Pojačalo Kreativno mentorstvo EP4: Muhamed Smakić, mentor mladih i aktivista

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Muhamed Smakić: Bolje te našao.

Ivan Minić: I hvala ti što hoćeš da podeliš ovu priču i mogu da kažem, što jeste vrlo važno, ti si od svih gostiju u ovom serijalu jedini kolega, ti si isto kolega podkaster. Pitaću te posle zašto, šta ti to treba u životu, zašto se, zašto to sebi radiš, ali dobro, okej. Ovaj, ali da te prvo pitam ono što uvek pitam sve svoje goste. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Muhamed Smakić: Dobro pitanje. Ovaj, sam i sam si sad rekao da sam najmlađi ovaj učesnik ovog podkasta i da imam samo 19 godina i da negde i dalje rastem. Ali one, onaj dečije misli, ono kad sam bio manji šta sam mislio, prvo što mi pada na pamet astronaut i ovaj radnik u komunalnom poduzeću. Sad ću da ti objasnim što. Uvek sam hteo da budem astronaut jer su svi govorili da je nebo granica i ono to je, to sam stalno čuo kad sam bio manji. I nekako sam možda i hteo da probijem tu granicu i da pređem preko nje. A šta sam hteo da budem komunalni radnik, da ne kažem smećar jer nekako mi je to uvek bilo nešto u lošem nekom kontekstu. Možda sad što studiram i psihologiju pa nekako želim to svo smeće da skupim od ljudi i da ga nekako sklonim negde. I to je uglavnom to.

Ivan Minić: Mislim, vidi, oba zanimanja iako su na nekim različitim stranama nekog neke percepcije i spektra kako doživljavamo zanimanja, imaju svoju vrlo važnu ulogu za društvo. Ovaj, tako da mislim da često, nažalost ovaj, nipodaštavamo ljude koji rade stvari zbog kojih je nama život mnogo lepši. I da je ponekad možda rešenje da ti ljudi malo štrajkuju pa da mi shvatimo koliko su zapravo važni za sve nas i koliko je nama život uredniji i lepši zato što oni postoje i nije im teško da rade ono što kada bismo bili normalno i uređeno društvo ne bi morao da radi niko.

Muhamed Smakić: Slažem se. Slažem se jer uvažavanje tih ljudi je zapravo i nešto što svi mi treba da uradimo jer rade nešto što je nama važno.

Ivan Minić: E sad, mislim, svi prethodni gosti su generacijski ipak dosta bliži meni, pa ja mogu da razumem njihovo odrastanje, kontekste i sve ostalo. Ti si mnogo mlađi i ti opet dolaziš iz jedne drugačije sredine. Hajde mi malo oslikaj kako je izgledalo tvoje odrastanje i šta je u njemu bilo najinteresantnije i najvažnije.

Muhamed Smakić: Pa negde, meni je to jako jako bitno pitanje zato što je sve negde počinje od tih malih nogu i od toga šta želimo da da da budemo kad porastemo. Ali odrastanje, mislim ne mogu da uporedim jer ne znam kako je odrastati negde drugde. Ali meni je bilo lepo, prvenstveno što je bilo pravo detinjstvo, iako je u moje doba postojala i digitalizacija i telefoni i sve to. Sad pokušavam da se povežem s tobom i da nekako i tebi obrazložim šta je drugačije. Ali nekako ne sećam se toliko ko danas što deca koriste telefone da smo mi toliko koristili, već smo se igrali. Sve OK, normalno. Ali negde je jako bitnu ulogu je to i doneo moj vrtić, gde sam ja bio u jednom vrtiću koji je više koristio neke kreativne metode rada, a ne samo ono što bi rekli čuvanje dece da roditelji mogu da ostave svoju decu i da imaju to vreme slobodno. Već je to negde bilo i ta neka kreativnost gde smo mi bukvalno glumeli dok smo imali to druženje sa vršnjacima. I uvek sam se pronalazio u tim glavnim ulogama i uvek sam bio glavna uloga i sećam se jedne predstave, ima na maminom starom aparatu, predstava Ružno pače, gde sam ja bio Ružno pače i ono ceo umusan u neku crnu boju. I nekako sve te stvari koje su se dešavale dok sam ja bio mlađi su negde proizvele sve ovo što se sada dešava. Jeste da možda sa 19 godina nemaju neke, neka velika otkrića, ali mislim da je to sve neko pronalazenje, gde sam ja posle u srednjoj školi pisao neke svoje tekstove i na smotri amaterizma, odnosno gde su sve srednje škole pokazivale neke svoje talente. Ja sam negde napisao neku svoju predstavu koja možda nije neko veliko otkriće, ali meni je bila značajna zato što je malo da kažem, usmerila kako naš, naše razmišljanje lokalne zajednice treba zapravo da bude. Odnosno kako kroz neki humorističan način je to pokazalo.

Ivan Minić: U, u periodu prethodnih 20-ak godina kad sam se ja rodio jeste. I odrastao i postao ovoliki čovek koliki si danas. Postojao je jedan čini mi se značajan i dug dosta ružan period u kome ovo naše podneblje je poznato po tome što volimo da se delimo i naći ćemo način kako smo jedni od drugih različiti i to će nam biti dovoljno dobar argument da se ne volimo, ne sarađujemo ili čak da odemo u to da se međusobno mrzimo. I čini mi se da je jedan dosta dug period bio u kome smo na sve načine bili stimulisani da se delimo i odvajamo jedni od drugih. Dok u prethodne dve godine imamo situaciju da zahvaljujući upravo mladim ljudima smo povezaniji nego ikad. Čini mi se da se konačno zaista razumemo i iskreno volimo i shvatamo koliki smo, koliko smo isti. Ja bih sad to verovatno i opsovao i rekao kako koliko smo i kako smo isti i sve ostalo. Ali suština je da da, mi smo upućeni jedni na druge upravo zato što smo toliko slični, upravo zato što se razumemo jer dolazimo iz jako sličnih okruženja, bez obzira na te neke razlike koje postoje svakako, bilo etničke, verske, kulturološke, kako god. I da sada imamo zapravo tu tu, tu situaciju da su nam mladi ljudi pokazali da ne treba da se mrzimo, nego treba da se volimo i treba da se razumemo. Voleo bih da mi ti kažeš kako je u tvom slučaju izgledalo odrastanje u jednoj sredini koja je ovde uvek opisivana kao izuzetno konzervativna.

Muhamed Smakić: Mhm.

Ivan Minić: A sad vidimo da nije ni blizu toliko konzervativna, niti takva kakvom je često, često opisuju. Evo pomenuo si kako je to izgledalo što se tiče vrtića. Ima fantastičnih vaspitača svuda. Negde je to dovedeš dete i ono stoji ispred televizora, sedi ispred televizora narednih 12 sati i to je to, zombifikovano ode kući. Negde je to zaista takva neka vrsta upućenosti, zajedničke akcije, kokreacije u tom celom, ovaj sistemu. Ali prosto, kakvo je bilo šire okruženje? Na šta si bio stimulisan, na šta si bio upućen?

Muhamed Smakić: Pa eto, nadovezaću se na ovo što kažeš, manje zajednice često budu, imaju taj stereotip da su konzervativnije. I mogu da kažem da je to slučaj kao što si ti pomenuo pre 20 nekih godina. Ali sa novijom generacijom i sa stvarima koje nova generacija radi, mislim da se te stvari jako razbijaju i sve te predrasude nestaju. Nadovezaću se sad i na događaj, mislim protest u, veliki protest u Novom Pazaru gde je čak i moja mentorka došla da podrži i zajedno smo bili na tom protestu. I nekako se videla ta atmosfera zajedništva, ljudskosti i kao što se možda Novi Pazar prikazivao u tome da je etnički i religiozno drugačiji i da su to možda neki drugačija odrastanja bila na tom podneblju. Ali nekako se to razbilo tim događajem. Mislim, velikim protestom i nekako mogu da kažem da je prvo to je bio prvi susret sa mojom mentorkom i ono, prvo što smo zajedno to kroz to prošli, prvo što ona i ja imamo taj prvo generacijski jaz, onda jaz u svemu, ono odrastanja su nam bila mnogo drugačija. Ona ima 62 godine, ali ništa od toga nije predstavljalo nikakvu prepreku između naše konekcije i koliko se zapravo ona i ja dobro slažemo.

Ivan Minić: A kaži mi samo okruženje, osnovna škola, srednja škola, tvoja interesovanja, sa jedne strane to jeste neka vrsta OK, javnog nastupa, istupanja ispred svoje zajednice, zastupanja interesa svoje svog okruženja i tako dalje. Kako je, kako je to bilo? Kakva je bila škola, kakvi su bili profesori, šta ti je bilo interesantno, šta nije?

Muhamed Smakić: Pa nekako, eto pošto je cela tema kreativno mentorstvo, mislim da se prvi tim mentora da kažem nalaze u profesorima i da su meni profesori i profesorke imale veliku ulogu u svom tom mom opredeljivanju i šta zapravo ja želim da budem kada odrastem. Ali nekako osnovna i srednja škola je jako bitan period, al se i brzo zaboravi. Evo ja sam sad upisao fakultet i nekako uvek samo nastaviš dalje. I to što sam ja iz male zajednice ono je veliki deo mog identiteta i samim tim što što se svi mi poznajemo generalno i onda osobe koje su sa tobom išle u osnovnu školu, će ići sa tobom i u srednju pa i na faks. I nekako imaju prednosti i mane življenja u tako manjoj zajednici jer možeš i dosta da se istakneš i nekako možeš da stvoriš nešto što to tvojoj zajednici može da pomogne. I nekako je i to kroz celu to moje odrastanje i u osnovnoj i u srednjoj školi bilo to. Možda u nekim manjim, ovaj, u manjim akcijama. Ali nekako sam uvek težio ka tome da se napravi nešto što će stvarno svima da pomogne, a uglavnom je to bilo bili moji vršnjaci. I nekako je to krenulo i sa projektom koji je OPENS i Napor savez organizovao u Novom Pazaru gde smo mi zajedno sa Milenom Mutavdžić radili na toj vršnjačkoj edukaciji za mentalno zdravlje. I možda je i tu negde to krenulo moje zanimanje za psihologiju. I nekako je možda i to neki prvi glavni susret, odnosno ta prva radionica koja je nekako odredila da ja zapravo želim da radim sa ljudima i da menjam da li je to mentalno stanje i osvešćivanje o mentalnom zdravlju ili neke druge stvari koje sam posle kroz svoju organizaciju Poguraj me radio, mislim koje i sad radim.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Mislim da je važno da negde osvetlimo ako možemo te trenutke i te te ljude kojima si bio okružen bilo u realnom, bilo u digitalnom prostoru, a koji su ti bili neka vrsta uzora jer u suštini niko od nas, mislim većina nas neke stvari neće ni probati da uradi zato što nije videla da neko to radi i onda automatski je pretpostavka da to ne može ili ne treba ili ili nešto slično. A da je suština u tome da samo treba neko da nam pokaže da to sme, da to može, možda nekad i kako se to radi, kako se tome pristupa. I da onda možemo mnogo više stvari da pokušamo i otvorimo i da od njih napravimo, napravimo nešto. Pomenuo si jedan projekat, ali ko su bili ljudi koji su to bili par godina ili 10 godina pre tebe, na koje si se ti mogao ugledati da bi napravio nešto?

Muhamed Smakić: A ne znam da li si sad misliš na neke ljude koji su bili meni uzor ili neki ljudi koji su bili u mom životu pa su nekako pogurali celu tu priču?

Ivan Minić: I jedno i drugo.

Muhamed Smakić: Dobro. Onda bih krenuo sa tim ko je to sve pogurao, jer i samo ime inicijative je poguraj me, nekako i sad kroz razgovore na radionicama kreativnog mentorstva čujem poguraj, pogurao, push i nekako mi je i drago kad čujem to, jer stvarno u životu treba da imamo nekog koji će malo da nas dovede i da nam da nas nekako usmeri. I na primer eto pomenuo sam na početku vrtić. To je bila i moja vaspitačica Suada Hodžić, koja je izuzetna vaspitačica i na izuzetan način ume da prikaže kreativnost kroz polje svega. Da li je to gluma ili reciklaža. Čak smo imali jednom radionicu gde smo od nekih starih čarapa pravili loptice za nas, odnosno da se igramo tokom toga i čak je ona i izbacila svoju knjigu priča i pesama gde smo mi, gde je uzimala naše crteže iz vrtića i to je izašlo pre nekoliko godina i onda je meni bilo drago da vidim da zapravo i nešto što si radio dok si bio manji, neke crteže gde koje bi neko možda bacio u smeće, neko iskoristio i zapravo ti dao prostor da se to nešto vidi. I eto to bi bio možda prvi. Kroz sve to naravno bila i moja porodica. Moja mama koja je morala da ode kod svakog profesora i da nađe najbolje za svog sina, jer sam ja prvi u porodici od dece. I nekako išla kod svih učiteljica i tražila je ko je najbolji kako bi mogla da mi omogući to da nekako ja se nađem u tom kreativnom aspektu i da dobijem ono najbolje što može da se dobije. Ovaj sad zvučim ono ko nikad nisam slavio rođendan, ali ali nekako su to neki počeci i mislim da je jako bitno da deca u tom periodu se prikaže šta zapravo možeš da radiš, da možeš da biraš i da uvek postoji neki zanimljiviji način. Eto to bi bio vrtić, onda je tu osnovna škola, gde je tu bila isto i moja učiteljica Džehva. Ona je isto videla, mislim i te neke ženske figure tih učiteljica i profesorki su nekako te koje su gurale tu priču dalje i uvek su ih prepoznale i posle u osnovnoj školi, mislim kad sam prešao u peti razred i to, tu je bila moja nastavnica Sabina i Alma koje su prepoznale sve to što radim i nekako me slali u novinarsku sekciju. Znači, ja sam se našao u jednom periodu gde sam ja i pisao i priče i pesme i te priče i pesme su izlazile u svim nekim izdanjima ima izdanje 1001 priča ili tako nešto. Nisam siguran za naziv, ali Raški okrug je u pitanju. I sve te priče i pesme su izlazile tu i čak i u novinarskim novinarskim izdanjima u našoj školi u sklopu novinarske sekcije. I nekako ti i to da podsticaj da ti nastaviš da da radiš dalje i da to nešto što radiš je dobro, iako imaš možda samo u tom trenutku 14 godina i možda čak i to nije toliko dobro, ali je neko to uvažio i dao ti je vetar u leđa da nastaviš dalje. Eto tu, mislim od glume u vrtiću pa pisanja pesama i priča u kojima se možda sad ne pronalazim toliko, pronalazim se u nekim drugim stvarima, ali sve je to deo nekog kreativnog procesa i mislim da kreativnost zapravo ne predstavlja samo jednu stvar, odnosno zanimanje koje ćemo sutra da odaberemo da bi naravno mogli da zaradimo od nečega. Kao što su slikar, ne znam, modni dizajner i slična zanimanja, ali mislim da se kreativnost ugleda u svim tim nekim aspektima nas i da je to deo našeg identiteta. Da li to prikazujemo kroz stil oblačenja, kroz uređivanje prostora ili kroz način na koji razgovaramo sa ljudima i radimo neke stvari na možda drugačiji način. Mislim da je to sve jako bitno i da je nekako to bilo sve moje pronalazenje. Onda je tu bila srednja škola gde sam ja učestvovao na svom prvom projektu. To je bio Erasmus projekat u Beogradu. I bilo je model internacionalnog krivičnog suda gde smo mi na engleskom debatirali. I to je bilo prvi moj susret da zapravo ja pričam na engleskom i vidim tu moć konverzacije koju sam kasnije pronašao u podkastu i nekako video da zapravo neke probleme u svetu, odnosno probleme možda u zajednici da krenemo od nekih manjih stvari možemo da rešimo konverzacijom i da stvorimo prostor gde ti problemi s kojim se susrećemo, čak i dobre stvari mogu da se prikažu. I sad ovo kad sam pričao o načinu rada i kao kako kreativne stvari mogu da se rade i menjaju stvari, podsetilo me na Vladimira koji nije trenutno nije učestvovao na zadnjem ovom wrap-up-u celog ovog projekta jer je trenutno u Ujedinjenom Kraljevstvu i način na koji on, on je glumac i kako kroz pozorište deci prikazuje ekologiju i kako zapravo treba da budemo ekološki svesniji. I to su sve neki načini gde i gluma i sve to prikazuje te neke bitne stvari kroz naš rad.

Ivan Minić: Storytelling je verovatno najvrednija veština koju bilo ko od nas može da stekne jer je primenjivo na toliko različitih mesta. I u kroz toliko različitih formata i uloga i u suštini svako od nas ko želi da zadrži pažnju nekih drugih ljudi i ko želi da se priča i ideja pronese i čuju mora da nauči prvo da ispriča to. Vrlo su retki slučajevi gde to samo od sebe krene da se širi ako nije upakovano u neki dobar narativ. Ovaj, u ovome svemu što što ti pričaš, stičem utisak da si imao lepo detinjstvo, da si bio okružen ljudima koji su te stimulisali da se razvijaš. Mislim da je to divno. U ovom sada trenutku ti si dečak, momak od 19 godina. Nisi više dečak, veliki si. OK. Momak od 19 godina koji je pre prošle godine pre šest, sedam meseci trebao da donese tu prvu veliku odluku u svom životu, šta će da studira, kako će se usmeriti, gde će da studira i i slično. I mnogi ljudi bi odluku doneli drugačije od tebe. Možda bi izabrali isto, ali ne bi izabrali to da ostanu u svojoj sredini. Ti si izabrao da ostaneš, ti si izabrao da nastaviš da sebe gradiš u okruženju koje te je izgradilo do sad. Zašto? I zašto zašto si to odlučio i zašto misliš da je to dobar izbor?

Muhamed Smakić: Da. Kao što sam malopre pomenuo, biti deo jedne manje sredine je deo i mog identiteta. Ali svi nekako mislim da je generalno priča da svi žele da odu i da nekako nađu svoje mesto u svetu, što apsolutno podržavam. Ali nekako sam ja napravio tu odluku jer sam bio u periodu kada treba da odlučim šta ću dalje i stvarno je to velika odluka da se prvo odvojiš i od porodice i od svog grada i od mesta u kojem si zapravo potreban jer možda radiš nešto što je dobro za celu zajednicu. I nekako je to tu je krenulo spontano jer sam prvo išao na sve te radionice u četvrtoj godini gde sam se ja pronalazio i taj poziv za psihologiju je došao uz to. Što nije bilo toliko teško da se odluči, ali na posle je bilo šta ću dalje, gde ću. Hoću li da odem u Beograd gde imaju sve mogućnosti, ima toliko ljudi i toliko da kažem konekcija koje možeš da ostvariš da bi koje bi ti možda poslužile i za dalju budućnost. Dok sam ja u tom periodu radio i na inicijativi koju sad vodim i koja se zove Poguraj me i video sam koliko zapravo mladi mogu da procvetaju kada drugi mladi rade nešto na šta oni mogu da se ugledaju. I jer ja kad sam tek počeo sa radionicama i svim tim, nisam video nikog drugog, već sam to počeo ne da kažem prvi, ali nekako nisam video nikog ko je išao pre mene i nisam imao taj uzor koji mogu da sledim. Ali sam video koliko je meni zapravo to značilo i koliko je mene zapravo izgradilo i onda sam hteo da to pružim i mlađim generacijama od sebe i da oni nekako imaju taj prostor gde mogu da se izgrađuju. To je najveći razlog koji zbog kojeg sam odlučio da ostanem u Novom Pazaru i studiram psihologiju na Državnom univerzitetu. I mogu da kažem da je to za mene ispravna odluka zato što tek treba još stvari da se desi i da mladi zapravo prave neke velike stvari. Jer kažem ti, početak celog ovog mog interesovanja za neformalno obrazovanje je počeo sa tim radionicama i nekako se vidim iz godine u godinu završava nekim većim lestvicama i nekako idem ka nečemu što mene više i više interesuje. Ali jednostavno sam želeo da stvorim prostor za mlade u nekoj manjoj lokalnoj zajednici da mogu da iskažu svoje probleme, nešto što žele da promene i da se to zapravo negde i čuje.

Ivan Minić: A kaži mi, ovaj, tvoja inicijativa tako simpatičnog naziva, šta ona sve podrazumeva? Šta kad recimo da ne znam ništa o njoj.

Muhamed Smakić: Dobro.

Ivan Minić: Šta treba da znam?

Muhamed Smakić: Treba da znaš da je to inicijativa koju vode mladi, znači koji su osnovali srednjoškolci iz projekta koji je finansirao Britanski konzulat u sklopu Spark projekta, gde smo osvojili prvo mesto za ideju i otišli u Severnu Irsku, gde za jednog srednjoškolca je, srednjoškolca je to vau i nešto što ne bih zamišljao da uopšte posetim Severnu Irsku bez tog projekta. Ali uglavnom i svi koji slušaju, želim da znaju da je Poguraj me inicijativa koja se bavi mladima i da i da tu rade i mladi u saradnju sa svim drugim ljudima, organizacijama koje već postoje duže vreme i odnosno sakupljaju sve prilike koje mladi mogu da upotrebe za svoj lični i profesionalni razvoj i da nekako to stave sve na jedno mesto i da mladi mogu da se prijave. Bilo to da je neki Erasmus projekat, bilo to da je učestvovanje u nekoj radionici, nešto što može, što može nama da znači kao osobama. I mislim da je to bio i kad smo radili brainstorming ceo pošto je to bio dugi proces od 10 subota i osmišljanju cele ideje koju smo radili sa našim mentorkama Miljom i Katarinom. I gde smo mi prvo rekli, dobro, šta nama treba u našoj zajednici prvo? I to je bilo previše ideja, mislim ne previše ideja nego previše prilika na previše mesta. I kako zapravo sve to da spojimo i da nađemo, odnosno da prikažemo mladim ljudima i našim vršnjacima da mogu da ih potraže na jednom mestu. To je bila prva ideja. I to smo odradili. Sve više i više mladih se prijavljivalo na projekte koji nisu lično naši već projekti koji je neka organizacija iz Beograda, iz Niša, iz Novog Sada organizovala i oni su to čisto čuli od nas. I nekako je to prvo bilo da proširimo prilike. Ne da stvaramo nove, jer već ima prilika. I moram da čisto poništavam stvar da u Novom Pazaru nema prilika. I nikako ne volim kad mladi to kažu i baš sam se jednom desilo na radionici da jedna devojka kaže pa u Beogradu ima mnogo više prilika, ovde kod nas nema ništa. Ja razmišljam da pređem na fakultet tamo, što je moglo da bude slučaj i kod mene da sam imao takav narativ, ali ja sam odbio da u to verujem, već sam želeo da te prilike nekako prikažem našim mladim ljudima i da oni za to čuju. I da ne moraju da odu iz svog grada da bi učestvovali u tim projektima, kao što je i za mene bilo kreativno mentorstvo. Iako sam ja iz manje zajednice pronašao sam ljude koji su nekako meni što kaže moja mentorka, otvorili zavesu.

Ivan Minić: Ja moram da kažem ovaj kao neko ko je u prethodnih 20 godina jako puno puta, više stotina puta pričao pred mladim ljudima, najviše u Beogradu jer mi je tu ima najviše univerziteta, tu ima najviše studentskih organizacija i sličnih stvari. Mogu da kažem vrlo iskreno da iako to uvek volim da radim i uvek mi je neka vrsta inspiracije, da je neuporedivo lepše pričati u drugim gradovima. Zato što u drugim gradovima ta deca nemaju 10 opcija danas i mnogo više cene što je neko došao. Mnogo su zainteresovaniji, mnogo su uključeniji i oni će zapravo postaviti pitanja i oni će kad završiš taj neki formalni deo, ako možeš da ostaneš, ja obično planiram tako da mogu da ostanem barem još sat vremena tu, oni će prići, vi ćete se ispričati, dobićeš neku veliku vrednost u svemu tome i oni će zapravo to zaista da cene i reći će ti to. Nažalost, mislim da je u Beogradu to postalo commodity i da bez obzira na to što ne znam, najava da ću doći ja ili neko od mojih prijatelja i kolega popuni amfiteatar. Ti ljudi zapravo nisu previše zainteresovani za to. Čak ovde vidim mnogo više i taj momenat da su oni došli da bi dobili potvrdu da su došli, što ja ne znam zašto skupljaju, pošto nikome od nas to nije bitno kad vidimo u CV-ju. Ovaj, dok zaista u drugim sredinama je mnogo veći fokus na to. I sa jedne strane ja sam siguran da ima mnogo više prilika u Beogradu. Ali sam isto tako siguran i da postoji mnogo više konkurencije i mnogo više problema i da je sve mnogo komplikovanije i skuplje i da je mnogo teže pronaći nekog ko će ti pomoći zato što opet i taj neko ima 1.000 opcija i bira za sebe onu koja mu najviše odgovara. I da je zapravo snaga tih malih sredina i okruženja kompaktnost i to da ste upućeni jedni na druge. I da iako možda po defaultu prilika nema, ima sasvim dovoljno resursa da se prilike stvore. Baš onakve kakve treba da budu, a ne onakve kakve je neko raspisao imajući u vidu prosečnog devetnaestogodišnjaka. Nek mi kaže prosečan devetnaestogodišnjak ja samo ovako raširim ruke. Šta, šta to znači? Ne postoji prosečna osoba. Mislim statistički model postoji, ali ta osoba ne postoji. Niko se ne uklapa u profil prosečne osobe.

Muhamed Smakić: Da. I često ljudi kažu to se podrazumeva i sto puta sam čuo ništa se ne podrazumeva, jer ako je jedan devetnaestogodišnjak otišao na jednu radionicu, ovi drugi nisu i uopšte ne znaju ni koja su pravila ni kako funkcioniše to.

Ivan Minić: Dobro, a kaži ti meni ovaj, zašto si ti pobogu ovaj, postao kolega podkaster?

Muhamed Smakić: Najzanimljivije pitanje dana. Ovaj, jako mi je bilo drago prvo što ću da učestvujem ovde i da čujem nekako i način na koji ti vodiš podkast i sve to, jer ja sam to krenuo, kažem ti iz te inicijative Poguraj me i nekako smo želeli da stvorimo prostor da se glas mladih čuje. I nebitno to da li dolazimo iz male sredine ili ne, mislim da svako nekako treba da prvo, da bi rešili neki problem treba da ga nekako formatiramo i stavimo da drugi mogu da čuju. Jer to je nešto za šta nam mediji služe, jer nekad kažeš neki problem, ako to ode od uha do uha, OK, a sada imamo tu priliku da stvarno može neko da čuje to i da nekako podstakne tu promenu. Baš sam pričao i u podkastu sad. Imali smo online live sesiju sa britanskim konzulatom i pričali smo na engleskom. Da kažem da nas ceo svet čuje o značaju podkasta i koliko je zapravo važan da se te manje lokalne sredine podstaknu na promenu. I moram da kažem da je stvarno naš podkast imao uticaj i da sad vidim sve više i više podkasta da se rađaju. I nekako sigurno si i ti to čuo ko god da ima mikrofon i kameru da će da da osmisli svoj podkast i da snimi. Nekako moje mišljenje da i pogotovo mladi ljudi trebaju da kažu i da se i da se izjasne šta mi to želimo. Jer i u prethodnih godina videli smo da nekako se uvek to ide ta stigma i da nam neko kaže hajde ti si mlađi, šta ti znaš. Sad pošto sam najmlađi u ovoj prostoriji sigurno, sigurno ovaj postoje i osobe od kojih može mnogo da se nauči kao što je i ova prilika. I nekako zašto sam to počeo je i razlog za to što to nastavljam. A to je da nekako ljudi u mojoj lokalnoj zajednici i ne mora da znači da su to lično ljudi iz Novog Pazara. Bili su to i mentori iz Beograda koji su se zadesili da budu tu u Novom Pazaru pa smo i da kažem uhvatili da kažu nešto i drugačiju perspektivu jer ipak koliko god da živimo u isto, u istoj zemlji i državi da se nekako neke razlike i u odrastanju i u načinu rada razlikuju i mnogo je važno čuti tuđe mišljenje. I sad na nama je, na slušaocu je da se složi ili ne sa tim mišljenjem.

Ivan Minić: Koliko dugo već snimaš?

Muhamed Smakić: Snimili smo već dve sezone. Od 2025. početkom 2025. smo krenuli sa snimanjem. Imali smo, kažem ti, te dve sezone. Ne znam tačno koliko epizoda, ali bilo je oko 15-ak epizoda u obe sezone. Znači ukupno 30-ak. I nekako smo podstakli sve te teme koje smo hteli da se zapravo čuju. Uvek, čak sam i ovom na ovom događaju pričao da je nama bilo važno da pričamo i o toj inkluzivnosti sa decom koja decom koja imaju neke smetnje i razlike u razvoju. I to smo baš pričali sa Mejrom Gusinac, ona je defektološkinja i pričali smo o tome kako ljudi nemaju ponekad razumevanja prema toj deci i roditeljima i kako trebaju malo više da se osveste i da i da ta naša lokalna zajednica bude inkluzivnija. I ja sam sad počeo da radim i u udruženju psihologa i radim kao lični pratioc sa tom decom. I nekako moram da kažem da to mene da je to mene ispunilo i nekako navelo da se i da i druge ljude uputim u to da zapravo može dosta da se i čuje i nauči o drugim ljudima i kako drugi ljudi, odnosno ljudi koji se susreću sa tim svaki dan, odnosno roditelji te dece, kako oni žive. I zapravo i to cela ideja podkasta, da se čuje priča drugih ljudi. Nebitno da li je to neko ko je studirao negde pa želi da podeli priču da srednjoškolci to čuju ili je to neko ko se bavi aktivizmom pa želi da podeli sa ljudima kako je kako je ta osoba započela to i da neko nekim drugi mladi glas čuje to i nekako krene u celu tu priču.

Ivan Minić: Antropološkinja Temple Grandin koja je i sama neurodivergentna ima taj jedan izraz “different, not less”.

Muhamed Smakić: Da.

Ivan Minić: Znači drugačiji, ne manje vredan. I mislim da je to da je to jako važno. Za kraj bih te pitao kako nakon ovih godinu dana, a nije ti to jedini program kroz koji si prolazio, ali kako ti gledaš na kreativno mentorstvo i kako bi kreativno mentorstvo predstavio nekom, a sad do sad sam govorio mlađem od sebe, sad ne znam baš da l’ je realno, ali ali nekome ko je u sličnoj poziciji kao ti i već ću da kažem luta, ali želi da dobije još neku perspektivu, želi da dobije još neku ideju, želi da sasluša još neko iskustvo.

Muhamed Smakić: Da. Sama činjenica da je kreativno mentorstvo projekat koji ima tu dobnu granicu od 18 do 30 godina, to je stvarno ono dosta veliki razmak između godina. Čak nisam siguran da li je 30, ali znam da je 18. Da. Za sve ljude koji žele u nekom trenutku da budu mentorisani od nekog ko ima možda više iskustva, zasigurno više iskustva u mom slučaju. I da nekako, evo pričaću, mislim ne mogu da pričam za ostale slučajeve, ali u mom slučaju kada sam ja aplicirao za ovaj projekat ja sam bio samo srednjoškolac u četvrtoj godini koji je želeo sve da proba, da vidi šta mi paše. I nekako kada sam video kreativno mentorstvo to je bio pravi naziv, naziv odnosno projekat za mene, jer kad ti ceo život neko govori ej kako si kreativan, nekako želiš da te neko i usmeri u tom, u toj kreativnosti, gde to sve možeš da apliciraš i da da ti to bude korisno u životu. Ja sam to aplicirao kada sam kažem ti, pronalazio taj neki put u toj najgoroj, da ne da kažem najgoroj, ali u periodu kada imaš najviše pitanja za sebe i šta želiš da budeš, čime želiš da se baviš i šta želiš da radiš. Meni u tom trenutku bilo kreativno mentorstvo gde je moja mentorka Svetlana Kijevčanin bila tu za mene i često pričam sa njom kako je, mislim citiram nju, ona je rekla da je njoj drago što je ona meni mentorka u periodu kada ja najviše rastem i razvijam se. I za mene je to značilo kreativno mentorstvo, da pored tog rasta i razvoja imaš nekog ko će malo da pogura to i da te usmeri u tom pronalaženju. Ne da ti da sve odgovore na tvoja pitanja, već da ti da nekako neke smernice, odnosno znakove na putu koje ćeš i ti sutra, jer projekat traje godinu dana i stvarno je to period gde se svašta nešto izdešava. Ja pričam sa mojom mentorkom da smo mi ono definisali jedan cilj i da se tu desilo mnogo nekih stvari koje ja nisam ni razmišljao o tim stvarima, a to su bila moja neka putovanja koja su isto meni prijala da nekako na kratko izađem iz te neke svoje zajednice i vidim šta tu sve ima i prikupim neke ideje i donesem ih u svoju zajednicu. A kreativno mentorstvo mi je pomoglo i da nađem neku grupu ljudi koji su slični meni. Ne možda godinama, ali nekim, nekim iskustvom koje mogu da podele sa mnom, a i verovatno da nauče nešto, odnosno šta mladi žele da čuju. I mislim da je možda i ovo poenta cele ove epizode zapravo koliko koliko je mladima potrebno da se glas njihov čuje i da ih neko nekako usmeri. Eto u mom slučaju je to bila Svetlana. I kažem to je bio proces od godinu dana gde smo mi svašta nešto razgovarali jer možda ti definišeš jedan cilj, al tebi se tu desi upis na fakultet, ovo putovanje, ovaj projekat i nekako je to sve deo mentorskog procesa gde ti neko kaže, okej, nikad neću da zaboravim kada sam završavao srednju školu i imamo onaj stručni ispit, pošto sam ja bio zubni tehničar. I ja skroz sam bio uplašen kako će, šta će da mi padne, šta ću da napravim, odnosno zadatak je kao da izmodeluješ nešto ili da napraviš nešto u toj protetičarskoj radnji. Ali ona mi je rekla da zastanem i da razmislim o tome šta ako ne budem znao kako to da odradim, kako ću da se snađem. I mislim da je to bitno jer u životu je sve snalaženje i šta ako ne budemo spremni u tom nekom periodu. Neko će uvek da se, možda neće uvek neko da se nađe da nas pogura. Ali zasigurno je kreativno mentorstvo napravilo taj model po kojem ja sutra mogu da pronalazim ljude koji su slični meni, koji mogu da meni pomognu u ne samo u tom ličnom pronalaženju i izgradnji nekog svog zanimanja, već i kako možemo dalje da utičemo na tu celu zajednicu. I to je to zapravo što je kreativno mentorstvo. Imati neku tu svoju zajednicu u kojoj možeš dobro da se prvo da se upoznaš i da nađeš neke svoje ljude. Tu je bila i Andrea i Vladimir i svi ljudi koji su na ovom projektu i mnogo mi je drago što sam prvo imao priliku da učestvujem u projektu, da nekako taj model postavim za iduće godine i da nekako pronađem sebe više i više u nekim stvarima i da ti ljudi budu tu uz mene u tom trenutku od prelaska iz srednje škole na fakultet.

Ivan Minić: Svaka ti čast i na tome šta si uradio i na načinu na koji pristupaš stvarima. Ja sam siguran da te čekaju neke sjajne stvari i siguran sam da ćeš i svojoj lokalnoj zajednici i široj zajednici mnogo pomoći ovaj, u narednom periodu i već to činiš. Meni je drago da imamo ovakve mlade ljude. Nisam siguran da postoji jednostavno rešenje svih problema koje imamo i nisam siguran da je zadatak studenata da nas vade iz problema koje smo sami napravili, ali sam siguran da će budućnost u kojoj se vi nešto budete pitali biti lepša i bolja od one u kojoj smo se mi nešto pitali. I da je naš zadatak tu da vas podržimo koliko možemo i kako možemo, a ovaj kada nemamo ideju i kada izgubimo nadu, da u suštini samo treba da se sklonimo i da vas pustimo da uradite stvari koje vi mislite da imaju smisla, jer na kraju dana vi gradite nešto što će biti tu za vas. Mi smo, neću kažem da smo svoje odigrali, ali jesmo prošli neki, neki prajm u kome treba da radimo te neke velike stvari. Sad je za većinu nas posle 40. period u kome treba da se smiriš i fokusiraš se na svoju porodicu, svoje neposredno okruženje i taj neki novi život koji koji u tom procesu obično nastane. Hvala ti puno.

Muhamed Smakić: Hvala tebi Ivane.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Ovo je završetak serijala, ali verujem da ćemo i u narednim godinama svake godine raditi nešto ovako, a u dogovoru sa Kreativnim mentorstvom i neki od mentora koji su pa recimo idealan profil za Pojačalo, dakle ljudi koji vole sebi da komplikuju život. Ovaj, će doći u neke redovne epizode pa će pričati priče. Svakako raspitajte se, pogledajte sajt, saznajte više informacija i ako vidite sebe u tome ili znate nekoga ko se ko će se u tome pronaći, obavestite ih jer ovo je jedna priča koja već dugo traje i dugo stvara vrednost i naravno da je važno da što više kvalitetnih ljudi o njoj ima informaciju. To bi bilo to. Mi se vraćamo na neki naš redovan tempo, ali svakako se vidimo naredne nedelje.