Isla EP002: Šta su komunikacijske veštine i kako ih unaprediti

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u drugu specijalnu epizodu na temu javnog nastupa sa našim dragim prijateljem Reljom Deretom. I ovu epizodu podržavaju Isla pastile za grlo. Ponovo ispred sebe imam ovu malu tvrđavu od njihovih proizvoda. Krenuo sam da koristim proizvode tako što sam krenuo sa ovim osnovnim Isla Mint pastilama pre nekoliko godina, pomagale su mi u situacijama promuklosti i nadražajnog kašlja. Oni su u međuvremenu razvili još dosta proizvoda i još dosta zanimljivih, lepih ukusa i kombinacija, tako da vam svakako preporučujem da proizvode probate. I kao i prošli put, sad ću ja ovo da sklonim jer zadržavati moju pažnju kad postoji nešto sa čime mogu da se igram na stolu je vrlo, vrlo teško. Relja jako dobro zna, i on ima razumevanja za mene, jer prijatelji za to služe da nas razumeju kada je teško. Dragi moj prijatelju, dobro došao! I dobro došao u drugi deo, i nadamo se da su nas ljudi poslušali i da su probali ono o čemu smo pričali u prošloj epizodi. Nastaviću baš tamo gde smo stali, jer mislim da je to jako, jako značajno, a to je, pominjao si taj momenat da ako imaš deset minuta da nešto kažeš, reci to u tri. Zašto je bitno da probamo da sat vremena, pola sata ili neki duži vremenski period sažmemo na neki jako kratak, a da probamo da zadržimo tu neku suštinu? Zašto misliš je to ključno?

Relja Dereta: Pa to je ključno zato što je to način da nađemo suštinu, zato što suština nije… odnosno, ako nismo u potrazi za tom suštinom, nama je onda cilj da kažemo sve. A, sve možeš da kažeš ako imaš dovoljno vremena, a u načelu nemaš dovoljno vremena, posebno ako si navikao da pričaš. To sam imao situacije, neko ko je navikao da priča 45 minuta i sad ima 15 minuta, i onda spremi prezentaciju gde je otprilike 13 minuta uvod.

Ivan Minić: I onda priča brže… 🙂

Relja Dereta: Između ostalog 🙂 Ali, kada skratiš, kada zabraniš sebi da pričaš duže od toliko i toliko, kada sebe nateraš da se uokviriš u neko kraće vreme, ti sebe, zapravo, teraš da nađeš suštinu i da odbaciš ono što nije bitno i to je odličan način da se prihvati da ne možeš da kažeš sve što si hteo, i da ne moraš da kažeš sve što si hteo da bi postigao šta god da je cilj. Jer opet, cilj nije ispričati sve. Ako smo dobili zadatak – predstavi projekat, cilj nije ispričati sve o projektu. Cilj je zaintrigirati publiku da se prijavi na newsletter gde će saznati više o projektu, da kupi nešto ako je to neki proizvod. 

Ivan Minić: Ili da te pita, na kraju…

Relja Dereta: Da ti na kraju, na pauzi posle predavanja priđe i pita da sazna više. To je legitiman cilj – želim dovoljno da zaintrigiram ljude, što je suštinski drugačije od – želim sve da ispričam o projektu. Šta to znači? Samim tim ograničavanjem sebe vremenski nas tera, baš onako surovo, da odbacujemo sve što nije bitno i ono što se uvek desi kad ljudi rade tu vežbu, kad im dajem sve manje i manje vremena, kada se na kraju spustimo na 10 sekundi, a krenuli smo od minut, kažu – “Ma, ne može sve da se ispriča!”, a i ne treba sve, i onda kada nađu suštinu, i dobiju više vremena postave pitanje: “Pa, šta sad da radim sa ovim vremenom?” Znači, isti taj minut koji im je bio na početku “uf jedva ću stići za minut da ispričam”, odjednom je puno, ako si se pripremio za deset sekundi. Ili u prevodu – ako si dobio deset minuta, a pripremiš se za tri minuta, pa daš sebi još dva-tri minuta, pa dođeš na nekih šest minuta, sa još malo sadržaja, pa onda ne dodaš ništa više i kažeš “Imam šest minuta sadržaja, sad ću polako da ispričam u devet minuta i imam još minut, pa ako preteknem da imam još nešto da kažem”, ti si na konju. Jer, ako te neko zaustavi na šestom minutu, ako ti neko dođe na početku i kaže – “E, slušaj, imaš samo pet minuta, nećeš imati 10 minuta”, ti možeš da kažeš da si spreman. To ograničavanje sebe vremenski te tera da se na različite načine igraš sa tim što pričaš i da bukvalno sebi kažeš – “Ako bih imao samo deset sekundi, šta moram da kažem? Šta je suština kada ima 10 sekundi? Šta je suština kada imam minut? Šta je najvažnije reći kada imam 2 minuta?” I te stvari kad kreneš da radiš, to je proces da nađeš odgovor na to pitanje, ti odgovori će se menjati vremenom. Ti ćeš kako budeš sve više pričao, imao različite publike, imao različite okolnosti, ta priča će da evoluira. Ali, onda si ti u konstantnoj potrazi za što boljim odgovorima i ta potraga je ono što je bitno. Tako da, nadam se da sam odgovorio. 

Ivan Minić: Ima taj, mislim da sam to i u epizodi u kojoj si bio, jer ja se ponavljam, već sam prolupao i star sam; bio je taj momenat, što stalno volim da se šalim na tu temu, u onom domaćem filmu “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, prvi put pojavio elevator pitch u svoj svojoj veličini, gde njih dvojica mere vreme koje je potrebno da se stigne od prizemlja do određenog sprata na kome izlazi ta devojka, i šta on zapravo može da joj kaže u tih nekoliko desetina sekundi. On ima ideju sve da joj kaže, ali na kraju shvati da, zapravo, on može vrlo malo toga i onda shvati, kao u upravljanju, menadžmentu – kada nemaš obilje novca, resursa i vremena, moraš da budeš ekonomičan. A ekonomičan ne znači da ne uradiš ništa, već da promaši da uradiš ono što ima najviše smisla sa tom količinom koja ti je na raspolaganju, da probaš da izvučeš maksimum iz svega toga. Tako i ovde. I upravo ovde postoje neke zanimljive vežbe i neki zanimljivi primeri. Sad, kako je LinkdIN postao Tinder za zaposlene, ljudi postavljaju sve te neke … Tinder/Facebook… postavljaju svakakve te neke statuse, i naravno, devedeset posto toga je užasno u svakom smislu, ali povremeno bude neka, ona igrica koja bude interesantna, i nedavno je bila igra – imaš jednu rečenicu da objasniš radnju svog omiljenog filma. To je ekstra. A nekada su bili, sećam se da je neko od proizvođača viskija, pošto su oni kao sponozorisali tu vrstu sadržaja kroz neke aktivacije, da su oni imali to – napravi svoj kratki film baziran na tvom omiljenom filmu ali napravi svoj omiljeni film za 45 sekundi ili 60 sekundi. I svi su mislili da ne može ništa da se kaže. Ne može ako si navikao da pričaš sat i po u podkastu. Ali, zapravo možeš toliko toga neverovatnog da uradiš za 45 sekundi, čak ti ne trebaju ni ne znam kakvi resursi, samo ti treba dobra ideja, i da dobro raspolažeš tim vremenom koje imaš. Zato sve te neke velike teme moguće uklopiti i u malu minutažu ako si neko to ume da uradi. Koga bi ti izdvojio kao nešto o čemu bi ljudi trebalo da razmišljaju, na koga bi trebalo da se na neki način ugledaju, koga bi trebalo da probaju da, ne da skinu ne da kompiraju, nego da vide neke zanimljive momente?

Relja Dereta: Uf, pre bih zapravo preporučio knjigu “Made to stick”, Chip i Dan Heath su je napisali. To su braća koje su različite knjige vrlo zanimljive izbacili. To je sjajna knjiga koja, baš to, vrlo jasno razlaže kako kroz različita ograničenja ti zapravo možeš da kanališeš svoju kreativnost i da napraviš poruku koja će baš da postigne efekat. I možda je super da se nadovežem na ovu priču o filmu, jer ja kada radim treninge, zapravo, često koristim vežbu da ljudi u minut ili deset sekundi dobiju zadatak da inspirišu drugu stranu da pogleda film, u 60 sekundi. To uvek ide, bukvalno od hiljadu ljudi što je prošlo, to 99,9% slučajeva prati isti redosled procesa kroz koji ljudi prođu, a to je prvo dobiješ 60 sekundi, i ja kažem ljudima – “Inspiriši drugu stranu”. Namerno im ne kažem “predstavi film”, jer se to prevodi kao “pričaj o filmu”. I onda ljudi krenu, ne znam, kako je “Matrix” – u Matrixu glumi Keanu Reaves, radi se o tome i tome; i kreću kao Wikipedia, kreću kao IMDb, i svi prate istu strukturu, što znači da mi svuda imamo tu neku naučenu školsku strukturu. I onda kažu: “Pa rekao si da pričamo o filmu.” Ne, rekao sam: “Inspiriši drugu stranu da pogleda film.” Možeš da ne spomeneš film do 55 sekunde. Možeš celu neku drugu priču, na primer, da ispričaš koja će ljude da inspiriše, i da im onda to povežeš sa filmom. Kako ih ja skraćujem vremenom, i onda dođu na 10 sekundi, i u 10 sekundi “Matrix” moraš da inspirišeš drugu stranu da pogleda “Matrix”. I sad tu krećemo u razgovor koji bi inače trebalo da se dešava na papiru, u smislu da ljudi to promišljaju, a to je – hajde, svi smo gledali “Matrix”, pravimo se da nismo, ti i ja kao govornici ga analiziramo i o čemu se radi? Pa, radi se virtuelnoj realnosti, da li je nešto stvarno ili ne. OK, a kako onda možemo da obrnemo priču na tu stranu? Na primer: “Da li si ikada pomislio da je sve oko nas simulacija?”

Ivan Minić: Da li si ikada pomislio da si baterija?

Relja Dereta: Da, dobro, to zvuči malo strašno 🙂 Ili: “Da li si ikada mislio da imaš neki veliki skriveni talenat?” Znači, možeš iz raznih uglova da počneš tu priču i tek na kraju da kažeš: “Pogledaj Matrix.” ili “To istražuje Matrix.” I ljudi tu shvate da… E, sad šta smo tu uradili, ako pričamo o tome, ne znam: “Naučnici misle da mi živimo u simulaciji, šta bi bilo da je to zaista istina. Pogledaj Matrix.” Šta to znači? Ako krećemo od toga – “Naučnici su rekli da mi možda živimo u simulaciji”, ja krećem od neke teme koja je publici interesantna, koja se tiče filma, ali publika u tom trenutku da skrenem na stranu filma, zato što se ne radi o tome šta ja hoću da kažem, a ja hoću da te ubedim da pogledaš film, već se radi o tome šta tebe zanima. Znači, prva bitna stvar, zajedno sa tim da treba da skratimo vreme, je da moramo da prepoznamo šta je to u našoj temi što je interesantno, univerzalno, primamljivo publici i kako od toga da krenem, kako da krenem od publike. Tu je, na žalost ili na sreću, dobar primer TopShop i ti kanali koji kažu, ne znam – “Bole vas leđa? Želite mirno da spavate? Kupite Dormeo.” Znači, on ne kaže: “Kupite naš strava dobar Dormeo zato što ćete bolje da spavate jer vas bole leđa.”, nego: “Bole vas leđa?”

Ivan Minić: Kreću od tebe. 

Relja Dereta: Kreću od tebe. Imaš problem – “Bole vas leđa?”. “Želiš mirno da spavaš?” – znači, želiš rešenje, evo ti naše rešenje za to. I ja ako sam se već složio sa prva dva, mogu bar malo da pomislim – “Ovi ljudi se bave kako se ja osećam.” To što se sada te reklame vrte beskonačno, i imaju onaj preentuzijastičan glas… Niko ne treba da bude toliko srećan što prodaje dušeke, ja bih rekao, ali dobro, što da ne. 🙂 Ali te iste principe možemo da primenimo za bilo koju priču. I super je primer za Kosmodisk, što sam imao priliku da upoznam osnivače i da čujem iznutra celu tu priču, ima onaj čuveni slogan: “Zvuči šašavo, ali mene leđa više ne bole”, i ima baš ta dobra priča zašto je baš takav bio slogan. Zato što on jeste šašav. I zato što bilo šta drugo, npr: “Kupite Kosmodisk, on je strava”, ne bi bilo iskreno ka publici, jer publika je tada, što su i istraživanja pokazala, mislila da li je to neka krema, da li je to traka, šta je taj Kosmodisk. I ti im potvrđuješ – “Da, u pravu ste, ovo jeste šašavo, ali… mene leđa više ne bole.”, što je suštinski drugačije, taj redosled, nego: “Leđa vas više neće boleti, iako izgleda šašavo.” Jer, čim ja kažem: “Leđa te više neće boleti”, ti odgovaraš: “Ali to izgleda šašavo.”- “Da, da, da izgleda šašavo ali veruj mi.” To je potpuno drugačije od: “Da, u pravu si, izgleda šašavo, ali leđa vas više neće boleti.” Tako da, hajde da kažemo – polazak od publike, igranje sa tim redosledom kako iznosimo ideje, i opet, kao kod onog snimanja o kome smo pričali u prošloj epizodi, više pokušaja različitim strukturama je način da dođeš do najbolje strukture za tvoju priču za dati trenutak. Ili najbolju od onih koje si probao, što je sigurno bolje nego da dugo razmišljaš u glavi “šta bi mogao da kažem”, i onda u nekom trenutku napraviš slajdove i samo zapišeš. Tako da, hajde da kažem – jako je bitno kao što vežbamo kako stojimo, kako se krećemo, kako zvučimo, treba da vežbamo različite načine kako da tu priču ispričamo.

Ivan Minić: Misli da je bitno da takođe kažemo ljudima da je svakako neophodno na početku da krenemo od nekih pretpostavki, ali je potrebno da te pretpostavke testiramo. 

Relja Dereta: Da.

Ivan Minić: I da se, zapravo, magija dešava onda kada vremenom shvatimo da su nam pretpostavke bolje nego što su bile, jer bolje razumemo, ali da i dalje ima situacija u kojima naša pretpostavka omane jer, jednostavno, ne možemo uvek da se na pravi način identifikujemo sa onom drugom stranom. Sad, u mom primarnom poslu, marketingu, takve stvari se testiraju kroz analitiku i metriku i ti imaš neke kvantitativne podatke koji ti govore da li je tvoja pretpostavka bila na mestu ili nije, imaš alate kako to možeš da testiraš, ali te ništa u suštini ne sprečava da i ovde sebi napraviš način da te stvari meriš, i da pratiš, i da pričaš sa ljudima i dođeš do toga šta su zapravo sve te stvari. E, sad, pominjao si, i od starta, zapravo, pričamo koliko je važno da ljudi sebe snimaju, i kada je u pitanju glas, da sebe snime, poslušaju, vide da li to zvuči kako treba, ako je nešto što je kratko i treba da bude efektno, ako je nešto dugoročno, prosto, da vide i čuju kako to zapravo izgleda, jer niko od nas nije svestan toga, čak i sa praksom i sa svim ostalim, ali razlog zašto je taj video toliko važan je, zapravo, i u javnom nastupu i u komunikaciji govor tela je nešto što nosi jako veliki procenat ukupnog utiska. A, svi mi koji se nismo rodili ekstrovertni i upali u čarobni napitak kad smo bili mali, generalno nemamo uvek idealan govor tela na početku neke priče, a često nismo ni svesni toga što radimo, dok ne vidimo kako to izgleda, nismo svesni šta radimo, pa kada vidiš da si sve vreme pogrbljen, onda se ispraviš. Mislim, ako ti neko kaže, to nije isto. 

Relja Dereta: Ne, ne, treba da vidiš efekat. 

Ivan Minić: Treba da vidiš razliku kada se ispraviš, automatski zvučiš drugačije jer postoji veća rezonatorska kutija. I, prosto, to je neki niz stvari koje se tu dešavaju. Šta su tu najčešće epifanije koje ljudi doživljavaju u tom procesu. 

Relja Dereta: Pa upravo to što si rekao, ta razlika kada vide pre i posle. To jest, kada im kažem istu rečenicu. Znači, smisle par nekih rečenica i ti im kažeš – iste te rečenice pričaj, jednom ćeš ih pričati kad sediš spušten, jednom kada sediš pravo. I, radimo sad tu niz nekih vežbi ili im nekada kada pričaju kažem i šaljem ih – “Idi nazad, idi napred”, i dok oni pričaju, oni se spuštaju i nastavljaju da pričaju sa svojim partnerom kojim vežbaju ili se vraćaju nazad. Tako da, i oni koji to rade mogu da dožive kakav im je osećaj u telu, u glavi dok su u različitim pozicijama, a i publika može da doživi razliku u utisku. I super primer, recimo, gde se često dešava taj, da kažem, “fail” (srpski rečeno :)) su paneli. Znači, na panelima imamo udobne fotelje i ljudi čekaju na red, i zavale se i dođe do njih mikrofon i onda zavaljen krene da priča, i ti si već kada ovako zavaljen pričam a jako je važno to o čemu pričam, ja ne odajem utisak da je jako važno jer sam već pet minuta sedeo u nečemu jako udobnom i zavalio se. I to isto se u manjoj meri dešava bili da stojimo ili da sedimo, ovo sam samo dao ekstremni primer. Ono možemo i što treba da uradimo je to što si rekao – da se snimimo, da vidimo, i da bukvalno sebe stavljamo u ekstreme. Jeda ekstrem je – opusti se skroz, ako stojiš, opusti skroz ramena da padnu dole, upadni grudima dole i pričaj. I probaj, recimo da radiš nešto sa rukama. I onda otkriju da, ako tako stoje jako je teško nešto raditi sa rukama, osećaju da postoji neki prostor i sloboda da to urade. Onda kažem – ajde, sad se ispravi, stani, udahni, probaj pravo da stojiš sve vreme i sad radi. I onda osete da sada imaju prostora za ruke. Zašto? Zato što su, kako da kažem, i možda je najbolje kroz ovaj primer da demonstriram, a to radim i sa ljudima, jako je teško da nešto radim sa rukama a ovako sam savijen, osećam neki pritisak da nije sve u skladu; znači, mnogo je logičnije da spustim ruke i onda mi je glas ovakav. S druge strane, ako sam previše oduševljen i ovako sedim, onda malo čudno izgleda, jel tako?

Ivan Minić: Malo, malo je zabrinjavajuće. 

Relja Dereta: Znači, kada mi je takav glas, odmah mi je telo hoće da ide zajedno, da prati ovaj glas. Ili je jako teško ako ovako pričam, a ne radim ništa sa rukama. Znači, u prevodu… 

Ivan Minić: Nemoj biti robot, nemoj biti previše entuzijastičan, neopravdano… 🙂

Relja Dereta: Ali, poenta je – telo (i  to posebno ruke), glas i energija hoće da se usklade između sebe. Jako je teško da nešto, ne znam, da je telo ovako spušteno, a ja treba da budem energičan. I ono što ljudi treba da prepoznaju je koliko određeni stav koji zauzmu, da li stoje pravo, da li imaju jasan kontakt sa podlogom ili su pali, koliko to utiče na njihov generalni nivo energije i sposobnost da se izraze. I onda shvate da, kada promene tu neku osnovu, a to je konstantna odluka da to radiš, sve ide lakše. 

Ivan Minić: I da se navikneš… 

Relja Dereta: Tako je. Ali, i da se nikada ne navikneš, OK je. Niko ne očekuje da na sastanku koji traje sat vremena, i ti čekaš svojih 10 minuta, ti sve vreme sediš i čekaš na red skroz u pripravnosti, i svi su u fazonu – “Jesi  li OK?”; nego, budi zavaljen, to je OK, ovo je pasivna pozicija, čuvam energiju, nije lako sat vremena ili satima sedeti. 

Ivan Minić: Ili biti pozitivan, generalno. 

Relja Dereta: Ne bih sad u to ulazio 🙂 Ali, poenta je – potpuno je OK da budeš u pasivnijoj, opuštenijoj poziciji dok čekaš na red… 

Ivan Minić: U hibernaciji 🙂

Relja Dereta: Ali, kada te probude :), kada dođe red na tebe, nemoj iz ove pozicije da kreneš da pričaš, nego u tom trenutku sedi pravo, ustani, zauzmi neki stav i kreni da pričaš. Biće ti možda i teško, ali si postigao ono što je poenta – nije bitno kako si se ti tada osećao, uslovno rečeno, jeste dugoročno :), ali u tom trenutku je bitno da ti postigneš cilj neki. To često tihi ljudi kažu – “Jao, šta da radim, ja sam tih?” Budi tih, sem ovih 10 minuta kada treba da budeš glasan. Znači, tada si ti neko drugi. Znači, ljudi često kada moraju da zauzmu neki drugi stav, nešto da rade, ne doživljavaju više sebe kao sebe, jer nisu navikli na sebe u tom stanju. Tako da, opet, izlaganje sebe tim situacijama, stavljanje sebe u te ekstreme da si vrlo prav, pa si savijen, pa koristiš puno ruke, pa koristiš malo ruke, snimanje sebe i praćenje kako napreduješ će dramatično da te oslobodi da radiš više stvari i da napreduješ s tim. 

Ivan Minić: Kada smo pričali prvi put iz ugla dva prijatelja, a ne čoveka koji je došao da se sprema za TEDex i čoveka koji sprema ljude za TEDex, dotakli smo se toga da je u suštini obojici ljubav prema TED-u usadilo nekoliko ljudi i njihova predavanja su najpoznatija, u principu ona su i zaslužna za to što je TED globalni fenomen, i jedan od njih je ser Ken Robinson (Sir Ken Robbinson), i on upravo… I to je taj momenat, imaš čoveka koji je profesor, Britanac, a to nosi sa sobom određenu vrstu stvari jer ja kad čujem “British English” ozbiljan, stojim mirno uvek, skoro kao za nemački, za nemački još mirnije jer nikad ne znaš :), za početak ne znam šta pričaju. Ali, kroz tih nekoliko ljudi, kroz njega, kroz Malkolma Gladvel (Malcolm Gladwell), kroz nekoliko ljudi koji su tu bili najprimećeniji, ti možeš da utvrdiš neke zanimljive pravilnosti, i to u principu je nešto što tražiš i sebe kada analiziraš – vidiš šta se dešava, pokušavaš da shvatiš zašto se dešava, pokušavaš to da promeniš sa nekim konkretnim ciljem; tako isto, gledajući njih, vidiš neke stvari koje oni rade, vidiš da te stvari… mislim, nisi baš siguran da li baš te stvar ili nešto drugo daju efekta, ali da probamo pa da vidimo, i ti si radio sa jako velikim brojem TEDex govornika kod nas i generalno ljudi koji su pričali u tim formatima. Kada dođemo do toga, a to je proces i to će trajati, govorimo o tome kao da su veštine, jer svaka veština zahteva vreme – ako si talentovan za violinu i dalje na trećem času nećeš svirati fantastično, kada dođemo do toga da si ti rešio sebe i neke krupne stvari, sanirao si situaciju, sada je to OK, ta nadgradnja, ta razlika koja nekoga čini neverovatnim i čini, za početak, da ti drži pažnju i da te zainteresuje za bilo koju temu, što kažu – bilo bi mi interesantno da slušam kako čita telefonski imenik, šta su te neke stvari? Voleo bih da ih ti kažeš, a da onda ljudima ostavimo da gledaju, analiziraju i probaju da ih nađu. To je kao kad gledaš neku stvar sa nivoa – ovo mi je zanimljivo, i kada dođeš do toga da to razumeš, i shvataš šta se dešava, gde se šta pojavljuje, šta je sa čim vezano, zbog čega, tako da, ako možeš ti da izdvojiš nekoga i šta su neke stvari o kojima tu može da se razmišlja?

Relja Dereta: Pa, rekao bih jednu stvaru koju kada izgovorimo, shvatićemo da 90% ljudi pravi tu grešku, a onda suštinski menja način na koji pričamo i na koji smo shvaćeni, je intonacija. To jest, da li imam tačku, odnosno, da li uopšte imam kraj rečenice. Pa, da li imam ovu pauzu nakon rečenice. Znači, ljudi imaju tu tendenciju, što opet mislim da je zbog tog odgovaranja na tabli, da moraju da puno da pričaju, brzo da pričaju, bez zaustavljanja, koji kažu: “Bitka se desila tad i tad…itd, itd, itd”. I ti time stalno šalješ signal da to što si sad rekao nije toliko bitno, tek će da dođe ono nešto bitno kasnije. I stalno odlažeš to nešto bitno, i bez obzira da li si rekao: “Ovo je najvažnija stvar, a sad ću vam reći nešto usput”, te rečenice zvuče isto i one se potpuno i u glavni govornika, i u glavi publike gubi vrednost toga što se priča, jer sve zvuči isto. A, ako slušamo na primer Kena Robinsona, i TED ima tu super stvar, ima opciju transkripta, znači, možeš da upališ na njihovim videima transkript, i da klikneš negde na taj transkript i on te odmah baci na taj deo govora, tako da možeš neku rečenicu puno puta da slušaš, samo klikneš na nju i slušaš kako je on izgovara. Ken Robinson je inače imao, ako se sećam polio, to jest, dečiju paralizu i on je čak hteo da bude fudbaler, ali zbog toga prosto nije mogao i, ako pogledamo taj njegov najčuveniji govor – “Do schools kills creativity”, on dok izlazi na tu scenu, vidi se da malo hrablje i vidi se da on nije neko ko će svojom energijom tela, koji ne znam – skače okolo, radi nešto sa rukama, radi sa nekom veoma visokom energijom i kretanjem, da privuče pažnju. I kod njega je fokus na gornji deo tela, kamera je uglavnom na njegovom licu, to jest, na onome što on priča. Ali, ono što je Ken Robinson majstor je da je način, između ostalog, na koji naglašava reči, to jest, gde bira da pravi pauzu ili da završi rečenicu. Gde recimo kaže, kada pričamo o obrazovanju ili o budućnosti: “The second is that it’s put us in a place where we have no idea what’s going to happen in terms of the future. No idea how this may play out.” I tu imate to njegovo:  “No idea how this may play out.”, kada bi ljudi videli tu recenu, 100% ljudi bi pročitali: “No idea how this may play out.”, ali on toga napravi dve rečenice, bukvalno: “No idea. How this may play out.”

Ivan Minić: Da, ostavi tu neprijatnu tišinu u kojoj treba da razmišljaš. Zvuči zastrašujuće. 

Relja Dereta: Da, to jest, ta pauza jeste sjajna pokušaš sam da pročitaš rečenicu i da sam staviš tačku ili da je pročitaš kako misliš kako bi trebalo da se čita i onda čuješ njega kako čita, to jest, kako priča te rečenice. Znači, ono što on radi je da stavlja te neke, tu spuštenu intonaciju. Znači, on uradi u osnovi ovo – ako bi većina ljudi rekla: “Ovo je sa jedne strane jako važno, a ovo još važnije, treba da uradimo to i to”, on bi rekao: “Ovo je jako važno. A, ovo, je još važnije. I zato treba da uradimo to i to”. Znači, on bi spuštao intonaciju na pravim mestima, a ja sam sada i malo u ekstrem otišao, jer šta se time dešava? Tom intonacijom mi šaljemo signal – slušaj, ovaj deo je jedna celina i iz njega nešto treba da izvučeš, a pauzom dajemo vremena publici da razmisli o tome. Znači, publika ne može u isto vreme da prima puno novih informacija, da ih negde ređa u glavi ako mi žurimo dalje. Mi moramo s tom pauzom da damo prostora i sebi da razmislimo šta ćemo sledeće reći i publici da razmisli o tome što pričamo. Tako da, ako vidimo neki TED govor koji nam se sviđa, posebno je Ken Roberts super primer, ali Hans Rosling (Hans Rosling) ili još neki, i upalite transkript i gledajte kako oni prate, ili recimo, koliko sam transkript, pošto imaš recimo da klikneš na deo rečenice, bukvalno ti klikneš na jednu reč u rečnici zato što je on toliko naglasio tu reč da ona traje pet sekundi, što pokazuje koliko je on značaj dao tome. I to je, mislim, super način da se to, između ostalog, istražuje. 

Ivan Minić: Posebna stvar je što kada se limitiran vremenski, ali kada imaš tu slobodu da dodatnim grafikama i ilustracijama dopuniš svoje izlaganje, školski primer je da neko uzme i napravi slajdove sa milion nekih slova koji se otštampaju i čitaju se kao knjiga. To nikome ne može da zadrži pažnju, to niko ne može da zapamti ništa iz svega toga. Ali, ako napraviš nešto što će tebi omogućiti da znaš gde si, da možeš da pratiš, da imaš, ako to već nije jako dobro uvežbano, da ti imaš neki osećaj gde treba šta da kažeš, i tako dalje, a da bude dovoljno upečatljivo ljudima da im zadrži pažnju, to može da se uradi i samo slikom ili samo sa slikom i jednom rečenicom, ili nekoliko reči, ili nečim sličnim. Oni su sjajan primer toga. Vrlo često se dešava, pominjao sam nekoliko puta ali jedan od ljudi koji je na mene najznačajnije uticao što se tiče mog profesionalnog razvoja je Dejv Trot (Dave Trott). Dejv Trot je osoba koju sam ja upoznao u Umagu pre desetak godina, gde je jedan, onako, matori, nadrndani Britanac na digitalnoj konferenciji izašao, izneli su mu onaj flip chart i doneli markere, i ja sam bio u fazonu: “Brate, šta će sad da bude…” I 45 minuta kasnije, ja kažem – “Dobro, sve je ovo što sam ja znao o marketingu, to sad sve bacim u kantu”, i krenemo malo da razmišljamo na način na koji je matori rekao, jer matori očigledno zna nešto što mi ne znamo, a to nema veze sa godinama, to ima veze sa načinom na koji razmišlja o stvarima. Odnosno, kako on to kaže – ideš jedan korak uzvodno, da bi video posledice, ali ti ne znaš uzroke, to jest, misliš da znaš uzroke ali zapravo ne znaš uzroke, onda vidiš uzroke i, OK, ako rešiš uzroke, rešiće se posledice same. Ako konstantno pokušavaš da rešavaš posledice, krajnji rezlutat će samo da bude saniranje problema koji će iznova i iznova da se dešavaju na drugim mestima, a ovako možeš da napraviš… Dobro, sad sam ja to privatizovao, ali OK… 

Relja Dereta: Da li mogu da se nadovežem na tu priču… A, to je… Moraš da posmatraš tu širu sliku, i to da ono što ti se dešava u tom trenutku na nastupu, i ako se desi neka trema, ako se desi neka frka, ako se desi reakcija, nije smak sveta, nije potpuni odraz tebe, nego si ti u dugoročnom procesu otkrivanja sebe i otkrivanja svoje publike, i otkrivanja šta je to što želiš da im iskomuniciraš, i da ako se time baviš sa svešću da postoji neki dugoročniji proces, ako nisi vezan za to “kako strava da počnem ovu prezentaciju”, i kada je imam, naučim je i vrtim 1000 puta, nego ako si konstantno u tom živom procesu posmatranja i analiziranja sebe, priče i publike, ti ćeš, gotovo neizbežno, mnogo da napreduješ kroz taj proces relativno brzo, i efekti koje ćeš postizati relativno brzo su toliko dobri da ćeš biti vrlo motivisan da nastaviš to da istražuješ i da svhatiš da si daleko od savršenog, da to super radi posao, samo ostani budan i svestan da postoje, da nikada ne smeš da upadneš u taj mod – ja sam tu po zadatku da ispričam nešto, nego da je to stalno živa stvar. 

Ivan Minić: I nemoj sebe da porediš sa drugima, sebe poredi sa sobom i budi bolji od sebe. Svaki put.

Relja Dereta: Tako je.

Ivan Minić: Relja, hvala ti.

Relja Dereta: Hvala tebi na pozivu. 

Ivan Minić: Hvala našim prijateljima Isla pastilama za grlo. To bi bilo to, sva vaša pitanja, predloge, sugestije napišite u komentarima. Vrlo smo voljni da vam damo i Relja i ja neku povratnu informaciju na to. I svakako pogledajte redovnu emisiju u kojoj je gostovao, i onda ćete da vidite i jednu vrlo bitnu stvar, a to je, meni bila, recimo, 17. ili 18. emisija, više se i ne sećam,na nekom početku, i oni koji se sećaju kakva je bila prva, kažu da je bila OK. To je meni bilo izuzetno traumatično iskustvo, jer iako je na kraju ispalo sasvim pristojno, meni je, naravno, delovalo neuporedivo gore. Već 17, 18, nebitno koja je bila je bila sasvim OK, a sad ti i ja sedimo i pričamo, a mikrofoni kao da nisu tu. 

Relja Dereta: Da, bukvalno. Pa, mislim, vidi se i, kako da kažem, drago mi je što ceo tvoj put i, uopšte, kako se Pojačalo razvija, stvarno je divna stvar, tako da – nastavi. 

Ivan Minić: Hvala ti što si dobar prijatelj. 

Relja Dereta: Hvala ti što si me zvao 🙂