Pojačalo Kreativno mentorstvo EP3: Maksim Nikiforovski, pisac, reditelj i filozof

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Maksim Nikiforovski: Odlično pitanje. Pa ja sam hteo ono puno, puno stvari i još tražim puno, puno stvari, volim puno, puno stvari, ali uglavnom mislim da pisanje je uvek bila konstanta. Znači kao mali, kao mali baš sam hteo da budem pisac, ali nisam znao šta to tačno znači, da li ću knjige, da li ću nešto drugo. A, i mislim da sve što sam radio, radio sam puno stvari, da je sve nekako vezano uz pisanje. Pa sad, da, trenutno radim na filmove, znači, ono, scenario, scenarist, dramaturg ili kako god se to zove, ali da, mislim da glavna želja mi je da budem pisac.

Ivan Minić: Dobro. Kaži mi kako je bilo tvoje okruženje u kome si rastao?

Maksim Nikiforovski: Pa, mislim sasvim normalno u nekom smislu kao svako ko je rastao u tim godinama na Balkanu. Mislim da ono, sasvim normalna obitelj, išao sam u školi, sve je isto teklo onako normalno, ali mislim da u nekom, u danom trenutku da sam osetio da stvarno sam malo možda introvertniji, pa da me zanimaju neke stvari koje su malo vezanije uz razmišljanje, uz pisanje, uz istraživanje, nešto što nije tako, recimo, nisu me zanimali poslovi ili zadatki, zadaci koji su kao praktičnije, eto tako da kažemo. I onda možda to me tako malo kad sam bio još mali usmerilo da tražim neke druge stvari, da da budem hrabar da da vidim ovo, da vidim ono, da ne budem samo na jedna stvar fokusiran. A, tako da okruženje mi je u tom smislu bilo normalno, osim ti možda unutrašnji neki život koji je počeo da bude nekako meni bio zanimljiviji nego ovaj spoljni život. A, i tako. Išao sam u školi, onda sam studirao kao i svaki kad napuniš 18 godina. A, onda sam bio u inostranstvo. To je možda, pa za moju generaciju možda i nije uopšte čudno. Svi smo valjda bili bar malo. A, tako da da, to je neko okruženje. Mislim da nije bilo ništa posebno osim taj možda unutrašnji neki život.

Ivan Minić: A, kroz školu, i osnovnu i srednju, i posle i kroz studije, je l’ bilo nekih ljudi koji su bili na tom putu bilo kao, da kažem, učitelji, nastavnici, profesori, bilo kao prosto neko ko je tu u okruženju i od drugara i od porodice i od prijatelja, ko je razumeo to da si ti malo drugačiji, da te zanimaju drugačije stvari i pomagao ti na tom putu i da te osnaži i da ti otvori neka vrata, da ti popali neke lampice.

Maksim Nikiforovski: Pa, da, o ovome sam razmišljao puno puta, jer je, mislim, jako bitno ono kad se nekad zapitaš kako sam, zašto ovo radim, šta tu tražim i tako to. Ali bilo je naravno par ljudi. Uglavnom, profesori književnosti, znači profesor maternji jezik i tako to. A, to su bili recimo u srednjoj školi imao sam profesor, profesor Duško, koji je bio baš, on je baš bio puno načitan čovek i ono, bio je profesor još vreme komunizma i tako, bio je bio je malo stariji još tada. I on je meni baš motivisao, da, možeš čitati knjige, možeš pisati, možeš gledati filmove, sve je to u redu, ne trebaš, ne moraš da voliš matematiku i tako to. To mi je bilo mi je bitno da mi neko to kaže, jer nisam baš previše ove prirodne nauke voleo. A, onda sam mogao režirati te neke predstave u školi. On je uvek imao neku autorizaciju, nešto kao možeš ti to da radiš, ne moraš da ideš na nemam pojma da ono muzičko ili nemam pojma, radiš neke stvari koje su tebe dosadne, nemam pojma, hemija ili tako nešto. I to je bilo možda taj bio, on je bio neka osoba koja mi je to tako dao. A, kod mene kuće, znači moji roditelji i slično, oni nisu, ne ne bave se sa umetnošću uopšte, tako da njima to možda je bilo malo čudno, ali nisu bili kao da ne smeš ovo raditi, bili su sasvim otvoreni, bilo im je njima zanimljivo da da to radim. Moja starija sestra, imam jednu stariju sestru, ona je već isto tako volela književnost i pisanje i i filmove i sve, tako da već je bio neki presedan i tako to je išlo mislim normalno.

Ivan Minić: A kaži mi, ako već pričamo o tome da je tvoj unutrašnji svet bio mnogo bogatiji ovaj od spoljašnjeg, ko su bili glavni likovi u tom unutrašnjem svetu i ko su bili autori koji si kroz vreme čitao, gledao, koji su ti stvarno bili važni?

Maksim Nikiforovski: Uh, dobro pitanje. A, mislim da sam imao puno faze i sve i svačega sam čitao i gledao. A, ali mislim kao klinac sam baš puno čitao ove neke narodne priče, balkanske i baš makedonske u mom slučaju. Znači sve i svačega sam čitao. Sećam se da su bile neka izdanja koja su tada prodavali, znači kad sam imao osam, devet godina, znači to je pre više od 20 godina. A, i baš su bili ono kao nemam pojma, srpske narodne priče, hrvatske narodne priče, makedonske narodne priče i baš su ti ti izdanja su mi bile zanimljivi. To su bile kratke priče, uglavnom su imali neki fantastični nekih elemenata. Tako da ta neka fantastika bila mi je zanimljiva i to sam baš puno čitao i gledao naravno. A, ali sam isto isto volio i i neke malo ozbiljnije tekstove, još kao još baš sam bio mali kad sam već počeo neke filozofske tekstove, eseje čitati koji koji nemaju priča, nemaju fantastiku, nego su ono baš ozbiljni, bar se meni tako činilo. I to sam čitao isto. A što se tiče autorima, kao tinejdžer baš sam volio Haruki Murakami, to je japanski pisac poznat. A sad više ne nešto puno, ali još ga poštujem. A, ko sam drugi voleo? Voleo sam puno ove knjige za za decu, kad sam bio mali. Pinokio recimo možda mi je bila prva, prva ljubav knjiga. Tad sam shvatio da želim da da čitam. Tad sam valjda imao osam godina već, da, osam. A, Pinokio mi je bilo vau, neka baš neko iskustvo da sam shvatio da može ono roman bude zanimljiv i interesantan i tako to. Tako da možda su to neke neke primere.

Ivan Minić: Ja se sećam jedne od najzanimljivijih stvari u mom odrastanju, kad sam naravno otkrio da postoji školska biblioteka. Zašto je to bilo problem otkriti da postoji? Zato što osoba koja je vodila školsku biblioteku je relativno retko dolazila. Dobro. Tako da ti probaš i jednom od 100 puta se ta vrata otvore. A, biblioteka nije bila prevelika, ali jeste bila za današnje uslove bogata. I tu je postojalo ono što danas nema i gotovo da je nemoguće zamisliti. Postojao je, postojale su, naravno kolekcije knjiga, edicije, koje su sve bile istog dizajna, istog šablona, ali ne znam, redom kavkaske bajke, pa ne znam, tatarske bajke i tako. I generalno sve to što je bilo sovjetsko je bilo prezanimljivo, ovaj, od bajki i premaštovito i bilo je super. Meni je ono u tom trenutku kao kao klincu koji to čita, čitaš recimo bajke braće Grim, to je nemački stil koji je fantastičan na svoj način, ali je potpuno drugačiji. A onda gledaš kako se kroz recimo različite delove Sovjetskog saveza u zavisnosti od toga koliko je hladno, koliko su bajke drugačije. Koliko je fokus na toj toplini, koliko je fokus na tome da su porodice zajedno, koliko je fokus na tome da se okupe oko vatre na kraju dana u kamina i tako dalje i koliko je to zapravo bilo zanimljivo i lepo. I kroz život kao nailaziš na svašta nešto. Naravno, svi smo pročitali ono one kultne, kultne X naslova za za decu, ali prosto ovaj, vremenom naletiš na tako neke pojedinačne knjige koje ti mnogo toga promene. Jesi imao ti takve?

Maksim Nikiforovski: Knjige koje su mi baš ono uticale. A, da. Osim Pinokija sam rekao da, naravno. A, mislim, naravno, svi smo čitali kad sam ja imao tako 9, 10 godina, svi smo čitali Hari Potera. Znači to je bilo baš, baš hit. A, meni se to jako sviđalo tad, odjednom postalo mi je jako dosadno kad sam počeo, kad sam postao tinejdžer, nekako mi je bilo više kao knjiga za klince, ali možda sa današnje perspektive bio sam malo, ne znam pojma, nisam, možda sam trebao dati drugu šansu, ali je to tako tad ostalo. Ali neke druge knjige koje su mi se baš sviđale, volio sam Kafku kad sam već ušao u, kad sam već ušao u srednju školu, znači već sam imao 14 godina, baš mi je Kafka bio neki idol. Sad isto više možda ne. To je zanimljivo kad ovako pomislim. A, ko drugi koji sam čitao baš puno? A, volio sam puno francusku književnost. To mi je baš, baš bilo dobro. Kvazimodo recimo knjiga, znači to isto imao sam oko 12 godina kad sam pročitao. To mi je bilo vau. Naravno, bio je i ovaj Diznijev crtić, tako da je to bilo još neki kao kompliment. A, tako da sad razmišljam da su to uvek bile neke kao tako epske priče, imaju fantastične elemente i ima i taj neki, nemam pojma, neki narativ koji je ono klasičan, ima početak, ima sredina, ima kraj, sve se završi lepo. I to mi, to mi se jako sviđalo i to me mislim da me najviše uticalo ta neka struktura klasična.

Ivan Minić: A kaži mi, samo pisanje u školi, svi smo imali naravno sastave, svi smo imali pismene zadatke. Meni se nekako čini da je većina toga bila prilično nekreativna u postavci i kod nas je bilo to da si mogao da biraš da li hoćeš da pišeš zadatak na temu nekog dela koje si čitao ili neku od slobodnih, slobodnijih tema koje nisu vezane za delo, ali opet imaš neko, neko usmerenje. I mnogo dece se mučilo sa tim baš jako da da napiše nešto interesantno.

Maksim Nikiforovski: Meni, meni uopšte to nije bila muka. Ja sam baš to mi je bilo možda omiljeni dio. Meni je bila muka matematika ili tako nešto ili fizika. A, i imao sam, da, u srednjoj školi već sam imao taj profesor koji sam pomenuo. Kod njega imao sam ono potpunu slobodu da radim šta god. Neki su ga uopšte nisu ga voleli jer bio, tražio je puno da čitaš i da radiš, ali meni nije, meni meni to bilo sasvim normalno da radim. Tako da, kad god sam trebao nešto da napišem, uvek je bilo lagano, super, imao sam super ideje, imao sam prosto da budem kreativan. A, to su uglavnom ali ovi sastavi su kao neke esej forme, znači samo prepričavaš što što si pročitao, možda daješ neku interpretaciju, ali ja sam isto imao i kreativni dio, gde bih ja nešto dodao u priči i možda bih smenio i izmislio i tako to. Tako da mislim da sam, bilo jako bitno da da sam imao prostor da mi neko da da imam imaginaciju. Da mi kaže to je sasvim u redu da ti možeš ovo menjati, da možeš da čitaš ovu knjigu i da kažeš da nije dobra knjiga, a svi kažu da je kao najbolja, ili da čitaš ovu knjigu koja svi kažu da nije, a tebi je super. I mislim da to, imao sam profesore koji su, mislim da su shvatili da to volim da radim, a nisu bili puno ljudi koji su to voleli da rade, onda su valjda zbog toga dali mi slobodu da da čitam i da pišem šta god želim.

Ivan Minić: A kaži mi taj trenutak, ovaj, kada treba da donesemo prvu zrelu odluku u životu, šta ćemo da upišemo, jer to može da odredi nečiji život. Ne mora, može i da se stvar odvije na potpuno drugu stranu. Ti si znao od kad si bio mali šta želiš. I kako je sad to izgledalo konkretizovati?

Maksim Nikiforovski: Da. A, ja sam, ja sam baš znao. Znao sam koji me ljudi privlače. Kad sam recimo gledam televiziju, znam taj tip ljudi, to sam ja, ovo nisam. To sam još kad sam imao šest godina, mislim da si imao jako dobru, imao sam neki fokus da znam šta želim. Ali nisam imao imena šta je to. I onda kad sam imao 18 godina imao sam neku, neki mali spisak i to su bile kao tri, četiri fakulteta recimo i tri, četiri područja. I ali svi su bili vezani. Znači to je bilo književnost, bila je filozofija, bila je psihologija i bio je film naravno. I zbog nekog razloga sam upisao filozofiju, jer sam mislio da je naj nekako veća i šira i mogu preko filozofiju sve i svačega da radim, što se ispostavilo da je uglavnom istinito, uglavnom istinito. A, ali film mislim da mi je bila prva ljubav jer onda kad sam shvatio da se film mora prvo napisati, da nije to samo snimati, onda sam shvatio, pa to je to, ja ću ovo samo da napišem, pa neće, neko će to snimiti. Ali onda sam shvatio da ima i redatelj, režiser, da je to nešto drugo, da neko mora to oživiti, pa onda me to isto privlačilo. I onda kad sam imao 17 godina, bio sam na filmski kamp u Srbiji, blizu Novog Sada. I tamo smo ono baš bili par nedelja, svi smo bili tinejdžeri, ono snimali, imali kamere iz iz ex-Yu prostora. Znači bili su baš baš bili smo baš puno ljudi. I smo snimali i radili i sve i svačega. To je baš drugo trajalo. I na kraju smo morali pičovati te te te neke naše ideje. Ja nisam nažalost pobedio. Meni je to bilo baš ono, sećam se, baš neki šok, jer sam očekivao da ću pobediti. I odjednom sam se vratio u Skoplje i jednostavno rešio da ne idem na filmsku akademiju, uopšte nisam ni pokušao. I sam rekao ne, ja ću onda ovo drugo, filozofija, jer je kao, počeću da čitam malo više, da malo ono budem malo odraslija osoba, pa onda ću se vratiti. To se tako i u stvari i ispostavilo da će se desi. I dobro je bilo to da sam imao podršku. Moji roditelji nisu, nije, nije, oni nisu smatrali da ima neka velika razlika između ovih četiri, pet stvari koje mene zanimaju. Dali su mi dozvolu, ja sam upisao, sve je bilo u redu i i tako se nekako sve produžilo.

Ivan Minić: Je l’ bio težak fakultet?

Maksim Nikiforovski: A, znači ja sam počeo u Makedoniju. U Makedoniju na početak nije nešto preteško bilo, jer ta katedra je jako mala. Mislim, uglavnom ne puno ljudi upisuje, upiše filozofiju. I onda oni na početku su tako malo kao, ajde svi polako, polako. Pa onda je postalo malo teško, ali ja sam već dobio neku stipendiju, onda sam bio u inostranstvo. Tamo mi je bilo malo teško. A, prvo sam bio u Francuskoj. U Francuskoj bilo je u redu jer još to je bio neki dodiplomski nivo. A onda sam kad sam bio u Nemačkoj na, na master, znači na magisterijum, onda to je bilo baš, baš teško, jer onda je bilo baš ozbiljno. Sad moraš ovo da radiš, ovo će ti biti tvoja ono buduća posao. A, i to je bilo tako malo, da, challenging. Tu je imalo sve i svačega.

Ivan Minić: A kakvo je bilo okruženje kada si menjao zemlju?

Maksim Nikiforovski: O, misliš tamo ili U svakoj od zemalja. Kako ti je bilo u Makedoniji, na fakultetu, kako ti je bilo u Francuskoj, kako ti je bilo u Nemačkoj?

Ivan Minić: Aha. Svugde je bilo različno. Mislim u Makedoniji naravno jer sam tamo rođen i poznajem sistem, bilo je okej. A naravno kad ti imaš već 18 godina odjednom si odrasla osoba i sad odjednom imaju ljudi neke očekivanja, pa i tu su bile neke zanimljive situacije, ali uglavnom mislim da su ljudi bili baš su imali i podršku i i ono prema meni i kao, imali su uvek pozitivan utisak i sve je to nekako dobro išlo. U Francuskoj je bilo malo drugačije naravno. Uglavnom, mislim ta, to je zemlja koja ima baš ono dugu tradiciju i filozofije i književnosti i filma, oni sve znaju, imaju puno eksperte, ima nivo pretencioznosti i arogancije koja je malo teško da ti uđeš kad, mislim imao sam 19, 20 godina. I onda to je bilo malo teško i čudno jer oni, oni imaju očekivanja koji ti nemaš. Ja sam isto morao studirati na francuski, a ja sam znao francuski, francuski sam učio u gimnaziju, ali ipak je drugo kad dođeš i odjednom moraš ispite na francuskom. A oni su imali očekivanja, nisu imali baš puno neko razumevanja. Očekuju da ti pričaš njihov jezik jer to je najbolji jezik na svetu, oni bi rekli. A, to su bile neke tako okruženje koje je bilo malo čudno. A u Nemačkoj je bilo drugačije. Mislim da su Nemci malo otvoreniji. Da, moraš da znaš nemački, ali ipak pričaju engleski. Ali sa druge strane, ljudi mislim da tamo su bili naj, ne, nisu bili, mislim da nisu smatrali da sam nešto zanimljiv previše. Mislim da je konkurencija bila baš, baš visoka. I odjednom moraš puno da radiš da bi oni tebi primetili i da bi rekli, a ti si meni zanimljiv u kom god smislu. Da li kao čovek, da li kao student, da li kao šta god. I mislim da da, Nemačka ima baš neki brutalni akademski sistem, po mom mišljenju, bar na taj master nivo, jer imaju puno isto očekivanja i i morao sam puno sam da radim i da budem nezavisan, što je sad naravno bilo dobro jer mislim da je jako bitno da ono postaneš odrasla osoba, ne samo u godinama nego i u praksi.

Ivan Minić: A kaži mi, kroz svo to vreme učenja, usavršavanja i svega, kako se, kako se menja tvoje razmišljanje i kako sazreva tvoje razmišljanje o tome šta ćeš zapravo da radiš i kako ćeš da dođeš do toga?

Maksim Nikiforovski: A, da, to je zanimljivo pitanje jer još ne znam odgovor. Ali ne, uglavnom mislim kako, mislim ja sam zamišljao moje 20. godine da budu ono puno putovanja, nemam pojma da imam neke avanture, onako neki romantični pogled života. Naravno to je bilo na početku tako i odjednom završiš fakultet i šta, šta ću sad da radim. Meni se to desilo tokom pandemije i onda je bilo baš još stresnije jer onda odjednom si studirao i sve nekako išlo nekako linearno, volim ja kad ide sve linearno, ali ovo nije već, mislim prestalo je da ide linearno. I odjednom, mislim i pre početka pandemije sam shvatio da moram da nešto radim. I onda prva, prva pomisao mi je da budem profesor jer većina ljudi koji su sa mnom studirali postali su neki tip profesori. Ali ja nisam, mislim volim da budem profesor i mislim da bih bio dobar ali kao profesor. Ali ja sam onda rekao ne, sad sam studirao baš dugo, sad želim da da snimam filmove jer to oduvek mi je bilo kao neki neki cilj. Ali naravno tu je bila pandemija i nije bilo puno mogućnosti da idem van i da snimam. I nije bilo puno ljudi i puno nemam pojma, kamermani koji su bili kao dostupni da meni snimaju filmove i nisam poznavao puno ljudi. Pa onda sam morao da sačekam da pandemija završi. I odjednom kad je pandemija već završila, počeo sam da radim i u filmskom svetu i i pisao sam puno, radio sam malo i u marketingu, znači sve i svačega se odjednom otvorilo. I odjednom sam ono postao malo ozbiljniji, sam shvatio da moraš da to unovčiš, to neko znanje koje imaš. I odjednom sam radio sve i svačega, tako da, ali u okviru nadam se što u okviru neke koji koji razumem, koji sam.

Ivan Minić: A kako bi, kako bi opisao šta ti je tu bilo najinteresantnije, šta ti je tu, šta si, šta si shvatio kroz to vreme, ovaj, koje si proveo radeći različite stvari?

Maksim Nikiforovski: A, još, još nisam siguran jer još, još radim puno sve i svačega. Jer me i sve i svačega zanima. I mislim da to kao umetnik je jako zanimljivo jer mislim ja nisam tip koji bi bio u kancelariji i da radim te Excel tabele. A, mada sam i to radio mesec dana, ali ništa više. Ja volim, volim neka akcija, volim da se nešto dešava, volim da ima neka avantura. Naravno ne može svaki dan da to tako bude. To meni je jasno. To je možda bila prva ta lekcija koju sam naučio. A ono što sam shvatio je da da nađem što, što je unutra svih ovih različitih poslova i naravno to je bilo ta neka kreativnost. Znači da uzimam te različite elemente, da vidim kako ja to sklopim na neki moj način. A, i sam shvatio da mislim uglavnom nije bitno šta radiš, sve dok zarađuješ dobro i dok ti je tebe posao zanimljiva. I i treća, treća stvar možda da nekako ima to neki contribution da nije to samo neko sebično samo meni se sviđa, nego da ima i bar neka smisla za druge ljude. To mi je isto jako bitno. Onda sam te tri stvari mislim da su mi postali jako očigledne.

Ivan Minić: A kaži mi ceo taj fokus na, na film, na filmsku industriju, stvaranje, pisanje filmova. A, kakvo je to kada si u poziciji u kojoj si ti, a to je da si ti jedan važan deo te priče, jer okej, scenario je osnova svega, ali postoji još mnogo lejera iznad toga koji su neophodni da se dese da bi to na kraju bilo onako kako treba.

Maksim Nikiforovski: Da, meni ono što najviše privlači u filmskom svetu je ta kompleksnost da ima previše ljudi i previše stvari koji se nekako kao koji zajedno daju neku celinu. To me to me jako jako uzbuđuje jer nije jednostavno, ne volim jednostavne stvari. Stvari. I, ono što meni postalo jasno da, da, ja ću to scenario napisati, sve je to u redu. A, to možeš i sam, ne treba ti apsolutno ništa. Možeš sam u sobi, samo da napišeš scenario. Onda dolaze taj teži dio gde moraš to to prodati. Da nađeš nekog ko bi finansirao to scenario. E, to mi je bilo neki prvi šok, pre par godina, kad sam ono ušao u, u, u taj industriju i onda shvatiš da kao čekaj, ne nije to da sad odjednom ti imaš neka genijalna ideja i da će to neko kupiti. I onda moraš da da da da nađeš način da ubediš ljudi da to što si ti napisao da ima smisla. Da nije to samo ne znam pojma ti neka priča o tvoja prva ljubav koja je samo tebi bitna, a neko drugi kao nije to ništa zanimljivo. Tako da moraš da nađeš priča koja možda se tebi desila, nešto što tebi jako pogodilo ili bilo zanimljivo, ali da staviš u neki okvir koji bi bio ljudima zanimljiv. I to je nešto što je jako teško i jako, a sa druge strane jako zanimljivo da da da kad napišeš scenario da onda prodaš, pa onda da nađeš ekipa, pa onda da odeš na na set da snimiš, pa tek onda da imaš neki neki materijal, pa onda tek da sklopite. Tako da mislim da ono kad radiš film, radiš pet verzija filma. To svi kažu, to ne samo ja. I meni to jako zanimljivo, ali jako stresno sa druge strane. I to mi je bilo neki šok i mislim da tad sam shvatio da okej, ovo je pravi posao. Nije film ono ja ću da budem umetnik i samo ono samo ću samo razmišljati neke zanimljive ideje i sve će biti u redu. Ne. Mislim da filmski, filmska umetnost je možda jedna od najtežih umetnosti jer baš mislim to jeste, to je jedan veliki biznis, nije to ko slikarstvo ili ne znam pojma, nekih drugih možda umetnosti.

Ivan Minić: A, na celom tom putu, pošto danas nas je ovde okupilo mentorstvo. Da. A, pričaćemo i o samom programu i o svemu tome što je došlo ovaj sada, ali u ovom periodu o kome smo pričali, kroz tvoje školovanje plus kroz početak tvog rada, ko su bili ljudi koji su ti najviše pomogli u tom nekom smislu, formalnih, neformalnih mentora, nije važno, ali ljudi kojima si zahvalan što su bili tu.

Maksim Nikiforovski: Da. Ja sam početku pandemije sećam se ušao sam na neki program sličan na ovoga, ali to je bio američki neki program. Sve je bilo online zbog pandemije. I program se zove Young Screenwriters ili mladi scenaristi i onda su tamo bili par ljudi, par profesori od američke profesore, koji su me baš, oni su prvi pročitali neke mojih radova u nekim formalnom okviru i oni su meni dali kao neki, dali su mi recimo priznanje možda da je to što radim u redu i da treba da produžim da tako radim i onda dali su mi puno kritike u pozitivnom smislu, da ovo je, ovo možeš malo bolje uraditi, ovo moraš ovako, onako. Tako da to su ti bili neki par ljudi, ta godina dana kad sam formalno učio kako se to radi. A onda sam stažirao u Briselu u Kreativnoj Evropi, to je ovaj fond evropskih, evropski, evropski fond filma. I tad sam upao sasvim slučajno. Ja sam popunio aplikaciju, poslao, posle par meseci dobio sam intervju. Imao sam tamo mentora, koji se zvao, koji se još zove David Rafie. To je stariji gospodin, Francuz, koji je meni izabrao. Imao je puno kandidata kad sam došao tamo, saznao da bili, bili su puno kandidata, on je meni izabrao da da da dođem tamo. On mi je onda rekao da je to kontroverzno jer dolazim iz Makedonije, što nije EU članica, pa onda on je morao baš puno da kaže da sam ja najbolji kandidat od tih kandidata koje je ono morao morao izabrati. I on je uglavnom bio u filmskom biznisu kao neki supervizor i neki administrativac, nije on bio redatelj u tom nekom klasičnom smislu, ali je znao puno ljudi na evropsku, u evropski vodama. I on je meni baš puno ono kao, s njim sam i pričao, on je bio baš otvoren i zanimljiv tip. A, i baš mi je rekao da, možeš, moraš ovo produžiti da radiš. Ovo je baš zanimljivo, ovo je to što tebi zanima, ovo je što mislim da možeš i baš puno ono promeniti svet na neki način. Njemu je bilo jako smešno da sam pre toga, mislim studirao filozofiju, on je smatrao da je to kao da sam neki čarobnjak, kao potpuno njemu to nema smisla, jer uopšte nije praktična neka stvar. A, i on je baš bio, da, instrumentalan u tom smislu da da neko ko je već godinama u biznisu da mi kaže da ovo je, trebaš ovo da radiš. Jer recimo sad kad ja pričam sa mladim ljudima koji su kao želim to da studiram ili da radim, sad uvek kažem da moraju biti samokritični jer svako ima ideje za film, a ne svako snimi film. I jako je bitno da da ti neko kaže u datom trenutku da ovo nije dobro. I meni je to jako bilo bitno. Recimo on je to uradio par puta.

Ivan Minić: A, jedna od stvari koja negde jeste važna jeste da film i filmska industrija i filmska umetnost, kao neke ne nužno odvojene, ali nekada i odvojene stvari, ovaj, potpuno drugačije funkcionišu na ovom našem podneblju evropskom u odnosu na to kako funkcionišu na nekim drugim tržištima kao što je Amerika, Kanada, kao što je s druge strane Indija, Kina, kao što je Rusija, kao opet tržište za sebe. I nekako uvek, u smislu kvaliteta, fokusa na ljude, fokusa na priču, fokusa na emociju i empatiju, uvek je evropski film iznad većine. To ne znači da nema fantastičnih filmova i na drugim mestima, ali se često opravdanje za postojanje filma traži na drugim mestima u odnosu na samu priču. Postoje filmovi koji su fantastični zato što određeni glumac, i da čitate telefonski imenik, to bi bio najzanimljivijih pola sata jer je prosto takav. Ovaj, ali u Evropi ne mora poznata ličnost da nosi film da bi on bio veliki. Potpuno je drugačiji pristup i u okviru Evrope, u svakoj zemlji je drugačiji. U tvom sazrevanju i tvom formiranju kao kao autora, šta je bio najveći uticaj i šta, kada bi mogao da biraš, a trebamo da težimo tome. Nekad možemo, nekad ne možemo. Kakve filmove bi ti da snimaš?

Maksim Nikiforovski: A, prvo da, potpuno se slažem. Mislim, jako je sad pristrasno da kažem da ono volim evropski film, a rođen sam u Evropi, nisam u Aziji ili u Africi ili u Amerika. A, ali s druge strane to što si rekao je upravo tako. Znači, evropski film je autorski film, to se tako zove. Znači, dođe redatelj ili scenarist, on ima svoju ideju, svoju emociju i to se okvir odjednom odreden. Znači pare nisu tako bitne, mislim pare su naravno bitne da bi se film ostvario, da bi se produkcija desila uopšte, ali nisu bitni u smislu da oni kažu da se mora sad ovako snimati ili onako snimati. A u Americi recimo je potpuno drugačije, u Holivudu je potpuno drugačije. Naravno producent bira redatelj, bira ideju, pa onda redatelj, pa onda spaja tim i tako to. A, tako da ja bi ukratkom volio da snimam evropske filmove, evropske filmove. A, ne samo zbog toga da sam iz Evrope, na neki na neki način ili da sam ili da volim evropski film, nego mislim da taj model jednostavno meni najviše odgovara. A, nemam pojma šta bi bilo da sam bio sad Kinez ili Amerikanac, nemam pojma kako bi onda gledao na te stvari. Recimo baš puno volim i japanski filmove i južnokorejske filmove, oni su mi baš baš puno velika inspiracija. Ali ipak mi je srce više u evropskom filmu. I to što meni zanima u evropski film je da mogu da nađem recimo glumce i glumice koji nisu školovani ili koji nisu poznate i mogu opet da nađem pare da snimim taj film. A recimo u Hollywoodu to bi bilo praktično i nemoguće, jer ono moraš da nađeš neki glumac da bi onda tražio pare za taj film. I onda ja bih filmove koji su, koji su tako evropsko, evropski u tom smislu. A što se tiče sadržaja, volim teme koji su, koji su naravno mene zanimljive, neke egzistencijalne teme naravno, ali i neke političke teme, ne političke u smislu u smislu levica ili desnica, nego da bi neko razmišljao, čekaj šta ja radim, da se nađu u taj neki, u taj neki lik i da kažeš da li sam ja ovo, zašto sam ovo ovako uradio ili onako uradio. Jako me puno, već dugo zanima muškost i ženskost, šta znači da budeš muško, šta znači da budeš žensko. To mi je nešto što sam radio i i na ovom programu sa mentorom. A, te ideje ko, ko to meni kaže kako šta treba da radim i šta da radim. Onda želim da pričam taj odnos Balkan i Evropa, mislim Balkan jeste Evropa, ali onda kako je Balkan unutar Evrope, kako funkcioniše. To su mi te neke dve teme koje su mi u zadnjih par godina i mislim da će još dugo to tako da bude teme koje bih snimao o njima baš puno.

Ivan Minić: Kako si došao do Kreativnog mentorstva?

Maksim Nikiforovski: Sasvim slučajno, to je, Kreativno mentorstvo je meni našao. Ja tako uvek kažem. Ja sam tražio neke stvari jer sam napustio Brisel, pa se vratio u Makedoniji i onda sam hteo da vidim kako se tu biznis, kako je tu biznis strukturiran. I onda tražio sam neki mentor, uglavnom, ko, ko bi mi to rekao šta da radim. Već sam, mislim, osećam se već samopouzdano kad se tiče kreativnosti. Znači znam kako se piše film, znam kako se snima film, ali nisam znao ovaj biznis dio. I onda kad sam video program da postoji, istražio šta je Kreativno mentorstvo, video sam da ima baš puno ljudi, da ima oko 500 ljudi koji su bili dio programa i onda sam samo poslao aplikaciju, nazvali su me, dobio sam intervju, izabrali i našli su mi mentor koji je producent. I tako da to je bilo sve u redu.

Ivan Minić: I kako je izgledao proces?

Maksim Nikiforovski: Mentorski proces? Mhm. A, pa, mentorski proces je bio jako zanimljiv. Znači, baš dug jer godinu dana sve to traje. Na početku smo se baš puno ja i mog mentora pričali i čuli. On je iz Sarajeva, ja sam iz Skoplja, tako da uvek je to bilo online. Onda smo tokom negde sredina mentorskog procesa, ja sam bio u Sarajevu gde je on radi na, on je radio tad na festivalu u Sarajevu, Sarajevski filmski festival. I onda je tamo imali smo taj neki prvi live, uživo miting i to je bilo jako isto zanimljivo. I sad ovaj zadnji dio programa je bio malo sporiji jer on, oboje, dvoje smo baš zauzeti, ali mislim da smo i baš iscrpili taj neki, to što smo oboje hteli da da uzmemo od jednoga drugoga. A, i ono što meni je bilo najbitnije je da sam ja ušao u taj program sa jednim, jedan ideju za kratak film, koji sam već napisao, imao sam i scenario, ali na kraju programa sad je to postalo moj prvi dugački feature length film i to će da, sad ću, sad sledeći koraci je da tražim pare za film. A, tako da nadam se da ću za godinu dana početi snimati, dve, ali možda je to preoptimistično kod nas tu, tako da ne znam. To je to.

Ivan Minić: Šta bi preporučio nekome ko je na nekom od prethodnih koraka tvog puta i ne snalazi se, zna šta želi ali ne ume to ni da konkretizuje ni da verbalizuje. Kako bi mu preporučio da se prosto upusti i javi u ovu priču sa sa kreativnim mentorstvom i ne samo ovim programom, nego generalno mentorstvom kao rešenjem?

Maksim Nikiforovski: Da. Mislim da je najbitnija stvar da veruje, da da imaš da nađeš osoba, da nađeš mentor koji možeš verovati. U smislu i u emotivnom smislu i u i u praktičnom smislu, znači da da znaš da ta osoba sluša šta ti pričaš, da znaš šta da ti kaže, da prihvatiš te kritike. Opet to kažem da je to možda najbitnija stvar. Da budeš samokritičan i da da budeš otvoren kritike. I, ja bih preporučio da se niko ne boji u smislu da, da li će taj mentor bude dobar ili ne bude dobar. Mislim, na kraju dana, ipak je bolje da imaš mentor nego da nemaš nikoga. Tako da mislim da i čak i da mentor nije savršen, šta god to da značilo, ipak je dobro da imaš nekog ko, ko zna više od tebe, a uvek ima neko ko zna više od tebe. Tako da, preporučio bih da se ne boji i da i da znaju šta traže. Znači, ja sam znao da tražim producent, recimo, a ne redatelj. Ja mislim da bi imao redatelj kao mentor, on bi meni kazao stvari koje uglavnom znam. A meni je trebalo baš neko ko zna, ko zna stvari koje ja uopšte nisam imao pojma o čemu se radi, taj biznis dio. Tako da, u tom smislu, da, da znaš šta voliš i šta tražiš i da se ne bojiš i da veruješ u tog čoveka.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Maksim Nikiforovski: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. To bi bilo to. Mi se ponovo vidimo naredne srede.