EP106: Vladimir Grbić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 106. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. A danas imamo pa najekskluzivnijeg gosta do sad. Nikada nismo imali prilike da ugostimo nekog ko je olimpijski šampion. Ja sam to najavio, u nekoj od prethodnih epizoda sam pomenuo da smo krenuli da pričamo i evo danas – danas nam je u gostima Vladimir Vanja Grbić. Dobro došao.

Vladimir Grbić: Bolje vas našao!

Ivan Minić: Sad će možda neko da pita – mada, kod nas uglavnom to slušaoci već znaju – kakve veze ima olimpijski šampion i proslavljeni sportista sa podkastom o preduzetništvu. Ali, ovo nije podkast o preduzetništvu. Ovo je podkast o ličnom razvoju, pa se između ostalog bavimo i preduzetništvom. A ako pričamo o preduzetništvu, preduzetništvo ima mnogo svojih komponenti, među kojima zapravo postoji jako puno sličnosti u odnosu na sport, i jako puno ljudi zapravo koji se uspešno bave dobrim delom to duguju nekoj svojoj istoriji u sportu. Jer sport te uči ono jednoj stvari – da ne postoji nikakav instant rezultat koji može da se desi. Nego ti radiš na nečemu 10 g., pa onda možeš da vidiš nekakav rezultat toga svega. I tad ako staneš, rezultata više nema, nego i dalje treba da radiš neki određeni duži niz godina, sa nekim vrlo malim pomeranjima, sa mnogo promašaja, spoticinja. Ali, prosto, kada imaš neki veliki cilj pred sobom, onda je sve opravdano i sve nekako ima smisla. Vanja, ti si prvo olimpijski šampion. Odbojkaš koji je svoju profesionalnu karijeru gradio 20-ak godina na raznim terenima, počevši od ovog našeg regiona, a zatim i na svim ostalim terenima na kojima se odbojka igra ozbiljno. Reprezentativac si bio 17-18 g.

Vladimir Grbić: 16 g. seniorski.

Ivan Minić: 16 g. seniorski. I nakon završetka igračke karijere, što je bilo 2009., iako je bilo nekih priča i 2010. da ćeš se vratiti, zaigrati, tvoj život je, da kažemo, nastavio da se odvija po nekom prilično zauzetom rasporedu. Svašta ti nešto radiš. Pa, ako bi mogao da nam daš neki pregled šta je to zapravo šta trenutno radiš i čime si se bavio otkako si prestao da aktivno igraš odbojku?

Život posle odbojke: Novo poglavlje u karijeri

Vladimir Grbić: Jedan prijatelj mog pokojnog otac imao je jednu jako lepu definiciju za njega. Rekao je: Miloše, ti me podsećaš na veliki traktor u maloj bašti. Što znači, ukoliko ne nađeš adekvatnu njivu za potencijal koji ti imaš, može da se desi da ćeš vrlo često da se udaraš o ogradu, odnosno nećeš moći da taj potencijal koji imaš preneseš na adekvatan način. Nećeš biti zadovoljan. Ja sam kroz igračku karijeru, u stvari, spoznao sebe. Shvatio sam koliko mogu, šta mogu, koliko mogu da utičem na druge, koja je moja uloga u ekipi ili u timu u kom se nalazim. I onaj deo prvi koji si rekao, mene vrlo često i danas korporacije, kompanije, preduzednici zovu da im držim motivacione govore koji su upravo produžetak onoga što je sportska karijera, odnosno neka pravila koja su iz sporta, a koja su vrlo, vrlo i jako prepoznatljiva u korporativnom delovanju. I mogu ti reći da jako veliki broj njih ima veoma pozitivan feedback zato što se ljudi vrlo lako prepoznaju, shvate kako i na koji način, i možda neki odgovori koji su bili teški ili daleki su sada u stvari odjednom se otvorili kao veoma jasni. Bilo kojim poslom da se bavite pravilo koje si rekao je apsolutno isto. Da bi vi krenuli, potrebna je odluka. Je li tako? Ja sam vrlo često to i govorio onoj liniji koja razdvaja dva sveta. Ima jedan jako lepo video koji je moj drug Nemanja snimio i režirao – Granica između dva sveta.

Ivan Minić: Kada pričaš sa ćerkom. To je prošle godine snimano na kampu.

Vladimir Grbić: Tako je. Jeste. Gde suštinski vi ste ti koji birate kom ćete svetu pripadati. Da li da sedite i da kažete: Eh, da sam mogao, mogao sam, ili želite da kažete, OK, želim da probam, da se zaista znam da se otisnem maksimalno koliko god mogu: da vidim ko sam, da vidim šta je moj potencijal, da spoznam neprijatnost, pošto mi uvek montiramo u svojoj glavi da smo mnogo bolji nego što suštinski jesmo, da prihvatim ono što jesam i da krenem da radim na tome svakoga dana 100%. E, olimpijski šampion je upravo taj. Ne medalja. Vidi, ima jako puno olimpijski šampiona koji su sedeći na klupi dobili olimpijsko zlato. I oni ne znaju šta znači biti olimpijski šampion, niti koliko je breme slike u društvu onih koji su to. Neko ko može od jedan do deset tri, treba svaki dan daje tri. To je njegova olimpijska medalja. Upravo je posvećenost, a ne površnost ona koja je odlučujuća da li ćete biti uspešni ili ne. Što znači, kada se posvetite određenoj stvari i date celog sebe da tu stvar realizujete, vi imate jako, jako, jako velike šanse da uspete u tome. To znači da vas ne interesuju druge periferne stvari, već ste tome usredsređeni. I kada ceo tim uspete da orijentiše ka toj jednoj stvari, koji dišu kao jedan, e, to je pobednički tim. To je, u stvari, ono što je odlučujuće. U sportu, recimo, imate selekciju i onda kroz selekciju pripremate i spajate ljude u jedan tim one koji su orijentisani ka jednom zajedničkom cilju. Bez obzira na razlike i sve ono ostalo što to nosi. Menadžeri koji su treneri upravo treba i da rade na tome, da taj tim vode u tom smeru. Da bi taj tim ostao, odnosno osvajao, potrebna je konzistentnost, odnosno doslednost. Neko može da bljesne, da postigne jedan rezultat, ali suštinski kvalitet se vidi samo kroz njegove trajanje, odnosno kontinuitet. Bez toga kontinuiteta ne možemo da govorimo o kvalitetu. Možemo samo da dogovorimo o potencijalu, koji je sposobnost. Ali, upravo ostvarenje te sposobnosti svakoga dana determiniše koliko smo zaista uspešni i kvalitetni ili ne. Ja sam nakon karijere, kao što sam rekao, shvatio čime želim da se bavim. 2011. g. ušao sam u Kuću slavnih, bio prvi sa ovih prostora. I dok sam se peo na binu ka Dagu Bilu koji otac moderne odbojke – imao sam tu čast da me on uvede u Kuću slavnih – shvatio sam da želim da radim sa decom. Odnosno, da želim u ime onih koji su mi pomogli da dođem tu gde sam došao da pomognem onima koji će posle nas nastaviti to što treba da bude i pasija i posvećenost i filozofija pristupa ne samo odbojci nego odrastanju kroz odbojku. I da za tu misiju treba da se spremim. Što bi značilo da treba da završim adekvatnu školu, koju sam već započeo dosta ranije. Završio sam Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu 2014. g. i iste godine upisao doktorske studije koje su na samom kraju. Ovo godine bih trebao i da doktoriram. Ne interesuje me kupovina diplome. Ja uvek idem težim putem. Iako će, naravno, biti onih koji će da kažu da sam kupio diplomu, a opet to je njihov problem. I način na koji radim sa decom je, u stvari, ono što ja verujem da će njima pomoći ne da budu vrhunski odbojkaši već da budu vrhunske ličnosti. Vi imate dve kategorije sportista. Jedno su veliki sportisti, odnosno vrhunski sportisti, a drugo su vrhunski šampion ili šampioni. Vrhunski sportisti su vrhunski u sportu kojim se bave, a šampioni su oni koji su to i u privatnom životu.

Ivan Minić: Koji su i veliki ljudi.

Vladimir Grbić: Mene interesuju ovi drugi. Mnogo manje me interesuje samo dostignuće na terenu koje može uvek da napravi bez ikakvih problema. Ja znam kako. Ali, ono drugo kreće od baze, mnogo duže traje i to je ono što determiniše rad jednog trenera ili čoveka. Znači, da vi okupite svo ono znanje koje imate, a ja sa sobom imam ozbiljan tim ljudi koji se bavi time. Imamo 2.300 podataka, odnosno 2.300 testiranih klinaca, što dece iz masovne populacije, što dece sa Specijalne olimpijade sa intelektualnim zaostatkom, odnosno nedostatkom. I na osnovu toga mogu da kvalifikujem svako dete, odnosno trend koji je aktuelan u sportu. U sportu se radi, recimo, zadnjih 50-60 g. jedan te isti princip: Ja sam video od tebe da ti piješ iz čaše. Ja isto uzimam i radim istu stvar, bez obzira da li je u čaši viski, vino, voda ili sok. Svi se vezuju za vežbu. Niko se ne vezuju za cilj koji treba da ostvari tom vežbom. I tako dalje, i tako dalje. I onda jedan kopira drugog, drugi kopira trećeg. Kvalitet kao kvalitet nedostaje. U celoj toj priči ono što se meni lično ne sviđa jeste što jako veliki broj dece, obzirom da je sada sport postao ekonomija i plaća se članarina, jako veliki broj dece odustane, sa negativnom konotacijom ka sportu, i nikada se više sportom ne bave. To je strašno. Zato što u sportu rade ljudi koji nemaju apsolutno minimalnu pedagošku kulturu. Tačnije, cilj treba da bude dečji osmeh, a ne postignuće. Ja slušam jednog čoveka koji je na odgovornoj poziciji i kaže: Mi treba da organizujemo što više takmičenja da deca dobiju što više medalja. Tako će ostati što više u sportu. Ja kažem: Ti si idiot. Tako deca prestaju da treniraju. Ti ih odvedi na Kup babe i Kup dede, i oni će da kažu: Ja sam osvojio što sam trebao da osvojim u životu i to je to. Mene to više ne interesuje. Ili, zato što trener mora da opravda članarinu roditelja zato što su uspešni i prvi su, ima dece koja nikada ne uđu, recimo. I deca jednostavno se razočaraju, ne žele više da igraju. Ili zbog procesa treninga, deca se povrede. Znači, imate dve vrste povreda. Jedne su mehaničke, telesne, koje su strašne i mogu decu da obogalje za ceo životu. A one druge su još gore. One emotivne. Jer one mogu da traju ceo život. I onaj koji ne zna kako će sa detetom koji je beli papir može zaista da ga osakati ozbiljno kao ličnost. Sport treba da bude u funkciji razvoja dečje ličnosti. Da se kroz socijalizaciju, kroz sociološku maturaciju, odnosno sazrevanje, ljudi pripremaju za ono što će biti njihov dalji život. Sport, znači, može da bude i treba da bude i jeste u rukama pravih, onih koji razumeju, karika i odskočna daska za daljni život. Zato ja i radim 360 stepeni dečjeg razvoja. To je moje opredeljenje. To je ono čime se bavim i u tom smeru idem. Malo sam bio opširan, ali nadam se da sam dao malo konkretniji odgovor.

Ivan Minić: Kada pričamo o tvojim počecima, moramo da kažemo to – to ljudi koji prate sport znaju, naročito oni koji prate odbojku, ali generalno nisam siguran koliko je to poznato ljudima – ti si iz Kleka, jedno malo mesto u Vojvodini, blizu Zrenjanina, koje je mesto 2.500 ljudi, koje ima 5 olimpijskih medalja. I taj prosek je dosta dobar. I ne postoji mesto na svetu koje ima takav prosek.

Vladimir Grbić: 🙂 Kažu: Najveće šanse da postaneš nosilac olimpijske medalje ako se rodiš u Kleku.

Ivan Minić: 🙂 I sad kad pogledamo ko je te medalje doneo, te medalje ste doneli ti i Nikola i Dejan Bodiroga. Što, mislim, svako od vas je u tome što je radio, u svojoj ulozi u timovima u kojima je bio, bio vrhunski. A prethodnica svega toga je da ste u suštini svi poreklom iz Hercegovine, iz tog nekog kraja oko Trebinja, odakle dolaze ljudi koji imaju jako dobru genetiku za većinu sportova koji zahtevaju snagu, visinu, izdržljivost i sve ostalo. Vaša porodična priča zapravo o odbojci ne počinje sa tobom i Nikolom. Počinje sa vašim ocem, koji je dugo godina bio reprezentativac i koji je ’75. doneo prvu medalju.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: Bio je jedan od članova, bio kapiten, u stvari, ekipe koja je osvojila prvu medalju za seniorsku odbojku za bivšu Jugoslaviju. I kad sam ja bio klinac i kada sam ja trenirao odbojku zbog tebe, a igrao na poziciji tvog brata, pa je to bio jedan konflikt unutrašnji, ja sam zapravo imao prilike da mnogo toga čujem i čitam i gledam o vašoj porodice. I meni je u suštini ta uloga tvog oca na, naravno, pre svega vas dvojicu, ali i na celo to okruženje. Klek je imao i odličan ženski odbojkaški tim i odličan muški odbojkaški tim.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: I dalje su te ekipe – sad ne pratim toliko više redovno, ali igrali su prvu ligu.

Vladimir Grbić: Jesu.

Ivan Minić: Gde prosto to baš i nije uobičajno. A tvoj otac je dugo bio u odbojci, nakon čega je bio profesor biologije i fizičke kulture. I, da kažemo, predvodio taj neki rad upravo sa decom. E sad, ceo ovaj uvod i celo ovo prilično komplikovano pitanje u suštini znači – u suštini ima za cilj da proba da objasni kako je izgledalo odrastanje u tom okruženju i šta si ti naučio u tom okruženju što danas možeš da primeniš kao otac i kao neko ko se jako bavi decom.

Vojnička disciplina i želja za dokazivanjem

Vladimir Grbić: Klek je vrlo specifična sredina. Kažem, specifična sredina, tada, u tom trenutku, u Kleku je negde bilo oko 1.850 ljudi. Ženski klub, devojke iz Kleka, i muški klub, momci iz Kleka – znači, nije bilo niko sa strane – devojke su osvojile ’64. Kup Jugoslavije i muškarci su osvojili ’72. Prvenstvo Jugoslavije. Samo momci i devojke iz Kleka. Mentalitet ljudi je bio, kao i većine ljudi tih godina, sklon dokazivanju. Oni koji znaju otprilike mentalitet Hercegovaca znaju jako dobro da to nisu ljudi sa kojima treba da se kačiš. Jer su veoma ponosni, ali su mnogo ćutljivi. I obično kada pričaju i ako pričaju, kvalifikuju mnogo stvari. Mi smo odrasli u porodici gde je bio strogi patrijarhat. Mogu slobodno da kažem vojnička disciplina. Otac, nikad se nije desilo da je rekao nešto dva puta. Nikada. Nije postajalo neću ili ne mogu ili ne želim. To su stvari koje su nas spremile za vojsku, tako da nije bilo ni potrebe da se objašnjava bilo šta. Igračke kojima smo se igrali uglavnom su bile one koje smo napravili mi, što je pospešilo kreativnost. Radne obaveze svakoga dana. Škola, rad u bašti ili pomoć bilo kakve prirode, i onda, tek na kraju, smo se igrali. Mi smo praktično večito bili željni igre. I obično kada smo mi dolazili da se igramo, ostali su završavali. To nije priča iz američkog filma, ali je istina. Nikola i ja smo jako puno vremena proveli na kanapu ili mreži, između dva drveta, u parku, odnosno na šipci koju je majka koristila za mlaćenje tepiha, za trešenje tepiha. To su bili krvavi mečevi između mene i njega, 1 na 1. I to je bilo nešto što je jednostavno živelo u nama. Mi smo živeli za to da se dokažemo svojim roditeljima. Imali smo s jedne strane oca koji je bio figura nedvojbena i nikada dovođenja u pitanje, jer je majka napravila od njega takvu figuru i ona je bila ta koja je morala da cinculira oko svega: da nam objasni zašto, kako, da ga čuva, da ga štiti, da nemojte, vodi računa, itd. I kada imate vrstu i takvu podelu, da kažemo, autoriteta, onda imate i reper. Jer ukoliko je samo jedna stvar, nije dobro. Vrlo često i Nikola i ja smo pominjali otac, otac, otac, otac. To, mislim, imate idola i kao igrača i kao trenera i kao oca i kao muškarca. Ali, odgovorno tvrdim da majka nije takva kakva je bila apsolutno ne bi bilo ništa od toga. Harmonija u razvoju je veoma bitno da postoji sa obe strane. Ukoliko ne postoji, to nije to. Mogu slobodno da kažem da otac kao čovek nije bio ni malo lak. I trebalo zaista znati i umeti kako i na koji način da se postaviš i da to sve ishendluješ onako kako je trebalo. Mi smo počeli napolju: platnene rumunske patike, Startasov šorc, majica na bretele bela, gumena lopta Tigar Pirot, šuplja mreža. Tako sam ja počeo. I ja do nekog 7. razreda nisam nešto ozbiljno trenirao. Počeo sam da sa 9 g., ali to je bilo hajde nešto malo preko leta, dok ne počne škola. Pošto nismo imali salu, nismo imali ništa, išao sa ćaletom na treninge, i gledao sam, malo pikao sa strane, ali ništa ozbiljno. Međutim, ono što sam dobio, što ja mislim da je najvažnije jeste ćale je vodio fizičko vaspitanje i mi smo se razvijali u potpunosti. To ono što danas, recimo, fizičko vaspitanje katastrofa. Jer vi, ukoliko odradite po pitanju motorike to što treba, ako ispustite periode za razvoj motoričkih sposobnosti, ako razvijete agilnost, odnosno koordinaciju, koja je veoma važna, jer od 6. do 12. g. – sa 6. ima 60% motoracije mozga, sa 12. 90% – ukoliko preskočite taj deo, posle toga džaba ste krečili. Znači, suština i jeste u tome da poznajete suštinu. Mi smo to radili zaista fenomenalno. Bačen sam ja bio i Nikola, naravno, za mnom u prvu ekipu koja je igrala tadašnju Vojvođansku ligu. Počeli smo na klupi prve tri utakmice i onda me je otac ubacio da igram mene i ostalo moje saigrače koji su mlađi. Gurnuti smo u vatru i to nam je dalo – znači, pričam sa 16 g. – i to nam je dalo ozbiljan vetar u leđa. Sledeće godine ulazimo u juniorsku reprezentaciju. Igramo prvenstvo standardno. I prvi put odlazim, odnosno porodica se odlučuje, obzirom da sam prevazišao sredinu, da nastavak karijere i 4. razred srednje škole završim u Novom Sadu, u Vojvodini, koja je tada bila šampion. To je jedna od najtežih odluka za roditelje, a verovatno i jedna od mojih težih godina. Ne jedna od, nego najteža godina u mojoj karijeri. Gde sam praktično proveo celu godinu trenirajući, odigravajući možda jedan i po set za celu godinu. Moji roditelji me nikada nisu pritiskali da treniram. Nikada me nisu pritiskali da uspem. Nikada me nisu pritiskali da  radim bilo šta. Danas mogu da razumem roditelje koji ulažu u svoju decu zato što misle da će im se to vratiti, da će oni uspeti, itd. Međutim, tu je jako puno prevara. Dete do 16. godine, dečaci 15., devojčice, treba da se igraju i da imaju osmeh na licu. To je ono što je nas, u stvari, opredelilo da se igramo. Ja sam se celu karijeru igrao. Probali smo i druge sportove: i tenis i košarku i rukomet. I znate kako je na selu, čim naiđe neko prvenstvo, vi odmah peglate taj sport. To je jednostavno tako. I ta multikulturalnost je jako dobra, jer pomaže. Ali su figure, roditelj, trener, u funkciji deteta. Ono što jedan autoritet ne sme da se kosi sa drugim. I da treba da rade na tome da se dete razvija, da ono ne treba da bude olimpijski šampion u 14. niti u 20., već u 25-28-30. Ono što ljudi kod nas nemaju strpljenja je ono što može da bude ubitačno za svoje dete. Pa, stavite mu pištolj bolje na glavu i ubijte ga pre. Jer način na koji se radi sa decom danas kao danas u svim klubovima koje pratim, čast malom broju izuzetaka, je… Nemam reči.

Ivan Minić: To samo kod nas ili misliš da je to svuda tako?

Vladimir Grbić: U celom svetu. Američki sistem je nametnut i američki sistem je ovakav: Moje dete da bi otišlo na koledž ili na univerzitet, da bi scholarship, koji je 40.000 $ godišnje, mora da bude izabrano od strane tima, je li tako. Odnosno, da bude izabrano od strane koledža ili univerziteta, je li tako. Ukoliko se dobije stipendija, ja ne moram da podižem kredite, ne moram da se zadužujem. Ne moram ništa i to je to. Da bih ja postigao to, ja moram da uložim u svoje dete, što znači privatni trenizni, koji su u Americi 100 $, više-manje, gore-dole, ali otprilike to je negde tako; i mesečno se plaća u proseku minimum 300 $: da bi dete treniralo, da bi bilo u klubu, da bi se pripremilo, da bi.. Ogroman broj dece u Americi je uključen u taj proces. Naravno da neki uspeju, ali jako veliki broj njih ne uspe. Kod nas postoji kultura, postoji tradicija. Jako veliki broj ljudi, nažalost, je iskoristio neki trend odbojkaški naše generacije, generacije žena i dan-danas, i koristi i zloupotrebljava to prodajući maglu da će ukoliko dete doći kod njih u klub postati reprezentativac. Mnogi obećavaju da dete ukoliko hoće da bude u reprezentaciji, mora da dođe u ovaj i onaj klub, što je kriminal. Toga ima i dan-danas, toga je bilo i ranije. Dete morate da posmatrate kao ličnost mladog čoveka, beli papir i ono će verovati svemu ono što vi kažete. Kada razočarate to dete koje vam veruje, vi ste ubili iluziju ili težnju jednog deteta da se ostvari možda na određeni način. Vi ste ubice. Niste ga ubili metkom. Metkom kada da ubijete, ubili ste ga na mestu. Ovako ga ubijete ceo život. To su traume koje deca nose jako dugo. I zato je veoma važno kada se radi sa decom da se shvati da to nije rad, to je misija. Ako imate svest da radite sa decom tako da ste u cilju, da znate koga treba da pritisnete, koga da treba da hrabrite, koga treba da čekate. Jer kompleksnost razvija i rada sa decom jeste upravo u tome. Nekada, u vreme kada smo mi odrastali, ljudi su radili zato što su to osećali kao misiju. Njima je bila čast da rade na tome. I mnogim krajevima i manjim sredinama jako puno njih je stvaralo veliki broj igrača. Danas te ljude posmatraju kao ludake i budalu. Meni je drago da sam jedan od njih.

Ivan Minić: 🙂 U svim sportovima u kojima mi imamo tradiciju, naročito, da kažemo, ekipnim sportovima, uvek su postojali ti neki ljudi koji se primarno bave radom sa mlađim kategorijama. I ti kada pričaš, kao eto, on je kao trener – mogao je mnogo više. Ali, ne postoji ništa više od toga. 🙂 Ne postoji ništa više od toga, od stvaranja tih generacija i svih tih mladih ljudi. I baš analizirajući situaciju u košarci, čitajući dosta o tome, prosto se o njoj više piše i pričamo o 70 g. nekakve tradicije i uspeha…

Vladimir Grbić: Izvini, ako mi dozvoliš, da te prikinem.

Ivan Minić: Kaži.

Vladimir Grbić: Recimo, košarka konkretno. Kamp Ace Nikolića na Zlatiboru, u Goliji. Imao sam prilike zato što moj kamp je bio u Goliji prve dve godine. Košarka je prva doživela taj pad upravo zbog privatne škole i neplanskog rada. I to se osetilo na igračima koji su počeli da dolaze. Zato što oni više nemaju osećaj obaveze pripadnosti reprezentaciji, zemlji, narodu, itd. Jer su oni uložili sami u sebe. Kaže: Neće da igra za reprezentaciju! Zamisli! Oni nemaju tu izgrađenu kao sastavni deo njihove kulture. Taj kamp je nekad iznedrio i napravio strahovito puno košarkaša. Taj kamp više nije na Zlatiboru. Na šta liči: deca igraju na betonu, na otvorenom – mašina za pravljenje pare. Ne kažem taj ili… Generalno, to je nešto što se danas radi. Nažalost. Kvalitet: 0. Meni je jako žao što praktično niko ne radi sa decom zarad njihovog zdravlja i razvoja, nego komercijala. I to je veliki problem. Jer potencijal koji mi imamo, genetiku koju mi imamo, to neće trajati večno. Ne postoji nijedan granski savez koji ima svoju školu te sportske grane, strategiju razvoja te sportske grane. Da se kaže: Deca koja su od uzrasta tog, tog, tog – tog, tog, tog, rade tako, tako, tako, tako. Ad hoc. Vrlo jednostavno. Znači, danas kao danas, deca koja izađu iz sistema su greška. Ili slučajnost. Nažalost je tako.

Ivan Minić: Rezultati i dalje postoje, ali je jasno da ih neće baš biti večno. Posebno što kad negde to analiziraš, pre 20 g. ti si imao uspeo seniorske reprezentacije, što jeste najvažnije za generalnu populaciju i popularizaciju i sve ostalo.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: Sve to stoji. Ali, onda uzmeš i pogledaš šta su uradile mlade kategorije, i shvatiš da su i mlađe kategorije osvojile sve što treba da se osvoji u prethodnih nekoliko godina.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: I onda kada analiziraš sada stanje stvari, vidiš da zapravo toga gotovo da uopšte nema. Čak i ni u sportovima u kojima je to bilo nezamislivo, kao što je košarka. Takvi rezultati izostaju, izostaje, da kažemo, planski rad na svemu tome sa decom, kao što i rekao. Ali, vratio bih se na jednu stvar koju mislim da je možda prethodnica svega toga, a to je – ja sam 85., znači, nisam ja baš toliko mlad, ali što kažu, sad je već vreme kad se moja generacije penzioniše, ko je imao da tu priliku i sreću da pravi sportsku karijeru. Ali, čak i ja – pre 20 g. kada sam išao kažemo, kraj osnovne škole i to sve, kad smo imali turnire, takmičenja, bili smo i dosta dobri, itd. – čak i to moje vreme, klinci nisu radili fizičko. Odnosno, bilo je od nas 30, bilo je 15 ludaka koji su radili fizičko i koji su tražili svaki slobodan termin koji mogu da dobiju u sali. Mi smo imali još tu sreću da nam je razredni bio nastavnik fizičkog, pa je to značilo da bukvalno svaki slobodan termin mi dobijemo ključeve i to je bilo jedino važno. A kada nije bilo, imali smo dvorište. Ali, tada je to bilo 5-6-7 devojčica, 2-3 dečaka koja ne žele da rade fizičko, ne vole da rade fizičko. Sada prema svemu što čujem od drugara koji imaju decu, koja su malo starija, sada ima možda nekoliko dečaka koji rade i nekoliko devojčica koje rade, a svi ostali sede na klupi i čekaju da to prođe. I prosto ne gledaju tu celu situaciju kao neku lepu priliku…

Kultura fizičke aktivnosti

Vladimir Grbić: Da, u Italiji, recimo, rade u farmerkama i u običnim cipelama fizičko. Generalno, kultura fizičke aktivnosti je otišla dođavola. Rezultat onoga što sam ti rekao pre nego što smo seli, 96% krive kičme, ravnih stopala i 1.500% povećanog dijabetesa nije slučajnost. Jer je kombinacija fizičke aktivnosti i fizičke aktivnosti i lošeg načina ishrane upravo rezultat onoga što prolazimo sada. Mi moramo da shvatimo da je fizička aktivnost ona koja nas čini zdravim. Kultura fizičke aktivnosti koja može biti rekreacija, sport, vrhunski sport, bilo koji vid aktivnosti je ona koja treba da bude sastavni deo naše kulture kao deo higijene – kao pranje zube, kao umivanje ujutru i uveče, je li tako. Znači, ukoliko mi to nemamo, mi automatski sebi oduzimamo veliku mogućnost da budemo zdravi. Ti podaci koje pratim, koje gledam, obzirom da imam ekipu ljudi sa kojima sarađujem, daću vam, recimo, jedan podatak: Amerikaci su radili istraživanje. 55 naučnih radova se bavilo konkretno time. Endokrinolozi će, ukoliko im bude interesantno, moći da se pozabave konkretnije time. Fizičkom aktivnošću se stvara vazointestinalni peptid. I može da se stvori samo isključivo fizičkom aktivnošću. Ne može veštački. Kada se prestane sa aktivnošću, da nas ne bi držao u fazi ekscitacije ili uzbuđenosti, on se skladišti u ćelije. Ćelije u kojima se nalazi vazointestinalni peptid ne dozvoljavaju širenje ćelija tumora, kancera, odnosno side. Šta to znači? Da li to znači da je to lek? Ili to znači da je to možda sredstvo koje možete da date ono što bolesnici oboleli od tih bolesti nemaju vreme. Date tradicionalnoj medicini više vremena da može da se pozabavi onim čime treba da se pozabavi. Znači, jako malo se zna. A suštinski ono što zaista može fizička aktivnost ili ono što treba da bude sastavni deo naše kulture je nešto što treba da bude deo nas. Evo, da krenemo od glupavog fizičkog, koje već učiteljice počinju da menjaju sa srpskim, matematikom, svetom oko nas, onim što im treba da se odradi, je li tako. Može dete koje boli kičma da radi matematiku? Ili da svira klavir? Pa, ne može. Je li tako? Kako organizujemo sport u školi? Ne zna se čije ministarstvo je resor: da li je to pod Prosvetom ili to je pod Sportom, je li tako. I tu ima večito. Danas se školskim sportom bave deca koja već treniraju. Znači, izmenadžeri su sve ekipe koja će da ide ovamo, onamo, itd. Ostala deca nemaju apsolutno nikakve šanse da participiraju zato što ne postoje ni školsko-sportske sekcije. A tu ide fizičko vaspitanje, pa školsko-sportske sekcije, školski timovi i takmičenja. To je razrušeno skroz. To je sistem koji je ranije postojao. Kao što je ranije postojao sistem SOFKA-e, gde deca nisu plaćala, a bili su prepoznati treneri. To je, recimo, sistem koji bi morao da se vrati. Apsolutno. Zašto? Zato što to nije pitanje vrhunskog sporta, to je pitanje zdravlja nacije. Da li znaš koliko bi muškaraca danas bilo sposobno za vojni rok?

Ivan Minić: Ne znam, ali malo. 🙂

Vladimir Grbić: 40%. Znači, radno sposobnih 40%. Katastrofa. I može ići samo gore. Posmatrajte svoje telo kao ferari. Svi mislimo da je naše telo ferari, je li tako. Mi smo ferari. Dođi da te provozam u mom ferariju, je li tako. Međutim, vi u taj ferari sipate rumunski benzin iz 90-ih i sipate lož-ulje. I ne održavate ga. Znate šta će da se desi za 5 m.? Pa, ferari mora na kompletnu generalku. Mi nismo ferari. Mi ne možemo na remont. Mi imamo telo koje imamo. Mi nemamo kulturu ishrane, nemamo kulturu fizičke aktivnosti, nemamo kulturu emocionalne zrelosti niti bilo čega drugoga što bi nas kao nas činilo ozbiljnim, zdravim i normalnim ličnostima. Mi ne poznajemo sebe. I to je ono što početak svih nevolja. Da bih ja bio uspešan, ja prvo moram da shvatim ko sam ja. Da budem iskren prema sebi i da vidim gde sam ja od 1 do 10. Ako sam ja 3, da to prihvatim i dajem svakoga dana 3,001. I da to bude sastavni deo mog mentaliteta. Tako da se definiše da li je neko uspešan ili ne. Zašto? Zato što tvoj tim od tebe očekuje tih 3 i ti mu ga uvek daš.

Ivan Minić: Da, uvek kada pričamo… Pošto smo još uvek u godinama, moja generacija koja se seća toga kako je to kad smo bili klinci pa smo igrali i sve to, uvek kada analiziraš ko su bili ljudi koje smo tada pratili, za koje smo navijali, itd., uvek podvučeš tu crtu: E, ali on je mogao da uradi sve to, a nije. -Ali, on je igrao – da li je igrao NBA ili igrao nešto… -OK, ali on je mogao da bude jedan od najvećih svih vremena. -Je li malo to što je igrao NBA? -Pa, nije, ali mogao je više. A zašto nije to uradio, sad, naravno, tu postoji hiljadu faktora i svega toga. Ali, hoću da se dotaknem jedne stvari – sad si pričao o nekim vrednostima i nekim razvojim stvarima na kojima treba da se radi. I mi smo često kroz podkast sa različitim ljudima pričali o tome koliko zapravo mi ovde na lokalu imamo problema sa gomilom stvari koje se na kraju reflektuju u to da imamo problema u komunikaciji. E, a to je, takođe, jedna od stvari koju kad se opredeliš za kolektivni sport, ekipni sport – ti si pomenuo na samom početku da reprezentacija ili tim se pravi od 12 ljudi koji na najbolji način mogu zajedno da ostvare rezultat kojim se teži; da li će se to desiti, sad to su neki drugi faktori, ali da se ne selektira 12 pojedinačno najboljih, individualno najbolji, jer to u suštini ne znači ništa ako oni ne mogu da komuniciraju, da sarađuju.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, ti si se – kao i ja u trenutku dok sam trenirao, samo za razliku od mene ti si bio uspešan, a ja sam samo voleo – opredelio za sport koji je dodatno komplikovan zato što je u pitanju beskontaktni sport. Znači, ne možeš ni na taj način da ostvariš neku možda nefer prednost, što kad smo igrali košarku je bilo prilično bitno, kad smo bili klinci. Nema toga. Imaš tri dodira loptom. I vas šest treba da nadmudrite drugih šest, od kojih u suštini jedna osoba upravlja svim što će da se desi na terenu. Tvoj cilj je da u prvom kontaktu daš loptu tehničaru, i šta on uradi, to je to. Znači, moraš da imaš maksimalno poverenje, a onda i da realizuješ. I rezultat se postiže tako što više puta ti nadmudriš onu drugu stranu nego što ona nadmudri tebe. Sad ti si bio primač servisa, što je u principu zahtevna, ali i veoma atraktivna pozicija zbog svega onoga što se dešava u igri nakon što se primi servis. Tvoj burazer je bio tehničar, i, po mom skromnom mišljenju, gledajući 30 g. odbojku, najbolji tehničar svih vremena. I to je onako prilično lepa osovina za tim. Pošto po prirodi stvari čak i kada se posvađate oko nečega, vi se razumete, jer ste odrasli zajedno. Može da nervirate jedan drugog, to je isto normalno u porodici, ali vi se razumete. Ali, sve ono ostalo što se dešava je neophodno da bi se ostvario rezultat kome želimo da težimo.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: Kako je to prosto izgledalo? Jer ono što se desilo – znaš, ’95. je osvojena prva medalja nakon ’75. Ta medalja ’95. je došla nakon sankcija i svega, i odbojka i košarka su tad negde vratili ljudima veru u sve što se dešava. Međutim, odbojku tada je vrlo malo ljudi pratilo.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: Ona je imala svoje uporište u Novom Sadu. Vojvodina je već imala neke rezultate.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: To je bilo zanimljivo: Vojvodina je tokom 90-ih imala vanredno dobre rezultate i na evropskom nivou.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: Ja sam obožavao da gledam te prenose Kupa šampiona koji je Vojvodina tad igrala. I to je stvarno bilo fantastično i Sisli, Alpitur i sve ostalo što se tu dešavalo. Ali, reprezentacije je formirana, da kažemo, bez svesti generalne populacije da uopšte postoji jedna generacija. Odnosno, nije to baš jedna generacija, to je nekoliko generacija. Ali, tu postoje neki sjajni ljudi. To je onda krenulo da se dešava i narednih 25 g. mi gledamo efekte toga, što dok ste vi igrali narednih 10-15, pa onda i kroz generaciju koja je došla iza vas. Ali, kako je to tebi izgledalo? Poslednja stvar koju si rekao je da si sa porodicom prešao u Novi Sad zbog prosto toga što je došao trenutak u razvoju da se napravi narednih korak. Ta sredina je moglo da te nauči mnogo. Sankcije – ti si igrao u Italiji tokom sankcija, a Italija je tada bila, pa mislim da je i danas, apsolutno najkvalitetnija liga.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: Ne samo pojedinačno. Bilo je pojedinačnih klubova koji su bili bolji kroz investicije i sve ostalo, ali liga kao liga, organizacija i njihova reprezentacija u ono vreme – imao sam tu sreću da posle nekog od mečeva skupim autograme većine igrača, pa mi je to bila onako baš drago. Ali, nekako… I prošli put kada smo pričali u onom intervjuu, voleo sam da se dotaknem toga, to će zvučati sad preterano, ali mi je tako najlakše da tako objasnim. Meni se čini da je Italija odškolovala našu odbojku.

Vladimir Grbić: Dobro ti se čini.

Ivan Minić: A šta je to što je Italija dala? Šta je to prvo što je bilo u Vojvodini, a šta se onda dešavalo sa Italijom?

Italijanska škola

Vladimir Grbić: Pazi, ovako. Znači, moj drugi povratak, odnosno moj drugi boravak u Novom Sadu bio je nakon dve godine Zagreba. Vratio sam se. Počeo je rat u Hrvatskoj, nisam više mogao da odem tamo, iako je, recimo, već dogovoren bio prelazak i Nikole u Zagreb. Ja prepostavljam da je i on došao da bi ta generacija onda posle osvojila i Kup šampiona. Jer su oni radili tako: sistemski okupljali…

Ivan Minić: Mladost iz Zagreba.

Vladimir Grbić: Da, da. Okupljali iz cele bivše Juge mladi tim. Jako se lepo radilo. Imali su svoju salu, svoj smeštaj, sve svoje. Tadašnja Vojvodina bila je okosnica reprezentacije. I ja sam već u januaru mesecu dobio pismo od Italijana da su oni zainteresovani da ja dođem tamo, itd. Osvajanje titule, odlazak u Italiju, najveći transfer tada u istoriji odbojkaškog sveta. Tada, recimo, je red veličina – plata je bila u Srbiji marka. Tadašnji transfer je bio 330.000 $. Eto ti odgovor zašto je Vojvodina mogla da ima takvu ekipu i zašto je imala takve rezultate. Što je super. Ja volim da sam pomogao. I najveći deo tog novca, obeštećenja, bio je plaćen od mojih ugovora. Što se ne zna, nije ni bitno. Nikola je igrao u Vojvodini. Ja sam bio srećan što sam izašao, što sam mogao da participiram u takvom prvenstvu. Prve godine kada sam došao, sećam se sedeo sam kod Ljube Travice u stanu, koji je tada živeo u Padovi. On je tada bio negde u trećoj ligi trener. Žare Petrović, koji je stigao, koji je išao za Spoleto koji je tada bio u A2, koji mi je rekao: Ej, Mićo, sad ćeš da dođeš da naučiš da treniraš. Ja sam rekao: Daj, Žare, bre! Ja već znam da treniram! Žarko je imao vrlo specifičan način komunikacije. Voleo je sa mnom da priča. I nakon nekih mesec dana-mesec i po shvatio sam tačno šta je hteo da kaže. U Italiji prvenstvo je samo po sebi izuzetno naporno i izuzetno teško. Utakmice su zaista pravi rat. Ali je način treninga kao utakmica. Svaki trening je kao utakmica. Dovodiš se u situaciju kao na utakmici i radiš, u stvari, upravo nešto što će te čekati na utakmici. I Nikola i Kvisko i Gera i Đula i Ivan – svi su igrali u Italiji. Znači, ja se sećam kad sam otišao prve godine, vratio sam se, Gaja: Hajde da sednemo na kafu, da vidimo šta je to što oni rade od vežbi. Doneo sam mu ja, doneo mu je Kvisko, doneo mu je Nikola. Mi smo, u stvari, pomagali da se edukuju mladi koji su dolazili. I Gera i Bole i Ivan i svi oni ostali koji su dolazili kasnije. Jer ta, u stvari, nesebično u revoluciji i evoluciji na isti način jeste, u stvari, upravo da spremamo polako od ’95., od te generacije koja je već imala kvalitetne igrače – bilo ih je i ranije. Međutim, nije postojao taj timski duh. Odličan individualci, ali nije bilo onoga što je vezivalo. Sećam se ’96. – znači, ta generacija koja je bila, od starijih je bio: Brđa, Žare i Željko Tanasković… Boba Kovač. Njih četvoro starijih i mi, da kažemo, mlađi. Đorđe Đurić, Nikola, Batez, Đula, Gera, Kvisko, itd. I u jednom trenutku Gaja mi se požali, kaže: Ne znam šta da radim sa ovim starijima. Ne treniraju… -Gajo, vidi ovako. Sledeće Olimpijske igre su u Sidneju. Na moju odgovornost ubaci klince, spremamo se za Olimpijadu u Sidneju. Prva utakmica protiv Rusije: Gubimo prvi set. Drugi set Rusi povedu. Gaja zameni tri starija i stavi tri mlađa. I tada kreće uspeh generacije ’96., koja je, u stvari, bila prekretnica i revolucija u odbojci na ovim prostorima. To je, u stvari, ono što je iznedrilo celu priču. Da se razumemo nešto, da napravio jedan tim, ne treba da radiš kao što se radi u Srbiji. Tim se ne pravi u kafani. Znači, ne idem u kafanu, pijamo, zezamo se. Mi smo ful. Ne. Tim treba da bude na terenu kao jedan i to je ono što smo imali mi. On ima svoje jasne i precizne karakteristike: ko šta radi, ko lider, kako, na koji način i kako to funkcioniše.

Ivan Minić: Kao na nivou firme kad kažeš tačno se zna šta je čiji posao.

Vladimir Grbić: Apsolutno, apsolutno! Znači, jedan dan ti nećeš biti na 100%, ali ćeš sledeći dan biti na 120%, itd. I treba da budeš svestan da sve što radiš radiš u zajedničkom timu. Da kažem, mi smo osvojili olimpijsko zlato 2000. g. i danas ljudi posmatraju kao zlatna generacija. Mi nismo prijatelji. Mi nikad nismo seli kafu da popijemo zajedno. Nikad nismo otišli u restoran. Niti se družimo, niti se čujemo, niti bilo šta drugo. Nema veze s vezom. Ali, tamo gde treba, tamo je jedino važno da se bude. To jeste razlika i suština. Ako imate to, onda možete da uspete. Da li ti imaš petoro auta ili ti je žena lepotica ili imaš psa ili voliš da pecaš, to je apsolutno šesta tema.

Ivan Minić: Voliš da pecaš. 🙂

Vladimir Grbić: Znači, ono što rešava i ono što je najvažnije jeste upravo ono što je na terenu. I to je suština cele priče. Tako se gradi uspešan tim. Italija je – ja sam to rekao kada smo osvojili, italijanski novinari su došli, ja sam rekao: Hteo bih da se zahvalim Italiji zato što je ova medalja, bez obzira što Italija nije osvojila zlato, ova medalja je dobrim delom italijanska. Jer u tom trenutku najveći broj naših igrača igra u Italiji. Nas je Italija odškolovala što je tiče kvaliteta i takmičarskog dela u potpunosti. Mi smo tamo uspeli da se nadogradimo, da postanemo takvi i kao igrači i kao ličnosti, i zahvaljujući tome – upravo ono što si rekao – i jesmo osvojili Olimpijske igre.

Ivan Minić: Taj period neposredno pre, odnosno između dve olimpijske medalje, neposredno pre zlata je period u kome još uvek se igra na promene, što sam ja lično mnogo više voleo od ovoga danas, ali razumem zašto je ovo napravljeno. Još uvek se igra na promene, igraju se mečevi redovno Svetske lige i raznih drugih takmičenja u Novom Sadu, gde je uvek puno sve i pune tribine i sve ostalo. I, u Pioniru, u kome startu nije to baš bilo tako puno, ali vrlo brzo je postalo puno. I vrlo brzo su to bili ti neki mečevi gde se pobeđuje Bugarska 3:1, pa se pobeđuje Rusija nešto 3:2-3:1, ali se u principu gubi od Italije. Gubi se od Italije 3:0…

Vladimir Grbić: Do ’97.

Ivan Minić: 3:0, pa 3:1, pa 3:2, pa 2:3, odnosno pobedi se prvi put.

Vladimir Grbić: Jeste.

Ivan Minić: I tad kad se to desilo, mislim da je svima nama – ja sam tad i trenirao i gledao – kao preskočio si tu psihičku barijeru da su oni nepobedivi. Jer kad ih vidiš, oni su nepobedivi. 🙂 Znači, kad vidiš…

Kako prevazići psihološku barijeru

Vladimir Grbić: Da, ’97. je Svetska liga u Beogradu. Ja sam bio povređen, podbio sam taban. I prvu utakmicu nisam igrao. Izgubili smo 3:2. Drugu utakmicu sam igrao prva tri seta dok nisam izvrnuo i nogu. Pobedili smo 15:13 u taj brejku, uz takvu euforiju da je to neverovatno. Kao da smo osvojili Olimpijske igre. Koliko znači reći će samo činjenica da smo mi na Evropskom prvenstvu te iste godine te iste Italije pobedili 3:0. I sledeće godine kroz Svetsku ligu, odnosno kroz Svetsko prvenstvo, pobedili ih u grupi i finale je samo priča za sebe: doping, nepokretanje, itd. U sportu, recimo, Holanđani su sa njima isto tako – bili mašina koja gazi sve redom i onda kada igraju sa njima, jednostavno oni su, bez obzira na to što su možda imali neki tehničke limite…

Ivan Minić: Imali godine.

Vladimir Grbić: Imali jednu stvar koja u sportu odlučujuća kada je pitanje pobede. Imali su onu glad koju ostali nisu imali. Oni su to trenirali. Oni su natrenirani, odnosno utrenirani kako da pobede. Jer, recimo, kad radite bez svesti, možete da trčite 20 km dnevno, da dižete 32 tone, koliko smo Kvisko i ja dizali pred Sidnej, za svaku teretanu – to nije ono što pobeđuje. Vi pobeđujete glavom. A glava se zna tačko kako se trenira. Dovede se u situaciju vrlo sličnu kao što je na utakmici i tada igrate ono što je odlučujuće, kao kad ti i ja razgovaramo i pijemo kafu. Jer oni su, recimo, na visokom rezultatu, recimo, 23:23, igrali najnormalnije, kao da je 0:0. Gde su ostali svi se stiskali i gledali šta i kako. To jeste, u stvari, osnovna razlika zašto su oni pobeđivali sve ostale. 

Ivan Minić: To je negde i ono što kad analiziraš i Novaka i gomilu drugih i individualnih sportova, ali i ekipa, što kažu, on to iznese na teren sa sobom.

Vladimir Grbić: Vidi, fenomen Novaka Đokovića je nešto što, za mene koji gledam sa strane i koji sam prolazio mnoge stvari, je vrlo lako objašnjivo. Federer ima savršenu tehniku. Nadal je fizički fenomen. Da je njima dvojici Noletova glava, oni bi vladali 50 g. Glava i srce. Da se ne spuštam niže, mislim da nije primereno, je li tako. Ali, generalno, Novak je toliko jak u glavi, da on koristi reket i svoje tenisko znanje da se nadigrava sa drugim. I to radi vrhunski. Znači, onda kada imate, recimo, protivnik servira, ima dve lopte za meč, i on najnormalnije, mirno odigra: odbrani, preuzme i pobedi.

Ivan Minić: I to te slomi.

Vladimir Grbić: Nema panike. On je apsolutno svestan svog potencijala i jako dobro zna sve što radi. On je ludački posvećen. Vrlo jednostavno.

Ivan Minić: Dok smo igrali, odnosno dok ste igrali, a mi gledali i navijali… Pošto nekako uvek kad pratiš, voliš i navijaš za nekog, to doživiš baš kao delom i svoju stvar. Ali, dok ste igrali i mi smo tako gledali u vas, a ponajviše u tebe. Zašto u tebe? Zato što kad ništa drugo ne može da se desi, ovaj ludak će da smisli nešto. I obično bi ludak smislio nešto. Ja sam imao prilike par puta u životu da pričam sa nekim ludacima, koji nisu, doduše, bili olimpijski šampioni, ali su bili dobri u tome što rade. I oni su objasnili da se to isto trenira. Da to isto što smisliš nešto što se desilo – ima i ta cela priča za Manua Đinobilija, koji je radio sve one poteze koji je radio, koji su bili nestandardni u svakom smislu, i kao: Pa, gledaj njegov trening. On to isto radi na treningu. Iako to nije ništa. Sad ja verujem da ono što si uradio u Sidneju, to se ne radi na treningu. OK.

Vladimir Grbić: Misliš? 🙂

Ivan Minić: Ali, pomenuo si kako se trenira glava. Ali, zašto onda onda postoje oni koji to imaju i to izgrade, i oni koji to nemaju.

Vladimir Grbić: Zato što je samo pitanje ko koliko hoće daleko da ide. Međunarodni olimpijski komitet je objavio snimak mog poena i napisali su: Ovo je samo dokaz da postoje neki koji idu dalje od drugih. To nije fizička granica. To je emocionalna, psihološka, semantička, kako god hoćeš da je nazoveš. Ako ti veruješ u ono što radiš i ako si svestan za koga igraš… Znači, ja kad obučem dres reprezentacije, nema ne mogu, nema boli, ne postoji. Glava u zid? Glava u zid.

Ivan Minić: To je uostalom samo glava. 🙂

Vladimir Grbić: A to ili imaš ili nemaš. Hiljadu puta sam rekao: Ne može da igra za reprezentaciju neko ko to ne oseća. To je greh prema onome ko to oseća, a nije mu data prilika. Za reprezentaciju treba da igraju oni koji to najviše osećaju. Ima: Znaš, eto, on bi sada malo cinculirao. Hteo bi da se odmori zato što mu je menadžer rekao da možda će imati frakturu stresa, pa bi da odmori. Doviđenja. Šta je problem?

Ivan Minić: Pa, problem je što imaš obavezu da ostvariš rezultat.

Vladimir Grbić: Vidi, koga nema, bez njega se može. Koliko god da je taj neko veliki, može i mora. To je tako. Mislim… Ako ne može, onda je ceo sistem vrlo loše napravljen. Jer suština jeste u tome da ako izađe jedan, može da uđe drugi; da energetski se menja kompozicija ekipa, ali ono ide i dalje.

Ivan Minić: Bavio si se odbojkom kao igrač 20 g., 20 i neku, da kažemo, profesionalno – seniorski.

Vladimir Grbić: 21.

Ivan Minić: 21. To znači da si kao praktičar prošao sve. Pošto si osvojio u principu sve.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: E sad, pomenuo si to, a ja bih hteo i da se vratimo na to, da si ti još tokom bavljenja odbojkom shvatio da hoćeš da završiš i adekvatno obrazovanje da bi mogao dalje da se baviš i stručnim radom i svim ostalim.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, nekako ja verujem ono malo koliko te poznajem da to ima veze i sa tim da si želeo da razumeš neke stvari i na drugačiji način, osim samo kroz praksu.

Zašto je važno raditi na sebi

Vladimir Grbić: Pa, mene je interesovalo uvek, kada smo radili fizičku pripremu. Zašto se baš tako dešava? Kako? Na koji način? Hteo sam da razumem. Ne znači to da, recimo, vozač Formule 1 treba da se razume kao mehaničar u motor.

Ivan Minić: Ali, nije loše.

Vladimir Grbić: Ali, ne bi bilo loše da razume. Je li me razumeš šta hoću da kažem?

Ivan Minić: Ja se sećam baš na toj paraleli, Šumaher je znao svoj auto bolje nego bilo koji drugi vozač.

Vladimir Grbić: Šta hoću da kažem? Po meni, to je crta koja definiše jednu stvar vrlo jednostavno. Ja sam mogao na kraju karijere stanem, zezam se, kafić ili nemam pojma, ili ovo ili ono, je li tako. Što najveći broj ljudi radi ili, ne daj bože, daleko bilo, politika, je li tako. Što je za sportiste katastrofa. Ti ulažeš u sebe i nastavljaš da radiš na sebi. Pravi rade tako. Završilo se jedno poglavlje u životu, ti nastavljaš da radiš dalje. Nalaziš cilj i pomeraš tu granicu dalje, dalje, dalje. Ja sam rekao: OK, u sportu sam napravio, što se tiče prakse, sve što je trebalo da se uradi. Hajmo sad drugi deo. Završimo fakultet, doktor nauka, itd. Pa ćemo onda da napravimo periodizaciju dečje sporta za sve sportove, da napravimo prostor da se neko drugi uključi. Zašto? Zato što ja sam shvatio da to neće da uradi niko drugi. I ja to hoću da uradim. Zašto? Zato što mislim da košarkaši treba da znaju kad, kako, na koji način treba da rade sa svojom decom da ne veliki broj dece bio vrhunski košarkaš, nego da kroz košarku odrastu i postanu zdravi i pravi ljudi. Vaterpolo, plivanje, atletika, odbojka, fudbal, nebitno. Mi imamo ekipu ljudi koja apsolutno to može da uradi. Neke stvari nisu pitanje da li mi je nešto podobno ili nije. Ali, to je esencija. To nas čini onim što jeste i nas održava da budemo to što jeste. Znači, mi imamo državni fakultet u Beogradu, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Ministarstvo sporta, Republički zavod za sport, savezi potpišu sporazum sa privatnim DIF-om, a ne sa državnim. Piše se strategija, niko ne kontaktira državni DIF. Kažem, apsurdi. Hajde da nekako funkcioniše u Hrvatskoj ili Sloveniji, recimo. U Sloveniji, na primer, imate sto najbržih Slovenaca po generaciji ili najjačih ili najizdržljivijih. Njihov fakultet radi testiranje dece. U Hrvatskoj ne može jedna reprezentacija da ode na bilo koje veliko takmičenje ukoliko nije dobila potvrdu od strane Kineziološkog sveučilišta u Zagrebu. Teorija i praksa, a ja sam, nažalost, jedan od malobrojnih onih koji mogu da pričaju o tome zato što imaju i jedno i drugo, su i dalje toliko daleki da je to strašno. A kome je to u interesu? Najgori treneri su oni koji misle da znaju sve ili mene to što znam čini sigurnim, neću da saznam koliko ne znam. Pa, ne radi se o tebi, majstori! Ti si servis. Nisi ti kao ti, već tvoje umeće da pomogneš detetu da postane to što trebe. Znači, ti si negiran kao ličnost. Ono što treba jeste tvoje vođenje. Jednostavno.

Ivan Minić: Pomenuo si to, a i sada si se dotakao, a hteo sam svakako da se pozabavimo i time u ovom razgovoru, da stvari koje radiš danas, pre svega tu mislim na tvoj kamp, a ne samo na tome, da imaš pomoć nekih vrlo stručnih ljudi, odnosno da radite zajedno na tome. I prosto istražujući to kroz godine za nama, zapravo sam shvatio da naša struka koliko god se ne pričalo dovoljno o tome je vanredno dobra. Samo prosto ti ljudi nisu uključeni u sve ono što se dešava na nivou sistema.

Vladimir Grbić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ima tu povremeno nekih promena. Povremeno se negde pojavi tračak nade da će biti. Ali, u principu, generalno, to ide na dva paralelna koloseka i retko se preklapa. Ali, ti si uključio te ljude. Ti si uključio te ljude u to što radiš.

Vladimir Grbić: Da.

Ivan Minić: Ko je to? Koji su ti ljudi i prosto kakav je tvoj princip rada sa njima?

Kamp Vanje Grbića

Vladimir Grbić: Pazi… Ja sam na osnovu iskustva koje sam stekao, obzirom da sam nakon karijere kao potpredsednik Odbojkaškog saveza zadužen za odbojku na pesku, radio sa 12.000 klinaca, video koji su problemi, kako se radi, šta se radi – generalno, koje klubovi imaju probleme sa lokalnim samoupravama, itd. – da bi mogao problem da kvalifikujem kao takav, da vidim šta se kod dece dešava: zbog čega odustaju, šta je to što ih vuče, itd. I onda sam iskoristio platformu koju je napravio moj pokojni otac. On je u Kleku 3. i 4. razred dao jednom treneru, 5. i 6. drugom, i 7. i 8. dao trećem. Ti ljudi su se isprofilisali svako za svoj uzrast.Objasnio im je šta treba da se radi, kako treba da se radi. I Klek je jako dugo bio prvi u svim konkurencijama mlađih kategorija kod dečaka i devojčica, zahvaljujući sistemu rada. Šta bi to značilo? To bi značilo da sam ja podelio upravo uzrast dečji, od 8 pa nadalje, tako da su mi deca razvrstana u uzrasne kategorije, koje su po: po godinama, po polu i po sposobnostima; koje su homogene grupe. Znači, da su deca približno istih sposobnosti. Imamo tri različita testiranja, što bi značilo: kontaktirali smo ortopeda hirurga sa Banjice, dečjeg ortopeda hirurga, dr Duško Spasovskog, koji je završio i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, da nam da adekvatan odgovor na posturalni status, odnosno ortopedska testiranja. Ortopredski status, FMS, da vidimo i kroz pokret koji su stepeni slobode, šta, kako, itd. I kroz corefit analizu, u stvari, da shvatimo ono što je suština – koje probleme dete ima vezano za ortopedsku prirodu. Kada dobijemo taj odgovor, njega sklapamo, odnosno spajamo sa motoričkim odgovorom. Moje kolege, Nikola Majstorović, Milena Živković, Sale Đurić – sad ću da se zezam, namerno da kažem Dragoljud Toskić, iako je Lazar Toskić, to ga zezamo non-stop – Miloš Dakić i ja, koji su uglavnom doktori nauka ili doktoranti – nas dvojica, Dakić i ja smo još doktoranti. Pod nadzorom Milivoja Dopsaja – nemoj da se smeješ zato što ti kod njegove Dunje plivaš – koji je šef katedre analitike i dijagnostike na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, i jedan od najboljih u tom domenu što se tiče spotske nauke u regionu. Radimo kompletnu analizu motoričku, koja je sa osvrtom na odbojku. Zašto? Zato što su to testovi koji su standardizovani za odbojkaški sport. Što znači kad bi hteli da radimo fudbal, mogli bismo samo da uzmemo one koji su standardizovani u fudbalu ili košarci. Znači, nebitno. Šta to znači? Radimo telesne dimenzije: visina, težina, raspon ruku, itd.; koje vrlo često neki ljudi uzimaju kao da su primarne. Nema veze s vezom. Radimo testove koji su: X test – trčanje, da vidimo sposobnosti dece, promene pravca, agilnost; bacanje medicinke, skok u dalj, rastegljivost ramenog pojasa sa štanglom, i radimo dinamiku, odnosno radimo stisak šake i sve ono ostalo što nam govori brzinu, silu, izdržljivost, koordinaciju i agilnost. Na osnovu tog odgovora, mi svakom detetu napravimo individualni program i smestimo ga u sistemu tačno tamo gde u odnosu na svoju grupu u odnosu na generaciju. OK, šta bi to značilo? Dobili smo hardver. I na čemu treba da se radi kod hardvera? Da li je to poligon koji je prvih pola sata uvodni deo treninga: radiće više ovoga, radiće više ovoga, radiće više onoga. I oni su, takođe, prilagođeni uzrastu. Znači, da li će deca raditi, konkretno sa malim medicinkama bacanje zato što je to dobro za rame; da li će raditi gume zato što je to za rame; da li će raditi izdržaje u polučučnju sa svojim kolegama zato što je to dobro za koleno, itd. Deca koja rastu i razvijaju se vrlo često njihovi mišići ne mogu da zaštite artikulacije. Zbog toga se dešavaju povrede ligamenata, distorzije kolena, skočnog zgloba, ramena, leđa, itd. Prevencijom se apsolutno deca štite od mogućih povreda, tako da taj prostor oko njih bude bezbedan da bi deca mogla da odgovore. Zašto ovo govorim? Mi učimo dete da igra prstima, dete ima problem ukočenosti i ne može. Kaže: Daj, bre, odigraj! Šta ti je?! Ispruži tu ruku! Dete ne može, igra u grču. Prvo moramo da ih dovedemo u aset, odnosno u situaciju da oni mogu da urade apsolutno sve ono što mi od njih očekujemo. Treće testiranje radimo po preporuci dr Ane Pešikan, sa Filozofskog fakulteta, koja je po meni jedna izuzetna osoba, gde sagledamo apsolutno aspekt i pedagoške i razvojne psihologije da bi mogli da kvalifikujemo aktivnost, pre svega kada su u pitanju treneri. Jer mi smo, recimo, dobili – na primer, 90% dece dolazi kod mene na kamp zato što želi da se druži, da im bude lepo, itd. To su deca. Deca, koja su do 15 g. kod devojčica, imaju program gde tražimo samo i apsolutno dečji osmeh; kod dečaka do 16 g. Ali, znamo igrice koje mogu da ih bocnu da se takmiče malo 1 protiv 1, 2 protiv 2. I sve što radimo, radimo kroz igru. Tako da deca dođu kod vas i da traže da hoće da nauče određeni tehnički elemenat, a ovamo ga trener tera: Peglaj u zid! Pa će da uzme loptu i kaže: Ma, ćao, zdravo! Uzmem telefon, igricu i cepam igricu. Nije u tome. Program treba da bude kreativan, takav da dete bude zainteresovano. Naravno, radimo i tehničku evaluaciju. I obavezno, ništa se ne piše crvenom olovkom – sve se piše zelenom. Treneri koji rade sa decom treba da dobiju od nas podršku, a ne prekor. Jer će ta deca da se vrate u svoje klubove i treba da nastave da rade sa svojim trenerima. Mi treba da im budemo podrška i da im kažemo: Poradite malo više na ovome, ovome, ovome i ovome. Da li znaš koliko sam za četiri godine dobio poziva od strane trenera da me pita šta ti misliš ovo ili ono?

Ivan Minić: Ne znam.

Vladimir Grbić: Nula. Zato što postoji predrasuda i strah. Jer, bože, oni koji sa mnom sarađuju, ti su ovoliko X. Pa, ne radimo to za sebe, radimo to za decu. U tome jeste poenta cele priče. Ljudi koji rade sa mnom su treneri koji su prepoznati i koji znaju i kako… Recimo, kompletan program što se tiče puno stvari vezano za analitiku i metodiku sam diskutovao i pripremio sa mojim profesorom na katedri, profesorom Nešićem. Pošto sam ja na katedri odbojke i oni koji dođu na DIF, ja im predajem. Na njihovu žalost ili sreću, sad o tome nećemo diskutovati, je li tako. Ali, u celoj priči, uz njih su, takođe, doktorka, koja prati apsolutno sve što se tiče zdravlja dece. Znači, dolaze roditelji, dezo-barijera, deca pregled kompletan, ne mogu da uđu na kamp ukoliko sve: temperatura, saturacija, sve onako kako treba. Tri puta dnevno meri temperaturu dece. Prošlo godine 375 učesnika, 0 slučajeva korone. Kada je proglašeno vanredno stanje u Zaječaru, odmah smo zaustavili kamp i rekli: Kamp se prekida. Svi ostali su nastavili. Ja to radim zbog dece. Tačka, završena priča. I ove godine će biti isto. Znači, ista organizacija, sve. Suština jeste u tome da deca budu onakva kakva treba da budu – zdravo i bezbrižna. Imamo produkciju, koja prati sve, snima sve i sve kačimo tako da mogu i deca i roditelji da vide o čemu se radi. Predavanja koja radimo sa decom su takva – ja stanem i kažem: OK, koji će najveći strah kad ste na odbojkaškom terenu? I oni kažu: Pa, da ne pogrešim, ili, da ne uspem. I onda razgovaramo sa njima kako taj strah da prevaziđu. Nećeš mi verovati, Ivane, 50% dece plače zato što se prepoznaju. Zato što shvataju da je, u stvari, problem bio toliko jednostavan. Jer kad dođu na kamp kod mene, ja im kažem ovako: Vaš zadatak je da grešite. Vaša greška je moja. Jer ako vi grešite, ja ću da vidim šta je problem i ja ću da vam pomognem da zajedno to prevaziđemo. Deca se plaše da greše. I odrasli se plaše da greše. I vrlo često snovi ljudi padaju u vodu zato što ne žele da se izblamiraju da pogreše. Pa, ne može drugačije, ljudi. Ne možete napredovati drugačije. To je to. I to je OK, to je ljudski. Postoje dve vrste greški: ona koja se radi zato što nešto želiš da uradiš ili ona koja se radi iz straha. Kažem, evo jedna situacija: Ti si na servisu, 14:13, i hoćeš da serviraš. Taj-brejk. Odlučujući meč. O čemu razmišljaš? Samo da ne pogrešim i samo da prebacim.

Ivan Minić: Tako je.

Vladimir Grbić: Onaj koji je na liniji slobodnih bacanja, isteklo vreme, pola koša vodi protivnik. Sad ću da pogodim u obruč ili ću promašiti ili ću… Ista stvar i fudbal i… Znači, psihologija je apsolutno ista. Ja ovo nisam čuo od mojih trenera, jer oni to nisu prošli na terenu. I zbog toga to radimo sa decom. Ne da im pomognemo samo da ima uspeha u sportu, već da znaju sutra kad odrastu, za čega kog da se odluče, da se fokusiraju samo i isključivo na ono što treba da rade. Jer to jeste poenta da bi bili uspešni, odnosno da bi uživali u onome što rade. E sad, recimo, za ove koji su malo stariji, odnosno za najstarije grupe, imamo trenere koji imaju…

Ivan Minić: Koliko godina je najstarija grupa?

Vladimir Grbić: Recimo, najstarija grupa je 16-18, može da se desi eventualno 20. Imamo dva trenera koji rade jako dobar posao. Jedan je Dejan Milanović iz Velikog Gradišta, koji je što se tiče dečaka kod nas ubedljivo najbolji trener. I, iskreno, jako me čudi na selektor neke mlađe kategorije, ali opet, ne bih to da komentarišem. On je bio treći na školskom prvenstvu svetskom. Ne znam koliko godina za redom non-stop je prvi u kadetskoj, juniorskoj, pionirskoj selekciji. On je profesor fizičkog i jako dobro radi sa dečacima. Njemu pomaže Zoran Vidaković, koji je prvi trener Tijane Bošković i Starovića, koji je izuzetan pedagog, koji je iskusni vuk i on je koordinator za salu. Kod devojčica radi Uglješa Šegrt, koji je dvostruki prvak juniorski i kadetski Rumunije. I sa Blažom, kada je Zakoš, naš trener bio tamo, bio dvostruki prvak Rumunije seniorski, takođe, koji inače sad vodi klub u Rumuniji i on zaista radi odličan posao. Za najmlađe imamo tri devojke, koje za one koji su najmlađi, bilo je 7 g., 8 g., 9 g., 10 g., prave im poligone. Deca se igraju. Odbojka je tu sredstvo igre, a ne sport. Ja vidim moju Milu, koja je prošle godine peškir ispod ruke, još pospana: Mila, gde ćeš? -Idem na jogu! Oni im organizuju, recimo, prvo buđenje, itd. Imamo bioskopsku salu u hotelu, tako da klinci mogu da gledaju i tamo im držimo sva predavanja. Naravno, moj burazer će i ove godine biti dve smene. Vrlo često mi dođu u posetu moji prijatelji, Vojin Ćetković pre svega. Na Zlatiboru nam je bio i Žiba. Ove godine ne može zato što je dobio dete. Bila nam je čak i Polina Rahimova iz Azerbejdžana, koja se oporavljala. Itd. Ali, recimo, jedan deo aktivnosti je u sali, drugi deo aktivnosti je na pesku, gde moj dugogodišnji saradnik i prijatelj Marko Stojanović Bataja, koji je bio koordinator mlađih selekcija odbojke na pesku Odbojkaškog saveza Srbije do 2016. g. On se bavi tim programom, odnosno on vodi taj program koji deca prolaze, takođe, i na pesku. I taj uvodni poligon koji je i na pesku je veoma značajan zato što je pesak proprioceptivna platforma, jako dobar za mišiće, svoda stopala, kao preventacija, itd. I, naravno, imamo fizioterapeuta Gorana Blagojevića, koji vodi ceo program vežbi na bazenu, obzirom da u Sokobanji imamo – koristimo i akva park. Deca uče vežbe disanja zbog generalno… Najveći broj dece ne zna da diše i to opterećuje srce. Ovako deca se oslobađaju vode, uče ritmičnošću disanja, rade jako puno stvari koje su na prevenciji trčanja, itd. I posle toga, kad ih pustiš sat i po vremena na tobogane, ne možeš da ih pohvataš.

Ivan Minić: Jedno od stvari, kad kažeš, radi se sa najmlađima, naročito radi se na tim vrlo, vrlo bazičnim stvarima.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: 90% ljudi ne zna trči, da radi neke bazične vežbe, ne ume da izvede, ne ume da diše…

Vladimir Grbić: Kontrakorak, loš pokret rukom, jako loša pozicija, skolioza, lordoza, kifoza. Znači, katastrofa. I sada treba da probate za jako kratko vreme da detetu pre svega skrenete pažnju koliko je važno da proba da radi na sebi. Dođu nam deca koja su preplašena, dođu nam deca koja su istraumirana. Jako sam srećan što imam ekipu ljudi – suprugu moju pre svega, koja prvo je sa mnom, što se kaže, sa obe ruke u tome, da zaista deci menjamo život u kvalitetnom smislu. Jer mnogi od njih vrate se kućama, poprave ocene u školi, proprave se oni. Recimo, imamo, ja moram da kažem, Ana Reljić, koja.. Ona kako se otvore prijave, ona se prijavi za pet smena i to je to. Ana je bila povučena, ćutljiva, itd. Nakon kampa, popravila je ocene u školi, postala je glavni lik u razredu, itd. Ja uopšte ne pričam o sportskom dostignuću. Ja pričam o kvalitetu životu koji dete dobije na samopouzdanju. To je ono što je najvažnije. Jer mi sport ne treba da koristimo samo zarad sporta, već da to bude igračka i odskočna daska da nam deca postanu ono što treba da postanu, da upoznaju sebe.

Ivan Minić: A kako se kada postaviš zdravu osnovu i napraviš dobru bazu i dovoljno široku bazu, kako se pravi rezultat?

Vladimir Grbić: Što se tiče rezultata, rekli smo 15-16 g. OK, 15-16 g. počinješ deci da daješ stres na kašiku. Počinješ da ih uvodiš u ono što su zadaci, u smislu tehnike i u smislu određenih očekivanja rezultatski. 15-16 g. kod devojčica, 16-17 g. kod dečaka, daju se tematski treninzi, plus treninzi kojima podižeš fiziologiju, odnosno razvoj. 17-18 kod devojčica, odnosno 18-19 kod dečaka, to su već stvari gde ulaze drilovi, odnosno ostvarivanje ciljeva. Znači, već polako podižemo celu priču na nivo – ta deca treba da postignu određene stvari. Ovde ono što smo radili pre, da ih rasteretimo straha, da im pomognemo sa fokusom, igra ključnu ulogu. Jer, recimo, ukoliko deca mogu da razumeju i da procesuiraju informaciju koju ste im vi dali, konkretno, recimo, za servis. Uspešnost će biti mnogo veća. Oni će biti mnogo uspešniji zato što mogu da kontrolišu sebe, jer su upoznali sebe. Recimo, primer, kažem: servis – prvo, odredite mesto koje ćete da gađate. Ali, ne zonu. Svi kažu gađam zonu 1. To je 18 km2. Ne, gađam tenisku lopticu. Postavio sam je na terenu i gledam u nju. Stabilan stav, dubok udah na nos, dubok izdah na usta, da vratim puls na ono što treba. Zašto? Obično se treninzi servisa izvode pri nekom pulsu od 90, a na utakmici je 180. Znači, fiziološki nismo apsolutno u istoj sitauciji. OK, znači, vratimo puls na ono što će nam moći, odnosno pomoći da se fokusiramo. Loptu držimo ispred sebe, tako da možemo da vidimo i pripremimo ruku za servis. Kad se lopta podbaci ispred sebe, ne previsoko nego ispred sebe tako da možeš da je udariš tačno ispred sebe šakom, tu loptu vodimo tačno u tenisku lopticu. Sad sam ti ja ispričao kratki sastav. To su stvari koju učimo decu da ponavljaju sebi prilikom izvođenja servisa. Ne treba da se servira sto puta, dovoljno je deset. Ali, sa ovakvim procesom.

Ivan Minić: Kako treba.

Vladimir Grbić: I vi onda imate pod kontrolom ceo proces. Kažu mi deca: Ja već kad sam podbacio, znao sam da ću da pogrešim. To je već motorna kontrola i ne bih hteo da se zavlačim previše u to. To je nešto što je feel for ili itd. Nebitno, je l’. Suštinski deca počnu da upoznaju sebe, svoju ruku, šta mogu, kako mogu i na koji način. To je misaoni proces. Ukoliko tako ulazite u trening, naučite da trenirate i imate svoje telo pod kontrolom. Jer ako se pitate šta se događa na rezultatu u poslednjih pet sekundi u basketu, izvođenje poslednjeg penala ili poslednjeg servisa u odbojci, upravo to – strah, koji nije pod našom kontrolom. Zašto? Zato što nismo razmišljali na treningu o onome što treba da radimo, već smo blentali ko zna o čemu.

Ivan Minić: Odbojka je meni bila sport koji sam krenuo da treniram zato što ste bili vas dvojica i još neki tu ljudi su igrali. Meni je to bilo mnogo lepo i delovalo mi je kao zdravo, dobro okruženje, gde – kako je išla ona pesma? Šarmantni, zgodni, neugodni, hrabri borci. Ali, delovali ste stvarno kao neverovatno dobra ekipa ljudi, u sportu koji je potpuno neopterećen svim ovim ostalim stvarima kojima je sport komercijalni obično opterećen. Odbojka je lep sport, u kome nema onog trenutka kada staneš iza ili ispred mreže, kako god da gledamo, nema mnogo toga sa strane što može previše da utiče na to – ti si tu. Ali, kako bi ti, kao neko ko se i praktično i teorijski dosta bavio time, kako bi je ti opisao, odnosno kako bi ti odbojku preporučio nekome kao temu za razmišljanje za sebe ako je mladi čovek ili za svoje dete ili uopšte kao nešto za šta treba da se zainteresuju?

Esencija odbojke

Vladimir Grbić: Recimo, ovako: Odbojka je sport kod koga – Amerikanci su ga definisali kao sport brze inteligenciji i uvrstili su ga u borbenu obuku NATO pilota svakoga dana sat vremena zato što vreme reakcije treba da bude minimum. Morate da imate i morate da posedujete određeni intelektualni nivo da bi mogli da igrate. Definitivno je apsolutno posvećenost tehnici u službi glave, odnosno mozga. Sport koji je bez kontaktni, što znači ne možete nekoga da udarite, da mu slomite nogu, da mu uvalite lakat ako ste slabiji od njega ili ako vas on nadmudruje. Morate da ga nadmudrite ako mislite da pobedite. I to ne možete da radite samo na silu, to pre svega radite tako što ćete tehniku, odnosno snagu stavi na raspolaganje intelektu. Hiljadu puta ti dođe da nekoga tresneš, ali ne možeš. Jednostavno, moraš da naučiš da neke stvari držiš pod kontrolom. Život je takav. Odbojka je ozbiljna škola života. I ono što sam naučio u životu, naučio sam iz odbojke. Da kada izađeš na odbojkaški teren, apsolutno sve bude posvećeno ostvarenju cilja, kao i u poslu. Da ćeš u životu naučiti da radiš i sarađuješ sa ljudima koji ti možda nisu prijatelji, sa kojima nemaš isto mišljenje, koji ti možda ponekad te nerviraju, ali jednostavno da bi ostvario određeni rezultat, ti moraš da naučiš da sarađuješ sa njima i da veruješ da su to jedini ljudi sa kojima to možeš da ostvariš. Da prevaziđeš sve razlike, prevazići mržnju. Ja sam igrao u šest zemalja sveta, sa svim mogućim rasama i nacionalnostima, sa svim mogućim religijama. I uvek su me uzimali zato što sam bio čovek-tim. Jer za mene razlike ne postoje. Postoje samo dobri ljudi i oni koji su teži i lakši za saradnju. I to je to. Da znaš, umeš i da prepoznaš i da pomogneš. I da ljude ceniš ne po potencijalu koji imaju, nego po posvećenosti kojoj odlikuju. Ja sam igrao sa jako puno ljudi. Neki od najdražih su mi oni koji nisu bili vrhunski. Ali su bili vrhunski posvećeni. To je moje. Odbojka je sport koji potpomaže 360 stepeni razvoja ličnosti, u svakom smislu. Jako je težak. Jako je zahtevan, pre svega u domenu intelektualno. To je kolektivni tenis, praktično.

Ivan Minić: Kolektivni tenis i šah.

Vladimir Grbić: Tako je. Tako da oni koji se upuste, upuste se u jednu vrlo komplikovanu video-igricu, koja traži apsolutan angažman i apsolutno sposobnost. Košarkaši pogotovo i rukometaši će reći da je to ženski sport kad su dečaci u pitanju. Zato što oni 99% stvari rešavaju na silu. Ja se apsolutno slažem sa njima. Zato su žene mnogo pametnije nego muškarci. I neko da bi igrao odbojku mora da bude pametan. Ima jedna dobra fora, kaže: Tek kada ti komarac sleti na određene intimne delove tela, onda shvataš da se problem ne rešava na snagu. Tako da… Kažem, odbojka je sport koji ja jako volim, jako priznajem. Mislim da je svaki sport sam po sebi imao veoma veliku specifičnu težinu i svaki sport ima svoje. Svaki sport nas definiše, definiše naš karakter. I svako treba da se nađe u sportu koji jeste. Ja sam se našao u odbojci. Jedna lepa angdota, moj pokojni otac je rekao kada sam imao 15 g., prvi razred srednje škole: Možeš da igraš šta hoćeš, igraćeš odbojku. Ali, to nije bilo imperativno da neću smeti da igram druge, već me je video da ću igrati odbojku. Jednostavno, to je tako. I kažu: Da li je kasno da se počne sa 13 g. ili sa 14? Pa, Srećko Lisinac je počeo da igra odbojku sa 16, ali sve ono pre toga je odradio onako kako treba. Sport treba da bude ono što će jačati naš karakter i naše samoupozdanje.

Ivan Minić: Na neki način, kao da bi bilo dobro da to što si i rekao da je trenutak kada se klinci opredeljuju i prelaze u nešto, da to bude trenutak specijalizacije za nešto.

Vladimir Grbić: Tako je.

Ivan Minić: A da tog trenutka suštinski treba svi da budemo posvećeni, odnosno da se trudimo da nam deca budu posvećena onim bazičnim stvarima i razvoju svega toga.

Vladimir Grbić: Tako je, tako je. Najveći broj dece koji kreće da trenira, trenira tokom osnovne škole. Kada pređu u srednju školu, em nema fizičkog, em jako veliki broj njih odustane. To je problem. Veliki problem. Pogotovo zato što oni tada, u tom periodu, značajno se menjaju. Veliki broj njih ne želi da trenira više zato što ga je sramota, zato što se ne sviđaju sebi, itd. Sport upravo treba da radi na tome da se jača samopouzdanje. Ona maturacija, odnosno ono sazrevanje ličnosti je krucijalno. Kao što je, recimo, jedna od stvari koja veoma važna – jako puno njih dobije ponudu da pređe u veći grad, da ovo, da ono. Jedan naš sportista, odbojkaš ili odbojkašica, nije bitno, sa 16 g. je otišao u Italiju ili otišla. Emocionalno ostao je na tom nivou, odnosno ostala… emocionalno. I onda vi imate ozbiljne konflikte ličnosti, koji će kasnije rezultirati nestabilnošću i na terenu. Mene je pitao jedan, za mene, najbolji trener odbojkaški ženski, kaže: Hajde mi objasni, molim te, kako to u jednom trenutku ona uradi nešto što može da uradi samo muškarac, a onda u sledećem trenutku se izgubi u čaši vode. Kažem: Vidi, ovako: Kad neko odraste u Jugoslaviji 90-ih, gde su apsolutno sve vrednosti poremećene, kada izađe u 16. g. i nije završio onaj emocionalni razvoj koji je trebao, što znači nedostaje mu cela stabilnosti… Je li treba da nastavim ili ti je sve jasno? -Sve mi je jasno. Zdravlje naše dece, ali kompletno zdravlje, treba da je broj jedan. Sport dolazi posle. Ostvarenje vrhunskog rezultata traži kompletnu ličnost. Ne može preko noći. Ne ide. Ja ono što znam da ide preko noći nosi minimum 10 g. robije.

Ivan Minić: Voleo bih za kraj da te pitam još jednu stvar. Dotakao si se toga, a to jeste bila jedna od tema koje sam hteo da prođemo. Ti si igrao odbojku u šest zemalja. Svaka od njih je specifična na svoj način. I, zapravo, kad razmišljaš malo o tome, većina tih zemalja imaju sa sobom neke vrlo jako tradicije i specifične kulture koje nose sa sobom.

Vladimir Grbić: Naravno.

Ivan Minić: Kako se jedan olimpijski šampion i jedan čovek ne baš jednostavno karaktera…

Vladimir Grbić: Hvala ti na tome.

Ivan Minić: Uklapa u sve tu i šta naučiš svakog od tih okruženja, svake od tih sitauacija?

Šest pouka iz šest zemalja

Vladimir Grbić: Prvo da bi te ljudi prihvatili i da bi te poštovali, moraš ti da poštuješ njih i da prihvatiš njihov način razmišljanja, njihovu kulturu, njihov jezik i sve ostalo. Daću ti primer: Nakon dva meseca u Japanu, ja se sudiji obraćam na japanskom, njemu ispada pištaljka. Ja sam Japan zavoleo iznad granica normale. Kad sam odlazio, ceo moj tim je plakao. I dan-danas imam fenomenalne odnose sa njima i dan-danas se čujemo. Ja sam rekao: Ja nisam gaijin. Ja želim da budem Japanac isto tako kao i vi. Mi smo napravili tim, napravili smo ekipu koja je zaista – nakon 5 g. su se vratili na finalni turnir. U Brazilu – u Brazilu sam imao ekipu gde je bilo sedam crnaca i šest belaca. I odmah mi se crtac rekao jedan: Ja sam rasista. Ti i ja ne možemo biti prijatelji. -Ček’, ček’, samo malo! Samo polako! Ali, prvo me upoznaj, pa mi sudi. Pa, ako budem govno, ti kaži – nije sporno. On čovek nije hteo da izlazi nigde bez mene. Zvao me je Beli Brat. Predrasuda je najčešća kod ljudi koji su nesigurni sami po sebi, koji nemaju dovoljnu kulturu. U Turskoj imao sam prijatelja, koji je, nažalost, preminuo, s kojim sa bio… ma, kao sa rođenim bratom. I dan-danas ja i čujem i dopisujem sa njegovom suprugom i njegovim malim sinom. U Italiji kumovao sam jednom prijatelju. Italija je – 11 g. sam igrao u Italiji. U 16 g. 11 sezona. Zemlja koja mi je pomogla poprilično i u stasavanju i kao ličnost, ali jako puno i mnogo više kao sportista. Imam jako puno prijatelja, osećamse kao kod kuće. Rusija… Rusija, možda i Grčka, koje su dve pravoslavne zemlje, su mi možda i najdalje. Moskva nije oličenje ruske duše. Imali smo vrlo strog sistem. Ja sam preuzeo ulogu kao u reprezentaciji, nekoga ko će biti lider, koji će da vodi mlade klince Ruse, koji su tada bili poprilično kritični po pitanju izlazaka, alkohola, itd. Igrao sam u timu Dinama, koji je tim policije. Tačnije, FSB-a iliti KGB-a. I direktor FSB-a, Nikolaj Patrušev, nam je bio na svakoj utakmici domaćin. Oni obožavaju odbojku. On, inače, sam igra. I njihova kultura kao institucije stavlja pritisak na. Sad je trebalo izbalansirati između jedne i druge stvari. Grčka, tradicionalno odmor. Posao, ni pod tačkom razno. Ostali su mi dužni kao što su ostali ja mislim svima. Jedno onako poprilično traumatično iskustvo s te strane, ali s druge strane, supruga i ja smo bili sami. Solun kao Solun fenomenalan. Ako idemo da pijemo kafu, zezamo se, vrhunska priča. Ali, kažem, svaka ta zemlja vam ostavi dosta jaku impresiju i utiče na vas. I vi shvatite samo jedno, a to je nema tu razlika. To je sve vrlo slično. Vi kao vi, imate dva izbora: da napravite most ili da napravite zid. Nije do onih drugih, koje možete eventualno da nazivate budalama, ovakvim, onakvim. Do vas je. Ja sam uvek birao da gradim zid – da gradim most. Lapsus. Uvek sam birao da gradim most. Zato imam jako puno prijatelja i zato još uvek mogu da pokucam gde god hoću i kako god hoću. Vrlo jednostavno. Doduše, kao takav, kao što si rekao, nelaganog karaktera, kao čovek koji je uspeo i kao čovek sa integritetom koji ne dozvoljava da ga niti neko svojata niti ucenjuje niti ovo niti ono. Narod ima najviše problema u svojoj zemlji.

Ivan Minić: Ove godine će, takođe, biti. Plan je, naravno, ako sve bude u redu zbog celokupne situacije sa kovidom, ali čini se da se stvari malo smiruju i da će se do leta situacija stabilizovati.

Vladimir Grbić: Da.

Ivan Minić: I ove godine će biti kamp. Koji je plan? Kako se stvari realizuju?

Plan za ovogodišnji kamp

Vladimir Grbić: Pa, od 20. juna ćemo krenuti sa prvom smenom. Kažem, možda se desi da Specijalna olimpijada Evrope-Evroazije napravi seminar kod mene na kampu, odnosno u dogovorima smo. Videćemo još. Prošle godine je trebalo, međutim došla je zabrana od strane Međunarodne specijalne olimpijade za sve aktivnosti na svim nivoima. Tako da je vrlo moguće da će ove godine se to dogoditi. I u saradnji sa fondacijom Stavros Narhijas i, naravno, sa našom Specijalnom olimpijadom da što veći broj dece sa intelektualnom ometenošću dođe na kamp. Imali smo ih već i ranije. Iskustvo je fenomenalno. Oni su se osećali jako lepo. Ja kao globalni ambasador ne mogu biti srećniji. Mi krećemo sa radom od 20. juna. Smene su po 7 dana. Do 25. jula, kada sam morao da pomerim ceo kamp napred zato što ja idem na Olimpijske igre u Tokio, kao deo tima Svetske odbojkaške federacije, i biću zadužen i za odbojku na pesku i za indoor odbojku. Tako da ću biti blizu borilišta, po zaduženju.

Ivan Minić: Nadam se da ćemo se i videti tamo.

Vladimir Grbić: Ali, u principu, kažem, ove godine, kao i prošle godine. Mi smo prošle godine imali, kao što sam rekao, 303 dece i 72 trenera. Imali smo 0 zaraženih samo zato što se pridržavamo svih mera i preporuka onako kako treba, zahvaljujući doktorki, naravno, ali i strogo kontrolisanom prostoru. Deca i roditelji – roditelji su mi rekli: Meni je sigurniji da pošaljem dete kod tebe na kamp zato što znam da kod tebe se ponašaju onako kako trebe. Tako da nema šta, mi ćemo raditi kao što smo radili do sada i to će biti OK. Preko sajta se vrše prijave. Oprema je mnogo lepša nego što je bila. Tako da je to to.

Ivan Minić: Jedna divna priča koja iz godine u godinu se razvija i napreduje.

Vladimir Grbić: Pa, da. Samo do sada je, pošto si rekao, 36 zemalja, svi kontinenti. Čak i Afrika. I to je jedno priznanje…

Ivan Minić: Internacionalno.

Vladimir Grbić: Internacionalni kamp, tako je. To je jedno veliko priznanje, koje zaista… Pritom, ne reklamiramo se, nego idemo samo na Fejsbuk i Instagram. Od usta do usta najbolja reklama.

Ivan Minić: Vanja, hvala ti što si bio.

Vladimir Grbić: Hvala što si zvao.

Ivan Minić: Lepo smo se ispričali. Dotakli smo se nekih važnih tema. Dali smo roditeljima neke teme za razmišljanje, a i svima ostalima neke stvari o kojima možda svi treba da se zapitamo. Jer uvek postoji razlog zašto radimo stvari na određeni način i posledice koje onda te stvari proizvode.

Vladimir Grbić: Naravno.

Ivan Minić: Možemo to da prihvatimo i da idemo dalje, ali ako razumemo zašto se stvari dešavaju i zašto je neko možda uspešniji od nas iako po nekim spolja vidljivim parametrima ne postoji razlog, negde unutra verovatno postoji. A to unutra je nešto na čemu možemo mnogo, mnogo, mnogo da radimo.

Vladimir Grbić: Mislim da je veoma važno ovo što si rekao i pomenuo sada. Ljudi koji nemaju inicijativu, ljudi koji imaju strah da spoznaju ko su, ljudi koji ne žele da se razočaraju u sebe ili koji jednostavno imaju strah da se oprobaju su oni koji zavide drugima koji su to u stanju. I odatle, u stvari, i kreće i sujete, i odatle i kreće ljubomora. Ne, on je srećan! Njega je usralo! E, ovo! E, ono! I, u stvari, tako se kreiraju hejteri. Ja sam jako srećan ukoliko neko uspe da napravi više i bolje, pogotovo ako sam mu i ja pomogao. To jeste poenta. Pa, ne treba ništa da počne i završi sa mnom. Koliko god da mi mislimo da smo ne znam ni ja šta, mi smo samo jedna lepa karika u lancu onih pre nas, kao i onih posle nas. Ako ne shvatimo to…

Ivan Minić: Hvala za zaključak.

Vladimir Grbić: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali i gledali. Hvala kompaniji Epson koja nas podržava već nekoliko meseci. Kao i dosad, sve svoje predloge, komentare, sugestije, pitanja ostavite u komentarima na Jutjubu i na društvenim mrežama. I vidimo se sledeće nedelje.