EP103: Veroljub Zmijanac

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 103. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i u ovoj epizodi kompanija Epson i mnogo im hvala na tome. A danas imamo malo dinamičniji podkast nego obično. Moj gost je moj dragi prijatelj Veroljub Zmijanac, koga mnogi od Vas znaju – ako vas je u bilo kom trenutku zainteresovalo rekreativno ili malo ozbiljnije trčanje, naleteli ste na njega ili na neki od njegovih projekata koji su vezani za to, a njih je bilo dosta. I danas ćemo pričati o tome, ali svemu ostalom. A to nešto ostalo što će nam biti tema je u principu vezano za menadžment u sportu, za razvoj nekih jako lepih sportskih priča, kako prosto neke stvari pokrenuti, monetizovati – uvek je novac taj koji je najveći problem i kako do njega doći. Postoje mnoge lepe priče koje nikada nisu dobile svoju šansu zato što nikad niko nije umeo da se bavi tim delom priče, a trčanje je baš divan primer kako to može da funkcioniše. No, da ja ne dužim sa ovim uvodom toliko, dobar dan.

Veroljub Zmijanac: Hvala ti, Ivane, na pozivu. 🙂

Ivan Minić: Sve goste koji su došli sam pitao isto pitanje i pitaću i tebe: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Fonovac

Veroljub Zmijanac: Pravo da ti kažem, kad se prisetim, prvi predmet koji me je baš onako zainteresovao je bila biologija u 5. razredu. Zujica Štrbac. I onda je bila neka nova knjiga, sva u boji, i onda, sećam se kao danas, gljive, menta piperica, zelena pupavka, otrovne gljive. Tako da, da, to je verovatno moja ljubav ka outdooru i ka trčanju i ka NTD-u i ka planinarenju. A, u stvari, u srednjoj školu sam dosta vremena proveo na časovima filozofije, filozofske sekcije. Tu je profesor bio Predrag Krstić, i on je nas par okupio i to je bio jedan od onih profesora koji je, u stvari, mogao si da mu se obratiš i on je gledao na studente skroz ravnopravno, na učenike skroz ravnopravno. Kao u onim američkim filmovima, gde dođeš, pitaš nastavnika šta misliš o ovome. I, recimo, on je organizovao tu filozofsku sekciju i mi smo imali temu šta je eutanazija, pa koje su vrste eutanzije, pa da li treba da postoji smrtna kazna, itd. I to je bila jedan deo filozofija, a drugi deo koji je mene puno interesovao je bila psihologija. I kod nas se u školu, u VI beogradskoj gimnaziji, je bila Sonja Žarković, koja je preminula, koja je prva uvele učeničke parlamente. Isto je bila tema kako da se mladi participiraju u nekom sistemu i kako da utiču na odluke. I što će se povezati kasnije sa svim ovime što sam bavim, i ovim sportskim sistemom. Tako da sam ja dugo razmišljao da upravo upišem ili psihologiju ili filozofiju, ali na svu sreću ili možda nesreću, ne znam, sam upisao FON. Zašto je to tako? Meni je otac – već smo imali Commodore 64 u kući. I, naravno, igrao sam igrice, ali tad je bio onaj programski jezik BASIC, pa je ima 10 load. 🙂 Tako da sam vrlo brzo ušao u računare, i otac je uvek – nismo bili nešto bogati, ali je otac uvek davao da imamo knjige i da imamo kompjuter. Ja sam imao 486, pa onda Pentium, pa sve one. Tako da zavoleo sam IT i bio sam dobar u tome. I otad sam upisao FON, sa nekom idejom, eto, da budem inžinjer i da studiram nešto što će biti moderni zanat. U to vreme nije bilo toliko popularno programiranje. I upisao sam Mašinac. Tata je mislio: E, upiši ti neki pravi fakultet, ne taj FON! 🙂 I tako da sam upisao – kao i Mašinac sam polagao ispite. Na FON-u sam krenuo da programiram. I, eto, to je bila kao moja ideja da… Već u drugoj godini na ispitu Programski jezici i prevodioci, recimo, ja sam držao kod Marka Petrovića, našeg profesora tad na FON-u, sam držao laboratorijske vežbe za studente iz četvrte godine. Tako da sam vrlo brzo bio dobar u tom Visual Studio, C#, .NET, i time sam krenuo da se bavim. Ali, uvek je postojala ta neka ljubav…

Ivan Minić: Čemu sve ovo? 🙂

Veroljub Zmijanac: Da, kao programiranje, znaš. 🙂

Ivan Minić: Da, ja se sećam iz tog perioda – mi smo se u suštini u tom periodu dok si ti primarno bio u IT-ju i upoznali kroz razne neke projekte na kojima si učestvovao, koji su bili baš onako pionirski poduhvati u tom svetu. I sećam i IT događaja i ono što je kasnije postalo Startit i cela ta priča. Ti si bio jedan od tih mladih ljudi koji su uvideli potrebu da se o tome priča mnogo pre nego što je to postalo komercijalno interesantno.

Veroljub Zmijanac: I isplativo, da. 🙂

Ivan Minić: I da se vi tad niste uključili u to, da se niste time bavili, pitanje da li bismo i kada bismo došli do ovoga danas. Kako je to funkcionisalo? Pošto vidim iz svega da, pa i ovoga čime se sada baviš, da si uvek nekako voleo da se okružiš ljudima, da praviš neku vrstu zajednice, da na neki način probaš da kroz jedinstvo grupe ljudi praviš neku promenu u društvu.

Po uzoru na startup model

Veroljub Zmijanac: Da. Dobro, to su dve teme, ja bih rekao. Ja nikad nisam bio u Startitu ili u startup zajedinici, ali moja bivša supruga je u to vreme osnivala zajedno sa Vukašinom, Stojkom, Vladom Trkuljom Startit IT događaji. Tako da ja sam pratio šta se dešava u IT zajedinici zato što sam prosto bio deo IT-ja, programirao sam, ali sam vrlo brzo krenuo to da primenjujem na trčanje. I taj momenat gde sam ja ušao u neki svet gde su DIF-ovci, koji nemaju toliko znanja jednostavno iz menadžmenta ili iz opšte marketinga, komunikacija, IT-ja, ja sam ušao u to. Sve se to desilo – ja sam u četvrtoj godini otišao na stipendiju Zoran Đinđić – Fondacija Zoran Đinđić, koja je imala ideju kao da mladi ljudi koji su u Srbiji oponašaju taj Zoranov put. Ideja je bila da odu inostranstvo, vide nešto novo, nauče nešto novo, vide kako sistem funkcioniše, vrate se u Srbiju i to primene. Tako je i Zoran Đinđić studirao. Znači, doktorirao na Konstans Univerzitetu kod profesora, ja mislim, Jirgena Habermasa, i onda je bila ideja da se to desi. I ja sam otišao u Štutgart i tamo bio isto programer, C#, u nekoj tamo fabrici, i shvatio: Mene ovo ne zanima. Ja sam radio optičku inspekciju nekog malog dela na BMW-ovom motoru koji ubrizgava gorivo, neki špriceri. I ti sad ne radiš ni taj algoritam, nego radiš totalno – samo proveravaš da li su dobro probušeni laseri. Kao u fazonu, koliko je to daleko od automobila. I želeo sam da se vratim i da, u stvari, tu ljubav koja je trčanje koju sam tamo uvideo prenesem ovde. To mi je bilo. I onda sam otkucao ovde trčanje – trčanje sam otkucao u Guglu kad sam se vratio, video domen prazan i kupio domen. I krenuo da primenjujem ta… Znači, totalno iz neke hobističke priče krenuo da primenjujem veoma slične principe koje su se dešavale u startup zajednici. To znači: IT događaji, to je bilo Trčanje.rs, magazin o tome. Onda su u Startitu krenuli da rade meetupove. Nama je, u stvari, bilo treninzi. E, onda su oni krenuli hubovi, pa smo mi napravili runners hub. Mi imamo prvi hub, jedini hub u ovom delom Evrope koji se – u stvari, kao hub za trčanje, gde ljudi mogu da dođu da treniraju, ali i da popiju sok i da se druže i da imaju predavanje. I onda smo krenuli velike konferencije – to su bile nama trke. Tako da smo mi ceo taj model koji je već funkcionisao negde veoma dobro primenili u trčanju, i to je onda možda suštinski uspeh, moj uspeh kao menadžera, ali uspeh trčenja da primeni neke principe iz biznisa i onda kreira uopšte ceo taj pokret. A pokret, ja volim da kažem da je Startit i uopšte startup pokret, to je kada ljudi imaju istu misiju, ali različiti načini dolaze – različiti akteri podržavaju tu misiju i dolaze do tog zajedničkog cilja. Tako da smo, eto, možda to bude tema kako smo mi gledali na konkurenciju, kako smo, u stvari, podržavali druge da se razvijaju kako bismo svi zajedno išli u istom pravcu.

Ivan Minić: A kako si ti uopšte došao u neki ozbiljniji kontakt sa trčanjem?

Prvi susret sa trčanjem

Veroljub Zmijanac: Meni je trčanje – čisto da kažem, ja nisam bio sportski tip, ja imao asmu kao mali i mene su moji roditelji gledali kao da li će on ikada moći… Kad si mali, kada imaš dete koje ima asmu, oni ti kaže: To je hronična bolest. To je neizlečiva bolest. To nikad neće proći. I onda samim tim i ti smanjiš očekivanja svoje dece. Tako da sam ja bio neko u porodici – moj je brat je bio jako dobar, uspešan sportista, a ja sam bio neko ko je učio, štreber, išao na faks. I onda smo mi trčali na sportskom centru Olimp 20 krugova, ko može da istrči 20 krugova. I ja sam otišao u Nemačku… Sa drugarima sam trčao 20 krugova, i to je bio kao: Vau, baš si faca! To je 4 km! I kad sam došao u Nemačku, i tu sam krenuo da se družim sa jednim Nemcem, koji je u tom trenutku imao 44 g. i imali smo neku ekipu. I on je pozvao mene na trčanje. I mi smo izašli, i on je rekao: Idemo da trčimo 10 km. Ono, ni iz čega. I, kao: Kako ne možeš? Ja imam 44 g., ti sad imaš 25 g. I mi smo izašli i ja sam istrčao 10 km. I meni je to uf, kao automatski – šta se tu desilo, koja je to poruka – automatski se podigao standard šta je normalno.

Ivan Minić: Njemačka. 🙂

Veroljub Zmijanac: I onda sam išao, ali sećam se kao danas, ja sam trčao i ja sam u tom trenutku imao pumpicu u džepu. Znači, totalno – kao sve nešto ne mogu da dišem. I onda on 44 g. i ovako trče Nemci i ovako susreću neku ženu koja je možda u tom trenutku imala 50-60 g. i oni kreću kao da trče i pričaju. A ja idem iza njih koji imam 25-6 g. i ne mogu da dišem. I gledaju me iza, ovako okreću se i kao: Jesi li dobro? Ja pomislim samo: Ovo su Arijevci! Znaš, u fazonu: Koji si ti bednik, čoveče! Imaš 25 g., nemaš snage kao ovi ljudi! Meni je to bio veliki šok. I onda sam samo rekao i to sam posle video kod Tonija Robinsa: Raise the standards! Znaš, podigni standard života koji želiš da živiš. I to je ta ljubav prema trčanju. I onda sam, naravno, iz ega rekao: E, nećeš ga ti! Ja ću da istrčim maraton! Pošto ti nikad nisi trčao maraton, tom mom prijatelju Rajneru iz Štutgarta. I onda sam pozvao: Hajda da trčimo zajedno u Beogradu. Sledeće godine dođi da bude gost i da trčimo beogradski maraton. I odatle sam ja krenuo bukvalno da se spremam za maraton. I to je bio veliki šok za sve zato što u tom trenutku ti nisi znao druge ljude koji trče maraton. To je bilo nešto kao vau! Sad svako od nas zna nekog maratonca ili trkača.

Ivan Minić: Ili makar polumaratonca, ali neko ko je krenuo da bude aktivan u toj celoj priči.

Veroljub Zmijanac: Tako je. Kod mene je to bilo bukvalno tako što sam ja rekao mami, tati: Ja hoću da istrčim maraton. I oni su rekli: Kako ćeš ti, sine? Jesi li ti normalan? 🙂 I ja sam, eto, 6 m. se spremao po nekom programu Herberta Štefnija, nekog nemačkog trenera i maratonca, na nemačkom jeziku. Nije bilo onlajn da nađeš, kao kucaš program za maraton i skineš, downloaduješ. I onda sam istrčao taj maraton i moji roditelji su sačekali i onda su bili totalno: Sine, uspeo si!

Ivan Minić: Preživeo si. 🙂

Veroljub Zmijanac: To je to! Pa, ne znam, brat je istrčao poslednjih 10 km u starkama i farmerkama. I video kako sam ja loše. Ostavio pivo na Tošinom bunaru, kao platio, i istrčao sa mnom poslednjih 10 km. Tolika je bila strah da se meni nešto neće desiti. I onda kad sam to istrčao, to je bio neverovatan momenat za celu našu porodicu zato što je onda brat odlučio da istrči. I onda je on krenuo da trči i da istrči maraton. Onda je ćale sa 60 g. u tom  trenutku rekao: Hoću ja da trčim maraton. Istrčao 10 maratona dosada. Znači, sa 60 g. čovek krene da trči. Onda je moja majka, koja je pokojna, ali koja je u tom trenutku poslednji put se bavila sportom u srednjoj školi – znači, posle 50 g. istrčala polumaraton. Onda je Dragana isto tako, koja nije iz neke književne porodice, uopšte nije sportski tip, isto istrčala ona polumaraton. Onda bukvalno stvorila se neka jako lepa energija oko tog trčanja. I ja sam onda odlučio da tu energiju samo treba podelili i da je to nešto što je… Stvarno ne treba biti sebičan, nego treba to baš uraditi i dati što više ljudi da to može. To je ljubav prema trčanju i odatla je nastala – iz tog izvora dobre energije nastalo je sve ovo što danas imam.

Ivan Minić: Kad kažeš pripremati se za maraton, sad postoji 1001 rešenje, i aplikacije, i svašta, i gomila iskustava, tekstova, svega. Međutim, u to vreme kada si ti to počinjao, se zainteresovao za to, to zaista nije bilo nešto što je bilo široko dostupno i mnogo je manja bila svest uopšte o tome. Mislim da verovatno ni situacija sa opremom je isto verovatno bila mnogo lošija, itd. Ali, ono što je fascinantno, ja sa svim ljudima sa kojima sam pričao koji su radili neka takva dostignuća, da kažemo da je i polumaraton možda sasvim dovoljno da ti pobediš sebe.

Veroljub Zmijanac: Sasvim dovoljno.

Ivan Minić: Meni je fascinantno kod njih bilo kako je izgledao taj proces transformacije lične i šta je njima sve to iskustvo donelo. Ne samo činjenicu lične satisfakcije da pobedio si sebe, ostvario si rezultat. Neki su se navukli, pa su pokušavali da ostvare i što bolji trkački rezultat na svemu tome, ne kroz vreme, nego i kroz plasman, itd., razne stvari. Ali mi je… Znaš, kroz obrazovanje vrlo često prođemo kroz razne neke zanimljive stvari, upoznamo neke interesantne ljude, naučimo svašta nešto, ali mi se čini da vrlo retko zapravo naučimo da se organizujemo oko bilo čega. Sad, ti jesi studirao Fakultet organizacionih nauka, to bi trebalo da sa sobom povlači određene stvari. Ali, meni lično, gledajući sve te ljude oko sebe, je fascinantno koliko je njima to zapravo bio prvi pravi kontakt sa nečim što je planiranje i organizacija. Jer u svim drugim situacijama ti možeš da improvizuješ i nešto uradiš. Nema improvizacije kad treba da trčiš 21 ili 42 km. To mora da se uradi kako treba. I onda kad prvi put nešto uradiš kako treba, vidiš da to daje rezultat, to onda potpuno promeni tvoj odnos prema životu. Kako je to izgledalo u tvom slučaju? Prvo, šta je uopšte podrazumevalo šta je taj fini Nemac stavio u taj program? Kako je to izgledalo?

Trčanjem do bolje samoorganizacije

Veroljub Zmijanac: Da. Herbert Šefni, to je čovek koji je, u stvari, istrčao. Imao 2:10, ispod 2:10 maraton. Stavio je bukvalno kako treninzi izgledaju. Znači, nedeljni raspored koji imaš jasno kad je trening. I to je neverovatna stvar. I to je uvek savet ljudima: Ako nešto ne staviš u kalendar, neće se desiti. Znaš ono: Kad ćemo da se vidimo? -E, ne mogu ove nedelje. Čujemo se sledeće.

Ivan Minić: Čujemo se, pa se vidimo od ponedeljka. 🙂

Veroljub Zmijanac: Da. 🙂 Znači, neće se desiti. I onda bukvalno ako hoćeš da se vidiš sa nekim važnim prijateljom ili neki važan sastanak, sledeće nedelje u utorak u 9 idemo na doručak. I to je to. I to je mnogim ljudima šok da treninge, posebno trening e, posle posla ću. Onda si umoran posle posla i neće se desiti. Tako su programi trčanja i taj program zasniva se na X puta nedeljno trčanja. Taj konkretno mislim da je imao pet puta nedeljno. Ali, sasvim je dovoljno tri do četiri puta trčati za polumaraton. I ti onda planiraš svoj dan. I bukvalno ti zato što znaš da tad imaš taj trening ti moraš da planiraš svoj dan. Tipa, imaš trening vikendom, ti znaš da ga treba istrčati. I ako ti sad ustaneš lagano, kao popiću kafu, videću s nekim, pa hajde da se prošetamo, dođe šest sati – ne desi se. Ali, ako ti imaš treninge, znaš da je taj trening jako važan, taj long slow distance ili LSD trening, ti ćeš to da ustaneš i uradićeš ga u 7 ujutru, do 8:30 si gotov. I dođeš kući, tu ti je porodica, već da li su ustali, da li su se rasanili ili nisu, ti si već završio svoj deo posla. Tako da, da, mnogima ljudima, a i meni lično, je to podrazumevalo jednu vrstu odricanja, da kažeš, ustajanja, nemanja mogućnosti da sad odeš uveče i napiješ ne znam ni ja koliko zato što sutra ujutru te čeka trening. Ali, to samim tim menja lagano lifestyle. Znači, bukvalno se menja taj životni stil i lagano to trčanje ulazi i zahteva od tebe da planiraš i da organizuješ svoje vreme. I zašto je dobro? Zato što ti kad odeš na bilo koji drugi trening, ti ne znaš šta će biti na treningu sem dok ne dođeš na trening i onda ti trener kaže: Danas radimo to, to i to. A u trčanju unapred znaš da te čeka taj trening, sa tim intezitetom, tad i tad. I to je isto mogućnost da znaš da će to doći. Tako da ako je odgovor, ne znam da li sam ti odgovorio na pitanje… Mnogim ljudima, čak i zauzetim ljudima koji rade, koji imaju full-time poslove, trčanje im isto pomaže da organizuju i svoje privatne obaveze. Zato što tačno znaš da ćeš onda imati taj trening, možda posle posla, ili znaš da treba da vodiš decu ili da se vidiš s nekim na večeri taj dan, ti moraš trening onda da uradiš pre podne ili na pauzi za ručak. I to je jako dobro zato što onda stižeš sve. Odlično si to primetio i mislim da je to ključna stvar kod svih ljudi koji treniraju, pa bilo to trčanje ili nešto drugo.

Ivan Minić: A kako funkcioniše napredak? Verujem da je individualan, ali da je isto tako i predvidljiv u određenoj meri. To je nešto, posebno ako se odlučiš za to da trčiš duže distance, tu nema instant gratifikacije. Mislim, prosto takav je proces. Ali, postoji niz stvari koje se dešavaju koje ti sigurno omogućavaju da na neki način uvidiš da ta stvar ima smisla za tebe. Šta su u tvom slučaju bile te stvari? OK, ti si zainatio, to je prilično dobar motiv, dobra polazna osnova, ali mnogo je lakše kad pored toga i vidiš neke promene koje se dešavaju.

Efekat trčanja

Veroljub Zmijanac: Pa, osnovne promene… Prvo, šta je jako važno? Ljudi koji uđu u trčanje jako je važno da shvate da naš aerobni sistem vrlo brzo odreaguje. On vrlo brzo odreaguje. Mnogo veći problem je sa lokomotornim sistemom, koje su tetive, kosti, itd. i onda ljudi krenu mnogo brzo u to. Krene da ih boli koleno i onda odustanu. Tako da je to samo jedan komentar. A, što se tiče mene i što se tiče tih efekata… Ne mogu da se setim. Nisam ja nešto kao sad smršao mnogo brzo ili ne znam ni ja. Čak posle sam i ušao u to da mnogo trčiš pa izgubiš i mišiće. Nisam imao taj momenat, ali ono što je mnogo lepo jeste taj trkački život i stil zato što sam lagano krenuo da menjam svoje životne navike. Šta to znači? Krenuo sam da pazim šta jedem. Ne odmah posle prvog dana, ali krenuo da pazim šta jedem. I onda kreneš kad da treniraš, imaš više energije. I onda upoznaš neke nove ljude koji ne pričaju sad politika, afera, tragedija, nego neka normalna tema na trčanju: gde ćeš da ideš, gde ćemo da putujemo, hajmo da idemo u Novi Sad, hajmo u Lisabon. I bukvalno je efekat – ja volim da kažem efekat trčanja nije sad taj da li ćeš da imaš mišiće, ali ono što ima to je taj višak energije. Recimo, ja sad tačno osetim, a i znam drugi ljudi, ako ja ne treniram dva dana, ja sam nervozan. I taj efekat je isto vreme za sebe. Mnogim ljudima je trčanje neka vrsta zapadne meditacije. To je vreme kada ti kao razmišljaš, razmišljaš, a onda se izgubiš u svojim razmišljanjima i samo uđeš, jer to je jedan cikličan, repetitivni pokret što je, u stvari, kao uzdah-izdah. I mnogim ljudima je trčanje baš dalo to da mogu da ostanu čitavi i mentalno i da izađu napolje i da dišu i da protegnu noge. Tako da meni je to sad danas – ja ne trčim za sportske rezultate, ali trčim tri do četiri puta nedeljno. Meni je to bukvalno vreme kada nemam telefon, jer ti i ja smo preduzetnici – znaš, samo notifikacije i sve. Nemam osećaj krivice da nisam sa svojom decom ili nemam osećaj krivice da nisam uradio nešto. Nego baš imam osećaj da sam tu i da radim nešto jako, jako dobro za sebe. To je to. To je osnovni efekat trčanja i to je možda odgovor zašto su ljudi toliko se primili na trčanje, posebno ljudi koji imaju 30+ godina. Jer dok si mlad želiš da igraš sport, želiš da igraš sportske igre sa loptom. Kasnije kad imaš 35 g. ili ne znam ni ja, nemaš vremena sad da organizuješ ekipu. Bukvalno, to je tvoj trening koji ti je neko napisao, koji te prati…

Ivan Minić: Mislim da je, takođe, bitna stvar kad god pričamo o tome sa ljudima, a često sam pričao, jer i moj backgroud je iz sporta, pa sam se ja onda prepustio nekim drugim stvarima, što se ispostavilo prilično pogrešno, ali, evo, sad je to dosta bolje nego što je bilo.

Veroljub Zmijanac: Izgledaš odlično. 🙂

Ivan Minić: Ali to što ljudi obično ne mogu da skapiraju, naročito oni koji nikad se nisu bavili nečim, to je da za koji god sport manje-više da se opredeliš, ne baš svaki, ali za većinu sportova ako nemaš sad neke ambicije koje su takmičarske, a imaš 35 g. pa bi da budeš takmičar, što u principu nije realno, ta ulazna barijera u principu ne mora da bude toliko visoka. I, da, tebi sledi nekoliko dana, nedelja ili u najgorem slučaju mesec ili dva adaptacije na promenu životnog stila. I to znači da li upale mišića, da li neki drugi slični problemi, ali u suštini strašno. Iako je to često ljudima dovoljno da odustanu, ali ono što dolazi nakon toga je fantastično i tim ljudima ne možeš da objasniš dok to ne dožive da ti kada ustaneš ujutru umoran, jer si loše spava, jer stres i sve, i odeš i istreniraš, ti si nakon toga se osećaš neuporedivo bolje. A kako je moguće, ti si umoran? -Jesam, ali sam istovremeno i oslobodio stresa, napunjen nekom energijom i fizičke iscrpeo, što se super i za organizam i za sve, a on ima jednu divnu osobinu, posle takvog dana nećeš loše spavati. Mislim, može da se desi nekad, ali u principu sve te neke stvari kada krenu da se slažu, da se poslože u neki red, tebi se život potpuno promeni. Samo je teško preskočiti tu barijeru. Kažem, nije ona visoka, ali smo mi generalno razmaženi i vrlo često ljudi prvi put kada naiđu na nešto, odustanu. A kod trčanja, posebno ljudi koji su kretali u to ikakvog prethodnog iskustva, uvek je problem ili izazov, kako ga već frameujemo, ali uvek problem kad imaš nekog ko je bivši sportista, ko više nije aktivan i to sve, i on zna da može. Sad on ne baš odmah, ali sad ti njemu objasni da ne može baš odmah. Najviše povreda se desilo na fudbalima i na košarkama nakon 10 g. Ma, šta! Ma, mogu ja! -Pa, mogao si nekad, ali sad ne možeš baš odmah. I onda ljudi koji ulaze u to tako što se preforsiravaju i velike su šanse da naprave problem. A ljudi koji nemaju tu istoriju, oni imaju neki program koji je uglavnom – kreće od tih 5k čuvenih ili 10, gde je ulaz u tako nešto prilično bacis i nije namenjen tome da ti posle prvog treninga ne možeš da hodaš narednih sedam dana. Nego da posle dva dana možeš da uradiš i drugi trening. I da lagano, korak po korak, vrlo često slušajući podkasta, itd., ti ni ne osetiš da si stigao do tog nečega što ti je prvi milestone. Sad, neko hoće više, neko hoće manje. I to mi se nekako čini da je možda vrlo bitno. Kod svih sportskih aktivnosti koje su timske upravo je najveći problem napraviti stalnu ekipu, dogovor. Čak i da imaš termin, dovoljno je jedna osoba da ne dođe, pa imaš problem. A ovde čak i ako ne dođe cela ekipa koja se dogovorila da trči zajedno, nema veze, možeš i sam, a možeš i u nekom manjem društvu. E sad, to možeš danas. Kad si ti počinjao, bilo je mnogo manje ljudi koji su uopšte bili aktivni što se toga tiče i mnogo manje znanja o svemu tome. Kako je to izgledalo kad ti sad gledaš unazad? Ti si odlučio da formiraš Trčanje.rs, imao si neku ideju iza toga kako da prosto deliš neka svoja iskustva, pa onda sve što uz to ide, ali kako je izgledalo kad si počeo da dobijaš neki feedback na to?

Od online magazina do škole trčanja

Veroljub Zmijanac: Odlično si ovo rekao. Bukvalno si ubo suštinu vezano za kako ljudi ne odlučuju da krenu i kada odluče, kako brzo odustanu. I nama je to upravo bila ideja sa Trčanje.rs. U jednom trenutku dobili smo komentar od username Marija: Hajmo da se vidimo da trčimo zajedno., na sajtu. I mi smo rekli: Hajmo da napravimo prvi trening. To je prvo zajedno trčanje, to nije bio trening, nije bilo trenira. Nego zajedničko trčanje ljubitelja trčanja na Adi Ciganliji. I stvarno se pojavilo pet-šest ljudi i Marija Radovanović, koja je kasnije bila i moja mentorka i koja radi u nemačkoj organizaciji za međunarodnu saradnju, koja je nama uopšte ubacila – ubacila nas u tu priču nevladnih organizacija, pisanje projekata, šta su ciljevi, šta su aktivnosti – sve ono što i danas manje-više i radimo. I onda smo mi krenuli da redovno organizujemo treninge, ta zajednička trčanja, ali smo videli da se ljudi neće odazvati. Zašto? Pa, jednostavno, ljudi su se plašili da dođu u neku zajednicu koja je već kao mi smo trkači, a ti nisi trkač, i kao gde ću ja dođem?. Znaš, kao tamo su neki profesionalni trkači. Upravo taj strah. Strah da budeš poslednji. Da li ću biti poslednji?, to im je bilo najčešće pitanje. Da li ću ja biti poslednji? I to je mnogima ljudima bilo problem da idu na trku zato što su se plašili da budu poslednji. A onda i ovima koji su bili bolji je bilo dosadno da trče zajedno sa ovima koji su sami. I onda smo mi u nekom trenutku kao sajt Trčanje.rs rekli: Hajmo da napravimo pripreme za Beogradski maraton i da napišemo program. I stvarno smo napisali program. Ljudi su došli i opet nije – mi im kažemo: Trči 10 km sad ovde., i ljudima je bilo dosadno i kao nekad stanu na 5. km, pa ne znaju šta da rade, pa ne znaju kom brzinom da krenu. Tako da smo mi shvatili da je ljudima – da bi stvorili trkače, treba im mnogo veća podrška i zato smo rekli: Hajmo da to formiramo u formi usluge, koja ima svoju cenu i koja ima svoju funkcionalnost. A to je: trener, trening program, grupa za trčanje, saveti, edukacija. I mi smo napravili školu trčanja. I škola trčanja u tom trenutku i danas kad kažeš ljudima: Šta, učiš ljude da trče? To je jedan komentar, kao već svi znamo da trčimo, naravno; šta imaš da me učiš?

Ivan Minić: Skoro niko ne zna da trči.

Veroljub Zmijanac: A drugi su bili u fazonu: Ah, evo ga Veroljub iz marketinga, sad će ljudima da proda trčanje! U fazonu, kao nemoguće stvari. Ali, šta je problem? Taj program je upravo bio taj da postoji mogućnost da ti dođeš, da te neko testira koliko možeš da trčiš, da te stavi u neku grupu i da ti kroz niz treninga koji kreću već od 200 m hodanja, 200 m trčanja, da te ubaci u trening program. I mi smo shvatili da za 4 m koliko traje škola sad već imamo toliko znanja – to su, naravno, i moji partneri, a i treneri sa DIF-a – mi možemo da nekoga u zavisnosti od njegove kondicije da pripremamo za 10 km, što je sigurno, ili 21 km – polumaraton, što ne žurimo ka tome. Ranije smo obećavali da za 6 m. možeš da završiš polumaraton, maraton. To je bilo neko naše neiskustvo, ali sada smo ušli mnogo sporije u to. I poenta svega je to da smo smanjili barijeru ljudima da se bave trčanjem. Mi kroz te tekstove na sajtu, ali i kroz tu našu usluga u Beogradskom trkačkom klubu, ljudi imaju mogućnost da sada se prijave i da ne razmišljaju više… Jednostavno, nemaš ni vremena da razmišljaš, da sad skidaš programe. Nego si došao tu i dao si poverenje nekome i tebe taj neko spremio da završiš 10 km ili polumaraton.

Ivan Minić: Kad kažeš znanje koje je tu neophodno, ti si prošao svoju priču kroz ono što si našao od dostupnih resursa. Vremenom si se upućivao, usavršavao, upoznavao ljude i prosto sada je to znanje neuporedivo veće, a neophodno je da bi uopšte mogao da celu priču razvijaš. Ali, kako neko ko se zainteresuje za tako nešto danas najbolje da se informišeš? Šta je… OK, početak treba da budem – početak akcije treba da bude tako što će zakazati trening ili pridružiti se klubu. Ali, od čega treba da krene? I koja su neka predubeđenja koja možda treba da pobedi u sebi, na koja pitanja sebi treba da odgovori da bi ta priča za tu osobu imala smisla?

Zablude u vezi sa trčanjem

Veroljub Zmijanac: Pa, ja bih rekao da je to, naravno, individualno, ali svako treba da kaže zašto to radi, neko koji treba da nađe tu motivaciju kakav život želi. Ja sam krenuo da trčim prosto bio sam u Nemačkoj sam i samo sam želeo da smršam. To mi je bio kao momenat. Tamo sam došao kao student i jeo sam 1.65 eura u Lidlu, pa kao gladno dete, znaš. I sam kao krenuo – to je bio momenat. Ali sam isto tako i želeo da završim maraton, to da mi bude neki veliki cilj. Tako da svako treba da krene odatle, i da onda kaže samo jednostavno – da se otvori za novo iskustvo, ja bih tako rekao. Zato što trčanje je stvarno nešto što svi kažu ah, trčanje je dosadno; mogu sve, samo ne mogu da trčim. Ali, nije. Trčanje stvarno kao momenat jako lepo. Ljudi ostaju u tome zato što imaš stalno neke nove ciljeve. I imaš uvek – ti kad treniraš crossfit, ne ideš na takmičenje. Ti kad ideš u teretanu, ti nemaš taj momenat kulminacije prolaska kroz cilj ili negde odlaziš pa dobiješ medalju ili proputuješ ceo svet ili ono što se odlučiš. Tako da ta predubeđenja – ja bih rekao da trčanje nije dosadno, nego čak može da bude i zabavno. To bi prvu stvar rekao. Nije teško. Mi učimo ljude da trče sporo. I naša osnovna stvar, recimo, i uopšte kad pričamo o trčanju, kreni toliko da ti bude sporo da možeš da pričaš. Jer ti kad bi izašao sad napolje, ti bi krenuo jako i onda krenuo da umaraš se – tebi to postaje mnogo teško. Ali, ako bi samo mesec dana izdržao da to bude jako lagan džoging, to bi bilo nešto što je prihvatljivo. I krenuo bi, ušao bi u tome i onda bi osetio posle nekih par meseci ti osetiš samo kako telo ide. Ja to volim da kažem, kako ide. I taj osećaj neverovatne moći u svom telu je nešto neponovljivo, nešto toliko moćno. Tako da, eto, možda bi to bili neki saveti sada za nove trkače.

Ivan Minić: Kada kažeš da je to prilika da obiđeš i svet, ja, takođe, znam dosta ljudi koji su kada su razvili tu neku svoju trkačku priču do nivoa nekog ozbiljnijeg učešća na trkama, zaista krenuli prvo, ne znam, po regionu, ali onda krenuli da se i takmiče ozbiljnije. Naravno, većina tih ljudi nisu neko ko juri nekakav rezultat, normu da se kvalifikuje, ali ima i takvih slučajeva. I čak i u takvim slučajevima godine nisu bile neki presudan faktor, da to moraju da budu nužno jako mladi ljudi, itd. Ali, mislim da ta iskustva tog građanje neke internacionalne zajednice, upoznavanja svih tih ljudi, upoznavanje svih tih gradova, jer ja i kad sam bio u najdebljoj fazi, a to je stvarno bilo strašno, mene nisi u principu mogao da nateraš da izađem iz kuće u šetnju nikad, jer mene to ne zanima, ali ako odem negde, ja ću da prepešačim 100 km za 7 dana i sve će da me boli…

Veroljub Zmijanac: Ali ćeš se dobro osećati. 🙂

Ivan Minić: K’o Pez bombone ću da cepam brufen, ali prepešačiću svaki grad u kome sam bio. Jer koliko god se ti vozio, razgledao, ne možeš da doživiš grad, naročito ako želiš da ga upoznaš na pravi način, ako ga nisi prohodao.

Veroljub Zmijanac: Ako ga ne pretrčiš. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro sad ili makar othodaš.

Veroljub Zmijanac: Šalim se. 🙂

Ivan Minić: Ali, šta si ti po tom pitanju radio? Koja su bila neka tvoja prva iskustva nakon otrčanog maratona?

Iskustva nakon prvog maratona

Veroljub Zmijanac: Da. Ja sam onda odlučio da, naravno, idem u Lisabon. To mi je bila prva trka. I tu mi je pomogao Vlada Melentijević, ovaj Vlada Zaplet. Sećam se, sa tim putem i stvarno je ispao skroz, skroz… Kao imali smo saradnju, moj sajt i Zaplet. I onda je lagano krenulo to, naravno. Onda smo otišli u Ljubljanu. Organizovao sam sam put u Ljubljanu za 30 ljudi iz Srbije. I to je bila prva organizovana grupa iz Srbije koja je otišla na neku trku zajedničku. Rekreativci su otišli u Ljubljanu na Ljubljanski polumaraton koji je… Evo, sad su ti ljudi koji organizuju i moji dobri prijatelji i sarađujemo sa njima. Ali, to je bila prva grupa. I onda to smo mi naplatili kao aranžman – odlazak u Ljubljanu. Znači, samo dajem primer, možda se vraćam i na ovu preduzetničku priču da bi ljudi čuli kako je, u stvari, tekao moj mozak. I onda kad smo se mi vraćali, Ivan Radenković koji je osnovao klub zajedno sa mnom, mi smo samo videli tamo i rekli: Vau! Ljubljana, 10.000 ljudi na ulici, svi navijaju, protrčavaš kroz cilj oni ti tapšu tamo, onda vide da si iz Srbije, kao hajmo!. E, nama je to bilo kao: Čoveče, šta je ovo?! Ceo grad živi za to, zatvorene ulice. Kod nas u Beogradu u tom trenutku je bilo kao: Šta zatvarate? Taj maraton! Ne možemo da prođemo kolima! To je dugo bilo, to više nije tako. Ali, dugo je bilo to…

Ivan Minić: A, zavisi koga pitaš. 🙂

Veroljub Zmijanac: Da. 🙂 Ali, to u Ljubljani je bilo – gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković ti baca petaka na cilju, znaš. Pomisliš ovde kad bi se to desilo tako. 🙂 Ali, nezamislive stvari kako je taj grad živeo, i dalje živi. Oni imaju 16.000 ljudi, oni su najveća trka u ovom delu Evrope, ali jedna od najvećih trka u Evropi. I mi kad smo se vratili, mi smo rekli: Ovo je to! To je to! Kao kad klinci odu na Exit verovatno, pa kao: Hoćemo da pravimo svoj festival!, ili, Hoću da budem DJ! Tako da smo mi odlučili da napravimo klub u tom trenutku. I fastforward 10 g. – evo, prošle godine Srbija je bila najveći broj trkača posle Hrvata koji su išli u Ljubljanu. I imala je preko deset, ja bih rekao, organizovanih grupa iz cele Srbije koji su išli autobusima za… Nije, a možda sam slagao, ali pet grupa sigurno koje su imali svoje aranžmane. I, recimo, fastforward, u Srbiji postoje dve specijalizovane turističke agencije koje se bave maratonskim turizmom. Znači, trkačkim turizmom koji te vode – možeš da uplatiš sada te neko vodi na Kina maraton ili da uplatiš sada i da dobiješ kartu za Njujorški maraton. To je nezamislivo! Od tih 30 ljudi koji kao prvi put vade pasoš te godine – ljudi nisu putovali, nemaš ni pasoš…

Ivan Minić: Dobro, to je takvo vreme bilo.

Veroljub Zmijanac: Pre 12 g., da. Tako da te trke su samim tim ušle. I onda sam dugo vremena samo išao na trke i posećivao druge gradove samo da bih trčao. Znači, nezamislivo mi je bilo da idem negde kao tako idem. Nego, idem baš na maraton, i onda je to način da opravdaš sebi to putovanje i da upoznaš tamo neke ljude. I onda smo, recimo, u Berlinu je bio taj Bridge The Gappokret. Kasnije, recimo, Belgrade Urban Running Team – BURT-ovci su nastali iz toga. Mi smo bili tamo u tom Berlinu, i to je ekipa koja je iz celog sveta – iz Londona, Njujorka… Black Roses iz Njujorka, pa, recimo, ta ekipa Bridge the Gap… Ćarli Dark iz Londona, neki su bili neki poets i DJ i ne znam ni ja, neki umetnici. Meni je to bio šok isto. Mi smo došli tu i mi kao nešto sedimo, završimo trku, i oni iznajme ceo na kraju Berlinskog polumaraton neki jako lep kafić, skroz na cilju. Ja dolazim, i neki lik Stiv Dud, koji ovako sedi pored mene, i kao: ‘De si, brate, šta ima?! Odakle si ti, gde si?! Šta ćeš ti da piješ?! On uzima, kaže: Daj mi kafu i daj mi dupli neki burbon. -Brate, kako da piješ posle trke?!Znači, mi smo završili trku i onda samo vidiš masa ljudi koja cirka, zezanje, žurka automatski kreće. Nama je to bio, recimo, šok. I onda smo mi sa Najkijem već tamo 2013. napravili tako nešto, naš lokalni Bridge The Gap. I, recimo, maraton beogradski je dobar, jer onda ljudi iz Bosne, Crne Gore, Slovenije, svi dođu i mi napravimo žurku, recimo, za to. I tu bude ta neka neverovatna energija svih ljudi koji trče. Tako da nije samo da putuješ tamo i upoznaš ljude, nego i domaćin si ovde ljudima koji dođe. I to je ta neka neviđena energija koja nije sad – ja volim da kažem, ti da podeliš trčanje s nekim, to je isto važno. Ti možeš sam da trčiš i mnogi ljudi trče sami, i to je OK i to je mnogo lepo, naravno. Ja trčim – 99% treninga svojih sam. Ali, ima i taj momenat kad si deo neke zajednice, onda još podeliš taj osećaj sa mnogim ljudima koji su deo te zajednice. I onda je to još upgradeovano iskustvo trčanja. To su trke.

Ivan Minić: Kada pokrećete celu priču i kada ti krećeš da se ozbiljnije fokusiraš na to, već si u nekim, da kažemo, zrelim godinama.

Veroljub Zmijanac: 30, da.

Ivan Minić: Kojim moraš da razmišljaš i o porodici i sopstvenoj egzistenciji, itd. A imaš hobi koji je jako lep i super, i generalno oduzima dosta vremena, ali ne postoji nešto što ti možeš tu u startu da vidiš kao neku biznis priču, koja će… Znaš, ja verujem i u tvom slučaju i u slučaju većine ljudi koji su pokretali slične stvari, da niko nije u to ušao zbog novca. Ali, da bi opstao u tome, mora da postoji novac, jer u suprotnom, u nekom trenutku će doći drugi prioriteti na tapet i jednostavno nećeš moći da se baviš time onoliko koliko treba. Nije stvar… Znaš, to ljudi vrlo kažu: Ja na drugom mestu mogu da imam tri puta veću platu, ali meni je ova plata dovoljna, a to što ovo radim mi znači više nego bilo koja druga plata na svetu. Ali, pomenuo si organizaciju trka, otprilike u to neko vreme imamo tu situaciju sa više strana da zemlja se otvara, ljudi dolaze u poziciju da mogu da malo više i putuju i da neki ljudi dolaze, itd. A i priča sa trčanjem kreće da se pojavljuje kao tema. U tom procesu je i vaša uloga bila izuzetno značajna. Jer super je što to pojavi kao tema, ali ako ljudi nemaju gde da se informišu o toj temi, ta tema će da zamre vrlo brzo u društvu. Ali, neki fini ljudi su uzeli pa su napravili neki sajt sa nekim informacija, pa je to onda krenulo da bude tema za diskusiju. E, ali kako sad to prelazi u nešto što lagano kreće da gradi neku svoju održivost?

Kako napraviti samoodrživi model

Veroljub Zmijanac: Odlično si ovo rekao. Mislim da je to ključna tema za sve koji pokreću. Ja sam dugo vremena radio sajtove u Vordpresu i tako ja radio i bio deo – Aktivan život je naša organizacija. Radili smo projekte za GIZ USAID. Mi smo vremenom shvatili da imati to projektno finansiranje je jako teško i moraš svaki sendvič da opravdaš. I ne možeš da se razviješ na tom nivou. A, vrlo brzo sam shvatio da ja želim da se bavim time. I ja sam bukvalno tražio biznis model. Mi smo mnogo vremena potrošili da nađemo kako da, u stvari, mi budemo održivi. U razgovoru sa jednim čovekom koji je u Hrvatskoj predsednik AK Sjene, Zoranom Jovanovićem… I on je rekao meni kad sam otišao kod njega kao klinac: Entuzijazam je kvarljiva roba. I to sam zapamtio do danas. To znači da u jednom trenutku entuzijazam nestane. I onda smo mi stalno pitali kako da nađemo novac. I, recimo, i klub i ta usluga sa tom članarinom koju danas radimo je bio momenat da mi stvarno imamo neki siguran prihod koji će dati mogućnost da uopšte angažujemo trenere, da se mi angažujemo. To je bio veliki šok u Srbiji. Čisto da kažem, ljudi koji su me tad u komentarima ispljuvali najgore: Šta vi radite?! Jeste li vi normalni?!, to je bilo totalno nezamislivo u tom trenutku da postoji trkački klub – da neko naplaćuje trčanje tako oreol svetlosti, kao…

Ivan Minić: Da, da, to je svakome dostupno. Ali, ko god ima dete ili je bio dete zna da ako dete treba da ide na košarku ili bilo šta slično, to košta neki novac. Pa, tako isto i ako treba da ideš sa nekim stručnim licem da nešto radiš, to podrazumeva određene troškove.

Veroljub Zmijanac: Tako je. Tako da smo mi ušli u klub. To je bio, da kažemo, prvi… Čisto za sajt, u to vreme, moram da spomenem biZbuZZ. Bilo je priča niša veb-sajtovi, kako imaš niša marketing. Dragan Varagić i ta ekipa, i sad oni kao: Kako ćeš da napraviš novac? Ja sam stvarno bio ubeđen da ću na Trčanje.rs da tu neki baneri stoje, ja sedim negde u nekom moru, imam laptop, pišem tekstove i kao baneri tu – ja živim lepo. Ja sam tako zamišljao život. 🙂 Tako je bilo neko vreme – oglašavanje i to smo zamislili. Ali, toga nije bilo. I danas veb-sajt je najgori naš – najgori, da kažem, najmanje profitabilan biznis je samo oglašavanje. Onda smo krenuli organizaciju rada kluba. I klub se vremenom širio i tražio svoj model. I ja sam dvaput izlazio iz klub, rekao sam: Ne mogu više ovim da se bavim. Bukvalno sam rekao: Prepuštam sve. Nema kinte. Šta radim ja?! Dete mi je na putu, treba da se bavim ne znam ni ja. Tako da sam ja mnogo puta imao taj momenat da odustanem. I dva puta sam stvarno odustao od cele priče. Nije bilo tako jednostavno. Ali, vremenom je taj klub rastao i porastao. I mi smo se sada specijalizovali, recimo, da smo u jednom trenutku radili u 18 gradova školu trčanja kao franšizu. Sad radimo nordijsko hodanje kao program. Znači, hodanje sa štapovima za starije sugrađane, za ljude koji ne žele da trče ili ne mogu da trče. Radimo još jedan program outfita, koji je isto program vežbanja u parkovima fitnesa. Tako da smo se mi specijalizovali, recimo, za taj community-based outdoor group training. To je naša specijalizacija sada i mi sada već imamo dovoljno znanja da lansiramo te programe i da pružimo ljudima kvalitetnu uslugu. I onda u jednom trenutku smo shvatili da treba da uđemo u trke i to smo želili. I 2016. ja sam bukvalno sam organizovao događaj za 300 ljudi. U poslednjih tri dana pomogli su mi moje kolege ili mama i tata i koji već volonteri. Mi smo napravili Business Run, Belgrade Business Run. Prijavilo se 47 kompanija, 300 zaposlenih. U Topčiderskom parku team building event, na 5 km trčimo i posle toga cirkamo pivo. To je kao bila ideja. Klopamo Dva Štapića. I malo po malo je taj Business Run je stvarno prerastao u naš najveći događaj. Mi smo 2019. g. imali 6.500 ljudi, 700 kompanija koje učestvovalo, trke u 5 gradova. Znači, to je postao najveći sportsko-kompanijski događaj. I tu smo hteli da promovišemo trčanje kao najbolji sport za zauzete ljude i najbolji sport za team building. Zašto? Zato što smo mi to već ranije imali. Recimo, Radničke igre, naši roditelji su bili – žene igraju odbojku, muškarci igraju fudbal, a zajedno kuglaju se. 🙂 A trčanje je omogućilo da na istom mestu imamo inkluzivan sport i za muškarce i žene, i sport koji ne odvaja ni direktore od onih zaposlenih, običnih. Znači, svi zajedno nastupaju. I stari i mladi. I sport koji je ono stvarno najdemokratskiji mogući sport, jer smo svi zajedno tu i svi učestvujemo, i jedan tim i jedna kompanija, i svi doprinosimo zajedno tom rezultatu kompanije. Tako da smo mi ušli u trke i napravili taj veliki događaj. I shvatili da tu leži neverovatna stvar i potencijal u preduzetništvu, jer upravo ta preduzetnička priča kao što su festivali tako su trke jedan deo gde može mnogo da se uradi i na promociji Srbije, ali i na promociji sporta.

Ivan Minić: Mislim da je posebno značajna stvar što kad imaš tako neki centralni događaj ili više manjih, to je jako vidljivo. Ti možeš da imaš 3.000 ljudi koji trče, ali nećeš ih u principu niko primetiti, posebno ako nije ustao u 7 ujutru da vidi šta se dešava. Ali, kad imaš takav neki događaj, te sve stvari postanu vidiljive, ti svi ljudi… Mislim, koliko god kao svakome sada nedostaju događaji, čak i nama što ne volimo ljude nedostaju događaju zato što ti ne voliš ljude preterano u određenoj meri i svemu tome, u nekom trenutku krenu da ti nedostaju. I sad se dešava ono što se jako dugo nije dešavalo, a to da za većinu ljudi, ima, naravno, izuzetaka, ali za većinu ljudi kad ih vidiš, nisi ih video godinu dana pre toga. I, mislim, život se promeni. U mom slučaju, ko me nije video, sad me vidi sa 60 kg manje. Hajde, nemaju svi takve transformacije, ali, znaš, mnogo toga se desilo, mnogo toga smo prošli. Svi imamo neke priče vezano za ovaj prethodni period koje su bile prilično stresne, teške. Moja je u jednom trenutku bila i javna, jer sam ja bio zarobljen u Americi, pa sam snimao odande da ne poludim, a ljudi su iz nekog razloga to voleli da gledaju. Ali, takav je nekakav period za nama. A ovo je isto tako prilika da – ti imaš ljude u različitim zajednicama koji se viđaju, sreću, itd., ali ovo sad prilika da se neka veća grupa ljudi sretne oko jednog istog cilja i da to bukvalno, osim svega lepog i svega vidljivog, donese i taj neki profesionalni networking koji preko potreban. Tako da mislim da je to, takođe, jedna značajna komponenta svega toga. E sad, kada bi probao da posložiš, jer imamo otprilike neku sliku toga šta ste radili, ali ako bi sad probao da posložiš 2020-21., šta je ono što sve radite i šta je ono što su vam fokusi? Kako bi to otprilike izgledalo?

Veroljubov portofilio

Veroljub Zmijanac: Da. Znači, mi smo 2019., krajem decembra ušli strastveno u osnivanje DOO-a. Znači, to je SportIT, sport marketing i sponsorship, marketinška agencija u oblasti sporta. I ušli smo u tu temu sport marketinga sa željom da razvijamo tu temu. I onda nam se desila korona u martu i kao to je to. 🙂 Šta se bavi SportIT? Mi sarađujemo sa preko 20-ak klijenata koji komuniciraju kroz sport. To su kompanije koje komuniciraju ili neke svoje proizvode ili žele da se povežu sa sportom. To su naši klijenti i mi ih plasiramo kroz sponzorstva, kroz neku vrstu endorsementa sportista. Znači, to je jedan deo posla koji radimo, da kažeš kao marketinška agencija. To nije veliki deo posla i dalje. I možemo da pričamo o tome šta se dešava na tržištu sponzorstava, sport marketinga u Srbiji, ali, to je isto jedna evanđelistička tema koju kao i trčanje želimo da plasiramo u sistem sporta. Druga stvar je sajt Trčanje.rs i to je publishing. Mi imamo isto podkast, mnogo je manje posećen od tvog, ali bavi se trčanjem. Trčanje.rs podkast. I to je publishingkako na dnevnom nivou, naše društvene mreže, vesti iz sveta trčanja. Jedno je Beogradski trkački klub, koji sada više nije samo trkački klub i sa svojim running programima. Mi tu sada imamo školu trčanja, maraton akademiju, trail grupu za trčanje po brdima i napolju. Imamo triatlon tim. Imamo sada i prvi profesionalni tim atletičara, koji su, u stvari, imamo četiri neverovatna talenta koji pokušavaju da se plasiraju – Ognjen za Tokio, a mali Milan Mitrović nadam se kasnije i za Pariz i za Los Anđeles da će ići na Olimpijske igre. Znači, ušli i u taj deo atletike. I pored trčanja, imamo nordijsko hodanje koje radimo. To je program, isto grupni program hodanja sa štampovima, koji mnogo manjeg inteziteta, ali opet jako dobar, jer nordijsko hodanje uključuje celo telo i gornji deo. Tako da i to radimo. I radimo taj outfit program. I treći deo – organizacija događaja. Znači, organizacija događaja, gde pored Business Runasada smo potpisali baš franšizni ugovor sa jednom licencom iz Rusije – X-Waters. To je plivački maraton koji treba da se desi u septembru na Adi, gde će ljudi moći da isprobaju isto jedan bazični sport na otvorenom. To je plivanje na distancama od nautičke milje – 1.85. 3 km i 7 km plivanjem. I u planu nam je još da razvijemo taj portfolio sportskih događaja iz oblasti mass-participation sports. Znači, to je naša specijalnost. Tako da ima tu, otvorilo se par nekih stvari. Radimo sa Olimpijskim komitetom smo radili prošle dve godine Be Active Night tu trku na Tašmajdanu. To je jedan sektor bavljenja sportskim događajima koja razvijamo se. I poslednja stvar, sada sa našim partnerom Čedomirom Vitorović, iz SquashLanda, čovek koji je doneo SquashLand u Srbiju, i mi smo napravili PELOTON – Sport Biznis Akademiju. Ušli smo u edukaciju za biznis u sportu. I, eto, to su neke četiri oblasti koje firma radi i koje predstavljaju neki osnov našeg postojanja sada.

Ivan Minić: Trčanje je bilo potpuno individualna, ne preterano vidljiva, nebrendirana stvar. Uz vas, vaše aktivnosti i brendove koji su svakako želeli da budu asocirani sa tim, to je postalo mnogo drugačije. Međutim, mislim da je i kroz tvoje iskustvo sa tim, a i svi ovim ostalim što radiš, možeš da podeliš jedan veoma važan insight i to sam najavio negde na početku, a to je da ova zemlja ima mnogo uspešnih sportista u raznim sportovima. Neki od njih su veliki, i ti ljudi u velikim sportovima i više ljudi može od toga da živi, naravno, ali oni su uvek u žiži interesovanja. Najbolji od njih su izuzetno imućni, itd. Ali, postoji jako veliki broj tih nekih manjih sportova, u kojima, takođe, imamo fenomene i ljudi koji su potpuno neverovatni, a koji zapravo vrlo retko dobijaju ikakvu priliku da upravo mogu da posvete svo vreme svoje tome da se usavršavaju. Jer ako to radiš rekreativno pored drugog posla, koji god taj posao bio, makar bio i nastavnik fizičkog, a imali smo slučajeva olimpijaca koji su bili nastavnici fizičkog, to jednostavno nije profesionalni sport, nije takmičenje, nije ozbiljno. E sad, zašto to nije tako? Zato što ne postoji novac. Novac ne postoji zato što ne postoji svest o tome kako novac može da dođe u neku takvu vrstu aktivnosti. Ne postoji svest o tome kako da nešto što radiš, u čemu si uspešan možeš da predstaviš na način da to zapravo još nekome bude interesantno. I mi imamo mnogo sportova u kojima smo jako uspešni, gde taj uspeh zavisi od neverovatnog entuzijazma jedne osobe, kao što je u određenoj meri bio slučaj sa trčanjem, samo što sad to više nije jedna osoba, to je nekoliko ljudi, u nekoliko različitih ekipa, koje se u suštini međusobno podržavaju. Ali, šta je to – znači, kako ste vi postali marketabilni kao dešavanje? Kako ste vi postali sport koji zapravo može da privuče nekog i na koji način ste uopšte komunicirali sa potencijalno zainteresovanim stranama?

Kako postati marketabilan

Veroljub Zmijanac: Pa, sad kao i svaki marketing, ti odrediš šta su tvoje ciljne grupe, ko je tvoja publika, koji su tvoji kanali i možeš da plasiraš to onda kao neku publiku kompanijama. I to je sad taj… Možda da odemo malo gore jedan korak. Sport marketing kao tržište najviše se misli na sponzorstva i tu sponzorsku industriju. I da bi uopšte imali tržište, moramo da imamo tržište. I ono što se dešava u Srbiji, šta je sad činjenično stanje, da tržište sporta ne postoji. Jer mi smo, i sam znaš na ono iz komunističe zemlje, pa u socijalističku zemlju, i sport, ja bih rekao, 95% finansiranja sporta je finansiranje iz budžeta. I samim tim kadrovi koji su tu ostali nemaju tu svest hajmo da izađemo na tržište i da vidimo šta možemo da uradimo. Ali, isto tako se to i ne očekuju. Jer i sponzorstva su bila hajde ti daj para, pa da pomognemo nekome. To je više donacija. Ni u kompanijama jako retko je bilo svest da je sponzorstvo isto jedan deo marketing strategije kao što su organizacije eventa, kao što digital, kao što je bilo koja strategija… Kao i bilo koji deo marketinga. Tako da sponzorstvo i taj sport marketing, gde ti plasiraš određene pojedince ili određeni sport ili određeni rezultat, to ne postoji! Suštinski ne postoji! I ja se sećam, baš se sećam, Novakov otac, Srđan Đoković, je imao jedan klip gde on kaže: Nemojte da nam date pare. Ne tražimo vam pare. Nego uložite. Znaš taj klip? Uložite u Novaka. Znači, on je rekao izlazim na tržište sa proizvodom koji se zove Novak Đoković, koji je u tom trenutku talenat, vi dajte pare da bi on mogao da jede, pije, putuje, trenira, i vama će se to vratiti. I sad ne treba biti pametan da kažeš da si sad imao 100.000 eura da daš tamo i da dogovoriš da 10% Novakovog prihoda – ti bi bio milioner, je li tako. Ali, to je bilo tržište. On je čovek bio van vremena, kakav sad bili, ne ulazim u to, ali to je bio poziv da se stvori neko tržište gde ti možeš da investiraš, kao neki startup. E, to je sportista kao proizvod! Ko može da razume sad ovo? Mislim, o čemu pričamo? 🙂 Ni u tom trenutku, a i sad je slično vreme.

Ivan Minić: A ti to možeš da razumeš na nivou ako imaš Novaka, onda ćeš da gledaš ostale klince koji treniraju tenis. Znaš, ko je 20 g. kasnije naredni Novak? A Novak je udar groma i u principu…

Veroljub Zmijanac: Dobro, ali ti imaš neki rizik da investiraš u nekog sportistu, da ga podržiš i da kažeš: Hoću da se vežem ja kao velika kompanija za tog. Hoću dugoročno da se vežem za to. I to radi Olimpijski komitet Srbije. Znači, ti sad kada si u razgovoru sa ljudima iz Olimpijskog – i Damir Štajner je naš i zajednički prijatelj – ti shvatiš da za vrhunske rezultate, kad dođeš na taj nivo, ima novca. Jednostavno, njima je pokriveno sve što je potrebno da ostvare vrhunski rezultat. Ali, mnogo je problem taj momenat prethodni dok ti nisi pobedio na Evropskom šampionatu, dok ti nisi ušao u taj zaslužni rang da te neko primeti. I tu jeste ta baza i jeste taj grass-roots sport što zovemo, taj sport odozdole. I to nije nigde, ni u svetu nije kao da ima mnogo para. Ne znam ni ja, u triatlonu – evo, ja znam primer iz triatlona, svi ti ljudi tamo, čak i ti najveći, žive jako skromno za uslove koje bismo mi rekli… Ljudi jednostavno treniraju puno i jednostavno žive skromno. Tako da je sad tu tema je kako da napravimo dobre rezultate sa tim trenerima koje imamo i sa tom količinom novca, a da opet, naravno, radimo na edukaciji tih ljudi koji su tom bazičnom sportu, koji dolaze do tog nekog nivoa da budu svesni marketinški i da mogu da plasiraju nekog sportistu koji nije top topova. Ivani Španović ne treba sad marketing menadžer, svako je zove. Ali, eto, pričali smo o Galebu i tekvondu, kako je to dobar primer entuzijazma i kako je to dobar primer jednog evanđelističkog pristupa čoveka koji je prodao sve da bi ostvario rezultat. I ja bih rekao, moj odgovor na to pitanje jeste da mora da postoji sluh i sa strane kompanija i sa strane sportskih organizacija. I mi u tom smislu ćemo sledeće godine već organizovati, recimo, sport marketing konferenciju, pa ćemo napraviti sajt o sport marketingu. U PELOTON-u već imamo kurs koji se bavi sport marketingom. Jednostavno, to je sad opet jedan proces kao i što je startup zajednica nastajal u Srbiji, tako je isto to jedan proces sada plasiranja te priče u Srbiji.

Ivan Minić: Da, s jedne strane, naravno, svest kompanija jeste neophodan preduslov, jer to je sinergija dve strane najmanje, često i više, ali prvo moraš da tražiš i prvo moraš da imaš nešto da ponudiš da bi uopšte mogao da to uobličiš u proizvod. I da bi razumeo šta je proizvod potreban je određeni set stvari. Naravno, lako je – mislim, ružno je to reći, ali razumećeš šta hoću da kažem, a i slušaoci će; meni uglavnom ljudi ne zameraju gluposti koje pričam ovde; ali, lako je atletici da bude popularna kada danas ima Ivanu Španović. I zbog njenih rezultata, i zbog njenog ponašanja, i zbog njenog izgleda i zbog svega. Ali, nemaju svi takvu mogućnost, ali svi bi verovatno mogli da urade dosta više i da privuku neku novu decu i da ta deca pokrenu jednu novu stvar. Znaš, mi smo došli do toga… Skoro sam nešto pričao u nekom vrlo neformalnom razgovoru sa nekim ljudima koliko je zapravo školski sport važan, a mi to nemamo više na nivou na kom smo imali. Ja sam bio generacija koja je imala SOS-ovu ligu budućih šampiona.

Veroljub Zmijanac: Takođe.

Ivan Minić: Nama je to bio doživljaj, shvataš.

Veroljub Zmijanac: Tako je!

Ivan Minić: Mislim, svakom klincu koji je kompetitivan i voli sport i doživljaj, prvo se izbori za reprezentaciju u svojoj školu, a onda da ide da pobedi neku drugu školu, jer prirodno je da se škole, je l’, nešto preterano ne vole.

Veroljub Zmijanac: Šibaju. 🙂

Ivan Minić: Pa, prvo pobediš sve na opštini, pa onda ideš dalje pa neke druge pobeđuješ ili gubiš, nije ni važno, ali takmičiš se. A mi smo došli do toga sad da klinci izbegavaju fizičko, da ne postoji nikakva svest o tome da sve manje dece uopšte trenira bilo šta, osim ako roditelji nisu neki ljudi iz naše generacije koji shvataju koliko je to značajno, ali to je… Znaš, kad pitaš: Pa, novac i vreme. Ali, nije novac i vreme razlog. Mislim, ne kažem. Postoje sportovi koji su skupi. I ja sam imao u periodu jednom odrastanja situaciju da sam želeo da treniram nešto da mi to nismo mogli da priuštimo, a pošto sam ja bio dobar, onda su oni mene zvali da igram utakmice. Kad treba da se igra, kao dođi. Jebi ga, treba neko da može i da skoči. Ali, danas to ne mora uopšte da bude tako. Barem početak svega toga ne mora da bude toliko komplikovan, ali to su sve stvari koje sinergetski mogu da dovedu do nekog efekta. Otvorite svoj sport ka ljudima koje to zanima, dajte im priliku da dođu u kontakt sa tim. Znaš, ja gledam, recimo, streljaštvo – mnogi ljudi koji su mi prijatelji znaju koliko volim sportske strelce i koliko su to neverovatni ljudi. I, takođe, ukoliko su u teškim uslovima, većina njih stasali u to što su danas, a danas su većina najbolji na svetu u svojim disciplinama. Ali, ti kad gledaš, ako dete hoće da proba, izbor je vrlo mali. I može da proba, ali vrlo je upitno da li će dobiti neku bilo kakvu vrstu kvalitetne, stručne podrške u tom procesu. Sad pojave se s vremena na vreme ljudi koji imaju neku viziju, ali to, nažalost, najčešće ne opstane dovoljno dugo, jer ne postoji sistemska podrška za to. Postoji za vrhunski sport. To jeste zadatak Olimpijskog komiteta. I zato smo i doneli 8 medalja iz Rija, iako je delovalo da će da bude dosta napeto, a mnogo je da ih bude i više na kraju da je bilo malo sreće. Ali, to jeste zadatak svih njih. A zadatak svih nas je da stvorimo uslove da dođe do svega ovog ostalog. Trčanje, kao pokret, je zapravo paralelna institucija. Vi nemate veze sa atletikom. Klasično.

Veroljub Zmijanac: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ali ste prilično dobar zamajac za sve bazične sportove i sve ostalo. Jer osoba koja trči će odvesti svoje dete na sport. Možda neće voditi dete na trčanje u startu, možda će naći nešto što je možda prijemčivije i možda socijalno bolje za to dete zbog škole i svega ostalog, ali neće biti u fazonu ma, to ne treba, to ne služi ni čemu!. A imali smo jedan gap od sigurno 15-ak godina kad prosto egzistencijalne teme su bile značajne i niko se nije bavio time.

Veroljub Zmijanac: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kroz Akademiju na joj si radio već neko malo duže vreme i došli ste u fazu da krećete sa celom pričom i da imate vrlo zanimljiv početni program, koji će se dalje razvijati i ljude koji će u tome učestvovati. Pomenuo si to, ali voleo bih da proširiš malo priču na to koji su sve tu programi i šta je zapravo ideja koja stoji iza toga.

PELOTON – Sport Biznis Akademija

Veroljub Zmijanac: Možda bih samo pre nego što ti kažem – vezano za školski sport. Ne znam mnogo, ali imamo innovator’s dilemma, pojam onaj value network, gde se stvaraju vrednosti. Možda samo jedan primer kako su se stvari promenile. Recimo, Beogradski maraton, to ljudi ne znaju, on je bio besplatan mnogo dugo vremena. Zašto je bio besplatan? Zato što je novac za njegovo održavanje davao Grad, Ministarstvo. I jednostavno samim tim je za učesnike bio besplatan. A ja uvek volim da kažem – u srpskom sportu, ali generalno gledaj gde je novac i prati tok novca, i ti ćeš doći gde se stvara vrednost. I ako tebi non-stop novac dolazi iz budžeta, ti želiš da zadovoljiš ljudi koji tebi daju novac i da to bude dobar PR, i da to bude jako lepo da se vidi. Ali, sami korisnici ako ne daju novac, nemaju… Znaš, i sam, ako je nešto besplatno, ne možeš ni da ga ceniš.

Ivan Minić: Kao i sa donatorima, ista priča. 

Veroljub Zmijanac: Tako je.

Ivan Minić: Ti kad radiš stvari koje su kroz projekte i slično – da, to ti omogućava da napraviš neke rezultate, ali cilj nije da ti budeš zadovoljan, nego da oni koji su dali novac budu zadovoljni. Sad idealno je kad se te stvari alignuju i kad postoji prostor da i jedni i drugi budu zadovoljni, ali ako ne postoji, a vrlo često ne postoji, važnije je da oni budu zadovoljni.

Veroljub Zmijanac: Naravno, zato što nećeš ostati bez novca. Tako da je i u srpskom sportu i savezima – recimo, mi sad razgovaramo sa mnogo saveza – oni često nisu fokusirani na korisnike. Ili ne vide toliko korisnike kao nešto važno. I to je upravo taj tržišni pristup. Znači, mi čekamo da se nešto privatizuje da bi ti onda posle… Jer ti kad zavisiš od novca tih ljudi koji dolaze kod tebe, ti ćeš onda stvarno biti zainteresovan za njih. Ja to tako vidim. Tako da, recimo, za Beogradski maraton poslednjih 10 g. otkad se on plaća i taj broj ljudi raste, automatski se vidi i rast kvaliteta same te trke. I tako, ja verujem, je u svakom sportu. I ono što, samo da dodam možda, te usluge za mlade ljude i za decu – da, ranije smo imali mnogo jači taj školski sport kroz ovo, ali danas isto tako imamo mogućnost da pošalješ dete da trenira i fudbal i košarku, ali, naravno, zahteva od roditelja da imaju novac. Isto, to nisu jeftine stvari. Elem, da se vratim na PELOTON. Mi smo u nekom trenutku shvatili da imamo neka znanja i da imamo neka iskustva i da smo neke stvari koja dobro radili. I moja želja je uvek bila da nekako ostavimo što veći uticaj u zajednici i da što možemo bolje stvari da uradimo. Nekako ta Zoranova priča meni je stvarno u glavi, kao hajde uradi nešto dobro ovde. I onda smo shvatili da neće ništa biti ukoliko nema znanja. Nekako lako je tebi pričati, tvojim gledaocima, to su ljudi koji su u preduzetništvu – znaju, ali ljudi iz sistema sporta nisu ti ljudi. Nekako su – dosta njih je onako starijih ljudi, neka stara generacija koja je prošla, koja je tu nastanila… Jako malo mladih ljudi koji se bavi sportskim menadžmentom. Znači, sportski radnici.

Ivan Minić: Šta sam ja negde shvatio upoznajući ljude iz najrazličitijih sportova da ima dve opcije: bolja opcija isto nije dobra, ali je bolje, je da makar savezom upravlja osoba iz sporta, iz tog sporta. Jer onda razume makar sport i potrebe sportista i sve ostalo. Sad ona nema potreban set veština da to razvija, ali makar sport ne ispašta, pa možeš da ako imaš dobru bazu, da imaš neki rezultat. A ima i primera gde to nije osoba koja iz tog sporta, koja možda donosi neke druge dobre stvari, ali zato što ne razume sport pravi često neke faulove na mestima gde taj sport onda jako puno ispašta. I vrlo retko su te stvari pomire. Postoje slučajevi, i ti slučajevi kad postoje, vrlo brzo se istaknu u odnosu na sve ostalo, i rezultatima i imidžom u javnosti, itd. Ali, najčešće su te neke dve krajnosti koje jako teško komuniciraju međusobno.

Veroljub Zmijanac: Jeste. Znaš šta volim da kažem za srpski sport? Design thinking kao metodolija. Ko je pisao? Ovi momci iz Nordeusa.

Ivan Minić: Jeftić i Dekić.

Veroljub Zmijanac: Jeftić, da. Ja kažem, srpski sport je totalno antiprimer design thinkinga. Zašto je to tako? Zato što jednostavno i mladi ljudi se menjali i kako se konzumira sport. Mi sad govorimo OTT, digitalna televizija, društvene mreže. Znači, način konzumacije sporta se manja, a isto tako i način participacije. Mladi ljudi koji nije im više OK samo dođem, bacim loptu ili… Mnogo su više i brzi i imaju kontakt sa Jutjubom, a ti imaš i dalje trenere koji imaju 70 g. – kao, šalji faks. Tako da smo mi shvatili da tu ima dosta prostora da se ostvari neka promena i zato smo napravili PELOTON – Sport Business Academy. Peloton je, inače, pojam iz biciklizma. To predstavlja glavnu grupu koja radi zajedno, i onda vozači u pelotonu imaju zavetrinu, i onda tek na kraju odlučuje se ko će biti pobednik kad neko skoči i kada pobegne – da se u beg i osvoji trku. Tako da je PELOTON zamišljen kao jedna grupa nove generacije sportskih menadžera. Ja duboko verujem da moj primer – sam što sam sa FON-a otišao u sport – to može biti jako dobar primer za druge mlade ljude da vremenom kako bude se sport otvarao ka tržišnom pristupu, pronađu svoje mesto. I mislim da je budućnost uvek u znanju i to nekom sportu baziranom na znaju. A da bi se sport pokrenuo, to je, naravno, deo trenažnih tehnologija – sami treneri – ali i ljudi koji su – mi ih zovemo sportski radnici, sportski menadžeri koji su tu u menadžmentu. Tako da smo smislili set od par kurseva, koji će, naravno, kasnije biti prošireni sa organizacijom sportski događaja, sa organizacijom agenture za sportiste. Imaćemo kurs personal brand – personalni brend za same sportiste. Znači, niz znanja iz marketinga, komunikacija, upravljanja sportskim organizacijama. Takođe, wealth management za ljude koji… Znači, upravljanje svojom imovinom kasnije kada ostvariš neki rezultat. Mnogi sportisti su se tu zeznuli, loše investirali i ostali bez novca. Kao socijalni slučajevi na kraju. Tako da tu postoji niz znanja koje treba ubaciti u sistem i koje nije ono znanje kao samo teorijsko, akademsko znanje, nego veoma praktično znanje kako da… I ja duboko verujem da je to osnova za budućnost sporta. Ne znam zašto, ali ja verujem da na taj način može da se menja… I kad mi budemo mogli da razgovaramo na jednom sledećem nivou standarda komunikacije – recimo, da pričamo o PnL-u, da pričamo o nekom financial forecast, kad možemo da pričamo o marketing planu, tad kad sve to budemo imali, onda mislim da će to dati neki plod i u rezultatima samog sporta.

Ivan Minić: Ja mislim da kad pričamo o trenutnoj situaciji i svemu tome, da to o čemu pričaš je neophodno. Ali, ono što je, recimo, zanimljivo, što se nadam da će tvoja priča transformisati makar u određenoj meri, je da ti sada imaš u određenim sportovima – što kažu roditelji: Ima ti neki sportovi iz kojih su neki fini ljudi., a imaju i ovi ostali – ali u određenim sportovima sada već imaš dosta ljudi koji su do skoro bili vrhunski takmičari, a sada su intelektualci, koji rade razne neke stvari, i zavisno od sporta, prihoda, svega su se okrenuli ka nekim biznisima ili žive nekim povučenim životom ako imaju to kao mogućnost, itd. Ali je vrlo interesantno da se zapravo jako mali broj opredelio da ostane i potpomaže sport od koga stasao u to što je danas. Ima takvih slučajeva. Većina takvih slučajeva da neke lepe rezultate. I bilo bi super da takvih slučajeva bude još više. Ali, recimo, postoje tu neki primeri ljudi koji su upravo… Poslednjih 20 g. je tu baš onako jako upečatljivo, gde zahvaljujući rezultatima, zahvaljujući sopstvenom kvalitetu, prilikama, a i tome da se mogućnost stipendiranja i studiranja u inostranstvu otvorila i za ljude koji nisu Olimpijski šampioni ili Evropski šampioni. Da je doneta jedna neverovatna količina znanja i iskustava iz inostranstva, koja sada može da se primeni na jedan potpuno drugačiji način. Pa, ti sada imaš, što u suštini gotovo da nije postojalo, imaš potpuno kao obaveznu stvar da neka deca sa OK rezultatima i neki ozbiljni ljude rade sa sportskim psiholozima, rade coachevima. Rade sve te neke stvari, a, naravno, imaju i metodologiju treninga koja možda nije kao na najboljem univerzitetu, jer ne postoje resursi tako nešto, ali nije kao ni iz 1896. kada su bile prve Olimpijske igra. I onda to otvara te neke mogućnosti. Sad taj studentski, te prilike koje dobijaš kroz sport da svoje znanje usavršavaš, to je nešto što kod nas je počelo da se pojavljuje 90-ih kao znaš, ima neki ljudi su odlazili. Bilo je slučajeva i pre toga, par nekih, i košarkaša i u drugim sportovima ljudi, je odlazilo na univerzitete, ali to su već bili ljudi koji su bili reprezentativci u mlađim kategorijama i to sve. A ovde, baš u neko vreme naše osnovne škole, smo imali te prve slučajeve – dečko koga znaš, dobro je igrao košarku, ali u principu ti deluje dostižno da i ti možeš da budeš taj neko. I mislim da taj momenat gde ti kao imaš sport kao resurs, na osnovu koga se ti izdvajaš u odnosu na ostale, ali ti nisi najbolji – u najboljiš 100 na svetu u tome, ali i dalje zahvaljući tome dobijaš prilike koje inače ne bi dobio. Mislim da je taj resurs značajan. Koliko… Kako tebi to deluje i koliko si ti imao dodira sa tim? Jer verujem da svi ti ljudi koji odu, i deo njih ostane, deo njih se vrati, donesu sa sobom neka jako dragocena znanja u celu priču.

Visokoobrazovani sportisti među nama

Veroljub Zmijanac: Imam dva čoveka koja mogu da spomenem i mogu da spomenem svoje lično iskustvo. Jedno iskustvo je Nenad Mirković. To je bio brend menadžer Najkija, isto košarkaš. Ne znaš ko je čovek, ali on je radio u Delta Sportu. I on je bio prvi čovek kome smo se mi obratili kao Trčanje.rs da dođemo. I onda nas je primio – u foajeu nas je primio i kao dao nam dva para majici meni i Igoru Vujičiću, mom partneru. Kao: Hajde, bež’te! 🙂 Ali, vremenom smo mi… Onda su oni, naravno, direktivu da treba da rade runningNajki. Znači, od globala. I oni kao šta će, onda se setili, hajde da zovemo ove klince. I Nenad Mirković je bio jedan od najstručnijih ljudi koje sam ja video iz marketinga do danas. Taj čovek je kasnije kada se Delta Sport raspao, on radi sad – možda radi na nivou Evrope… Ne znam ni gde radi, da li je u Amsterdamu, u Pragu. Ne znam ni ja gde je čovek, ali radi, recimo… Otišao je dalje. Najki ga nije pustio. I on je upravo čovek koji je bio to – otišao kao košarkaš, završio školu i nikad se više nije bavio basketom. Ali, recimo, to je bio primer kako je Najki radio kod nas i mi smo mnogo naučili radeći sa Najkijem trčanje. A drugi čovek, recimo, generalni sekretak Olimpijskog komiteta Srbije, Đorđe Višacki, sa kojima sam imao istu priliku da radim sada na jednom projektu evropskih Olimpijski komiteta. Isto je neverovatan čovek. Znači, kad sedneš s njim, isto razgovaraš i vidiš da je to ta neka naša priča, razumevanja, strategija, plan, lobiranje. Sad vidš nekako zdrava priča. I to je meni samo pokazalo…

Ivan Minić: Dobro, Đorđe je bio ozbiljan veslač, olimpijac.

Veroljub Zmijanac: Tako je. Mislim, ko ne zna. Đorđe nije, Đorđe je druga priča. Da, ali isto je tako išao. Sad ne znam tačno za njegovu priču, ali mislim da je završio Berkli.

Ivan Minić: Da, da.

Veroljub Zmijanac: Da, Đorđe je olimpijac, ali on je imao i sportske rezultate, da ne ispadne to. Ali je čovek koji je… Najčešće ne treba samo gledati – ja ne volim da kažem dobar sportista – dobar menadžer. Ne, nije. Čak mnogo često puta ti kao vrhunski sportista toliko radiš na tom sportu da ti ne stigneš ni da se školuješ. I u tom smislu, da, jesi dobra figura kao predsednik nekog saveza, ali uvek moraš da imaš nekog operativca koji ide za tom i koji te prati. Ali, on je dobar primer kako je čovek spojio te dve stvari. I tu sve što mogu da kažem – i znam par ljudi, mojih privatnih prijatelja čija su deca tamo – ja razmišljam o mojoj deci kako bih voleo da se oni bave sportom. Ne bih voleo da budu profesionalni sportisti. Profesionalni sport definitivno nije nešto što je dobra opcija. Ja to duboko verujem.

Ivan Minić: To je ogromna količina odricanja, i ona možda ima smisla za jedan mali broj ljudi, ali jako puno ljudi u tom procesu odrekne se, a ne dobije povratno ono što bi trebalo da dobije kao rezultat.

Veroljub Zmijanac: Tako je. I u mnogim sportovima je to zaprljeno i sa dopingom. Jednostavno, neki sportovi su manje, neki više čisti. Tako da nekako ta atmosfera u tom vrhunskom sportu gde… Ali, za moju decu, ukoliko bih mogao da biram, i na čemu ću da radim jeste da stvarno dobiju priliku da izađu u inostranstvo, vide i da nauče nešto. Mislim da je to jako dobra stvar.

Ivan Minić: Kao trkač – dobro, sad više ne više toliko aktivan takmičarski, itd., ali aktivan i dalje – pominjao si Lisabon, pominjao si Ljubljanu, ja znam baš mnogo ljudi koji su išli u Ljubljanu. To je nekako svakome ko završi u Beogradu neko takmičenje…

Veroljub Zmijanac: Sledeća stanica. 🙂

Ivan Minić: Sledeća stanica, jer je dovoljno blizu. I uvek ima društvo i uvek ima rešenja za to. Ali, šta su – pominjao si da si obilazio neka zanimljiva mesta i neke zanimljive gradove, šta je to što je na tebe ostavilo najjači utisak pored Ljubljane i celog iskustva koje si imao sa turom koju ste vodili tada?

Nezaboravne trke

Veroljub Zmijanac: Pa, znaš šta? To u Berlinu mi je bilo fantastično. Zato što su se skupili svi ljudi, iz celog sveta trkači.

Ivan Minić: Berlin je baš džentrifikovan. 🙂

Veroljub Zmijanac: Da, da. Ali, taj momenat gde ti shvatiš da si deo neke zajednice, gde te neko prihvata skroz OK. Znači, tu nekako, naravno, nema razlika, znaš. Tako da mi je to bilo neverovatna stvar da se osetiš da možeš da… I onda je BURT to napravi jako bolje. Znači, još bolje nego nas. Oni su to podigli na sledeći nivo. I onda su oni palili baklje ovde, ne znam koliko si ispratio to. I stvarno su dovukli ljude iz cele Evrope, iz Amerike su dovukli ljude u Beograd. To je bila neverovatna stvar. I to je na čistoj toj energiji i na toj energiji trčanja. Recimo, bio sam na nekom trekkingu na Mont Everestu. I onda sam se tamo našao sa Jaćimom, sa Extreme Summit Teamom, i onda sam tamo video Mont Everest maraton, koji se trči iz Namče Bazaru ka – iz baznog kampa Mont Everest ka Namče Bazaru, tom selu. I to mi je isto bilo neverovatno, kao vau! Evo je trka ovde! To je 50 ljudi koji su tamo. I onda sam bio u fazonu moram tu da dođem još nekad, da istrčim tu trku. Ima mnogo predivnih trka koje nisu samo kao maratonu, po svetskim gradovima. Nego ima predivnih trka koje su kao što su ove naše trail trke, skyrunning, trke kojima možeš da otkriješ celu Srbiju. Ali, recimo, u Hrvatskoj fantastične trke. Možeš da otkriješ neka mesta koja ne bi sigurno otišao ovako, a mogao bi da doživiš neverovatna iskustva. Tako da svaka trka… Ne znam gde sam sve bio – u Pragu, u Bratislavi. U Pragu ti Čajkovski svira na startu. 🙂 Mislim, svaka trka je predivna. U Estoniji, u Talinu sam – ispostavilo se da deda je bio u nekom logoru u Talinu, pa tamo su nas vodili. I gde da odeš ti kroz to trčanje možeš da upoznaš puno ljudi koji su totalno otvoreni za razgovor, a plus, naravno, vidiš i grad. Tako da malo si me zatekao sa pitanjem. Ne znam tačno šta bih ti rekao, ali gde god ti imaš mogućnosti da pričaš sa tim lokalcima, ne budeš samo turista. Eto, tako bih rekao.

Ivan Minić: Ono što se, takođe, desilo kroz sve ovo što i vi radite i vaše kolege rade u tom celom procesu je da smo mi imali Beogradski maraton, i ja se sećam kad sam bio klinac da je bio big deal Beogradski maraton, itd.

Veroljub Zmijanac: 5 km.

Ivan Minić: Ali, da mi sada imamo zapravo situaciju da jako puno gradova i u Srbiju i regionu se aktivira u tom smislu. Naravno, sad maraton je nešto što zahteva određene dimenzije grada da bi imalo nekog malo većeg smisla. Ali je činjenica da stvari postaju žive i da se tu dešava dosta nekih aktivnosti. OK, korona je prilično to sve blokirala, ali čini se nekako da ka nekoj normalizaciji života kad je to u pitanju. Šta tu imaš da podeliš od nekih zanimljivih lokalnih priča? Jer verujem da postoji mnogo ljudi po Srbiji koji kada ovo slušaju, njima je sve to interesantno i super, ali ne mogu sebe da zamisle, jer kao u njihovom gradu to nema.

Veroljub Zmijanac: Ili ima.

Ivan Minić: A vrlo verovatno ima.

Ekspanzija trčanja širom Srbije

Veroljub Zmijanac: Da. Pa, neverovatna stvar se desila. Odlično si ovo primetio. Poslednjih bukvalno 5 g., kad smo malo probili – difuzija inovacija. Pa, imaš oni early adopters, pa imaš onaj gap, pa first majority, pa… Bukvalno u svakom gradu je nastala trka. Znači, polumaraton ili maraton. Lokalne samouprave su shvatile da je to odličan način da privuku turiste i shvatile su da odličan način da angažuju lokalnu zajednicu da se bavi sportom. I šta se desilo? Taj maraton je uvek deo gradske kulture. Zato što tu učestvuje neka škola sa volonterima, tu učestvuju i neki roditelji koji sada rade negde pa su tu došli da trče, tu su lokalni kafići koji taj rade. Tako da se desilo da smo mi proteklih 5 g. imamo ekspanziju trka po Srbiji, od kruševački, jagodinski, čačanski polumaraton, pa ne znam ni ja. A plus i ove skyrunning trke koje Marko Nikolić jako lepo radi. I te trail trke. Onda imamo te obstacle course races – OCR – to su trke sa preprekama. To je krenulo. Tribalion na Tari, ima dole Jerma. Nekako smo postali aktivnija nacija. I ono što se dešava jeste da su svi ti ljudi koji rade na te trke nekako došli iz trčanja. Najčešće su to ljudi koji stvarno vole trčanje, bili su, videli su i rekli su: Hajde da napravimo to u svom gradu!

Ivan Minić: Ko virus se širite! 🙂

Veroljub Zmijanac: Apsolutno! Baš sam napravio tu paralelu, baš kao virus. Samo što je to jedan spontani virus, jedan virus koji nije pompezno najavljen i koji je jako pozitivan. Tako da se dešavaju te trke, a same trke, uvek kažem, to je mogućnost ljudima da slave trčanje i mogućnost ljudima da budu motivisani dalje. Jer ako nemaš to takmičenje, nemaš taj happening, onda ti padne motivacija. Recimo, veliki problem sada sa 2020. je bio taj što je ljudima pala motivacija za trening jednostavno. Kao, šta treniram kad nema trka, malo ću da džogiram…

Ivan Minić: Pa, i nema trka. I drugo, u jednom periodu nisi ni mogao da izađeš da treniraš, jer je bila situacija kakva je bila.

Veroljub Zmijanac: Što je najbolje, trčanje i biciklizam imaju enorman skok tokom korone. Zato što ljudi koji su igrali basket nisu imali basket i kao šta ću, idem da istrčim. Teretana ti nije radila – šta ću, hajde da istrčim. Tako da to je zanimljivo. Ali, nije bilo tih trka, da kažeš, da se ti onda trenažno spremaš po programu, nego izađeš napolje, izdžogiraš. Tako da su nastale te trke i to je jako – meni je to najveći uspeh trčanja da smo izašli iz gradova. Jer nama su kao Trčanje.rs non-stop su nam ljudi pisali: Što ste samo u Beogradu? Što ne dođete kod nas? Onda smo mi rekli: Kako mi da dođemo kod vas?

Ivan Minić: Pa, mi smo iz Beograda.

Veroljub Zmijanac: Ja ne mogu sad da dođem da pravim maraton u… I onda su ljudi krenuli da organizuju i klubove i trkačke grupe. I, evo, sad imamo čoveka u Niš Running Club, Đorđe Anđelković, koga mi savetujemo, koji je napravio to. Imamo u Subotici Ildiku Fabo, jedna Mađarica, žena koja je fantastična, koja radi svoju grupu. Imamo u Novom Sadu. Ali, krenule su trke. I sad je naš zadatak sledeći, sledeća faza razvoja je da se mi povežemo kao organizatori trka i da podignemo kapacitete tim organizatorima trka da naprave bolje trke i da budu održive. Jer trenutno je to sve i dalje hobi tim ljudima. I skupe se, organizuju događaj i to je to. A ima mnogo dobrih primera gde to može da bude jedna ful plata čoveka koji će onda da stoji tu i da razmišlja o trci cele godine i da širi trčanje po lokalu. I kad to budemo uspeli, da u svakom gradu postoji jedna plata napravljena za to, mislim da je to sledeći korak ka trčanju.

Ivan Minić: Mislim da je to jedna lepa inicijativa, koju treba podržati, i mislim da je to nešto o čemu treba da pričamo. I da će zato što pričamo se pojaviti neki novi ljudi, a i neki stari ljudi će dobiti dobiti dodatan boost motivacije da ostanu u tome svemu. Hvala ti što si podelio svoju priču. Najiskrenije se nadam da ćeš i ti i slični ljudi nastaviti da pravite promenu. Jer nikad se ništa nije desilo, a da neko nije pre toga doneo neku ne nužno uvek prijatnu odluku i izdržao da istraje u celoj priči. U tvom slučaju, ti si iz inata hteo da istrčiš maraton. Ja mislim da je za ovo naše podneblje ovde taj inat prilično dobra osnova, dobar početak. Nije dobro kad sve ostane na tom inatu i kad odrastaš u nekom trenutku, kažeš sebi: Ne, ne, ne. Neću više da se inatim. Imam važnije stvari u životu. Ali, ako ti treba ta inicijalna žiška – pozdrav za Gorana i za Skokija – da je to sasvim OK. Ja često kažem čak i kad ideš u nešto što možda pojedinačno nije dobro za tebe dugoročno, itd. Je li donelo dobre stvari kao posledicu? Onda je bilo dobro. Jesi se ti iznervirao, pa si odlučio da promeniš? Jesi se posvađao sa nekim, promenio svoj život na bolje? Pa, to je najbolja stvar koja je mogla da ti se desi. Tako da taj inat u tvom slučaju očigledno nije bio loša stvar. Hvala ti što si bio.

Veroljub Zmijanac: Hvala ti puno, Ivane, na pozivu. I stvarno mi je čast. Možda samo za kraj da ti kažem, da ti se zahvalim i da kažem mi imamo samo jedan citat u kancelariji, a to je Margaret Mid, koja je rekla: Nikad ne sumnjaj da mala grupa ljudi može da promeni svet; to je, u stvari, samo i ono što je uvek i radilo i menjalo. Tako da hvala ti puno na pozivu i na željama.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu što nas podržava. Sve komentare, predloge, pitanja – biće sigurno pitanja za Veroljuba i idealna je prilika da dođete do informacija koje vam trebaju, a možete mu pisati i direktno, ali možete pisati u komentarima na klip. To je to. Čujemo se, vidimo se sledeće nedelje.