Pojačalo specijal 01: Kako da Srbija postane lider u oblasti inovacija?

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobrodošli u Pojačalo specijale, u kojima se bavimo inovativnom privredom u Srbiji, odnosno svim tim nekim stvarima koje mogu da nam pomognu kao tržištu i kao privredi, da se u tom nekom segmentu inovacije pozicioniramo malo bolje, da to razvijemo jer nekako svi mi doživljavamo to kao neku glavnu šansu ove naše zemlje za neki period od narednih nekoliko decenija. Danas imam dva zanimljiva sagovornika, koji vode dva vrlo zanimljiva a opet i vrlo komplementarna projekta. Sa mnom su Dejan Ranđić, ispred ICT Hub-a i projekta Srbija Inovira i Nebojša Bjelotomić ispred Inicijative Digitalna Srbija, koja takođe u prethodnom periodu realizuje dosta zanimljivih projekata na ovu temu, a danas ćemo pričati baš konkretno o jednom od njih, istraživanjima koji su u okviru svega toga. Hajde da krenemo od Dejana. Dejane, predstavi nam ukratko šta je projekat Srbija Inovira. Imali smo Kostu. Kosta je ispričao to kao jedan deo, da kažemo, nekih svojih aktivnosti u prethodnom periodu, ali nismo previše ulazili u detalje jer smo znali da ćemo imati epizode koje se bave samo time.

Dejan Ranđić: Ako bi napravili neku malu genezu, da bude konkretna i dovoljno kratka, znači i Nebojša i ja, odnosno, i ja i ICT Hub i Digitalna Srbija realizuje sada projekte koji su nastali iz istog korena. To je nekakvo USAID-ovo prepoznavanje da treba napraviti nekakve aktivnosti, koji trebaju da, kako su oni definisali, da poboljšaju innovation driven economy, ok. I šta je bio naš pristup, a Nebojša će reći šta je bio pristup njegove organizacije, naš pristup se bazirao na hipotezi, da rezultati koje je inovacioni ekosistem postigao u prethodnih pet, šest, sedam ili osam godina, moglo bi se reći da su sjajni ali da dostižu svoj nekakav zenit ukoliko posmatramo ekosistem kao nešto što može samoniklo da raste do određenog stadijuma, i da, ako bi gledali nekakvu metodološku priču, da je sada vreme da pređe iz te faze samoniklog ekosistema u nekakvo usmerenje, sa nekakvom jasnom i jačom podrškom. Šta to zapravo znači? To znači da u ovom trenutku mi smo pre svega bez jasnog fokusa, doživljavamo nekakve uspehe oko toga, nema nekakve dileme, ali sa druge strane, ako pričamo o nekakvoj snazi  IT sektora, što vrlo često čujemo, moglo bi se reći da ona se bazira uglavnom na outsourcing firmama, koje, ono što je važno pomenuti, nemaju, u najčešćem broju slučajeva, nemaju svoj proizvod, već praktično baziraju svoj uspeh na trenutnim okolnostima po kojima oni mogu da uspešno posluju, dajući stručnu radnu snagu za komplementarnu cenu, koja je konkurentna na svetskom tržištu. Ono što nas plaši, to je da ta prilika može biti vrlo brzo izgubljena i ono što je pristup ICT Hub-a bio i sada da dođem na odgovor na tvoje pitanje, čime se bavi Srbija Inovira – Srbija Inovira će se u naredne četiri godine, inicijativa je započeta pre nekih šest meseci, najpre se bavimo prepoznavanjem, koja je to oblast inovacija, oblast u kojoj mi možemo imati šansu. A kad kažem, možemo imati šansu. Iako najčešće se vodimo time šta je to što može imati primenu na domaćem tržištu. Da, primena na domaćem tržištu je važna i s jedne strane da bi pomogli da generalno privredni sistem poraste zahvaljujući inovacijama. Važno je zato što domaći privredni sistem može biti sjajno tle za testiranje ali ne smemo zaboraviti da imamo potrebu da razvijemo jednu oblast inovacija da postane, ako smem tako da kažem, nova eksportna komponenta, odnosno oblast inovacija koju mi možemo nuditi na nekim trećim tržištima, ajde sad da maštamo o EU ili Americi, ako već hoćemo toliko daleko. Dakle, bavimo se utvrđivanjem naše šanse, koji je to domen, koja je to industrijska ili tehnološka vertikala, vertikala gde mi imamo šansu u odnosu na ljudski kapital, u odnosu na znanje, u odnosu na inovacione kompanije, u odnosu na spremnost tradicionalnih kompanija da testiraju tako nešto, u odnosu na kapacitet istraživačkih institucija i univerziteta i ono što je takođe važno, u odnosu na ono što su neki drugi već postigli. Dakle, da se ne zaletimo tamo gde je neko već u našem okruženju mnogo ispred nas. I onda da usmerimo napore upravo ovih aktera – i inovacionih kompanija i tradicionalnih kompanija, bilo da je SME  ili korpo sektor, univerziteta, istraživačkih institucija i nadamo se i države, kao bi u toj nekakvoj prepoznatoj oblasti napravili šansu. To ne znači da prokalmujemo – ili ta oblast ili ništa. Upravo to nije ideja, već hajde da vidimo gde to možemo da napravimo fokus. Kao prvi korak rađeno je jedno ekstremno obimno istraživanje koje je trebalo upravo da detektuje gde su naše šanse u odnosu na sve ove komponente i nažalost danas ne mogu da ti kažem šta su te nekakve oblasti koje će ući u neke pilote, a potom jedna ili dve od njih i u nekakav final superklaster ali, to će biti bukvalno za nedelju ili dve izbačeno van i onda će krenuti dalja… Ali, kao što sam rekao, u pitanju su ili tehnološke vertikale, ili su u pitanju industrijski domeni. Sad da li će to biti poljoprivreda ili neki biotech ili tako dalje.

Ivan Minić: Na sajtu postoje neke oblasti koje mogu da dođu u obzir, koje su izabrane.

Dejan Ranđić: Koje su prepoznate kao nekakve…

Ivan Minić: Jeste. I videćemo šta zapravo od toga je ono što, gde je procenjeno, na osnovu vrlo opsežnog istraživanja. Pričaćemo detaljno o tome kako je ono izgledalo, koje su naše šanse. Činjenica je da mi volimo našu zemlju ali naše tržište je jako malo. Mnogo znači kad ti imaš tržište koje je ozbiljno. Pre par godina sam bio na Svetskom prvenstvu u košarci u Kini, i jedno veče pričam sa čovekom tamo, koji je preduzetnik u Kini, to je dosta drugačije nego ovde, ali završio je evropski univerzitet pa govori ove naše jezike, engleski i ostalo, možemo da se sporazumemo. I on meni kaže, naravno, drugo, treće pivo i već je on prilično opušten i on meni kaže kao – vi bledoliki ste baš neobični, vi stvarno mislite da ste vi nama bitni. Mi šta god da napravimo, mi imamo naše tržište od dve milijarde ljudi, mi naše tržište ne možemo da popunimo nikad. Ali to je tako kad si Kina. Nije tako kada si mala zemlja, a sa druge strane, za razliku od te Kine, imaš stratešku poziciju, koja je za mnoge stvari fantastična i možda bolju polaznu osnovu kada je neki deo, da kažemo i know-how-a i talenta u pitanju. Ok, nije isto kad vadiš sto najboljih ljudi od sedam miliona i sto najboljih ljudi od dve milijarde ali ok, Bože moj. 

Dejan Ranđić: Ali, već smo rekli, naravno, inovacije mogu da posluže razvoju nečega domaćeg i odgovor na nekakav domaći problem, ali u suštini ako bi na trenutak zašli u nešto što je perspektiva nekog start up-a, teško može da se ostvari nekakav start up ukoliko ima za cilj domaće, pa čak i regionalno tržište.

Nebojša Bjelotomić: Da, sad me podsećaš, ajde Kina, Svetsko prvenstvo, ali ja se sećam Svetskog prvenstva u Turskoj, onaj deo tamo gde su napravili ono silno čudo, a tamo odeš pa ti se čini sve veliko. Tako da, u suštini kada pričamo o tržištu, brojevi nisu na našoj strani, ali sećam se kad je krenuo ceo hajp oko veštačke inteligencije, Data science i tako dalje, bilo je – e kao sad je stvarno kraj istorije, pošto će veštačka inteligencija da oblikuje svet, a veštačkom inteligencijom mogu da se bave oni što imaju velike podatke, velike setove podataka, to su Amerika i Kina. I to je trajalo jedno pola godine  dok neko nije rekao – pa nisu bitni podaci nego algoritmi. I onaj ko zna da osmisli algoritam i onaj koji zna da primeni algoritam. I onda dođemo do toga da, ako danas hoćeš da se baviš data science-om, treba ti deset pametnih momaka. I deset pametnih momaka, sad tamo neke matematičke, redovno tuče deset momaka iz Stanforda. I to je sad suština – da se privreda promenila u zadnjih desetak godina i cela ta digitalizacija i sve, da ja kad se probudim, moje tržište nije sedam miliona nego sedam milijardi, ako ga tako sagledavam kroz internet. E sad, ja treba da budem dovoljno inovativan i dovoljno mudar i atraktivan da mogu da privučem to svetsko tržište. Ali ja mu imam pristup. I kroz te neke tehnologije kojim možemo da se bavimo, a za koje, po meni, imamo dobar trening jel gomila njih je zasnovana na nekom obrazovanju koje je vezano za matematiku a svi smo ovde svedoci na nas matematikom ubijaju od prvog razreda, mnogo više nego možda u nekim delovima sveta. 

Dejan Ranđić: Ili je makar tako bilo.

Nebojša Bjelotomić: Pa da, tačno, mi možda pričamo, ali ajde 

Dejan Ranđić: Ne znamo da li je i dalje tako 

Nebojša Bjelotomić: Deca moja još nisu školska ajde, I dalje ubijaju. Rešavao sam skoro nešto za drugi razred, mučio sam se 

Dejan Ranđić: Osnovne?

Nebojša Bjelotomić: Da, da, osnovne. Bilo nešto sa deseticama, i tako dalje Preskočio sam očigledno tu vežbu i nikad mi nije trebalo u životu, ali eto vidiš, to je ako hoćeš da uradiš domaći. Ali elem… Znači, imamo te neke nove tehnologije koje otvaraju svet i kome svet može da bude tvoje igralište. Naše tržište može da nam bude dovoljno dobro da bude proof of concept, da nešto dokažemo da radi. Znači da imam korisnika koje je reputabilan, znači neku firmu koja nešto radi kako treba, da li je to, neka čak i strana firma koja radi u Srbiji, pa ja u njoj nešto prodam, mogu da imam nešto što će, ono kao, što ti kažeš, beli ljudi, određenog kulturnog miljea da koriste, što znači da je moje to moguće da skaliram na neko drugo tržište. I u suštini, mi imamo super jednu poziciju, gde smo tu u Evropi, u dobroj vremenskoj zoni, gde možeš da dokažeš da nešto što si ti smislio radi i da onda uzmeš novac od nekoga i da to skaliraš, ako doživljavaš da je celo tvoje tržište sve što internet može da ti otvori. A internet može da ti otvori još uvek ceo svet. 

Dejan Ranđić: Ovo što si ti rekao, ja mislim da je naše tržište iako, apsolutno nedovoljno sa aspekta nekakvih krajnjih korisnika, domaće tržište ili region, dovoljno je veliko za proof of concept … 

Ivan Minić: I dovoljno jeftino.

Dejan Ranđić: I dovoljno jeftino, I dovoljno gladno da prihvati.

Nebojša Bjelotomić: Ima još jedna dobra stvar sad. Kod nas je sve plitko. Kod nas tri lika sednu pa se dogovore. Kod nas ti možeš zaista nešto što možda start up-ovima ili tim inovativnim kompanijama na nekom tržištu nije dostupno. Znači ti možeš da da odeš u top banku i nekako da nađeš link da kažeš – ajde probajte ovo. Ili da odeš u top osiguranje, ili da odeš u, ne znam, u neku proizvodnu firmu.

Ivan Minić: Ili bolnicu.

Nebojša Bjelotomić: Ili bolnicu, i tako dalje. Budimo realni. U organizovanijim i dubljim društvima, malo je teže da ti svoj koncept probaš u tako nekim ozbiljnim okruženjima. Kod nas je to moguće.

Dejan Ranđić: Sem ukoliko ti ta ozbiljna okruženja već imaju otvorena vrata gde tačno znaš… Kaži mi, gde kucaš ti kada ideš u neku banku, osiguranje? Kucaš na ličnu konekciju.

Nebojša Bjelotomić: Ma da, ma da.

Dejan Ranđić: Ne postoje tačno definisana vrata, za razliku od nekih drugih tržišta, gde postoje jasno vrata gde ćeš da uđeš.

Nebojša Bjelotomić: Ali ta lična vrata, ti odeš više, a ova utvrđena vrata, ti si još uvek u basement-u. Tako da, u fazonu ima svoje.

Ivan Minić: Ja mislim, generalno, na svim tim najrazvijenijim tržištima, jedna od glavnih stvari, kad ti imaš tu neku super ideju, je da nađeš nekog ko zna nekog. Obično to nisi ti i obično ti taj neko treba sa jedne, možda zbog novca, ali mnogo više zbog kontakata, know how-a i mogućnosti da ti otvori da neka vrata, i da da kaže – e ovaj dečko je super, saslušaj ga. E, ali da se vratimo samo na projekte, pošto predstavili smo jedan, ali nismo predstavili drugi.

Nebojša Bjelotomić: Da, drugi treba da predstavimo. Pa, ajde ovako. Znači, lepo je Deki dao uvod. Naš taj ekosistem je sam od sebe, vrteo se, vrteo se i došao do neke brzine, ali ta brzina nije dovoljna da bi on uradio ovo što smo malopre pričali – ima globalni reach ili izbacio dovoljno veliki broj nekih projekata koji mogu da budu interesantni nekom za dalje finansiranje. I onda smo rekli – ajde da se malo igramo sada nekog inženjerstva, u smislu da, neke stvari podržavamo, pakujemo, sređujemo i tu je USAID prepoznao neke dobre ideje, podržao ih i to je jako bitno. I recimo, sa naše strane, kad govorim o Digitalnoj Srbiji, mi smo neke ljude sa kojima inače jako puno radimo, tipa Startit-a, tipa FON-a, tipa PwC , Nove Iskre, okupili i rekli – ajde sada da onako sa ciljem i u određenom vremenskom roku i mereći šta radimo i kako radimo, povežemo pod jedan – akademsku zajednicu, tu nam je FON bitan, izmentorišemo neke buduće mentore, koji će onda raditi sa nekim potencijalnim novim kompanijama, povežemo akademsku zajednicu koliko je moguće sa ovom zajednicom koja trenutno se bavi inovacijama, da kroz neke akcije koje će da uradi PwC, nađemo način da organizacije koje se bave podrškom ekosistemu, da ih učinimo samodovoljnim i održivim, da na taj način pojačamo infrastrukturu. Kroz projekte Startit-a da, ovo mentorstvo o kojem smo pričali, koje možda nije dovoljno dostupno, učinimo ga još dostupnijim, kako bi ljudi koji imaju već u sebi ideju i žele da je preduzmu, da im pomognemo. Da dovedemo, ako je potrebno i strance koji nam fale kroz neke delove kojima će se Nova Iskra baviti. Znači da okupimo celu priču, koja je vezana za infrastrukturu, da je sada sa nekim ciljem i kroz određene akcije uobličimo i da napravimo jedan osnovni cilj a to je da taj ekosistem, odnosno njegov glavni segment a to je broj start up-ova, odnosno inovativno-tehnološki kompanija, povećamo i učinimo kvalitetnijim gde je, po meni, glavna mera kvaliteta a to je finansiranje odnosno, koliko rundi finansiranja, koliko velike runde finansiranja možemo da izvučemo. Znači da one koje imamo prebrojimo, damo im podršku…

Ivan Minić: Mapiramo.

Nebojša Bjelotomić: Mapiramo, damo im podršku kroz mentorstvo i sve ostalo, učinimo ih boljim. Napravimo neki taj funnel na gore, u smislu, ka finansiranju, a onda onu bazu povećamo tako što ćemo povećati broj start up-ova kroz priču o preduzetništvu, o mentorstvu, pravljenju mentora, pomaganje da se menadžeri sa idejom povežu sa programerima koji će da rade za equity. Znači tako neke stvari da skupimo na jednom mestu, povećavamo bazu, ona stara dobra reč dealflow, za nekog ko će da investira, da mu omogućimo da ovde na ovom tržištu ima dovoljno prilika da možda pametno, da kažem, stavi svoje pare, a onda da iz tog dealflow-a povećavamo runde finansiranja i vrednosti tog finansiranja. I da napravimo ono što je uvek bitno, a to je neke dobre priče koje će neko drugi hteti da imitira. 

Dejan Ranđić: Ako smem da te, izvini što ću u par reči nešto reći. 

Nebojša Bjelotomić: Ajde, ajde.

Dejan Ranđić: Šta je dobra stvar ovde između nas? Mi smo dve inicijative koje neko koordinira. I to je toliko logično, a to je toliko retko, pa je vredno napomenuti. Ali, ako bi gledali u tom nekom, ajde da kažemo, celom kontekstu, kompletnom kontekstu, ono što će Digitalna Srbija raditi primarno, to je, praktično će podizati nekakav potencijal u nekakvoj horizontali i ono što je cilj celog projekta to je da praktično na tom ground level-u imamo znatno veći broj nekakvih inicijativa, nekakvih timova koji traže šansu i tako dalje.

Ivan Minić: Da iz kvantiteta dođemo do kvaliteta.

Nebojša Bjelotomić: Tačno.

Dejan Ranđić: A mi nakon toga nudimo i jedno od nekakvih strateški važnih usmerenja.

Ivan Minić: Odnosno, da iz kvantiteta dođemo do kvaliteta a onda da iz kvaliteta dođemo do mnogo viših vrhova nego što bi došli inače.

Dejan Ranđić: Jeste. A ta koordinacija je ekstremno važna i tako retka i to je jedan od problema i specifičnosti našeg tržišta. Mi nekada se zapanjimo kada čujemo da, maltene u istom mesecu ili u istom kvartalu, kreću tri ili četiri iste aktivnosti, koje ne znaju jedna za drugu, koje nisu koordinirane i koje će replicirati program jedne druge.

Nebojša Bjelotomić: Šalili smo se, da sam ja relativno skoro prešao iz korporativnog sektora u ovaj, da kažem, nevladin, kako da ga nazovem i pravo da vam kažem, prvo iznenađenje mi je bilo da sam mislio da mi koji smo, u najboljem slučaju frenemies u korporativnom sektoru, pa pričamo malo ili ni malo, mislio sam sa ove druge strane je sve to cveće i drveće, onda sam shvatio da na ovoj strani niko ni sa kim ne priča i da tek tu koordinacije ne da fali i mislim da je ovo velika i sjajna priča da se neke stvari poslažu. Mogu jedan konkretan primer da kažem, da ne ispadne da pričamo samo vazdušasto. Digitalna Srbija je kroz svoju grupu anđela investirala u jedan start up. Srbija Inovira je kroz neke svoje projekte dala pravnu i konsultantsku uslugu toj kompaniji.

Dejan Ranđić: Da, saradnja već postoji.

Nebojša Bjelotomić: Da se formira, da uradi ono što je potrebno. Znači, baš se lepo slažemo u tom smislu da mi želimo da povećavamo broj ljudi koji ima potrebu, želju da pravi svoju firmu, da dokazuje da to što su oni smislili kao rešenje za neki problem radi, a onda Deki i njegovi će da to usmere u određenom smeru, gde to možemo da gađamo neke vrhove, u smislu da se takmičimo u globalnoj, da imamo taj globalni reach, a dok mi ovde sejemo …

Dejan Ranđić: Vi sejete, mi kalemimo, je l da? 

Nebojša Bjelotomić: Pa da, pa da, da bismo imali što bolju biljku na kraju  Da bismo dobili to što nam treba, jer u suštini mislim da dobrom organizacijom i dobrom koordinacijom možemo da nadoknadimo tu priču o brojkama. Ekosistem od 700-800 start up-ova je jedan vrlo kvalitetan i značajan. Mislim, kad gledamo neke najrazvijenije, ako pogledate, ne znam, Amsterdam ili Berlin, mi ne pričamo o nekoliko hiljada, mi pričamo o hiljadu do dve, ajde da kažem značajnih. Možda ima timova sad… Mi imamo sad trenutno negde tu 300 do 400, da kažem tih start up-ova različitog kvaliteta. Znači, mi sada to treba da uvećamo, da bi nekih 10, 20, 30 moglo da uradi značajnu stvar. Evo gledajte foru. Kod nas ako pričamo gaming-u, koji je jedan od najboljih, mislim segmenata, on ima negde oko 2000 ljudi koji pravi negde oko 200 miliona. Respect. Onda uzmete Fince. Negde oko, ne znam, malo više od 2000 ljudi, ali prave 2 milijarde, zato što su napravili svetske hitove. Angry Birds i ostalo. Znači, sad bi nama trebalo da bude pitanje, kako od 200 do 2 milijarde? 

Dejan Ranđić: Ili kako od 200 do milijardu? Ili od 200 do 400?

Nebojša Bjelotomić: Ma da, mislim ok, ili više.

Ivan Minić: Neka to bude iz nekoliko koraka, ali da se stigne.

Dejan Ranđić: Ali tu leži gde tih, ne znam koliko si rekao, 2000 ljudi –  koliko njih radi na svom proizvodu, a koliko njih radi na tuđem proizvodu? Ja mislim da je tu jedno od ključnih pitanja, a u pitanju su sada već sistemi sa ozbiljnim kapacitetom. E sada, tu se postavlja pitanje – zašto oni ne uđu u razvoj nečega sopstvenog? Već odolevaju tom, ajde tako da kažem, slatkom izazovu – radiš za drugog.

Ivan Minić: Postoji tu jedna stvar, koja je uvek, prvo sa jedne strane, činjenica je, kada pričaš sa svim tim ljudima, ja sam u industriji 20 godina i znam manje-više sve founder-e pre nego što su to postali, vrlo često fali biznis znanja. Oni imaju fantastičan tehnološki background i mogu da naprave bilo šta. Oni samo ne znaju šta treba da naprave, da to neko zapravo hoće da kupi. I često polaze od pogrešnih pretpostavki i često gledaju sebe kao ciljnu grupu a oni nisu ciljna grupa ničega.  

Dejan Ranđić: Oni su uspešno napravili ovo a ukoliko bi hteli da uđu u nešto drugo trebalo bi da kreiraju…

Nebojša Bjelotomić: Ljudi, ja ponavljam ovu priču, već možda postajem dosadan u zadnjih mesec dana, od Gitex-a na ovamo je pričam. Znate kako izgleda srpski start up kad izađu i pričaju za novac? On 10 minuta ima i 7 minuta priča kako su sjajni inženjeri i priča o tehnologijama koje koriste. I zadnja dva – tri minuta kaže – mogu neke pare da se uzmu. A onda ti dođe ostatak sveta, obično izađe neki MBA tip u odelu i krene da priča o trošku akvizicije korisnika, o Total Addressable Market-u i svim ostalim stvarima koje su ovim finansijerima bitni. Mi taj akumen biznisa, još uvek nemamo. Kod nas je inovativna tehnologija nešto što je playground za inženjere. Ljudi, humanity, iz društvenog tog sektora, da kažem, pre svega obrazovanog, još uvek ne doživljavaju da oni treba da prepoznaju problem a onda unajme inženjere da im pomognu da ga reše. 

Dejan Ranđić: E tu si rekao važnu stvar – prepoznaju problem. Kod na je, a svi se sećamo toga kada je krenuo da se kreira taj ambijent za razvoj start up-ova, to je bio sa jedne strane, kao što si rekao playground, ali ne za inženjere, nego za klince.

Nebojša Bjelotomić: Dobro, da.

Dejan Ranđić: I sa druge strane maltene je tumačeno kao intervencija na rešavanje pitanja nezaposlenosti mladih. I onda smo videli već prvi problem. Znači, ako zanemarimo nekoliko oblasti kao što je gaming, kao što je nekakav social life, jel tako, sve druge oblasti, koje su sve više i više postale važne, a to je najviše inovacija u tradicionalnoj ekonomiji, njih ne može da iznedri neko bez iskustva u toj oblasti. 

Ivan Minić: Može, ali na nivou incidenta.

Dejan Ranđić: Ja mislim da ne može uopšte.

Nebojša Bjelotomić: Ne može. Nemaš domensko znanje.

Dejan Ranđić: Nemaš domensko znanje. Niko od nas trojice se ne bavi logistikom, na primer. Znam da se on ne bavi, pretpostavljam ni ti.

Ivan Minić: Po nekad.

Dejan Ranđić: Ok. Kako nas trojica da iznedrimo rešenje. Mi možemo biti verovatno sjajni članovi tima koji se time bavi, ali ja mislim da ključnu inicijaciju, ili će dati ovaj institut koji se time bavi, pa će inicijacija doći iz neke akademije ili institutskog rada, ili pak iz domena, odnosno iz sektora. Ono što sam ja viđao, najuspešnije, ako zanemarimo gaming i neki social life, najuspešnije inicijative su dolazile od ljudi koji imaju desetogodišnje ili petnaestogodišnje iskustvo rada u toj oblasti. Ako pričamo sada, karikiram, o nekakvom novom rešenju za logistiku, verovatno neki čovek koji danas radi u Neltu, Milšpedu…

Ivan Minić: On zna šta ga boli.

Dejan Ranđić: On upravo zna šta je problem.

Nebojša Bjelotomić: Evo ovako. Skoro su nam bile u gostima gospođe koje se dugo, dugo i uspešno bave investiranjem, anđeoskim investiranjem. I gospođa Bridžit koja je uložila u 76 kompanija i ja je pitam – koji ti je prosek godina, pošto je to tema koju ja dugo zagovaram, da to nije igralište za decu. Ona kaže ovako – pa biznis deo tima mi uvek vuče na 40+, a ovaj inženjerski deo tima vuče na 30 pa ispod. 

Dejan Ranđić: Da, to je to.

Nebojša Bjelotomić: I onda ti gledaš i kažeš – pa da, kad gledam prosečnu starost čoveka koji izađe na IPO u Americi, on ima 42 godine, ako je pravio tu firmu 5-10 godina, pa to je to. Prosek osnivača je 30-35.

Dejan Ranđić: Tako je. Ali on pre toga ima neko iskustvo. E sada, to je malo i kulturološki problem kod nas. Ili ajde da kažemo, nekada i porodični. Znači, Nebojša jeste izašao iz korpo sektora i ušao u nekakav, u ovom slučaju i NVO ali mogao je biti i preduzetnički sektor, jel tako? Ali to nije toliko često i zbog toga možda je, ako već ne možemo očekivati da ljudi, kada prepoznaju nekakvu mogućnost, da istupe iz nekakve zone komfora i uđu u rizik stvaranja svog venture-a. Onda to možda možemo premostiti upravo ovim spajanjem ljudi koji se bave inovacijama i koji su orijentisani ka tome, ljudi koji su iz korpo sektora i koji znaju šta su im problemi i mogu poslužiti kao testing ground i sa treće strane, ovih ljudi sa akademije. I to je taj, ako smem tako da kažem, to jeste poenta superklastera. Jer superklaster, koliko god bilo mistifikovano šta je…

Ivan Minić: Ali mnogo lepo zvuči 

Dejan Ranđić: Zvuči savršeno! A zašto je superklaster superklaster a ne klaster? Klaster je kada imate vertikalu ljudi koji su u istoj sferi. Zašto je ovo superklaster? Superklaster je ništa drugo nego melting pot, gde na više vrata ulaze –  na jedna vrata ulaze kompanije koje se bave inovacijama i start up-ovima, na druga vrata ulaze tradicionalne kompanije, na treća vrata ulaze institucije obrazovanja i istraživačke, i superklaster ih praktično spaja i omogućava da se kuva to nešto i za to obezbeđuje access to finance. I to je superklaster, ništa više od toga.

Ivan Minić: Baš jedan superklaster.

Dejan Ranđić: Jel obično su klasteri jednokomponentni.

Nebojša Bjelotomić: Ali gledaj ovako. To ti je kao ono kad se pitaš – kako bre ovaj skuva za 20 minuta? A onda shvatiš da on ima ceo tim koji mu očisti sve i odvoji tačnu mericu koju treba i tako dalje. Nama treba pre toga da spremimo ljude…

Dejan Ranđić: Namirnice 

Nebojša Bjelotomić: Namirnice  …ljude koji su na fakultetima možda danas ili čak u srednjim školama i to u najrazličitijim branšama, od, ne znam, marketinga, ekonomije, finansija, da razmišljaju o tome da velike kompanije im neće dati možda tu priliku koju mogu da dobiju za rast, ako rade u ovakvom nekom sektoru. Ako je potpuno cool da ti sa svojim, da kažem drugarima koji rade za nekog ko ima neku ideju, hoćeš da radiš u start up-u. Da ne bude ono završiš fakultet i odeš kod tate i kažeš – e, ja radim u start up-u a on padne u nesvest ili kaže – šta sam ja finansirao. Ili kad dođeš kući i kažeš ženi – e, ja počinjem firmu a ona krene da kuka – jao jadna deca 

Dejan Ranđić: Ne, nego tašta kaže – jesi lud 

Ivan Minić: Majka, majka.

Dejan Ranđić: Ali Nebojša, da ti kažem nešto. Ono što je važno podsetiti ljude, i zašto ja mislim da mi ovo radimo, zato što je nikad bolji trenutak od ovog. I to sa kog aspekta? Evo ja ću vas pitati, vas dvojicu, a to redovno pitam. Jel znate nekoga, sem onih koji neće da rade u Beogradu, da nema posao? 

Ivan Minić: Ne.

Nebojša Bjelotomić: Ne.

Dejan Ranđić: Znači, trenutno je klatno, koje se pomera svakih 10ak godina sa poslodavca na zaposlenog, trenutno je klatno na strani zaposlenog. Svaki čovek, ukoliko poseduje kvalitet i ukoliko nije neko ko misli da vredi tri puta više nego što zaista vredi, ukoliko je, ajde da kažemo, realan, on na tržištu može da pronađe posao bukvalno u 24h. Šta to govori? To govori da je sjajna šansa, trenutna makar, komfora, da probaš nešto zato što se ne plašiš ako ne uspeš, to je sasvim normalno, da li ćeš pronaći posao. I druga stvar, do čega ćemo verovatno doći kasnije, što je i Nebojša pomenuo, nikada više novca za finansiranje. Što znači da su investitori konačno sazreli i daju mogućnost da dok razvijaš to nešto svoje, ti nisi volonter.

Nebojša Bjelotomić: Ne samo to, nego ima još jedna stvar. Da kažemo onaj klasični institut investiranja, osiguravajuća društva, penzioni fondovi i tako dalje, bilo koji novac da su stavili u brzo rastuće tehnološke kompanije pre desetak godina, verovatno bi taj menadžer dobio otkaz. Sada ako to nema u portfoliju, on će da dobije otkaz. U fazonu, tvoj portfolio nije dovoljno rastući.

Dejan Ranđić: Ali Nebojša, čak i bez toga, sada možeš maltene od najranije faze da pronađeš investitora i da ti on finansira tvoj rad.

Nebojša Bjelotomić: Jeste. I ono što je bitno, što su finansijeri shvatili da – on ne finansira tvoj trenutni PnL, tvoje trenutne rezultate. On finansira ono što ćeš ti biti u budućnosti. 

Dejan Ranđić: On finansira sledeću rundu. Ne finansira ni ono što ćeš biti u budućnosti, finansira sledeću rundu.

Nebojša Bjelotomić: Pa dobro, ajde sad, znači, ima fizika, ima hemija. Uvek si imao fizičare, ajde da dignem do sledećeg nivoa, i to je onaj uđem za 10, izađem za 100 i ja sam 90, hvala deco.

Dejan Ranđić: Ne da izađeš na sledećem nivou, nego da te digne do sledećeg nivoa i da te onda uzme neko drugi.

Nebojša Bjelotomić: Ali je cela priča da ti imaš sada dovoljno ljudi koji traže to što će da promeni nešto. Jedna od najvećih evaluacija je skoro bila – kamion koji je električni. Koji nije ništa još napravio.

Ivan Minić: Ali ide nizbrdo. Video sam.

Nebojša Bjelotomić: Da. I ako bude rešio ono što je naveći problem trenutno za isporuku, taj last mile, znači da u gradskoj sredini može da isporučuje kako hoće, Amazon kao njihov najveći korisnik daje ti ideju da nešto rade kako treba, onda je to super stvar. I ljudi uleteše sa parama u to. Tebi je trenutno Tesla, koliko god da zvuči nenormalno, najvrednija automobilska kompanija, iako će ove godine, juhu, juhu, posle 10 godina da napravi milion automobila i to pola od toga u Kini, pa ćemo da vidimo da li će da ih puste. A tržište globalno je 10 miliona i kad napraviš milion, obično te neko kupi, zato što tvoja skala nije dovoljno velika. Ali u teslu ulažu zbog onog što će biti. I sada neko sa idejom ko traži finansiranje će dobiti pare zato što će biti a ne zato što je neki klinac sa idejom, koji trenutno ima nula korisnika i nulu u svom prometu, a da ne pričam o profitu.

Dejan Ranđić: Ali, nisu ti dobra poređenja, izvini.

Nebojša Bjelotomić: Što?

Dejan Ranđić: Zašto nisu dobra poređenja? Zato što, ajde da budemo otvoreni i pošteni, a možda i podsticajni. Zato što, koliko je realno da, pričamo generalno statistički, ne do poslednjeg zareza, koliko je realno neki start up, koji se u ovom trenutku stvara i koji ide nekakvim velikim koracima, ja mislim da je važno reći da je njegova najverovatnija perspektiva da bude akviziran. 

Nebojša Bjelotomić: A pa čekaj, čekaj. Gledaj ovako, ja sam postavio nišanske sprave jako visoko. Da li će bilo ko, ko ovo sluša, ko razmišlja o start up-u da se žali kad ga neko za tri godine kupi za 100 miliona? Pa neće.

Dejan Ranđić: Apsolutno.

Nebojša Bjelotomić: Ne kažem ja, ti treba da budeš Mask, jer to je sad pitanje koliko si u vinklu, nego ja samo pričam o tome da promenila se paradigma onih koji finansiraju.

Dejan Ranđić: Tako je.

Nebojša Bjelotomić: A sad to znači da ti dođi i uzmi prvo, ne znam, 200 hiljada, pa uzmi tri miliona, pa uzmi deset pa prodaj. I ako mene pitaš, napravi ponovo firmu. Ako si jednom to uradio, svi će da ti daju jednu nulu više u svakoj rundi koju sam pomenuo. 

Dejan Ranđić: Jasno. Ali…

Nebojša Bjelotomić: Jer si kao prošao ceo put. Ali sada imaš mnogo čika, koji će se truditi da ti daju, za razliku od pre 10 godina…

Dejan Ranđić: Kada to nije bio slučaj. Ali ono što je takođe važno to je da shvatiš da će ti biti to blagostanje i eventualno ova varijanta, u finalnom izlazu.

Nebojša Bjelotomić: A ne ne, to da. Ovo što ti pričam prva, druga, treća runda, ti druže imaš da se odereš. 

Ivan Minić: Znaš zašto to radiš. 

Nebojša Bjelotomić: E to je dobro.

Dejan Ranđić: Je l smo žučni, burni? 

Ivan Minić: Dobri ste, dobri ste. Hajde da se bacimo na konkretne stvari. Da prođemo neke konkretne teme i neka konkretna pitanja. Da prosto pokrijemo sve ono što treba da pokrijemo u ovom razgovoru. Prva stvar je, ok, nemamo rezultate još uvek istraživanja, imaćemo ih uskoro. Možda u trenutku kad izađe epizoda će već biti dostupni ,ali već dugo radite na tome. Mnogo je materijala obrađeno, mnogo je ljudi uključeno, mnogo ljudi je učestvovalo…

Dejan Ranđić: Stotine i stotine ljudi, intervjuisanih i tako dalje.

Ivan Minić: Šta je neka procena u ovom trenutku, šta se vidi kao naša šansa, a šta se vidi kao neki naš glavni problem?

Dejan Ranđić: Ajde da krenemo prvo od problema koji istovremeno ukazuje na šansu a to je nešto što sam delimično već rekao, to je činjenica da nisu napravljene veze. Znači da nisu napravljene veze upravo između ovih, sada već, apsolutno vidljivo neophodnih partnera u tom procesu. Znači, oni koji se bave inovacijama, oni koji imaju šansu da ih primene ili da ih testiraju i oni koji mogu iz tog institutskog- naučnog, mogu da daju tu neku supstancu. Znači, prva stvar, veze ne postoje. Kreiranje veza daje veliku šansu.

Ivan Minić: Imali smo te primere. To je par ljudi u redovnim epizodama pominjalo, da se vrlo često dešavalo, a dešava se i dalje, da ti proizvodiš nešto, da dva bloka od tebe proizvodi neko nešto što tebi savršeno odgovara, ali ti za to ne znaš i ti uvoziš drugo rešenje jer ti to treba.

Nebojša Bjelotomić: Dobro, kod nas generalno komunikacija na tom nivou ljudi koji se bave nekim preduzetničkim biznisom, posebno inovativnim tehnologijama, gotovo i da nema. Mi nemamo…

Dejan Ranđić: Marketplace neki koji povezuje…

Nebojša Bjelotomić: I ono, neki meet up-ovi, gde se pije pivo i priča šta se radio.

Dejan Ranđić: Dobro, ovo Nebojša što radimo je nekakav pokušaj toga.

Nebojša Bjelotomić: Jeste. Moja omiljena priča je negde s početka devedesetih. Guns N’ Roses i Metallica snimaju u istoj ulici Balck album i onaj dupli album Guns-a, najbolji verovatno. I kaže, svako veče Clash i ovi drugari sviraju jedni drugima šta su snimali tog dana. I ovi odu sutra u studio i naprave još bolje. Mi nemamo to – e, vidi šta sam ja uradio, vidi sa kim sam ja pričao, vidi kome sam ja prodao. 

Dejan Ranđić: Ovde se sve više krije.

Nebojša Bjelotomić: Da, mi imamo suprotno. Ali je to negde potrebno. Ali ajde to svi radimo, prepoznali smo to i pokušavamo da to uradimo ali ono što je takođe bitno, te grupe, ajde ovo unutar te neke zajednice, tehnološko-inovativne, nama trebaju ti grown-up-ovi, te velike firme da prepoznaju da mogu da imaju izvor konkurentske prednosti u sarađivanju sa ovim pričama. Ono što smo pričali, proof of concept – da neko možda dokaže svoj koncept kod njega, na njegovom tržištu, kod njegovih korisnika i ode u neku priču akademsku, koja treba da da taj mišić kako sve to strukturirati tako da izgleda dobro, da traje i može da bude prezentovan na nekom zaista visokom nivou. 

Dejan Ranđić: E sad ja da nastavim ovo što me je pitao. 

Nebojša Bjelotomić: Da, izvoli 

Dejan Ranđić: Dakle, jedna ekstremno važna stvar je povezati sve te neophodne aktere. Druga stvar za koju mi makar duboko verujemo, a to je dati prioritet nekom fokusu. Ne isključivi prioritet – to i ništa drugo. Već fokusirati se na neku stranu i tu će biti najveća magija pronaći šta je taj fokus i kako ga iskoristiti. Ti sad imaš, evo, daću samo jedan primer. Nas trojica znamo i verovatno ljudi koji ovo gledaju znaju da imamo vrlo respektabilnu blockchain zajednicu u Srbiji. I sada, gde će se ona, ako mogu tako da kažem, potvrditi i primeniti to zavisi od tog nekog fokusa. Vrlo je tricky opcija za nas, sada u ovom trenutku, da li ćemo mi tretirati blockchain kao tehnološki domen, kao vertikalu, na koji treba staviti fokus, ili će pak biti industrijska vertikala, gde blockchain kao tehnologija može da da ogroman doprinos. Ne znam da li sam zakomplikovao. 

Ivan Minić: Razumem.

Dejan Ranđić: I to je nešto što će biti umeće. I sada, ono što je dobra stvar, imamo šansu i za nekakvu grešku, zato što, idemo sa rezultatima, odnosno, sa selektovanim domenima već do kraja godine. Nakon toga, godinu do godinu i po dana testiramo četiri domena, da bi i u primeni videli taj potencijal tržišta. Ne samo da nam rezultati istraživanja nešto kažu i onda se radi full supercuster na jednom ili dva domena. Tako da, mnogo ćemo tu toga mi morati tek da otkrijemo. Mislim da je ovaj primer blockchain-a dosta dobra ilustracija. Sada, da li ići na data science ili na nekakav big data ili ići na nekakav biotech…

Nebojša Bjelotomić: Ili kombinovati to čak u nekoj priči.

Dejan Ranđić: Jer to jeste kombinacija. Sada, nešto što se apsolutno ovde ne priča, i to ako me ne pitaš, probaću da te isprovociram da me pitaš, to je – ne postoji ovde nikakva veza inovativne zajednice sa potrebama koje ima public service. Svuda u svetu, a naročito kod nas, zbog neke naše lokalne deformacije, public service je jedan od najvećih konzumenata kupaca klijenata. Ta veza ne postoji. Nažalost, neko će reći na sreću, jer…

Nebojša Bjelotomić: Evo, ja ću da se javim  Kao neko ko start up-uje, ne bih voleo da moj start up krene da radi… Ali razumem ideju…

Dejan Ranđić: Znaš izraelska iskustva. Kod njih je praktično kompletan ekosistem izgrađen na detekcije države da treba odatle da izvuče neke stvari. 

Nebojša Bjelotomić: Gledaj ovako. Ja sam bostonski đak ali sve sam bliže Čikagu  Tako da, sa te strane…

Dejan Ranđić: Šta to znači?

Nebojša Bjelotomić: To znači da bih ja sve više ovo što pričaš sad… Ajde povezujemo veliku privredu, ajde povezujemo inovativnu, ajde povezujemo akademiju a iz toga pravimo neke proizvode, ajde da to bude konkurentno, ajde da gledamo globalna tržišta, a država neka napravi da porez bude dobar…

Ivan Minić: A država da ne odmogne 

Dejan Ranđić: Ja se slažem potpuno sa tobom. I verovatno jedan od razloga zašto je ovaj ekosistem stigao dovde je zato što država nije previše intervenisala. Ali sa druge strane, ja mislim da ne možemo da zanemarimo… Ja kad sam rekao ovo, nisam rekao u duhu – ajde da posmatramo našu državu. Nego public service kao domen. 

Nebojša Bjelotomić: Znam.

E sada, jel public service kao domen tema za sebe ili je možda blockchain kao…

Ivan Minić: Da, ali recimo imamo onaj primer, sarađivao sam na nekoliko projekata tog tipa, evropskih, gde su se za neke oblasti, da kažem, elektronske uprave, koristili pozitivni primeri iz prakse drugih zemalja. I ti kad vidiš da postoje zemlje koje su razvile rešenja koja prodaju drugim zemljama, koja su zaista dobra i koja su dovoljno primenljiva da mogu da se implementiraju na drugim mestima.

Nebojša Bjelotomić: Ljudi, ja moram da probušim ovaj balon. To bi bilo sjajno, ja se slažem. Ali, tebi je pre svega potreban jedan jako pametan korisnik sa one druge strane. Znači, ti si neko ko se bavi inovativnim tehnologijama…

Dejan Ranđić: Hoćeš da kažeš da je država glupa?

Nebojša Bjelotomić: Pa nisam rekao to, samo sam rekao da ti treba pametan korisnik. 

Dejan Ranđić: Pa ti si to implicirao sada. 

Nebojša Bjelotomić: Ja sam rekao da ti treba neko ko će da zna šta je potencijalni sklop tvog posla i da tebi pomogne da ti napraviš što je bolji proizvod. Ja mislim da trenutno nema tog znanja da bi se napravio proizvod..

Dejan Ranđić: Ne mora da bude znanja, mora da postoji spremnost i neka vrsta prepoznavanja javnog interesa u svemu tome. A to je pamet, ok.

Nebojša Bjelotomić: Ajde ovako. Ja dolazim sa nečim što mislim da je dobro, što ti treba i ti treba da budeš car u toj oblasti da bi rekao – ovo mi treba, ovo mi ne treba i da mi pomogneš da oblikujem i finalizujem moju inovaciju i da eskaliram dalje. Ja nisam siguran da mi sad to trenutno možemo i da smo spremni. Govorim to u nekoj public-private saradnji. Pitanje je, s obzirom na zrelost naše privrede, da li čak i u privredi imamo adekvatne sagovornike. Nadamo se da imamo, želimo da imamo…

Ivan Minić: Imamo u nekoj meri sigurno. Samo da li ih ima dovoljno.

Nebojša Bjelotomić: Sigurno, samo treba da ih nađemo.

Dejan Ranđić: Nebojša… Ja sam govorio o potencijalu i o prostoru…

Nebojša Bjelotomić: Dobro, ok…

Dejan Ranđić: A ne o definisanoj spremnosti.

Nebojša Bjelotomić: To je dokazano.

Dejan Ranđić: A još jedanput da te podsetim. Ovde pričamo razvoju nečega što će naići na primenu ali pre svega na testiranje ovde sa šansom da ide van. Jel tako?

Nebojša Bjelotomić: Jeste.

Dejan Ranđić: Malopre ste ti ili Ivan, neko je pomenuo, imaš nekakve bolnice kod kojih možda možeš da uđeš, i tako dalje… Ja mislim da je teško ući u bolnicu ali sad zamislite zdravstveni sistem…

Nebojša Bjelotomić: U sredu sam bio sa start up-om kod Jasmine u Belmedic-u i savršen razgovor. I to će da bude super.

Ivan Minić: I ja sam trebao da dođem, ali se desio život 

Nebojša Bjelotomić: Tačno, i ti si trebao da dođeš. Znači, to mogu da kupim, ovo ostalo, ne znam …

Dejan Ranđić: Država je još uvek, kao potencijalno važan recipijent inovacija, ona je još uvek na vendorskom pristupu kupovine novih rešenja…

Ivan Minić: Ok, videćemo šta će da se dešava. Imamo nekoliko godina da vidimo koji su koraci dalje. Ono što je uvek negde bitno u ovakvim stvarima da bi prosto razumeli gde smo i šta smo, jeste malo širi kontekst. Odnosno, gde smo mi u odnosu na region. Vi ste radili dosta istraživanja, znate otprilike, na nivou cele Evrope kako se ko pozicionira i vrlo često kažem, kad mi neka, više nije ni mlađa generacija, znači ja više nisam mlađa generacija, mlađi su mlađi 15 godina od mene, ali mi neka srednja generacija, koja je dovoljno dugo tu, mi se znamo sa kolegama iz regiona. Mi se družimo, mi smo prijatelji i znamo kakve oni super stvari rade. Ali nisam siguran koliko, i mlađi i koliko, generalno, neka opšta populacija kapira gde smo mi? Šta smo uradili ovih desetak godina? Gde su svi ostali? Gde su oni stigli? Šta rade? Koliko su sjajni? 

Nebojša Bjelotomić: Moj korporativni mozak odmah se uhvati za brojke, ali one stvarno negde govore nešto. Ako imamo Infobip koji će da izađe na berzu, i koji dobija 500 miliona, što ga čini formalno prvim na Balkanu u Hrvatskoj. Doduše, firma postoji 15 godina, to su neki preozbiljni ljudi sa 72 zemlje rekoše da pokrivaju, ali eto Hrvatska.

Ivan Minić: Retko fini ljudi.

Nebojša Bjelotomić: Da. Evo Payhawk u Bugarskoj, 112 miliona runda prošle nedelje. Imamo primere, ovo sad opet sam uzeo visoko nišan, ali ako imate Payhawk, onda to znači da imate jedno 20-30 u fintech-u bugarskih firmi koje su dobre. Evo prekjuče je bio Demo Day Visa-in, na tome je bilo 17 fintech firmi. Ja nisam siguran da bih izvukao sad 17 firmi za bilo koji Demo Day u Srbiji. 

Dejan Ranđić: Morao bi da nategneš.

Nebojša Bjelotomić: Morao bih, da. Bugari su imali Eleven pre desetak godina. To se vidi. Novac koji je došao iz EU, neki fond od fondova, šta je već, pa imate, ne znam, neki Fil Rouge u Zagrebu. Znaci taj access kapitalu plus neke te prve uspešne primere, ne znam Five i koje već u Hrvatskoj se prodao i na primer Exit i tako dalje, Bugarska takođe ima dobre primere. Naše okruženje, ako pričamo o toj jugoistočnoj Evropi, ima sjajne rezultate i nisu mnogo odmakli, ali jesu odmakli. I mi treba da vidimo catching up. Ja se nadam da mi to možemo. Mi imamo dobre naše primere, ali mislim da možda, još uvek kod njih nije rađeno ono što mi pokušavamo a to je da napravimo neku integraciju između tog tradicionalnog biznisa i ovog inovativnog biznisa. Jer primera radi, zamislite blockchain community koji nešto radi u Neltu. I taj Nelt nešto uradi a Nelt radi sa Procter & Gamble, sad ono ja sanjam. A Procter & Gamble…

Dejan Ranđić: I to ode onda…

Nebojša Bjelotomić: I to onda ode gore u Procter & Gamble svet. Ljudi, mi smo već stigli, prestigli smo, već smo razvalili. 

Dejan Ranđić: Samo da se vratimo na temu lokal region. Očito je, vrlo se jasno postavilo i šta je EU a šta nije EU. Pre svega zbog EU novca.

Nebojša Bjelotomić: To je tačno.

Dejan Ranđić: Ja bih rekao da smo, a da ne uvredimo nekoga, da smo ipak vrlo jasno iza ovih EU država. Ne zato što su tamo nekakvi ljudi kvalitetniji a ovde su manje kvalitetni, tamo su bolje ideje, nego zato što je tamo bilo mnogo mnogo više novca. I to u nekom periodu kada je očito, da bi se sejalo, morao novac da se baca iz kamiona. Bilo bi vrlo diskutabilno kada bi pogledali taj efekat tog bugarskog novca, koliko je kompanija… Ali on je odradio nekakav efekat na tržište.

Nebojša Bjelotomić: Podigao je…

Dejan Ranđić: Podigao je. Hrvatska, ako ništa drugo, kroz ove primere koji nedeljno se javljaju, govori koliko ima potencijala. Opet sa druge strane, ne bih da nas to deprimira, mi jesmo, ja mislim, sa punim pravom, lideri ovih non-EU država. Ali mislim da ne treba da se zadovoljimo time, već mi možemo biti nekakav hub za region. Mislim da jedna Bosna, jedna Crna Gora, jedna Makedonija, ona ima još manju šansu od nas da proizvede nešto što može da primeni, jer su premali. I šansa leži, između ostalog, neću reći možda u integraciji, nego u našem privlačenju njih da vide Srbiju kao svoj hub.

Nebojša Bjelotomić: To je neminovno zato što je ta ključna reč u ustima svih tih ljudi koji se bave finansijama – dealflow. Znači, da bi oni imali taj protok potencijalnih poslova koje žele investiraju, dovoljno velik…

Dejan Ranđić: Da bi okrenuli glavu na našu stranu, mora da ima dovoljno deal-ova.

Nebojša Bjelotomić: Ajde ovako, jedan venture capital fund, pogleda između 100 i 200 start up-ova da bi investirao u možda 3 do 4. Da bi on imao dovoljno, da bi 3-4 godine gledao u neku oblast, on mora da ima nekoliko stotina start up-ova. Samim tim, sve pomenute zemlje, plus ovo što ima kod nas, plus podizanje svega, jer mora sve dodatno da se digne, možemo da napravimo dealflow da jedno 4 ili 5 etabliranih, dobrih VC-jeva… Sta znači etabliranih, dobrih VC-jeva? Ono što si ti negde pominjao – pametan novac. On donosi novac tako što ti otvara tržište, tako što ti daje nove kooperante, tako što te sprema za sledeću rundu. To su etablirani VC-jevi. Znači 4-5 VC-jeva gleda na nas i odavde izvlači svako svojih četiri, znači izvlačimo 20ak godišnje… 

Dejan Ranđić: A ja bih rekao, u slučaju eventualno i nekakvog fokusa, onda možda možemo da budemo nekakva tačka gravitacija i šire od regiona. Ukoliko prepoznamo nekakav svoj domen, ukoliko onda nekakvi domenski investitori gledaju u tom pravcu, onda možda možemo da igramo, teoretski kažem i neku Southeast Europe igru.

Nebojša Bjelotomić: E sad je tu dobra priča, ono što sam  malopre… Tu država može da odigra dobru priču u uslovima, recimo podrške RND-ju da budu poreski podsticaji, u uslovima da…

Ivan Minić: To se već krenulo sa nekim stvarima.

Nebojša Bjelotomić: To bi trebalo da bude i formalno vrlo brzo i dobro se ide u tom smeru.

Dejan Ranđić: Start up Čile je projekat star 10 godina. Oni su postavili etalon šta znači dati podršku onima koji se inkorporiraju kod tebe. Država o tome ja bih rekao, još uvek ne razmišlja. 

Ivan Minić: Postoje neki iskoraci…

Nebojša Bjelotomić: Imamo neke tačke koje, kad se skupe, opet koordinacija, možemo da napravimo nekakav paket gde recimo neka dva foundera odu kod nekog Poljaka koji im treba i kažu – ajde dođi kod nas zato što će ti, ne znam, porez biti manji. 

Dejan Ranđić: Ili investitor kaže – inkorporiraj se tamo zato što će ti bolje i imaš neku stručnu podršku.

Ivan Minić: Ima dosta slučajeva sada uspešnih, zaista uspešnih lokalnih firmi koje imaju sve više stranaca u svojim redovima, koji su im prosto za neke tipove posla neophodni. Jer takav talent ovde ne postoji. I dalje će dominantan biti domaći talent, ali od 500 ljudi imaćeš 50 stranaca koji ti zaista trebaju. Što je uvek negde super. Cela ta priča sa regionom je jako živopisna. Ja većinu tih ljudi koji su danas napravili sve ove sjajne stvari u regionu znam 15 godina. Nismo znali pre 15 godina da će oni to da urade. To se videlo, apsolutno. Njima je samo bilo potrebno vreme. Zašto se to njima desilo? Zašto se nije desilo nama? Malo su ranije krenuli. Malo su bili više podsticani na tom putu. Ali znaš, pre 15 godina ja sedim sa mojim drugarom Andražom, pričamo. On je iz Slovenije i ima tamo sjajnu sjajnu firmu i fantastičnu ekipu, i pričamo o tome, oni tada rade outsourcing ali outsourcing im je lagano 30-40% prihoda da imaju stabilan cash flow i to, sve ostalo rade na svojim proizvodima. Sad, rade samo na svojim proizvodima. I on je meni to pričao pre 15 godina. Videli smo se pre 2 nedelje. Taj čovek, ja ga obožavam, on je moj prijatelj i predivan je, ali ja sam od tog čoveka naučio toliko toga o biznisu za ovih 15 godina, u tim seansama kad se vidimo po sat-dva gde pričamo, jer jednostavno, to je čovek koji ide 3 koraka ispred mene sa baterijskom lampom.

Dejan Ranđić: Da ne navučem bes tih ljudi, gde naši outsource-ri angažuju slobodan novac? Zidaju zgrade, kupuju poljoprivredna gazdinstva i ne znam, vinarije.

Nebojša Bjelotomić: Ima retkih dobrih primera investicija. Nisam rekao da nisi u pravu, ali okreće se to. Kasnimo, to ćemo da se složimo, ali imamo dobrih primera. Šta je sad poenta? Da to gurnemo i recimo, uvek znaš ko će da bude taj…

Dejan Ranđić: Da, prepoznaje se.

Nebojša Bjelotomić: Ali cela priča je da sad njemu omogućimo da on za sobom vuče 500 ljudi, 1000 ljudi. Znači da to ne bude priča – on je napravio nešto što ima 50 ili 100 ljudi i on je u Exit-u i on pravi vinariju. Nego da on ponovo ulje, pa prvi put je napravio 50 ili 100 a drugi put će napraviti 1000.

Dejan Ranđić: Tako je. Ili iz njegovog tima da izađe još 5 start up-ova.

Nebojša Bjelotomić: Ima super priča u Dubaiju. Napravili su rip-off Uber-a, onaj  Careem, to se prodalo i nastalo je nekih, ne znam koliko desetina milionera. Svi oni ponovo ulažu i svaka firma u kojoj su oni ima veću evaluaciju nego  što bi imala da nisu ti likovi umešani u to, jer idu logikom – aha, oni su prešli put, oni nešto znaju. 

Ivan Minić: Znaš kako, nekoliko puta sam to već rekao u Pojačalu, reći ću opet, zato što znam koliko je važno i mislim da treba da kažem. Ti misliš da ništa ne može i da je teško, i da postoji put jedan jedini koji možeš da prođeš i ako ne prođeš tim putem da nikad nećeš uspeti. I onda se pojavi jedan bucko iz Sombora i postane NVP NBA lige. A ne prođe put Zvezde, Partizana. Ne ode sa nekom velikom pompom, a uspe da napravi nešto tako. Nije važan on jedan. Lepo je to. To je super, možemo da kažemo on je naš… Ali je mnogo važnije što neka deca, možda malo buckasta deca, koja imaju neke talente, neke sposobnosti, vide da je to moguće. 

Dejan Ranđić: Da ti kažem ja nešto što ja često ponavljam. Replikacija uspeha je jako teška. A replikacija neuspeha je skoro izvesna.  

Nebojša Bjelotomić: Dobro, ima samo jedna stvar i siguran sam da to bucko može slično da kaže. Probudiš se ujutru i radiš mnogo. I radiš ceo dan i kad hoćeš da zatvoriš oči i padneš u nesvest, ti otvoriš oči i uradiš još nešto. I to je nešto što je inovativno preduzetništvo i ti se čak ložiš što tako živiš. I pričaš drugima kako je to super. I onda nekako se ostali zaraze oko tebe i kažu – e hoćemo i mi ovako.

Ivan Minić: E ima jedan mnogo lep primer i opet je paralela. A ja znam koliko ti voliš košarku i malo ćemo da privatizujemo emisiju   

Nebojša Bjelotomić: Deki, prati 

Ivan Minić: To je taj momenat gde ti kad pogledaš ko su ti neki mađioničari. Oni nisu standardni. Oni u priči standardne jugoslovenske škole košarke nemaju svoje mesto. Standardna priča jugoslovenske škole košarke je rad, rad i samo rad, poštovanje sistema, poštovanje principa i svega toga. Ne postoji sistem u kome Miloš Teodosić ima svoje mesto. Miloš Teodosić je upao u čaroban napitak u Valjevu kad je bio mali i zato igra to što igra. 

Dejan Ranđić: Upao u neko bure 

Ivan Minić: Isto kao i mali buco. 

Nebojša Bjelotomić: Jeste, ali gledaj u čemu je stvar. I Miloš Teodosić, evo gledam sad ove kvalifikacije, ima 34 godine i kapiramo da mora da se baci i kapiramo da ga neka deca gledaju i on gine i radi ono što ne radi u klubu.

Dejan Ranđić: Ivan nije rekao da Miloš Teodosić nije radio, ali imao je neku svoju specifičnost odnosno, nije se ograničio normom. 

Ivan Minić: Dobio je priliku.

Nebojša Bjelotomić: Ljudi, u menadžmentu je to večita priča između alfe i bete. Znači, svi imaju betu a samo neki imaju alfu. I onda ti treba da prepoznaš alfu i da mu daš priliku i investiraš i sve ostalo. Onda neki kažu – ma kakva alfa, prenaglašena je, neki kažu samo alfa i traži alfu. Pa se onda traži šta je sve zajedničko za sve alfe da učimo bete da budu alfe. To stoji. Neminovno je da postoje ljudi koji pomeraju granice i ti ljudi nisu prihvatili kalupe. Nego su baš to, dodavali kad im neko kaže – sedi na klupu, zašto si napravio taj pas a on izađe ponovo pa napravi ta dva pasa i kad uradi to presudnom trenutku, svi kažu – bravo care! Mislim ona trojka preko Garbahose i ende. 

Dejan Ranđić: Dobro, sad već ni ja ni publika ne znamo o čemu pričate 

Nebojša Bjelotomić:   

Ivan Minić: Publika zna. Aaa publika zna   

Nebojša Bjelotomić: Ko sluša njega, čuje i gore stvari  Tako da, u suštini, da, mora da bude taj neki da kažem deo, ali… 

Dejan Ranđić: Hrabrost da izađeš iz okvira i sa druge strane i ambijent koji će to da prihvati.

Nebojša Bjelotomić: Moram sad pošto, malopre smo pominjali Miletu Lisicu. Za Tea koji će da šutne i da pas, mora da bude jedan što postavlja blok, jedan što trči odbranu, jedan što čuva najboljeg. Mora da bude onaj radnik i zato je jugoslovenska škola košarke uvek imala nekog Radovića, koji lupi u parket pre nego što stane u stav. I Teo što vodi loptu kaže – jel mogu ja na klupu. 

Ivan Minić: Ili Lazo  Hajde da lagano zaključujemo razgovor. Da se dotaknemo još par bitnih stvari. Jedna bitna stvar, pominjali smo ali nismo se pozabavili njom. Sve ostale smo prošli, ali jednu stvar nismo dovoljno prošli. A to je akademska zajednica u ovom slučaju ima jako veliki uticaj i jako veliko mesto. Akademska zajednica kod nas, ok proizvodi kadrove koji imaju određena vrlo respektabilna znanja i sve ostalo, ali vrlo često je nedovoljno aktuelna. Dosta se radilo na tome u prethodnom periodu da se programi aktuelizuju, da se učine konkurentnijim, da se učine primenljivijim Ali šta je neki utisak da je najvažnija stvar koju akademska zajednica treba da shvati? Šta je poruka koju treba da pošaljemo ka njima?

Dejan Ranđić: Evo ja ću pa ćeš se ti verovatno nadovezati…

Nebojša Bjelotomić: Upašću 

Dejan Ranđić: Ovde ne pričamo o jako važnom elementu produkcije koju stvara akademija, univerziteti, fakulteti… Oni ljudi koji su neophodni u celom tom procesu da nešto urade. Ovde više referiramo na akademsku zajednicu kao na nešto što se bavi naukom. Dakle, naukom, istraživačkim radom. Jer ne zaboravimo, svaka ta katedra na tom nekom fakultetu, pored toga što ima ekstremno važan posao a to je da godišnje izbaci tih 10, 50 ili 200 novih inženjera, filozofa, ne znam ni ja, programera i tako dalje, oni se bave i nekim akademskim radom. Taj akademski rad je nepostojeća komponenta u ovom trenutku. I kada kažemo logistika, malopre ona famozna u Neltu ili gde već, možda neki profesor saobraćajnog fakulteta ima nešto da kaže na tu temu zajedno sa svojim timom. Mimo toga što će on proizvesti na godišnjem nivou n saobraćajnih inženjera koji će možda biti sutra super ljudi za upravo učešće na tom projektu. 

Nebojša Bjelotomić: Ono što je bitno, ok, ljudi rade doktorske teze. I neki od njih će ostati na fakultetu. I neki od njih će otići u tu veliku privredu. Ali je bitno da neki procenat tih doktorskih teza, kad mu dodaš još jedno 20 strana, postane biznis plan. 

Dejan Ranđić: Da, upravo to.

Nebojša Bjelotomić: I da u sebi ima neku inovativnost da može da se komercijalizuje. I ako radiš doktorsku tezu, radiš master tezu, ti treba da imaš ideju kako će ovo da bude nešto što će da proda se, zaposli, organizuje. Sve ono je, da kažem, privredni deo. I bitno nam je da akademija postane nešto što je…

Dejan Ranđić: Mislim da veliki broj doktorskih teza jeste zapravo biznis plan ali bez namere da to postane. Mi smo u ICT Hub Venture imali priliku da se sretnemo sa ženama koje su naučne radnice u oblasti medicine. Znači, PhD u medicini i one žene su, ne znamo ni kako, iskoračile iz te doze komfora akademske institutske zajednice i hoće da challenge-uju mogućnost da njihov akademski rad postane biznis. E sada, tu dolazimo… oni mogu biti fantastični founderi. Ali, skoro po pravilu, neću reći uvek, oni o biznisu ne znaju ništa. I ukoliko im se ne obezbedi podrška, oni će se slupati i napraviti neispravni zaključak –pa da, bolje da ostanem u akademiji nego da pokušavam to.

Nebojša Bjelotomić: Ono što je Deki pričao, ta vrata na koja dođeš, hoćemo jasno da označimo vrata na koja će neko iz akademije sa idejom, sa željom da uđe u komercijalnu trku, doći i dobiće sve što je potrebno.

Dejan Ranđić: Upravo, superklaster ih kuva. Hoćemo malo o investitorima možda?

Ivan Minić: Možemo da pričamo o investitorima, ali pominjali ste u suštini ono što meni jeste glavna poenta a to je da ljudi stalno pričaju o tome da novca nema a novca zapravo ima. Novca ima u različitim oblicima, ali ono što sam ja negde zaključio pričajući sa ljudima koji traže finansiranje, da oni traže finansiranje najčešće za ideju koja zvuči kao super ideja ali najčešće nema business case nikakv postavljan, makar kao pretpostavku. Jedna stvar je kad imaš i proof of concept pa ćeš sigurno naći novac bez problema. 

Dejan Ranđić: Može i ideja, može i ideja.

Ivan Minić: Ali daj mi nešto što je racionalno.

Dejan Ranđić: Ali da stojiš malo više od toga, a ne – kume imam ideju, kao Paja i Jare u Kamiondžijama. Ja mislim da novca ima i za ideje. U ovom trenutku i za preseed finasiranje ima novca. Najveći problem, Nebojša predstavlja jednu vertikalu investiranja. ICT Hub Venture postoji već 4 godine i već je investirao u, ne znam, 14 start up-ova. Trenutni najveći problem su grantovi. Oni su i prilika, ali ja vidim da sada, mogu možda mogu delimično da razumem, start up-ovi podležu pritisku free money-a koji im ne uzima equity, koji im vrlo često ne traži nikakv road map u realizaciji i tretiraju to kao glupi ali besplatni novac. 

Ivan Minić: Što nije loše ako znaš šta ćeš sa njim.

Nebojša Bjelotomić: Jeste. Ako te ne uspori.

Dejan Ranđić: Ne! Nebojša, još gore. Ja mislim da polako se kreiraju na sceni određeni profesionalni start up-ovi.

Nebojša Bjelotomić: To da. To da.

Dejan Ranđić: Znači. Start up-ovi koji… Šta bi trebalo da bude važno kod start up-a? Njegova sposobnost da, ukoliko nije postavljan kako treba, da umre najbrže moguće. To bi trebalo da bude jedna od važnih osobina start up-a. 

Ivan Minić: Dobro, start up ne treba da postoji u formi nečega što podseća na državni posao. A ovde na momente imamo takve stvari.

Dejan Ranđić: Tako je. Mi imamo, neću pominjati naravno imena, imamo jedan start up u portfoliju koji, taman smo se nadali da će da umre. Koliko god to ružno zvučalo, zato što vidimo da on ne može i njegova smrt i likvidacija…

Ivan Minić: Je šansa za nešto dalje 

Nebojša Bjelotomić: Ne, oslobodiće neke ljude da rade neke druge stvari. 

Dejan Ranđić: Oni sad imaju finansijsku perspektivu naredne tri godine na bazi free money-a koji može samo da se bere. To stvara ogromne probleme. 

Nebojša Bjelotomić: Gledaj, finansiranje je zamišljeno kao neko trčanje u kome svaki krug moraš da trčiš brže.

Dejan Ranđić: Tako je. I na novoj stazi.

Nebojša Bjelotomić: I na novoj stazi. I na težoj stazi, maltene. I ti ne dobijaš sledeći krug finansiranja ako nisi podigao vrednost. Sopstvenu vrednost, svog tima, svoje ideje, dokazao…

Dejan Ranđić: I to ozbiljna multipla. 

Nebojša Bjelotomić: Da, ozbiljna. I to šest-sedam puta kao dobar dan. Ti moraš da, ne da vežbaš, ti moraš i da igraš i kroz utakmice treniraš da bi bio bolji za sledeći krug finansiranja. I sad šta je stvar sa jedne strane, grant money ima svoju svrhu ako ti od neke ideje praviš koncept i iz koncepta dokazuješ da on radi kao što ćeš da napraviš neki MVP i neko će da kaže – dobro je ovo sine… 

Ivan Minić: Dobro, super je ako ti hoćeš da imaš tuđi novac kojim hoćeš malo da testiraš, kojim ćeš moći malo slobodnije… ali fora je da moraš da znaš za šta ti treba.

Dejan Ranđić: Ali mora da bude i size. Evo vi ste investirali, ako se ne varam 200 hiljada evra u start up. Naš tiket je bio do sada 30-50 hiljada evra u start up-ove. Znači, mi u prvi plan stavljamo da je to smart money. I u praksi se pokazalo. Kod vas će se tek pokazati. Kod nas se to pokazalo. Mi uzimamo equity, vi uzimate equity. Doduše, to je po pravilima tog biznisa mali equity. Ali sa druge strane, bez problema mogu ti iznosi da se match-uju free money-em koji je –  dobar jer je free, nije dobar jer te neće gurnuti nigde. 

Ivan Minić: Samo je bitno da ljudi znaju šta hoće i gde žele da stignu.

Nebojša Bjelotomić: Cela stvar je u tome da ako neko nekom da 10% firme koja je u tom trenutku procenjena na milion, ideja je da je uzeo novac da bi njegova firma vredela 10 miliona. I da onda njegovih 900 hiljada je 9 miliona. Znači, to nije logika da li sam ja nekom dao sad 10% i koliko vredi tih 10%, nego da je taj novac i njegove konekcije, njegovo znanje, njegovo iskustvo, meni pomoglo da ja vredim 10 puta više i da dođe neko drugi ko će sada da mi da milion i da ode kod ovog što mi je dao…

Dejan Ranđić: Ali za ovo sve ima rešenje. Postoji rešenje. Prva stvar, ponovo stara priča koordinacije. Znači ti možeš trenutno da bereš free money bez ikakve koordinacije tih davaoca. Znači da otprilike, procena je negde do 150 hiljada evra možeš da nabereš free money-a a da oni međusobno nisu povezani.

Nebojša Bjelotomić: U 3-4 koraka.

Dejan Ranđić: Jeste. Ali sa druge strane, šta bi bila dobra stvar? Ok, šta je free money? Free money je zapravo izraz nekih organizacija ili nekih delova sistema da investira u tu oblast. I ja mislim da je to sjajna okolnost. Ne treba da budemo do kraja zlonamerni da, to što su napravili ove, reći ću greške, odsustvo koordinacije, da to tumačimo kao lošu nameru, već nesnalaženje. Ali vidim sjajnu mogućnost da to bude možda matching money.

Nebojša Bjelotomić: E kad je matching money to je onda potpuno drugo.

Dejan Ranđić: E to je onda sjajno. Da free money prati poslovnu odluku investitora. Da free money bude praktično ta podrška da odluka investitora…

Ivan Minić: Accelerator.

Dejan Ranđić: Tako je. I onda je priča sasvim drugačija. A on ako daje free money, njemu je u interesu da što više iz tog novca proizvede nešto. Jedina garancija je to da ukoliko prati nekoga ko je spreman da investira sopstveni novac. 

Ivan Minić: Tako je, tako je. Nebojša, nedavno ste objavili vodič, koji je koncipiran tako da, pa recimo skrati neki od ovih koraka, objasni ljudima na koji način da se postave, gde mogu da nađu informacije. Kakav je za sad feedback? Prvo kako je izgledao sam rad na tome, šta je bila poenta i kakav je za sad feedback od ljudi? 

Nebojša Bjelotomić: Prvo, vodič je izašao pre par dana od današnjeg…

Ivan Minić: A ljudi ne čitaju toliko brzo 

Nebojša Bjelotomić: Da. Ajde da kažemo ovako. Ne on je stvarno objavljen u podne u sredu a danas… Ideja je bila da nekom ko razmišlja o ovim temama koje smo do sada pominjali, treba mi neki profil, neko znanje koje nemam, hoću da napravim tim, hoću da testiram svoj proizvod, hoću da našem finansije, treba da se inkorporiram. Od onih nekih, malo i filozofskih tema pa do prozaičnih – kako da se prijavim u APR-u, mi smo pokušali da stavimo na jedno mesto. Znači na jedno mesto ako ti sad razmišljaš o tome da preduzmeš nešto vezano za svoju ideju i da počneš da okupljaš neke ljude oko ideje i da to ozvaničiš i da to nekom plasiraš radi investiranja i da to nekom plasiraš radi prodaje. Koji su sve koraci i gde sve ti možeš da odeš da bi dobio pomoć da bi od toga – ja imam ideju, nešto ću da uradim u vezi nje, došao do toga da ti kažeš – e ja sad imam firmu sa pet ljudi, dobio sam neki novac i imam neke korisnike. Koji put treba da pređeš. Mi smo pokušali da u jednom dokumentu, da ispričamo neku pričicu sa ključnim temama, primerima, pitanjima, odgovorima, kako da ti realizuješ sve to. Da ti ne bi gubio… Ti si se sad taman naoštrio da hoćeš da nešto preduzmeš u vezi tvoje ideje i onda treba da izgubiš neke nedelje da bi ukapirao kako neke stvari rade.

Ivan Minić: Dok pohvataš sa sto različitih strana, ovde to imaš na jednom mestu.

Dejan Ranđić: Na jednom mestu postoji jedna akumulacija prethodnog iskustva.

Nebojša Bjelotomić: I to.

Ivan Minić: Destilat.

Nebojša Bjelotomić: Da, destilat prethodnog iskustva i znanja, koji će ti pomoći da ti preskočiš nečije greške, uštediš neko vreme i što brže dođeš do toga da stvarno sa svojom idejom ideš na tržište.

Dejan Ranđić: Iliti da se ne limitiraš. Kako da osnuješ firmu, da li da praviš kao preduzetničku firmu, da li da praviš kao doo? Šta su prednosti, šta su mane. Ako hoćeš da investiraš, nemoj da primiš investiciju. Ako hoćeš da bereš free money, nemoj da ti osnivač bude firma nego moraju… i tako. To su sada naučeni ciklusi nekog iskustva. Zašto bih ja pravio grešku ukoliko je on već napravio i spreman je da je podeli?  

Nebojša Bjelotomić: To je ono što smo pričali da sada community treba da međusobno ovakve stvari sada da razmenjuje i naša ideja kroz ovaj program je da to znanje struji kroz sistem i bude čak na nekim mestima dostupno, da bi ljudi koji hoće da rade preskočili neke greške i na taj način dobili neko ubrzanje celog sistema koji je potreban. 

Ivan Minić: Dobro. Više o tome mogu da pročitaju na preduzmideju.rs. Na jednom drugom domenu koji se zove srbijainovira.rs mogu da vide više o samom projektu a ono što bih za kraj voleo tebe Dejane da pitam je – uskoro ćemo svi znati mnogo više jer će uskoro biti objavljeni rezultati istraživanja ali na koji način možemo da se uključimo, o čemu treba da razmišljamo? Dolazi taj nek period kad ćemo imati vremena da razmišljamo, pa o čemu treba da razmišljamo?

Dejan Ranđić: Mislim da smo do sada mnogo više razmišljali a sada će biti malo više upravo aktivacije ljudi kojima smo dali šansu i nadam se da smo ih u prethodnom periodu pobudili da razmišljaju. Koji god domeni da budu, ja mislim da 4 domena, skoro da ne postoji mogućnost da bilo koga eliminišu. Bilo da su tehnološke vertikale, bilo da su industrijske vertikale. Ono što je sada i na čemu trenutno radimo to je da podižemo interesovanje ljudi i nakon objave domena. Želja nam je da iniciramo što veći broj timova, da se uključe u pilot klastere, da bi došli do tog, ajde da kažemo, finalnog superklastera. E sada, ovo je nekakva aktivnost koja predstoji a o čemu treba razmišljati, kada definišemo domene ajde da vidimo gde u tome postoji šansa. Ono što je možda najvažnije, gde postoji šansa koja ne deluje logično na prvi pogled. 

Ivan Minić: Jer stvari koje su logične je već neko uradio.

Dejan Ranđić: Jeste. To je ona priča kad ti kažem blockchain a zapravo mislim na državnu upravu ili a zapravo mislim na nešto drugo.

Ivan Minić: I to je ona priča kad se neko pojavi i kaže – imam fantastičnu ideju, uopšte mi nije jasno zašto to već nije neko uradio. Verovatno postoji razlog. 

Dejan Ranđić: Moj drugar i ja smo na drugoj godini ETF-a smo jednu noć izmislili optički kabl 

Nebojša Bjelotomić: Posle neke lekcije? 

Dejan Ranđić: Ne, ne, ne. Izmislili smo ga, majke mi. Sutradan smo bili… prvo smo bili jako ushićeni a onda smo bili jako tužni kada smo shvatili da to postoji  Ali ja mislim da si u pravu. Ako nešto već nije izmišljeno…

Ivan Minić: A ako deluje očigledno  Momci, hvala vam na razgovoru. Mislim da smo podelili dosta korisnih i interesantnih stvari, linkove ka oba projekta i malo više informacija možete da nađete u opisu ove epizode. To bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo naredne nedelje. 

Serijal je podržao projekat Srbija inovira, koji sprovodi ICT Hub, uz podršku USAID-a.