Pojačalo Adriaticfest EP3: Radnička klasa odlazi u raj? I Saša Savić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Saša Savić: Pa ja mislim da je to više onaj, šta će se desiti sa radom i sa poslovima, onaj, i u, što je, što je sad definicija radničke klase, to, to možemo, to možemo, onaj, raspravljati. Vidi, sve se menja, znaš, i ono, ono što sam ja hteo da, da kažem ljudima ovde da, kad razmisliš o zadnjih, bar u mojoj industriji u kojoj sam ja bio, marketing, je l’ i, i reklama. Zadnjih 30 godina se sve menjalo ono brže nego, nego, 100 godina pre toga od kad je reklama počela, znaš. Od kad je, od kad je neki čovek ono kucao ljudima na vrata i nudio im produkte. Jedino što sad to znaš ta brzina te promene i krivulje te promene je mnogo, mnogo strmija nego, nego nešto što smo doživeli i iskusili prije. Tako da ovaj, znaš, ako gledaš kroz istoriju čovečanstva, kad je Tesla izmislio struju oni što su proizvodili fenjere, oni su rekli “Bože dragi, ja sad nemam posla”, je l’.

Ivan Minić: Verovatno su prvo rekli “Šta radi ova budala”.

Saša Savić: Pa e, pa ja. Pa onda kroz neki proces došlo do toga. I prije toga neko ko je ovaj, izmislio parnu mašinu, verovatno je naljutio nekog ko je bio konjušar i tako dalje. Jedino što je ovo sad što se dešava znaš ove, ove, ove, tehnologije zadnjih 30 godina koje sam ja iskusio i koje sam koristio u promenama reklamnim su, su kreirale poslove, a ovo, a, ono, umjetna inteligencija i AI sad, ovaj, zamenjuje veliku količinu radnje koje dosad su radili ljudi. E sad znaš, šta je, šta je varijanta, znaš, varijanta je da kažeš “jebi ga, izgubio sam posao” i ono, svet je nepravedan i ja sam jadan ili da kažeš ono, kako bih ja sad mogao što prije da naučim šta se tu dešava pa da postanem dio toga i da posto i da onaj, unaprijedim svet kroz bolju, kroz bolje korištenje svih tih alata koji se, koji nam se nude. Tako da meni je to znaš, nisam ja hteo da predvidim hoće li radnička klasa ići u raj ili pakao nego je to ovaj, meni interesantno, znaš. Pošto, naročito na ovom prostoru je, je, je u, uz tehnologiju uvek tu ima i politika. I ja mislim da je radnička klasa ako je išla u raj, ovaj, nekad prije, ona je više išla radi politike nego radi onaj unapređenje fabrika tehnologijom, je l’. I i i i i nažalost, to se i dan danas meni se čini događa. Ne mislim, nisam ja, ne živim ovde, ne, ne, ne mogu ja govoriti o tome, ali onaj, to ti je skoro možeš one Titove reči koristiti, znaš ono kao, onaj, živimo kao da nikad neće biti rata, ali spremamo se kao da će sutra početi, znaš. I tako ti je znaš u industrijama i u, u svetskoj ekonomiji. Moraš, moraš gledati dva koraka unapred. Ja mislim što je, što je onako, što ne dođe prirodno nama u ovom regionu.

Ivan Minić: Da, da, da, mi smo, mi smo oni koji proživljavaju najdužu tranziciju koja je ikad postojala igde. Naravno, tranzicije iz različitih društvenih uređenja su normalna stvar i uvek bolna i neprijatna, ali nije normalno da, da to traje 30 godina.

Saša Savić: Ma da, ljudi, ljudi se ovaj, ljudi drugde raščiste, ovaj, mnogo brže sa, sa tradicijom i istorijom i ovo. A to nama nekako sporo ovde ide i ovaj, to je, ja ne znam ko je to rekao, mislim da je to Churchill rekao da celi Balkan proizvodi više istorije nego što može da podnese, znaš.

Ivan Minić: On je dosta jakih pametnih stvari rekao, iako je bio ovako ne možda nužno najoptimalniji izbor za pozicije na kojima je bio. A ono što bih voleo za početak da prođemo kratko jeste da ste vi iz Sarajeva preko Češke došli do suštinske prestonice advertajzinga New Yorka i da je to vaša karijera prethodnih 30 godina bila tamo. Ali Sarajevo, barem nama koji to romantičarski posmatramo sa strane je jedan potpuni sociološki fenomen da u tako malom i ispostaviće se tako podeljenom gradu postoji toliko neverovatno inovativnih i kreativnih ljudi koji su radili fantastične stvari i ostavili ozbiljan pečat na kulturu, a i sve ostalo bivše nam države i da su ti ljudi pogođeni svime što se dešavalo se, mnogi od njih raselili po svetu i da niko od njih nije ostao neprimećen na nekim drugim mestima, a mnogi drugi ljudi iz mnogih drugih delova države su se uglavnom utopili u to nešto tamo, živeli neke, OK, pristojne živote i sve ostalo, ali bili prilično nevidljivi. Šta je to u Sarajevu?

Saša Savić: Super ti je to pitanje, nisam ja o tome ovaj puno, znaš, razmišljao. Ja sam odrastao, ja sam odrastao u Sarajevu, znaš, i i odrastao sam ono u tipičnoj bosanskoj porodici, mama muslimanka, tata Srbin. Znaš, mješana porodica. Onaj, i i, i znaš nisam ja nikad razmišljao o toj, koju tradiciju ja nosim u sebi. Jer onaj, kad sam ono letovao, letovao sam dve sedmice kod, kod dede u Banovićima koji je bio kovač u rudniku musliman, proleter. A ostale dve sedmice u selu pored Bijeljine odakle mi je tata iz zemljoradničke porodice, srpske porodice i tamo dedu nisam upoznao jer, jer su njega ubili u Drugom svetskom ratu, je l’. I ovaj, a znaš kad, kad razmišljaš ti o Sarajevu, znaš Sarajevo je, to to meni nikad padalo na pamet nije, znaš, mi smo živeli muslimani, Srbi, Hrvati, Jevreji i to sve, znaš, ja ja pojma nisam imao ko je ko. Al si ono, al si dobijao tu neku informaciju i nisi znao da je dobijaš i tu neku dubinu i širinu i kultura i običaja i jezika i ovoga i onoga. Mislim znaš ono, ja sam otkrio kad sam otišao u Ameriku i kad sam čitao neke knjige o, o, o istoriji judaizma i i i i kako su se Jevreji po svetu, mislim ja sam tad saznao da je Sarajevo ne znam prije 300 godina bilo drugi najveći jevrejski grad u svetu. I da taj neki Ladino jezik koji izumre da imaju još trojica meni se čini u Sarajevu koji to pričaju pa ih ono Izrael im ono čuva ih znaš, vodi na, na preglede sistematske dvaput godišnje da ih sačuvaju, je l’. Tako da, ja mislim da ta, ta neka posebnost Sarajeva dolazi iz, iz, iz te neke sulude mješavine kultura, tradicije, jezika, hrane, ovoga onoga i ovaj, i verovatno se iz toga rađalo one te neke nove stvari u Sarajevu, od, od rokenrola do, do filma do, do kulture, do, do medija i tako dalje i tako dalje. E sad, znaš, to je jedna stvar, a druga stvar što u Sarajevu niko, u Sarajevu si ti mogao dobiti Oskara i prodati milion ploča, ali ako si mislio da si neka faca to ti je kraj bio u Sarajevu. Niko u Sarajevu nije bio zvezda nikad. Ovaj, i to je činilo taj grad interesantnijim jer znaš na jednu stranu ako si dobar i i i uspešan, dobar si i uspešan, al te Sarajevo teralo da ostaneš normalan. I nekako, bar ja, znaš, ja ja sam otišao iz Sarajeva dva dana prije rata, otišao na pecanje u Sloveniju da ostanem četiri dana, 1. april otvaranje ribolovne sezone, znaš, to ja sam ribolovac strastveni i onaj i to, to je meni važan datum i jebi ga, drugi dan pecanja ono počne rat na granici gde sam ja izašao iz, iz Bosne i ne mogu se vratiti, znaš. Tako nije to ništa bilo planirano, moj odlazak. Ja, ja sam imao super život. Ono, zajebavao se na radiju, ljudi me slušali ono, bilo mi dobro, je l’. I kad sam ja došao iz Slovenije u Češku gde, gde u tad je živela moja devojka sad supruga, nekako možda taj sarajevski background mi je bio da, da me ne bude strah. Znaš, da, da, da se bacim u život preko noći bez neke treme jer na kraju krajeva nisi imao nešto puno ni da izgubiš, znaš. Ja se sećam kad to u Sloveniji ja sam bukvalno na radiju nešto otišao do kola, pecali smo na Soči i do kola odem da uzmem, onaj, sendvič iz kola i uključim radio i na radiju saznam da mi je rat kući. I ono kao “u jebote šta sad”, znaš. I ono posle toga odem na banku s kreditnom, sa karticom koju sam tad imao, ono da nešto neke pare izvučem, bum, kartica odbijena. Znaš, ono nemaš ništa, ono imaš da platiš, ovaj, autobusku kartu do Praga. Tako da onaj, ja mislim da svima se nama znaš okrenuo, okrenule se, su nam se svjetovi bilo naopačke. A mislim da, da ta neka širina koju smo mi u Sarajevu, znaš, silom prilika, zato što je to bilo tako, znaš. U Sarajevu kad uđeš u Sarajevo imaš pet kilometara komunizma, pa onda imaš pet kilometara Austrougarske, pa onda imaš pet kilometara islama, je l’. I mi smo na tih 15 kilometara život proveli. Tako da si imao ono, imao si pregled različitih stvari koje su se, koje su se tamo dešavale i ovaj, tako da ja mislim da taj DNA koji, koji, ljudi iz Sarajeva imaju i taj DNA i dan danas, znaš, Sarajevo, bolan, još uvek Sarajevo. Znaš, strahote rata i, i ljudski gubici, vamo tamo, al nije, nije nijedan verski objekat miniran. I to su znaš, to oni Srbi koji su ostali u Sarajevu, to bi isto čuvali zajedno sa, sa Hrvatima i sa, sa ovaj, i sa Bošnjacima, čuvali te objekte i to je to je važno i to i dan danas isto kad ovi nacionalizmi cvetaju na sve strane, ima taj neki krug ljudi u Sarajevu koji ja znam i koji znaju mene, ono, zajedno smo mi, dobri smo, znaš.

Ivan Minić: Hoću samo još jednu sitnicu da te pitam, mislim da je važna jer, uh, recimo takav je Novi Sad u Srbiji, drugačiji od svega, možda i malo sporiji nego što bismo mi ostali voleli, ali drugačiji od svega, a najviše zbog jedne stvari, to je što su ti neki mladi, kreativni, možemo slobodno da kažemo i blesavi ljudi, tamo dobijali priliku. A na većini drugih mesta nisu dobijali priliku jer je to sve posmatrano kao nešto jako veliko i ozbiljno i mediji su bili, televizija je bila preozbiljna, radio je bio preozbiljan, a kad je nešto tako postavljeno onda nema prostora da se desi nešto zanimljivo i kreativno. A Sarajevo je imalo baš to, kao što je Novi Sad imao to. Ima i dalje.

Saša Savić: Pa ja ne znam, možda je, možda je ovaj, možda je iz slične, iz sličnog razloga, znaš. Vojvodina, Vojvodina je je manje homogena nego Srbija, je l’. I veća je mješavina kultura i naroda i ovoga i onoga. Ovaj, tako da, kad se mješaju kulture desi se interesantna stvar. Kad, kad se, kad se ono, kad se čisti od, od različitih kultura onda to, onda to ne valja. Bar ja to tako mislim, opet ja. I znaš to, pričajući tim kulturama. Ja, kad su bili prvi izbori ovaj, kad su bili prvi izbori u Bosni, ovi, koji su doneli nacionalne stranke i to sve. Ja sam išao na te izbore, ja znaš, bilo je to prvi put kad, kad je bilo neko pitanje jesi li Srbin, jesi li musliman, jesi li katolik, ne znam ni ja. I pošto ja nemam ja to, znaš, nisam ja, onaj, nisam ja odrastao u tom fazonu onaj, kad je to bilo pitanje ja sam bio zbunjen i onda je bilo ostali ono tri crtice i ovaj, to je meni bila dobra zajebancija, ja napišem Eskimo. Znaš, ono Eskimi, jebi ga, pecaju tamo, ono, kuliraju u igloima i to ono, Eskimo. I ovaj, i onda kad sam ja, ja sam tad na radiju radio. Znaš i kad su prošli izbori pa smo mi dobili ono s statistiku znaš, svih onaj koji su, koji koji žive u Bosni. Pa ne znam, bilo je meni se čini 50 onaj raznih nacionalnosti. Od ovih glavnih četiri, pet koje sam nabrojao, al onda ono Rusina, Ukrajinaca, Rumuna, ovoga onoga, 50. I na kraju Eskimi dva. I ja znam, znaš. Znači barem dva ludaka su dobila ideju, barem još jedan. Pa da, ono i sa Eskima i onda sam ja proveo ne znam, dve radijske emisije tražeći svog eskimskog brata ono znaš, a 200 ljudi se prijavilo, šta hoće da su Eskimi. Ovaj, tako da znaš, baš to vreme, znaš, te, te, početak 90ih i kraj 80ih godina, i opet bila smena znaš u toj sarajevskoj sceni, kulturi. Koju smo mi nekako s tim radijom koji smo počeli vamo tamo malo preuzeli, ali pre toga su bili novi pri ono, novi primitivizam, Top lista nadrealista. Nismo mi s tim veze imali. Mi smo ono kao počeli neku tu alternativnu kulturu i muziku i, i, i, i, i identitet drukčiji i ovo i ono. I onda je to znaš, onda je to rat, onda je rat to rat prekinuo i ovaj, i nije se to nikad vratilo, mislim Sarajevo je još uvek super, al nije, znaš, nema baš tu, tu varijantu koju je imao tad, al ima neke druge. Mislim Sarajevo je sad postalo ono znaš svetski centar u filmu, radi festivala i, i dobra energija kad se to dešava u književnosti, ima lep festival Bookstan koji se dešava svake godine, tako da ono ima još uvek dobrih stvari i i i i, znaš, ja sad kad, kad razmišljam o Bosni koja je nakaradna, podeljena ovako i onako, to Sarajevo je još uvek nekako meni bastion te neke lepote naše, je l’.

Ivan Minić: Da često, često ovaj, pričamo o tome da kao, da je to drugi pravi grad. Postoji mnogo gradića i neki su jako lepi ali su gradići i ti suštinski količina sadržaja koju ti imaš na raspolaganju za različite profile ljudi je minimalna. Ti imaš za jedan profil možda dovoljno, ali za bilo šta alternativno ti si osuđen na jednomesečno možda neku svirku, nastup, nešto. A opet sa druge strane Sarajevo ima, ima to i dalje. Ali da ne pričamo sve vreme o nečemu što je bilo pre 35 godina. Uh, kako je izgledao put, uh, iz Češke do Amerike?

Saša Savić: Pa to, to se nekako čudno sve desilo. Ovaj, kao što sam ti rekao, znaš, ja sam u Češku otišao zato što mi je cura tamo bila. Ovaj, i mi smo oboje smo u Češku. Ona je otišla tamo da, da radi postdiplomski studij. Možda tri, četiri meseca pre rata. I ovaj, ja sam se onda njoj pridružio u njenoj studentskoj sobi, ono koju, ja se sećam, znaš, šta soba je bila kad sjedim na krevetu u toj sobi mogao sam svaki onaj zid, svaki ćošak sobe dotaći rukom da se, da se ne dižem, znaš ono. Dug sam ja isto. Ovaj i i mi smo tamo počeli da radimo. Ja sam počeo da radim u McCannu, u McCann Ericksonu američkoj reklamnoj agenturi. A ona je doktorica koja je uvek radila u, u farmaceutskoj industriji i ona je počela da radi za Schering Plough i onda, ja sam brzo tamo napredovao znaš, u Pragu posle dve godine sam bio šef od medije za Češku i Slovačku. Posle pet, ne znam ni ja, četiri ili pet sam bio za istočnu Evropu i onda sam ono kao šta sad. I počeo sam ja da dobijam pozive kao hoćeš da ideš u London da radiš, hoćeš, hoćeš u Nemačku, hoćeš ne znam ni ja, hoćeš u Ameriku i ništa to meni nije nešto bilo super jer u to vreme u istočnoj Evropi interesantno bilo znaš, menjao se politički sistem, ovaj, dolazila demokratija i sa njom Coca-Cola i svi ostali brendovi svetski.

Ivan Minić: Suštini u tom trenutku se Čehoslovačka deli na Češku i Slovačku.

Saša Savić: Da, e ja sam tamo bio kad, kad se, kad se podelilo na Češku i Slovačku.

Ivan Minić: Na dosta mirniji način nego

Saša Savić: Ma da, znaš, to oni

Ivan Minić: Civilizovaniji.

Saša Savić: Ma ja, ja sam njima objašnjavao da ono kod nas više ljudi pogine na fudbalskoj utakmici nego kod njih u Drugom svetskom ratu. I ovaj, i onda znaš, puno je tih brendova dolazilo i non stop neki ono znaš, ti globalni brendovi dolaze i ti praviš kampanje i i lansiraš to i, mislim moja prva kampanja koju sam ono planirao i lansirao u Češkoj je bila ono, za Nescafé predstavio instant kafu Česima, znaš ono nikad nije, prva instant kafa. I ono ne samo da si ti pravio kampanje nego si ti bukvalno tim kampanjama nekako predstavljao produkte koji će promeniti život ljudima. Tako da je to bilo ono za učenje, to bilo, nisi mogao biti na boljem mestu. I onda znaš, meni su, pošto sam ja radio neke, neka ludila za Coca-Colu tad pa se pa se moje ime, moje ime došlo do Atlante do, do, pa su mene onda ovi iz New Yorka počeli da zovu kao hajde dođi ti vamo onaj, čini nam se da si popularan kod klijenata, znaš. Al meni se nije išlo ono kao, jebi ga firma ti plaća vilu u Pragu i imaš vozača i i zarađuješ ono zapadnu lovu u istočnoj Evropi, bilo je super, je l’. I onda jedan dan, ovaj, me pozovu kao, nazovu me i kažu da l’ bi dolazio, eto imamo, ovaj, pobedićemo ovog novog klijenta koji se zove Mastercard pa bi onaj, bilo dobro ono da, da dođeš od početka pošto ćemo praviti kampanju i to. I ja sam ono mislio kao, ono ja rekoh razmisliću znaš, pa ću sutra ti reći. I ja dođem kući i moja cura kaže: “E nešto se desilo”. Znaš, “Šta se desilo?”. Ovaj, kaže pa ponudili su mi posao u Jerseyu. U centrali, znaš. I kao moram im reći sutra, al ja ću im reći ovaj, kao neću da idem pošto neću ja bez tebe, ovo ono. Ja se tu počnem smejati kao šta ti je smešno, ja rekoh meni ponudili posao u New Yorku. I onda smo se mi znaš ono kao jebi ga to je znaš, ono, sign. I onda smo mi rekli dobro idemo, otići ćemo na dve godine da probamo taj New York i to i onda smo se u tih osam sedmica pre nego što smo se preselili i oženili i vamo i tamo. Došla nam onaj raja iz cele Evrope, ovaj, jedan od mojih klijenata bio Plzeňská pivovar i oni nam dali šatru sa, sa onim, onim keglama, znaš onim buradima piva i to je bio i McCann mi je platio ne znam džez orkestar. I to je bio party jedno 48 sati sa svih strana što je bilo Sarajlija i ovoga i onoga, znaš, iz Londona, iz Nemačke, iz Australije, odsvakud. Dobro, super je bilo i ovaj, i onda smo otišli u New York i i znaš New York je super s jedne strane za mene bio pošto ja da sam otišao u London ja bih bio Bosanac u Londonu ili u Parizu ili vamo tamo a ne znam bolan niko gde je Bosna. Kao koja Bosna, ono “Bosnia and Herzegovina”, znaš ono. Tako da si tamo si Newyorčan brzo, znaš. I ovaj, i tamo nema veze koji ti je naglasak i i, i koji ti je background nego te pitaju šta znaš. I ti im kažeš ja znam ovo. On kaže dobro hajde uradi to i ako si uspešan onda ćeš dobiti duplo još i četvorostruko, znaš i to. I tako je to krenulo i onda znaš, uvek ti tu ima u karijerama i sreće i sudbine i ovoga i onoga. Mislim prva kampanja u kojoj sam ja bio uključen je Priceless. Mastercard Priceless. Dakle moj prvi posao kad sam došao u Ameriku je da lansiram Priceless kampanju u celom svetu. I tu sam ti ja znaš iz Češke došao u New York i posle dva meseca u New Yorku proveo šest meseci u avionu putujući u celom svetu gde god je bio McCann i ovaj, i Mastercard office, ovaj, sam lansirao tu kampanju i onda, onda posle toga sam počeo da vodim Coca-Colu za celi svet pa Microsoft za celi svet. Pa postao šef svih globalnih klijenata McCanna. I to je bilo šega jer mi je, znaš moja mama kad je došla jednom u Prag tokom rata, ona je izašla kroz tunel i vratila se u rat. I tata isto izašao iz Sarajeva da vidi mene i sestru u Londonu i vratio se u Sarajevo. Ovaj, i oni ono kao reklama, znaš, šta moj tata je čovek bio inženjer i ono kao, kakav reklama, ti si, ti ti, ja sam mašinstvo studirao, kao ti trebaš inženjer da budeš šta se zajebavaš s njim, razumeš. I onda me meni moja mama pitala tad u Pragu, šta ti hoćeš da budeš za 10 godina, znaš. I ja njoj rekao ja, ja hoću za 10 godina da živim u avionu. I verovatno je moja mama mislila je budala im sina, šta ćeš živeti, ko živi u avionu, znaš. A ja sam znaš, ja to je moja ambicija bila sve te neke globalne, globalni brendovi koje sam ja kampanje radio u Češkoj, e ja sam hteo za celi svet da radim. Ja sam vrlo brzo znaš posle, posle šest, devet meseci sam ja znaš pokupio tih nekoliko ovaj, responsibilities, ja ne znam kako se to kaže.

Ivan Minić: Obaveze.

Saša Savić: Obaveza za velike globalne klijente i ja sam sledećih 10 godina verovatno proveo putujući svet i, i ovaj, nekad gaseći požare, kad neko ima problem s klijentom pa da ga ne, znaš pa, pa mene šalju tamo da, da pomognem, da inspirišem, da, da se izvinem i ovo i ono, znaš. A a onda što je moj uvek bila pasija je je je da onaj, i challenge da te, da ti novi brendovi i taj novi biznis, da ja to kreiram strategije i i kampanje za brendove za celi svet. I onda znaš radi tog mog backgrounda da radio, televizija, ja nisam od pozornice imao nikad strah, je l’. Tako da sam ja ovaj, nisam ja imao strah da stignem i idemo, znaš ideš na pitch i ako ga dobiješ firma dobije 800 miliona dolara u 30 zemalja. I ti sad znaš ti prezentuješ petorici, šestorici, desetorici klijenata i ljudi znaš to je odgovornost velika, znaš. To je, to je, to je trema velika. Ljudi odu tresu se ono, znaš. Šećer im skoči pre toga. A ja sam ono valjda nekako, uđem i ono gde si šta ima, znaš. Sarajevski fol, je l’. Tako da sam ja vrlo brzo postao jedan od glavnih članova tih timova koji su išli ono koji su pičovali za najveće biznise, znaš. I i onda je to tako išlo znaš, onda, onda ja sam bio s McCannom od kako sam otišao od, u Ameriku, od 97. do 2006. i onda su mi se javili iz Publicisa kao, mi trebamo nekoga da vodi Procter and Gamble za celi svet preko cele grupacije.

Ivan Minić: Voleo bih samo na jednu stvar da te vratim jer meni je to bio izuzetno veliki utisak. Uh, prvi put kad sam išao u Ameriku išao sam u Teksas pa drugi put kad sam išao u Ameriku išao sam u Kaliforniju i bilo je momenata koji su bili interesantni ali tek kada sam prvi put otišao u New York, doživeo sam da me OK, manje-više svo vreme sam proveo na Manhattanu tamo gde mi je bio i smeštaj. Doživeo sam taj momenat da, na svakoj raskrsnici me preplavi gomila nekih uspomena iz nekih serija i filmova i da se osećam kao da sam ja tu, Deo filma. kao da sam ja ceo život tu. a ništa ne znam i ništa ne razumem i sve je potpuno drugačije i to je prvi put da sam doživeo neki grad da mi je bio potpuno vau. Bilo mi je neverovatno. Ja i dalje mislim da je Barselona najlepši grad na svetu. Bilo mi je neverovatno u Japanu, u Kini, ali ne na taj način.

Saša Savić: To je sve predgrađe New Yorka. Znaš ono u New Yorku ja kad odem u Brooklyn ono a ovo kao London, znaš. Ovaj, i, znaš šta ti je s New Yorkom? New York ljudi ili ili obožavaju, ja sam jedan od njih, ili ga ili ga ne mogu podneti, ne mogu ga verovati očima pobjegnu od, iz New Yorka nesretni ono posle dva dana jer kao to ovo je ludnica. Prva stvar znaš New York, kad razmišljamo o svim velikim gradovima i državama i mestima koje sam vidio od Tokija i Šangaja i Londona, Pariza, vamo tamo, svi ti gradovi nekad u toku dana odu na spavanje. E New York ne ode. Znaš ljudi odu u Čikago. Ja, ja bih se u Čikagu ubio posle tri sedmice jer meni u Čikagu odeš u devet naveče duva vetar i ništa nema, ne radi, znaš. A Njuca je ono odeš ono obučeš se u četiri ujutro da izađeš, znaš. To je jedna stvar, a druga stvar u, u toj milijardi ljudi koji hoda ulicama New Yorka New York je najprivatnije mesto na svetu. Jer ti ako ako ganjaš privatnost to je mesto u kojem apsolutno nikoga onaj, ne boli dupe za tebe. I ja sam se uvek tamo divno osećao pošto ja sam oduvek imao tu, tu neku razdijeljenost između mog profesionalnog života i privatnog. Ja kad izađem iz firme i kad pođem kući sa ženom, sa decom, ne znam ni ja, onda sam ja, onda sam ja Saša. Znaš. I New York je super za to. New York je ono, super mesto.

Ivan Minić: A kaži mi taj momenat sa, sa tom, tim što ti se ostvarila želja da provedeš 10 godina u avionu. Uh, da li je i tebi to iskustvo prvo bilo ekstatično, onda je bilo naporno, a onda si prihvatio da je to sastavni deo posla.

Saša Savić: Pa znaš šta, mislim to je meni postajalo malo naporno i, i, i, i postalo nepraktično zato što znaš u tih 10 godina su se rodila deca i vamo i tamo i onda znaš, postalo je malo kretenski ono, predstavljaš se svojoj rođenoj deci svaka, svake tri sedmice, znaš, “Zdravo ja sam Kevo, ovo je vaš tata”, znaš, ono kad su mala deca bila. I onda ta konstantna putovanja. Mislim ja sam ono, bukvalno desetine miliona milja naleteo. Znaš ono, u to vreme ja mislim da sam u, u, u jednoj godini bio iz New Yorka u Kini 11 puta. I u Japanu i vamo tamo, to, to je ono znaš onda to počneš fizički osećati tu, tu tebogu puta.

Ivan Minić: A ne pomaže ni kad si dugačak.

Saša Savić: Pa ne pomaže, mislim u to vreme leteo sam ja prvom klasom, ne biznisom, prvom, pa je krevet vamo tamo al znaš, odletim iz New Yorka u Tokio. To je 16 sati i još sat i po dok dođeš od Narite do, do centra. Dođem u hotel oko ponoć, imam sastanak koji počinje od devet, ja prezentujem od 10 do 11, u 12:30 vozač me onaj pokupi da me vozi nazad na aerodrom da letim 16 sati nazad da bih stigao na sastanak u Majamiju preksutra. Znaš i onda ti to postane ono, bukvalno znaš to support sistem, sekretarice, jer znaš neko ti, neko ti organizuje to sve, šalje ti, onaj znaš, u Majamiju se srećeš s ovim i govoriš ovo. A što je najsmešnije bilo to je znaš, dok sam ja, kad sam ja to počeo raditi u McCannu, ja sam imao bosanski, bosanski pasoš. A znaš trebao si vizu kad ideš u WC, jebi ga ono, pa sam, pa je to bila, ono mislim varijanta da se DHLom šalje pasoš nazad da bi se dobila viza, pa da bi išao, mislim ono ludilo. Ja sam ponosno to znaš bosanskim. Jer i to je bio moj fol znaš ono kao, sad ovaj tip je nešto u, u globalnom biznisu i u globalnim mediji. Da sam ja bio Englez ili Australac ili, ne znam ni ja, Amerikanac, to se očekuje, znaš. A ovaj tip je Bosanac, ko je ovaj? Mora da je zajeban, znaš. Mora da zna nešto što je mi ne znamo.

Ivan Minić: I kad je stigao ovde.

Saša Savić: Pa ja, on mora da bude poseban. Tako da su to meni, to to to je moje, to je moje bosanstvo, znaš.

Ivan Minić: Ili što bi neki kod nas rekli, aha ovaj je stranac dakle sigurno nije ničiji rođak.

Saša Savić: Ma ja, ja, ja, ja. Znaš, ovaj ako je iz Bosne ovaj je morao nešto nečim to zaslužiti. Ovaj,

Ivan Minić: A kaži mi taj momenat, uh, P&G kao sistem, jedan od najkompleksnijih sistema i ljudi često nisu ni svesni koliki je to broj različitih brendova u okviru, hajde da kažemo te vertikale. Ovaj, i uh, kada pričam, kad pričam sa nekoliko ljudi iz naše istorije advertajzinga i ne znam Saatchi Beograd, Saatchi Balkan svi. Njima je P&G bio najveći motor na kome je izgrađen ceo taj ekosistem. I sad, uh, naši životi ovde i naše bavljenje marketingom su u suštini najčešće svodi na to za velike sisteme, da ti dobiješ nešto da lokalizuješ, i eventualno ako je baš važno onda izabereš lokalno zaštitno lice koje bi trebalo da prati neki pravac koji, koji ima na globalu. A kako izgleda kad ti radiš na tome da izabereš i slogan i to lice. A ti pomenuo si sa početka priče Mastercard. Ta kampanja kojom je lansiranje kampanje koja suštinski i dalje traje.

Saša Savić: Pa najduža kampanja koja je, u istoriji, globalnog advertajzinga. Možda je BMW onaj “ultimate driving machine” je, je, je još starija, al ova Priceless je kampanja koja je imala najviše verzija, ovaj…

Ivan Minić: Identitet, to nije kampanja. To je identitet.

Saša Savić: Da, ja sam, mislim, znaš, ja sam putovao po svetu, moja uloga je bila da, da uverim lokalne menadžere Mastercarda da, da da prestanu voziti onu kampanju, znaš kakve su bile kampanje, pritisni ovo dugme, stavi karticu i dobićeš pare brzo. To ono je je, genijalna stvar Priceless kampanje je da je promenila celu kategoriju, finansijsku kategoriju sa funkcionalne strane na emotivnu stranu. Znaš, potpuno smo mi to postavili naopačke. I bio sam na puno, mislim puno, nekoliko puta tokom karijere sam bio dio tih nekih istorijskih stvari koje su se dešavale. Ovaj, al znaš P&G, ja, kad sam otišao u P&G, ja sam vodio P&G ne samo medije nego preko cele Publicis grupe. Mi smo napravili kompaniju unutar Publicis grupe koja se zvala PG Squared. Procter & Gamble Publicis Group, PG na kvadrat. I mi smo menadžovali celi sistem za Procter & Gamble. To je bilo oko 2.000 ljudi u svetu je radilo na tome. Budžet je bio nekih 8 milijardi dolara. I, naš fi je bio možda, agenturni fi je bio možda 800 miliona il tako nešto. I onda znaš, al to je drugi par rukava, znaš. Onda, onda se desi kriza ekonomska, ono 2008., finansijska kriza, pale su one banke i vamo tamo i ljudi su prestali da troše koliko su trošili vamo tamo, rezultati nisu bili ono sjajni nikome. I onda ti dođe znaš, dođe ti ovaj šef P&G-ja, šef marketinga za celi svet i kaže, moramo skratiti, moramo, ono, uštediti 30% ulaganja u marketing. Napravite plan kako će se to izvesti. Znaš. I sad, ako ti radi 2.400 ljudi oko sveta na tome, to ti je, u principu on te kaže, on te pita da napraviš plan da otpustiš 720 ljudi. I, i ono znaš, to ti je ono kao u kockarnicama. Svi pričaju ono o onoj noći kad su dobili pare, a ne pričaju o onom znaš.

Ivan Minić: Onih 1.000 kad nisu.

Saša Savić: Onih 1.000 i to. E sad znaš, to kao jebi ga vodio si Procter & Gamble za celi svet, najveći biznis, ovo ono. A onda dođeš, onda skontaš znaš da imaš u Indiji čoveka koji ti nešto vodi tamo i koji ima sedmoro dece i da imaš onaj, u, u ne znam ni ja, u Kini mladu zaposlenu koja je jedina radi u porodici, vamo tamo i sad ti, ti trebaš neku tu odgovornost preuzeti i i i, i to nekako pregrizti da onaj, da to, da pošalješ taj email. To je grozno.

Ivan Minić: A pri tom, u tom trenutku ti radiš u sistemu u kome je normalno da u državi, u tom smislu u sistemu u kome je normalno da izgubiš posao, daš otkaz, menjaš posao na godinu dana, na dve, da menjaš industrije kroz karijeru i sve ostalo. Dok u većini zemalja sveta to nije ni blizu tako. U nekima baš ekstremno nije tako. U nekima ljudi to doživljavaju kao životni poziv i žele da ceo život provedu negde. Ne samo iz razloga iz kojih su naši ljudi voleli to da provedu tako, nego prosto vežeš se, stalo ti je, to ti je prilika, nemaš mnogo takvih prilika. Osetiš se na neki način značajan. I mislim da da ono, taj humani deo priče, kapital gotovo nikad ne vidi niti niti ga zanima.

Saša Savić: Pa ja, pa možda znaš, možda je to i bio razlog što ovaj, su svetske firme često birale nekog ko nije iz Amerike da bude globalni šef. Neko ko ima, znaš, taj neki understanding, to shvatanje tog drukčijeg senzibiliteta zato što meni ne bi bio problem otpustiti ono 50% Amerikanaca jer znam da mogu sutra onaj preći preko ulice u drugu agenturu. Al to znaš, ovaj, to što si ti rekao, znaš ti sad, ti sad imaš, Procter & Gamble koji predstavlja 70% biznisa Saatchi & Saatchi u Beogradu. I ti znaš, nije to samo da ćeš ti otpustiti ljude nego to, to mogu ono zatvoriti butigu brzo. A ovaj, ali i tu sam se ja znaš nekako snalazio. Nisam ja otpustio ljude. Nego sam ja od šefa Publicis grupe, onog Mauricea Levyja, on mi odobrio budžet da unajmim, ovaj, McKinseyja da mi McKinsey consulting da mi oni naprave analizu ako, ako smanje budžet za 30% i ako otpustimo te sve ljude, koliko se kampanja neće desiti i koliko će im otpasti prodaja na račun toga. Pa smo im napravili analizu da kažemo ako to uradite što ste pitali, e tek ćete onda onaj uduplati taj belaj koji, koji imate. Pa smo na kraju nešto izmuljali nekih 7% na svetskim okvirima što je, znaš 3, 4% ljudi promeni džobove i idu vamo tamo pa, tako ti je to u velikom biznisu. Važno je da se to nekako ispod tepiha ono znaš pomete.

Ivan Minić: A, početak tvoje, tvoje karijere u, u marketingu i advertajzingu je vezan za da kažemo striktno tradicionalne kanale koji su tada bili. Hajde da kažem da je najnaprednija možda stvar bila kablovska televizija koja je drugačija od, od

Saša Savić: Pa nije bilo ni kablovske tad 92. u Pragu nije bila kablovska još, ona je došla 94. možda.

Ivan Minić: Tako.

Saša Savić: Bilo je dva kanala onaj, ČT1 i ČT2.

Ivan Minić: A onda se stvari značajno komplikuju kroz vreme. I uh, s jedne strane, da kažem danas je sve to suštinski integrisano, ide sa jednog mesta, distribuira se prirodno kroz različite kanale, ali u tom trenutku, kako vreme prolazi i kako se pojavljuju novi kanali i nove opcije, to je mnogo, čini mi se dodatnog posla u koji malo ko veruje. Sad verujem da je u, u, u New Yorku drugačije u smislu da su ljudi voljniji da probaju nešto novo i da veruju da nešto novo ima šansu. Posebno brendovi koji žele da budu ti trailblazeri i u tom smislu.

Saša Savić: Objasni mi to ono, mnogo novog posla u koji ljudi ovaj, malo veruju.

Ivan Minić: Uh, mi smo recimo imali situaciju da recimo 2006/7 na tržištu, pre svega Srbije, Crne Gore, Bosne, Hrvatska je malo bila drugačija i Slovenija. Da mi imamo to da postoji nekakav, ti si nekakav globalni brend. Imaš neki budžet koji je koliko god i iz centrale je došlo da moraš da potrošiš 1, 2% na internet. Taj 1, 2% su beznačajni, al ti opet treba da ih potrošiš na nešto. I onda ti daš to jednoj agenciji, ona uradi nešto i to je to. E sad, posle godinu, dve, tri, to više nije bio 1%. Čim to postane 5% to je već neki značajniji novac. A niko nije verovao u te, skoro niko nije verovao u te kanale. Verovali su u startu možda samo telko operateri i eventualno brendovi koji su okrenuti ka jako mlađoj populaciji. Pa ne znam nek su to brendovi piva ali ne, čeških piva nego onih nemačkih za žurke. Pa oni će se naravno okrenuti ka nekom Facebooku, ka nečemu jer vrlo im je to, vrlo im je relatable. Nama je bio užasan problem skoro pa 10 godina, da objasnimo nekome da digital ima nekog smisla.

Saša Savić: Da je to, da je to za oprave.

Ivan Minić: Pa da i da će da ostane.

Saša Savić: Pa znaš nije to ni tamo. Vidi, prvo, sve stvari u marketingu i reklami prvo budu u Americi pa onda dođu drugde zato što većina tih tehnologija se tamo izmisli, je l’. I kao što si rekao, znaš, kad sam počeo ja 92., bilo su dve televizijske stanice, tri radio stanice, sedam magazina, četiri, četiri novine i, i 300 bilborda. To je to. I znaš, to ti je bio, to ti je bio strateški prostor gde se kretao. Pa onda je znaš, al, opet, kad se vratim, 92. početak moje karijere je godina kad je izmišljen internet. 98. kad sam otišao u Ameriku je godina kad je, kad je registrovan Google. 2006. kad sam prešao da vodim Procter & Gamble je je početak Facebooka i socijalnih medija.

Ivan Minić: Da i YouTubea i

Saša Savić: I YouTubea i MySpacea i ovoga i onoga. Tako da ja sam uvek, znaš, uvek sam bio u sred toga. I uvek su mi ti šefovi najvećih budućih platformi ono dolazili i molili me da probam, znaš. Ovaj, i nije ti to bilo ni tamo znaš. Ja, ja se sećam kad sam vodio Coca-Colu za celi svet. Imali smo, organizovao sam ja bio neki globalni sastanak u Barceloni i došlo ne znam 100 mojih menadžera medijalnih za Coca-Colu, našli se u Barceloni koju ja volim i, i i išli gledati Gaudijeve onaj, ove, katedrale i zgrade i muzeje i vamo tamo, to je sve moj fol bio kao sad ja koristim Gaudija znaš da ljudima dam inspiraciju da budu inovativni i, i vamo i tamo. I to ti je bila neka 2003. godina. Ja sam 2003. godine već bio potpuno uveren da će internet potpuno preuzeti vođstvo u reklamnom, u reklamnoj industriji, vamo. I ja sam napravio ovaj, tu prezentaciju znaš, pošto niko tad nije uzeo ozbiljno internet vamo tamo, ja sam hteo bar na Coca-Coli za koju sam ja bio, ovaj, tad zadužen da ljudi budu ozbiljni, da počnu da eksperimentišu i da, da guraju klijente u inovacije vamo tamo. I ja sam tu ono znaš, prezentaciju spremao dugo da bi kad sam ja završio tu prezentaciju šef medije za Coca-Colu za celi svet posle mene izašao na mikrofon i rekao “Don’t believe the hype”. I ubrzo posle toga više on nije bio onaj šef medije za Coca-Colu. Al hoću da ti kažem da taj otpor od strane klijenata, znaš, postojao je on i i tamo. Mnogo je manji nego ovde zato što tamo ako nešto ne probaš što drugi probavaju, ti izgubiš posao. I kad izgubiš posao, ovaj, ako ti je visok bio posao, slabo ćeš ga naći. Znaš, na na visokom nivou.

Ivan Minić: A mislim da oni imaju i taj momenat da kada neko proba i kada nekome radi mnogo brže će svi ostali da probaju.

Saša Savić: Pa da, imaš ti brendove koji su ono koji su, koji su ovaj, innovators, ono trail, trailblazers. I imaš ove koji su fast followers. Ovaj, i, znaš, P&G je u stvari bio jedan od tih trailblazersa. Oni su probavali, mislim kad jebi ga, kad imaš osam milijardi budžeta svetskih onda možeš izdvojiti 80 miliona da da probaš budalaštine svih vrsta od svetu, je l’. Ovaj, a Coca-Cola nije. A Coca-Cola nije. Coca-Cola je bila ono, sve je to u redu znaš, al ono good old

Ivan Minić: Sve je to u redu, ali novogodišnja kampanja, spot sa Deda Mrazom.

Saša Savić: Good old reach & frequency, TV first, pa onda sve ostalo. Ne znam kako je sad, nisam dugo ja s njima radio. Ovaj, i onda ti je to vrlo brzo u Americi ti je bilo da kad je, kad je recimo kad je digitalna medija došla da, da predstavlja 20% budžeta ona je postala 20% budžeta, al 80% diskusije. Jer su svi znali ovo je opasno, ovo će biti sutra prema tome bolje je da budemo, znaš, spremni. I onda sad ja mislim da je, da je, pa potrošnja, da je ovaj, televizija predstavlja 18%.

Ivan Minić: Mislim da je digital nešto 70% sad suštinski.

Saša Savić: Pa da. Ja mislim, televizija je 17 ili 18, digital je 72. sve ostalo je 10, je l’. Ono nešto print, outdoor, radio.

Ivan Minić: A kaži mi jednu stvar. Taj trenutak u, u, u vremenu kada dolazi kriza. OK, kriza kao zemljotres kreće odatle. Mi smo dobili informaciju znate, seći će se budžeti, otkazaće se kampanje i tako dalje. I jeste, svima nam je bilo u tom trenutku kao publisherima prilično neprijatno jer predvideo si nekakve prihode koji se neće desiti, ne znaš koliko će to sve da traje i trajalo je jedno godinu dana je bilo jako loše, onda se relativno vratilo na neke stare nivoe i išlo nekim svojim tokom. Sad, udarac krize, pretpostavljam da je u New Yorku bio izuzetno veliki. A koliko je trajao i kako je izgledao oporavak?

Saša Savić: Pa i to ti je bilo znaš, zavisno, zavisno koji ti je bio, koji ti je, koja ti je kombinacija bila klijenata koje si imao u agenturi, znaš. Ako si imao klijente koji su bili ono, prodavali finansijske produkte, banke i te zajebancije ili ne znam ni ja, tehnologije, pošto je niko nije kupovao jer kad se desi kriza prvo capex ode znaš ono, ne trebaju nam novi kompjuteri, znaš.

Ivan Minić: Poslužiće još.

Saša Savić: Ma ja, ono stisne se i ne treba nam veća zgrada i novi nameštaj. Tako da je to sve onaj, ciklično. A u to vreme, ovaj, sam ja bio, mislim P&G, je l’, sam vodio u Publicisu i, znaš, moraš kupiti šampon i i i i deterdžent i to se šampon moram ti ispričati vic koji se nije vic nego je živa istina u Sarajevu. Neki dan ovaj, kad sam bio u Sarajevu pa, pa sad priča se uvek sad ovih dana o Halidu Bešliću kako je umro i kako je super čovek bio. I jedan moj drug, ovaj, koji je bio drug s njim, kaže ovaj, sjedi u kafani s nekim i ušao Halid Bešlić i došao mu s leđa i nije ga ovaj moj drug vidio i Halid ga zagrlio i poljubio ga ono, u kosu. I onda je rekao kao: “Sve se nema a šamponom se kosa pere”. To je dobar fol, da bude ono Procter & Gamble reklama. Tako da ti je to znaš, P&G produkti nisu oni baš bili ovaj toliko pogođeni tim, al bilo je agentura koje su bile ono, ono, razorene u krizi. I to ti je znaš u ovom biznisu reklamnom, kad gradiš agenturu i kad gledaš taj portfolio klijenata, to ti je ono kao kad ulažeš na berzi. Nemoj na jednog konja staviti sve, sve pare koje imaš, znaš. Uvek je dobro imati tehnološkog klijenta, imati ono robu široke potrošnje, imati auta, imati, put, ono, putne agencije, vamo tamo. I to je bilo znaš, kad sam ja postao ono, preuzeo medije kod McCanna, kad sam ono, gradio medije kod McCanna mi smo u jednom trenutku mislim znaš, imali Volkswagen auta, Procter & Gamble, ovaj, Coca-Colu, J. P. Morgan Chase, najveću banku, Google globalno, Uber globalno. Tako da si tu si bio onda znaš, ono, dobro mislim dok smo mi došli do, do toga. Al tu si bio pokriven i onda, onda ti te neke fluktuacije svetske puno ne pogode. Al, ta 2000, 2008., ja mislim, 2008., 2011. Ja sam tad, ja sam kad, kad je, kad je pao Bear Stearns, jedna, jedna od banaka, ja sam bio u Dubaju na nekim sastancima. I to je ovaj, znaš ja sad u hotelu silazim, ovaj, liftom dole, a sa mnom su trojica Indijaca u odelima koji su u lift sa mnom i plaču. I ja kontam, je l’ ovo neki film, jebo te, ono znaš, da ih pitam ono šta vam je. Znaš, oni nešto na indijskom pričaju i ono suze, znaš, rida ju ljudi. I onda sam ono znaš onda se provelo to da je, da je, da je pukla tikva onaj u Wall Streetu, da je počela to, taj domino efekt. I najluđi fol ja sam posle dva dana leteo nazad. Problem je bilo doći do aerodroma. Zato što Dubai znaš, Dubai je ono emirati al ne, al nemaju oni, nafta nije biznis nego je, nego su banke biznis. I u tim bankama su se većinom radili školovani Indijci koji, da bi ih privukli da dođu u Dubai, dali su im kredite, bezkamatne kredite da kupe kola. Svi ti Indijci su došli, svi su nakupovali Mercedese, Porschee, vamo tamo i onda su svi izgubili posao i skontali nema para al se plaća auto rate. I oni su se svi odvezli na aerodrom, parkirali na aerodrom auto i odleteli nazad u Indiju. I dođeš na aerodrom tamo ono, parkiralište nepregledno, ne znam, Ferrarija i dražijih matera. Tako da je to znaš te, te krize i, i taj svetski biznis, verovatno je drukčije kad sediš ovde pa ti neko pošalje email i kaže nema više, znaš. A, a ono kad si tamo pa onda sve to pohvataš. Interesantno iskustvo.

Ivan Minić: Šta se dešavalo u prethodnih 10 godina?

Saša Savić: Pa i promi, mislim, najvažnija stvar koja se desila je Korona, je l’. Korona nam je promenila svima živote. I neće nikad nam životi biti isti. Ovaj, i Korona je u stvari bila ono, ono poslednji, poslednji ono push za, za, za digitalnu mediju, znaš. Onda jer, ovaj, prestali smo ići u ofise, prestali smo raditi stvari koje radimo. Počeli smo se plašiti za naše živote sa zdravstvene strane i vamo tamo. Sve, sve se promenilo. Čak ni New York nije baš isti sad kao što je bio, znaš, ono

Ivan Minić: A ja sam zaglavio COVID u Americi.

Saša Savić: Ja.

Ivan Minić: Ali u Teksasu. Gde suštinski

Saša Savić: Tamo niko nije masku nije nosio.

Ivan Minić: Pa i i, ali ono što je što je zanimljivo tamo nije bilo suštinski deljenih prostora osim prodavnica. U prodavnicama su svi nosili maske, imali smo tu i dezinfekcije i sve. Međutim nema onog problema koji kaže znaš imaš centralnu ventilaciju u zgradi pa ako postoji problem u jednom stanu vrlo brzo postoji u svim.

Saša Savić: Ja se sećam kad sam ja otišao prvi put, ovaj, na Manhattan. Jer ja sam 13. marta 2020. poslao email celoj kompaniji, nemojte doći u office sledeće sedmice. Vidimo se za 10 dana, ja. I onda nisu došli 18 meseci, znaš sledećih i to. Ja sam prvi put otišao u office posle tri meseca jer sam neki dokument morao, znaš, skenirati, poslati. I to je meni znaš, ta slika tog, tog mog divnog ofisa koji sam ja proveo godinu dana dizajnirajući, mi smo bili prva kompanija koja se usela u World Trade Center. Novi. Onaj, ja sad gledam to, taj nepregledni prostor. Znaš, ta jedna strana je recimo, pa ne znam, 80, 90 metara dužine jedna strana World Trade Centra. I mi to je bio open office, znaš. Mi niko nije imao office ono kancelarije tamo nego svi sedimo zajedno. I to gledaš i to je prazno i ono ima neka prašina već po stolovima, vamo tamo, sablasna stvar. A onda znaš, onda je usto malo pre toga je posle toga je bila eksplozija povezanih podataka, pa smo ovaj, koja je opet promenila sve. Odjednom je znaš taj, to neko obećanje performance marketinga postalo realnost. I to je imalo pozitivne ono, posledice, s jedne strane, negativne na drugu. Pozitivne zato što znaš, ono kad sam počeo da radim mediju pre 20 i kusur godina, prva stvar koju, koju si, koju je te ono nauče je da je pola investicije ono izgubljeno, a ne znamo koja je polovina.

Ivan Minić: Koja polovina, da.

Saša Savić: E sad to više nije isto. Sad to nije više istina zato što odjednom sa svim podacima povezuješ, segmentiraš, ciljne skupine, ovo ono i mnogo smo mi precizniji sad nego što smo bili. Jedini problem što znaš sad ti na medijalnoj strani uradiš celu tu magiju koju ti omogućuju brojevi i onda im pošalješ svima istu kampanju. Hoću da kažem da ta, da ta optimizacija se nije desila na kreativnoj strani. Dakle to je bilo pozitivno, a negativno je bilo, mislim, zadnjih šest, sedam, osam godina ne znam da ti kažem jednu onaj neku kampanju ili nešto što je koja me učinila ono, ono ljubomornim. Ono da sad kažem što nisam ja to smislio, znaš. Nego se, nego se sad sasvim drugi sistem radi, znaš. Ono nekad si radio jednu monumentalnu kampanju koja traje 10 godina kao ko Priceless, jebi ga. A sad radiš 300 kampanja ono dnevno i godišnje i meriš sve pa gledaš kako i šta i kako i šta 3 i 5% više od one prošle i to. Pa se onda desio Metaverse znaš, ono Metaverse koji svi su ono mislili da ćemo živeti s onim kacigama na glavi kao idioti. Ja sam onaj, to nešto testirao. Ja sam od te od Mete dobio te kacige pa smo radili mi, ono menadžment board sastanke, mog menadžment tima ono u Metaverseu tokom Korone. Pa su onda ljudi počeli buniti kao jebote ovo nas boli glava, znaš, ovo. Pa je onaj, i onda se polako počela priča o AI-u, je l’. A, ja mislim možda, dobro mislim znaš, ono, hajde desio se internet, naravno, pa se, pa se i koliko je internet i socijalna medija bila ono zemljotres promene, je l’? Ja mislim da je, da je, da je ono, umjetna inteligencija isto toliko ako ne i više. Jer ovaj, znaš, svi smo mi fascinirani šta AI može i već radi za nas. A, a znaš ti od, LLMs danas koji procenat podataka koji su na internetu danas je korišten za trening ovih današnjih sistema ChatGPT, Gemini i ostalo? Šta bi rekao?

Ivan Minić: 10%.

Saša Savić: 4%. Znači, sav, sva ova znaš, sva ova moć i, i i sposobnost je je ono zasnovana na 4%. Znači imaš još, za LLMs imaš još 96% interneta koji još nije tu, još ni, ni ušao. A druga stvar znaš, taj agentic AI koji, koji, koji je već realnost. Mislim znaš ono ljudi kao “ma jebi ga, znaš, kad će ti roboti?”. Pa oni su već. Znaš, Meta ti ih je montirala, on ti pravi odluku šta vidiš, šta, šta ti se nudi da kupiš, vamo tamo. To će postati realnost i ovaj, i neminovnost vrlo brzo.

Ivan Minić: Imali smo ovde situaciju da je jedan od kolega konstatovao da ne možemo sa AI-jem da popijemo pivo.

Saša Savić: Ja.

Ivan Minić: Što je još uvek tačno. Mislim sa AI-jem nećemo ni moći, ali sa robotom.

Saša Savić: A nemoj to kolega, to sam ja rekao.

Ivan Minić: Ti si rekao?

Saša Savić: Ja sam to rekao, da.

Ivan Minić: A, dobro. Ja sam robotičar. Znači, ovaj, i ako treba, napravićemo i za pivo. Jer ono što mene recimo užasava sa trenutnom situacijom sa AI-jem koji ja aktivno koristim od prvog dana i beskrajno mi je zanimljiv tehnološki i sve ostalo, jeste taj momenat da pošto je to prvi put tehnologija sa kojom ti komuniciraš na način na koji komuniciramo mi međusobno. Ne moraš da znaš ništa, nego pričaš, pišeš. Količina ličnih stvari koje ljudi dele i količina saveta koju uzimaju od nečega što je statistički model, koji OK, zaista jeste na momente impresivan, ali isto tako nisam baš siguran da je nešto čemu treba a priori verovati.

Saša Savić: Ja, pa dobro znaš, ja ja sam onaj, pričao na nekom, na nekom velikom sastanku sa grupom klijenata u Americi pre jedno mesec pa, a ne znam bilo ih je možda stotinu u publici. I to, pošto se ja tim bavim sad znaš, pravljenjem softvera za automatizaciju koju svi ono, zasnovana AI pa sam napravio mali ono, ovaj, eksperiment sa publikom. Ja ih pitao koliko vas ima u telefonima onaj app ChatGPT ili nešto i onaj jedno 70% njih, znaš. I rekao hajde napravimo mali test. Hajde molim vas, promptujte svi onaj da vam da, da vam da vaš, vaš AI, vaša AI platforma, da vam da random number. Ukuca se. I onda sam ih pitao koliko vas je dobilo broj sedam? Jedno 80%. A rekoh je l’ ostatak broj tri. Ovaj, pola od onoga ostatka je bilo broj tri. Dakle znaš, algoritam ti pravi, suma sumarum i daje ti nešto što, što ne treba da bude konačni odgovor. Algoritam i AI i su, u ovoj formi današnjoj dobri za, za određene stvari. Broj jedan. Pomažu ti da uradiš stvari za ko, u kojima ti nisi dobar. Znaš, da napraviš slajd, da, da da ispraviš gramatiku, da…

Ivan Minić: Manipulacija tekstom, briljantno.

Saša Savić: Da da poboljšaš priču, da budeš koncizniji, vamo, tamo. Super. Onaj, kao search je bolji nego bilo koji search koji smo do sad ono, znaš, ovi, svečevi Google, Googleovi, Yahooi i draži matera, mislim ovo ovo je potpuno treći i peti nivo. Ovaj, da ti izanalizira stvari koje bi ti trebalo puno vremena super. Al ako ćeš ti sad da promptuješ da bi, da bi ovaj dobio neku zajebanu ideju i inovaciju, ovaj, nije to još tu. I to što sam ja rekao, neće to zameniti, znaš. Moramo bolan ja i ti sesti, je l’? I i i, i pre nego što mi daš ti 600, 800 miliona dolara da potrošim za reklamu ja moram znati, imaš ti porodicu, jesi ti dobar otac, znaš. To ne može, ne mogu, znaš, to ima ta jedna stvar. Na kraju krajeva mi jedni drugima moramo verovati. I ovaj, to koliko ćemo mi jedni drugima verovati nije, to se ne, ta odluka se ne donosi na, na osnovu toga koliko ti tehnologije imaš.

Ivan Minić: I vrlo često se ne odnosi na bazi objektivnih kriterijuma.

Saša Savić: Ma, pa, znaš, kreativnost i strategija su subjektivne stvari. Jebo objek, objektivnu kreativnost, znaš. To ne pobediš s tim na, ne dobiješ lava što si objektivan bio.

Ivan Minić: I ja mislim da je to u suštini glavni razlog zašto nema prethodnih 10 godina kampanja kojih se sećamo na taj način, zato što je sve postalo užasno derivativno, užasno iterativno. Što je sve u redu. Ali nekad se počinjalo od velike ideje koju izuzetni ljudi uobliče u nešto što je sjajno pa onda ti može da imaš derivate toga.

Saša Savić: Ma ja, znaš, nekad je brend bio nedodirljiv. I nekad je brend prva stvar koju si gradio je bilo taj neki brand awareness. Al ne ide brand awareness koji bi ti postavio brend za vjek i vjekova, je l’? A nema od toga ništa, ljudi su se promenili. 80%, 79% Amerikanaca misli da su brendovi totalno irelevantni u njihovim životima. Jer znaš ti si ja sam ono, kad sam završio gimnaziju, tata mi dao pare da idem u Trst da kupim levske 501 jebi ga. I i ono vozom si išao celu noć do Trsta i kupiš levske i ne znam, parfem. A ne bih sad išao vozom celu noć da kupim, mislim kad bih se sa Isusom sreo, je l’? Tako da to su drugi smo mi sad ljudi znaš, a i marketing znaš, brend je bio stvar oko koje smo se mi svi organizovali. Jer kad si imao…

Ivan Minić: Da, plemena.

Saša Savić: Kad si imao farmerke 501, ti si bio ta generacija, mogao si ono maznuti dobru ribu, je l’? A sad se to promenilo znaš da ima što je bilo 1.000 ljudi jedan brend sad imaš 1.000 brendova jedan čovek. I svi se oni udvaraju da budu ta cura, tom jednom konzumentu. Tako da brend može predstavljati razne stvari za razne ljude. A jedini način da se to odradi je da mu daš 1.000 malih ideja, a ne jednu veliku.

Ivan Minić: I da onda pobedi ona koja statistički ima najbolji rezultat.

Saša Savić: To je, to je, znaš, nije to, sad nismo mi odjednom postali dosadni, nekreativni, nego ljudi su se promenili. Znaš ja imam dve ćerke. Jedna ima 25, druga je 20 godina. Znači 45 godina života njih dve. Ja ti se kunem kad bi se sabralo celih tih 45 godina života koliko su kombinovano vremena provele gledajući televiziju, njih dve, ne više od 20 sati. Mislim gledanje televizije znaš, njima je ono kao,

Ivan Minić: Posebno linearne televizije.

Saša Savić: Ja.

Ivan Minić: Linearna televizija je ostala na nivou fenomena samo čini mi se kada su u pitanju neki spektakli koje čekaš jer se dešavaju u određenom trenutku. Da li je koncert, da li je sport

Saša Savić: Ma mislim znaš

Ivan Minić: A i sport je na

Saša Savić: Nekad je Super Bowl imao 30% Amerikanaca i ti, 35. Sad ima 11. I to je ono kao joj 11, na 6 miliona dolara 30 sekundi. Tako da znaš to je, sve te promene znaš, to, to ti je, pa to ti je ono znaš, te se, te se promene u društvu i promene u marketingu one jedne druge ganjaju, znaš. Pa se stignu pa, pa pa odjednom tehnologija ti omogući nešto što je i više nego što, što konzument zahteva, pa dok oni dođu do toga. Tako da, da to je važno za, za brendove da to prepoznaju. Da prepoznaju gde je njihova uloga sad. Jer ti ako razmisliš znaš, ja ja onaj, ja nisam u prodavnicu otišao čoveče ne sećam se. Jer šta ću ja odem u prodavnicu, nemaju moj broj. Šta bih to radio, znaš. Odem na internet, meni onaj skenira telo, zna čitava mi sliku kako će izgledati, ima moj broj i još mi da onaj popust 20%. I i pošalje mi kutiju koja je već ono opečaćena, a koju mi stoji da vratim nikom ništa, znaš. Drugi život skroz.

Ivan Minić: Meni je fenomen bio 2009. što je realno bilo prilično davno i iz ove perspektive gde ja prvi put odlazim u Ameriku i naravno kulturološki znam da postoji RadioShack, a ja sam čovek koji to čačka nešto. Prva stvar koju sam uradio kad sam stigao, ja sam seo i sredio sve računare. Pa je l’ ima termalna pasta da se kupi, je l’ ima ovo da se kupi, je l’ ima. I u tom trenutku postoji RadioShack. Sledeći put kad sam bio RadioShacka više nije bilo, a na moje pitanje pa dobro gde ja sad da kupim šrafciger i produžni kabal? Pa kao isklići na Amazonu. Pa dobro, a kad će to da stigne? Sutra. I stiglo je tada pre 15 godina sutra. I u slučaju da ne dođe sutra nego prekosutra, ti dobiješ silna izvinjenja, dobiješ kredit, dobiješ ovo, dobiješ ono i onda se vratiš u Srbiju i shvatiš da i dalje ne možeš da računaš da li će doći za dva, pet ili sedam dana ili nikad paket koji si naručio. Ali dobro.

Saša Savić: Pa dobro dobro mislim Amerika znaš, konkurencija ogromna, tržište je veliko, pa, pa to sve nekako servis u Americi funkcioniše. Jer ako ne funkcioniše donji si i donji si zauvek. Mislim jer ja kad pređeš s jednog, s jedne platforme na drugu više nemaš onu prvu zapamćenu u kompjuteru i to ti je najgora stvar koju možeš ono, imati u biznisu.

Ivan Minić: Ali i u offlineu je funkcionisao i funkcioniše, svuda. Mnogo im je stalo do toga i na tome u suštini čini mi se izgrađena cela ekonomija. Za kraj voleo bih samo da te pitam, uh, gde ti vidiš industriju u kojoj smo u narednih 10 godina i gde vidiš svoju ulogu u tome?

Saša Savić: Pa neće biti industrija ove naše za 10 godina. Bar ne ovakve kakva je danas. Ovaj, ja sam svoj zadnji korporativni džob je bio pre dve godine kad sam bio globalni CEO Universal McCanna. Ja sam to to, tamo sam ja jako kratko bio pošto je počeo se dešavati revolucija AI i ja sam imao plan da promenim svet i taj plan, moj plan se nije poklapao s njihovim planom. I onda sam ja znaš otišao da gradim softversku kompaniju i da gradim consulting koji pomaže velikim kompanijama u Americi i, i i u svetu da, da se redizajniraju i da, da budu, znaš da im se ne desi Nokia moment. Što ja mislim da je u našoj industriji vrlo smo mi blizu tog tog Nokia i iPhone kad odjednom sve što radiš postaje irelevantno, je l’.

Ivan Minić: A nigde nisi pogrešio. U suštini nigde nisi pogrešio. Samo nisi video jednu stvar.

Saša Savić: Ma da, ma da. Al to imaš ti primera znaš, šef, CEO IBM-a kad su se pojavili personalni kompjuteri, on je rekao da da on ne vidi nikakvu varijantu u kojem će neko trebati ovaj

Ivan Minić: Da ima računar kući, da.

Saša Savić: Da ima računar kući. A da ti ne govorim, mislim Kodak i te zajebancije. Kodak je bolan bio među pet najvećih firmi u svetu. Pravili fotografski papir, mislim znaš. Tako da mi, znaš ako nisi pažljiv može, može se to desiti vama i pametne firme, znaš, su ulagale već puno u tu tranziciju. A, ja mislim da da znaš sve serv, servisne industrije će biti ono, promenjene pod brojem pogođene ono, kratkoročno i promenjene dugoročno, jer svaka industrija koja ima, ovaj, koja ima veliki procenat repetitivnih radnji, to će biti zamenjeno i već biva menjano, ovaj, umjetnom inteligencijom i to moja kompan, to, to je što mi radimo. Mi radimo ono velike projekte automatizacije za velike korporacije. Ovaj, ja imam, moja mlađa ćerka mi je na fakultetu, hoće da studira pravo. Kad završiš pravo, dobiješ prvi posao, onda prvi ti je džob da studiraš ono, caseove i parnice od proteklih 500 godina i dok to radiš ti učiš i i postaješ, e sad to se desi u tri sekunde, je l’. Tako da, ima tu stvari koje mene brinu, znaš. Ovaj, iako sam ja ono fasciniran tehnologijom i i to mi je posao sad i i aplikacija tehnologije na ovo, ima tu znaš, neke skulturolo, skulturološke strane i sociološke strane, stvari koje me brinu. Mi kad smo počinjali naše karijere, znaš, ti si, ti si radio prvu godinu, dve onaj, neki shitty job. Al si gledao ono svoje starije kolege i vamo tamo, učio i pripremao se jedan dan kad ti dobiješ odgovornost za ljude. I ono nesvesno si učio da postaneš vođa ljudima, lider ljudima za neke dve, tri, pet godina. Sad kad AI uradi sve te poslove koje su početnici radili. Kako ćemo mi kreirati nove Saše Saviće i ne znam ni ja koga u varijanti u kojoj ljudi nisu prošli taj, taj ljudski trening, znaš.

Ivan Minić: Da bi bio senior prvo moraš da budeš junior.

Saša Savić: Ja.

Ivan Minić: A to što neko može da ti sipa u glavu svo iskustvo koje ima junior nije isto kada imaš to iskustvo u prstima. Nije isto kada si to preživeo iskustveno.

Saša Savić: Al vidi znaš i ovo ti je sad i ovo ti je sad čudno zato što ja i ti sad palamudimo ovde o tom kako neće mladi ljudi imati šta da nauče. A Elon Musk i još 10 njih sad istražuju čipove koji će ti se ovaj ugraditi ovde pa će ti se usaditi iskustvo i znanje koja, za koje ne moraš provesti tri, pet godina.

Ivan Minić: Ali verovatno moraš da platiš pretplatu.

Saša Savić: Nije bitno. Pa super, znaš. Hoću da kažem da, vrlo je teško znaš šta će biti za 10 godina, pojma nemam. Ja znam šta, koji je moj hustle ono za, za sledećih 10, 18 meseci, znaš. Ali, jednu stvar koju sam naučio znaš, predviđajući, mnogo je lakše studirati istoriju nego onaj predviđati budućnost. Naročito u ovoj krivulji promene koja je ono eksponencijalna. Koja je strma, ne može strmija biti. Ono što sam ja rekao znaš, sve će se promeniti, al biće, biće nešto što je human understanding, human trust i hopefully human empathy. Dakle, moraću ja tebe verovatno, i i moraćemo se mi jedni drugom svi svest. I i moraću ja biti spreman da radim posle šest i ti za mene. To će ostati, to će ostati neki, neki centar, neki kor biznisa i i i znaš. Neće ljudi sklapati ugovore s mašinama. Bar kratkoročno, mislim bar za mog života ne verujem. A šta će biti s našom decom i to, to je drugi par rukava, znaš. Ne mislimo mi u istoriji znaš, pa pre, pre, pre 80, 90 godina dužina prosečnog životnog vijeka je bilo 59 godina. Naša deca, dužina života se očekuje da će biti 100-a minimalno. Znači, naši životi su se uduplali u proteklih 100 godina. A a čovek postoji 100 miliona godina.

Ivan Minić: I ako gledamo 100 pre toga, uduplali su se u odnosu na to. Sa 32 na 60 pa na sad 80, a biće 100.

Saša Savić: Da. To hoće da kažem, pojma mi nemamo ni, ni kakva će, ono, evolucija, šta će evolucija nama uraditi. Jer ono znaš, meni je to interesantno, šta će biti s čovekom, pošto ove sve promene, znaš, koliko nam je trebalo prije da, da onaj pređeš sa crno-bijelog na, na, na color televiziju. Pa koliko je trebalo ovo ono, a sad ti bolan to, nove stvari mi učimo i prihvatamo brzo i to je, naši mozgovi to kako će se to sve onaj dokle će to doći, Bog zna. Naročito kad počne biti enhanced by technology i kad, kad počnu nam ugrađivati u vene stvari koje će nam meriti pH i ovo i ono i ubrizgavati stvari da budemo dugovječni. Ja, ja ću da idem na pecanje, imaću svoje drugove i tamo gde živim i u Sarajevu i i i, i ovde i svuda, onaj, provešću više vremena u Kostariki na plaži. To je moj plan.

Ivan Minić: I nije loš plan. Svaka čast i hvala puno na ovom razgovoru. Hvala puno, uh, što ste bili deo Adriatic Festa. Mislim da je ljudima iskustvo koje dolazi iz što mi volimo da kažemo Lige šampiona ili iz NBA lige ipak važno jer svi mi na neki način težimo da radimo bar ponekad nešto kako se radi tamo odakle je to došlo. I onda kada čuješ da imamo čemu da težimo i da to zaista jeste magično jer ne verujem da su se ljudi opredelili za marketing da bi uvaljivali plastične igračke iz Kine nekome za neki novac, nego da promene svet. I onda shvatiš da tamo negde gde težiš da budeš, to zaista možeš da uradiš. Tako da hvala još jednom. Izvini što je trajalo malo duže. Hvala vama što ste nas slušali. Ovo je poslednje javljanje iz Pržna i nadamo se da ovaj specijal koji smo sada realizovali da ćemo nastaviti sledeće godine, ovaj, na narednoj iteraciji ovog događaja. Hvala vam puno, vidimo se uskoro.