Izolacija 004: Zašto je potrebno formirati sistem

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Dobar dan i dobrodišli u četvrtu epizodu Pojačalo u izolaciji. Ja sam danas ovde u lokalnom parku koji je zatvoren za igranje, ali je još uvek u funkciji ovaj ostali deo parka. Srećom, nema nikog drugog iako je vreme posle radnog vremena pa dosta ljudi okolo šeta.

Kao što čujete i priroda se probudila tako da, imaćemo te smetnje sa zvukom ptica. U normalnim okolnostima bih rekao da to nije ništa strašno, naprotiv da je vrlo pohvalno, međutim, ovde postoje neke lokalne ptice koje podsećaju na neke male vrane i koje imaju baš odvratan zvuk, ali ok. Za sada ih ne čujemo, čućete ih kasnije.

Seo sam ovde zato što sam prolazio i video tri veverice kako se igraju, a pošto volim veverice, pomislio sam da ako je dobro za njih, dobro je i za mene. Na ivici lokacije na kojoj sam planirao da snimam neko vrlo uporno i glasno seče drva u blizini, pa je to nemoguće.

Hvala vam na svim lepim reakcijama do sada, zaista mi mnogo znače. Hvala vam na svim pismima i mejlovima koje ste poslali na dosadašnje klipove. To mi mnogo znači i motiviše me da budem što produktivniji ovde.

Tema ima, to nije problem, neće nestati. Kako se čini sa situacijom u Teksasu, neće nestati ni prilike da se izađe iz kuće jer se stvari ovde dosta dobro odvijaju. Social distancing, nije ovde nepoznat koncept. Oni ljudi i žive prilično odvojeni jedni od drugih zbog same činjenice da ovde zaista ima puno mesta i ne postoji problem sa time da svako ima svoju kuću, svoj automobil. Vrlo retko postoje neka grupna okupljanja, posebno sada kada većina radi od kuće i, u principu, jedino su prodavnice mesto gde može doći do nekog masovnijeg susreta. Oni, sa druge strane, ulažu maksimalne napore, redovno dezinfikuju svako lice. U suštini, prilično odgovorno su se postavili prema svemu i samim tim i rezultati su dobri. Jer, iako je Amerika žarište zbog nekoliko gradova, Hujuston i Teksas nisu od onih problematičnijih.

Danas imamo nekoliko tema koje bih hteo da prođem. U suštini to su neka moja razmišljanja iz prethodnih nekoliko nedelja. Neke stvari su možda inspirisane i stvarima koje ste mi pisali.

Šta gledati i čitati u izolaciji

Za početak, imao sam to pitanje u prethodnoj epizodi i par ljudi me je to pitalo mejlom, očigledno ne bi bilo loše da to pomenem i u samoj epizodi.

Pominjao sam više puta da mislim da je ovo idealna prilika da se vreme iskoristi na neki pametniji način. Sugerisao sam da možda gledate ili čitate neke biografije. Prosto, računam da možete da čitate ono što vam je dostupno, a da vam baš u ovom trenutku nije baš previše toga dostupno. Ali, pročitajte biografiju Henri Forda, Stiva Džobsa, ser Aleksa Fergusaona i krenite da istražujte malo šta je to nešto što može da vam bude interesantno. Svakako pročitajte nešto od dela Karnegija, nešto od Edvarda de Bonoa, dobićete prilično mesa za razmišljanje o načinu na koji možda radite neke stvari i u životu generalno.

Što se tiče gledanja, ja sam neko ko voli da gleda dokumentarce i za njih uvek nalazim vremena. Sada ga ima više pa se trudim da ga popunim sa više kvalitetnih dokumentaraca i evo nekoliko predloga šta bi mogli da gledata – imajte u vidu da će predlozi dosta ići na stranu sporta jer je to negde moja preokupacija jako dugo bila, ali da to ne mora da bude tako. Jedna od stvari koje jako volim da gledam su dokumentarci koji se bave nekim od značajnih istorijskih događaja poput slanja čoveka na Mesec. Ako mislite da je Zemlja ravna, onda ni to sa Mesecom nema nekog preteranog smisla, ali ako mislite da je Zemlja ravna, pretpostavljam da ni ne gledate ovaj podkast.

Uglavnom to su neke interesantne stvari, zatim dosta nekih ljudi pronalazača iz Rusije koji su izumeli neke zanimljive stvari. Jedan od njih o kome ima jako lep dokumentarac je Igor Sikorski, čovek koji je napravio prvi helikopter. On je Rus ili Ukrajinac i sve svoje velike izume je napravio u Americi jer u Rusiji nije imao dovoljno podrške za tako nešto. Interesantno je zato što svi današnji helikopteri rade na principu koji je on postavio, a u suštini, ako analizirate malo celu stvar, to što je on napravio je, u principu, gotovo nemoguće da se napravi. Moraš da budeš prilično posvećen i lud da bi to uspeo.

Prethodnih dana sam pogledao sjajan dokumentarac o košarkaškom klubu Jugoplastika. Šta god mi mislili i kako god bili podeljeni danas, Jugoplastika je osvojila tri uzastopne titule prvaka Evrope u klupskoj košarci sa 100% domaćim igračima, sa većinom igrača koji su lokalno proizvedeni i to je nešto što treba uzeti u obzir. Jugoplastika je odškolovala do kraja Božu Maljkovića, jednog od najvećih trenera koje Srbija ima i verujem da je veoma interesantno pogledati.

Zatim, 250 stepenika. Prvi put kada sam ga gledao isplakao sam se kao dete. To je dokumentarac koji je pre nekoliko godina snimljen vezano za uspeh mlade reprezentacije Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Bormiju i kako su profesor Karelejić i Gari Pešić kroz trogodišnji rad napravili najveličanstveniju mladu reprezentaciju koja je ikada nastupala i kako su vodili momke koji su potom ostvarili najveće uspehe naše košarke. U suštini, to je film o lepim stvarima jugoslovenske škole košarke.

Takođe, serijal Zlatni momci. Gledao sam ga i tokom svetskom prvenstva u košarci. Iako smo imali užasan internet bilo je previše važno i dobro da nisam smeo da ga propustim.

Još jedan lep dokumentarac – ESPN je napravio dokumentarac o Dream teamu. Iako možda mislite da možda znate sve o tim ljudima, budite sigurni da ne znate i budite sigurni da tu postoji jako puno lepih stvari koje možete saznati i naučiti. Jedna od njih je kako je Čak Dejli koji je bio selektor Dream teama uspeo da napravi kompaktan tim za vrlo kratko vreme od 11 igrača koji su nakon toga postali “hall of fame”-eri, koji očima nisu mogli da se vide međusobno, a pri tom prva zvezda cele priče Majkl Džordan je bio igrač Čikago Bulsa, Deli je bio trener Detroit Pistonsa i bili su najveći mogući sportski neprijatelji koji postoje, a na kraju su postali veliki prijatelji.

Ono što bih svakako sugerisao, to je da svi vi koji slušate i gledate, iskoristite priliku i u komentarima ispod videa dajte svoje predloge šta ljudi mogu da gledaju i na taj način možemo da pokušamo da damo hranu za glavu – kako je nekada bio slogan jedne emisije na BK televiziji.

Sistem i njegov značaj

Prošli put smo pričali o tome kako je to lepo kada postoji sistem i kada postoji sistem mnogima deluje, sa strane, da stvari funkcionišu same od sebe. Da, ti si tu, a sve se to dešava i to nije ničiji posao. Jedna od vrlo bitnih stvari u pravljenju sistema je da mora tačno da se zna šta je čiji posao.

Mesto gde sam ja danas hteo da snimam je jedan ćošak vrlo blizu, koji je juče izgledao kao Černobilj. To je parcela koja je ničija zemlja, pa samim tim i ničiji problem, ali u sistemu i to je nečiji problem. Juče su tu bili korov i trava preko metar visine, a danas je to uređeni travnjak sa podšišanom travom koja tu još uvek stoji i prelepo miriše i idealna je za ovako nešto. Međutim, pošto je jedan komšija rešio da baš tu seče neko drvo i to traje neko vreme, onda sam odlučio da je park ipak bolja lokacija.

Šta znači sistem? Sistem znači da je to nečiji posao. Neko je uzeo i to uradio, sredio i uvek se nađe neko ko to uradi. Čak i u vanrednim okolnostima i vanrednom stanju uvek se neko bavi time da to sve funkcioniše kako treba.

U moru sistema, ako to nije tvoj posao, ti to vrlo često ni ne primetiš, ali ponekad, kada hoćeš da postaviš nekakav svoj sistem, nije loše da analiziraš kako stvari zapravo funkcionišu i šta se tu zapravo dešava.

Jedna zanimljiva priča vezano za to sve. Pre nekih stotinjak godina krenula je ekspanzija visokih zgrada, prvo u Njujorku, a zatim i u ostatku Amerike. Ko bi to gledao laički sa strane rekao bi da to verovatno znači da su u tom trenutku otkrili neku inovaciju u arhitekturi, našli način kako da grade visoke zgrade i zato se to sve tako dešavalo. Ta logika je, u principu, vrlo često ispravna, ali ne i uvek. U ovom slučaju apsolutno nije tačna. Zašto to kažem?

Ponekada je potrebno da, kada analiziramo stvari, idemo malo uzvodno. Dakle, ne bavimo se samo onim što je posledica toga nego se bavimo time kako je uopšte došlo do toga što danas imamo. Analizirajući situaciju sa oblakoderima, vrlo brzo saznamo da su oni savršeno znali i pre toga znali da naprave visoke zgrade. Ako analiziramo dovoljno unazad, u nekim slučajevima i par stotina godina unazad, znali su da sagrade nešto prilično visoko. Ima kula, tornjeva i crkvi koje su jako visoke, već vekovima, ali se to nije radilo iz jednog drugog razloga. Zgrade, bilo da su stambene ili su pravljene za poslovne potrebe, treba da budu praktične. Crkve ne moraju da budu toliko praktične. One treba da budu, u nekim slučajevima, samo impozantne.

Šta znači da budu praktične? Znači da možeš lepo da ih koristiš i da ne postoji neki preterani problem u svakodnevnoj upotrebi i td.

A, koliko vas misli da nije problem da se penješ na 20 spratova stepenicama? E u tome je stvar.

I sad, zagrebali smo površinu i našli smo to nešto od čega možemo da krenemo. Sad, možete da kažete, pa dobro, nije postojao lift i to je bio razlog. Pa nije baš. Tačno je da nije postojao lift kao lift, ali u suštini sistem kakav je lift su ljudi i tada koristili već solidan broj godina i on je zapravo bio zadužen za sve moguće arhitektonska i građevinska dostignuća koja su napravljena u tom periodu, ali je on imao jednu falinku u celoj priči, a to je, oni su ljudi koristili to sve i dešavalo se, s vremena na vreme, da pukne konopac ili lanac ili sajla. Kada nešto dižeš na visinu, da li je građevinski materijal ili nešto slično – pa dobro, pukne, to je najčešće gubitak novca koji je najčešće beznačajan i dobro, idemo dalje. Ali, ako pukne dok nosi čoveka, to baš i nije tako.

Šta je poenta? Poenta je da trenutak kada je sve krenulo jako brzo da raste i da se širi je trenutak kada je porodica Otis, a i danas je Otis najveća kompanija na svetu za proizvodnju i održavanje liftova, napravila kočnicu koja u slučaju da pukne kabl, sajle ili šta već, bezbedno zaustavi lift i svi budu evakuisani kako treba.

To jeste bila tehnička inovacija, ali vi možete ljudima to da pričate do prekosutra i niko to ne bi verovao. Međutim, oni su iskoristili priliku da na jednom od najvidljivijih sajmova tog vremena, naprave demonstraciju tako što će napraviti platformu koja se podiže nekoliko desetina metara, koja se podiže preko sistema čekrka koji su svi videli, sa koje će, jedan od ljudi iz porodice pričati o njihovom izumu. I to je držalo pažnju donekle. U početku ne toliko, onda kada je došao na neku malo veću visinu, ljudi vole da vide šta se to dešava na velikoj visini, i onda je on u jednom trenutku samo rekao: “Pogledajte samo dole, moj asistent koji me podiže je sada zaustavio sve ovo, zavezao je konopac i ide nešto da uradi”. Asistent se vratio sa sekirom i presekao konopac koji je to držao.

Naravno, svi su bili prestravljeni, svi su se maksimalno prepali, zabrinuli i td, a onda je njegov sistem uradio sve što je trabalo, a on je rekao – Ljudi ovo je ono o čemu sam vam pričao.

To je proizvelo neuporedivo bolji efekat nego da je samo o tome pričao, da je zakupio nekakav oglas, da je napravio neku najbolju moguću prezentaciju. Jer su ljudi videli da to radi, kako radi i videli su da to može da funkcioniše za svakog od njih. I onda je krenula ekspanzija.

Još jednu priču bih hteo da vam ispričam. Ona se negde nadovezuje na ono što sam pričao u prethodnoj epizodi i tu moju ljubav prema Njemačkoj i tome svemu. Mislim da je značajna u ovom trenutku kada svi jesmo u problemu i svi jesmo u vanrednim okolnostima, zatvoreni u suštini, ali nam se bliži period u kome ćemo svi biti veoma upućeni jedni na druge i jedini način da opstanemo će biti da se, na neki način, udružimo i jedni o drugima vodimo računa. I sada je tako, ali tek će biti.

Ovu priču ili neku njenu verziju ste možda i čuli. Ja ću ispričati jednu verziju za one koji je nisu čuli. To je priča o nekom prethodnom vremenu, ali može lepo da se postavi i u ovo, posebno što sada imamo ponovo tu seobu sposobnih Srba u Nemačku.

Priča je o momku koji je bio dobar serviser raznih automobila, serviser opšte prakse što se kaže, koji je odlučio da ode u Nemačku. Pošto je imao zanat u rukama, otišao je u auto servis i da se prijavi za posao. Oni su mu rekli – dobro, vidimo da znaš šta radiš, ali kod nas to ne funkcioniše tako. Kod nas nema majstora koji radi sve vrste automobila, kod nas se ljudi specijalizuju, završavaju obuke, dobijaju licence i mi funkcionišemo na takav način. Možeš da kreneš da radiš kod nas, ali krećeš sa najniže pozicije u servisu i ukoliko se pokažeš kako treba mi ćemo te kasnije doškolavati i obučavati za sve ostalo što bude potrebno.

Njemu nije bilo sve jedno. Došao je sa neke pozicije koja je mnogo viša i dobio priliku da upadne u servis na mesto malog od palube. Ali, plata koju su mu ponudili i uslovi u Nemačkoj su bili takvi da je on rekao – Ok, hajde da probamo tako.

I sve je to išlo prilično lepo. Međutim, jedan dan je otišao do toaleta i video da vodokotlić ne radi. Iznervirao se, otišao u obližnju radnju, kupio šta mu je trebalo i sredio vodokotlić. Sutradan kada su se skupili svi na jutarnjem sastanku, šef servisa je pitao ko je sredio vodokotlić. On se sav ponosan javio i reko – Ja sam. On je rekao pred svima u servisu – dobro, molim te samo nemoj to više da radiš. Sve je ok, ali mi to ne radimo tako.

Završio se sastanak, svi su otišli i naš glavni junak je ostao i pitao zašto sam ja kažnjen za nešto dobro što sam uradio. Šef servisa mu je rekao – Ne razumeš. I taj neko ko popravlja vodokotliće i radi kao vodoinstalater treba od nečega da živi. To nije bio tvoj posao. Mi smo trebali da pozovemo njega i ti si sada onemogućio njega da zaradi novac koji mu je potreban. Svako od nas ima svoje mesto u sistemu.

Postoji i drugačija verzija ove priče. Postoji jedna vrlo zanimljiva varijanta koja se više odnosi na one visokokvalifikovane od nas, ne na neke, da kažemo pozicije koje nisu toliko istaknuta. Postoji priča o tome kako je Stiv Džobs, nakon što je oteran iz kompanije Apple, odlučio da osnuje svoju narednu kompaniju. Kroz tu priču, ako ikada budete istraživali Next kao kompaniju, videćete da ona nije bila komercijalno uspešna, to će biti bitno za treću priču koju imam za danas, ali je napravila neka fantastična tehnološka rešenja koja su kasnije korišćena kao baza za neke dobre stvari, ali komercijalno je bila prilično neuspešna.

Međutim, jedna od stvari koje su ljudi obožavali vezano za samu kompaniju je bio brending kompanije, način na koji je to sve izgledalo, kako su proizvodi izgledali, što je kasnije postalo i zaštitni znak kompanije Apple kada se Džobs vratio.

On je za brending angažovao jednog starijeg gospodina koji je već bio pred penzijom koji se zvao Pol Rand i koji je jedan od napoznatijih logo dizajnera u istoriji Amerike. On je radio logo za fakultet Jejl, za Vesting haus, za IBM ako se ne varam, dakle desetine logoa koji su postali globalno prepoznati. Mislim da je on radio i UPS. Džobs je pozvao Randa, ispričao mu šta je priča njegove kompanije, šta su vrednosti koje kompanija treba da promoviše, a Rend je zapisivao u blokčić stvari koje je smatrao da su za njega važne. Kada se završio njihov razgovor, Džobs je rekao – Ok, imate sada sve, pretpostavljam da ćete mi se javiti sa opcijama.

Vremešni gospodin Rend mu je rekao – Stiv mislim da ne razumeš kako ovo funkcioniše. Ja ću ti se javiti sa rešenjem tvog problema i ti ćeš me platiti za to rešenje. Da li ćeš ti to kasnije koristiti ili ne, to je tvoja stvar.

Džobs se tu prilično našao u čudu i malo uvređen – kako neko može njemu tako da kaže jer ipak je on to što jeste i td, ali je imao poverenja u starijeg gospodina jer je njegova reputacija bila zaista besprekorna.

Ono što je bitno da razumemo svi, a razumeo je to kasnije i Džobs, je da to nije značilo – ja ću da napravim jednu varijantu pa tebi ako se sviđa uzmi, ako ti se ne sviđa, nemoj, nego je to više – ja ću da napravim sto varijanti, ja ću da sednem analiziram sve dubinski i probaću da sve svedem na minimum i predstaviću ti ono za šta smatram, nakon duge analize, da je to najbolja opcija, a ti ćeš onda videti da li to tebi odgovara ili ne.

Znate one sličice, to su mnogi šerovali mnogo puta, posebno oni koji se bave dizajnom – cenovnik dizajnera koji kaže – Ako ja dizajniram košta 100 eura, ako ja dizajniram i vi gledate 200 eura, ako ja dizajniram, a vi pomažete – 300 eura i td.

Postoji nešto u tome da, kada odabereš saradnika kome 100% veruješ ili možda ne veruješ 100%, ali njegova reputacija kaže da bi trebalo da ga poslušaš uprkos tvojim intimnim doživljajima, da možda ponekada nije loše da se to uradi. Jer, zašto si ga onda angažovao ako nećeš da ga poslušaš.

Naši ljudi, vrlo često, imaju taj problem da sujeta preuzme kontrolu i da onda, zbog nje, ne urade to možda na način na koji bi trebalo.

U trećoj i poslednjoj priči za danas, podeliću sa vama jednu vrlo zanimljivu informaciju od pre nekoliko godina. Postoji veza sa drugom pričom kroz to da vrednost kompanije nije uvek razumljiva na prvu loptu.

Neki od velikih biznis časopisa je radio analizu ako ste uložili dolar 1968. godine koja kompanija bi vam se najviše isplatila. Dolar uložen tada u neku od njih bi vam danas doneo najviše. U celom tom procesu oni su radili vrlo detaljno istraživanje, ali su, da bi malo začinili stvari i privukli što veći broj ljudi, pošto je rezultat bio, donekle, kontroverzan, odlučili su da malo više pitaju ljude – šta mislite ko bi to mogao da bude, kandidujte. I onda su ljudi krenuli da govore da su to tehnološke kompanije, da je to Apple, Google, što prosto nije tačno iz mnogo razloga. Jedan od njih je to što dobar deo tih kompanija u tom periodu nije postojao, ali nije bio uslov da je kompanija morala da postoji tada, nego prosto da je u tom vremenskom opsegu donela najviše novca.

Onda su objavili rezultat koliko je to zapravo novca. Jedna kompanija u koju je 1968. neko uložio jedan dolar danas bi mu vratila više od 6.500. Šta mislite u kojoj industriji, šta mislite šta stoji iza toga? Svi su krenuli sa nekim vrlo inovativnim nišama u kojima bi to moglo da bude.

A rezultat uopšte nije bio toliko interesantan, a ni analiza koja stoji iza tog rezultata nije možda na prvu loptu bila logična svakome. U pitanju je kompanija čije ime nije važno, ali je u duvanskoj industriji.

I sada ćete vi možda da kažete – pa da, eto oni truju ljude, stvaraju zavisnost i zbog toga je to tako. Ima malo i u tome. Znači, određeni procenat tog finansijskog uspeha je i u tome, ali nije samo stvar u toj kompaniji. Cela ta niša je vrlo slična. Ova je konkretno najuspešnija u okviru nje, ali i druge kompanije su imale vrlo bliske pokazatelje. A onda se pokazalo da još jedna industrija koja je negde slična, a to je industrija nafte, takođe ima vrlo slične rezultate, opet nešto slabije, ali tu negde u okviru istih redova veličina.

Onda je krenula priča, dobro i to je neka vrsta zavisnosti. Jednom kada nekoga navučete na automobil on je vaš kupac trajno kao što je i ovde, ako neko jednom proba cigarete on nastavi da ih konzumira i imaš pretplatnika i ako on nije pretplatnik.

Dobro, ali ako tako gledamo, i jednom kada nekome pokažeš kako je živeti pod krovom, on će ceo život da traži da živi pod krovom. To baš i nije neko rešenje.

Dakle jedan deo svakako jeste i to da je u pitanju nešto što ljudi redovno konzumiraju, gde se ljudi redovno vraćaju i da tebi novi korisnik zapravo relativno dugo ostaje korisnik. Ali, nije samo stvar u tome.

Zapravo, najveći deo uspeha nema nikakve veze sa time već sa jednom drugom stvari. A to je da su to industrije u kojima nije bilo inovacije. Takođe, to su industrije u kojima, u principu, nema velikih troškova marketinga. Delom zato što i ne možeš da imaš neke preterano velike troškove marketinga jer je marketiranje proizvoda veoma ograničeno dozvoljeno ili nije dozvoljeno, a delom i zato što ti u principu marketing i ne treba nešto preterano, ali mnogo više je do toga da nema inovacije jer inovacije su beskrajno skupe.

Inovacije koje su došle, da kažemo, pre svog vremena, su preskupe. Da, one naprave kvantni skok u nauci, ali nekoga koštaju jako mnogo i obično dobre efekte toga ostvari drugi koji iskoristi to u pravom trenutku kada je tržište za to spremno, a ne u onom trenutku kada je nastalo. To se desilo i Apple-u kada se umalo ugasio. Oni su imali razvoj proizvoda, ti proizvodi su bili daleko pre svog vremena, ali se njima, srećom, desilo i da je u jednom trenutku jedan, a kasnije još nekoliko proizvoda, savršeno pogodio tajming i da je kompanija ponovo postala izuzetno vredna, kasnije i najvrednija na svetu. Ali, inovacije su skupe. Inovacije su komplikovane, one prave inovacije na koje mislimo kada pričamo o inovacijama nisu napredak kroz iteracije sa minimalnim unapređenjima. To su najčešće revolucije, a revolucije jedu svoju decu. Tako je u političkom životu, a vrlo slično i u poslu.

Vrlo često je to opravdan rizik, a ponekad i nije. A ponekad je i sasvim dovoljno da samo unapredite stvar koja je već dobra, da je još dodatno optimizujete. Da napravite jedan korak lakši proces, da napravite 5% efikasnija dva koraka i to će dati rezultat koji je sjajan.

O tome sam hteo da vam pričam. A zašto? Zato što je ovo vreme idealno za tako nešto jer, za bilo kakvu ozbiljnu analizu je potrebna distanca. Ne mislim na socijalnu distancu, mislim na to da ne možete da rešavate suštinski strateški nešto ako ste sve vreme uronjeni u problem iznutra, jer ne vidite stvari spolja.

Ovo je bila prilika da se svi prilično svi distancirate i da malo sa strane sagledate stvari na kojima radite. Da imate dovoljno vremena i da se malo odmorite i da malo dođete sebi, a da onda sagledate još jednom sve sa strane i vidite da li postoji neki prostor za unapređenje.

Iznenadili bi ste se koliko često u takvim situacijama dođe do nekih veoma lepih rešenja koje na kraju donesu benefite.

Ne znam da li ste videli onu sliku, ali, ako napravite unapređenje od 1,2, 5 prosto i to ponovite u mnogo ciklusa, krajnji rezultat je drastično bolji nego što bi ste mogli da zamislite. Ljudi koji se bave finansijama to jako dobro znaju. Oni upravo zato vrlo precizno i ozbiljno razmatraju kamate i bave se njima. Zamislite ovo kao kamatu na vaš razvoj i zamislite da ste vi ti koji kupite taj kajmak. I onda pokušate da iskoristite ovo vreme da možda unapredite još nešto.

Hvala vam još jednom na pažnji. Hvala vam na svim lepim stvarima koje ste mi napisali, nastavite da pišete ako želite da odvojim malo vremena i iskomentarišem sa vama vašu biznis ideju ili vaš biznis ili da vas povežem možda sa nekim od relevantnih ljudi. Iskoristite priliku, pišite mi na info@pojacalo.rs. Jedva čekam vaše mailove. Iako imam šta da radim i trudim se da ispunim svoje vreme, mnogo je lepo kada dobiješ neki zanimljiv zadatak koji treba da rešiš, mnogo je lepo kada upoznaš neke zanimljive ljude. Iako sam ja malo introvertan i plašim se ljudi i ne volim preterano da se nešto mnogo družim sa njima uživo, na ovoj distanci gde smo svako iza svog monitora, meni to savršeno lepo ide i savršeno prija i možda ne mogu da vam rešim problem, ali možda mogu da vam dam neku ideju ili možda neki kontakt ili makar neku temu o kojoj treba da razmišljate.

Eto toliko. Hvala na pažnji, a pretpostavljam da se vidimo za nedelju dana iz istog grada i ponovo sa žute stolice, iza žute trake. Hvala, vidimo se.