Pojačalo A1 specijal EP3: Nova fiskalizacija iz ugla velikih sistema

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobrodošli u treću epizodu slecijala koji realizujemo u saradnji sa kompanijom A1 a gde se bavimo temom nove fiskalizacije. U prethodnim epizodama smo se bavili osnovnim pojmovima, zatim prošli kroz dva slučaja manjih preduzeća. Danas ćemo se baviti time kako to igleda iz ugla velikih sistema. Apelujem na vas da, ako i dalje imate neka pitanja i nejasnoće u vezi celog ovog procesa, a dosta vas je pokazalo da ima, pišite nam, naredne nedelje snimamo epizodu u kojoj ćemo odgovarati na sva vaša pitanja, kojih je već sad stiglo dosta ali svakako dosta ima prostora za svakog ko ima neku nedoumicu. Današnja epizoda je meni posebno draga zato što ćemo imati tri geek-a, tri inženjera koji pričaju o nečemu što je njima blisko, vama možda bude malo dalje ali mislim da iz razgovora u pripremi, mislim da ćemo se jako dobro razumeti i da će i vama biti interesantno. Moji gosti su Nebojša Baškot, IT System Administrator iz kompanije Don don, regionalnog lidera u proizvodnji pekarskih proizvoda i Miroslav Trikić, IT menadžer kompanije DHL. Dobrodošli.

Nebojša Baškot: Hvala.

Miroslav Trikić: Još bolje vas našli.

Ivan Minić: Ajde da krenemo od toga da mali sistemi obično se oslanjaju samo na to što dobijaju kao gotovo rešenje. Tu možda ima neki bazični poslovni softver, business intelligence, ima knjigovodstveni softver, ali to je manje više sve što oni imaju. Veliki sistemi da bi mogli danas da funkcionišu moraju da imaju čitav djapazon poslovnog softvera koji je integrisan ispord svega. I ovakva promena ne utiče samo na zamenu terminala nego utiče na sve ono ostalo što je povezano u tom sistemu. Sa jedne strane imamo kompaniju koja je regionalni lider kad su te stvari u pitanju svoje industrije, a sa druge strane imamo globalni sistem koji je zaista ogroman i pokriva ceo svet, da kažemo primarno Evropu ali pokriva ceo svet, bez ikakvih tu dilema. Znam da je bilo – 48 sati do bilo koje tačke.

Miroslav Trikić: Preko 220 zemalja i teritorija.

Ivan Minić: To je kad čovek voli sebi da komplikuje život a ako je iz Nemačke onda on to i organizuje da funlcioniše kako treba. Hajde da demistifikujem samu organizaciju poslovnog softvera u jednoj i u drugoj firmi. Šta postoji ispd svega? Naravno ono što možete da podelite, jasno mi je da je deo toga poslovna tajna. 

Miroslav Trikić: Konkretno, kao što je pomenuto, DHL je globalna kompanija. Samim tim mi nudimo jednu te istu uslugu u celom svetu, svim zemljama i samim tim standardizujemo sve procese i sisteme koje koristimo. Tako da mi koristimo jedan globalni sistem. I evo, okvirno negde 280+ aplikacija se koristi da bi proces DHL-a funkcionisao.

Ivan Minić: Kad kažete globalni sistem, jasno je da tehnološka osnova i platforma zajednička, ali svaka zemlja ima svoje specifičnosti, kako taj deo funkcioniše?

Miroslav Trikić: Taj deo funkcioniše i konkretno, u glavnom se svodi na carinski proces. Znači, jedino što se razlikuje u našem domenu rada je taj momenat za uvoz i izvoz robe i kako je zakonodavstvo u toj zemlji. Samim tim, da li se koristi centralni sistem ili se koristi, da kažem, lokalna aplikacija. U našem slučaju, mi imamo lokalnu aplikaciju koju koristimo da bismo bili potpuno inline sa standardom koji zahteva Uprava carine. 

Ivan Minić: Ono što je meni uvek bilo fascinantno, nekoliko puta sam sarađivao na nekim projektima sa DHL-om i taj ceo sistem integracije sa rešenjima za elektronsku trgovinu koji postoji, jedna od stvari koja mi je bila fascinantna u toj nekoj razmeni informacija na nivou slanja upita, dobijanje informacija je što sam uvek dobijao informaciju o tome šta me čeka i sa druge strane. Odnosno, ako ja šaljem paket negde, Ognjenu zemlju, nike bitno, na kraj sveta, ja znam, možda ne sa 100% sigurnosti, jer uvek može da se desi neka promena negde i neka specifičnost, ali ja dobijem informaciju i šta očekuje i onu drugu stranu kada je uvoz svega toga u pitanju pa mogu da, i možda snosim troškove toga unapred ili makar pripremim onoga ko prima paket, da će to sve dobiti. Odakle to sve te informacije i na koji način to funkcioniše? Mnogo je veliki broj kombinacija.

Miroslav Trikić: Mnogo je veliki broj kombinacija ali zato kažem, sistem tu dolazi u igru. Znači, postoji jedan centralni sistem, koji se puni sa podacima iz svake zemlje. I svaka zemlja je odgovorna da ažurira lokalne podatke, lokalno zakonodavstvo i lokalne procese. Tako da sa te strane se uvek trudimo, čast izuzecima, da to bude ažurno i up to date, da mogu lako da se daju prave informacije. Jer to je suština. I to je, da kažem, neki napredak, gde se ide u pravcu, uzimajući u obzir – svi su zauzeti, svi su u pokretu, da se najavi i dogovori vreme čak za isporuku određene pošiljke.  

Ivan Minić: Njemački standard, što se kaže 🙂 Svi mi inženjeri volimo da kažemo – nije važno da li je dobro ili loše, važno je da je predvidljivo. E sad, sa druge strane imamo sistem koji je, baš smo pričali o tome u ovom razgovoru koji je prethodio snimanju podkasta, imamo sistem koji je uglavnom orijentisan B2B. Naravno, postoji i B2C aspekat, ali on ne predstavlja sad neki preveliki deo toga, ali taj B2B aspekt, u vašem slučaju, pokriva rad sa preko 5000 krajnjih korisnika u vidu prodajnih objekata koji dobijaju vaše proizvode. Vi ste regionalni lider, firma, da kažemo, koja potiče iz Slovenije, odnosno, kapital je u startu slovenački, ali isto tako i firma koja je prethodnih godina imala značajni broj akvizicija, integracija sa drugim sistemima, koja je napravila jako veliki broj nekih, koliko se sećam priče koju sam čuo, sarađujući prethodno, koja je napravila, sa ciljem optimizacije, veliki broj manjih proizvodnih pogona koji mogu lakše da opsluže neke regione gde je to potrebno i koja najčešće radi sa drugim velikim sistemima. Kako kod vas izgleda tehnološka osnova poslovnog softvera koji je ispod svega?

Nebojša Baškot: Naravno, bez računara sigurno ne bismo mogli, i softvera ništa da uradimo. Postoje te aplikacije koje koristimo na mobilnim tabletima koji se koriste na terenu, kolege koje obilaze, komercijalisti koji obilaze terene, oni komuniciraju praktično na terenu sa ljudima u maloprodajama. Svi ovi ostali veliki sistemi kao što su veliki lanci maloprodajni, oni komuniciraju naravno preko računara, preko EDI razmene. Svaka porudžbenica stiže preko računara, to prolazi praktično kroz više sistema i ERP-ova da bi na kraju došlo do proizvodnje i do isporuke, do samog kranjeg kupca. To je sve vezano u softveru tako da bez toga i računara teško da bismo mogli da opslužimo svih tih 5000 i više kolacija. 

Ivan Minić: A poslovni softver koji je ispod svega centralni, ERP koji koristite, nije neko od globalnih rešenja već je zapravo rešenje koje je nastalo u Sloveniji i koje je onako, prilično prilagođeno od starta potrebama firmi i razvija se zajedno sa firmama.

Nebojša Baškot: Jeste. Zato što je Don don kompanija koja ima 95% praktično u proizvodnji i onda je sam ERP najviše prilagođen samoj proizvidnji i na kraju sve te poslovne jedinice koje imamo u Srbiji su povezane zajedno sa svim tim našim klijentima, tako da na neki način to sve glatko funkcioniše i lepo radi, tako da možemo da ispoštujemo svako trebovanje, da kažem, porudžbenicu do krajnjeg kupca. 

Ivan Minić: To mi je uvek bilo impresivno, da jedan tako veliki sistem koji ima toliko kompleksnu distribuciju, kroz neki lični kontakt, jer smo u jednoj prilici za malo sarađivali, na kraju ipak nismo, neverovatno pozitivan utisak nivoa organizovanosti, posvećenosti ljudi, činjenice da prilično kompleksnu informaciju dobijam u roku od 1 dan, na vrlo jedan sistematizovan i dobar način i kao – izgleda da ni slovenački standard nije loš, možda ne baš kao nemački ali svaka čast! E sad, ono što nama jeste ovde glavna tema, to je cela priča sa novom fiskalizacijom. Vi ste i jedni i drugi bili deo sistema fiskalnih kasa. Imali smo slučajeve firmi koje to nisu bile, i ljudi koji su se bavili primarno elektronskom trgovinom koja je bila oslobođena takvih obaveza i za njih je sve ovo neka potpuno nova stvar sa kojom se prvi put upoznaju. Često su ciljano birali da budu delatnosti za koje to nije potrebno pa je sad to stres.

Ovde to nije nova stvar apsolutno, ali nije nova obaveza ali jeste nova regulativa, jeste nova tehnologija, jeste potreba da se neke stvari zanove, da se neke stvari reše na drugačiji način. Šta je u vašem slučaju, da krenemo od DHL-a, bilo potrebno da se desi da bi vi mogli da budete spremni za prelazak na novi sistem fiskalizacije?

Miroslav Trikić: Mi to nismo doživeli kao nešto strašno. Znači, to je sistem, mi funkcionišemo sa sistemima dobro. Ovde je bilo glavno pitanje da se pokrene tenderski postupak, da se prikupe koje su mogućnosti, ko nudi šta od opreme, kakvi su uslovi. To kad se regulisalo i izoabralo, formirao se tim, definisamo je koje obuke zaposleni moraju da prođu, i samo je preostala primena. Tako da mi to nismo osetili nešto preterano kao problem.

Ivan Minić: Jel bilo nekih stvari koje je bilo potrebno rešiti interno, kroz, osim samih obuka, kroz softver, kroz neke procedure?

Miroslav Trikić: Ne i razlog je što mi na kurirskim terminalima smo već imali te iznose. Mi imamo interni sistem i našu aplikaciju upravo da se prate takve stvari jer na kraju dana kad se kurir vrati u svoj centar, radi se taj takozvani debrief i na osnovu podataka iz kurirskih skenera, vidi se šta je naplaćeno, koliko je naplaćeno i na taj način to centralno izveštavanje postoji. Ovde će biti, da kažemo, situacija da umesto jednog uređaja, svaki kurir će morati da nosi dva. 

Ivan Minić: Ali će neke stvari biti dostupne i u realtime-u, što isto nije loše.

Miroslav Trikić: Tako je!

Ivan Minić: Kakva je situacija kod vas?

Nebojša Baškot: Kod nas je situacija takva da smo imali praktično razvoj softvera, mi smo morali da se prilagodimo novim regulativama, tako da, pokrenuto je to još krajem novembra, kada je to krenulo sve, tako da je sve u razvoju još uvek, u testnoj je fazi. Što se tiče našeg softvera i što se tiče hardvera, da kažem, ovih termalnih štampača, to je praktilno sve završeno. Sad smo došli do tog trenutka da to prođe, da se vidi kako to sve funkcioniše da bismo bili sigurni, da bismo pustili produkciju.

Ivan Minić: Lepa stvar koju smo čuli je da novi sistem fiskalizacije podrazumeva i tu mogućnost da ti imaš uređaj u testnoj fazi koji zapravo radi sve što treba. Možeš da prođeš kompletno testiranje, bez da praviš račune koje ćeš da storniraš itd, nego zaista prođeš sve i ako radi, onda znaš da radi. I to ti je dobra polazna osnova za dalje. Pitaću vas još jednu stvar koja, da kažem, možda se u vašem slučaju i nike dešavala, ali imali smo i među pitanjima koja su stigla i generalno u razgovorima sa ljudima koji su bili korisnici i starog sistema fiskalizacije, odnosno, bili su obveznici fiskalizacije od kada je ona krenula od 2004. godine ili kad već, a to je, dali je bilo nekih izazova sa starim uređajima i satrim sistemom i da li je, pošto, dosta tih uređaja koji su i danas u upotrebi su uređaji koji su prilično stari. Samim tim nude mnogo manje mogućnosti i funkcionalnosti. A u međuvremenu smo došli do toga da možeš da platiš satom, da možeš da platiš narukvicom, da možeš da platiš telefonom, da možeš da platiš platinom karticom samo na dodir, što je mnogo lepo bilo u vreme korone, ne moraš, mislim i dalje je vreme korone, ali ok, u vreme kada je korona divljala, da nemaš tu vrstu razmene bez ikakve potrebe, nego da sve možeš da završiš beskontaktno. Ali to su sve tehnologije koje su se pojavile u prethodnih par godina. Sistem je star 17. Ili 18 godina. Kakva je bila situacija kod vas? Sa jedne strane, da li je bilo nekih generacijskih unapređenja kroz vreme kako se šta menjalo ili je sada prvi put da dolazi do tog nekog iskoraka u samaom rešenju koje se koristi?

Miroslav Trikić: Kod nas je situacija da je ovo sad prva primena, tako da nemamo iskustva sa tim generacijskim momentima.

Ivan Minić: Vi ste odmah došli na dobro, što se kaže 🙂 Kod vas?

Nebojša Baškot: Što se tiče Don don-a, mi smo korsitili stari sistem fiskalizacije i videli smo jedini problem u tim uređajima koji praktično, ako treba nešto da se popravi li se nešto desi sa samim urđajem, onda bi morala da se kontaktira Poreska uprava, i to je trajalo dan dva, nike duže ali sve jedno, to u ovom sistemu, gde je sve živo, gde je sve brzo, to je jako dug period. U slučaju kod nove fiskalizacije, gde su sertifikati u pitanju softverski, koji se uvode, i ovi su obični štampači, tako da, prilikom nekog kvara, mnogo je jednostavnije i brže se dolazi do toga da možemo kupca da uslužimo na vreme.

Ivan Minić: Još jednu stvar bih pitao, pošto, DHL je globalna kompanija pa samim tim, ima niz stvari koje mogu da se povuku kao iskustvo i znanje sa drugih tržišta. Ali ovo je vrlo specifično iz razloga što je Don don regionalna kompanija, a ovakav sistem fiskalizacije je već uveden, vrlo sličan model i u Hrvatskoj, mislim i u Sloveniji da je vrlo slično, jel vam značilo nešto iskustvo kolega sa tih tržišta, kada je ovo bilo u pitanju?

Nebojša Baškot: Jeste, jeste. Zato što, recimo prošle godine je u Crnoj Gori uvedeno, tako da je i ovaj naš ERP već bio pripremljen, da tako kažem. Kad kažem pripremljen, mali su regulative drugačije, ali u principu je konstrukcija ista, tako da je bilo malo prilagođavanja, kako bi sve moglo da funkcioniše kako treba.

Ivan Minić: A šta su neke specifičnsti koje ste dobili ovim što se sada dešava?

Nebojša Baškot: Specifičnost je u suštini vezana najviše sa, da sad ne komplikujem, sa ESIR-om i LPFR-om, oodnosno lokalni proces fiskalnih računa. Tu je bio izazov praktično, da li da to bude softverski ili hardverski, tako da, to se sve sad izvršava softverski, ne komunicira se direktno sa Poreskom upravom, nego sa tim lokalnim procesorom i onda račun može da izađe brzo i nije toliko zavisan od veze sa Poreskom upravom i interneta. Mada je u današnje to dosta stabilno, nema više takvih prekida kao što je nekada bilo, ali u principu, to nam je bilo jedan od specifičnih zahteva da to sve funkcioniše kako treba jer to je sve što se dešava u pozadini, kupac ne sme da zna i ne sme da primeti da se bilo šta desilo ili će se desiti u budućnosti.

Ivan Minić: Bilo je tih slučajeva sa starim uređajima koji su suštinski imali mobilnu vezu sa internetom ali u to vreme to je bio gprs, što je inače prilično  nestabilno, jako sporo, jeste količina podataka koja se šalje mala, sve to stoji ali nekad je signal toliko loš da i ta mala količina podataka ne stigne i ne postoji ništa što je više frustrirajuće od toga kada ti kartica ne prođe i da moraš još 4 puta jer taj proces biranja i svega, to sve traje. I onda dolazimo sad u situaciju da je malntene postalo trenutno i da je to jedno sjajno iskustvo. Ja sam imao prilike da pričam i sa predstavnicima najvećih kartičara, i jednom i drugom stranom, da ih ne imenujemo sad, koji su posle godina fokusa isključivo na to da korisnici budu što bezbedniji, što jeste naravno jako važno, došli do toga – ok, sad su jako jako jako bezbedni ali je korisničko iskustvo postalo prilično loše jer to sve traje. To traje neko vreme, proverava se x puta, imas dvostepenu autorizaciju svega ali – šta nama kaže know-how sa tržišta? Za 98% transakcija možeš da 100% sigurnosti da kažeš da su legit. Ajde da u tim slučajevima ne pitamo ljude ovo ostalo. Ajde da pitamo samo u onima koji su problematični. To automatski čini korisničko iskustvo 50 puta boljim, što nike loš odnos snage. Kakva je situacija kod vas u DHL-u? Da li ste vi imali neke specifičnosti koje vam je doneo ovaj novi sistem, nešto na šta ste morali da se adaptirate i sa strane IT-a i sa strane nekih drugih stvari, ako je to poznato?

Miroslav Trikić: Ja moram reći da nismo imali specifičnosti. Mi očekujemo benefit od svega ovoga. Očekujemo da će to poboljšati upravo iskustvo klijentima. Da kažem, sa starom opremom, starim sistemima je bila varijanta da od banke mora da se uzme uređaj za plaćanje karticom, a banke uglavnom uslovljavaju sa određenim prometom na tom uređaju. E sad mi imamo lokacije gde nemamo taj obim posla jer pokrivamo 100% teritorije Srbije. I automatski nismo mogli ravnopravno da rešimo taj problem na svim mestima. Sad sa ovim, to će biti rešeno. Očekujemo i da će klijenti biti zadovoljniji, srećniji jer će moći apsolutno na bilo kojoj lokaciji da plate karticom, to je jedan od najvećih benefita.

Ivan Minić: Da, to je sad postalo posebno, moram da primetim, počeo sam da zagledam. Nisam od onih što vole da gledaju ljude u prodavnici, u redu ispred sebe, ali sad sam pčeo malo da zagledam ljude u poslednje vreme i vidim koliko se više koriste kartice nego gotovina, u odnosu na period od pre par godina. I dalje imaš situaciju gde negde ne možeš da koristiš karticu, nema, na trafici nema kartica, nego moraš imati neku gotovinu i tu uvek ispadne problem. Na bankomatu si podigao, najmanja novčanica koju si dobio je 5000 dinara, kupujueš nešto od 200. Kad dođeš na trafiku, verovatno ti prodavacica ili prodavac prokunu naredne tri generacije, i ja zbog toga verovatno nemam kosu, ali to su ti neki momenti koji prosto, ne postoji razlog, u perspektivi, i tamo nemaš rešenje koje ti omogućava to. Jano mi je, postoji neka provizija, te sve stvari su, posebno ako je neki lanac u pitanju a večina su sad lanci,, te stvari su dogovorljive jer to je bezbedan lanac. Niko neća na trafici da napravi prevaru kupovinom novina, žvaka, sladoleda ili bilo čega. Tako da vidim da tu postoji dosta prostora za neku vrstu unapređenja korisničnog iskustva, sada kada su ljudi mnogo više navikli da bezgotovinski plaćaju, što je u inostranstvu, već duže standard. Naravno, opet svako tržište ima svoje specifičnosti. Mi smo sad krenuli sa QR kodovima koji još uvek nisu toliko u upotrebi ali evo meni se dešava u šoslednje vreme, povremeno, da mi stigne faktura sa QR kodom, ja sam najsrećniji čovek na svetu jer ja ne moram da prekucavam ništa. To mi je najveća frustracija u životu, kad ni stigne nešto, a ja nisam za računarom, ja ću na telefonu ljudima kojima je bitno da platim, odmah platiti. Ovde, ja samo skeniram i sve se desi samo. Pre par godina sam gledao u Kini kako ljudi muzičaru koji svira na ulici doniraju tako što on ima samo QR kod. Ima šešir i QR kod. I svi koji koriste to, na biciklima koji su dostupni za vožnju po gradu, ima samo QR kod, nema potrebe za tehnologijom bilo kakvom, samo skeniraš i to je to. I to sve funkcioniše. Tad smo, sećam se, komentarisali, to neko celo društvo je komentarisalo – za 5 godina ćemo to videti kod nas. Nije još prošlo 5 godina, da mu damo još jedno 2 pa da vidimo šta će da bude. A i bila je malo korona pa je bilo specifično. Ali dosta stvari se promenilo, dosta stvari se automatizovano i funkcijoniše na drugačiji način, promenile su se ljudske navike, muka nas je naterala da promenimo navike koje u suprotnom ne bi promenili nikada. Meni je recimo vrlo često bio taj momenat iskustva gde naručio si nešto pouzećem, dostavljaju to, i sad treba da platiš neki iznos. Nekad je to 1000-2000  dinara, nije važno, imam kod sebe uvek toliko ali dešavalo se da je to isporuka 23000 dinara. Pa nemam kod sebe po default-u 23000 dinara u novčaniku, ne razmišljam o tome. A  nikom nije palo na pamet da ja mogu da platim to karticom. Zaračunaj mi i neki fee i dodaj mi neki fee na to, samo mi omogući da za mene iskustvo bude bolje. Dese se neke stvari, dese se neke promene i to postane uobičajeno. Postane kroz Wolt, Glovo, Donesi postane uobičajeno da si ti unapred platio karticom. Sve je sistemski osmišljeno na drugačiji način. No dobro, sad sam ja otišao u 101 digresiju.

Miroslav Trikić: Ali tu si pomenuo bar, da kažem, nekoliko pozitivnih elementa proteklih dve godine korone. Sve te stvari su se razvile upravo da bi dovele do što više beskontaktne razmene.

Nebojša Baškot: Navike se menjaju, možda je to zaista pozitivno…

Ivan Minić: Ja se nadam da jeste ida ćemo neke dobre stvari povući iz svega ovoga, pored niza trauma koje, očigledno, povlačimo svi. Hteo bih jedne stvari da se dotaknemo, zato što mislim da je interesantna, nema direktno veze sa ovim, ali zapravo ima prilično a to je taj momenat da DHL kao sistem je u suštini provajder usluga koje su potrebne velikom broju prodavaca. Ko god šalje nešto po svetu, ima potrebu da dobije što bolje rešenje za to, da dobije procenu troška odmah itd. Jedna od stvari, pošto je jedan od poslova koji radim i taj konsultantski u oblasti elektronske trgovine i razvoja rešenja za to, obično kada radimo strane klijente, kada radimo shop-ove za njih, u zavisnosti od zemlje, koriste se neka gotova rešenja koja omogućavaju integraciju sa, ili FedEx-om ili DHL-om ili u zavisnosti od toga koja je zemlja primaoca, rešenje koje je optimalno po proceni za to sve. Kakva je situacija sa strane korisnika tog tipa usluga kod nas? Ja znam da vi imate razvijena rešenja za to. Rešenja koja su sjajna, koja su vrlo jednostavna za implementaciju, koja ljudima daju mogućnost da zaista znaju tačno koliko će da košta isporuka nečega negde u realnom vremenu. Ali nisam baš sretao mnogo slučajeva toga da je neko to implementirao kod sebe na shop.

Miroslav Trikić: Pa kod nas u Srbiji ima kompanija koje su primenile integraciju i koriste te module da dobiju pravu procenu. Ali pta smo mi dalje uradili… Imali smo jedan zanimljiv projekat, recimo, razvoj nekih aplikacija namenjenih za korisnike, uglavnom je ceo taj proces je rađen bez samog korisnika. Konkretan slučaj je sad nova Flagship aplikacija, ne toliko nova, evo sad već dve godine je u produkciji, ona je po prvi put razvijana tako što je okupljena grupa na globalnom nivou od nekih 6000 kompanija, koje sarađuju sa nama i gde se krenulo od najosnovnijih stvari kao – koje boje na ekranu, koje slike na ekranu, šta je to što bi vas privlačilo, kojim redosledom informacija… Ranije, mi smo sa našeg aspekta definisali te aplikacije i redosled unosa podataka, ali to se nije uvek poklapalo sa potrebama korisnika. Pa smo ovaj put rešili na globalnom nivou da pitamo korisnike. I ceo proces razvoja, od tog prvog trenutka do kraja je bilo sa korisnicima koji su dogovarali i govorili šta njima treba i kako oni sve to vide. E ta aplikacija takođe omogućava da čovek unese odakle dokle šalje, šta šalje, koja je težina i momentalno dobije ponudu, ali ne jednu, postoji više različitih ponuda. Ako recimo neko hoće garantovano narednog dana da u Evropi do 9h ujutru bude isporučeno, ili do 12h ujutru, to su različite usluge. Tako da, u zavisnosti od lokacije odakle se šalje, do lokacije koja je odredište, čovek može da dobije nekoliko ponuda, koliko tačno košta, specificirano tačno koji su tu troškovi kalkulisani, i da izabere koja od usluga mu najbolje odgovara. A ta aplikacija je web aplikacija. I sad ogromna većina korisnika koristi to. Shop-ovi.. polako se to integriše, dolazi na svoje, postoji mnogo rešenja za integracije. Ako shop koristi kao platformu neku of-the-shelf aplikaciju, 95% je da postoji modul samo plugin play za DHL i da može da platforma da komunicira sa DHL-om. Postoje razne tehnologije za integraciju, jer razumemo da različiti korisnici imaju različite platforme i različite potrebe. Tako da se tu baš široko išlo, da se nađe, koje je rešenje optimalno za svakog od njih. Tako da sve je to predviđeno u tome.

Ivan Minić: Ali taj momenat da jedan veliki sistem, krene da razvija nešto sa onim što nazivamo customer centric approach odnosno, pristup rešenju koje kreće od korisnika ka kompaniji, je naravno… Sve male agilne firme teže tome jer im je to način da se približe korisniku, da se izbore za pažnju korisnika, da na neki načim pobede veliki sistem jer su više vodile računa o korisniku jer veliki sistem često ne vodi računa o korisniku. I onda kada jedan veliki sistem kaže “E ok, meni su korisnici na prvom mestu i važno mi je da njima bude dobro”, to je uvek sjajno za videti i svaka čast na tome. Dešava se, retko doduše i gotovo nikad sa našim bankama, da imaš taj momenat da neko zapravo zamolio te da uneseš podatke tvoje firme ali imaš opciju da uneseš samo matični broj i PIB a on će da povuče sve ostalo, a imaš i sve ostale banke koje kažu “A što ti ne bi 477. put uneo sve podatke koje imaš jer iako možemo da ih povučemo sa NBSa i APRa, iako taj upit ne košta ništa, ili košta minimalno, ko će sad da se bavi time. Šta, lakše je da vas 100000 unese to nego jedan naš čovek da potroši 5 sati da integriše to sve. Vi radite i sa fizičkim licima, i sa kompanijama i sa najrazličitijim nivoom kompleksnosti i nivoom frekvencije saradnje, neki ljudi pošalju jednom u 100 godina nešto i to je to, neke firme šalju desetine paketa dnevno, to je sve vrlo specifično i traži neku fleksibilnost. Sa druge strane, Don Don primarno radi B2B. Ali radi i B2C. E sad, kako pomiriti te dve stvari? 

Nebojša Baškot: Pa dobro, mora da se pomire zato što krajnji korisnik, kao što smo sad i rekli, je najbitniji i moramo ispoštovati svakoga. Uostalom, sve te uvedene tehnologije koje imamo sada, nam pomažu da budemo i produktivniji i da nam procedure koje imamo, da budu skraćene, jednostavnije, jer svaki čovek koji se nalazi bilo u proizvodnji, bilo u prodaji, on mora da bude dobra karika, da ne bude ona slaba karika, tako da sve to moramo pomiriti da bi poslovanje i zadovoljstvo korisnika i zadovoljstvo nas radnika, bilo na vrhunskom nivou.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje se sećam, u jednom od svojih projekata koje radim, koji ima isto taj momenat da deo kupaca su biznisi, deo su fizička lica, postoji neki relativno veliki broj artikala koji je moguće kupiti ali kad pogledaš na uzorku firme, skoro sve kupuju 10 istih artikala, odnosno kupuju 5 artikala ali ako uzmeš ukupno sve firme, možda ih ima 12 varijacija sve zajedno. Kad pogledaš fizička lica, njihova prosečna porudžbina ima 17 artikala ali kad pogledaš ukupan pool iz kog su povukli makar po 1-2 artikla, dolazimo na neku cifru od 400-500-600, i kao, to je neki organizaciono-interni pakao, ako to ide sa istog mesta. Sad, u vašem slučaju baš i ne ide. Jedna stvar je centralizovana proizvodnja koja je velika. Druga stvar su ti maloprodajni objekti gde ste vi samo distributer, izvođač radova, onaj koji isporučuje. A treća stvar su objekti gde je moguće kupiti finalni proizvod, gotov proizvod. Ali to kada nije jasno izdeljeno, to zvuči kao noćna mora. E sad, kako je sa strane tehnike to rešeno, je l postoje zasebna rešenja za te stvari?

Nebojša Baškot: Pa jeste, da, softver je podeljen na način da praktično imamo ERP koji je u proizvodnji, imamo ERP koji je u maloprodajama i tu ima razlike, mi koristimo softver u maloprodajama da bi mogli deo koji je vezan za maloprodaje, jer tu se nalazi praktično isto kao i običan maloprodajni objekat koji se nalazi bilo gde, oni takođe vrše to trebovanje odnosno naručivanje robe isto kao i bilo koja druga prodavnica. Proizvodnja funkcioniše malo drugačije, ona ima kontakt sa fizičkim licima kao i sa velikim kompanijama i onda praktično svi ti različiti proizvodi stvaraju probleme ali gledamo da to uvek bude na vrhunskom nivou, da to bude proizvod koji će zadovoljiti potrebe tržišta i to je večita borba. U principu, moramo da osluškujemo tržište, da znamo šta tržište želi i da onda plasiramo neke i izmene samih tih proizvoda, da bi mogli da budemo i konkurentni na tržištu i da to podignemo na neki novi nivo, da budu neki noviji proizvodi jer svi volimo da budu neke novine da se uvode, da li je to u proizvodnji ili u maloprodajnom objektu…

Ivan Minić: Kad imaš podatke, onda sa njima možeš nešto da radiš a ovde pričam bukvalno o tome da sa što više strana dobiješ što više podataka, da imaš i mogućnost da ih ručno analiziraš ali i da možeš da ih analiziraš sistemski kroz razne alate i kroz razne sisteme za reporting i da ti to donese mogućnost da zapravo donosiš bolje poslovne odluke. U ovim nekim sad situacijama, baš smo to pričali i prošli put sa malim sistemima koji nemaju sav business intelligence koji ozbiljan poslovni softver donosi, i da to može da bude u jednom trenutku, vrlo brzo, dodatna aplikacija na uređaju, koja će da ti kaže “Evo neke zanimljive stvari koje nisi znao o svom biznisu” jer svi smo mi, posebno mali koji to ne analiziraju ciljano, svi smo mi vrlo skloni tim kognitivnim greškama. Mi pamtimo stvari koje volimo, mi mislimo da nam najbolje ide proizvod koji se nama sviđa ali realnost može da bude potpuno drugačija. E sad, tu mi je zanimljiv DHL kao primer, jer recimo znam da postoji neki standardni cenovnik, koji je dostupan svuda, na sajtu isklikćeš i dobiješ to sve, to je jedna stvar. Potpuno druga stvar kada ti dođeš kao biznis korisnik i kažeš “Hej, ja ću slati X paketa godišnje, ili X paketa mesečno, da li možemo da pričamo o uslovima za to?” Ili “Hej, ja znam da ću slati X paketa ali slaću ih na vrlo konkretne lokacije, da li mogu da dobijem bolje uslove od onog što je defaultna cena za to, koja ne uzima u obzir sve te neke specifične stvari. I čini se da je, u ovom poslu distribucije pošiljki, posebno brze distribucije pošiljki, taj nivo analize svega zapravo ključ uspeha tog biznisa. A ko bolje analizira nešto od Nemaca. Kako to zapravo izgleda iz ugla nekog ko je IT inženjer koji to gleda i verujem, na momente divi se, kako to izgleda?

Miroslav Trikić: Pa, to si dobro sve rekao, suština je sledeća – svaka kompanija, da bi bila održiva, mora da posluje profitabilno. I upravo ti sistemi dozvoljavaju da se radi kalkulacija profitabilnosti. Da li je od Beograda do Bona, Beograda do San Franciska, Beograda do Tokija, da se odmah izračina koji je trošak da bi se ta usluga izvršila, i onda možemo da pričamo, u zavisnosti od količine, broja pošiljaka itd. koliko da se koriguje cena. To je ok. Ali ono što je recimo nešto interesantnije, jeste momenat da se sad uvodi taj novi AI i upravo taj business intelligence, recimo za nešto osnovno, da se optimizuju kurirske rute. Recimo kurir treba da dostavi 50 pošiljaka u današnjem danu. I on ih sve samo skenira, uređaj povuče sve podatke i adrese sa tih pošiljki, gde treba da se isporuče, i izađe mu optimizovana ruta, kojim redosledom da i kuda da vozi da bi dostavio sve te pošiljke. To je recimo jedan veliki benedit upravo business intelligence-a i tih analiza. 

Ivan Minić: Danas je zapravo gomila tih stvari dostupna u real time-u. Ti možeš da pratiš stanje saobraćaja. Postoji podatak koji možeš da povučeš i uvučeš u sistem i on ti kaže – e jeste, u idealnim uslovima, optimalna ruta je ova, ali sad nisu baš idealni uslovi pa ajde preskoči ovo što si mislio i idi okolo i završi ove ostale stvari da bi ukupno bio na nekom boljem rešenju. Sećam se ono prvih nekih zanimljivih momenata, kako se zove taj problem… Taj problem se zove traveling salesman ili tako nešto, gde jedno od prvih najbazičnijih rešenja kad nisi imao softver koji može da ti rešava te stvari i nisi imao gps tracking i sve to, ruta je optimizovana tako da skrećeš samo desno. I to je to. Ceo plan je napravljen tako da ni u jednom trentku nemaš levo skretanje iz razloga što desno skretanje najčešće, 99% slučajeva uslovno i možeš da ga izvedeš. Posebno u Americi.

Miroslav Trikić: Na osnovu globalnih analiza podataka, utvrđeno je da najmanji broj saobraćajnih nesreća na raskrsnicama se dešava kada se skreće desno. I tako se i optimizuje sve, upravo zbog bezbednosti pre svega.

Ivan Minić: Ne znam, ja imam jako pozitivan sentiment kad vidim žuti kombi, tako da, nekako mi je taj momenat, i vrlo istaknutog brendinga, koji u suštini imaju sve velike službe, ali taj momenat da prepoznaješ iz aviona šta je u pitanju, mi uvek nekako daje neki sjajan vibe. Ono što bih hteo da vas pitam u završnom delu razgovora, pošto smo već ovde lepo ugošćeni i lepo smo se ispričali pre samog podkasta a i tokom samog podkasta, je – zašto ste se opredelili za A1 kao partnera u ovome? Evo prvo Don don. Zašto je rešenje koje A1 ponudio za vas adekvatno i koje rešenje koristite? Odnosno, na koji način ste dogovorili da to funkcioniše? Onaj deo koji može da se podeli.

Nebojša Baškot: Na tržištu zaista ima već puno rešenja a za A1 smo se odlučili zato što smo već imali sa njima odličnu saradnju.Prosto smo rešili da tu saradnju nastavimo jer Don don se razvija brzo i želimo da imamo neku kompaniju pored sebe koja nas može ispratiti na taj način tako da kroz tu saradnju koja je stvarno živa i odlična, prosto je bilo prirodno da je nastavimo dalje vezano za efiskalizaciju.

Ivan Minić: Kod vas?

Miroslav Trikić: Mi imamo baš dugogodišnju saradnju. Ako ne grešim, sarađujemo unazad već 15 godina. I pokazalo se da vrednost koja se dobija u saradnji sa A1 je apsolutno ono što nama treba. Kada imamo neki problem ili posebnu potrebu, i oni su voljni da nas saslušaju i izađu u susret, a to je jedan od onih primarnih momenata što i mi volimo da čujemo šta su potrebe naših korisnika, pa onda nam odgovara da partner na isti način postupa u odnosu sa nama.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju smo čuli zapravo od svih koji imaju ovo iskustvo, a inače su korisnici usluge, a dobar deo ljudi se naslonio na pozitivno iskustvo korišćenja osnovne usluge, je zapravo taj customer care momenat, koji kod nas nije baš uvek na najboljem mogućem nivou. Zapravo, vrlo često je ispod nivoa koji je prihvatljiv. I sama činjenica da kompanija vodi računa o svojim korisnicima, pa makar i oni bili veliki biznis korisnici, govori o tome da je potencijalno jako dobar partner za naku aktivnost koja sledi. Za sam kraj, mada smo se dotakli toga, ali ajde da zaključimo razgovor. U kojoj ste fazi implementacije? Ti si rekao da ste vi sada u fazi nekog završnog testiranja, da je manje više sve to implementirano. Kad očekujete da će to biti up and running?

Nebojša Baškot: Mi računamo da će to biti u sledećih nedelju dve. Da ćemo krenuti sa produkcijom. Sad je to u nekoj test fazi još uvek, u principu je sve to ok ali želja nam je da budemo 100% sigurni da ne bi izašli sa nekom greškom ili da ne bi imali neki problem, tako da sistem sad funkcioniše još uvek po starom sistemu, a efiskalizacija kad bude došla, naravno uz obuku korisnika i nekom implementacijom tih rešenja postepeno, da naši korisnici ne budu ni osetili ni primetili da smo prešli na efiskalizaciju, sem naših radnika koji bi, nadam se bili zadovoljniji da ne bi imali problema koje su imali do sada.

Ivan Minić: Kakva je situacija kod vas?

Miroslav Trikić: Kod nas su svi uređaji isporučeni. Registrovano je sve sa ministarstvom, postavljaju se sad ti bezbedonosni tokeni, da se uspostavi komunikacija, testiranje je već krajnja faza i ono što jedino predstoji je obuka zaposlenih u radu sa samim uređajem. Tako da, vrlo smo blizu, u roku od isto, par nedelja.

Ivan Minić: Hvala vam što ste podelili iskustvo dva velika sistema i nadam se da je svima koji ovo slušaju, bilo da su iz malog, srednjeg, velikog ili baš onog malog, malog, mikro preduzeća, verujem da su mogli da čuju nešto korisno, kako to veliki rade neke stvari na sjajan način i da imaju temu, da ih boli glava neko vreme, da razmišljaju šta sa tim mogu da urade. Ono što je meni važan zaključak, zaista važan zaključak, to je da ste vi krenuli na vreme, da ste vi sada u završnoj fazi a ima još skoro dva meseca do trenutka kad je krajnji rok za to sve i da je definitivno preporuka svima, koji ulaze u ovako nešto, da ne čekaju zadnji trenutak jer ne znamo kakva će situacija biti tada. Ono što znamo i što nam je potvrđeno i u prvoj epizodi i mnogo puta je već rečeno – neće biti dodatnih pomeranja rokova. To je to. Kraj aprila je poslednji rok i posle toga više nema tolerancije. Uzmite uređaje na vreme. Obučite se na vreme. Istestirajte stvari na vreme, pripremite se i onda ušite lagano u poslenji mesec i birajte kada ćete da pustite celu stvar live. I svakako iskorisite priliku da u narednoj epizodi dobijete odgovor na eventualno još neko pitanje ili nejasnoću koju imate, koja vas muči. Dobili smo dosta pitanja, biće objašnjeno dosta stvari u prvoj epizodi jer je ona bila, da kažemo, da pokrijemo neki generalni slučaj, najčešća pitanja koje ljudi imaju. Ali postoji i niz specifičnih pitanja koje se takođe odnose na neki veći broj korisnika od samo nekog pojedinačnog. Hvala vam na pažnji, nadam se da vam je bilo interesantno, redovna epizoda naredne nedelje, naredni specijal naredne srede. Vidimo se.