EP105: Strahinja Ćalović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 105. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minića. Naša podrška i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A danas imam veliko zadovoljstvo da ugostim jednog dragog, mladog kolegu – dobro, više nije baš toliko mlad, ali je svakako jako drag. Moj današnji gost je kolega marketar, sportski influenser i roditelj influenser, Strahinja Ćalović. Dobro došao.

Strahinja Ćalović: Dobro došao i ti meni. Hvala, bolje vas našao. Drago mi je da sam gost. Fan sam Pojačala. Znam da mnogi to kažu na početku, ali, evo, da ja ponovim to još jednom. Odgledao sam veliki deo epizoda i drago mi je što ću se naći u društvu ljudi koji su već gostovali, koji će tek gostovati, jer znam da je selekcija jako dobra. Tako da hvala još jednom na pozivu, nadam se da ćemo lepo da se družimo danas.

Ivan Minić: Ne sumnjam da hoćemo. Mi smo se pre podkasta ispričali ceo jedan podkast u suštini. I posle podkasta ćemo u trećem poluvremenu isto da se ispričamo ceo jedan podkast kako to obično biva. A razlog zašto si ti danas ovde… Ima ih više, ali onaj glavni je što smatram da od svih ljudi koji se na našem tržištu bave marketingom pre svega u oblasti izgradnje zajednica to ti radi na najbolji način. Radiš to jako dugo. Krenuo si to da radiš veoma mlad, u vreme kad nije bilo neke konkurencije preterane. Ali, što je još važnije, nije bilo ni nekog znanja koje možeš na nekom mestu koncentrisano nađeš, već si to negde morao sam da posložiš sebi u glavi, kao uostalom i ja i neka ekipa iz tog nekog još ranijeg perioda koja je pravila forume, pravile druge vrste zajednica. I to je nešto što mi je najzanimljivije. Ali, naravno, ne samo to, nego i čitav tvoj razvojni put, koji je opet veoma interesantan i neobičan. I ti si još jedan od ljudi koji si u Pojačalu, čija je karijera je takva da rade stvari koje radi možda sada dosta ljudi, ali na drugačiji način. Na vrlo, da kažemo, ličan način, prateći neki svoj unutrašnji osećaj. A verujem da je to najvažnije ako hoćeš da praviš nešto što treba da traje. I radiš to na način da vrlo vodiš računa šta i na koji način radiš. Jer prosto ako ne vodiš računa i gledaš samo kratkoročni interes, retko koja priča može da opstane nekoliko godina, deceniju. Jer prosto ta konstantna jurnjava za prilikama i za novcem vrlo često pojede sve ono dobro, organsko što se izgradi u toj priči. E, to je sad taj moj veliki uvod. A ono od čega počinjemo kao i sa svim gostima je šta si hteo da budeš kad porasteš?

Dečački snovi

Strahinja Ćalović: Znao sam šta je prvo pitanje. I svaki put kad gledam Pojačalo, ti kad pitaš gosta ili gošću to, ja odgovorim sam sebi i uvek je odgovor isti. 🙂 Uvek se preslišavam šta bih ja rekao. Rekao bih da sam hteo da budem košarkaš. To je definitivno odgovor 1/1, jer sam 10 g. aktivno trenirao košarku. I nisam imao apsolutno nikakvu dilemu šta ću da budem kad porastem. Pogrešio sam. 🙂 Iz mnogo razloga. Ali, to je bio definitivno odgovor. To je nešto čemu sam se divio, što zbog aktuelnih košarkaša tada i uspeha i svega onoga što to sa sobom nosi na nekom nacionalnom nivou, s jedne strane. A s druge strane, uvek je važila priča za košarkaše da su oni eto sportisti, ali su obrazovani, pametni…

Ivan Minić: Fini neki ljudi.

Strahinja Ćalović: Fini, da. Pa je bila priča o Radivoju Koraću, pa je on išao na fakultet, pa opet je bio najbolji, itd. I onda kao aha, to može, tako ću i ja. Nisam baš pristao ni na jednoj ni na drugoj platformi, da budem iskren. 🙂 Ali, eto, košarkaš je definitivno odgovor. I nisam to, ali mogu da kažem da sam u srodnim temama.

Ivan Minić: A što se tiče tog nekog razvoja od najranijih godina i obrazovanja i svega toga, šta je ono što te je privlačilo? Šta ti je bilo interesantno? Kako ti je uopšte izgledalo obrazovanje? Jer kao uglavnom sad svi kad se prisećamo, bilo je tu nekih lepih stvari, a bilo je i trauma gomila.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: I za mnoge od nas zapravo traume koje smo povukli iz škole su nas možda sprečile da se realizujemo u nekoj oblasti za koju objektivno imamo talenta, samo, eto, desilo da se ne poklope stvari, da imamo i pravu vrstu stimulacije u tom obrazovnom okruženju. Kako je kod tebe to bilo?

Obrazovna pozadina

Strahinja Ćalović: Pa, kod mene je bilo specifično. Mnogo toga me je zanimalo, ali stvarno. I nisam nikad gledao na školu kao bauk. Ja se malo zezam ovde na početku, ali stvarno sam uvek bio odličan đak i Vukovac, itd. Nisam baš završio sve to kako treba, ali, hajde, doći ćemo i do toga. Ja sam bio neko ko čim je naučio da čita je počeo da čita enciklopedije redom. Zašto? Ne znam, ali to mi je bio hobi: da uzmem i da pročitam sve od tih dečjih enciklopedija, itd., od korica do korica. To mi je bilo interesantno. Osnovnu školu sam prošao lagano. Išao na takmičenja iz fizike, matematike. I sve to napustio zbog košarke. 🙂 Da se razumemo, tu sam imao neke sukobe i sa razrednom, koja je bila fizičarka, itd. Pobedim na školskom, pa ne odem na opštinsko zbog utakmice, itd. Tu sam, recimo, loše investirao, ali nema ni veze. 🙂 Posle toga sam završio Prvu kragujevačku gimnaziju. I mislim da je to najvažniji korak definitivno u mom obrazovanju. Hajde malo da se pohvalim, ja kao Kragujevčanin, to je najstarija gimnazija u Srbiji. Ova u Sremskim Karlovcima je starija, ali – ali, tada nije bila u Srbiji! Tako da odmah se ogradim u početku. I u gimnaziji sam stvarno stekao vrlo kvalitetna znanja, iako gimnazija važi kao, jelte, priprema za fakultet, i svi je tako doživljavaju. I mislim da me je to najviše definisalo, jer sam u gimnaziji osim što sam učio, jelte, počeo i da radim. Počeo sam da radim sa 18 g. neke poslove. Bio sam u SBB-u komercijalista i akviziter. I to sam znači krenuo pre kraja srednje, pa sam nastavio na fakultetu. Generalno od prvog do poslednjeg dana fakulteta sam i radio. Nisam nikad samo studirao. Ne kažem da je to samo, naravno, ali, recimo, da nisam imao taj luksuz. I gimnaziji me je u velikoj meri definisalo to što sam imao sjajnu profesorku srpskog jezika i književnosti, koja je kod mene produbila, da kažem, ljubav prema književnosti, ali ljubav prema rečima, hajde da tako malo uopštimo. Postao sam neko ko se tu pronašao i ko je shvatio da voli da piše, da nešto stvara. Sad na kom nivou, u tom trenutku nije ni bitno, ali da sam neko ko voli da piše, ne znam, pesme, priče, da nešto filozofira, što bi, jelte, u narodu rekli. I mislim da je to ključno uticalo na neke moje dalje odluke. Potom sam zbog okolnosti kakve bile upisao Ekonomski fakultet u Kragujevcu. Tri godine sam dao u roku, ali četvrtu nisam završio – ostalo mi je još dva ili tri ispita do kraja. Tako da, eto, zato se ja na početku zezam da nije ispalo sjajno ni ovo sa košarkom ni ovo sa školom. Ali, tad je već bilo vreme da otvorim svoju firmu i to me je odvuklo kao i mnoge na drugu stranu. Jednostavno, kad počnete da radite ozbiljno i kad počnete da radite sa klijentima i kad vas to obuzme, onda, jelte, nema mnogo prostora za druge aktivnosti. I, jednostavno, motivacija nije ista. Da se razumemo, ljudi, jelte, kod nas su i završavali fakultete da bi ih to kvalifikovalo za neki posao. Ja kažem ja sam se tako kvalifikovao nekim okolnim putem i onda je to ostalo na tome. Ali, kažem, kad bih se sad vratio, mislim da je najbolja odluka bila u tom trenutku upišem gimnaziju i da, eto, neke kockice se poklope kako treba da ja razvijem tu svoju kreativnost od koje danas, u principu, i živim. Sad kad bih se vratio, to mi je najbolji potez.

Ivan Minić: A što se tiče fakulteta – OK, Ekonomski fakultet, takođe, donosi neka relativno široka znanja, ali su ona i prilično primenjiva. Posebno kad treba da razvijaš neki sopstveni posao. Da, nijedan fakultet, nažalost, kod nas te zapravo ne pripremi da ti to možeš da radiš.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, ti da neku teorijsku osnovu koja je opet bolja nego da upadneš u to bez ikakve svesti o bilo čemu što se tu dešava. Kako ti pamtiš studiranje? Šta je tu za tebe bilo nešto što ti je bilo interesantno, što je te povuklo? Deo studiranja ekonomije je i marketing.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Samo uglavnom onako baš oldschool, što ja lično smatram da je vrlo važno kao teorijska osnova i početak, jer kao platforme se menjaju, ali poenta je manje-više ista već 100 g. Ali, šta je tebi ta priča sa fakultetom donela?

Šta Ekonomski fakultet donosi sa sobom

Strahinja Ćalović: Pa, donela mi je… Neka moja teorija kad je fakultet generalno u pitanju jeste da je to kod većine ljude prvi korak gde se prepušteni sami sebi. Znamo već kako to ide kod nas i u školi i u osnovnoj, i u srednjoj: Aha, imam keca, pa će mama i tata da dođu, pa će tu nešto da pregovaraju, pa neću da baš sad ponavljam, nego ću da izađem u avgustu, pa će da mi upišu bolju ocenu, ili, Ako mi fali ocena više za nešto… Na fakultetu toga nema. I mislim da je to najveća prednost fakulteta, jer postanete prepušteni sami sebi. Prijavili ste šest ispita, ne morate da izađete ni na jedan. Samo ste platili ili niste, ako se na tom fakultetu ne plaća. Niste dali ove ispite u roku, oni vam ostaju za sledeći rok. Znači, prvi put se suočavate sa realnim obavezama, u smislu da jednostavno od vas zavisi i to je to. I mislim da je to glavna korist fakulteta. Ja sam konkretno potpuno – ne mogu da kažem krenuo potpuno pogrešnim putem, ali ja sam izabrao finansijski smer, gde je bilo minimum marketinga kojim se danas bavim. Znači, potpuno jedna paradoksalna priča kad je ovako pričam. Zato što se tu dobijalo zvanje diplomiranog ekonomiste. A ko je išao na marketing on je dobijao zvanje diplomiranog menadžera. Ja sam želeo da budem dipl. ecc. To mi je bilo u fokusu. I onda sam se odlučio za taj smer, koji mi je svakako bio manje privlačan, ali, eto, to je zvanje. Onda su u toku studija izjednačili ta dva naziva. 🙂 U principu, tu sam tek shvatio da sam pogrešio. Ali mi je dalo neka znanja, opet kažem, iz oblasti finansija – ovo što si ti pomenuo, kad se sudariš sa realnim svetom i kada shvatiš da neke stvari ipak ne možeš da prepustiš slučaju. Da neke stvari ipak moraš ti da uradiš ma koliko ti bile teške, ti si taj – neće niko drugi da ih uradi za tebe. Pritom, ne mislim samo na mamu i tatu. Mislim na bilo koga iz okruženja, bilo koga s kim radiš, bilo koga tvog kolega. Znači, stiče se neko znanje o odgovonosti i neka svest o odgovornosti. Kažem, meni je konkretno fakultet dosta pomogao u tome, iako sam počeo da radim i pre toga. I pomogao mi je u tome da ipak neka osnovna, oldschool znanja mislim da su neophodna. OK, svi se slažemo manje-više da su sistemi malo zastareli, da gradivo treba da se menja, ali svakako nisam za to da se u bilo kojoj oblasti, od prava pa sve do medicine, ekonomije, itd. preskaču ta neka oldschool znanja, da se preskače nešto što je osnov svega. Jer mislim da bez osnova svaka nadogradnja može da vrlo pođe u nekom pogrešnom smeru. Tako da kažem ja sam postao finansijski dosta pismeniji, jer, jelte, kao što rekoh, gimnazija nema neka specifična znanja, već ide u širinu. Stekao sam neka finansijska znanja i mnogo toga mi danas koristi u nekim svojim odlukama, u donošenju odluka u kom smeru pre svega da krenem i koje su posledice. Mislim da me je fakultet naučio da sagledam rizike na pravi način. Znači, da postoji ona neka savest na ramenu koja mi kaže: OK, može to, ali zbog toga moraš to, to i to, pa sve to može da se obije o glavu ili da bude ne baš kako si ti to zamislio. Tako da kažem za mene je to lično bila najveća prednost Ekonomskog fakulteta.

Ivan Minić: Rekao si da si još u srednjoj školi krenuo da radiš, i ja uvek ljude koji imaju takvu vrstu priča. U većini slučajeva te priče su posledica moranja. Možda ne direktno moranja, ali svest da bi svima bilo lakše kada bi postojao još neki prihod u kući. Naravno, nema svako takvu situaciju. Lepo je kada neko nije u poziciji da mora, ali želi, pa nešto napravi. Ali, za većinu nas ti prvi poslovi su zapravo uglavnom bili poslovi ne koji se stidimo, jer ja se ne stidim ni jednog posla koji sam radio, to mi je sve potpuno OK, ali poslove koje ne želiš da radiš 10 g. kasnije.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Od nečega mora da se krene. Sve je to OK. Sve su to poštene stvari, koje su pristojno plaćane, ali ne želiš da budeš akviziter i 10 g. kasnije ako imaš neke ambicije u životu. Ali, sećam se davno smo pričali neko društvo i sad kao analiziramo neke CV-jeve. Kako to obično biva, klinci koji dolaze sa fakulteta – nema, nema ništa u CV-ju. Mislim, stavio je gomilu stvari koje u suštini nikog ne zanima: da je slušao neke studentske konferencije i to. Svima imaju iste, sve to stoji, ali realno radno iskustvo ne postoji. I sad analiziramo na primeru dva CV-ja koja su gotovo identična. Ali, jedan ima da je dva leta radio u istom fast foodu. I kao: On. -Pa, što on, a ne ovaj? -Pa, treba da pričamo i sa jednim i sa drugim, ali ovaj je dva leta radio na istom mestu. Dakle, prvo leto je već bio odgovoran, pa je mogao da radi i drugo, što je kul. Radio je na poslu gde zahteva dobru organizaciju, odgovornost, da vodi računa, da pazi… -Pa, da, ali to nema nikakve veza sa ovim poslovom. -Imam veze sa svakim poslom.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Ta vrsta odnosa prema radu ima veze sa svakim poslom. Ne znaš nešto konkretno što treba? Naučiću te, nije problem. Naučiću te, ako imaš volje, želje, ambicije. Ali, ako nisi odgovoran i ako si vrlo često istraumiran kućnim vaspitanjem da ne smeš da pogrešiš ništa, a ako pogrešiš, da se praviš mrtav i da se nadaš da neće niko da primeti – to je najgora stvar koju možeš da doneseš u sistem, kao što je sistem u kome ja radim. Prosto, odgovornost je stvar broj jedan. Može da se pogreši. Svi grešimo. To je potpuno u redu. Ali, posledice toga mogu da budu daleko veće ako to ne iskomuniciramo na pravi način, kako treba, ako svi ne preuzmu odgovornost, itd. Dobro, ja sad pričam mnogo o svemu tome, ali poenta toga što sam hteo da kažem je krenuo si sa takvim stvarima. Kako ti si dalje razvijalo prosto i to što si radio i prilike koje si dobijao i stvari koje su te interesovale, pa koje su onda prerastale možda u nešto što je posao?

Razvojni put

Strahinja Ćalović: Pa, izgledalo je ovako: Te 2008., recimo, kad sam imao 18 g., počeo sam da delim račune za kablovsku. I to sam radio neko vreme, hajde da kažem, uspešno, odnosno odgovorno u tom smislu. Nema sad tu nekih posebnih zasluga, osim toga, da kažem, da ste odgovorni da to odradite kako treba. A onda se otvorila opcija pošto je neko otišao iz firme da se i naplaćuju računi, što su ponudili meni, gde vi dobijate procenat. Znači, isto je SBB u pitanju, vi naplaćujete jednostavnu kablovsku, ali procenat od toga, ne znam, 2 ili 4% ide vama. Za ljude koji ne žele da idu u poštu, ne mogu da plaćaju online, još tada je – pričamo sad već koliko ima – 13 g. od tad, i vi dobijate procenat od svega što naplatite i to radite svaki dan. I to me je naučilo za početak ovome što sad radim, a to je da radim svaki dan. Iako to zvuči kao fraza, to je tako. Ja nemam neradne dane, a vrlo često nemam ni neradno vreme. I tako uglavnom definišem svoj sadašnji posao. Međutim, da se vratimo malo unazad…

Ivan Minić: Samo da ti kažem, pravimo influenserski profil zajedno Radim svaki dan. 🙂

Strahinja Ćalović: Može. 🙂

Ivan Minić: To fali, to fali. Da pravimo zajedno, da podelimo to koliko ima posla. 🙂

Strahinja Ćalović: Da ljudi znaju. 🙂 E, u svakom slučaju, nakon toga, da kažemo, otvorila se ta dodatna prilika da dodatno to radim u kablovskoj. I prihvatio sam. I tu sam, recimo, dok odem pre fakulteta ili pre škola, odnesem pazar u kablovsku. Oni tamo prebroje, kažu dobro. Odnesem priznanice koje sam naplatio. I to je odgovornost kao takva. Jednostavno, imate neke pare u novčaniku – imate 50.000, 100.000 dinara u novčaniku…

Ivan Minić: Koji nisu vaši. 🙂

Strahinja Ćalović: Koji nisu vaši. Vi ste prilično mladi. 🙂 I to me je naučilo odgovornosti. I tu sam stvarno kad je novac u pitanju, i dan-danas sam takav, vrlo sam egzaktan i nikad ne koristim novac koji nije moj. Jednostavno, tome je to naučilo. I, kažem, to se tako razvijalo. I onda u nekom trenutku kada se fakultet malo, da kažemo, uhvatio neki zalet i kada sam počeo da dajem ispite, itd., onda je to već zaista postalo jako naporno, da radim i jedno i drugo. I onda sam odlučio da radim nešto što me manje opterećuje – postao sam sportski trener, s obzirom da sam dosta godina trenirao unazad košarku. Počeo sam da radim u školici sporta, sa najmlađom decom. To su znači deca od 3 do 6 godina, recimo. I to mi je isto bilo interesantno iskustvo, jer volim decu, volim da ih animiram, itd., što bi rekao, da im cinculiram. I onda sam godinu i nešto dana to, što mi je dosta olakšalo i ubrzalo studije, jer opet kažem, to je bilo, recimo, 3-4 treninga nedeljno u odnosu na ovo kad vi pešice idete kroz ceo grad svaki dan, itd., jer isplati vam se da idete prevozom – nije to ta zarada onda. 🙂 U svakom slučaju, onda sam prešao na to. I tu sam već počeo paralelno da pravim te neke internet zajednice. Potpuno nesvesno. Imam običaj da kažem: Nisam ja sad bio vizionar, pa sam rekao da, da, to je budućnost, nego to mi je bilo zabavno, da skupim ljude na jedno mesto. I počeo sam da pišem na sada već čuvenom sajtu Vukajlija. Zašto? Nemam pojma. Jedan dan sam otvorio nalog i počeo sam da pišem neke definicije. To mi je bilo interesantno, odnosno to je nadograđivalo ovo što sam priča o srednjoj školi, da sam shvatio da ja volim nešto da pišem. A svako ko voli da piše, verujem da voli da neko to i pročita. I Vukajlija je u tom trenutku bila odlična platforma za to. I ja sam to shvatio kao malo, da budem iskren, shvatio sam malo i kao browser based game. Dobiješ neke ocene i napreduješ na nekoj rang listi po tim definicijama. I sad ovo nije poslovno iskustvo, ali mi je dosta toga doprinelo kada je pisanje u pitanju. Ja sam nekoliko meseci postao najpopularniji autor u istoriji Vukajlije. Znači, najviše tih plusića sam skupio na definicije. I to je bilo nešto što mi je bilo kao aha, ja nešto znam. Sad ne znam kako to monetizujem, nemam pojma čemu to vredi, ali, eto, ne ide mi loše ili bar mogu da napravim nešto što je dovoljno dobro, jelte, što uglavnom zadovoljava standarde kvaliteta. I u jednom trenutku sa tadašnjom devojkom, sadašnjom suprugom sam gledao Veče sa Ivanom Ivanovićem – to je znači sad već 2011. g., čini mi se – gde je on na kraju rekao da imaju audiciju za scenaristu novog, da ljudi pošalju svoje radove na taj i taj mejl i to je to. I sad zvuči malo nadmeno, ali ja pobedim na tom konkursu. Pošaljem te neke definicije što sam pisao na Vukajliji, pošaljem neke svoje aforizme – hajde da nazovemo to aforizmima, jer nisam bio profesionalac u tome. I posle dva dana, tri mi stiže mejl: Ej, zdravo! Ivan je. Kad možemo da se vidimo, da se dogovorimo i to? I onda sam imao sreću da jednu sezonu radim kao deo te scenarističke ekipe Večeri sa Ivanom Ivanovićem. Paralelno sam ja, hajde da kažem, gradio i dalje te neke zajednice. Kad kažem zajednice, nije to ništa kompleksno, da se razumemo. To su Fejsbuk stranice, Fejsbuk grupe, koje okupljuju neke ljude koji nešto vole ili ne vole. Znate već, neke osnovne…

Ivan Minić: Polarizacija. 🙂

Strahinja Ćalović: Da, polaziracija. Mislim, od toga se i živi… Šalim se! 🙂 U svakom slučaju, tako neke stvari. Uglavnom pozitivne, naravno. I paralelno sam to gradio. Onda kad sam završio tu jednu sezonu na emisiji sam rekao: OK, ja sam sad pisao na Vukajliji, to sam izgustirao, narodski rečeno. Radio sam ovu jednu sezonu, to mi je zabavno da vidim kada Ivan to nešto pročita, pa se ljudi smeju. Aha, to sam osetio kako je i to. Osetio sam kako je to kad napišete sto fora, pa tri uđu u emisiju. Tu sam savladao sujetu. Mislim, to mi je bio najveći korak da savladam sujetu, koja je bitna, jelte, u kreiranju sadržaja, itd. Jer jednostavno shvatite ima neko ko je napisao na istu tu temu pet boljih fora. Itd. E, onda kad sam završio tu sezonu, onda sam rekao: OK, kako sad da skrenem pažnju na sebe? To mi je bila prva misao. OK, ja sad pišem za drugog. Kako sad ja da pišem za sebe? I onda odlučim da napravim stranicu Aca Informacija. I u tom trenutku, opet kažem, nimalo vizionarski, nije mi to delovalo kao nešto od čega ću bilo šta da dobijem. Nego jednostavno…

Ivan Minić: Dobro, to nije ni bilo vreme u kome su takve stvari mogle da se komercijalizuju.

Strahinja Ćalović: Apsolutno, apsolutno. Delovalo je da društvene mreže imaju vrednost nula, bar u mojoj glavi. Imaju vrednost zabavnu, pa će neko da me vidi, pa će da me zove da nekad nešto opet pišem. Recimo, to je bila ideja. Znači, na internetu se kvalifikujem za poslove koji nisu na internetu, otprilike. Međutim, to je počelo da raste. I već posle mesec i po dana ili dva Njuz me pozove i kaže: E, Strahinja, odnosno, Aco tada, ako možeš da nam se javiš, mi bismo nešto da radimo. Sad ide Evropsko prvenstvo u fudbalu 2012. Hajde da pravimo Prvenstvo u ogledalu. Tvoj fazon i naš fazon se uklapaju kao dve parodije. Da napravimo nešto parodično, i da imamo nekog sponzora, itd. Ja kažem: Može. I tu uđem u saradnju sa Njuzom, pa sam neko vreme pisao i za Njuz. Periodično. Nisam bio stalni član ekipe, ali sam im povremeno slao nešto tako kad mi padne na pamet. I radili smo tako te sportske specijale. Posle smo radili 2014. i 18., itd. E, šta se desilo u tom trenutku? U tom trenutku ja vidim – OK, ja sad studiram, radim nešto, OK, ali sad tu već prihodi nisu zadovoljavajući. Sad već sam na izlasku iz fakulteta, itd. A čini mi se da nešto mogu da napravim od te stranice. I u tom trenutku ja vidim: Aha, sportski portali, pogledam, odem sve veće sportske portale u Srbiji. Pogledam njihove media kitove i kažem: Aha, njima baner za milion prikaza košta toliko i toliko para. Ova baner košta koliko i koliko. Ja već u glavi izračunam koliko poseta, koliko para, koliko bih ja mogao da donesem sa svoje stranice, itd. I koliko ljudi bi tu moglo da radi. I odlučim ja – pozovem nekoliko njih sa kojima sam, slobodno mogu reći, prijatelj već u tom trenutku, da radimo na tom sajtu. I… Mislim, to su mi sad najbolji prijatelji danas, da se razumemo. I kao: Hajde mi da napravimo naš sajt. Ja ću da generišem saobraćaj sa društvenim mreža. To košta toliko. Prezentujem ja njima plan koliko ćemo mi da zaradimo, kao Pera Kojot super genije. I nas četvorica-petorica krenemo da radimo to. I napravimo mi u roku od nekoliko meseci sajt sa milion poseta mesečno. Samo sportske vesti. Zvao se SportInfo.co.rs. Jako nesrećan domen u tom trenutku, ali to su bili neki počeci. I napravimo mi milion poseta mesečno, odnosno 30-40.000 poseta dnevno. U međuvremenu, ja dok sam se raspitivao, kucao na razna vrata, pričali su mi: Da bi zarađivao, treba ti 1.000 poseta dnevno. 5.000. 10.000. I stalno su mi povećali taj prag koji mi treba. I kad sam došao do 30-40 i kada je prihod bio nula, rekao sam: OK, gde je granica, odnosno gde je limit za bilo kakvu zaradu? Onda sam shvatio da to ne ide baš tako. Da biste bili ozbiljan mediji, trebalo bi da imate i ozbiljno neko uredništvo i ozbiljne reklame aktivnosti i ozbiljan prostor i ozbiljne servere. I sve ono što ide, što običan čovek, jelte, ne zna. I onda sam odlučio da taj sajt, koji je zaradio nula para, na kom smo mi radili skoro 8-9 m. aktivno, ugasim. I onda sam rekao: OK, ja mogu da donesem milion poseta mesečno, što sa Ace, što sa srodnih stranica koje sam pravio o fudbalu, košarci, tenisu, itd. Čekaj, a onda ja to mogu nekom da prodam. Znači, ako on prodaje nekom tamo, nekom klijentu, ja mogu da budem prva ruka, da mu donesem taj traffic i da on meni nešto plati. I onda sam počeo da radim sa sportskim sajtovima. E, tu je moja fakultetska karijera krenula nizbrdo, jer sam tu već počeo da zarađujem novac koji je za mene u tom trenutku bio ozbiljan, značajan i sve što, jelte, novac predstavlja za jednog običnog čoveka, mladog. I onda sam krenuo: Aha, OK, ja njima mogu da donosim traffic. Šta mi treba za više traffica? Treba mi više stranica. Daj da pravimo više stranica, i tako dalje, i tako u krug. Kao neka piramidalna šema, ali koja ima neki osnov, nešto isporučuju, odnosno isporučuje taj traffic. I u jednom trenutku sam počeo da radim sa više medija, jer počeli da me zovu i ovi i oni. Jer su svi osetili da tu ima neki traffic, da mogu da ga preprodaju kako treba, itd. Ili bar kao nazovi uticaj. I paralelno s tim je počelo da mi se dešava da me zovu klijenti. Znači, ja to kažem pravi klijenti, jer kao mediji su – žive od traffica, a pravi klijenti moraju da prodaju nešto još dodatno. I to su bile kladionice. Zašto su bile kladionice? Pa, zašto je njima bilo logično? Aha, društvene mreže su tu. Ne znamo šta da radimo sa njima. Evo ti vodiš kladionice i sport. To je 90% preklapanja. Hajde ti da vodiš ovo. Je li hoćeš? Ja kažem: Hoću. Mislim, vodim svoju stranicu, vodiću i vašu k’o da je moja, majke mi! I tako ja počnem da radim s kladionicama još 2014. čini mi se, 13-14. Znači, baš dugo. E, onda sam radivši to, tu je već sve to počelo da se diže na ozbiljan nivo. I onda su počeli da mi se javljaju i drugi klijenti, iz drugih oblasti, iz drugih industrija. Onda sam 2015. napravio firmu koja se time, jelte, bavi, vodi agencijski klijente. I danas, ono fastforward 6-7 g. ili brzo unapred, da kažem na srpskom, eto, i dalje se time bavim. Znači, vodim društvene mreže za klijente. Ne više Fejsbuk. Pre je bilo ti ćeš da mi kačiš na Fejs, sad je ti ćeš da nam vodiš društvene mreže, što je, jelte, neka emancipacija u tom internet smislu. I sa strane sam, a ljudi uglavnom misle da mi je to primarno, a zaista nije, bavim se tim influenserskim delom posla. I bavim se edukacijama. To su neke tri stvari koje su mi – ne mogu da kažem su sve tri primarne, jer sam upravo rekao da nije primarno, ali to su glavne tri stvari koje radim. I tako je nastalo – spontano, slučajno, uz mnogo rada, truda i praktičnih iskustava u smislu i dobrih stvari i grešaka.

Ivan Minić: Ono što je vrlo zanimljivo kad pričamo sa mladim ljudima – mislim, u odnosu na mene su sad ovde svi mladi, u principu – kad pričamo sa mladim ljudima koji se bave kreiranjem sadržaja, sadržaj je danas na internetu suštinski najveća vrednost, dosta njih je poteklo sa Vukajlije, iz tog nekog vremena.

Strahinja Ćalović: Jeste.

Ivan Minić: I ona zaista jeste bilo neko centralno mesto. Posebno kad je to bilo postavljeno tako da suštinski ima definicije i komentara na definicije. Kad su došli posteri… To kao, posteri su memeovi pre memeova u suštini.

Strahinja Ćalović: Da.

Ivan Minić: Za naše tržište, to je postalo neuporedivo masovnije… Nije to više to.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Nije to više bilo to. Onda je to postalo mnogo dostupnije. Onda je postala hiperprodukcija. I nekako čini mi se da je tad taj sajt izgubio dušu. Deo ekipe je otišao u neke svoje druge priče, razne. Sa mnogima koji se danas bave sadržajem kad pričaš, ili su bili fanovi ili su bili aktivni – ono content kreatori: cela ekipa Tarzanije, Dnevnjaka koja je danas takođe.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Kao i gomila drugih ljudi koja je bila vrlo upečatljiva kao autor na nekim portalima za neke autorske stvari i slično. Tu si bio i ti. To je… Da kažemo pre te ekspanzije, to je upravo bilo zajednice. Zajednice nekih ljudi koji vrte oko nekih tema. Mislim, ja se sećam, svakodnevno smo razmenjivali dobre definicije koje su ljudi pisali i sjajne komentare. Bilo dosta tvojih. Jer je to u suštini bilo način da neko verbalizuje i opiše ono što bi ti napisao da umeš. Bilo je tako da je raznih ljudi tu bilo, raznih interesovanja, raznih smerova kako to ide. I danas možemo kod autora da vidimo potpuno različite pristupe, ali za svakog po nešto. Svako je mogao sebi da nađe ono što mu treba. I sad ta priča je nakon toga krenula nekom silaznom putanjom i sada je suštinski irelevantna kao nešto što je bilo značajno u prošlosti, ali više nema neku preteranu svrhu. Ali, nekako većina autora je našlo svoj prostor. I većina autora se preusmerila u marketing. Na ovaj ili onaj način. Promenila platforme, promenila način na koji ispoljava svoju kreativnost, ali je našla svoj put do marketinga. Jer kao marketingu uvek trebaju kreativni ljudi. Kreativni ljudi su srž svega. Osim kad radite s klijentima, onda su ljudi koji mogu da istrpe najvažniji. Kada si ti krenuo da praviš sve te neke tvoje nezavisne priče koje su se dešavale, krenuo si to organski, iznutra te je vuklo da to praviš. Ali, na koji način si prosto razmišljao o tome? Znaš, ja kad sam pravio Burek, imao sam 15 g. I ja sam napravio mesto koje meni falilo i ja sam hteo da postoji – mislim, ja sam tako i Pojačalo napravio, jer sam ja hteo da slušam ovo. I ja volim da slušam ljude koji su mi gosti. Većina su prijatelji i kolege, neki su mi i – neću da kažem idoli, ali uzori profesionalni. Ali, ja sam to želeo da slušam i nije bilo bitno da li će to da sluša sad još 100.000 ljudi. Sigurno će neko da sluša. Valjda ima jedno pet ljudi u Srbiji koji imaju ista interesovanja kao ja. Ali, nisam se vodio time da sad to mora da bude po svaku cenu najslušanija, najgledanija. Ne, ne, ja mnogo volim ove ljude koji mene slušaju, iako ih nema sad ne znam koliko mnogo. Kad god ih upoznam, ja sam srećan. Jer su to neki fini ljudi, pristojni, divni ljudi. Ali, koja je bila – ti si, takođe, tad bio klinac – koja je bila tvoja… Motivaciju si rekao, ali kojim pristupom si se vodio i kako se to kroz vreme menjalo? Jer ne sumnjivo se menja. Ti si krenuo to da radiš u trenutku i na mestu gde nema konkurencije, nema ničeg. Šta god da napraviš da je interesantno, privući će pažnju. Dok sada nije ni malo lako privući pažnju pored svega što postoji. Sad, naravno, postoji procesi između ta dva kako se situacija komplikuje, usložnjava, itd. Kako je to tebi izgledalo kada si prosto počeo?

Kako su nastale popularne stranice

Strahinja Ćalović: Pa, u principu, ti si to donekle sad već objasnio. Ja sam hteo da napravim nešto što meni fali, da tako kažemo. I ta sportska parodija je bila nešto što sam ja viđao na Tviteru za englesko tržište. I onda kao: OK, ovoga nema kod nas. Ja volim sport, ja volim da pišem – to je to. Znači, ne treba sad ja da počnem da pratim sport. Ja ga pratim, što se kaže, od kad znam da gledam i da čitam i da pišem. I, naravno, da pratim. I, naravno, da me to zanima. I volim da pišem. Da li sam dobar u tome pokazaće vreme, jelte, u tom trenutku. I onda sam rekao: OK, to fali. Ja ću to da napravim. I tako je krenulo. Kada sam počeo Tatin dnevnik, sad već pretprošle godine, koji je blog moj o roditeljstvu za one koji verovatno i ne znaju, isto sam tako krenuo. Rekao sam: Aha, vidi mame pišu o deci na internetu, ali gde su tate? Hajde da neki tata nešto napiše. E, onda u tom trenutku već sam sa mnogo više, jelte, samopouzdanja, što je prirodno s obzirom na tok karijere, itd.  Ali kao: Aha, ja volim da pišem. Po ceo dan sam sa svojom decom – radim od kuće, itd. Hajde da od toga napravim nešto zanimljivo, bez ikakvih krajnjih namera. U smislu da sad očekujem 100.000 pratilaca ili bilo šta. OK, očekivao sam, da budem iskren, da to bude dobro, da to bude neko zabavno, što ti kažeš, makar pet ljudi će reći: E, sviđa mi se ovaj humor! Ja ću to da pratim! I ja sam to počeo za svoju dušu. I isto je bilo nešto što fali. I mislim da ću verovatno, ako se nadalje budem bavio internetom, uglavnom praviti projekte za koje ja mislim da u tom trenutku nedostaju. Da li je to zajednica ili neka platforma ili neki sajt ili šta već – što god to bilo, koji god oblik to bio bivstvovanja na internetu, mislim da će to biti stvari za koje ja u tom trenutku kažem: Aha, ovo nema.

Ivan Minić: Ili ga nemamo dovoljno dobro.

Strahinja Ćalović: Da, ili ga nemamo uopšte ili nemamo dovoljno dobro ili kako da kažem… To jednostavno nije uopšte razmatrano kao opcija kod nas. Ne mislim sada u bukvalnom smislu uzeti nešto iz inostranstva i doneti ovde. Ali, nešto što je možda hibrid onoga što već viđamo, pa, hajde da kažemo, da postoji u nekoj novoj formi. Eto, da budem precizniji.

Ivan Minić: Svetsko, a naše. 🙂

Strahinja Ćalović: Pa, da. Recimo, da imamo Tatin dnevnik umesto svih mamih – ne umesto, nego paralelno i sa mamin stranicama, jer koliko ima očeva toliko ima i majki. To je otprilike uvek jednačina. 🙂 Tako da kažem, to mi je bila ideja. I, eto, kažem, Acoovu stranicu vodim već 9 g. Tatin dnevnik ulazi – ušao u drugu godinu. I mislim da sam i sa jednim i sa drugim uspeo da neki prostor popunim. Kad tih stranica ne bi bilo tu, nema bi bilo ništa drastično drugačije u svetu, a ni kod nas, ali bi taj prostor bio prazan. Ja sam taj prostor popunio i mislim da je to bila neka ideja vodilja.

Ivan Minić: I mnogo ljudi si pokrenuo da razmišljaju, da probaju oni nešto svoje, sa više ili manje uspeha, da li u sličnim oblastima ili opet u nekoj oblasti za koju su oni primetili da možda nije dovoljno, ne kažem sad, eksploatisana – to zvuči, baš zvuči loše – ali nije dovoljno zastupljena. Nije na pravi način predstavljena. E sad, ja bih da te vratim nazad, jer ja volim tako da tumbam ljude i da ih traumatizujem pred kamerama. Ono što sam ja lično primetio kod sebe i kod dosta ljudi sa kojima pričam da taj sportski background, čak i ako se nije realizovao kroz karijeru u profesionalnom sportu, nego je bio na nivou tih nekih juniorskih dana, 6-5-7-10 g. odrastanja u sportu je zapravo velikoj većini ljudi koji se opredele za neki oblik preduzetništva ili možda ne preduzetništva, ali tog takvog pristupa, te energije u poslu, sport im je doneo jako mnogo. I ima sad raznih razloga za to. Jedan od njih evidentno i to što u sportu ništa se ne dešava odmah i ništa se ne dešava u kontinuitetu odmah. Ti možeš da pogodiš neki šut koji inače ne pogodiš, ali sledeći put ga nećeš pogoditi. Niko nema sreće dvaput. Mislim, ima ih, ali to je baš retko. Moraš da upadneš u čarobni napitak kad si bio mali. Šta je tebi donelo bavljenje sportom i kako je ono izgledalo za tebe? Zato što čini mi se iz prethodne naše priče da je to nešto što kao s jedne strane ti donosi neke navike dobre i sve to, a s druge strane upoznaješ i neke ljude, vi ste na jednoj zajedničkoj misiji. Usadi neke jako dobre vrednosti i stvori neka prijateljstva koja su za ceo život. A bez obzira na to što kao svi smo tu došli sa jedni ciljem, treniramo to, ali na kraju svi završimo na različitim mestima.

Strahinja Ćalović: Da.

Ivan Minić: I to je opet neka velika vrednost koju iz jednog izvor dobiješ toliko raznolikosti u svom životu, što je nekako uvek važno.

Usvojene lekcije iz sporta

Strahinja Ćalović: Pa, biću, kao i dosada, jelte, potpuno iskren. Većina ljudi će uglavnom reći da je to neki timski duh i da su to neke takve stvari. Kod mene jedan drugi duh je bio glavni kad je sport u pitanju. To je takmičarski duh. Znači, ja sam neko ko je uvek voleo da se takmiči. Da ako radimo vežbu popularnu, ne znam, samoubistva, itd., da stignem prvi. Da, iako kažem, naravno da vas timski sport uči timskom duhu i naravno da je to jedna bitna stvar i neraskidiva kada je u pitanju i stvarni život posle sporta, ali mislim da me je najviše naučilo tom takmičarskom duhu. Da sam ja iz nekog razloga oduvek mnogo voleo brojke. Ja sam bio neko ko je vodio svoju statistiku: koliko je poena postigao, itd. Imam pune rokovnike tih svojih statistika, itd. Peđu Stojakoviću sam vodio statistiku kad nije bilo interneta.

Ivan Minić: Isto, isto.

Strahinja Ćalović: Pisao u svesku. I ja nekako ceo život volim brojeve, jer prepostavljam da kroz brojeve mogu lako da odredim da li u nečemu napredujem ili ne. Bar tako mi je mozak postavljen. I tako je bilo i u sportu. Ja sam uvek gledao da budem bolji nego prošle sezone, bolji nego u prošloj utakmici. Naravno, ne uspeva to uvek. Tako da kažem, meni je sport doneo taj takmičarski duh, pre svega. I naučio sam da to ako, banalno zvuči dosta, ali ako trener kaže da uradiš 20 trbušnjaka, i ti ih uradiš 20, a svi ostali ukradu po 5-10-15, a ti ih stvarno uradiš, ti si posle spremniji od njih. I to je to. I tako je u životu. Znači, ako ne zabušavaš, ti imaš efekte. Ako zabušavaš, možeš samo da kažeš, da ne budeš iskren prema sebi, pa da se pitaš zašto je to tako. Naravno, uvek ima i sreće koja je faktor koji utiče na sve nas, hteli mi to ili ne. Ali, kažem, u sportu sam naučio znači da jednostavno ne radim protiv sebe. I mislim da mi je to dan-danas najkorisnije. Da ako danas radim sa 50 klijenata, da sa svakim klijentom radim otvoreno, iskreno i posvećeno, koliko god da je to fizički u mojoj mogućnosti, a ne da pokušavaš da neke stvari samo završim da one spolja izgledaju kao da su završene, a da ne budu završene. Tako da kažem, iz ugla sporta, ja mislim da su to neke lekcije koje sam ja poneo. I slažem se da ima dosta paralela sa preduzetničkim životom zato što, jelte, krećete od nule, a i do jedinice se teško stiže, a kamoli do stotine, čega već. Tako da meni je sport dosta uticao, stekao sam dosta dobrih prijatelja. I kada sad, povezano i sa sportom, ali sada kada vratim film, što ti kažeš, kad se istumbam, kad istumbam sam sebe, sebi se da sam, recimo, u roku od nedelju dana imao 3-4 treninga, a da sam išao na radionicu iz matematike, da sam išao na engleski, gde ja nisam imao slobodan dan u tom smislu. I mislim da me je to pripremilo za ovo sad. I gledajući svoju decu očekujem da njima slično nešto da priredim, da jednostavno ako dođu sutra u jedan škole i ako do dva završe domaći, da nemaju od dva do deset uveče, do spavanja da ne rade ništa. I ja sam bio jako srećan u tim danima kada sam slobodan jedno veče, kad mogu baš dugo da igram igrice, naravno, kao i svi ostali. I dan-danas je tako. I mislim da me je taj ritam koji sam tada naučio, kažem, delom i zbog sporta dan-danas održava u tome da me sve ovo ne zamara koliko bi me, recimo, inače zamaralo.

Ivan Minić: Jedna bitna stvar je čini mi se i da taj momenat da ne smeš da zabušavaš, odnosno ako zabušavaš, zabušavaš sebi, ne treneru na kraju dana, ali i to da ako želiš da dostigneš nekakav veliki cilj, to gotovo uvek podrazumeva dugoročni napor…

Strahinja Ćalović: I odricanje.

Ivan Minić: I odricanje, gde ti u suštini iz koraka u korak gotovo da ne vidiš razlike. Ti možeš da pratiš pa na nivou nekoliko nedelja, meseci neke stvari ispratiš, pa se onda povrediš, pa se vratiš par stepenica unazad. Ali, to je ona priča Eliud Kipčoge je istrčao prvi maraton ispod dva sata.

Strahinja Ćalović: Dva sata.

Ivan Minić: I kao koliko: Čoveče, on se dve godine spremao za to! -Ne, ne, ne. On se spremao 32 g. za to! 32 godine! Kad pogledaš njegove rezultate, od prve godine kada je krenuo da trči do ove sad koja je na redu, ti imaš napredak, napredak… Pa, imaš i nazadovanje negde. Pa, onda opet imaš neki napredak. Pa, imaš povrede, pa imaš probleme, pa imaš sve. Ali, kao nije dve godine, niko to ne može da uradi za dve godine. Može, ako se prethodnih 30 spremao za te dve.

Strahinja Ćalović: Da.

Ivan Minić: Ali, kao nikad to nisu dve godine. Ima izuzetaka. Ima priča u kojima je prosto neko čudo prirode i napravi rezultat. Krene da trenira tenis sa 17, i sa 19 postane profesionalac. Krene da trenira košarku sa 20, i na kraju završi među profesionalcima, u reprezentaciji, itd. Pričali smo o tim nekim primerima i tvojim zemljacima po tom pitanju.

Strahinja Ćalović: Komšijama, da.

Ivan Minić: Komšijama. Ali, generalno gotovo uvek ta priča nije takva. I ne možeš se oslanjati na to da će tvoja priča da bude još jedan u nizu izuzetaka. Taj Luka Dončić, jao, baš je sjajno što klinac 99. godište je napravio to sve što je napravio. -Pa, da, ali on je radio ne možda od 99., ali 2002. je radio.

Uspeh ne dolazi preko noći

Strahinja Ćalović: Skoro, ne znam koji sportista tačno, slušao sam intervju, i kad je rekao: Da, ali ja nisam nikad bio na ekskurziji. Da li je možda Đoković ili tako neki…

Ivan Minić: Da, moguće.

Strahinja Ćalović: Možda sam preterao, ali neko je rekao. Ali, ja nikad nisam bio sa školom na ekskurziji. I, da, to je to. To je zapravo to. Mislim, odricanje. I ti sad to ne primetiš, ali koliko puta ne odeš ovde, ne odeš onde, ne uradiš ovo… I to je, zapravo, mislim da je to ta lekcija, da je to dugoročno odricanje. I ako danas prenesemo to sad, recimo, na moj posao, ljudi dođu i kažu: Kako ti je to palo na pamet? Pa, palo mi je na pamet tako što sam hiljadu puta nešto pisao pa brisao, itd. Nisam ja sad došao i smislio i rekao: E, ovo je super.  Ne znam, ako pričamo sada o zajednicama koje sam pravio, ja na Aci imam maltene 10.000 objava. Sigurno da 5.000 možemo sad da obrišemo i bacimo u kantu. Ali je neka nekog zaintrigirala, dovela nekog novog, rekla: Ej, vidi, ovo je duhovito!

Ivan Minić: Neka je nekog iznervirala, bože moj!

Strahinja Ćalović: Naravno, da. Ovo je korisno. Ovo je super. Ne, ovo je bez veze. Ovo ću da otpratim. Naravno da je bilo i takvih situacija. Tako da kažem, mislim da je to jedan proces i mislim da mi generalno kao društvo, što bi se reklo, živimo u društvu u kom se taj proces ne poštuje niti se pominje dovoljno. Iako su nama sportisti idoli. Mi smo nacija koja voli sportiste i zaslužili su da ih volimo, itd. Ali se često zanemaruje taj deo do tog trenutku, do tog postolja, u najboljem slučaju. I taj trenutak se često zanemaruje i kod uspešnih ljudi. I mislim da smo svi mi nekako naučeni, pričam o mojoj generaciji i o mlađima, da je uspeh samo pitanje trenutka i da se dešava jako brzo, a da pre toga ne postoji ništa. I zato imamo društvo gde svi žele da budu poznati, gde si žele da bude sportisti, ali da ne treniraju baš puno i da mogu malo i da se napiju i da mogu malo da ide i na ekskurziju i da mogu malo i ovo i ono, ali da na kraju ipak stanu rame uz rame sa tim koji se odricao svega toga. Tako da mislim da mi često zanemarujemo ceo taj proces, bilo to Dončić, Đoković ili neki preduzetnik ili vlasnik neke agencije na kog se ugledate. Uglavnom se zanemaruje to sve što je bilo do tog trenutka.

Ivan Minić: I niko ne želi da živi taj život, oni samo žele te rezultate i te benefite koji uz to dolaze.

Strahinja Ćalović: Tako je. I mislim da se o tome ne priča dovoljno. Mislim da gotovo niko, bar u javnom delu svetu koji ja pratim, ne priča dovoljno o svemu šta su radili. Ja, iskren da budem, vrlo često sve svoje prethodne, hajde da kažem, napore nipodaštavam i kažem: Pa, dobro, nije to bilo toliko teško sad kad pogledam. A bilo je teško. Mnoge stvari su bile jako teške i naporne i stresne, itd. I mislim da ljudi treba da pričaju o tome. Posebno oni najuspešniji. I da mislim da ovo društvo mora da shvati da treba decu i mlade da uči da je taj proces stizanja do blagodeti mnogo duži nego taj i posle, kada se uživa u svemu tome. Tako da kažem, eto, apelujem javno na one koji gledaju i koji imaju neke priče da ih ispričaju, da bi ljudi shvatili šta sve… Jer ne može ko je mlad to da zaključi.

Ivan Minić: Znaš šta, ja sam davno napisao jedan tekst nakon jedne depresivne epizode. Mi smo imali neko društvo koje se okupljalo u tzv. trećoj smeni. To je bilo na Tviteru. To je ono kad svi normalni ljudi odu kući…

Strahinja Ćalović: Sećam se.

Ivan Minić: Mi koji nismo normalni, mi se skupimo u jednom kultnom ugostiteljskom objektu, koji je imao baštu koja je – mislim, i ceo objekat je radio, ali bašta je bila lepa i radila je celu noć – radila je do 05. Mi se skupimo oko, ne znam, 12-01 i tu sedimo, malo pričamo, radimo. U suštini svi mi radimo na lap topovima, ali tu smo – kolektivna terapija i to sve. I sad bilo je tu i ovakvih i onakvih ljudi. Dolazili su i, možemo reći slobodno, i celebrity i sve ostalo. Ali, ima ljudi koji su se ložili na to. Vole ljudi da upoznaju poznate ličnosti. Ja nisam nešto preterano u tom fazonu. Ima koje volim, naravno, ljude koje su mi bili uzori i sve to. Ali, u principu, to da li je došao neki pevač ili nije, couldn’t care less. Ali, ono što smo negde imali kao pravilo kod tebe te core ekipe koja se okupljala i koja, dan-danas možda se ne okuplja više toliko, jer sad ima života, ja nemam, ali ima ljudi koji imaju i porodice i sve, je bilo da prva i osnovna stvar, kao i u Fight Clubu, ti moraš da dođeš i da pokažeš tvoje ožiljke i da budeš OK. Jer ako si došao da budeš kul… Mislim, svi smo mi kul, manje ili više, ali svi smo mi kul, nije u tome poenta. Poenta je da tu možemo da budemo ljudi. I to je nekako… Tad sam napisao taj neki tekst o tome koje vrednosti dele ti neki moji ljudi, koji je u suštini onako baš depresivan. Ali će se ispostaviti da su to sve zapravo neke vrednosti koje su svima njima donele dugoročno jako lepe rezultate, jer su svi bili uporni kao mazge i nisu očekivali privilegije, nisu očekivali instant gratifikaciju. I ono što sam ja shvatio srećom relativno davno, pa mi je to omogućilo da mogu da radim sve ovo što radim i da nemam neki loš osećaj povodom toga svega je što kad sam krenuo da predajem na fakultetima, po pozivu na studetske konferencije i to. Dođeš na jedan određeni fakultet sa tri slova u skraćenici, koji neću pominjati, jer sam mnogo puta pominjao, pa me ljudi kritikuju – dođeš tamo, bude 300 klinaca. Pun amfiteatar. I kreneš da pričaš i skapiraš da 280 ne sluša. Oni su tu da ispune kvotu, da dobiju papir na kome piše da su slušali nešto… Nije bitno. Ti to možeš da pričaš zanimljivije, možeš da – nije baš jednostavno na početku da pričaš zanimljivije kad ti je frka od svega, ali posle petog si već u fazonu imam ja neke svoje trikove u rukavu, mogu ja to da išamaram da to bude zanimljivije. I onda umesto da te sluša 20, sluša te 50 od 300. Ali, i dalje te ne sluša 5/6 prostorije. I ono što sam ja shvatio je da se ja obraćam onom jednom kome je stvarno stalo ili dvoma-troma. Nije ni bitno. I verujem da sam upoznao tu decu. I sad kao prošlo je više od 10 g. otkad je to počelo, ja sve njih znam, znam gomilu njih sa razvojnim putevima i znam koliko im je to značilo. Koliko meni znači što sam nekome vratio makar deo onoga što su meni neki ljudi davali kroz moj razvoj. Neki su mi davali tako što su me napušavali, ali su mi opet dali nešto, jer sam bio naporan, a njih je to nerviralo, ali su videli to nešto pa su ipak ispoštovali.I ono što sam skapirao je da zapravo da naši ljudi ne žele da, jer to je stvar podneblja i vaspitanja, ne žele da dele svoje failove, a failovi su sastavni deo puta ka uspehu. Ne žele da pričaju o svojim počecima, jer su počeci – nisu toliko lepi, kao što je ono danas i život koji žive.

Strahinja Ćalović: Nisu spektakularni.

Ivan Minić: Nisu spektakularni. Ali, čak i ako ih nagovoriš da to ispričaju, a ja imam tu sposobnost da uglavnom nagovorim ljude da pričaju užasne stvari o sebi, nema mnogo ljudi koji to žele da slušaju. Zato što svi znaju kako se to radi. Samo niko to ne želi da radi. Mislim, ne niko, naravno. Ali, mnogo manje ljudi želi tako nešto i mnogo više pokušava da na neki način uhakuje taj svoj put ka vrhu. Što može da se desi.

Strahinja Ćalović: Naravno.

Ivan Minić: OK, ali mnogo… Kako beše ono? Što se više trudim, to nekako više sreće imam. E, tako je i sa ovim. Što više znaš, što si bolji, to su veće šanse da daš gol u finalu Lige šampiona. Nećeš dati ako igraš za Palilulac sigurno! Jer nećeš doći nikad u priliku da bilo šta od toga uradiš!

Strahinja Ćalović: Ja imam običaj da kažem eto svoj fakultet nisam završio, ali sam imao sreću da prošle godine konkretno gostujem na tri Ekonomska fakulteta kao predavač. Između ostalog, i na mom, gde je bila puna sala ljudi tik pred pandemiju. Posle ostalo je bilo online u Beograd i Nišu. Ali, šta sam hteo da kažem? Ja ponavljam dve rečenice i sad zvučim kao deka Albert iz Troterovih, ali volim da ih ponavljam, jer, kažem, u raznim trenucima će doći do raznih ljudi. Jedna je da moj posao nije postojao kad sam upisao fakultet, iako je on počeo pre nego što sam završio fakultet. Mislim, ja ga nisam ni sad završio, ali kažem… 🙂

Ivan Minić: 😀 Pre nego što je trebalo da ga završiš. 😀

Strahinja Ćalović: Pre nego što je trebalo da ga završim. Znači, moj posao nije postojao. Niko na svetu nije zarađivao ništa od tog posla u tom trenutku. To je prva stva. A druga stvar je da ne postoji trud koji mi se nije isplatio. Na ovaj ili na onaj način. I, opet kažem, ja stvarno volim da pobegnem od fraza, jer fraze ne volim, pun ih je javni prostor, ali zaista ne postoji trud koji mi se na ovaj ili na onaj način nije isplatio. Daću vam primer samo sa tom kablovskom, itd. To praktično znači da vi dnevno pokucate na 100-200 vrata, i da svakome kažete: Dobar dan, ja sam iz kablovske. Da li možda želite ovim putem da platite vaš račun? Oni onda vide klinca, nisam tad imao ovu bradu, ali izgledao bih isto kao tad bez brade. I onda oni kažu: Aha… U Srbiji smo, znaš! 🙂 Sumnjivo mi je da ti…

Ivan Minić: Imaš ti, dečko, neki papir?!

Strahinja Ćalović: I onda sam ja posle par dana tražio papir, pa sam nosio i taj papir. Međutim, ko je sumnjičav njemu ni papir ni pečat ni opštinski sudija nisu dovoljno. Tako da kažem, recimo, tu sam naučio da ja inače ćutljiv ranije, dosta ranije, moram sto puta dnevno da se nasmešim i da kažem: Dobar dan, da li želite da platite kablovsku možda ovim putem? I da mi sto njih zatvori vrata, da me gledaju kroz špijunku, da neće otvore. I tu sam, recimo, savladao – neću da kažem, nisam ja nikad imao strah od socijalnog kontakta, ali tu sam savladao da mogu da s bilo kim komuniciram, bilo kada, bez nekih problema. Jednostavno, tu sam naučio mnogo vrednu stvar koja mi i danas pomaže u javnom nastupu, koja mi danas pomaže da ako čitam pred 300 ljudi, nije mi frka zbog toga. Jednostavno, tu sam, pričamo, razgovaramo, smislićemo nešto. Što ti kažeš, imam par fora pa ću da ih izbacim kad treba. Ali, poenta je da, recimo, to mi je, recimo, najveća vrednost tog posla. I tu sam naučio da, recimo: Aha, OK, kad neko drugi radi svoj posao tako prema meni, da on mora da ispunjava neke standarde. Da ne može da bude ljut. Da ne može da bude nadrdan na mene što sam ja njegova mušterija, njemu je još dan, itd. Tako da kažem, eto, to su neke dve poruke koje ja ponavljam: to za posao i to za trud. I ponavljaću ih ja misliš još dosta.

Ivan Minić: Jedna stvar koja je uvek negde interesantna kad imaš taj inženjerski mindset ili ekonomski isto, voliš te brojeve i to sve. Pokušavaš da utvrdiš pravilnosti i slično. Kad uđeš u zajednicu i hoćeš da se istakneš u zajednici, ima sad raznih načina: lavovi i to sve; ali ima taj način gde se stvari kvantifikuju kroz feeback, gde ti vremenom skapiraš šta bolje radi. I to je negde… Znaš, možeš ti – ti skapiraš šta bolje radi i generalno ako je cilj da se skupi što veći reakcija, a nije bitno kakve su, polaziracija, nerviranje ljudi, uvrede, to u principu najbolje radi. Zato imamo takvu Jutjub scenu.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Takva je. Ali, ima i svetlih primera na njoj. Retki su i stari, ali su svetli. To da uspeš da provališ te neke stvari, i sad treba iskontrolisati sebe da ne zloupotrebljavaš to. Da to koristiš, jer treba da koristiš, ima smisla da koristiš, ali da to doziraš na pravi način i da ostaneš svoj, ali da daš i ljudima baš ono po šta su oni došli na neki način. Jer u suštini, koliko god to sad možda bilo preterano, ja dosta često volim tako odem u ekstrem neki potpuni, ali kad živiš, brate, ovde, takve stvari ti služe da preživiš dan. Ja se sećam Tarzanija je retko izbacivala tekstove nakon nekog inicijalnog perioda kad su svi imali potrebu da izbace nešto iz sebe. Posle toga su vrlo retko izbacivali tekstove, ali su izbacivali statuse svaki dan. Čoveče, ja mislim da su statusi bili čitaniji od bilo čega drugog u tom trenutku na internetu i sve je imalo reach po pola miliona, jer su bili jebeno genijalni. Ali, meni je to bukvalno u nekim periodima koji su stvarno bili užasni za posao, samim tim i za život, meni je to pomagalo da preguram dan. Kao što mi danas pomaže da gledam neke stripove gde ljudi crtaju dinosauruse i razne druge stvari koje međusobno komuniciraju i prenose te neke dubinske poruke koje ja osećam. Elem, raspričao sam se. To s tobom uvek tako, jebiga, izgleda tako. Kako, kad praviš dugoročnu stvar, kako iskontrolišeš sebe? Odnosno šta kreneš da pratiš, kako razmišljaš o tome i kako razmišljaš – znam kako sam ja razmišljao kada sam pravio ovo: Hajde da zovemo u prvih 20 epizoda sve zvezde. -A šta ćemo da radimo u 100.?

Strahinja Ćalović: Baš to.

Ivan Minić: E. I ko god me je pitao savet kako da krenem: Napiši 100 gostiju. -Uf, pa, ne… -100 gostiju napiši. Sto! -Pa, dobro, je li… -Ne moraš 100. Evo, 70 napiši. Ali, ako nemaš 70, nemoj da počinješ. Jer nemaš šta da kažeš. Ti imaš – ti hoćeš da podeliš tri priče. Podeli ih, ali nemoj to da zoveš blog, podkastom, bilo čim, jer nećeš imati materijala. I nećeš imati kontinuitet i ljudi te neće slušati.

Kako planirati na duge staze

Strahinja Ćalović: Ovako, prvo ću da kažem šta je posledica dugoročnog rada, koju ja osećam, koja meni najteže pada, to je što ne postoji trenutak u kome kažete: E, uspeo sam! Znači, ne postoji trenutak opuštanja. Sad da li ja imam, ne znam, ako to gledamo u broju pratilaca ili čega god, u reachu, itd., da li ja imam 5.000, 100.000 ili 150, ne postoji kao milestone i kažem: Da, stigao sam dotle. Uspeo sam! Sad je kraj! Sad ja plivam na tom talasu i to je to. Ne, to je posledice. A uzrok tog dugoročnog rada je upravo to što si rekao, gde jednostavno morate što ravnomernije da raspodelite resurse. Resurse ne samo u smislu finansijski, nego i vaše možda kreativne kapacitete, itd., gde jednostavno razmišljate stalno unapred. Meni ljudi sad, pošto sam ja kažem postao influenser više puta, što je ljudima interesantno, u različitim oblastima, pitaju kako da postanem influenser. Jer, kao što smo rekli, zanima ih onaj cilj: Aha, to je super. Neko ti da novac i ti nešto se slikaš s nekim proizvodom. I to je super. Međutim, ja kažem: Ljudi, ovako, biću surov, biću i sada. Ako imate pet odevnih predmeta, vi ne možete da budete modna blogerka, jer ćete da ih potrošite u roku od nedelju dana. Je li tako? Ako vi imate ideju da pišete o nečemu, pa bilo da je to, ne znam, o fotografiji, i ako imate jedan foto-aparat i znate samo s njim da rukujete, odnosno samo njim da rukujete, da budem precizan, vi nakon mesec dana više nećete imati o čemu da pišete. Jednostavno, morate da razmišljate dugoročno. Ovo što ti kažeš, napiše 100 gostiju. Ja isto tako kažem: Smisli šta ćeš raditi prvih 6 m. I da se razumemo, za tih 6 m. imaćeš nula prihoda, a verovatno ćeš još 2 g. posle tih 6 m. imati nula prihoda. Ali, moraš da znaš šta ćeš da radiš. To nikako ne podrazumeva, da se razumemo, hiperprodukciju, u smislu sada ću da napišem 100 objava, pa ću da ih objavljujem 100 da za redom, jer to ne može da bude dobro. Ali, to podrazumeva da vi imate neki kostur kojim se vodite dugoročno. I da nikad, baš to što si rekao, nikad ne nagaziš gas do kraja, nikad ne izbaciš sve što treba ili pokupiš sav kajmak koji se vremenom nakupi. Već jednostavno razmišljaš dugoročno. E, sad da se vratimo na onu posledicu s početka. Problem je što nikad nisi uspeo i nikad ne možeš da kažeš sebi: Ugovorio sam posao od milion dolara. To je to, to je kraj. Prodao sam firmu! Već je uvek: Aha, idemo dalje, idemo dalje, idemo…. Ovo je bilo dobro, super. Šta je sledeće?

Ivan Minić: Simon Sinek: Infinite Game.

Strahinja Ćalović: To.

Ivan Minić: Generalno, za ovih 10 g. koliko si ti aktivan u tom svetu, možda i malo više, a 9 g. kroz Acu, mnogo toga se menjalo. I mnogo toga se menjalo što je, da kažemo, nas stare ljude koji ne mogu više da se prilagođavaju, slušaju sve to i prate k’o ti mladi. Meni kad su se Jutjuberi pojavili, meni ništa nije bilo jasno. Imao sam, tipa, 28 g. i kao jebote, ja sam star, ja ne kapiram šta se dešava. I nije mi jasno zašto bi neko ovo gledao. Onda sam posle shvatio, jer gledam ja i šta rade kad ima majmun mladunce i ovca kad ima mladun… Isto sve razumem kako funcioniše.

Strahinja Ćalović: Isto, isto.

Ivan Minić: Ali, kao promenilo se toliko toga. I nama koji smo to kao vodili sopstveno, pa onda uglavnom radili s klijentima i sve to, konstatno ti nešto komplikuje život. Konstantno ti nešto ne da da praviš dugoročni plan kako ćeš nešto da radiš, odnosno plan ostaje isti, ali način realizacije se menja. Kao da imaš ekipu koja je savršena i projektovana je da osvoji sve, ali ti se svake nedelje na random povrede dva igrača.

Strahinja Ćalović: Liverpul trenutno. 🙂

Ivan Minić: Recimo. Ili Zvezda, u košarci. Šta su sad kad razmišljaš o tome – čisto zato što, kao i što si rekao, mnogo je važno da se razume šta je prethodilo da bi se razumelo gde smo sad i možda ne da se razume gde ćemo biti, ali da se ima svest o tome gde bi zapravo mogli biti. Šta ti pamtiš kroz ovo tvoje vreme? Jedna od tih stvari je sigurno i to što je Vukajlija bila ludilo, pa je onda prestala da bude. Ali, bilo je i drugih stvari kroz ceo taj period. Šta ti je najupečatljivije i šta si razmišljao tad?

Strahinja Ćalović: Na šta misliš trenutno? Šta se najviše promenilo?

Ivan Minić: Promene na mrežama, da.

Promene na društvenim mrežama

Strahinja Ćalović: Pa, prvo, promenio se Fejsbuk. Ljudi više Fejsbuk doživljavaju na potpuno drugačiji način nego tad. Ja često kada radim obuke, gledam da ljude uputim u sam istorijat toga. Ne u smislu sad Vikipedija podataka, nego ih pitam: Kada ste vi napravili Fejsbuk? Koje godine? Koliko requestova vam je stizalo tada, koliko vam stiže sada? Šta radite sada na Fejsbuku, šta ste radili pre 10 g.? Čemu vam sluši to i to? E, tu se sve promenilo, recimo, gde se većina vremena i fokusa prebacila na Instagram. Tako da meni je najveća promena u tom dosadašnjem radu bila zapravo promena sa Fejsbuka na Instagram. I nekom to sad može da deluje banalno, ko nije iz posla i ko se time bavi, odnosno ko je samo prosečan korisnik mreža, nema tu predatorsku ulogu kao mi. 🙂 Ali, recimo, ja sam Acin Instagram, koji je danas glavni, napravio i sećam se da sam tadašnjoj supruzi rekao – mislim, ona je i sadašnja, izvini 😀 – rekao: Jao, moram sad da otvaram Instagram za Acu! To je bila prva rečenica. Danas je to primarno. Danas tu ljudi, ljudi ni ne znaju – većina ljudi… Ja imam, ne znam, 150.000 pratilaca na Instagramu i 190.000 na Fejsu. Ovi ljudi sa Instagrama ni ne znaju da je to počelo na Fejsu. Ni ne znaju…

Ivan Minić: I na Tviteru.

Strahinja Ćalović: Iskreno, počelo na Tviteru.

Ivan Minić: Ne daj bože nikom! 🙂

Strahinja Ćalović: To ni ne pominjem, preseći će se neko! 🙂 Ali, da, ja, recimo, taj Tviter ne koristim. Tu ima 60.000 pratilaca. Ne znam tvinuo nešto poslednji put. Tako da, to je bila glavna promena.

Ivan Minić: Iako ti lično, ti kao Strahinja, koristiš Tviter, i…

Strahinja Ćalović: Da, tako je. Ali, komercijalnu vrednost ne vidim. U smislu, eksploatisanja te mreže ne vidim. Jedino je dobro za sadržaj. Jer jednostavno ljudi kao na Vukajliji svojevremeno, sada dosta njih kreatora sadržaja ili bilo na Tviteru ili je sada. To važi i za Srbiju, ali i za ostale zemlje i za neko dalje inostranstvo. Ali, ono što hoću da kažem, bilo mi je smešno, pre par godina sam čitao – pošto ja manično čitam sve što je vezano za posao u strahu da nešto ne zaostajem, nešto ne propustim – čitao sam kako u Americi tinejdžeri više vremena provode na Instagramu. I onda ja kažem sebi: Čekaj, kakav je ovo glupost? Sada šta rade na Instagramu? Tad još nije bio video, bile su samo square fotografije, i kao, Šta rade na Instagramu? Na Fejsu možeš da okačiš pesmu, status, video, foto, event, stranica, grupa. Šta rade na Instagramu? E, onda uhvatim sebe posle godinu-dve kako ja provodim više vremena na Instagramu. I uhvatim kako klijenti koji mi dolaze i žele da se oglašavaju na mrežama i da im vodimo mrežu u potpunosti, itd., samo pričaju o Instagramu.

Ivan Minić: Da, da.

Strahinja Ćalović: I ja onda kao neki, da kažem, salesman iz Fejsbuka, kažem: Ali, znate, ja mislim da bi trebalo malo i na Fejsbuku.

Ivan Minić: Za ove starije! Za starije! Imaju oni roditelje!

Strahinja Ćalović: Da. Samo da vidite… Ako prodajemo televizijsku uslugu, ko donosi odluku u kući kog operatera imamo. Ne donosi tinejdžer. Možda agituje i da lobira, ali ne može da potpiše ugovor. I onda oni vide da na Fejsbuku tu su i dalje super rezultati, posebno kad je plaćeno oglašavanje u pitanju, pa to onda ostane deo miksa. Ali, kažem, eto, to je jedna velika promena koja sa strane ne deluje tako, ali je svima nama koji se time bavimo ipak bila šokantna. Jer sada se sve gleda po Instagramu. Znači, ljudi mi pišu umesto na mejl, pišu mi na Instagram.

Ivan Minić: Da, da. Gomila ljudi koji prodaje nešto imaju shopove, imaju sve, ali im 90% ljudi naručuju u inbox, odnosno u dm na Instagramu.

Strahinja Ćalović: Da, da, upravo to. I mislim da je to ogromna promena. I mislim da je Instagram tu celu igru podigao na viši nivo. Ima tu i pozitivnih i negativnih posledica, jelte. Ali, mislim da je, iskreno opet kažem, ne smatram sebe nekim vizionarom niti su moja sad predviđanja ikada bila nešto posebno dobra, u šta sam se uverio na svojim greškama…

Ivan Minić: I kladionice. 🙂

Strahinja Ćalović: Da, to pre svega. To možete svaki dan da probate. Čak i svaki sat. Ali, ono što sam hteo da kažem vezano za to jeste da u ono zlatno doba Fejsbuka sam verovao da je ta manija na vrhuncu. A onda se pojavio Instagram, gde mi sad stvarno imamo – sad su to sociološki efekti, itd. – gde mi imamo Instagram kao merilo manje-više svega. I sada, opet kažem, da ne uđem u tu neku mejnstrim priču – ugasite mreže i ostalo – nisam zagovornik toga, naravno. Bilo bi nelogično i paradoksalno, ali mislim da je Instagram to ludilo oko mreža i oko neke naše pojave na internetu to doneo na još viši nivo i sad stvarno mislim da smo na vrhuncu i nadam se da neće dalje da se razvija. Tako da, to je najveća promena.

Ivan Minić: Znaš šta se meni čini? Ja sam Instagram user od početka, volim to da podelim fotke, ne volim sebe da podelim. Dobro, sada u poslednje vreme baš sam lep ponovo. Ali, u principu, nikad nisam to nešto voleo, ali voleo sam da zabeležim negde sebi neke fotke nekih prostora, detalja, itd. Ali, ono što sam ja skapirao kao trenutak kad je sve otišlo dođavalo, za njih dobro, a za nas u smeru gubljenja vremena, je kad je došao story. Jer dok si imao postove to je i dalje bilo ograničena količina sadržaja. Imao si ti šta da vidiš, ali par puta dnevno proscrolluješ, 15 min. i ti si video sve što ima na internetu. Sad, sad ne možeš da živiš na dva telefona istovremeno ne možeš da vidiš sve što se dešava, posebno otkako vi influenseri – ne ti konkretno – ali tvoje kolege influenseri objavljaju. Jer su to neke količine sadržaja koje su neverovatno velike, a došle su kroz pojednostavljivanje mehanizma kako da sadržaj objaviš. Jer kao, da, ljudi objavljajuju dosta i na Jutjubu, ali moraš da se iscimaš, ne možeš baš tek tako da ga objaviš.

Strahinja Ćalović: I te kako moraš da se iscimaš, ako to treba da liči na nešto na Jutjubu.

Ivan Minić: I da zvuči na nešto, itd. Ali, ovo je ono kao ulazna barijera je spuštena na nivo poda, i svako može, i gura te, i algoritamski te gura, a i gura te ovako kad gledaš druge da i ti deliš nešto. I, mislim, ja kapiram da je to i kroz neke svoje objave, gde ja to pritom realno koristim vrlo malo, zapravo, za neke instant stvari gde mi treba neki feedback: često pitam i za ideje koga da zovem u goste, itd. Jer, OK, ja sam autor i imam ja jasnu viziju, ali želim da ispoštujem, naravno, i one koje slušaju i njihove ideje, i možda nekom padne na pamet nešto što meni nije, itd. Vidim koliko brzo dobijem gomilu. I onda vidim koliko ljudi je zapravo videlo sve te objave, i to je uvek za mene koji nisam aktivan i nisam influenser, to je prilično vau brojka. E sad, ti jesi krenuo, a sad i ja i ti, čak i ti koji si 5 g. mlađi od mene, i mi smo stariji ljudi na internetu, ti si krenuo sa Jutjubom pre nekog vremena. Šta ti je to donelo? Odnosno, koliko je drugačije to sve? Na koji način prosto da bi imao neki rezultat tamo, jer jeste potpuno drugačije od svega drugog, na koji način tamo treba da se postaviš? Šta ti je bila ideja i kako je tekao proces?

Jedinstvenost Jutjuba

Strahinja Ćalović: Pa, evo, opet ćemo sad da se vratimo malo unazad. Ja sam kad sam vodio stranicu Aca Informacija 4 g. držao svoj identitet u tajnosti. To jednostavno rekao sam: OK, ovo doživljavam kao neku vrstu posla, kada se to već uozbiljilo i nema potrebe da ja to sad kvarim svojim prisustvom. 🙂 Iako su se ljudi oko toga skupili zbog onoga što ja pišem, jelte, i objavljujem. Tako da sam onda postepeno kad sam izašao iz toga, sećam se da sam to objavio na Fejsu kao status: Evo ko je Aca, ko to piše. Stavio sam onaj tracker za linkove da vidim koliko ljudi – 50 i nešto hiljada ljudi je kliknulo na link i dobio sam 2.000 zahteva za prijateljstvo. Bukvalno, prvi put da mi je zakucao Fejs ikada. I to je bio prvi korak, gde sam ja rekao: OK, mogu da prezentujem i sebe na neki način. Mislim da je to generalno povoljno za mene da ljudi znaju da sam to ja. Zašto bih se krio od rezultata svog rada. Onda sam vremenom počeo da se i ja pojavljujem na toj stranici, u nekom umerenom smislu kao autor toga. Znači, postalo je potpuno otvoreno ko šta radi i kako. E, onda sam, kao što rekoh, pre dve godine napravio Tatin dnevnik, gde mi je cilj stvarno bio – fokus je na deci, ne na meni. Ja sam imam svoju stranicu. Imam sto svojih stranica, da budem precizan. Nema potrebe da imam još jednu na kojoj ću ja da se pojavljujem, da nešto se snimam, itd. Međutim, tu je već dosta ljudi počelo da me prepoznaje na ulici. I šta se onda desilo? Onda sam rekao: OK, ljudi sa mnom imaju kontakt već godinama, a nemaju ga. Ne znaju kakav mi je glas. Ne znaju kakva mi je energija. Ne znaju da li sam ja interesantan ili danima smišljam ovu što ću da napišem ili mi piše neko treći, a ja sad uživam u plodovima toga, itd. Onda sam rekao: OK, vreme je za sledeću formu. Pomenuo si story, koji kao jako bitna nova multimedijalna forma, koja je stvarno moćnija od svih dotadašnjih objava na Fejsbuku i na Instagramu i na Tviteru. I onda sam rekao: OK, hajde da probam nešto što je još moćnije, da vidim kako će to još moćnije oružje da izgleda u mojim rukama. Da li ću da se upucam u nogu ili ću da napravim nešto korisno. I onda sam s tobom ideju krenuo Jutjub. I prvih nekoliko videa koje sam snimao snimao sam sa ciljem da bude sportskog tipa, jer to je nešto gde ja plivam dobro, recimo. I onda sam krenuo na opšte teme, što mi je zapravo i bio cilj. I dobio sam super feedback od ljudi, što mi je bilo značajno, jer, naravno, ne mogu svi da vas vole, ne mogu svi da vas ne vole, ali normalan i razuman čovek gleda neku proporciju i kaže da li je to dobro ili loše. I uglavnom sam dobio pozitivan feedback. I moram da kažem da mi je Jutjub postao omiljena forma. Doduše, ja sam to snimao 3 m. pa sad 3 m. nisam, što zbog virusa, što zbog posla, itd. Ali mi je Jutjub doneo to kao e, sad možeš da pokažeš sebe. Baš sebe, i kako ti razmišljaš i da vidiš, kao što si ti rekao, da dobiješ neki feedback od ljudi.

Ivan Minić: I nemaš ograničenja u smislu količine nečega.

Strahinja Ćalović: Apsolutno. Jer, eto, neskromno sebe smatram, jelte, vrlo kreativnim i onda kažem: OK, čekaj da vidim gde ta kreativnost može da ode i gde su njene granice. Jer, naravno da postoje neke granice za šta god, za koju god vrstu sadržaja da stvarate. I zato mi je Jutjub bio interesantan, i dalje mi je interesantan, i planiram uskoro da se vratim. To mi je velika želja, ali stvarno od posla i od obaveza ne stižem. Ali, mislim da je – iskoristiću sada jednu frazetinu koju koriste naše kolege, a to je da je video budućnost. I, eto, jednostavno, Jutjub mi je dao šansu da prikažem sebe ljudima, da vidim kako će da reaguju, i da vidim kako ja to i na koji način mogu da kreiram, ispoljim, stvorim i da dobijem neki feedback na to. Tako da slobodno mogu da kažem da mi je Jutjub najmanje mreža za mene lično, ali omiljena.

Ivan Minić: Kako si odlučio da uđeš u priču sa Tatinim dnevnikom? Rekao si negde onaj neki osnovni motiv – da se čuje i glas druge strane. OK, ali suštinski glas druge strane je tu vrlo malo prisutan. Fokus je na deci. I, mislim, ja sam ti rekao pre neki dan, ja ću to da kažem sad opet, ali mene generalno dosta dece mojih prijatelja užasno nervira. Jer se ponašaju tako kako se ponašaju. I meni je jasno da se sva deca ponašaju nekad lepo, nekad ne.

Strahinja Ćalović: Da.

Ivan Minić: Ali, ja sam generalno umoran i nervozan čovek. I fitilj mi je onoliko dug koliko treba. Ali, kao gledajući kako to sve izgleda u vašoj kući, i pošto se znamo i često i pričamo i dopisujemo se, gledajući vas ja sam ponovo bio u fazonu pa, mogla bi da se imaju ta deca. Mislim, ako će da se ponašaju ovako, i ako će to da bude toliko zabavno, i ako ću sad, naravno, i ako ću ja da imam vremena da mi zajedno radimo sve te stvari ili ne sve, ali deo toga, to zvuči kao jako lepa ideja. Mislim, ispirativno je i za nas što nismo očevi.

Strahinja Ćalović: Hvala.

Ivan Minić: I interesantno. Ali, kako je to u tvom slučaju prosto izgledalo? Jer početak je znači izlazak iz zone komfora u svakom smislu – to nema veze sa onim što si do tog trenutka radio. Ne postoji ništa. To šta rade mame influenserke ne pratim. Jer imam jednu jetru i nije nužno. Šalim se, naravno. Ali, znaju ljudi da ja hejtujem.

Strahinja Ćalović: Nisi ciljna grupa, recimo.

Ivan Minić: Da nisam, recimo.

Strahinja Ćalović: Još uvek.

Ivan Minić: Na primer. Možda. Ali, većina tih stvari mi je baš over-the-top, u principu. Ima i koji nisu, ali vrlo retko postoji ta neka zdrava granica, eto, da tako kažem. Ti si u to ušao kad su klinci bili – mislim, oni su i sad mali, ali tad su bili baš mali. To jeste bilo potpuno izlazak iz cele tvoje dotadašnje priče. Iskorak koji opet zahteva ozbiljnu organizaciju, vreme, trud. Kako je to izgledalo? Pošto se ispostavilo kao odličan potez i kao jedna jako lepa priča koja je pokupila mnogo, mnogo, mnogo, mnogo dobrog feedbacka – nisam ja jedini, imao nas više – a zaista je neortodoksna u svakom smislu.

Tatin dnevnik

Strahinja Ćalović: Pa, rekao sam, kao što si rekao, onaj osnovni deo. To je volim decu i volim da piše, pa to pomešamo i dobijemo to. Međutim, evo kako je to bilo. Ja sam – ovde danas nismo ni pričali, nema ni potrebe, o nekoj dosadnijoj strani marketinškog posla, to su: mejlovi, komunikacija, Ads Manager, gde vi pratite kampanje, optimizujete ih, itd. Sve to radim godinama već. U jednom trenutku sam došao do situacije da sam toliko u Ads Manageru, odnosno za one koji ne znaju šta je menadžer oglasa: gde vi gledate budžete, rezultate, podešavate kampanje, itd.; da je to počelo da me guši. I ja imam tako nalete kada sam čini mi se lično više kreativan i kada sam manje kreativan. Ja sam rekao: Au, sada sam na nekom minimumu kreativnost. Ovo ne valja. Za mene lično. Nisam srećan. OK, ustanem, radim, ali nije mi to to. Daj da napravim nešto kreativno. I sad pošto su deca, jelte, pipava tema: kako ćeš ih prestaviti, kako ćeš sebe; to je opet na neki način deo privatnog života, a opet birate šta ćete da predstavite, itd. Onda sam rekao: OK, meni moj posao postaje malo dosadan, što nije slučaj prethodnih 10-ak g. Šta mogu da uradim da mi bude zabavno? Aha, dodaću na spisak dnevnih obaveza Tatin dnevnik. Ja ću da pišem o deci na Instagramu kao neki mini-blog i to je to. Međutim, opet kažem, s obzirom da je tema onako diskutabilna, rekao sam sebi: OK, ja ću da napišem 5-6 priča i da pošaljem najboljim prijateljima da mi kažu šta oni misle o tome. OK, je li ovo glupo? Je li ovo zabavno? Je li ovo humoristično ili je ovo loš pokušaj humora? Recite mi iskreno, planiram to da pokrenem, i to je to. I onda sam dobio od svih dobar feedback. A prijateljima verujem, jer vrlo često me i kritikuju za neke stvari koje su…

Ivan Minić: To su prijatelji! 🙂

Strahinja Ćalović: Ne, ovo nemoj. Ovo je baš bilo ispod svih standarda. Nemoj više ovo da radiš. Nemoj više da kreiraš tako. Preskoči taj dan. Međutim, stvarno sam dobio dobar feedback. Naravno, i od supruge, što je, jelte, suvlasnici smo dece, pa je onda bilo jako bitno i njeno mišljenje. 🙂 I onda je ona rekla: Pa, OK. Meni je ovo simpatično. Oni su rekli: Nama je simpatično i zabavno. Probaj. I opet da budem iskren i neskroman, nisam ja očekivao da će to ispasti loše, jer time se bavim i bilo bi stvarno loše da to odmah ispadne loše. 🙂 I očekivao sam da će to pratiti možda 100-200-500-1.000-2-3.000 ljudi, recimo. Eto, to će biti moja stranica na kojoj sam u uvodnoj objavi napisao: Ja imam svoj Instagram, ali da vas ne bi baš mnogo smarao decom kao i svaki roditelji, ja ću da napravim stranicu na kojoj ću samo da smaram mojom decom. I to je bio ja mislim čak i uvodni post. I desilo se to da je to na neki način eksplodiralo, da smo mi brzo – počeli su da nas preporučuju svi redom, da nas taguju po storyjima. Posebno te mame kojima je bilo zanimljivo što se pojavio i neki tata influenser, itd. I onda tu se zavrtelo, zavrtelo, zavrtelo toliko da sam ja skoro gledao statistiku i da sam video da su objave imale za mesec dana, za 30 dana reach od 900 i nešto hiljada. I onda sam shvatio: OK, ovo su snimci iz našeg stana. Ovo su snimci naše dece. I to je videlo milion ljudi, jedinstvenih korisnika u prethodnih 30 dana. Tako da kažem, to je bila ideja. Opet zvuči kao kliše, ali nadmašilo je očekivanja, jer nisam imao ta očekivanja. Očekivanja su mi bila da to bude kreativni ventil, u pravom smislu te reče. Aha, tu smo. Ja nešto pišem. Nekome će biti zabavno, nekome neće. Kraj. Ispostavilo se da nije tako.

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo da se dotaknemo je kada pričam sa ljudima koji rade servisni deo priče sa klijentima – to su te traume koji si malopre pominjao, Ads Manager; ja kad vidim iz daljine, ja izađem iz prostorije, ali, naravno, i ja provodim sate ponekad u njemu. Ali, OK, to je pokušaj da taj posao radiš efikasnije, bolje, da pametnije potrošiš novac i slično. Međutim, rad sa klijentima je nešto što je generalno veoma iscrpljujuće. I ono što smo svi pokušavali negde kroz prethodnih, u mom slučaju 15 g. rada, je da probamo da postavimo stvari na neki možda malo zdraviju osnovu, što je i uspevalo – i najbolje saradnje koje sam imao jesu bile takve i te projekte svi znaju, poput Moje Firme, Pojačalo. A to je: Vi znate svoj posao, ja znam svoj posao. Hajde da postoji neko poverenje. Ja ću prema vama da imam uvek poštovanje i poverenje, ali i vi mene poslušajte nekad u životu, jebem mu mater. Mislim, znaš. Iskustva su vrlo retko takva. Kada radiš agencijski sa klijentima, hajde tu možda i postoji, jer izgradi se odnos kroz vreme. Ali, kapiram da kad radiš, a ti radiš i jedno i drugo, kad radiš kao influenser da je to još teže, jer su to vrlo često ad hoc stvari. Nekad su i sistemske. Super je kad jesu. Naročito kada je to nešto što – delite vrednosti i proizvodi su koje koristiš, itd. Ali, nije to baš uobičajno često i slično. Odnosno, kod nas klijenti i ljudi generalno misle I have the money, I make the rules, što u principu najčešće prolazi. Ali, možda kad bi malo manje prolazilo, možda bi svima bilo bolje eventualno. Možda. Ne znam. Kako to izgleda iz tvog ugla, i agencijski deo, ali naročito ovaj deo koji se tiče… Jer ti kada si influenser, to si ti. Kada si agencija, klijent kaže – ti uradiš. Ne potpišeš se, ideš dalje. Ali, ovo si ti. Ovde si ti, ovo su tvoja deca, tvoja porodica…

Kampanja iz ugla agencije i influensera

Strahinja Ćalović: Tako je. Prvo, vratiću se samo malo nazad, kad si pomenuo Jutjub. Ono što mi je Jutjub doneo jeste da sam se ja na neki način prezentovao ne samo zajednici, koja me prati na razne načine, na raznim stranicama, već i agencijama i klijentima, gde ljudi: Aha, evo ga čovek, priča nešto 10 min., priča nešto što je relativno normalno, zabavno, pismeno. OK, s njim izgleda možemo da sarađujemo. I to mi je, recimo, Jutjub doneo, a vezano je za ovu priču. Jer su ljudi kroz taj osećaj mene, znači ne samo onoga što ja kreiram, već kako ja funkcionišem i opet kažem, nazovimo to energijom, kakva energiju imam ili nema, rekli: Aha, on je kul. Možemo sa njim. I mislim da sam tu dobio dosta baš u ovim odnosima koje si ti pomenuo, kao agencija i kao influenser. S jedne strane kao agencije, kao: Aha, ti imaš dosta iskustva. Ti si radio to, to i to. Postoje neke reference na tvom sajtu. Mi tebi samim tim malo više verujemo kad ti kažeš to i to. Ali, baš ovo što si ti rekao, što mi češće pričamo, to je veća šansa da ćemo neke stvari da ispravimo. Jer, baš što si rekao i kao što si podelio skoro onaj dogovor marketiške od 60-70 g., gde se kaže da klijent nikad neće znati o marketingu koliko zna agencija, a da agencija o tom poslu neće znati koliko klijent. I mislim da je to neki međuprostor u kom treba plivati, ali da što češće trebati ispravljati klijente sa dobrom namerom. I mislim da je to jedini put da ovu industriju menjamo malo po malo. Posebno mi, hajde svrstaću i sebe u taj koš, koji imamo relativno dosta iskustva, pa onda možemo da kažemo i da nekim znanjem ili iskustvom ili dobrom namerom koja se, jelte, podrazumeva da neke stvari promenimo. Tako da iz tog agencijskog ugla – da, u pravu si, postoje situacije kada: Dobro, ako baš želite ovoliku sliku i ovoliki baner dobićete, ali ja mislim da bi to moglo malo lepše, malo svedenije, malo normalnije. Hajde da testiramo, što nam digital, jelte, i dozvoljava, s jedne strane. E sad, što se tiče influenser marketinga, tu sam odsečniji. Kao što si rekao, tu prezentujem sebe. Bilo da je to na stranici Aca Informacija, bilo da je to Tatin dnevnik, bilo da je to Jutjub. Jednostavno, baš kad u lično ime govorite, kada ste vi – ne znam kako infuensera da svrstam, u koju kategoriju, ali kada ste to vi ili neka digitalna verzija vas, vi onda imate veće pravo da se, jelte, odredite prema tome. I mogu da kažem da sam do sada možda par puta napravio neke ustupke, koji su došli u nekoj finalnoj, finalnoj fazi: ako je to nema dugoročna saradnja, pa za kraj hoću da učinim, jelte, klijentu da nešto ispadne baš kako on želi, iako se to meni ne sviđa skroz. Ali, generalno sam vrlo odsečan kada su takve saradnje u pitanju. Nemam ništa negativno. Naravno, uvek u potpunosti profesionalno. Ali, u smislu da postoje stvari koje jednostavno ne zaslužuju prostor, koje ne mogu da se kupe i koje ne mogu da se oblikuju na način na koji bi taj klijent želeo. I mislim da jednostavno ako bi postojao neki konsenzus između influensera šta se prihvata, šta se ne prihvata, koje su mere, koja je logika – onda i ta industrija može blago da počne da se ispravlja malo po malo. Ali, kažem, moja iskustva su uglavnom bila pozitivna, jer sam sad već došao u situaciju i hvala Bogu na tome da mogu i da biram s kim radim. To je isto jedna velika blagodet mogu da kažem.

Ivan Minić: Čini se da to nešto što je krenulo iz toga da ljudi imaju uticaj zato što su relevantni. Pa, ti imaš uticaj u nekoj oblasti u kojoj si relevantan. Mislim, naravno, da devojka koja se ume da se šminka, ozbiljno se bavi time, da će ona da bude influenser za šmiku, i kao treba je poslušati. Jest’ da mene ne zanima, ali koga zanima sigurno ima smisla. Da sluša ljudi koji putuju su influenseri u toj oblasti, itd. Ali, čini se da je sad sa rastom tržišta, a opet neadekvatnim razvojom klijenata koji to prate smo došli do toga – da, naravno, postoji to neko – ako postoji kul osoba kod klijenta, ona će da se izbori za to da joj 20% budžeta ode ljudima koji stvarno treba da dobiju priliku da promovišu nešto. OK, priliku da promovišu nešto, ali i priliku da nastave da rade ono što rade, jer za to služi taj novac.

Strahinja Ćalović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, da se najčešće gro para deli na one najveće koji su toliko već eksploatisali svoju publiku da su suštinski vrlo često većina toga nema nikakvog efekta. Lepo izgleda u izveštajima, ali ne služi ničemu.

Strahinja Ćalović: Da. Ja o tom problemu volim da pričam poslednje vreme zato što… OK, ako infleunser kao takav zarađuje – prvo, šta je influenser? Ljudi podrazumevaju mnoge stvari koje se iz mog ugla uopšte ne podrazumevaju. Znači, influenser je neko ko je uspeo da oformi neku zajednicu. To je jedina stvar koja se podrazumeva. Ništa drugo se ne podrazumeva. Ni obrazovanje, ni pismenost, ni profesionalizam, niti bilo šta drugo. Niti znanje iz neke specifične oblasti. Vi možete čak da bude i make-up influenser, a da loše šminkate, ali ste jednostavno prikupili dobru zajednicu. Dobri ste u tome. Jednostavno ste napravili neku čitanost, kao neki portal, itd. E, to je prva stvar koju sam hteo da kažem. Druga stvar koju sam hteo da kažem, ja često pričam o tome – da, influenseri monetizuju svoj prostor kroz saradnju sa klijentima. To je model. Međutim, taj model je počeo toliko da se eksploatiše i da se, ja kažem, cedi kao suva drenovina zato što ako ja imam influensera kog pratim i koji je od poslednjih deset objava – znači, pričamo o Instagramu, naravno, jer je najviše monetizovan i pričamo o objavamo koje su, jelte, skuplje po pravilu nego story, itd. Ako on od poslednjih deset objava, devet su objave za klijente, izgubilo se ono zbog čega ga pratim. Ja tebe pratim zbog tebe: zanimljiv si mi, simpatičan, lep, ružan, iritantan…

Ivan Minić: Hvala. 🙂

Strahinja Ćalović: Nešto me vuče – a isti je slučaj sa mnom – nešto me vuče da te pratim i zbog čega sam ja tu. Ako ti samo sarađuješ sve vreme, onda to više nije to. Ja kažem: OK, na televiziji imate neki graničnik. Televizija živi od reklama. Ali, 48 min. sadržaja i 12 min. dozvoljenih reklama po satu su njihova kombinacija. Tih 48 min. puca da bi ti prodao 12 min. reklama.

Ivan Minić: Dobro, ima tu malo i product placementa i ovoga i onoga.

Strahinja Ćalović: Naravno.

Ivan Minić: Ali, i dalje je limitirano. I dalje nije 50 min. reklama.

Strahinja Ćalović: Da. Kod influensera to ne postoji. I ono što ja sve češće viđam, posebno kod onih uspešnijih, većih, jačih, boljih, 80% sadržaja je zapravo reklama. I gubi se ono zbog čega su ljudi počeli da ih prate. I ja njima ne predviđam sjajnu budućnost ako nastave u tome smeru. E, tu je taj problem što ne postoji neko ograničenje niti treba da postoji osim neko ličnog. Ali, kažem, ako vi kreirate samo sadržaj koji je monetizovan, iskreno, ne znam kako će to da traje i potpuno je nesaglanosti sa onim što smo pričali malopre – o dugoročnom radu. OK, ti si dotle došao, dugoročni si radio i sad imaš onaj osećaj, koji ja kažem nikad nemam, e, uspeo sam, sad je to to. Nije, treba da nastaviš da gradiš. I to je najveći problem koji trenutno vidim sa influenserima koji su uspešni.

Ivan Minić: Generalno, mi uvek možemo da se oslanjamo na prakse koje dolaze sa međunarodnih tržišta, jer prosto kasne jedno dve godine po pravila. Praksa koja je aktuelna već jedno godinu, što će reći za jedno godinu će otprilike da dođe i kod nas, je da se – OK, veliki influenseri neće umreti od gladi nikad, jer to su milioni ljudi.

Strahinja Ćalović: Tako je. I tržište je toliko malo da oni samo kroz explore feed moraju da se pojave svojoj ciljnoj grupi, pratili ih vi ili ne.

Ivan Minić: Ali, sve više fokus na mikro, nano influenserima, ljudima koje prati par hiljada ljudi, ali koji su tim ljudima relevantni na neke teme. Recimo, evo mene cela Srbija zove da pita gde da jede po Srbiji, po kafana, što je jedan veliki talenat i nešto na čemu sam ja godinama radio. Ne vidi se više, ali nekad je bilo.

Strahinja Ćalović: Da, ne vidi se više taj trud. 🙂

Ivan Minić: Ali, ja sam influenser u svom krugu prijatelja. Ali, upravo to, da sada više nije neophodno da to budu stotine hiljada. Odnosno da ako su stotine hiljada, onda se mačuješ sa onima koji imaju stotine hiljada, a uvek će biti neko ko će imati više. A ako praviš nešto što je uže profilisano, a ne mora da bude ni usko profilisano, ali mora da bude usko tvoje, ali ako praviš nešto što je usko profilisano, drugačije su metrike, sve je potpuno drugačije. Svi se sećaju projekta Moja Firma, koji je moj omiljeni projekat koji sam radio. Ja se sećam jednog istraživanja nezavisno koje je rađeno, koje je Telenor radio za svoje interne potrebe, jer mi smo radili neka s vremena na vreme istraživanja koja smo im slali, jer je to bio deo projekta, ali i oni su u nekom trenutku želeli da provere sve te stvari, jer it’s too good to be true. Gde je nezavisna agencija, prezentovali su rezultate, poslali su jednu devojku i ona je rekla: Znate, vi ste okupili destilat vaše ciljne grupe na sajtu. To je to. Da, da, može da ima 30.000 poseta dnevno ako izađete iz okvira tema koje pokrivate. Naravno, možete da imate 100.000 poseta dnevno, ali šta će vam? Šta će vam ljudi koji vam ne trebaju za ono zbog čega radite? Da, uvek može – postoje vrlo jednostavni mehanizmi kako se to radi, ali to nema vrednost nikakvu. Ovde imate 5.000 ljudi, kao i što danas kroz Pojačalo imamo 4.000-5.000 ljudi koji nas slušaju u proseku po epizodi, mi te ljude ne bi menjali. Ne znam za vas, ali mi te ljude ne bi menjali. I to je negde verujem možda ispravan pravac. Da, neke stvari će postati masovnije. Prosto, neke teme su masovnije. Ako si influenser u streljaštvu, to ako prati 1.000 ljudi, ti si bog.

Strahinja Ćalović: Tako je. 🙂

Ivan Minić: Zato što u celom svetu to interesuje nas par hiljada možda. Ali, ako si u fudbalu, tvoje tržište je tri milijarde ljudi. Prosto, to zavisi od mnogih stvari. Ali, možeš i u jednom i u drogom i u trećem da nađeš sebe i da ostvariš neke lepe priče za sebe. Ali je upravo to što si negde pomenuo je bitno da konzistentno komuniciraš i da pokažeš šta su neke stvari koje voliš i želiš. Znaš, ja sam nekad pisao blog, hajde više ga ne pišem redovno, povremeno pišem gostujući kod drugih. Ali, ljudi koji su pratili taj blog su znali šta su stvari koje ja volim. I onda su nekako, znaš, znali da se sete kad se nešto od toga dešava, pa da me pozovu. Pa sam vozio, ne znam, kompletno M BMW na NAVAK-u, pa sam vozio sve AMG-ove na NAVAK-u. Pa sam išao na neke utakmice. Gde mi napravimo neki dogovor. Naravno, dobiće i oni vrednost  Nije sporno. Ali, ja volim da idem na utakmice. Tu se prilično lepo slažemo. Volim da idem na utakmice, volim da obilazim. Volim da kad putujem negde gledam da uklopim da i to bude deo cele priče. I, OK, ne treba da me platite ništa. Pokrijte mi trošak, ja ću vam dati sadržaj. To uvek prolazi super.

Strahinja Ćalović: Da.

Ivan Minić: I to je win-win. Da, naravno da mene prati još 30.000 ljudi ili 100.000 ljudi koji to prate, super – bilo bi to verovatno i komercijalno bolje, itd. Ali, meni to nije bitno. To bi onda za mene konkretno bila obaveza, što ja ne želim i ne mogu zbog svega ostalog. Ali, ako želim to, ako mi je to cilj, to je legitiman način da se ide ka tom cilju.

Strahinja Ćalović: Zato i kažem. Mislim da je trend negativan i mislim da se gubi to zbog čega su… Mislim, ako pogledamo Jutjub scenu, da ne dužimo o njoj, ali većina onih koji uspeju nešto da naprave, da ne pričamo o tipu sadržaja, se opuste i više ne prave ništa. Opet kažem, hajde da uporedimo sa televizijom ili bilo kojim drugim formatom. Ako su ljudi tu zbog rijatija, ti ćeš im prodati reklame u rijatiju i posle. Ali ćeš imati dati najbolji, ma koliko to glupo zvučalo, daćeš im najbolji rijaliti koji možeš, jer to ta tvoja ciljna grupa želi. E, ovde imamo taj efekat koji si ti pomenuo, gde manje-više svakog influensera ljudi prati zbog onoga što on jeste ili zbog onoga što se predstavlja da jeste.

Ivan Minić: Što je bio. Vrlo često što je bio.

Strahinja Ćalović: Da, što je bio. I kad se dođe u taj što je bio stadijum, to je jako problematično. I mislim da to nije dobro ni za klijente ni za influensere.

Ivan Minić: Šta je tvoj plan za dalje?

Planovi za budućnost

Strahinja Ćalović: Moj plan za dalje je video format, kad pričam o toj ličnoj prezentaciji. To sam, jelte, malo i nagovestio. Voleo bih da se dosta ozbiljnije bavim Jutjubom kao platformom i TikTokom. S tim što između Jutjuba i TikToka je dva mesta prazno u mojoj glavi. Znači, Jutjub, pa na četvrtom mestu TikTok. To je nešto što mi je veoma interesantno i verujem da potencijalno može da bude – neću da kažem komercijalna prilika, jer ne vidim to tako, ali vidim kao neki šablon kako će se ubuduće kreirati sadržaj. Jer vi sad već na TikToku, da pričamo stoput ispričanu priču, ali maltene editujete video kako god vi poželite, sa milion nekih efekata, i ne treba vam nikako predznanje iz te oblasti. Tako da to bih voleo da testiram, da vidim u kom smeru će se to razvijati, jer verujem da će to biti, opet kliše, ali budućnost digitala i marketinga na istom. Tako da video mi je primarni.

Ivan Minić: A što se tiče kanala? Ne kanala kroz platforme, nego kanala kao načina ispoljavanja?

Strahinja Ćalović: Pa, opet je to Jutjub. Opet mislim da je to nekako – ako bi me sada pitao, ako bih morao jednu stvar da odaberem koju ću da se bavim za svoju dušu, to bi bio definitivno Jutjub. Ne mislim da je to najbolja stvar koju sam napravio, i mislim da tu postoji mnogo prostora za napredak. Niti me ljudi po tome znaju. Ljudi koji me tu prate me prate na drugim staranicama, pa su došli i tu u nekom broju. Ali, to je nešto što bih voleo, jer mislim da tu testiram svoje mogućnosti, što kreativne, što ovako prezenterske. I, generalno, s obzirom da sve ide ka toj personalizaciji, čak i više nego što bih ja voleo, onda želim da svoje veštine tu što više unapred. Eto.

Ivan Minić: Ali šta je naredni korak za Acu? Šta je naredni korak za Tatin dnevnik?

Strahinja Ćalović: Za Acu naredni korak – planiram da idem na Evropsko prvenstvo u fudbalu i na Olimpijske igre. To mi je neki veliki cilj. Ne znam da li će biti ostvareno, ali bih voleo.

Ivan Minić: Ne znamo da li će ih biti, za početak. 🙂

Strahinja Ćalović: Da, ne znam da li oni mogu da ostvare da ja ostvarim svoj cilj. 🙂 To je prva stvar. Što se tiče Tatinog dnevnika, cilj mi je da sve ostane spontano kako i jeste i sada. I da sve dok bude spontano postoji. Bez da to deci pravi neku presiju, u smislu društva u predškolskom, školi, itd. Ja sam taj projekat, da kažem, oročio do njihovog polaska u školu. Možda pogazim to nekad, ali trenutno mi ne deluje tako. Mislim da će biti oročena narednih par godina. Što se tiče Jutjub kanala, tu imam neke silne planove i planiram svašta da napravim. Ali, znaš kako kažu pevačice i pevači, ne bih mnogo da otkrivam sada. 🙂 Zato što to je još sve nedefinisano i zbrkano u mojoj glavi, a uprkos tome što je ljudi veruju da kreativan proces je tako ti ideš ulicom i samo cela ideja. Ne, rodi se tu neka varnica, ali onda sedneš, pa kucaš, kucaš, kucaš, kucaš. E, taj proces mi predstoji kad je Jutjub u pitanju. Pa, onda malo možda i neke vežbe koje planiram da radim što se tiče prezentacije, itd., govora, itd. I onda ćemo da vidimo šta će od svega toga da ispadne. Da li ja mogu možda sve to da povežem u jedan kanal ili ne. To bi mi bilo baš interesantno.

Ivan Minić: Strajo, hvala ti što si podelio priču. Verujem da je… Mislim, ovo je podkast u kome sam ja najviše pričao dosad, što je… Vidi se da delimo dosta nekih interesovanja i vrednosti, da se dosta dobro kapiramo što se tiče posla kojim se jedan i drugi bavimo. Hvala ti što si podelio priču. Hvala Vama što ste nas slušali, što ste izdržali i ovaj put. Nije mala stvar. Treba odvojiti vreme. Mogu da se pogledaju 3-4 epizode serije, pa ti izabereš da gledaš ovo ili slušaš, to govori u prilog tome da možda to što radimo ima smisla. Hvala našim dragim prijateljima iz kompanije Epson, koji nas podržavaju i koji čini da mi ovo možemo da nastavimo da radimo. Da li imaš neku poruku za kraj?

Strahinja Ćalović: Pa, eto, hajde, s obzirom meni u glavi da ovo sluša malo starija ciljna grupa od one kojoj se inače obraćam na predavanjima, itd., ali ja bih da ostanem konstatan, pre svega da ti se zahvalim na pozivu, a da ostanem konstatan u smislu da kažem da ne postoji trud koji se ne isplati, ako je, naravno smislen, i da probaju svi ti ljudi koji ovo prate. Verujem da ima mnogo uspešnih ljudi da iznesu svoju priču gde god mogu. Pre svega taj ceo put da bi pozitivno uticali na neke ljude, posebno na one koje si ti rekao – kad držim predavanja, jednom ću nešto da promenim. E pa, taj jedan ili jedna su jako vredni. I moja poruka je da ako jedan ovo čuje ili jedna, ja sam zadovoljan.

Ivan Minić: Hvala ti. Hvala Vama što ste nas slušali. Čujemo se i vidimo sledeće nedelje.