EP101: Aleksandar Matanović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 101. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš partner je i ovoj epizodi kompanija Epson. A danas se bavimo jednom temom vezano za koju je bilo jako puno pitanja, a ta pitanju ju su se sad malo učestila i samim tim je postalo i logično da se njima više bavimo. A od samog početka moj današnji gost je bio jedan od onih prvih ljudi na spisku upravo zato što ga znam jako dugo, znam koliko dugo se bavi svim ovim, i to radi na način koji mislim da se jako dobro uklapa u ono što mi radimo, a to je da je staložen, odgovoran i sve ostalo. Mislim da je na ovakve teme to veoma bitno. Moj današnji gost je Aleksandar Matanović, čovek koga ako ste se zanimali i istraživali na temu kriptovaluta sigurno znate kroz tekstove, nastupe, vebinare, u medijski učešća, a koji je sada formalno direktor kripto menjačnice, a i svašta nešto drugo. Aleksandre, dobro došao!

Aleksandar Matanović: Hvala na pozivu. Zadovoljstvo je, bolje te našao.

Ivan Minić: Ideja mi je bila – prosto kako to obično sve te trendovske stvari imaju te nalete kada su interesantnije ljudima. I, naravno, vrlo često su ti naleti vezani za ili dobre ili loše stvari koje se dešavaju u tom svetu. Trenutno se uglavnom dešavaju dobre stvari u svetu kriptovalute, u smislu porasta vrednosti, u smislu toga da se dosta ozbiljnih igrača angažuje na tom polju, što daje i legitimitet, ali svakako i vidljivost i vrednost celoj priči. I sada ponovo imamo tu neku priču da je to prosto jedan značajan deo nekog javnog diskursa, posebno u ovom nekom našem digitalnom svetu da je to ponovo tema o kojoj se dosta govori. A čini mi, a voleo bih da čujem i tvoj utisak, da se govori o nečemu o čemu ljudi i dalje ne znaju dovoljno i ne razumeju dovoljno. Samo to vide kao neki način lake zarade.

Danas kriptovaluta, (malo) sutra laka zarada

Aleksandar Matanović: Pa, u principu se slažem sa manje-više svim. Dakle, jeste trenutak dobar da se priča o ovoj temi, jer svuda se priča o njoj praktično, a priča se sa uglavnom nedovoljno informacija. Odnosno, o njoj pričaju oni koji ne znaju dovoljno, što dalje dovodi do toga da oni koji čuju te priče, znaju još manje i prenose opet nekom trećem ko onda još manje zna. I tu se stvarno dosta nekog šuma. A zapravo ceo koncept i kriptovaluta i blockchaina kao tehnologije koja je u pozadini je relativno kompleksan i zaista zaslužuje da mu se posveti određena pažnja i da se analizira na jedan malo ozbiljniji način, a ne samo kroz kretanje cene. Jer prosto to je ono što, nažalost, ljude najviše privlači da uđu u ovu oblast. I imamo puno situacije gde se ljudi zalete, kupe – doduše, neki dosta i zarade, ali neki prosto i izgube. Ali i dalje čini mi se mali procenat njih ostane dovoljno dugo i zagrebe dovoljno duboko da shvati zapravo koliko je cela priča genijalna i koliko ima ozbiljan potencijal da promeni mnoge stvari u svetu u kome živimo, a ne samo da služi kao način da se nešto lako zaradi ili lako izgubi.

Ivan Minić: Da, i mislim posebno značajan momenat – naravno, laka zarada je nešto što privuče mnoge.

Aleksandar Matanović: Naravno.

Ivan Minić: Ali nije samo stvar u tome što je laka, nego je ona i brza.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: Kad ne bi ona bila toliko brza, ne bi se toliko ljudi zainteresovalo. Odnosno, kad pretpostavka ne bi bila da će ta zarada biti toliko brza, jer neko gleda i kaže: Aha, pre mesec dana je vredelo X, sada vredi 70 % više ili 20 % više. Aha, to je to! Idemo, radimo! A suštinski, da, postoje jako veliki skokovi. Postoje i veliki padovi. Moje neko mišljenje i na ovu i na slične teme kada pričam sa ljudima koji se u to razumeju mnogo više suštinski nego ja, mišljenja koju su mi negde potvrdili, voleo bih da čujem i tvoj komentar na tu temu, je da… U redu, legitimna stvar je imati novac, legitimna stvar je želeti da uvećaš taj novac, investirati, itd. Ali, nemoj da investiraš u stvari koje ne razumeš. Mislim, nije pametno investirati u stvari koje razumeš. Možeš da dobiješ, ali možeš da dobiješ i na lotou. Mislim, ovde su možda malo veće šanse. Ima i tih igara na sreću u kojima imaš nešto veće šanse da dobiješ neko na lotou.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, jedna bazična, osnovna stvar bi svakako bila da se dovoljno uputiš, da razumeš kako šta funkcioniše, da probaš da razumeš zašto se šta dešava, kako funkcioniše i zašto se dešava i da to bude neka polazna osnova. Je li dobro postavljam to?

Investiranje u nepoznato

Aleksandar Matanović: Pa, da. Postavljaš dobro, s tim što bih ja tu malo samo modifikovao, u smislu da teško je dovoljno dobro upoznati stvar spolja. Tako da ako pričamo o iole ozbiljnijoj investiciji, svakako mislim da se ne treba upuštati u nju pre ozbiljnog upoznavanja sa celom pričom. Ali, mislim da neka investicija ranga bukvalno par hiljada dinara je vrlo zgodna da čovek uđe u to, otvori novčanik, da proba da uradi par transakcija, jer u suprotnom ostaje samo na teoretskom znanju. Dakle, da kažem, da plati neku ulaznicu koja je bukvalno u rangu par hiljada dinara, da proba kako to funkcioniše – ne da bi zaradio, nego da bi testirao tehnologije, da bi testirao taj koncept. I onda što kroz, da kažem, teoretsku pripremu, kroz čitanje, slušanje raznih podkasta ili videa na Jutjubu, što kroz testiranje kako to zaista funkcioniše, da onda može da proceni da li ima smisla u to ulagati više para ili nema smisla ulagati više para. Tako da, eto, kažem, u principu se slažem – bolje prvo naučiti, pa onda ulagati. Ali, nije loše nešto malo para uložiti da se to učenje malo…

Ivan Minić: Kroz praksu…

Aleksandar Matanović: Pojača kroz praksu, tako je.

Ivan Minić: Jasno. Odličan zaključak. Hteo bih, naravno, da napravimo jedan istorijski pregled, ali pre istorijskog pregleda bih voleo da mi kažeš čime si se ti bavio pre nego što si otkrio ovo i na koji način si ti prvi put došao u kontakt sa kripovalutom i kada je to bilo.

Kriptovaluta: Aleksandrova priča

Aleksandar Matanović: Pa, moj je put bio relativno čudan. Ja sam po struci, inače, elektroinženjer. Posle sam završio, doduše, i master iz oblasti digitalnih valuta, odnosno baš kriptovaluta. Ali, iako sam elektroinženjer po struci, zapravo se nikad nisam bavio time u praksi, jer negde me je život povukao na drugu stranu i počeo je novac jako da me zanima, ne u smislu da želim da ga imam što više, nego način na koji funkcioiše i način na koji može da bude bolji, da tako kažem. I ja sam se zapravo bavio nečim relativno sličnim kriptovalutama pre nego što su kripovalute nastale uopšte. U pitanju su neke druge elektronske valute koje su postojale, koje su u neku ruku preteča kriptovaluta. Najpoznatija od njih je E-Gold. Sad ne znam da li je… Možda si čuo za nju.

Ivan Minić: Sećam se, sećam se.

Aleksandar Matanović: E, pa, super, da. Ja sam zapravo sa tadašnjim partnerom imao menjačnicu za e-gold, kao što danas imamo za kriptovalute, imali smo onlajn menjačnicu za e-gold od 2007. I time smo se bavili nekoliko godina. U međuvremenu e-gold propao zato što je uhapšen vlasnik. Generalno su većina tih preteča kriptovaluta propala zato što je bila centralizovana i zato što kad su postali dovoljno veliki, počeli su da smetaju i onda su prosto zatvarali to, jer prosto Amerika kao izdavalac dolara ne želi konkurenciju, ne želi da tek tako neko može da uzme i da pravi svoje pare. I onda su razne te firme koje su na centralizovani način to radile bile zatvarane čim su postale popularne. I negde taman kad je delovalo da taj posao nema budućnost baš zbog toga što čim se neka valuta malo ozbiljnije omasovi oni je zatvore i onda u svaku sledeću ljudi ulaze sa mnogo više opreza. Negde je nama posao i opadao zbog toga. Upoznao sam se srećom sa bitcoinom. Kažem srećom zato što u to vreme niste o tome baš mogli da čitate svuda po internetu ili da slušate po kafanama. Pričamo o negde letu 2011. Sasvim slučajno sam čuo za to, i to sam čuo od mog kuma koji je opet čuo slučajno za to, i koji mi je ponudio da počnemo da rudarimo. Meni je to delovalo kao teška prevara, jer mi je on to predstavio otprilike ovako: Vidi, mi kupimo neke računare, ubacimo u garažu. Posle dva meseca smo isplatili investiciju i otad pa nadalje samo zarađujemo. Ja rekoh: Dobro, šta treba da radimo?

Ivan Minić: Perpetuum mobile. 🙂

Aleksandar Matanović: Kaže: Ništa, uključimo računare i to je to. Ja rekoh: Ozbiljan si čovek, nemoj s takvim pričama! 🙂 Međutim, i on je tu u trenutku vrlo slabo razumeo o čemu se tu radi. Uspeo je da me ubedi iz jednog vrlo prostog razloga, a to je zaista nije bilo rizika. A evo zašto: On se u to vreme bavio prodajom računarske opreme. I on je mogao da nabavi tu opremu po veleprodajnim cenama. I onda je bilo – ponudio mi je ovako: OK, hajde da probamo. Ako ne ide, posle mesec dana ja to rasprodam. Sigurno neću prodati po manjoj ceni nego što sam nabavio. I probali smo, izašli smo i to je to. U vreme kad je on mene na to nagovarao, bitcoin je upravo bio na svom prvom velikom maksimumu, odnosno blizu svog prvog velikog maksimuma. Jer on je 2011. praktično ni iz čega u jednom trenutku probio cenu od jednog dolara, i vrlo brzo došao do 32 $. Dakle, prvi veliki hajp, veliki za ono vreme. Verovatno nije više od par hiljada ljudi na svetskom nivou učestvovalo u tom hajpu, u smislu da je guralo cenu na gore. Ali, ozbiljan rast je bio. I negde se tad pojavilo interesovanje malo pojačano, i do nekih ljudi je došla informacija da uopšte postoji. I, kažem, dok smo mi to krenuli da polako pripremamo, da kupujemo mašine, da postavljamo, on je već pao na 17 $. To je nama malo promenilo matematiku, u smislu da smo onda mislili da ćemo za 3-4 m. isplatiti opremu umesto za 2. Međutim, on je nastavio da pada i padao je sve do 2 $. I tu smo mi napravili prvu od mnogih velikih grešaka koje smo napravili u ovom poslu, kao i uostalom svi koji su dovoljno dugo u ovome, a to je da smo u jednom trenutku prestali da rudarimo. I to smo prestali da rudarimo u trenutku kad je bilo praktično – kad smo mogli da pravimo vrlo ozbiljnu količinu bitcoina na dnevnom nivou, jer mnogi rudari su prestali da rudare. Prosto, račun za struju im je bio veći nešto su mnogli da kroz rudarenje zaradi. U našem slučaju, to je bilo otprilike duplo više. Dakle, da smo tada rudarili, mi smo rudarili u dolarima taman toliko da pokrijemo pola računa za struju. I sad tu je problem bio što mi zapravo nismo se upoznali sa time i nismo se, da kažem, naložili na to, nego smo na to čisto gledali kao na zaradu. Znači, to su neke mašine, ona nama donose pare. Baš me briga šta je bitcoin, baš me briga šta je blockchain! Ne zanima me apsolutno! I baš zbog toga što smo imali takav stav smo mi prestali da rudarimo u jednom trenutku. Nije baš bila toliko loša situacija da nismo mogli da izdržimo tih par meseci da finansiramo struju, tim pre što smo mi bili sitni rudari u poređenju sa nekim današnjim – kad se profi rudari, to je bilo par računara i to je sve. Ali, čisto smo se loše osećali da pravimo gubitak i onda smo prestali da rudarimo neko vreme. Onda smo posle ponovo uključili mašine, pa ponovo prestajali. I uglavnom, prerano smo prestali da rudarimo potpuno kad se sve sabere. Ali, nije mi žao zbog toga, jer mislim da smo ostali u rudarenju, da bismo propustili sve drugo. Pričam to gledajući ljude koje znam iz tog vremena koji rudare već eto 10-ak g. i koji uglavnom osim rudarenja pojma nemaju šta se dešava u svetu kriptovaluta, i dalje ih ne zanima tehnologija, i dalje im je taj koncept ceo nebitan. Dakle, oni na to gledaju kao na mašine koje prave pare i to je to. A mislim da je šteta, jer zaista mislim da se radi o fenomenalno inovaciji. I ako se zadržim na tome da samo vrtiš neke mašine tamo i da ti one prave pare, mislim da si propustio najuzbudljiviji deo. E sad, u nekom trenutku u 2012. smo mi shvatili opet relativno slučajno da u Srbiji zapravo mnogo više ljudi rudari nego što smo mislili. Već tada. A shvatili smo tako što nam je to rekao čovek koga ja znam iz prethodnog biznisa, koji je nešto kod mene kupovao-prodavao e-gold, i koji je praktično možda i najzaslužniji što se to neko rano rudarenje u Srbiji omasovilo. On je čak i neki forum pravio i pravili smo mining pool. I on nam je objasnio da tu postoji dosta rudara. I pitao me je: Pa, što ne biste napravili slično ovoj menjačnici za e-gold, koja je bila na izdisaju, što ne biste napravili menjačnicu za kriptovalute. Ima puno rudara koji ne znaju kako to zamene. I tako je praktično nastao naš biznis pre skoro 9 godina, u martu 2012. I od tada nam je to glavna zanimacija, da tako kažem. Rudarenje smo relativno brzo posle toga batalili. Trejdovanjem što se bavio relativno kratko. Ne nužno neuspešno, nisam na kraju ni presabrao da li sam tu zaradio ili izgubio, ali batalio sam ga zbog toga što sam primetio da sam se navukao prosto previše, mnogo više nego što bih želeo. 🙂 Dešavalo mi se tada – tad mi je stariji sin bio relativno mali i još uvek se budio noću. I sad stoji mi telefon pored kreveta, naravno, da bi čuo sat ujutro kad zvoni, ali sam počeo da hvatam sebe kako mi zaplače dete i ja pre nego što pogledam zašto je on zaplakao ja na brzinu bacim pogled na cenu. I onda sam posle par takvih situacija sebi rekao: OK, ovo je otišlo predaleko! Nećeš više da trejduješ, bar ne na dnevnom nivou. Ako ti se nekad učini da ima smisla nešto kupiti ili prodati, OK. Ali, da se dnevno bavim time i da pratim cenu, da budem opsednut time, to ne pije vodu. I, eto, to je negde moj iskustvo sa trejdovanjem, relativno skromno. I svakako da ozbiljnu zavisnost stvara. Tako da ljudi trebaju da imaju to u vidu ako se o tome razmišljaju da u to uđu ozbiljnije. I, kažem, negde već skoro 9 g. nam je ta menjačnica glavni biznis. U međuvremenu, mi smo dodali tu i neke druge kriptovalute, pošto smo počeli samo od bitcoina u tom početku, praktično ništa ništa drugo nije ni postojalo. Dodali smo neke automate onda posle nekoliko godine, gde ljudi mogu za keš da kupe i da prodaju. Dosta smo unapređivali taj naš sajt. Organizovali smo i neke kurseve. I dalje ih organizujemo, sada više u onlajn režimu. Ali, generalno, posvetili smo se tome potpuno. I u jednom trenutku smo prestali da gledamo na to samo kao na način da zaradimo, već, bar iz svog ugla pričam, zaista sam se zaljubio u tu oblast i ne mogu već neko vreme da zamislim sebe da radim bilo šta drugo. Pa, makar to drugo bilo i mnogo isplativije. Jer prosto verujem da ovo ima smisla i verujem da ova inovacija ima potencijal da nas, zvuči možda malo utopistički, ali da nas povede ka boljoj budućnosti iz raznih razloga i želim da budem deo toga.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome, pričaćemo o tome šta zapravo sve donosi kriptovalute i blockchain kao tehnološka osnova svega. Ali, bih voleo da – dao si jedan lep pregled tvog iskustva, ali u kom trenutku si ti zapravo, odnosno vas dvojica koji ste bili u priči, u kom trenutku ste zapravo krenuli da razumevate samu tehnologiju? Kako ste se informisali? U kom trenutku si ti zapravo shvatio šta sve tu postoji, osim toga da imaš neku mašinu sa određenim karakteristikama, na njoj postoji neki softver i to je perpetuum mobile?

Proširenje vidika

Aleksandar Matanović: Pa, prvi napor u tom smeru smo učinili kad je taj perpetuum mobile počeo da pravi gubitak. Jer onda smo želeli da vidimo da li ima smisla terati dugoročno ili nema. I sad, to je bio proces, naravno, jer u to vreme su zaista informacije o tome bile vrlo oskudne i često ste mogli da nađe priče o tome da, recimo, ti računari zapravo nešto dešifruju za CIA-u ili za KGB ili koga već. I nije bilo lako naći dovoljno čvrste dokaze da to zapravo nije istina. 😀 Tako da je bilo tu malo konfuzija oko toga čemu to uopšte to služi, šta se tu dešava, ali to je negde bila prekretnica. Dakle, hajde da kažem, kraj 2011. je trenutak kad ja počinjem da se interesujem za to šta se tu dešava, prosto da bih procenio da li izlazim iz toga ili ostajem u tome. Taj proces učenja je trajao dosta dugo. Iskreno rečeno, traje i dan-danas, jer to je oblast koja je prilično kompleksna i što više… Znaš onu priču o krugu znanja? Što ti je veći taj krug znanja, toliko više dodira imaš sa onime što ne znaš i to si svesniji da ti još znanja fali. Tako da učenje tu nikad ne prestaje. Ono što je bilo vrlo značajno da bih čini mi se bar u dovoljno meri razumeo koncept je da shvatim šta je novac uopšte, da malo ekonomiju izučavam kao nauku. Jer, kažem, ja sam inženjer i ja sam tehnologiju razumeo na nekom, da kažem, nižem nivou dosta brzo, ali zašto bi to bilo zanimljivo kao novac nije mi bilo jasno dok nisam počeo ozbiljnije da se bavim temom novca. I to je proces koji je trajao godinama. I ja mislim da sam ja zaista tek pre možda godinu ili dve počeo čvrsto da verujem da je ovo novac budućnosti. Do tada mi je to bilo kao: OK, ima tu nešto, zanimljivo je, tehnologija super. Biću tu još mnogih drugih primena osim kriptovaluta. Ali, kažem, taj neki momenat gde zaista počinjem da ozbiljno verujem u baš same kriptovalute kao budućnost novca, ne samo u blockchain tehnologiju, se dešava verovatno pre jednu godinu-dve. I, hajde, pričaćemo možda posle o razlozima zašto mislim da je tako. Ali, eto, kažem, to učenje negde je kontinuiran proces, naravno, ali, kažem, počelo krajem 2011. i negde 2012., recimo, na proleće smo mi imali, hajde da kažem, neku osnovu što se tiče znanja vezanu za tu oblast i posle smo nadgrađivali.

Ivan Minić: Naravno, u tom trenutku neuporedivo manje uopšte informacija o svemu postoji.

Aleksandar Matanović: Naravno, naravno.

Ivan Minić: Nema načina da ti sa odvojenih 10-15-20 minuta stekneš neku relativno jasnu sliku o tome. Naravno, razumevanje je više od toga, ali da imaš predstavu. Sada je to sve daleko, daleko lakše. Ali, u tom trenutku, naravno, mnogo manje informacija na raspolaganju i trebalo je vremena posložiti to sve u nekakav sistem. E sad, ispričao si negde taj početak i osnovni deo tvoje priče, a šta je priča koja se za to vreme dešava sa samim valutama? Primarno sa bitcoinom, ali i sa ostalim valutama i tehnologijom? Kako ide vremenska linija u njihovom slučaju?

Istorija kriptovaluta: I deo

Aleksandar Matanović: Pa, da. Hajde da krenemo i da pokrivamo malo tu, da kažem, svetsku istoriju kriptovaluta, da se ne bavimo samo mojom istorijom.

Ivan Minić: Tako je.

Aleksandar Matanović: Bitcoin se prvi put pojavljuje kao pojam 31. oktobra 2008. Vrlo zanimljiv datum zato što se bukvalno istog tog dana ne znam u kom tačno mediju, ali neki svetski poznat mediji, ceo taj mesec oktobar 2008. naziva Crvenim oktobrom. Jer to je bio najgori mesec u istoriji svetskih berzi ne znam od one krize 30-ih godina prošlog veka.

Ivan Minić: Sećam se.

Aleksandar Matanović: Onako, prilično dobar tajming, jer ako hoćeš da lansiraš novu vrstu novca praktično, koji je bolji trenutak nego trenutak kada postojeći finansijski sistem pokazuje sve svoje slabosti u najgorem mogućem obliku. Međutim, dosta je to nezapaženo prošlo. Taj, da kažem, post na jednom forumu koji je objavljen vezano za bitcoin, gde je izbačen tzv. white paper – znači, opis projekta na nekih 8-9 strana, onako kako je zamišljen. Na tom forumu nije bilo puno ljudi. To su uglavnom neki, kako se zovu, kripto anarhisti, ljudi koji su se bavili kriptografijom, koji izuzetno cene privatnost na internetu, itd. Ali, relativno mala grupa ljudi na tom forumu. To se tada pojavilo. Ono što je, takođe, zanimljivo je da taj white paper tvz. potpisuje Satoši Nakamoto, za koga se i dan-danas ne zna koje. Postoje razne teorije o tome ko je zapravo on ili oni. Pošto neki kažu da je previše genijalno da bi jedan čovek mogao da smisli, da prosto tu moralo da bude više ljudi. Kažem, ni danas se ne zna ko je zapravo – ko stoji iza toga. Ono što se znalo o Satošiju, ko god on bio, je da on verovatno ima oko milion bitcoina od ukupno 18.5 miliona koliko je u opticaju. Dakle, prilično bogatstvo, koje sada prevedeno u dolare oko 35-40 milijardi dolara. Ako nastavi bitcoin još neko vreme da raste, biće najbogatiji čovek na svetu jednog dana. I ono što je, takođe, zanimljivo je da on se povlači sa tog foruma 2011. Dakle, bio je aktivan na tom forumu naredne dve-dve i po godine. U jednom trenutku 2011. se povlači i gubi mu se svaki trag. Pitanje je da li je čovek i živ uopšte ili ko god bio tvorac bitcoina, moguće da je razlog povlačenja, što prosto više nije živ. Ali, to je nešto što bitcoinu daje poseban šmek u odnosu na ostale kriptovalute, a to je da je to praktično jedina kriptovaluta čiji je tvorac anoniman. E sad, šta je dalje dešava? 2009. 3. januara kreće tvz. rudarenje. Dakle, uspostavlja se bitcoin infrastruktura i kreće da funkcioniše sam sistem, kreće da se generišu coini.

Ivan Minić: Hajde da samo objasnimo kako to funkcioniše, šta zapravo predstavlja rudarenje.

Šta je, u stvari, rudarenje i kako funkcioniše

Aleksandar Matanović: Da, to je dobro pitanje i dobra stvar koju treba da razjasnimo, naravno. Hajde ovako, da krenemo od centralizovanih sistema. U centralizovanim sistemima vi imate nekoga ko tim sistemom upravlja. I upravljanje centralizovanim sistetima u informatičko doba pretpostavlja da taj neko ima i odgovarajući tehničku infrastrukturu da taj sistem održava. Dakle, to su kao neki serveri. Na više lokacija, naravno, zbog toga da pad na jednom mestu ne utiče na pad cele mreže. Ali, uglavnom, onaj koji kontroliše sistem njegova je obaveza da obezbedi i tehničku infrastrukuturu da taj sistem može da funkcioniše. E sad, postavlja se pitanje kad imaš decentralizovani sistem, kojim samo da ne upravlja njegov vlasnik, nego se vlasnik čak ni – odnosno, tvorac čak ni ne zna, postavlja se pitanje ko održava taj sistem. Sistem održavaju rudari. Sad kako održavaju? Pošto je neophodan neki hardver na kome će taj softver da radi i na kome će cela infrastruktura da bude postavljena, rudari su zapravo ljudi koji svoji hardver daju na raspolaganje toj infrastrukturi, tom sistemu. Dakle, da sistem koristi resurse tih rudara i oni za to bivaju nagrađeni novogenerisanim jedinicama bitcoin ili neke druge kriptovalute. Dakle, ja ako sam bitcoin rudar, ja moram neki svoj hardver da, tako kažem, sklonim na stranu, odnosno da ga ne koristim za ono za šta ga inače koristim i da kažem: OK, ja ovo dajem kao moj doprinos da mreža može da funkcioniše. I srazmerno snazi mog hardvera, ja dobijam određenu količinu novogenerisane kriptovalute. Rudarenje je u startu bilo potpuno amaterski posao, u smislu da su ljudi to radili na svojim regularnim računarima. Dakle, nisu ljudi kupovali računare da bi rudarili, nego to je neki programčić koji u pozadini tamo ide, troši neke resurse, ali ne preterano velike. I tu se generišu neki coini. Vremenom je to postao biznis za sebe, jer je u jednom trenutku postalo vrlo profitabilno. I onda je počelo takmičenje kako napraviti što jači hardver za rudarenje.

Ivan Minić: Da, ali hardver koji optimizovan za to. Dakle, to su neke specifične karakteristike koje su neophodne.

Aleksandar Matanović: Upravo tako.

Ivan Minić: E sad, voleo bih da mi objasniš, i slušaocima i gledaocima, šta su karakteristike koje se traže. Odnosno, ne toliko šta su, nego zašto. Šta su aktivnosti za koje se koriste ti resursi koje si ti stavio na raspolaganje?

Aleksandar Matanović: Pa, aktivnosti kad ih zaista analiziraš su prilično banalne. I sve što taj hardver treba da radi je da napravi što veći broj pokušaja u jedinici vremena. A sad ću da objasnim čega pokušaja. Kako funkcioniše infrastruktura za bitcoin i sam protokola i za većinu ostalih kriptovaluta? Tu se dešavaju neke transakcije. I sada ljudi kada šalju transakcije kroz tu mrežu, to je jedna peer-to-peer mreža – sad, peer-to-peer mreža u principu znamo šta je… Kada se šalju informacije kroz tu peer-to-peer mrežu, svaki peer u mreži ima obavezu da tu informaciju validira pre nego što je pošalje dalje. Dakle, na taj način se obezbeđuje da neko ne može da pošalje više para nego što ima, da ne može da pošalje pare na adresu koja ne postoji, da ne može da pošalje para sa adrese koja nije njegova. Dakle, svi ti čvorovi, nodeovi u mreži ili peerovi, kako god ih nazovemo, imaju obavezu da validiraju transakcije. Ali, oni nisu rudari. Sad ću malo dodatno da zbunim ljude. Dakle, ti nodeovi tzv., to su ljudi koji imaju na svojim računarima softver koji služi za validaciju transakcija. I taj softver podrazumeva da ti imaš kompletnu bazu svih transakcija koje su se ikada desile, jer to je jedini način da možeš da validiraš neku buduću transakciju. Pošto nemaš centralni server, nemaš centralni autoritet koji određuje ko koliko ima coina, već imaš bazu svih transakcija koje su se ikada desile i odatle izvlačiš stanja po adresama i tačno znaš ko koliko sme da pošalje, odnosno ko koliko ima. E sad, ti ljudi, to se zovu full nodeovi tzv. Dakle, ljudi koji imaju kompletnu bazu svih transakcija na svom računaru, koja je sad verovatno negde 200-300 GB, ali to nisu rudari. Dakle, oni rade samo validaciju transakcija. Rudari su, da kažem, jedan nivo iznad. Rudari pakuju te transakcije u blokove i vezuju ih sa prethodnim blokovima. Otuda ime blockchain. Sad malo smo se dotakli i tehnologije. Dakla, lanac blokova. Kako se te transakcije pakuju? Rudar uzme iz tzv. mem pool – mem pool je mesto, ne fizičko mesto, ali u mem pool se skupljaju nepotvrđene transakcije od strane rudara. Dakle, nodeovi su ih validirali, i onda ne sad, hajde da zamislimo da stoje negde, rudar zagrabi iz tog mem poola određenu količinu transakcija koje još uvek nisu ušle u blok, zagrabi onoliko koliko blok dozvoljava, jer blok može da bude 1 MB veliki, u slučaju bitcoina. I onda ih on provlači kroz jednu, te sve transakcije provlači kroz jednu kritografsku funkciju. Ta kriptografska funkcija – sad probaću da pojednostavim, jer verujem da prosto većina ljudi to ne zna – to je jedna hash funkcija koja za određeni ulazni podatak daje izlaz fiksne dužine. Dakle, koliko god ja ubacio ulaznih podataka, hash funkcija na svom izlazu ima uvek podatak fiksne dužine u bajtovima i ima podatak koji je nepredvidiv u smislu da ja nemam pojma kako treba da menjam ulazne podatke da bi dobio zadati broj na izlazu. Šta znači zadati broj? Pošto puno rudara istovremeno pokušava da napravi sledeći blok – dakle, rudari ne sarađuju, oni se takmiče; sarađuju ovi nodeovi koji zajedno validiraju transkacije i prenose informacije jedni drugima; a rudari se takmiče. I zato onaj koji ima jači hardver više zarađuje, jer prosto češće pobeđuje u tom takmičenju. Dakle, rudari skupe transakcije na gomilu i takmiče se ko će prvi da napravi takav set ulaznih podataka za koji izlaz manji od neke zadate vrednosti. Dakle, hajde da zamislimo da…

Ivan Minić: Ko će prvi uspeti da ga spakuje! 🙂

Aleksandar Matanović: Da. Ali, manje vrednosti u smislu… Pošto, hajde da kažemo da hash funkcija generiše neki random broj između 0 i 1000 – iako je to mnogo veći broj, jer mnogo više bajtova, ali neka bude 1 do 1000. I, recimo, da je zadatak za rudare: Prvi rudar koji za određeni set ulaznih podataka – kada ga provuče kroz hash funkciju, dobije broj manji od 100, on je pobedio. Dakle, tako rudarenje funkcioniše. Imaš limit ispod koga mora da bude tvoj rezultat. I rudar koji prvi – praktično koji prvi ima sreće, jer on ne zna kako da spoji set ulaznih podataka, koje transakcije da uzme i da skupi da bi dobio taj izlazni hash koji zadovoljava uslov… Pošto, kažem, on to ne zna, za njega bitno da samo više pokušaja u jedinici vremena da napravi.

Ivan Minić: Tako je.

Aleksandar Matanović: I čim se napravi sledeći blok trka se resetuje i kreću da se trkaju ko će da doda sledeći blok. Jedan od ulaznih podataka u svakom bloku je i hash prethodnog bloka. Na taj način su blokovi kriptografski uvezani. Zato je to lanac blokova, a ne samo gomila blokova. To opet obezbeđuje jednu bitnu karakteristiku blockchain,, a to je da ne mogu da promenim ni jedan podatak u starim blovima, a da ne promenim i sve blokove posle njega. Što je vrlo bitno sa aspekta verodostojnosti podataka. E sad, da se vratimo opet na rudare. Dakle, rudari prosto se bave tzv. brute-forcekriptografijom. Dakle, to nisu nikakve pametne mašine, to su prosto jake i brze mašine. Zamisli situaciju kao treba da otvoriš sef koji ima četiri cifre, i ako poznaješ čoveka čiji je to sef, ti ćeš probati sa datumom rođenja ili probaćeš da nađeš prečicu. Ako nemaš pojma, ti ćeš krenuti 0000, 0001. Dok ne nađeš broj. Tako rade rudari. Dakle, rudari samo treba da što više pokušaja na slepo izvrte, jer, kažem, ta hash funkcija koja pretvara set ulaznih podataka u izlaz, oni ne znaju kako ta funkcija funkcioniše, odnosno ne znaju kako ta tweakuju ulazne podatke da bi povećali šansu da izlaz bude takav kakav treba.

Ivan Minić: Odnosno, funkcija je po dizajnu takva da ti to u principu ne možeš…

Aleksandar Matanović: Hash funkcije su po dizajnu takve, tako je.

Ivan Minić: … da prilagodiš to način da ti daje prednost u odnosu na druge, osim time da zbog veće brzine imaš više pokušaja.

Aleksandar Matanović: Tako je, tako je. Mislim, hash funkcije nisu nešto što je vezano samo kriptovalute.

Ivan Minić: Koriste se svuda, naravno.

Aleksandar Matanović: To su funkcije koje se koriste u kriptografiji generalno veoma mnogo baš zbog te svoje pogodne karakteristike da ti ne znaš… Na osnovu izlaza ne možeš da pretpostaviš ništa o ulazu.

Ivan Minić: Dobro. 2009. uspostavljena je infrastruktura, pa smo otišli na temu rudarenja, da je objasnimo da bi ljudi mogli da je razumeju.

Aleksandar Matanović: Tako je, da.

Ivan Minić: Šta se dešava dalje?

Istorija kriptovaluta: II deo

Aleksandar Matanović: Pa, dosta dugo, ako se ja dobro sećam, barem godinu i po dana se rudari procesorima. Baš zato što ne postoji velika konkurencija. To je jedan razlog. Dakle, svi koji rudare ispevaju da izgenerišu solidan broj bitcoina. Drugi razlog je što bitcoin ne vredi ništa. Dakle, da li odrudario 50 ili 50.000 dođe ti isto, ako on vredi nula. Tako da tu još uvek ne kreće trka kad su u pitanju rudaru. Ali, sad ćemo kroz istorije kriptovaluta se parelelno pratiti istoriju rudarenje. 2010. u maju se dešava istorijski trenutak i to je neki dan koji se najviše slavi u kripto svetu, a to je Bitcoin Pizza Day. To je dan – 22. maj 2010. se dešava da prvi put se za bitcoin dobija nešto konkretno: da li to bile pare ili roba ili usluga. Dakle, prvi put mu se dodeljuje neka vrednost uopšte. Do tada je on bio samo broj na ekranu, bukvalno ikakve bez vrednosti. Znači, punih godinu i po dana skoro. Dešava se da opet na tom forumu valjda gde su se ti zaljubljenici u bitcoin skupljali i međusobno komunicirali, koji ih je zaista bilo vrlo malo u tom trenutku, neko je napisao daću: 10.000 bitcoina onome ko mi donese dve pice. 🙂 I neko se javio, naručio je picu onlajn i plati karticom verovatno. Ovom kad su došle pice, on je uredno platio 10.000 bitcoina.

Ivan Minić: OK… 🙂

Aleksandar Matanović: I ostalo je istorija. 🙂

Ivan Minić: Idite po forumima, gledajte šta hoće ljudi da daju za picu. 😀

Aleksandar Matanović: Da, inače, postoji vrlo zanimljiv link između pica i inovacije. Ja sam negde pročitao da je i prva e-commerce transakcija na internetu, takođe, bila kupovina pice. Ali sam čitajući malo više o tome našao da to zapravo nije istina, da je postojala i neka transakcije pre toga, ali da je ova mnogo više medijski propraćena i da postoji zabluda da je pica prva stvar ikada kupljena preko interneta. Ali, što se tiče bitcoina, definitivno je pica prva stvar plaćena bitcoinom. Bar da se o tome zna. Tako da tu neka veza između pice i inovacije, kaže, postoji. Neka čudna veza. Da li taj čovek i dalje jede pice – ne znam. Verovatno su mu presele. 🙂

Ivan Minić: Verovatno je oplakao. 🙂

Aleksandar Matanović: S druge strane, ovaj što je dobio 10.000 bitcoina za picu verovatno je brže bolje prodao čim je nešto mogao da dobije za te pare. Ne verujem da i dalje čuva. Jer ljudi često razmišljaju: Pa, ti koji su rudarili, koji su izrudarili hiljade, desetine hiljada bitcoina sad sigurno milijarderi. Velika većina nije. Jer ili su izgubili te bitcoine ili su ih prodali na 20 centi ili na 2 $, jer prosto kad ti nešto dugo ne vredi ništa i onda dobije neku vrednost, prirodno je da želiš da tu vrednost unovčiš nekako. Tako da negde na leto 2010. kreće i prvo organizovano trgovanje bitcoinom. Cene su smešne u tom trenutku. Čisto da napravimo – da se vratimo na picu – ako preračunamo cene pica i koliko je bitcoina plaćeno za te pice, dolazimo do vrednosti bitcoina od 0,3 centa. Dakle, eto, to je prva vrednost koja je dodeljena bitcoinu na neki način, da tako kažem. Kažem, kreću organizovana trgovanja 2010. Koliko-toliko organizovano. U poređenju sa današnjim kripto berzama to je izuzetno nizak nivo. 2011. cena prvi put prelazi 1 $. Pojavljuju se dodatne kripto berze. Pojavljuju se prvi put druge kriptovalute. Dakle, bitcoin više nije jedini. I šta se još zanimljivo dešava? Prelazi se na – tad se već ozbiljno prelazi na rudarenje grafičkim karticama. Mislim da je već 2010. krenuo proces. Ali, baš zbog toga što je u jednom trenutku postalo izvor zarade, a ne samo više održavanje sistema i pružanje infrastrukture…

Ivan Minić: Ono vreme koje ti opisuješ kao početak svega toga ja to zamišljam kao ono što smo mi, druga vrsta geekova u tom nekom periodu pre toga, bio je SETI projekat i ti daješ svoje resurse za neku analizu nekih snimaka iz svemira, signala, itd.

Aleksandar Matanović: Da, tako je.

Ivan Minić: I bukvalno sam na taj način doživljavao. A onda to kreće da se pretvara u priču koja ima novac kao podlogu.

Aleksandar Matanović: Tako je. Prvih godinu i po dana rudarenje je praktično bilo nešto što su ljudi radili iz entuzijazma, nisu nikakve pare za to dobijali. Doduše, i potrošnja je bila minimalna, jer, kažem, to su procesori radili sa delićem svoje procesorske snage dok ti radiš nešto drugo na kompu. U drugoj polovini 2010. je neko provalio da uz odgovarajući softver jake grafičke kartice mogu da rade neuporedivo više tih pokušaja u jedinici vremena nego procesori. I polako se prelazi na rudarenje grafičkim karticama, a ne procesorima, što se u nekom trenutku pokazalo kao ozbiljan problem za gamere. Jer bilo je perioda kada je rudarenje bilo vrlo popularno, kad gameri nisu mogli da dođu do grafičkih kartica jakih.

Ivan Minić: Sećam se.

Aleksandar Matanović: Da. Dakle, tu je – 2010. kreće rudarenje grafikama. 2011. praktično se izbacuju procesori kao nešto čime se rudari, i isključivo se rudari grafičkim karticama. 2011., takođe, se pojavljaje novi hardver za rudarenje, koji je, da kažem, malo specijalizovaniji za rudarenje u odnosu na grafičke kartice. To su neke FPGA kartice, specijalizovane za rudarenje, koje nisu bile jače od grafičkih kartica, ali su bile dosta ekonomičnije u smislu potrošnje struje. One nikad nisu u toj meri zaživele, jer prosto ljudima je bilo lakše da ulažu u grafike. Računali su: Pa, dobro, ako pukne rudarenje, rasprodaću grafike. A ako pukne rudarenje, ne mogu da rasprodam taj hardver koji je pravljen baš za ruderenje. Ni za šta drugo ne vredi. 2012. negde cena se vrti između 2 i 10 $, recimo. Ništa se spektakularno te ne dešava, osim što neke firme počinju da rade na hardveru koji je u samom svom dizajnu i već u fabrici napravljen samo da rudari bitcoine. I, naravno, kad ti hardver praviš samo sa ciljem da rudari bitcoine, da je on mnogo jači i mnogo efikasniji od grafika koje su pravljene za nešto drugo – pa ih ti samo programiraš da rudare, ali to im nije osnovna namena. Početkom 2013. kreće polako da se rudarim tim tzv. ASIC mašinama. I one postaju vrlo brzo dominantne. Grafike se sele na altcoine tzv. Altcoini su svi coini koji nisu bitcoini. Znači, alternativni coini, da tako kažem, to je skraćeno altcoini. Dakle, rudarenje se, što se tiče bitcoina, prebacuje na ASIC-e. Grafičkim karticama se rudare ostale kriptovalute. Inače, krajem 2012. se dešava isto jedan bitan momenat. Dešava se prvo prepolovljavanje nagrade za rudare. Bitcoin je tako dizajniran da se vremenom generiše sve manje.

Ivan Minić: Gde postoji konačna količina koja može biti generisana.

Aleksandar Matanović: Tako je, tako je. U početku se generisalo 50 bitcoina po bloku. Znači, rudar koji doda novi blok dobije 50 bitcoina. I to se dešava na svakih 10 minuta u proseku. Posle novembra ili decembra 2012. to pada na 25 bitcoina po bloku. I on je programiran tako da svake četiri godine se to prepolovljava. Dok se ne prepolovi maltene na nulu. I onda se više ne prave novi bitcoini. I tamo negde od 2140.

Ivan Minić: A i do tad će to jako da uspori i vrlo će biti pitanje kako će se razvijati.

Aleksandar Matanović: Pa, vidi, već je izrudareno 18.5 otprilike miliona od ukupno 21 miliona. Dakle, već je to sad dosta sporo. Sad se rudari 6.25 po bloku, što je neuporedivo manje od onih 50 po bloku. I te četiri godine praktično je izrudareno pola svih bitcoina koji će ikad nastati. Pa je u sledeće četiri godine izrudareno još polovina od preostale polovine, odnosno četvrtina. I tako ide redom. I 2013. osim što kreću ASIC rudare i što se smanjila nagrada za rudare, kreće prvi ozbiljniji hajp koji je bio propraćen i van sveta kriptovaluta, van te neke uske grupe geekova koji su se do tada time bavili. Jer cena kreće negde sa 12 $ na početku godine dolazi do 1.200 krajem godine. Dakle, puta sto. I tu se dešavaju razne zanimljive stvari u toj 2013. Jedna od najznačajnijih je pad Silk Roada tzv. Na dark webu tzv. je postojalo nekoliko marketa gde su ljudi prodavali razne stvari za bitcoine, razne ilegalne stvari. Ubedljivo najpopularniji je bio Silk Road. I postojao je neki narativ, pogotovo među institucijama, među mejnstrim medijima, da bitcoin zapravo samo i za to služi i da bez toga bitcoin ne bi vredeo ništa. Dešava se pad tog Silk Roadanegde oko 1. oktobra 2013. Vrlo bitan trenutak, jer mislim da je tu svako shvatio da bitcoin nije valuta za Silk Road. Jer u trenutku pada Silk Road bitcoin vredi 130 $, dva meseca kasnije vredi 1.200. Bez Silk Roada. Tako da iako do dana-današnjeg ostaje taj neki, da kažem, neki negativan stav prema bitcoinu, pre svega od strane institucija, finansijskih instituciija, koji u njemu vide pretnju i vide nešto što ne mogu da kontrolišu onako lako kao običan novac. Mislim da se od tog trenutka malo po malo ta neka slika o bitcoinu popravlja i da će nastaviti da se popravlja. Jer prosto iako se pominje često kao alat za pranje novac, za finansiranje terorizma, za druge ilegalne aktivnosti, postoji upadljivo malo dokaza da se to zaista dešava. Dakle, priče postoje, teorije postoje, ali kad pogledaš koliko je zaista slučajeva otkriveno da se to desilo, prilično malo.

Ivan Minić: Dobro, generalno ceo taj momenat sa pranjem novca i finansiranjem terorizma i gomilom propisa koji se bave sprečavanjem toga svega – postoji jako malo slučajeva u kojima to zapravo ima neko smisla.

Aleksandar Matanović: Slažem se.

Ivan Minić: Ali, postoji jako mnogo bola koji to proizvode za sve ostale koji se ne bave time. 🙂

Aleksandar Matanović: Slažem se.

Ivan Minić: Ako neko baš želi da finansira to, on će naći način. Nije mu neophodan bitcoin ili bilo šta drugo da bi to radio. Naći će način.

Aleksandar Matanović: Upravo tako. Mislim, generalno to pranje novca i finansiranje terorizma je jedan veliki teret pre svega za finansijske institucije, koje troše enormne količine novca da bi se uskladili sa tom regulativom, a mislim da su efekti minimalni i mislim da neopravdavaju tu količinu uloženih sredstava. Mislim da prosto ceo koncept nije dobro osmišljen i da, kažem, troši velika sredstva, donesi vrlo male rezultate, ali, hajde, to je neka priča koja nije preterano povezana sa ovim. Došli smo do 2014. Februar 2014. je opet istorijski trenutak, ali u negativnom kontekstu. Najveća berza kriptovaluta u tom trenutku, ubedljivo najveća, koja je imala negde 80 % svetskog prometa kad je u pitanju trgovina kriptovalutama, priznaje da je hakovana. Ko zna kad je hakovana, ali trudili su se da kroz poslovanje to nadoknade. Nisu uspeli. Kad se sve sabere i oduzme, ispadne da je hakovano negde oko 600.000 bitcoina. Dakle, pričamo o negde preko 3 % svih bitcoina na svetu danas, a u to vreme još i veći procenat. To je imalo, naravno, katastrofalan uticaj na cenu. Pominjao sam da je krajem 2013. bila 1.200 $, pala je na ispod 200. To je bilo prvi veliki skok i pad. Zapravo, bio je onaj 2011., ali to skoro niko nije ispratio. Ovaj je bio ispraćen. 2014. je bitna iz još jednog razloga – nastaje polako i ethereum, kao definitivno neprikosnoveni broj 2 u kripto svetu, kao što je bitcoin neprikosnoveni broj 1. Ide bitcoin, pa nekoliko mesta prazno, pa ethereum, pa još nekoliko mesta prazno, pa svi ostali. S tim da ethereum i bitcoin nisu nužno konkurencija. Bitcoin je zamišljen da bude samo novac, internet novac, hajde tako da kažem. Dok ethereum platforma za razne druge stvari, gde ti možeš osim novca da kroz tu infrastrukturu guraš i neke aplikacije i neke pametne ugovore, itd. Zapravo, eter kao valuta je zamišljen samo da bude gorivo koje će da pokreće te aplikacije na toj mreži, a ne sredstvo plaćanja za neke druge stvari. Naravno, to što je nešto zamišljeno ne znači da se to i u praksi dešava. Ali, to je bitna godina, kažem, iz tog razloga što se pojavljuje nešto je nadgradnja na kriptovalute, u smislu da je tehnološki dosta kompleksnije. Koristi istu tehnologiju, ali diže je na jedan novi nivo.

Ivan Minić: Koristi istu tehnološku bazu.

Aleksandar Matanović: Pa, blockchain kao koncept koristi, ali omogućuje mnogo, mnogo više. Dok je bitcoin zamišljen da bude decentralizovana finansijska mreža za protok novca, ovo je zamišljeno da bude decentralizovani svetski kompjuter praktično, gde ti možeš da hostuješ aplikacije, da te aplikacije rade, da imaš te pametne ugovore tzv. i gomilu drugih stvari. Tako da je to, kažem, jedan bitan trenutak istorijski.

Ivan Minić: I tu znamo i autora i sve.

Aleksandar Matanović: Pa, kod svih drugih kriptovaluta praktično znamo autora, da. Inače, priča se da je Vitalik Buterin, koji je autor, praktično idejni tvorac ethereuma, krenuo da pravi ethereum zato što njegov predlog za unapređenje bitcoina protokola nije bio podržan. Bitcoin, inače, kao i svaka druga kriptovaluta, praktično funkcioniše po jednom demokratskom principu, u smislu da se o svakom unapređenju protokola odlučuje demotraski – treba da većina to prihvati. Većina onih nodeova, većina rudara i generalno većina celog ekosistema. Jer ekosistem je dosta kompleksan. Imaš tu i, da kažem, digitalne novčanike i berze, itd. I retko će se usuditi da izvrši neku krupnu promenu ako nema širok konsenzus svih igrača u tom ekosistemu. Vitalik nije dobio podršku za to svoje radikalno unapređenje bitcoin protokola, i krenuo je da pravi svoje nešto. Nešto što delovalo previše kompleksno da bi radilo, ali, evo, ipak radi. I, kažem, nastalo je posle toga još puno drugih kriptovaluta. Neke su i tehnološki kompleksnije u odnosu na ethereum, ne nužno i bolje. Mislim, i bitcoin je relativno jednostavan tehnološki u poređenju sa većinom drugih kriptovaluta, pa je i dalje ubedljivo najvredniji. Tako da tehnološka kompleksnost ne nosi nužno sa sobom i vrednost. Tu smo ušli u 2015. Ništa bitno, osim što nastaje još brdo novih kriptovaluta. 2016. novo prepolovljavanje nagrade za bitcoin rudare. 2017. apsolutna ludnica. Cena kreće sa nekih 1.000 koliko bitcoin vredeo početkom godine do 20-ak hiljada krajem godine. Kreće gomila ICO-ovova. E sad, šta su ICO-ovovi? To je skraćenica od Initial Coin Offering. To je neki pandam IPO. Dakle, IPO je kada firma izlazi na berzu i tamo izlistava svoje akcije. ICO je nešto gde firma pravi neke svoje tokene i njih izbacuje na kripto berze praktično. Glavna ideja je da se praktično projekat finansira unapred. Dakle, ja sam generisao svoje tokene, ja sam ih prodao unapred pre nego što imam neku konkretnu vrednost, ali prodajem praktično veru u nešto što ću tek napraviti. Hajde da kažem, neka vrsta crowdfundinga, samo malo pojačano u smislu iznosa, jer tu se skupljale i stotine miliona dolara. Čak je najjači ICO ja mislim skupio 4 milijarde dolara. I većina tih tokena je pravljena na ethereum mreži. Ethereum omogućuje, između ostalog, i to da ti ne moraš – generalno, svaka kriptovaluta ima svoju infrastrukturu, svoje rudare, itd., svoj protokol, ali ethereum i neke druge posle kriptovalute koje su na sličnom modelu pravljene omogućuje da ti napraviš token koji koristi infrastrukturu neke druge mreže, u ovom slučaju ethereuma. Dakle, ne moram da imam svoje rudare, nego ja koristim ethereumovu infrastrukturu da svoj token guram. I kod tih pravljena tokena imam prosto veliku fleksibilnost. I 2017. je definitivno godina ISO-ovova. ISO-ovovi su je obeležili, gde je prosečan povrat investicije u ISO-ovove je bio preko 1.300 %.

Ivan Minić: OK… 🙂

Aleksandar Matanović: U toj godini. Naravno, većina je popucala, kao što i većina startapa popuca. Ovo su samo startapi na steroidima, da tako kažem, koji umesto da skupe 100.000 dolara skupe 100 miliona dolara i onda polude, ne znaju šta će s tim da rade, jer nisu videli nikad ni 100.000 $, kamoli 100 miliona. A s druge strane, apsolutno nikakva odgovornost ni prema kome. Dakle, bilo je projekata koji su skupljali desetine miliona dolara koji nisu imali ni firmu iza toga. Imali su dobar veb-sajt. 😀 Takvo je ludilo bilo. I, naravno, kad ti imaš gomilu tih projekata koji skupe velike pare i čiji token posle ISO vredi pet puta više, onda se sve lakše ulazi u nove ISO-ovove, sve naivnijie ljudi investiraju u nove ISO-ovove. Dok to ne dostigne vrhunac, na kome puca sve, naravno. Taj vrhunac se desio negde na prelazu između 2017. i u 18., gde se raspada taj sistem vezano za ISO-ovove, gde se regulatori uključuju u priču, jer ne žele da se prosto skupljaju milijarde dolara tek tako i da neko može da ih uzme i da niko nije odgovoran ni za šta. Dakle, kreće ta obaveza da se reguliše prilično ozbiljno na svetskom nivou. ISO-ovovi se i dalje rade, ali na značajno drugačiji način, na mnogo profesionalniji način, na način koji je u principu usklađen sa regulativom. Znatno se manje investitori zaleću, nije više – mnogi su se opekli prosto i mnoge te rane i dalje bole. Većina kriptovaluta je izgubila preko 90 % svoje vrednosti nakon tog vrha koji se dostignut negde između 2017. i 18. Bitcoin je tu još najbolje prošao, on je izgubio samo 80 i nešto %.

Ivan Minić: Samo…

Aleksandar Matanović: Da. 🙂 Ethereum i svi drugi su izgubili preko 90 %. I mnogi se do dana-današnjeg nisi ni oporavili, što je i normalno. Jer prosto ne možeš ti da imaš 2.000 dobrih kriptovaluta. Oni su jedni drugima konkurenti i nemaš ti tu mesta za 2.000 kvalitetnih projekata. Tako da negde 2018. i 19. prolaze u konsolidaciji tržišta. Još jedna bitna stvar koja se pojavljuje su tzv. stablecoin. Stablecoin su tokeni, opet uglavnom na ethereum mreži, koji imaju fiksnu vrednost u nečemu drugom. Uglavnom, u dolarima. Dakle, vezani su za dolar. I imaš i stablecoine koji su vezani za evro, imaš one koji su vezani za cenu zlata. Ali, većina je vezana za dolar. I stablecoin postoju dominantna valuta za trgovinu na kripto berzama. Zašto? Zato što vrednost im je ista kao dolaru, a mnogu su jeftiniji i brži za prenos od dolara. Ako ja kao profi trejder hoću da prenesem novac jedne berze na drugu, ja moram da povučem na bankovni račun, pa da prebacim na drugu berzi. To je bar nedelju dana. I ozbiljne provizije. Sa tetherom, koji najpoznatiji stablecoin, to je traje 10 minuta i košta, na primer, pet dolara. Mogu da prenesem milion dolara i opet će me koštati pet dolara. To je lepota kod kriptovalute što provizija koja se plaća praktično rudarima je nezavisno od iznosa. Da li je ostalo miliona dolara ili deset dolara u principu me isto košta. Tako da stablecoini postaju dominantna valuta za trgovinu na kripto berzama. Kažem, regulatori su se dosta umešali. 2018. i 19. dosta zemalja malo zateglo svoj odnos prema kriptovalutama. Ne nužno u negativnom smislu, jer je ideja bila prevashodno da se zaštite ljudi od ICO-ovova i sličnih prevara. Jer dobar deo ICO-ovova su bile prevare na kraju. Iako možda nisu krenule sa tom idejom, ali, znaš, kreneš ti sa idejom da nešto lepo napraviš, onda dobiješ 50 miliona dolara i onda kažeš: Pa, što bih ja nešto pravio sad ako već nemam obavezu.

Ivan Minić: Mislim, ja mogu prvi da kažem, svojevremeno smo mi nešto pričali kako bi to bilo super neki krug ljudi, kako bi to bilo super eto u Srbiji. Tviter je prodat za 189 miliona i to sve. Odnosno, bila je investicija tolika. Pa, šta bi se tu sve radilo! I ja koji sedim… Sad, mislim, nisam neko ko razmišlja na taj način, ali 189 miliona dolara. Šta bi ti radio? -Ja bih tražio zemlju koja ne izručuje. 🙂 Jer, kao, znaš, jednostavno… Previše je dobro! Verovatno to, naravno, na kraju ne bih ni uradio, nikad i slično, ali… Počne čovek da razmišlja! 🙂

Aleksandar Matanović: 🙂 Pa, otvore su čoveku razne opcije koju mu nikad nisu bile otvorene i mnogi to ne mogu to da izdrže i skrenu na razne načine. Dolazimo do 2020. i do, da kažem, istorijskog trenutka za Srbiju kad su kriptovalute u pitanju. Jer baš krajem prošle godine Srbija je dobila kripto regulativu. Odnosno, da kažem, krovni zakon, koji uređuje digitalnu imovinu, gde spadaju kriptovalute i tokeni, itd. Koja je istorijska po mnogim parametrima, pre svega po koroni koja je definitivno obeležila prošlu godinu, i koja je negde čini mi se kad se sve sabere više pomogla kripto tržištu nego što mu je odmogla. Iako je inicijalni šok onaj u martu kad su e-berze popucale ozbiljno udario i na kripto tržište. Bitcoin je tu pao za prilično kratko vreme sa 10.000 $ na, recimo, 4.000. Dosta brzo se i oporavio, istini za volju. Inače, u maju se desilo novo prepolovljavanje ove nagrade za rudare koju sam već pomenuo. Sad je to 6.25 po bloku, odnosno na 10 minuta. Ali, negde zašto kriptovalute mislim da su se okoristile od korone razlog je to što mislim da su ljudi shvatili da mnoge druge investicije koje su im delovale sigurne zapravo nisu toliko sigurne. I onda kad gledaš na kriptovalute kao na rizičnu investiciju, više ti ne deluje toliko rizična kao ranije. Ako ti cena nafte ode u minus, da li onda stvarno možeš da kažeš za bitcoin da je previše rizičan? A svi znamo šta je nafta. Dakle, nafta nije akcija neke firme koja možda vredi, možda ne vredi. Nafta je gorivo svetske ekonomije bukvalno. I kad ti cena nafte ode u minus, onda ne možeš da se ne zapitaš, da li bio profi investitor ili amater, šta je sigurna investicija. I onda kad shvatiš da ništa nije sigurno, onda ti nešto što…

Ivan Minić: Onda ti nije dobro neko vreme… 🙂

Aleksandar Matanović: Onda ti neko vreme nije dobro, ali onda shvatiš ono što je nekada izgledalo rizično je zapravo manje rizično u odnosu na druge stvari nego što si mislio. Drugo, zbog doštampavanja novca koje je bilo masovno mnogi ljudi su razmišljali u šta da investiraju. I, kao i kod svakog doštampavanja novca, većina tog novca ne završi u pravim rukama. Dakle, ne završi u rukama ljudi kojima taj novac treba da kupe hleb i mleko, nego završe u rukama ljudi kojima je to višak i koji sad razmišljaju: Šta ću s tim da radim? Da čuvam u novcu nije pametno, jer doštampavaće ga još, samim tim ga obezvređuju. Da ulažem u akcije koje su na rekordnoj vrednosti, a ekonomija puca – nešto tu nije u redu. Dakle, isto nema smisla. Da ulažem u nekretnine koje su isto preskupe – pitanje, pogovo ako nemam dovoljno da kupim celu nekretninu. I shvatiš da zapravo nemaš mnogo pametnih opcija. I neki su u toj situaciji su prosto odlučili: Pa, što ne bitcoin! Kad već ništa nije sigurno, hajde bar da uložim u nešto što može puno da poraste. Za razliku od nekih drugih stvari koje, takođe, nisu sigurne, a ne mogu da porastu puno. I mislim da je to negde pomoglo. I, evo, krajem prošle godine smo videli da bitcoin prvi put probija 20.000 $. Ove godine je već probio i 40.000 u jednom trenutku. Ethereum je, takođe, juče ili možda već i danas ponovo na rekordnoj vrednosti. Tako da je generalno opet malo krenuo hajp vezano za kriptovalute. Ali, čini mi se na onakav kao pre tri godine. Mislim bar da je ili bar u ovoj fazi da je priča malo zdravija. U smislu da ja kao suvlasnik i direktor kripto menjačnice imam neki uvid u to kakvi ljudi ulaze u kriptovalute. Nije ista priča kao pre tri godine. Nije… Mislim da nije čista masovnost sitnih investitora ono što je poguralo cenu na gore. Mislim da su to dosta kumovali krupni investitori, krupni kapital. Imamo i neke konkretne primere za to. Bilo je poslednjih meseci i dosta vesti da su neke velike firme i fondovi investirale u bitcoin. Sigurno je bilo i puno onih koji su to uradile, a nisi to objavile. Takođe, jedan fenomenalni događaj se desio pre par meseci kad je Pejpal ubacio bitcoin. Pejpal kao firma koja je do skora zatvarala naloge ako nanjuše da bilo šta imaš sa bitcoinom, u smislu da ako ja tebi pošaljem pare preko Pejpala, ti meni pošalješ bitcoine, da nam verovatno zatvaraju nalog obojici ako to saznaju. I sad oni odjednom ubacuju bitcoin. Tako da je to krupna stvar. I, generalno, nije to više stvar samo za geekove, da tako kažem, već ulaze i krupni igrači iz ovog, da kažem, iz sveta tradicionalnih finansija polako ulaze na to tržište. I mislim da je to pre svega poguralo cenu gore, a ne puno sitnih investitora. Nažalost, ti sitni investitori obično dođu pred kraj, kad je negde hajp pri kraju i kad se sprema korekcija. Do koje će neminovno doći. Prosto kripto tržište je takvo da ide u talasima, i euforiju smenjuju panika, i tako u krug. Prosto, to je tržište koje je slobodnije u smislu da nema razna ograničenja koje klasične berze imaju. Jer trgovanje na berzama, a i na kripto berzama, je više emotivno nego racionalno. Na obično berzama ti imaš razne elemente zaštite od iracionalnog ponašanja. Sama činjenica da berze rade osam sati dnevno i ne rade vikendom daje vremena ljudima da se iskuliraju…

Ivan Minić: Iščiste. 🙂

Aleksandar Matanović: I da malo razmisle: Da li sam baš pametno trgovao juče ili treba nešto da promenim. Takođe, berze imaju dodatne mehanizme zaštite, gde kada cene krenu da padaju naglo za kratko vreme, stopira se trgovanje. Da bi se sprečio krah, i dok se stopira trgovanje, malo se investitori presaberu i neki se možda predomisle. To je ideja. Kripto berze rade 24 sata dnevno. I tu tog elementa nema.

Ivan Minić: K’o kladionice. 🙂

Aleksandar Matanović: Kad je euforija, euforija ide do maksimuma. Kad je panika, panika ide do maksimuma. Zato su te varijacije cene mnogo veće nego na klasičnim berzama. Iako sad posle GameStop pitanje je gde su oscilacije veće. Vrlo diskutabilno. Ali, generalno su oscilacije veće baš zbog toga što je trejdovanje non-stop, što nema zaštitnih mehanizama, nego kad, kažem, kad euforija, ona ide do maksimuma, kao i kad krene panika, i nju je dosta teško zaustaviti. Sad smo definitivno u jednom talasu gde ima mnogo više euforije nego panike. Kažem, mislim da je dosta zdravija situacija nego pre tri godine, u smislu da je infrastruktura oko kriptovaluta neuporedivo jača, da je generalno slika o kriptovalutama dosta bolja, da se ne vezuju više toliko za kriminalne aktivnosti, da su ušli i ozbiljni igrači iz sveta finansija u to – Pejpal, na primer. Takođe, u nekim zemljama je bankama sada dozvoljeno da drže kriptovalute za svoje klijente, što daje dodatnu sigurnost ljudima da uđu u to. I, evo, juče ili prekjuče je bila vest da direktor Vise je nešto izjavio vrlo pozitivno vezano za bitcoin, da će oni nešto da omoguće sa – nisam se udubio tačno šta, ali i oni ulaze u celu industriju. Tako da generalno stvari deluju dosta dobro trenutno za kriptovalute, pre svega za bitcoin, jer ti krupni investitori i krupne institucije uglavnom i ne pominju ostale kriptovalute, nego se prevashodno za bitcoin za sada vezuju. Ali, neminovno će i neke druge profitirati od toga.

Ivan Minić: Napravili smo sad jedan pregled, prilično lep i detaljan, i prilično oslikali sve te, da kažemo, bitne istorijske stvari, i objasnili kako je šta funkcionisalo i zašto na taj način. E, sad bih voleo da provučemo i ona neka vrlo česta pitanja koja ljudi zapravo postavljaju. Hajde da krenemo od toga zašto ima toliko valuta i čemu služe? Zašto ih ljudi prave ako je to već tržište koje je u suštini… Ne mogu da kažem zasićeno, jer nije, ali imaš prvog i drugog igrača koje će vrlo teško neko pomeriti sa te pozicije.

Otkud toliko kripto valuta, čemu služe i zašto se prave

Aleksandar Matanović: Tako deluje trenutno. Zašto prave? Pa, verovatno da je glavni razlog to što je jako lako napraviti novu valutu. Kriptovalute su open source. Dakle, ja mogu da uzmem ceo bitcoin kod, izmenim par linija i imam svoju kriptovalutu novu. E sad, treba neko valutu da želi, treba neki rudar da je rudari, treba neka berza da prihvati da trguje sa njom. Ali, jako je lako napraviti novu kriptovalutu i potencijalno je jako isplativo. Čak i mnoge kriptovalute za koje niko nije čuo su dostigle neku tržištu vrednost – ukupnu, ne pričamo o jedinčnoj valuti, nego ukupna tržišna vrednost celog sistema, da kažem – od nekoliko miliona dolara. I sada onaj koji je to kreirao, ko neminovno ima više toga nego svi ostali, on to može dobro da unovči. Tako da u principu je jednostavno, potencijalno vrlo profitabilno i ne postoje ni regulatorne prepreke. U smislu da ja kao firma koja hoće da posluje sa kriptovalutama moram da poštujem neka pravila, ali ja kao programer koji hoću da napravim decentralizovanu kriptovalutu – baš me briga za regulativu. Jer ne može regulativa da reguliše softverski kod koji postoji na peer-to-peer mreži. Tako da, kažem, prosto, jednostavno je i ako ubodeš pravu kombinaciju nekih karakteristika te valute, može jako dobro da se zaradi.

Ivan Minić: A postoji slučajevi gde su neke valute pravljenje za neke konkretne stvari?

Aleksandar Matanović: U principu, da. Postoje kriptovalute koje su, da kažem, za opštu upotrebu. Ali, postoje i kriptovalute koje su baš sa određenim, vrlo jasnim ciljem pravljene. Mislim da je prva takva primecoin, gde su rudari osim toga što su potvrđivali transakcije, pokušavali da – takav je bio prosto algoritam – pokušavali da izračunaju velike proste brojeve. Sad u matematici iz nekog razloga je bitno otkriti što više tih baš velikih prostih brojeva. I, recimo, to je bila svrha tog primecoina. Onda je negde u to vreme nastao i namecoin, gde je ideja bila da to bude neka infrastruktura za buduće imena domena na internetu, itd. Za to je bilo vezano. U principu, nije zaživelo ni jedno ni drugo, kao što možemo videti sad. Ali, puno je nastalo posle takvih coina koji su gađali određenu nišu, a nisu pokušavali da se takmiče sa bitcoinom ili sa ethereumom, itd.

Ivan Minić: Dobro. Takođe, jedna od stvari koju si pomenuo, a mislim da ljudima vrlo često nije baš najjasnije, a to je da postoji novčanik, odnosno wallet, u kome se čuvaju valute. Ljudi ne razumeju kako to funkcioniše, šta je to zapravo, i što je najvažnije, kako može do toga da ljudi izgube valute zato što ne razumeju.

Čuvanje valute u novčaniku, tj. walletu

Aleksandar Matanović: Da, vrlo važna tema. Hajde da probam da napravim neku paralelu sa bankovnim računom. Bankovni račun je vezan za vaše ime i prezime, i ostale vaše podatke. Dakle, ako vi iz nekog razloga izgubite pristup računu, banka vam može vratiti taj pristup, jer prosto, kažem, račun je vezan za vaše ime i prezime. U svetu kriptovaluta ne postoji broj računa, postoji tzv. adresa, koja je jedan niz karaktera, brojki i slova, koja praktično istu funkciju ima kao i broj računa u banci. Međutim, kod kriptovaluta ta adresa nije vezana za vaše ime i prezime, niti vam iko dodeljuje adresu, jer je decentralizovan sistem. Već je vezana za određeni privatni ključ. Privatni ključ je kao jedna jako dugačka šifra praktično. I privatni ključ je ono što vama daje pravo da potrošite kriptovalute sa određene adrese. Novčanici su uglavnom, da kažem, softverski alati. Mada, postoje i hardverski novčanici, koji opet imaju svoj softver, naravno. Postoje papirni novčanici koji nemaju softver. Ali, uglavnom softverski alati, koji čuvaju te parove privatnih ključeva i adresa. I vama omogućuju da korišćenjem tih privatnih ključeva sa te adrese šaljete transakcije. Dakle, da biste poslali transakciju sa određene kripto adrese, vi nju morate da potpišete privatnim ključem. Taj potpis se dešava tako što vi kliknete na send, a negde u pozadini neki algoritam privatnim ključem potpiše tu transakciju, da kažem, tako što opet neko u kriptografsku funkciju tamo izvrti. I u principu je to to. Dakle, onaj koji ima vlasništvo nad privatnim ključem on je vlasnik coina, a ne ja kao Aleksandar Matanović.

Ivan Minić: Individua.

Aleksandar Matanović: Da. Tako da ako bi neko drugi imao privatni ključ od neke moje kripto adrese, to više nije moja kripto adresa, nego je njegova. Dakle, onaj čiji je ključ njegovi su coini. I postoji izreka u kripto svetu: Not your keys, not your coins.

Ivan Minić: Not my circus, not my monkey. 🙂

Aleksandar Matanović: E, da. E sad, kako se dešava gubitak tih ključeva? Pa, nažalost, vrlo lako, ako čovek nije pažljiv. Jer, ako pričamo o, recimo, mobilnoj aplikaciji – dakle, downloadujem mobilni novčanik  – dakle, to je jedan softver, koji čuva za mene te parove privatnih ključeva i adresa, i na moje neke klikove potpisuje te transakcije i šalje u mrežu. Ako bih ja taj telefon izgubio, ja sam izgubio i coine koje tu imam. Osim ako sam na vreme napravio backup. Kako se pravi backup? Backup se pravi tako što kada instaliram aplikaciju, da li je to mobilna aplikacija ili je to desktop aplikacija, meni ta aplikacija nudi da ja zapišem najčešće 12 ili 24 reči. Znaš možda ovu seriju sad našu 12 reči? To je odatle. Šta su te reči? Iz tih reči ja čak i ako izgubim novčanik, mogu da generišem privatni ključ. A iz privatnog ključa se posle generiše adresa koja je sa tim ključem u paru. I praktično iz te kombinacije reči se uvek generiše isti privatni ključ, iz privatnog ključa se uvek generiše ista adresa, jer se po istom algoritmu generišu. Tako da ja te reči prosto zapišem negde. Čuvam ih na sigurnom mestu. I ako izgubim telefon, i dalje imam svoje coine. Osim ako sam stavio jako lak PIN koji će neko ko je dobio moj telefon da provali. Jer ja da bih ušao u mobilnu aplikaciju…

Ivan Minić: Jasno.

Aleksandar Matanović: Ja ukucam neki PIN, obično četvorocifreni, i onda mogu da radim šta hoću. Ako nemam PIN, ne mogu da uđem. A ako izgubim i telefon i PIN i sve, meni su te ključne reči dovoljne da ja generišem sve od nule. Dakle, uzmem nov telefon, downloadujem isti taj wallet, unesem te ključne reči i on mi generiše iste te privatne ključeve, iste adrese, i stanje je tu i dalje. Osim ako je neko provalio moj privatni ključ ili uzeo te ključne reči. E sad, ono što je ljudima koji su u IT svetu normalna stvar, ali ljudima van IT sveta nije baš, jedan kratak savet: Nemojte da čuvate backup tamo gde vam je original. Šta su ljudi, recimo, radili? Generišeš, odnosno stavljaš mobilnu aplikaciju, on ti izbaci reči koje treba da prepišeš – ti uradiš screenshot. I čuvaš u telefonu. 🙂 E sad, to su provalili i oni koji prave wallete. I većina walleta ti sada onemogućuje da radiš screenshot kad se pojave reči, terate da pišeš. Ali, i dalje postoje neki koji te ne teraju. Ili, recimo, ljudi napišu na papirić, pa stave u futrolu mobilnog. To je isto mnogo pametno. 🙂 Tako da, kao i za svaki drugi backup, i ovde backup ne sme da vam stoji tamo gde je original. To je najprostoji, a i najbitniji mogući savet koji neko može da vam da. Dakle, čim instalirate, odmah backup, i odmah ga negde sklonite.

Ivan Minić: Sklonite ga na više mesta! 🙂

Aleksandar Matanović: Upravo tako! Bolje imati više backupa, i da svaki bude na nekom sigurnom mestu. Jer šta se dešavalo često? Osim što ljudi iz neznanja nisu radili backup, postoje ljudi koji nisu radili backup iz lenjosti, misleći: OK, sad ću da otvorim ovaj mobilni novčanik samo da nešto probam. Neću tu nikad držati puno para, pa mi i ne treba backup. I, recimo, ako su tako razmišljali 2010. i imali nekih 100 bitcoina, hipotetički tad mislim da nisi ni postajali mobilni walleti, ali desktop walleti su postojali. Imam 100 bitcoina koji zajedno vrede 3 $, šta me briga za backup! Tih 100 bitcoina u jednom trenutku vredi 3 miliona dolara. Kompjuter više odavno nemaš, backup nemaš i…

Ivan Minić: A ne postoji forgot password.

Aleksandar Matanović: Ne postoji forgot password, jer je decentralizovan sistem. Da bi imao forgot password, moraš da imaš centralni autoritet koji ti vraća šifru kada je zaboraviš, odnosno koji ti daje mogućnost da resetuješ šifru. Ovde to nema, tako da… Kriptovalute nam daju slobodu u korišćenju novca kakvu nikad nismo imali, ali ona dolazi sa cenom – ta cena je odgovornost da smo sami krivi ako nešto izgubimo i da nema ko da nam pomogne. Tako da… Još jedna bitna stvar kad birate novčanik, raspitajte se malo, jer nije svaki novčanik jednako dobar. Neki su lakši za hakovanje, neki su teži. Neki su prevarantski u samom startu. Takvi ne opstanu dugo, ali dok se ne otkrije, umeju da pohvataju par žrtava. Gde vi instalirate novčanik, mislite da je super, prebacite nekoliko coina. Ispostavi se da je cela aplikacija smišljena sa ciljom da vam uzme coine. Tako da oprez! Izbor novčanika je vrlo bitna stvar i nešto što ljudi podcene, jer nije zanimljivo. Zanimljivo je zaraditi pare. Čuvati ih nije toliko zanimljivo, ali prosto ako nisi prvo obezbedio gde ćeš da ih sačuvaš, onda i to što si zaradio možeš lako da izgubiš. Dakle, prvi korak kad ulazite u svet kriptovaluta, kad ih kupujete ili kad ih rudarite, prvo smislite gde ćete da ih čuvate. I potrošite neko vreme, uložite neko vreme da nađete najbolji način za to, jer uštedeće vam puno stresa i puno para verovatno na kraju.

Ivan Minić: Svi kada je takva stvar u pitanju se vode onom istom logikom: Ma, dobro, dešava se to nekome. Neće to meni da se desi.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: I uvek je to tako dok se tebi ne desi. Ali bih voleo pošto smo u razgovoru pre ovoga se zapravo dotakli toga u jednom trenutku, i ja ne znam lično ljude koji su imali nekakva ozbiljna fijaska sa tim. Znam ljude koje su izgubili, ali u principu većina njih nema neki poseban stres oko toga, jer to nisu bili neki značajni novci. Ali, statistika, ona koja je dostupna, koja je poznata, kaže da je to zapravo prilično česta stvar i značajan procenat ukupno izrudarenih bitcoina i ukupne vrednosti je najčešće bespovratno izgubljen. Pa, ako možeš da staviš to malo u perspektivu?

Izgubljeni bitcoini

Aleksandar Matanović: Slažem se. Vrlo je teško proceniti u principu zato što, evo, za početak ako se vratimo na tvorca bitcoina, Satošija Nakamota, koji ima nekih milion bitcoina, u slučaju da on više nije živ, možda su i ti bitcoini zauvek izgubljeni. Dakle, mi za milion bitcoina koje neko ima ne znamo… Pošto znamo da se nisu pomerali, jer zna se otprilike koje su njegove adrese i ljudi pomno prate da li pomeraju Satošijevi bitcoini. 🙂 Ali, neka je procena da je, recimo, između 20 i 30 % svih bitcoina zauvek izgubljeno.

Ivan Minić: To je najčešće onih koji su na početku izrudareni kad je to imalo vrlo malu vrednost.

Aleksandar Matanović: Upravo tako. Ljudi su se prema tome nemarno odnosili, jer prosto nije im ništa vredelo u tom trenutku. I kad kažem zauvek izgubljeni znači – bukvalno zauvek izgubljeni. Jer niko nema privatni ključ za te adrese na kojima stoje te kriptovalute, niti će ga ikad imati. To je kao da… Ne znam sa čim bih uporedio, ali kao da vam…

Ivan Minić: Ljudi često kad je kritpografija u pitanju, ne mogu da razumeju to da postoje stvari koje ako su enkriptovane na određeni način, ne mogu da se dekriptuju. Ma, ne, ne! Treba ljudima više vremena! -Ne, ne, ne! Ne mogu da se dekriptuju!

Aleksandar Matanović: Da, da, upravo tako.

Ivan Minić: Po dizajnu stvari nije reverzibilno.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: Reverzibilno je samo u jednom uslovu koji prosto ako ne ispuniš, a ne možeš da probaš hiljadu puta i hiljadu nikad nije dovoljno… Ne, ne, ne može da se vrati u prethodno stanje stvari!

Aleksandar Matanović: Tako je. Mi smo zapravo imali slične situacije, gde ljudi prosto nisu mogli da skapiraju to. Dolazili su nam ljudi koji su izgubili relativno ozbiljne količine bitcoina i kao: Je li možete da nam pomognete da vratimo to? I onda kad shvatimo da niko na svetu nema privatni ključ za te njegove bitcoine, kažemo: Ne možemo. -Ali, dobro ću vam platiti! -Nisu pare u pitanju. Nemoguće je. -Pa, dobar programer sa dobrom opremom može… Sve može da se hakuje!

Ivan Minić: Imaju Rusi, imaju Izraleci! 🙂

Aleksandar Matanović: E, to, to! Da! 🙂 Mislim, ti bi mogao hipotetički brute-force kriptografijom da dođeš do privatnog ključa. Ali, odmah da obeshrabrim neke koji razmišljaju to da pokušaju. Broj različitih kombinacija privatnih ključeva konkretno za bitcoin je dosta veći nego broj atoma u Sunčevom sistemu. Nemojte da gubite vreme, nećete uspeti! 🙂 Sad, neko pita šta će biti ako dođu kvantni računari. Pa, prosto, promeniće se bitcoin protokol, i privatni ključevi će umesto, ne znam, 60 karaktera imati 200 karakteri i biće jednako nerešivi kvantnim računarima kao što su danas nerešivi obični računarima. Tako da ne mogu ni kvantni računari sve da reše.

Ivan Minić: Tako je. Donese određenu vrstu ubrzanja i malo drugačije i infrastrukture, itd., ali suštinski – mislim, to je ona stara priča kad pokušavaš da savetuješ ljude o informacionoj bezbednosti, na koji način da se odnose prema tome i da nije baš dobra ideja da na žutom post-itpapiriću piše password za računar na kome stoji papirić.

Aleksandar Matanović: Da. 🙂

Ivan Minić: Kad im kažeš: Ne moraš da stavljaš komplikovanu širfu koju ne možeš da zapamtiš. Neka ti širfa bude rečenica. -Pa, ne, ne! -Pa, dobro, ne moraš baš da pevušiš tu rečenicu, jer onda će svi da znaju. Ali, ako je rečenica, ako je 40 karaktera, koja lako napišeš, ne postoji način da brute-forceuješ to. 🙂

Aleksandar Matanović: Nema, da.

Ivan Minić: Ako je 8 karaktera, koliko god bili komplikovani, ukupan broj varijacija je dovoljno mali da jednostavno možeš da kroz neko vreme dođeš do toga da probiješ. Sad, naravno, za prosečnog čoveka, prosečnu situaciju, niko neće da se bavi brute-forceovanje toga.

Aleksandar Matanović: Jasno.

Ivan Minić: Ali, za bitne, važne stvari je poželjno da šifra ne bude 12345678.

Aleksandar Matanović: Naravno, naravno.

Ivan Minić: A vrlo često jeste.

Aleksandar Matanović: Da.

Ivan Minić: Dobro. Bilo je tu još nekih pitanja koja sam dobijao od ljudi u prethodnom periodu, ali hajde da pošto smo se dotakli walleta i toga kao nečega što je strateška odluka koju treba doneti na početku dobro, na koji način bi savetovao nekoga danas ko se interesuje za to da uđe.

Aleksandar Matanović: Baš vezano za izbor walleta ili generalno?

Ivan Minić: Ne, vezano za ulazak u kriptovalute.

Savet onima koji bi da se late kriptovaluta

Aleksandar Matanović: Hajde kao prvo da kažem zašto mislim da bi ljudi trebalo da uđu, makar samo da probaju. Zaista mislim da je u toj sferi, odnosno u toj industriji budućnost novca. Ne sutra, ne za godinu dana, ali možda za deceniju-dve-tri. I što se pre upoznamo sa potencijalnom budućnošću to ćemo pre biti spremni za nju. Tako da ne savetujem svakoga da investira u kriptovalute, ali savetujem svakoga da ih proba. Šta znači da proba? Znači da instalira neki novčanik, najbolje mobilni, jer najpraktičniji, najjednostavniji za korišćenje.

Ivan Minić: Sačuva screenshot negde drugo, pošalje ga sebi na mejl, odštampa ga, stavi ga u frižider. 🙂

Aleksandar Matanović: Da, nešto tako, nešto od toga. Da pogleda nešto od materijala. Na Jutjubu sad ima stvarno gomila materijala vezano za kriptovalute, gomila dobrog materijala. Naravno, i gomila lošeg, ali ima da se probere. Da nešto pročita. Da se poigra sa nekom manjom količinom. Mislim na bukvalno, ne znam, 10-20-30 $ vrednosti kriptovaluta. Da malo probaju, da otvore novčanik, da prebace s jedne adrese na drugu. Da vidite kako to funkcioniše. I ako im sve to ima smisla u nekom trenutku, da onda se ozbiljnije upuste u to. Ozbiljnije upuste ne znači samo: OK, probao sam sa 20 $. Sad ću da ubacim 20.000 $, jer mi se sviđa. Ozbiljnije može znači i: OK, ja bih da rudarim. Ili zato što me zanima zarada. Ili zato što shvatam da to ojačava infrastrukturu i hoću da pomognem da bude jača infrastruktura, ako se nešto zaradi, tim bolje. Ili hoću da pravim svoj coin. Ili hoću da razvijam neku drugu aplikaciju. Dakle, kad kažem da nešto radi, ne mislim nužno da investira. Ali, generalno, svakako bih savetovao da se čovek dobro informiše o tome. Veliki problem koji postoji je što su kriptovalute relativno teško za razumevanje. A relativno su teške zato što vrlo mali broj nas ima dovoljno dobru osnovu da bi ih razumelo. Ne mislim na tehničko znanje, mislim na ekonomsko znanje. Jer vrlo malo nas zna dovoljno o novcu. Iako mislimo da znamo, jer svaki dan baratamo novcem. Zapravo, ne znamo skoro ništa, jer nas niko tome ne uči. Što je sad jedna posebna tema zašto nas u školama uče kako funkcioniše nervni sistem kišne gliste i kad se Kamerun oslobodio od svog kolonizatora, a niko nas ne uči šta da radimo s novcem koji prožima ceo naš život praktično. I sigurno je jedan od najbitnijih stvari u životu, iako volimo da kažemo da novac nije bitan, ali… Teško da postoji mnogo stvari koje su zapravo bitnije i koje u većoj meri prožimaju sve što mi radimo.

Ivan Minić: Da, ali ja bih se samo nadovezao na to, i način da posebno u našem obrazovanju izostaje to jako puno. U nekim drugim zemljama ti imaš dosta stvari koje se tiču finansijske pismenosti, čak i u tom nekom ne možda osnovnom, ali srednjem obrazovanju, a svakako na fakultetu, gde te neko uči i kako se štedi i koji su načini. To je možda jeste tradicionalno u nekoj priči, ali postoji mnogo drugačiji i verujem zdraviji odnos prema tome. Jer da bi mogao da funkcioniše, neophodno je razumevanje nečega što ti je…

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: Mislim, ja stvarno, kao i ti, ne mislim da je novac jedini izvor sreće, itd. Ali je neophodan da bi mogao da funkcionišeš.

Aleksandar Matanović: Pa, probaj da ga nemaš, pa da vidimo koliko srećan možeš da budeš. 🙂

Ivan Minić: Pa, probao sam, nije mi se svidelo. 😀

Aleksandar Matanović: 🙂 Pa, to ti kažem. Novac ne može da kupi sreću, ali ako ga baš nemaš uopšte, teško da možeš da budeš srećan. Teško da možeš da budeš zdrav. Srećan. Na bilo koji način da budeš uspešan u nekoj sferi. Tako da slažem se, to je ogroman propust, jer prost cilj škole bi trebalo da bude da te spremi za život, a ne sprema te za jednu od ključnih stvari u životu. Prva stvar koju radiš kad završiš školu je da se zaposliš. Jedan od najbitnijih parametara kod izbora posla je hajda da vidim kolika mi je plata. A niko te nije spremio da uopšte znaš kako plata funkcioniše, zašto je tolika kolika je, šta da radiš sa njom, da li sve da potrošiš, da li da uložiš, da li da pozajmljuješ, da ulaziš u kredite…

Ivan Minić: Kad nam je bio Dule Uzelac iz Kamatice, on je baš dao taj jedan sjajan primer, gde kaže: Ja znam ljude koji imaju plate 30.000 dinara i ušteđevinu koja je 20 njihovih plata. Naravno, vremenom su je stekli. Ali, isto tako znam jako puno ljudi koji imaju 200-300-400.000 dinara platu i nemaju nikakvu ušteđevinu!

Aleksandar Matanović: I ogromne dugove. 🙂 Neki od njih.

Ivan Minić: To tek, to tek! Ali, prosto jeste neophodno da novac postoji da bi mogao da planski raspolažeš sa njim i da praviš nekakvu ušteđevinu, itd. Ali, nije neophodno izobilje.

Aleksandar Matanović: Slažem se.

Ivan Minić: Samo je potrebno razumevanje, negde praćenje, i vrlo često mislim kontrola nekih nagona naših koji svakako postoje. Jer kao i kad analiziraš… Znaš, ljudi optimiziju svoje vreme onog trenutka kad vremena nema. Tad nema optimizacije.

Aleksandar Matanović: Tad je kasno. 🙂

Ivan Minić: Tad nema manevarskog prostora. Tad možeš samo da odbaciš, odsečeš nešto što više fizički ne možeš da stigneš.

Aleksandar Matanović: Da.

Ivan Minić: Ali, optimizacija se pravi onog trenutka kad postoji prostor.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: I kad ti možeš da se pomeriš sa strane i analiziraš zašto je nešto tako. Kad dođeš u cajtnot, nemaš kada da analiziraš.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: I to te ostavlja u vrlo, vrlo nezgodnoj poziciji.

Aleksandar Matanović: Slažem se.

Ivan Minić: Kada si rekao… Mislim da je to jedan lep način da zaokružimo priču – kada si rekao da misliš da je to novac budućnost, voleo bih da – pa, ne samo novac budućnosti, nego s jedne strane i tehnološka osnova za svakakve neke interesantne stvari, a sa druge strane i novac budućnosti – voleo bih da mi daš neke tvoje argumente zašto misliš da je to tako. Šta si to shvatio pre godinu ili dve, kao što si rekao na početku?

Novac budućnosti

Aleksandar Matanović: Pa, da. Hajde ovako da se malo vratimo u istoriju, pre svega istoriju novca, pa probam nekako da napravim na taj način uvod za ono što želim da kažem. Ako gledaš novac kao pojavu, on se zapravo kroz istoriju vrlo retko menjao iz korena. Imali smo period trampe, kada praktično nismo imali novac, odnosno stvari koje nam direktno trebaju smo koristili kao novac. Ja ako trampim, ne znam, jabuke za meso, ja sam prihvatio meso kao sredstvo plaćanja za moje jabuke, jer mi treba meso da jedem odmah. Dakle, vrednost tog “novca” mi je dolazila iz tog što mi je bilo odmah potrebno da ga upotrebim. Praktično novac nastaje tek ovakav ga danas doživljavamo tek u VII veku p.n.e. kad se pojavljuju zlatni i srebrni novčići. I tu novac crpi svoju vrednost iz materijala od koga je napravljen. Dakle, novac je u principu stvar dogovora i stvar poverenja. Dogovor u smislu da može da funkcioniše samo ako se dovoljan broj ljudi dogovori da će nešto prihvatati kao novac. A poverenje u smislu da imamo poverenje u to da on zaista nešto vredi. I punih 2000, pa i više godina je poverenje u novac bilo isključivo povezano sa materijalom od koga je novac napravljen. Dakle, baš nas briga čiji je lik na novčiću i šta piše na novčiću, novac vredi zato što zlatan, jer zlato vredi. Ili srebro vredi.

Ivan Minić: A vredi zato što je retko.

Aleksandar Matanović: Pa, zato što smo se u nekom trenutku dogovorili da vredi i prosto imamo negde poverenje u to. Između ostalog, zato što je retko, da. Postoje druge retke stvari koje nisu vredne, jer nije im se našla upotrebna vrednost. Ali, ovde konkretno imamo tu upotrebnu vrednost i praktično, kažem, vrednost novca i poverenje u novac je proizilazilo iz poverenja u materijal od koga je novac napravljen. Sad fastforward do neke, recimo, 1700. kad polako počinje novac da postaje u papirnom obliku, koji sam po sebi ništa ne vredi. Mislim na papir. I gde se menja koncept novca u smislu da sad više ne verujemo u  novac zato što je nastao od vrednog materijala, nego verujemo izdavaocu. Dakle, ja verujem novcu zato što ga je izdao neko kome ja verujem. Ali, taj proces tranzicije je bio izuzetno dugačak. Jer ako pogledamo, tek pre 50 g. je za dolar ukinuta zlatna podloga. Bilo je i pre toga par puta kad se ukidala, pa se vraćala, ali generalno tek pre 50 g. smo mi konačno raskrstili sa potrebom da imamo nešto vredno kao podlogu za papirni novac, koji je u suštini bezvredan. Tako da je to praktično prva velika tranzicija, gde se menja koncept novca u smislu: Aha, ovde smo verovali u novac, jer je nastao od vrednog materijala. A ovde verujemo izdavaocu i zato dodeljujemo vrednost novcu. Mislim da smo u početnoj fazi jedne nove promene, gde se poverenje ne vezuje za izdavaoca, jer konkretno u slučaju bitcoina mi izdavaoca i ne znamo, odnosno kreatora ne znamo. Već se poverenje vezuje za sam, da kažem, protokol ili algoritam po kojem novac funkcioniše. Znači, ako dovoljan broj ljudi misli da sam taj koncept bitcoina ili neke druge kriptovalute ima smisla, onda taj novac počinje da vredi. Dakle, poverenje sad iz situacije da je poverenje vezano za izdavaoca odlazimo u situaciju da je poverenje vezano za sam dizajn novac. Dakle, smatramo da dizajniran na pošten način, smatramo da dobro funkcioniše i zato dajemo svoje poverenje tom novom novcu. Kažem, ta tranzicija, koja će se po meni neminovno desiti – ne može da se desi brzo, jer kao što sam i napomenuo, tranzacija od toga da verujemo u metalu od koga je novac napravljen do toga da verujemo isključivo izdavaocu je trajala par vekova. Ova će verovatno trajati par decenija, jer se sve ubrzalo. Ali, kažem, mislim da je neminovna. Zašto? Zato što kada ti imaš fer konkurenciju u sferi novca, neminovno je da nastaju genijalna rešenja. Mi trenutno nemamo konkurenciju u sferi novca kad su u pitanju baš valute. Kad su u pitanju finansijske usluge, imamo, naravno. Banka i druge institucije se međusobno takmiče ko će da ponudi bolja rešenja. Ali, kad su u pitanju valute, ti nemaš tu vrstu takmičenja zato što ti nemaš izbor. Tebi je valuta nametnuta rođenjem. Ako si rođen u Srbiji, moraš da koristiš dinar. Ako si rođen u Mađarskoj, moraš da koristiš forintu, itd. Ulazimo u jedan svet gde se novac bira. I ti kad imaš mogućnost izbora, neminovno je da u jednom trenutku isplivaju najbolji. Dakle, više nije najvredniji novac onaj iza koga stoji najveća vojna sila, kao što je kod dolara situacija. Nego je najvredniji onaj za koji se prosto najviše ljudi složilo da ima najbolji dizajn, da nam se najviše sviđa kako funkcioniše. Dakle, biramo novac po nekim drugim parametrima. I, kažem, neminovno da konkurencija donosi povećanje kvaliteta. S druge strane, ono što sam već pomenuo je da novac koji je decentralizovan nije opterećen regulativom. Ti ako hoćeš bilo šta da inoviraš u svetu tradicionalnih finansija…

Ivan Minić: To je pakao.

Aleksandar Matanović: To je pakao. Znači, tu imaš toliko pravila koje ti u startu – ti zamisliš nešto i onda moraš 99 % stvari da odbaciš, jer shvatiš da prosto nisi u skladu sa zakonom. Ovde ti pišeš kod, koji je hostovan decentralizovano i gde niko ne može da ti kaže ovo smeš, ovo ne smeš da napišeš. I to je prvi ozbiljan razlog zašto se ovde mnogo brže i lakše inovira. Nisi ograničen regulativom. Drugo, kriptovalute su, kao što sam i rekao, mahom open source. Dakle, kad inoviraš, ne krećeš od nule, krećeš od onoga što već postoji. Dakle, to je polazna osnova. I pokušavaš to da unaprediš. Što je mnogo lakše nego da ti sad znaš da postoji bitcoin, vidiš kako funkcioniše, a kod ti je crna kutija. Dakle, kad ti imaš ceo kod na dlanu, onda je lakše napraviti ethereum ili nešto drugo, nego da si ga pravio od nule. Tako da to je drugi razlog zašto…

Ivan Minić: I sve vreme je sve dostupno svima.

Aleksandar Matanović: Upravo tako.

Ivan Minić: Što znači da postoji teoretska mogućnost da neko uradi nešto maliciozno, ali postoji i zajednica koja će u tom slučaju odreagovati.

Aleksandar Matanović: Tako je.

Ivan Minić: Svakako ako to privuče neku pažnju će reagovati.

Aleksandar Matanović: Naravno, upravo tako. Dakle, to je sistem koji praktično sam sebe, da kažem…

Ivan Minić: Samoreguliše.

Aleksandar Matanović: Samoregulišući sistem. I sad da se malo za trenutak pomerimo iz sfere novca. Ako samo pomislimo da bitcoin ima, recimo, grubo 50 miliona korisnika – sigurno da nisam promašio za red veličine, možda sam promašio za kojih 10-20 miliona, ali to je taj red veličine – dakle, sistem od 50 m učesnika kojim niko ne upravlja. To je samo po sebi fascinantno sa sociološkog aspekta. Dakle, to nikad u istoriji nismo imali. Taj broj ljudi koji su se organizovali sami i gde postoje neke pravila koja svi poštuju. I to je sistem koji evoluira tako, i koji za razliku od tradicionalnih nekih finansijskih servisa koji imaju periode kada ne rade, da li je zato što je neki redovan upgrade u pitanju ili neki problem, ti ovde imaš sistem koji osim nekih par štucanja u prve dve-tri godine maltene 10 g. radi bez downtimea. To je fascinantno! Znači, sve promene se rade na živo, da tako kaže, i opet funkcioniše. Dakle, jedan samoregulišući sistem u kojem učestvuje desetine miliona ljudi i koji radi i koji nešto vredi. I koji je – ne samo da nešto vredi, bitcoin je nedavno po market capu, odnosno po ukupnoj vrednosti svih bitcoina prešao Vizu koja je do tog trenutka bila, i dalje je strogo gledajući, najvrednija finansijska institucija na svetu. Dakle, ti imaš sada nešto što je decentralizovano kao zvanično najvredniju, hajde da kažem, najvredniji finansijski protokol, najvredniju finansijsku mrežu na svetu. Najvrednija finansijska mreža na svetu  je nešto čime niko ne upravlja, koja ne gazdu, gde se ljudi sami organizuju, sami regulišu odnose, sami se dogovaraju oko toga kako će to dalje da raste. I mislim da to ne može da ne bude prekretnica u nekom smislu, da su ljudi procenili da to vredi više od Vize. Mislim, tržište je tako odlučilo.

Ivan Minić: Dobro, i to varira, ali kada gledaš srednjoročno, nema toliko varijacija.

Aleksandar Matanović: Da, sama činjenica da se to desilo je fascinantna sama po sebi. I, kažem, baš zbog te količine inovacija i količine eksperimenata mislim da je neminovno da polako taj sektor kriptovaluta postane dominantan sektor u svetu finansija i da tradicionalne finansije sve više krenu da kombinuju svoje neke servise sa ovim servisima i da krenu da ih kopiraju. Jer ako ti imaš situaciju da je u jednoj deceniji nastalo preko 10.000 različitih valuta, ja ne znam da li je u istoriji čovečanstva nastalo toliko do tada.

Ivan Minić: Nije.

Aleksandar Matanović: Dakle, ogromna količina, ogromna količina neuspelih eksperimenata, ali iz svakog neuspelog eksperimenta se nešto nauči. I neminovno je da će te valute biti sve bolje i bolje. I kad pogledaš sa druge strane šta se dešava u ovom svetu tradicionalnih finansija, gde se sad pogotovo u poslednjih godinu dana prilično bez kontrole doštampava novac, gde se polako kruni poverenje u ceo taj sistem koji je baziran na dugu praktično, i gde sad neki ljudi s pravom postavljaju pitanje: Pa, dobro, ako već možete da naštampavate pare koliko god hoćete, zašto mi plaćamo poreze?Ne pričam to sad u kontekstu freelancera i aktuelne teme kod nas, nego na svetskom nivou. 🙂 Čemu služe porezi ako vi možete da doštampate kad god hoćete koliko god hoćete?

Ivan Minić: Kad zafali.

Aleksandar Matanović: Pa, da, čemu služe porezi? Tako da ceo taj koncept je postao malo obesmišljen u smislu da je nekad novac imao podlogu. Prvo u zlatu, pa onda, da kažem, u realnoj snazi ekonomije. Ali, ako ti u godini kad ekonomija se raspada doštampaš ne znam koliko triliona dolara, šta je podloga za taj novac i dokle možeš da doštapavaš, a da poverenje ne krene da se ruši kao kula od karata? Tako da imaš s jedne strane definitivnu krizu postojećeg finansijskog sistema, s druge strane hiljade, možda i milione ljudi koji konstantno inoviraju u jednom sektoru, koji je slobodan u smislu nije regulativom ograničen – dakle, ja dizajniram kriptovalutu kako ja hoću; ako radim kao kripto menjačnica, ja sam ograničen regulativom; ali, ako pravim decentralizovanu kriptovalutu, realno me baš briga.

Ivan Minić: Za sam kraj voleo bih samo da se kratko dotaknemo i toga da je Srbija zapravo među prvima uvela zakon kojim se ovo reguliše, koji, kao što si pomenuo, je krovni zakon i koji je prema svemu onome koliko ja razumem i koliko sam čuo od ljudi koji se razumeju bez daljnjeg mnogo više od mene, suštinski jedno vrlo solidno početno rešenje na kome, naravno, treba raditi nadalje. Ali, jedno vrlo solidno početno rešenje, pa bih voleo samo jedan kratak komentar oko toga.

Kriptovalute pod okriljem zakona

Aleksandar Matanović: Složio bih se da je vrlo solidna osnova na koju sad treba, naravno, nadgrađivati. Sama činjenica da smo mi tu – možda je prejaka reč – među pionirima na globalnom nivou. Jer nismo u prvih pet ili u prvih deset, ali jesmo u prvoj polovini bez dileme. Pričamo o zemljama koje su na jedan sveobuhvatan način regulisale tu oblast. Mislim da je to samo po sebi vrlo pozitivna stvar, jer imajući u vidu koliko smo mi tradicionalno konzervativni kad su u pitanju finansijske inovacije, bolno konzervativni u nekim situacijama, ovo je ozbiljan iskorak i daje priličnu dozu optimizma nama koji smo u toj oblasti da postoji realna nada da ovo tržište u Srbiji nastavi dalje da raste i da mi zaista budemo, sad bez neke ideje da preuveličavamo značaj Srbije u bilo kom smislu, ali da zaista budemo makar jedan regionalni centar kad je ova industrija u pitanju. Kao što si rekao, osnova je prilično solidna, zakon je dosta dobar, imajući u vidu, naravno, istoriju gde smo mi tradicionalno vrlo konzervativni. Dakle, ima zemalja sa fleksibilnijom regulativom, naravno. Ali, pitanje koliko je bilo realno očekivati da u Srbiji bude toliko fleksibilna kad znamo koliko smo generalno strogi u sferi finansijski inovacija i koliko smo tu više u fazonu hajde da vidimo prvo šta će drugi, kako će njima to da ispadne, pa onda mi da uletimo. Tako da generalno su očekivanja pozitivna. Optimista sam. Naravno, ostaje da se vidi kako će primena ići. Lepo je to sve na papiru, ali hajde da vidimo kako ide u praksi. Ostaje dosta i podzakonskih akata, koji će bliže definisati neke stvari. Ali, da ponovim još jednom, osnova je svakako dosta dobra i mislim da je to jedan dobar signal za sve nas koji se time bavimo i samo oni koji žele time da se bave.

Ivan Minić: Postoji i komunikacija sa vama koji se time bavite u samom procesu diskusije na temu samog zakona i svega daljeg što se dešava. Dakle, nije to potpuno nametnuto rešenje, već postoji neki javni diskurs gde je moguće…

Aleksandar Matanović: Pa, da. To je otprilike ovako funkcionisalo. Sad pošto je zakon već donet, to kod samog zakona više nema rasprave.

Ivan Minić: Jasno.

Aleksandar Matanović: Oko podzakonski akata se nadamo da ćemo biti konsultovani u neku ruku. U procesu donošenja zakona postojala je radna grupa sastavljena od predstavnika raznih institucija, ministarstava, Narodne banke, Beogradske berze, itd. I ta radna grupa jeste imala pre svega preko predstavnika Privredne komore, koji je, takođe, bio u radnoj grupi, je imala vrlo dinamičnu komunikaciju sa nama koji smo, da kažem, predstavnici industrije kako se popularno kaže. Sa nekoliko nas iz industrije. I zaista smo imali priliku da komentarišemo razne verzije zakona pre nego što je izašla ova konačna verzija, da dajemo svoje predloge, da eventualno ukažemo na nešto što je možda propušteno da se razjasni. Naravno, nije sve od onoga što smo predložili usvojeno, jer nije taj zakon zamišljen da bude onako kako bih ja želeo, nego treba da se, naravno, nađe neka ravnoteža između onoga što odgovara industriji i onoga što je dobro za samu državu, što ne mora nužno da bude 100 % u skladu.

Ivan Minić: Na liniji, da. 🙂

Aleksandar Matanović: Da. Tako da kad se sve sabere, mislim da dobili smo svakako šansu da damo svoj doprinos i da ukažemo na neke stvari koje možda ne bi bile baš najbolje da nas nisu pitali. I sa te strane sam srećan što sam imao priliku da učestvujem u tome. Kažem, voleo bih da je bilo možda i više stvari koje su usvojili, ali ne mogu da kažem da ne postoje razumna objašnjenja zašto nisu usvojena. Tako da prosto imamo različite stavove od starta, i onda nemoguće da se sve želje poklope i da se sve želje ispune. Mislim da smo dobili jedan dobar okvir za dalji razvoj industrije, a sa druge strane da je i država dobila jedan zakon koji je prilično korektan i od koga će i ona imati neki benefite.

Ivan Minić: Aleksandre, hvala ti. Hvala kompaniji Epson koja nas podržava i sponzoriše. A sve Vas koji ste slušali, gledali siguran sam da ako Vas je ova tema zainteresovala, imate dosta pitanja. Mi smo odgovorili na ona najčešća, ali ih sigurno ima još mnogo. Sa pitanje, komentare, predloge, sugestije ostavite na za to previđenim mestima na Jutjubu i na društvenim mrežama. Mi ćemo se potruditi da to ispratimo, da na te komentare dobijete odgovarajuće odgovore. I mislim da na ovaj način možemo da zatvorimo ovaj razgovor, ali da ćemo sigurno imati još razgovora na ovu temu, jer to su stvari koje se prosto razvijaju i predstavljaju ne samo osnovu za finansijski sistem, nego, kao što smo već pričali, da tu postoji gomila drugih primena same tehnologije, koja je potencijalno vrlo interesantna i rešava neke komplikovane stvari na jedan rekao bih elegantan i potvrđen način. Tako da biće sigurno još tema. Hvala ti još jednom što si bio. Bilo je zadovoljstvo. I čujemo se, vidimo se sledeće nedelje, a mi se vidimo nekom narednom prilikom.

Aleksandar Matanović: Važi. Hvala i tebi još jednom na pozivu. I, da, slažem se, ovog puta smo se malo slabije dotakli same blockchain tehnologije mimo kriptovaluta. Doduše, trenutak je takav da gro stvari koje se dešava trenutno u svetu blockchaina se uglavnom dešava u svetu kriptovaluta, ali neminovno će i druge neke primene doći malo više u žižu i javnosti i malo će se više o njima pričati. Pa, eto, nekom sledećom prilikom možda možemo i malo više o tome.

Ivan Minić: Biće mi zadovoljstvo. 🙂

Aleksandar Matanović: Takođe. 🙂