom desilo, ali sam ekosistem u Srbiji za blockchain je dosta velik. Meni je zato ovo sa superklasterom bilo jako zanimljivo zato što – kako te stvari u stvari nastaju? Tako što si ti voljan da sa visokotehnološkim znanjima uđeš u neke tehnološke oblasti kojima se niko ne bavi i da probaš da sa njima eksperimentišeš na nivou nekih postojećih poslovnih problema. I gledaš da jako brzo prihvataš ili odbacuješ da li ta nova tehnologija u budućnosti može ili ne može da reši neki poslovni problem. To je nešto što MVP Workshop radi trenutno na svom mikro primeru, ali mislim da je superklaster tu jako dobar saradnik i podrška tako nečega, zato što ti kao pojedinac, bez da se zaposliš u MVP Workshop-u ili sličnoj firmi, to ne možeš da radiš. Ovako kada imaš nešto što je kao superklaster ti u stvari dobijaš priliku da to radiš i kao jedan profesor fakulteta ili kao student fakulteta ili kao dva zaposlena u ovoj firmi itd, odnosno na nivou neke grupacije koja nije čisto na nivou zaposlenih jedne firme.

Ivan Minić: Postoji ona čuvena izreka koju je rekao Vejn Grecki a to je „Ti treba da ideš tamo gde će pak biti a ne gde je sada“. Jer stvari se kreću. Previše stvari se kreće i da, to je uvek kocka. Posebno sa tehnologijom. Nikad ne znaš šta će zapravo da postane uspešno, do kog nivoa će da postane uspešno. Bilo je fantastičnih ideja koje su došle pre svog vremena pa koje nikad nisu doživele neku masovnu eksploataciju i masovnu komercijalizaciju pre svega. I jeste malo tužno i problematično kad si fantastičan u nečemu pre nego što je vreme za to došlo, a ne možeš da sačekaš da ostaneš u tom. Ali, ako dovoljno pratiš i ako si dovoljno aktivan, i ako dovoljno pokušavaš, možda nećeš svaki put da ubodeš ali statistički ćeš ubosti dovoljan broj puta.

Ivan Bjelajac: Samo je bitno, to što si rekao, možda nećeš svaki put da ubodeš, samo je bitno da ne ostaješ tvrdoglav u nekoj ideji zauvek, nego da budeš sposoban da žongliraš nekoliko ideja dok njihovo vreme ne dođe. Prednost toga što je taj početak težak je u tome što u trenutku kada vreme za tu ideju dođe, ti si neko sa kime svi razgovaraju i ko već poznaje sve ono svetske igrače koji se time bave, zato sto vas je u tom trenutku bilo jako malo. To je nešto što može da nadomesti veliku količinu godina iskustva, zato što imaš nekoliko godina iskustva, recimo u nečemu što niko u ovom trenutku ne zna. Meni je to dosta bitno, ako gledamo sa druge strane i našu domaću situaciju, zato što mi nemamo mnogo uspešnu domaću industriju, je li, mala smo zemlja sa malim tržištem koje pri tom nije ni bogato, da bismo rekli da na domaćem tržištu mi razvijamo ljude koji umeju da razviju veliki broj firmi. Kod nas tehnološke firme su se razvijale pre svega na nivou poznavanja tehnologije, na nivou outsourcing-a itd pa su prelazile u neke proizvode pa imamo neku količinu ljudi koji su lansirali uspešne proizvode ali i dalje kod nas IT industrija se svodi pre svega na dobre inženjere. U ovoj situaciji gde ti jašeš na precompetitive tehnologijama, tebi su i osnivači većina tih firmi u stvari dobri inženjeri a ne dobri biznismeni. I to je situacija gde je to za nas dodatna šansa, zato što u tom trenutku kada radiš u precompetitive-u, gde para nema, onda nije ni toliko važno u tom momentu da budeš neko ko najbolje prodaje ili uspostavlja poslovne dogovore nego je najbolje da jednostavno uspevaš  da implemetiraš najinovativniji proizvod ili da otkriješ dovoljno rano novu tehnologiju koja će imati smisao u budućnosti. Posle nekako kada si jedini koji je radio to neki broj godina, prilike krenu same da se ukazuju. 

Ivan Minić: Tako je. Lazare, ovo nije prva inicijativa ovog tipa. Možda jeste najkompleksnija, najobuhvatnija ali bilo je raznih inicijativa u nekom prethodnom periodu. Međutim, uspeh je kod većine od njih bio prilično ograničen. Nije da nisu napravili nikakav impact, jesu ali on nije dovoljno veliki da zapravo napravi neku veliku razliku. Do duše nije imao ni nešto što se toliko cool zove kao što je superklaster, siguran sam da će to da pomogne, ali na koji način vi planirate da se borite za to da ova inicijativa bude baš ta koja će napraviti razliku.

Lazar Lekić: Pa ima par stvari. Pre svega ima naravno par inicijativa koje su radile i jesu postigle neke uspehe, svako udruživanje je dobro, ako ima smisla, a sa druge strane, jeste, imamo cool naziv i ako dignemo neki hajp oko toga to će sigurno doprineti da sve više organizacije ljudi, pojedinaca, jer na kraju mnogo ima do veza, na individualnom nivou, i odnosa, to vodi nekom uspehu. Par stvari koje razlikuju “Srbija Inovira” kao klaster program u odnosu na neke druge programe. Prvo on je privatno vođen. On jeste donatorski finansiran, ali ceo program je privatno vođen u smislu da privreda vodi ceo klaster program, ali će i to šta će oni raditi biti dosta kreirano među organizacijama samim. Ovo dakle nije grant šema, gde će prijaviti neki organizaciju, dobiti neku količinu para i vidimo se kada treba da pregledamo KPI-eve. Naprotiv biće vrlo intenzivna saradnja i komunikacija, gde će projekat zapravo da podrži ono oko čega se dogovore te kompanije, organizacije iz različitih grupa stakehold-era. Da žele da rade projekat, da će to da podrži na dnevnom nivou – pod jedan, u smislu rada sa njima, sa te četiri organizacije koje će to voditi i sa druge strane resursima za i taj stuff i organizaciju događaja, studentskih putovanja, dovođenja eksperata, šta god to bilo. Za zapravo potrebe toga da dolazimo do tih ideja za neke prilike koje treba da iskoristimo ili probleme koje treba da rešimo, koje treba da vode tim konvercijalnim projektima. Ti konvercijalni projekti su druga važna komponenta koja izdvaja “Srbija Inovira”, to je superklaster koncept kao program od ostalih koji se udružuju. Najčešće kada krenu udruživanja, ako se ne vidi benefit odmah na početku, jako je teško da najrelevantniji akteri ostanu uključeni. A oni su nam jako potrebni. Tako da, to su neke stvari koje izdvajaju superklaster kao koncept i mislim da je jako važna stvar, zapravo i to, da treba da pronađemo, upravo ono o čemu smo malopre pričali, da postoji neka zajednica koja je već okupljena oko izgrađenog poverenja na neki način i da nju podržimo, da se udružuje i zajedno dolazi opet do tih stvari o kojima smo pričali.

Ivan Minić: Ivane, ti si dinosaurus, kao i ja i mi smo stari ljudi, videli smo mnogo ovako mladih ljudi koji su vremenom izgubili želju za aktivizmom i tim delom priče, ali ono o čemu smo u principu i ti i ja prilično dugo svedočili na mnogo različitih primera je taj momenat neke naše prirodne nesposobnosti da se udružujemo, da komuniciramo, da pričamo. Ne pomaže ni to što su generalno ljudi u našim industrijama introverti pa im i nije prirodno da se nešto preterano sad tu druže i da glume social butterfly-e ali postoji, siguran sam još nekih razloga koji stoje iza toga. Kako tebi to izgleda? Šta se tebi čini na su tu glavni izazovi i na koji način možemo da ih prevaziđemo u narednom periodu.

Ivan Bjelajac: Pa ja imam neki stav o tom udruživanju ili njegovom nedostatku, a to je da jednostavno takve inicijative nikad ne uspevaju kada ne postoji jaka potreba kod ljudi koja je trenutna. Eto tako da ga nazovem. Moje mišljenje nije da smo mi sad tu nešto katastrofa nego da smo bili jednostavno mnogo mlado tržište, kao što ti imaš situacije da ti uđeš u nešto prerano i onda ne izdržiš, tako i te inicijative su očekivale možda previše u odnosu na ono šta se nudilo na terenu, što bi se reklo i da su gledale koja je situacija po svetu pa da li mi to možemo da primenmo kod nas. Ja sam jedno vreme, dok je Marjan Stojanović vodio ovu softversku grupaciju recimo u Privrednoj komori, bio dosta aktivan oko tog udruženja proizvođača softvera. Sada kako je on otišao, manje. Ali ono što mogu da kažem zašto mislim da je to bio dobar trenutak i što sam ja to pristao tad da radim je zato sto je on prepoznao jednu stvar koja se meni tad dopadala. A to je da je srpska privreda jako odvojena od srpskog IT-a. I ti sad suštinski imaš lokalnu privredu koja ljudima koji u njoj rade, daje znanja koja su okrenuta na tržište koje je Srbija i region, i koja pokušava da rešava svoje određene probleme i relativno je siromašna u mnogim oblastima. Ne u svim, ali u mnogim jeste. I sa druge strane imaš IT firme koje gađaju globalno tržište, koje većinom nemaju sposobnosti za to kako da definišu često proizvod ili kako da rade na svom brendu, marketingu i prodaji, ali sa druge strane ne nalaze te veštine ni u domaćoj privredi neko moraju nekako da razvijaju te ljude interno da to rade. I sada ti imaš nedostatak presečnih tačaka između tih stvari u dosta slučajeva i samim tim nemaš ni veliku potrebu tih industrija da sarađuju, a IT firme su sa druge strane međusobno u različitim fazama razvoja, nastupaju na različitim tržištima, sa različitim idejama i onda i nemaju toliko opet svojih presečnih tački, da se to desi. Ono gde ja mislim da može da se desi da postoji dosta velika promena u razmišljanju je, sa jedne strane, što je sada u IT firmama akumulirano neka količina znanja i kapitala i želje da se razvijaju sopstveni proizvodi pa im treba domensko znanje, a sa druge strane imaš i tu situaciju da ako se složimo iz onoga što sam sa Lazarom imao prilike da pričam mi deluje da će superklaster ići u pravcu da ide na ove stvari kao sto su precompetitive tehnologije o kojima pričam, ne samo blockchain nego i druge koje dolaze. To je ogromna prilika i za privredu koju obično ranije nisu mogli na isti način da iskoriste zato što su birali da li da im domaća firma sa njima razvija neko novo rešenje ili da tipa kupe postojeće rešenje na tržištu, dok kada pričamo o precompetitive stvarima koje niko do sad nije radio to je nešto gde ti za više različitih industrija u saradnji imaš priliku da svi u stvari rade nešto što nikad nije rađeno i izađu sa nekim rezultatom koji potencijalno može stvarno da bude globalno relevantan. Tako da, mislim da postoji dobar trenutak u vremenu. Mislim da postoji jasnije definisana strategija da se bavimo dolazećim tehnologijama a ne onim koje su već popularne, kada je superklaster u pitanju. I svakako imamo već duže vremena taj hronični nedostatak saradnje klasične privrede, IT-a i akademije koji se kroz ovo potencijalno donekle rešava.

Ivan Minić: Znaš kako ja vidim tu jednu stvar velikih sistema. Generalno vrlo teško rade sa manjim sistemima iz raznih razloga. Jedan od njih je što veliki sistem ne želi da razume challenge koji ima mali. Ali ok, nije važno. Ima primera gde te saradnje funkcionišu fantastično i ti primeri se uvek baziraju na tome što postoji jedna osoba u velikom sistemu kojoj je stalo. I to je super. I ne možemo mi sad da promenimo DNK naših velikih firmi. Treba vremena. Možda i možemo ali kroz period od 30 godina koje trenutno nemamo. A ono što možemo da uradimo je da makar identifikujemo te ljude na različitim mestima i da onda oni budu uključeni u neku aktivnost, da to ne bude na nivou incidenta nego da to bude deo njihovog posla, je l tako? To je negde postavka koja ima smisla.

Lazar Lekić: Apsolutno! Ali moramo da krenemo od već postojećih odnosa. Baš to što si pričao. Nikad niko nije napravio klaster tako što je rekao – sad će ovo da bude klaster. Jer su ga napravili i to nije bilo uspešno u 99% slučajeva. I mnogo se bazira na tim pojedinačnim odnosima. Praktično, prvi rezultati nekih klastera se vide za pet do deset godina verovatno. Mi to gledamo da ubrzamo upravo time što ćemo naći pojedince, koji su dovoljno uticajni u svojim organizacijama i žele da posvete neko vreme, znanje, resurse koje imaju i da tako preskočimo tih par prvih koraka. 

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo da te pitam Ivane, zato što ti si taj ko je bori na realnom tržištu dugi niz godina. I možda možeš da daš neki zanimljiv pregled. Jedan od razloga zašto ja mislim da ljudi ne komuniciraju dovoljno sa firmama koje doživljavaju kao konkurenciju a u realnosti nisu konkurencija, je činjenica da nema dovoljno talenta. Odnosno, da talenta ima ali da već 10 godina fali 30 hiljada programera, i dalje ih fali isto koliko ih je falilo pre 10 godina, koliko god da su u međuvremenu, da kažemo, broj ljudi koji se uključio u to povećao, potražnja je i dalje mnogo veća i negde ljudi u toj borbi, čak i ako se ne bore za klijente, bore se za ljude koji to mogu da urade. Bore se za talent koji ima neku konkretnu vrednost koju donosi firmi i da je to možda jedan od razloga zašto je toliko teško ljudima da se otvore jer ne žele da izgube ono što su jedva našli.

Ivan Bjelajac: Ja recimo nisam primetio da ljudi iz tog razloga beže od interakcije ali se slažem da je ono što jeste činjenica, da je za većinu IT firmi u Srbiji, ako si direktor, tebi je preko pola posla u stvari, borba da dovedeš i zadržiš ljude. I u tom smislu bih pre rekao da to uzima fokus sa svega ostalog nego što mi deluje da ljudi tretiraju jedni druge kao neprijatelje, pa se mrze, pa neće da uđu u taj odnos. Ili misle ako naprave joint venture da će da im ljudi pobegnu. Nemam taj utisak, ali slažem se da jednostavno nedostatak ljudi i to što živimo u situaciji gde 80-90% srpskih IT biznisa u stvari neki outsourcing, što znači da je tebi taj čovek istovremeno i kolega i sredstvo za rad i izvor prihoda i šta god da zamisliš. To utiče.

Ivan Minić: Da, i mislim, dešava se taj momenat da, ok, mi smo super prolazili zato što smo bili jeftina radna snaga, pristojnog kvaliteta. Sve smo manje jeftini, kvalitet je i dalje dobar, ali nije to više toliko interesantno i nema toliko toga ovde da kad se pojavi neka Ukrajina koja je 10 puta veća od nas ili neka Poljska koja je 7-8 puta veća od nas a sa sličnim uslovima, a Poljska je u EU pa i to ima neke svoje pozitivne stvari, da ćemo mi moći da jašemo na tom talasu beskonačno, naročito sa ovim trendom povećanja plata koji prosto ide kao deo te borbe za talenat.

Ivan Bjelajac: Da, da. Pa znaš kako? To možeš da gledaš iz dva ugla. Jedan je ugao… sad smo pravili neki offsite na Hvaru u Septembru i kako tamo po Hrvatskoj imaš one lepe litice, neke kolege se penju po liticama i ja sad gledam jednog koji je zamislio da skoči i već mi u glavi, on meni košta 8000 da ga zamenim ja ovako gledam 8000 evra kako se penje po kamenu.

Ivan Minić: 🙂 🙂

Lazar Lekić: 🙂

Ivan Bjelajac: I to ti je mozak direktora u tom kontekstu, znaš meni ovako vreća se penje… 🙂

Ivan Minić: To, to. Da li da ga ranim vazdušnom puškom za svaki slučaj…  🙂 🙂

Ivan Bjelajac:  Da sprečim nekako događaj… 🙂

Ivan Minić: Znaš ono, u nogu, ruke mu trebaju… 🙂

Ivan Bjelajac: Da, da.  Tako da u tom smislu imaš taj neki trenutak, gde,  ovo što sam rekao, gledaš ljude na više načina ali ono što mislim da je poenta za ovu priču samu, vezano za povećanje broja ljudi ili slično, mislim da je tu, opet ulazimo u taj momenat, gde ako želiš da zadržiš competing advantage čak i u outsourcing-u, gde ja mislim da je outsourcing generalno jako dobar za ulazak u te nove tehnologije, u nove poslovne modele i slično. MVP Workshop je kao brend je inače krenuo pre nego što smo ga izdvojili u posebnu firmu upravo iz te ideje da u Devani i GoDaddy-u sam ja već u tom trenutku 5+ godina radio na jednom te istom proizvodu i osećao sam se zaglupljujem. I onda smo hteli da krenemo iz nekog konsultantskog biznisa baš da bismo ulazili u to kako rade drugi biznisi i kako rade drugi proizvodi i kako da to postavimo. Zato što se zarobiš u jedan način razmišljanja i to je loše. E outsourcing je ono ako želiš da ga radiš kako treba je u stvari jako zanimljiv i sjajan za učenje takvih stvari. Ono što je problem što u nekom trenutku kada uđeš u taj commodity outsourcing, to je onda samo igra brojeva i treba da napravite isti web sajt hiljaditi put, tu onda nema ni učenja, nema ni dovoljno ljudi na tržištu kada si u maloj zemlji. Tako da, po meni čak, Srbija kao i dalje jako dobra outsourcing destinacija bi bila super, samo kada bismo krenuli da prevlačimo ljude iz tih nekih svakodnevnijih outsource tema, od razvoja web sajta do neke mobilne aplikacije, bilo kakve, u stvari kao što su web3, machine learning, gaming itd. Dosta naših eGaming studija nema svoje igre, nego razvija nešto za nekog drugog i slično. To je isto outsourcing.

Ivan Minić: To je obično, za većinu tih firmi koje su napravile neku uspešnu vrstu tranzicije u tom procesu, to je proces koji traje. Kad traje, krene od toga da ti 10% svojih kapaciteta prebaciš na razvoj sopstvenog proizvoda. Pa 20, pa 30 pa onda to krene da se vrti lagano. Pa ti povećavaš…

Ivan Bjelajac:  S tim da se i ta slika malo menja zato što sve više i ovde imaš ekstremnog kapitala. Ja kad sam krenuo tamo 2012-2013 da mi pravimo svoje firme, čak i nešto malo ranije u stvari ali ajde da kažem ozbiljnije kad smo krenuli 2012-2013, ti si ovde u nekoj misiji, kapitalu, angel kapitalu i slično imao jako malo do nimalo pristupa, u krajnju ruku imao si ga nedovoljno. I onda si se svodio na svoja sredstva ili si rastao kako je to što praviš uspevalo da zaradi neke pare. Sada je ipak dosta lakše uzeti neki kapitla i krenuti a moje lično iskustvo je da to kada radiš stvari paralalno, to je za fokus jako loše. Zato što uvek ono što je korp bizniš i što stavlja pare direktno u firmu i u džep ima prednost, a jako je teško razviti nešto inovativno kada se time baviš part time. Upravo to što sam rekao 2015. kad smo mi krenuli u Devani taj RND Lab, to je baš krenulo na idejama iz, imate jako dobru knjigu The innovator’s dilemma koja baš govori o tome da ako želiš da inoviraš unutra firme, ti moraš u potpunosti da i fizički i budžetom i na sve ostale načine izdvojiš taj kapacitet u posebno biće, koje će da živi.

Ivan Minić: I da to tretiraš kao trošak/investiciju.

Ivan Bjelajac: Jeste. I verovatno da, ili ti prestaneš da se baviš sa jednom od te dve stvari ili da za tu novu stvar dovedeš novi tim u koji veruješ i u koji investiraš. Ali jako teško možeš da budeš i ti neko ko se bavi sa obe stvari. Zato opet kažem, za sebe gledano, ja gledam sebe kao nekog ko razvija i vodi tu grupaciju ali ne gledam sebe više kao pojedinačnog eksperta ili kao nekoga ko može da zna najviše ili da bude najkoncentrisaniji ili najbolji, ne samo u inženjerskom delu, nego u bilo kom pojedinačnom delu biznisa koji radi MVP Workshop. Ja kad pogledam, ja mogu da ti pričam o svemu što MVP radi, ali ako ćemo da odemo u dubinu tako nečega, onda verovatno ne mogu na kraju dana više da pričam ni o čemu ali znam koga da dovedem, što bi se reklo. 🙂 Zato što jednostavno sve te pod sekcije koje smo mi razvijali idu u dubine nekih novih stvari, novih tehnologija i sl. koje ja ne stižem da pratim definitivno na nivou na kom rade ti ljudi.

Ivan Minić: Lazare, glavna stvar u ovom početku projekta, projekat traje već nekih 5-6 meseci, glavna stvar je naravno identifikovati. Koje su to oblasti, odnosno koji su domeni, ono na šta bi trebali da se fokusiramo. Naravno, nije ideja da eliminišemo sve ostalo ali jeste ideja da probamo da se fokusiramo na one stvari za koje ipak imamo najveću šansu za uspeh. I neće ideja da se odaberu četiri domena, da se onda pilotira neko testiranje, neće sva četiri uspeti, možda i hoće, daj Bože, super, ali nije sad nerealan cilj da sva četiri moraju da uspeju već da se pronađe 1-2 gde zaista možemo da napravimo neku razliku. E sad, mi još uvek nemamo rezultate tog istraživanja. Možda u trenutku kada bude izašla epizoda će već biti javno ali u trenutku kad snimamo, nemamo ih, ali šta imamo kao neka saznanja? Šta imamo kao neke ideje o kojima se priča, obzirom da je to tema kojom se već dugo bavite?

Lazar Lekić: Malo smo se dotakli toga pa ću da se vratim na to ali suštinski najvažniji deo je upravo to. Mi smo uradili sveobuhvatno istraživanje u kome je učestvovalo više od 1000 ljudi u anketi, preko 120 intervjua je urađeno, onda fokus grupe da se sve to nekako još jednom prodiskutuje i krećemo se negde ka tom odgovoru, koje su to četiri oblasti sa najvećim potencijalom, ali suštinski šta su neki, da kažem, parametri koji moraju da budu zadovoljeni, kriterijumi. Prvi je to da imamo neke interne snage u našem ekosistemu na kojima možemo da gradimo. Da li su to jedinstvenost nekog resursa, da li su to talenti u izobilju, da li je to neki raniji uspeh ili specifični događaji koji su se desili pa nas vode. Ok, to je sve snaga na kojoj treba da gradimo, to moramo da prepoznamo. Druga stvar je da bude globalno relevantno, dakle, da to što radimo ima neku globalnu perspektivu, i jako je važno da, ta globalna perspektiva bude oličena realnosti, dakle, šta se to dešava na globalnom tržištu, gde može da ide cela industrija. Jako je važno da, kada imamo te podatke, treća komponenta je praktično da postoji zajendica koja je zainteresovana da se time bavi. Naš ekosistem je dovoljno mali da nekada rezultati samo istraživanja, podaci, mogu da pokažu da je neka oblast vrhunska samo zato što ima par kompanija koje njom dominiraju, a da kada odemo da pričamo sa njima, da pravimo superklaster, oni kažu – pa sa kim, mi smo sami u tome. Ima još par stvari koje su važne. Ivan je malopre pominjao, dakle, važno je da mi možemo tu da budemo konkurentni u smislu da iskustvo koje nedostaje, prodajne veštine, razvoj proizvoda i slično. Za neke industrije je jako teško da mi u Srbiji imamo real time iskustvo i svetske industrije – koji su svetski trendovi, kako to izgleda i slično, dok za neke industrije postoji ta prilika zbog nekih ranijih uspeha, već naše zajednice koja je povezana ili učestvuje u projektima koji su globalno relevantni. Tako da, rekao bih da su to neke osnovne komponente koje moramo da uzmemo u obzir, i na kraju naravno da to bude dovoljno široko postavljeno da se organizacije u tome prepoznaju i da nam da priliku praktično da probamo, pilotiramo i pivotiramo kad vidimo da to ima smisla. Mi ćemo pilotirati u četiri oblasti, ali projekat nije rigidan u tom smislu – sad će od četiti biti izabrana jedna ili dve, već može da se desi da ih spojimo, da ih merge-ujemo ako to ima smisla…

Ivan Minić: Ili kombinujemo na neki način.

Lazar Lekić: Upravo tako. Tako da, u tom smislu moramo da budemo agilni, jer radimo sa industrijom, radimo na tome da želimo da budemo globalno konkurentni, da učestvujemo na tim nekim dešavanjima koji su trenutno aktuelni, tako da, videćemo kako će da ispadne.

Ivan Minić: Postoje industrije u kojima imamo jako svetle primere koji su pojedinačni. Postoje industrije u kojima… pa imamo nekoliko pojedinačnih primera pa to više nije pojedinačno, nije naš to takva slučajnost, a postoje i neke industrije ili oblasti, ajde da ne zovem sve industrijama, pošto nisu, neke su samo oblasti, gde da kažemo, postoji nekakav ozbiljniji ekosistem npr. gaming, gde postoji dosta veliki broj studija. Neki rade kao deo nekih većih studija, neko rade klasičan outsource, neki rade sopstvene igre, sopstvene proizvode, neki su uspešni u jednom domenu, drugi u drugom, ali ti kad pogledaš, i oni su kroz svoje udruženje, svoju asocijaciju, se prilično aktivirali, međusobno povezali, shvatajući da osim u toj borbi za talenat, nisu jedni drugima konkurencija. Jer niko ne pravi igricu za lokalno tržište, kakvog smisla ima da praviš igricu za sedam ili dvadeset miliona, koliko je govorno područje, ajde da kaćemo, naše ovde. I mislim da tu postoje neke dobre prakse koje mogu da se uzmu kao primer, ali opet se vraćamo na to da, ako zanemarimo gaming, a hajde da ga zanemarimo jer i jeste izuzetak, u većini drugih oblasti ne postoji dovoljno proizvoda. Postoje kompanije, postoje talenti, postoje timovi, postoje know-how jer ne bi mogli da naprave dobar proizvod da ne umeju da ih naprave, ali fali najčešće taj biznis deo i fali inicijativa da se izađe možda iz komfora koji donosi velika plata i sigurni prihodi. Ipak ljudi se uvek najlakše asociraju sa primerima koji su uspešni. To ih najlakše pokrene na neku vrstu akcije. Niko nije mogao da zamisli da možeš da imaš najboljeg tenisera sveta iz Srbije dok nisi dobio Novaka Đokovića. I sad, i dalje ne verujem da bas svako misli da može da bude ali i ima neke dece koja su videla Novaka, Anu, Jelenu, Janka i znaju da mogu da probaju i da nisu baš šanse nula posto da u tome uspeju. Ista priča i sa Jokićem, ja volim te sportske metafore, šta da vam radim ali to su ti momenti gde ti vidiš da nešto može. Kao što vidiš da može da postoji uspešna igra sa ovih prostora, kad vidiš Nordeus i Top Eleven, pa onda kroz par godina vidiš – e pa to nije više jedna to je sad deset, možda nisu sve na tom nivou ali su dovoljno velike i relevantne. Voleo bih ako možemo da damo ljudima još neke zanimljive lokalne primere, koji možda nisu toliko vidljivi, a koji su, kako je nekad najbolji naziv za TV emisiju koji je ikad postojao na BK televiziji i emisija, koju je, ako se ne varam, vodila Tanja Ferendino – Hrana za glavu 🙂 Hajde da damo ljudima nekakav materijal, neka imena, neke proizvode koje mogu da budu food for thought.

Ivan Bjelajac: Pa ja mogu da ti kažem na nivou blockchain-a da ti trenutno u Srbiji imaš verovatno 40-50 firmi koje od njega žive i verovatno još toliko koje su probale da nešto naprave. Odnos ovih 40-50 firmi koje su blockchain only, između toga da li rade oursource ili imaju svoj proizvod, je tu negde pola-pola. Drugi razlog zašto kažem da je negde pola-pola je zato što i ove koje rade outsource nešto kao pokušavaju često da petljaju, da imaju nešto što bi zvale svojim proizvodom. Tako da u tom smislu, pored MVP Workshop-a koji suštinski ima nekoliko firmi i ima i svoje proizvode i uslužne delatnosti, pored tog Tenderly-a koji sam spomenuo, sve više i više se pojavljuje neka ekipa koje su se zapravo izbacije napred tako što su uzele novac u Solana ili u Cardano ekosistemu, što opet dolazimo do tog momenta što si rekao kako dolaziš do toga da ljudi izađu iz svoje zone komfora, tako što im neko sa druge strane garantuje relativno slična primanja, malo manja ili malo veća i možda im garantuje na neku način udeo u dobiti. Mislim da je to nešto što je do jako skoro nama falilo. Prvo, dobra stvar koja  se dešava u zadnje vreme je dosta veći upliv kapitala koji upravo omogućava da ti više nisi samo pojedinac koji pokušava da napravi firmu, nego da to može da postaje lagano trend, jer neko hoće da ti plati da probaš nešto da uradiš. I druga stvar, opet kažem, do skoro, mi nismo imali naše ekvivalente stock opcijama do pre godinu – dve dana. Ja sam to uvek smatrao da je jako važno jer kada je bilo onih rasprava oko paušala, znaš, meni je tu problematična najviše stvar bila u tome što ti imaš situaciju gde su domaći outsourcing ili produkt firme se borile sa Microsoft-om i nekim velikim korporacijama tako što su se trudile da ponude veću neto platu, tako što su nalazile način kako da angažuju čoveka kroz nešto što nije klasičan ugovor o radu nego da on napravi firmu ili agenciju da se nešto dogodi i slično. I sada kada ti to skloniš sa strane, i kada svi rapolažu sa istim troškovima na tu platu, tebi su Microsoft i velike korporacije ili establish-ovane firme od po 200, 300, 400, 500 zaposlenih u velikoj prednosti što se tiče plata. Ali ono što mi ranije nismo imali i što je sad počelo da se dešava je da imamo sve više firmi koje su voljne da ljudima nude budući equity da rade na nekakvom proizvodu ili razvoju nečega. Ja mislim da je to ključna stvar koja ranije nije postojala, a sada počinje da postoji. Prilika da više firmi radi na proizvodima jer će tu doći tuđi novac i napraviti nama i nove biznis developere i nove marketing menadžere, brend menadžere itd, odnosno te funkcije koje nama fale. Tako da, ja lično mislim da je nama tu glavni/jedini problem, kako god da ga gledamo, to što mi, ustvari, samo za svetom, u tim stvarima kasnimo 10-15 godina i jednostavno kako se stvari dešavaju kod nas, koje su se tamo desavale pre 10-15 godina, tako i u toj klasičnoj tranziciji mi se jako uspešno ponašamo i plivamo, u odnosu na to da kasnimo 15 godina.

Ivan Minić: Čak mislim da smo u dosta nekih segmenata da mi brže sustižemo ali da i dalje ne stoje, pa nećemo mi sustići to za 3 godine jer ništa ne stoji.

Ivan Bjelajac: To je momenat što sam hteo da ti kažem, nisam ti možda do kraja odgovorio na pitanje, ali ja tu vidim tu vrednost toga što u blockchainu ima ta količina firmi. Jer mislim da je to retkost. U trenutku kad je MVP Workshop došao do nekih 50ak ljudi pre 2 godine otprilike, ja mislim da je prosečna blockchain firma na svetu imala oko 15 zaposlenih. I bilo je većih, bilo je i nekih naravno manjih ali MVP Workshop je sa 50 ljudi pre dve godine bio velik. Što je čudno ali mislim da je to nešto što je suština tih stvari. Ja vidim u blokchain ekosistemu u Srbiji jedno blizu 100 nekakvih entiteta od čega 40-50 njih živi od toga, od čega su pola tih firmi firme od 5-6 zaposlenih. Ali mislim da je to jako dobro i mislim da je to uhvaćeno na tih 5-6 primera velikih o kojima se priča, gde pritom nije samo pitanje toga da li imamo te firme koje su uspele nešto kao MVP, Tenderly, tada GameCredits i slično i da je do toga što imamo pojedinačne ljude koji su na nivou Cosmosa, Polygona, pojedinih velikih blockchain rešenja napravili ključne inovacije i dalje u tim blockchain-ovima igraju neku jako bitnu ulogu, od kojih neki predaju na fakultetima itd. Što je izvanredna stvar da konstantno postoji ta interakcija na neki način. 

Lazar Lekić: Dodao bih samo, to što kasnimo 10-15 godina, upravo su blockchain i slične te stvari gde možemo da budemo pioniri i da zauzmemo neku lidersku poziciju tada, omogužavaju da gap koji imamo na drugim mestima prevazilazimo velike vrednosti jako nadprosečne koja se tu stvara. I malopre samo za pitanje koje si rekao za nedostatak nekog proizvoda pa si pomenuo gaming, Nordeus i Top Eleven. Šta je jako interesanatno? Da pogledamo gaming u širem kontekstu od proizvidnje igara. Tehnologija koja se nalazi iza toga počevši od prodajnih alata in game do tehnologije poput onih koje razvija trilateral koji su na svoj način state of the art, imaju primenu ne samo u gamingu nego onda i u celoj entertainment industriji, filmu itd. Tako da u tom smislu, što šire pogledamo i što je više aktera pojedinačno koji to proizvode i što više zapravo imamo biznis developera koji to prepoznaju i vide te prilike, to ćemo imati više tih prilika za veliki, nadprosečan rast, koji ima onda svoj efekat na ostale industrije. To zapošljava onda redom. 

Ivan Minić: I sad, za sam kraj… Šta ja da ti radim što si mlad. Tebi ide najteže pitanje, to ti je posao. A to pitanje je, šta je zapravo sledeći korak? I na koji način mi možemo da se uključimo i o čemu prosto treba da razmišljamo u narednom periodu? Pratićemo svakako šta se dešava na “Srbija Inovira”, biće vrlo vidljivo, biće kroz medije, ali centralno mesto će svakako biti sajt na kome su sve informacije, ali prosto, šta se sprema i koja je naša uloga, šta treba da uradimo da uspemo?

Lazar Lekić: Nama je bilo vrlo važno da u prethodnom periodu, baš prethodnih tri dana smo išli u Novi Sad, Niš, Beograd, ići ćemo u još gradova po Srbiji, da okupljamo stakehold-ere iz svih ovih stakeholder-skih grupa ili akademije, biznisa, čak i državne uprave, specijalizovanih kompanija, već postojećih biznis udruženja – zapravo smo simulurali superklaster, šta se dešava u njemu. Zašto smo to uradili i šta pokušavamo generalno sad da uradimo da upalimo neke lampice kod ljudi, da ih zaintrigiramo ovom temom, da svi zajedno razmišljamo o tome koji su to potencijali koje možemo da ostvarimo, sinergije koje možemo da ostvarimo, koji je to krajnji cilj, dokle sve možemo da odemo, šta nam je za to sve potrebno i na kraju koji su to benefiti za te organizacije iz svake grupe, za tu infustriju ili oblast koju izaberemo i na kraju za našu ekonomiju, društvo u celini. Sve pozivamo da razmišljaju o tome, zato što ćemo mi negde do kraja godine da pozovemo konzorcijume organizacija, koji će morati da uključe bar jednu veliku kompaniju industrijskog lidera, bar jednu organizaciju iz akademije ili nauke, bar jedan start up i vrlo poželjno nekog od ovih ostalih, ko već okuplja tu zajednicu, ko se time bavi, ili specijalizovane kompanije ali koje donose svoju neku vrednost, da nam se jave u konzorcijumima i da nam kažu baš te stvari – e ovo smo mi prepoznali kao potencijal, ovo je snaga na koju hoćemo da gradimo, ovo su benefiti, ovo nam je potrebno i mi mislimo da treba da uđemo u to. Onda ćemo praktično, možda i dva meseca raditi na tome da brusimo te ideje, da zajedno dolazimo do strategije, šta je to na neki krajnji cilj, misija, vizija toga i da izaberemo klaster lidere, odnosno te organizacije. Ne mogu da budu svi. Ta organizacija mora da ima i vremena i kapaciteta i uopšte želje da se time bavi, d to ima smisla. I onda ćemo krenuti da radimo. To nije proces eliminacije. Naprotiv. Jedan od važnih komponenti projekata “Srbija Inovira” i superklastera je da on mora da bude inkluzivan. Da svako ko prepoznaje tu neku ideju, za njega će biti mesta, ali mora da se zna ko ima najviše smisla da to vodi u datom trenutku. Onda ćemo krenuti da pokušavamo da upošljavamo resurse projekta, da ostvarujemo te potencijale, oko kojih smo se zajedno složili da postoje i onda ćemo da vidimo šta će da se desi. Ne znamo… Ne postoji magični štapić i kažemo – ovo je potrebno uraditi i sad će da nastane superklaster. Naprotiv, moramo da, ponoviću, agilno to radimo i da vidimo. Verujemo da imamo know-how kako da krenemo u to, da imamo dovoljno resursa za tako nešto, što je najvažnije da postoji potncijal u zajednici u kojoj treba da podržimo. I onda ćemo da napravimo superklaster.

Ivan Minić: Zvuči super 🙂 Momci, hvala vam. Mislim da smo se jako lepo ispričali, da smo dali ljudima hranu za glavu koja je jako važna, da smo im dali razne neke teme o kojima mogu da razmišljaju u narednom periodu kada ćemo svi imati malo više vremena da razmišljamo i da odmorimo. Nije loše da to vreme iskoristimo konstruktivno. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sve svoje sugestije i pitanja, komentare, ostavite na za to predviđena mesta na Youtube-u i društvenim mrežama. Ako bude nekih konkretnih zanimljivih pitanja ja ću pozvati momke da daju svoj feedback. Pratite šta se dešava na projektu “Srbija Inovira” na domenu srbijainovira.rs i pratite narednih nedelja i narednih meseci, kroz medije šta su sve neke stvari gde možete možda sebe da vidite ili nekog drugog, gde možete da naletite na neku informaciju koju možda nisu svi čuli a vi možete da prosledite ljudima. Ovo je zajednički napor i svi mi moramo da se uključimo da bi to zaista imalo smisla. Tako da, nemojte da propustite priliku da budete neko ko može da napravi razliku. Ja vam se zahvaljujem što ste nas slušali ili gledali, ko šta voli, i vidimo se ponovo sledeće nedelje.

Serijal je podržao projekat Srbija inovira, koji sprovodi ICT Hub, uz podršku USAID-a.