EP100: Istok Pavlović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, verovali ili ne, stigli smo do 100. epizode. Za ovih 100 epizoda se domaćin nije menjao, ja sam Vaš domaćin – Ivan Minić. Naš sponzor je i ovoga puta kompanija Epson, i mnogo im hvala na tome. Kad sam krenuo sve ovo, nisam verovao da ću da dođem do 100. epizode, ali ono što je bilo sigurno je da sam u startu, verujući da veliki i značajni projekti zahtevaju dobru pripremu, seo i napisao sećam se 88 imena na taj neki spisak ljudi koje želim da pozovem. I taj spisak se kroz vreme dopunjavao razni imenima. Dobar tih 87 prvih, 88, je već bio u emisiji, ali moj dragi prijatelj i kolega Istok Pavlović, koji će danas biti naš gost, nije bio dosad. I sad imamo tu jednu jako zanimljivu situaciju. Kad nije bio na početku, a zašto nije bio na početku – nije bio na početku zato što ako planiraš da radiš nešto što traje dugo, onda moraš malo da razdeliš štihove tokom trajanja toga svega.

Istok Pavlović: Pametno.

Ivan Minić: I onda tražiš neku simboliku u svemu tome. I meni je bilo značajno da to bude neka jubilarna epizoda: da li da bude za prvi rođendan, drugi rođendan, za 100. epizodu ili nešto slično. I kako su se stvari odvijale i kako smo se približavali 100. epizodi krenuli smo da se dogovaramo oko gostovanja, ali ja sam zapravo danas shvatio jednu stvar koja je potpuno neverovatna, a to je: Brate, ti nisi prvi Istok koji je gostovao u našem podkastu! Imali smo Istoka Radovanova na početku, koji je pričao svoju priču sa drvenim naočarima. 

Istok Pavlović: Da, vidiš ti to.

Ivan Minić: Tako da potpuno neverovatno da ti nisi prvi Istok koji je došao. Dobro došao!

Istok Pavlović: Bolje te našao!

Ivan Minić: Mišljenja oko tebe su podeljenja. I ti dosta čini mi se onako barem ja to tako lično doživljavam, ti dosta pothranjuješ tu diskusiju i daješ ljudima materijala i da te gotive i da ne gotive.

Istok Pavlović: Tačno.

Ivan Minić: Ali ono što je negde čini mi se najčešće slučaj kada gostuješ, pa kao i ja uglavnom kada gostujem kada me zovu negde, da te zovu da pričaš na neke konkretne teme. Vrlo često aktuelne teme, jer to je nešto što će privući najviše pažnje.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Danas nećemo da pričamo o tome. Odnosno, dotaći ćemo se i svega toga, naravno. Ali moj ideja je danas bila da sa našom publikom, na način na koji sam to uglavnom i u prethodnim epizodama radio ispričam nešto što ja volim da nazivam put heroja, jer svi vi moji gosti ste veliki ili mali heroji. Neki možda niste ni svesni toga, neki jeste. Ali je to prilika da ljudi koji su sada u nekom svom razvojnom trenutku koji možda nije idealan, sa mnogo nekih situacija gde se dovode u pitanje i sebe i svoje odluke i sve što uz to ide, da im pokažemo i da neki drugi ljudi, koji su možda uspešniji, su ljudi od krvi i mesa, koji su prošli kroz razne dobro, loše odluke, ali samo zato što su nastavili da guraju su danas stigli na neko veličanstveno mesto. A i – mislim, nikad nisam imao ovoliki uvod, ali OK. 🙂

Istok Pavlović: 😀

Ivan Minić: Generalno, ljudi ne znaju tvoju priču. Oni je znaju u fragmentima tako što su je nekad čuli i pročitali u nekim delovima. Ali zapravo niko ne zna kako si ti postao ono što si danas, osim da si samouk, a i za mene se manje-više zna da sam samouk, i prosto bih to hteo da nam bude neka glavna tema. Je li tebi to OK? 🙂

Istok Pavlović: Više nego OK. Zapravo, mislim da treba da bude više ovakvih emisija, gde se izvuče tako mali neki background, gde je neka esencija od ljudi… Ja, lično, uvek više volim da slušam takve emisije, tako da mislim da će biti jako interesantno da čuju. Ima stvari nekih koje – mnoge stvari koje nikad nisam ispričao nigde, jer prosto nije bilo prilike i nije bilo to nekako u tom kontekstu tada. Što si rekao, ljudi uglavnom zovu i mene i druge… Je l’, sad desilo, sad lupam, banovali Trampu profil na Tviteru, šta vi mislite o tome. I ja sad ispričam šta mislim o tome i to je to. Ali mnogo više volim ovako neke zaokružene životne teme.

Ivan Minić: Generalno, iz tog nekog mog backgrounda i tih nekih hobija i ljubavi prema pričanju priča i sopstvenih i tuđih…

Istok Pavlović: Jeste, tu si ti stvarno ja mislim pionir na ovim prostorima u tom digitalnom storytellingu, da ljudi… Ja mislim da to u marketingu pre svega najvažnije, znaš, ono što kažu copy ili kako god da se zove. Ali pričanje neke priče. Najbolji marketing je kada imaš neku dobru priču da ispričaš za bilo šta. To je neko moje mišljenje, znaš.

Ivan Minić: Pa, najlakše se ljudi vezuju svakako za priče. Ali kad imaš sagovornika, naročito ako sagovornika koji je aktuelan, koji je mnogo puta ima prilike da priča i sa novinarima i sa svim ostalima, vrlo je teško dobiti intervju koji neće da bude profesionalno urađen intervju, gde ti on odgovori na nekoliko pitanja.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Konkretno, ja sam to najčešće radio sa sportistima, gde će da ti kaže sve ono što je rekao svima ostalima, ispoštovaće te, sve će biti OK, ali nećete ući ni u šta što je zapravo suština, što je neki intimni momenat, što su neke emocije. Što je nešto što meni se desilo, a trebalo bi da uskoro imamo zapravo ovde kao gosta i Vanju Grbića, ali ja sam imao taj jedan momenat nakon intervjua sa njim gde smo prošli neke teme, on je neverovatan sagovornik u tom smislu i imaćete prilike to svi da čujete i da vidite. Ja 20 g. čekam da mi postavi ova pitanja. Ljudi postavljaju uvek istih 10 pitanja. I vrlo je teško do toga da se neko otvori, pripremiti ga na pravi način, ima i kako se to sve radi. Ali taj momenat kad se izgradi to neko poverenje, što ja volim da kažem, kad on vidi da je sa druge strane isto ludak i želi da kaže nešto toj osobi, da krikne u prostor, kako to Galeb kaže, da je to jedan potpuno neverovatan momenat. I neki naš pristup ovde sa većinom sagovornika, gde dobar deo ljudi jesu moji prijatelji, ali nisu svi, je upravo to – da uspostavimo neko poverenje i da onda ljudi mogu slobodno da pričaju sve te neke stvari. Jer kod nas je sramota pričati o tome da si negde nešto pogrešio, ne daj Bože.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: A svi smo pogrešili. Mislim, svi smo mnogo puta grešili. Samo je razlika što smo odlučili da ne odustanemo u takvim situacijama.

Istok Pavlović: Evo, pričaću i o svim greškama. 🙂

Ivan Minić: Ne moraš baš o svim! 😀 Šalim se.

Istok Pavlović: 😀 Obećavam, neću sve, ali ove neke najinteresantnije. 🙂

Ivan Minić: Prvo pitanje koje postavljam svima nakon što napravim taj neki uvod je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Marketar od malih nogu

Istok Pavlović: Ej, mnogo stvari, ali u suštini ovo što radim danas ja sam tako nešto i zamišljao. Samo što tad nisam imao pojma da postoji ovaj posao. Nisam imao pojma da postoje ljudi zapravo koji se bave marketingom ili bilo čim na tu temu. Meni je to nekako bilo prirodno. Znači, ja kad sam bio mali, crtao sam neke i reklame i proizvode. Ono, fazon 4-5 g. Znači, kad druga deca crtaju kućicu, sunce, mesec, ja sam crtao reklame. Pravio sam neke svoje produkte. Ono što je danas ajfon i smartfon, ja sam to crtao kad sam imao možda 5 g. Znači, displej neki i tu šta će sve taj uređaj radi jednog dana, itd. I, evo, sad sve to postoji danas. I tek mnogo godina kasnije sam znao zapravo da postoje ljudi koji se ovim i bave. Ti kad pogledaš, stvarno neko mora da smisli te reklame i sajtove i sve. Nije mi to nikada dolazilo do mozga – nije bila tolika svest, znaš. Uglavnom sad ovi klinci već sa 13 g. znaju da postoji marketing i neko od njih hoće time da se bavi. A tada u školi da kažeš nekome: Hej, znaš, hoću da se bavim time., bilo bi u fazonu šta je to, objasni mi šta je to. Ali, eto, znači, uvek sam imao te neke preferencije i afinitete prema tim nekim kreativnim stvarima koje su primenjene u nekom društvu svuda oko nas. Recimo, jedna stvar – prvi moj proizvod, to je bilo, recimo, kad sam možda 10-9 g., napravio sam neke džepne domine. Kao karte, tako tanke, ali umesto karti bile su male domine. To kao nosiš u džepu i prenosiš to. Možeš bilo gde sa drugima da igraš domine, ne moraš da vucaraš one drvene, teške. I sećam se, to sam baš uobličio u neki brend, napravio za to i kampanju i sve. Mislim, na papiri sam to nacrtao kao. Tako da ja sam to radio, jer mi je bilo interesantno, ali nikad nisam pomišljao da postoje ljudi koji to stvarno rade, iako su tad postojali. Znaš, nije sam znao da postoji Dejvid Ogilvi ili ne znam ni ja šta. To je znalo možda 100 ljudi u Srbiji za celu tu priču koju danas svako manje-više može da sazna za 5 min. na Jutjubu. I onda vremenom, znaš, upisao sam faks. OK, hajde, uvek sam znao fiziku, matematiku. Pa, upisaćeš onda ETF. -Dobro, šta god, hajde. Ali u međuvremenu sam otkrio znači da postoji, da to što sam ja crtao kad sam ja bio mali, to stvarno može da se radi, da to bude posao. I to mi je bilo fascinantno i onda sam počeo time da se bavim još na fakultetu. I nastavio posle.

Ivan Minić: Pa, mislim da generalno u tom periodu je mnogo manje bilo ovde lokalno vrlo malo svesti o marketingu i bio je vrlo ograničen za mali broj firmi, mali broj ljudi koji su nešto radili.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: U svetu je to toga bilo dosta više, ali i dalje ni blizu onog nivoa na kome je to danas.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Ni blizu toga da ti imaš stvari koje se dešavaju u trenutku i da ti možeš u trenutku da probaš, menjaš, gledaš kako šta funkcioniše. Tako da mislim da se mnogo više mogućnosti otvorilo kroz vreme, ali upravo taj momenat povezanog kreativnog sa primenjenim je nešto što je ključna vrednost u celoj priči. Jer kao kreative, estetike, lepih stvari ima mnogo, ali one vrlo često padnu na tom testu toga da to zapravo neko želi da koristi, želi da kupi.

Istok Pavlović: Beskorisne.

Ivan Minić: Mislim, pun je Instagram i Pinterest stvari koje su lepe, ali za koje niko zapravo nije voljan da izdvoji neki značajan novac.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Pomenuo si faks. I u tvojoj biografiji, a i generalno, znamo da si studirao ETF. Ali da se suštinski ne baviš stvarima koje si studirao. Ti si i završio faks…

Istok Pavlović: Uspeo sam čak i to, da. 🙂 Što je retkost, jeste.

Ivan Minić: Mislim, realno, brate, na ETF-u nije baš čest slučaj.

Istok Pavlović: Pa, realno, trebalo je da budem dropout. Jer kad sam video da me nešto drugo zanima, tad sam bio već 3. godina. I realan neki tok stvari bio bi da tad batalim faks. Ali ja sam samo iz nekog inata: Hajde kad sam već tu započeo, hajde da ga završim. Neću se nikad time baviti. I mislim da je to bila neka moja čak i greška što sam hteo to da isteram do kraja kao to, ali, dobro, to sam uradio, u tom trenutku doneo tu odluku. Znaš, imaš taj pritisak kao i što mnogi dan-danas imaju od mame, tate i porodice. Sve je to lepo to što ti radiš, mi to ne razumemo, ali u svakom slučaju taj fakultet mora da se završi, jer sutra neki papir…, i sve te priče. I popustio sam, nažalost, po tim pritiskom okruženja, porodice i završio taj fakultet. Ali, realno, to mi je samo oduzelo još dve-tri godine života koje sam mogao da naučim nešto pametnije, ali dobro.

Ivan Minić: A da li postoji nešto što si kroz svoje obrazovanje bilo i pre fakulteta, bilo na samom fakultetu stekao od znanja, kontakata, što vidiš danas kao vredno? Bez obzira na to što se samom strukom nisi bavio.

Vannastavne aktivnosti

Istok Pavlović: Pa, na fakultetu i ne toliko. Praktično sve od kontakata i svega što imam danas ovde u Srbiji, na Balkanu sve krenulo od studentskog protesta 1996. g. Ja sam tada upao u tzv. Pres Centar na filozofskom fakultetu, tu sam visio svaki dan. I tu se osmišljavali plakati, novine su se štampale neke studentske, itd. I tu sam bio deo tog kolektiva koji je osmišljavao te studentske kampanje na tom protestu. I ja sam tad prvi put, u stvari, došao u dodir sa nekom kreativnom industrijom. I tu sam upoznao prve ljude koji su iz sličnog nekog sveta: neke i dizajnere i pisce i razne neke interesantne ljude. I tako se meni ceo svet konačno otvorio i shiftovao, i ja sam shvatio da definitvno zauvek hoću time da se bavim. Tako da sve je zapravo počelo odatle, svi moji kontakti. Pa sam onda preko tih kontakata došao u dodir sa marketinškim agencijama, konkretno DJ Coba, recimo. On je bio moj prvi, zapravo, on je čovek koji me je uveo u ovaj svet. Jer smo se mi preko muzike upoznali. Znači, ja sam prvo ušao u muziku, pravio sam muziku deep house, drum & bass, i takve stvari. Još 96., imao sam bend. I Coba koji je bio DJ se s nama družio i imao je agenciju. Ima je i dan-danas. Coba je, inače, jedan od najboljih dizajnera brend.

Ivan Minić: Tako je.

Istok Pavlović: Šta god, ljudi, nema greške. I tako ja saznam da ovaj ceo svet postoji. Kad sam ja prvi put došao u marketing agenciju, kad sam video one knjige, one knjige u kojim vidiš sve one primere, one slike, kampanje – meni je bilo: OK, ovo je mind blown., što bi se reklo. I tako odatle mi sve odmotavalo dalje, u stvari. I sve je počelo od tog protesta 96.

Ivan Minić: Ono što mislim da je vrlo značajno, i kad smo se dogovarali šta ćemo da pričamo, a nismo se nešto mnogo dogovarali, spontano ćemo da pričamo, kao i što smo i dosad…

Istok Pavlović: Nismo, nismo spremali pitanja. 🙂

Ivan Minić: Što ja mislim da je možda najveća vrednost koju ljudima možemo da damo, osim te neke lične isposvesti i novih detalja koje ne znaju, je upravo to da smo i ti i ja i generalno cela naša generacija, odnosno generacija između naših – postoji razlika u godinama i sve to, ali otprilike smo u neko isto vreme odrastali, stasavali kao profesionalci – da smo svi samouki.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: I da smo svi samouki u okolostima u kojima je to znanje bilo daleko manje dostupno nego što je danas, pa smo se ipak snašli.

Istok Pavlović: Da. Da, da.

Ivan Minić: Kako je to u tvom slučaju počelo? Ti se zainteresovao, video si nešto. Nisi imao ni na šta da se osloniš u svom formalnom obrazovanju kada je to u pitanju.

Istok Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: Kako si krenuo uopšte da učiš bilo šta? I šta je to u startu bilo? Kako si se zainteresovao za muziku, kako si krenuo sa muzikom?

Samoukost na delu

Istok Pavlović: Muziku sam zainteresovao, jer sam video da… Meni je to bilo fascinantno da ti možeš da napraviš muziku na kompjuteru, da složiš one note, pustiš plej i on nešto svira. I tad se pojavio tehno, Prodidži, itd. I onda sam skontao da i taj Prodidži tako pravi tu muziku. Znači, isto imaju kao neki kompjuter ili neki programe, i tu slažu to i puste i to ima neku logiku, neki zaplet, kulminaciju, rasplet. Uvek sam voleo stvari koje ruše neke standarde, a definitivno tehno muzika tad 90-ih godina je bila nešto potpuno novo. Mislim, ne kao neki eksperiment veliki sa tim nekim mašinama. I meni je to bilo interesantno da krenem da se bavim time. I tako sam ušao u muziku. E sad, posle u marketing sam opet ušao zato što mi je to bilo… U tom trenutku, znači, pojavio se Macromedia Flash kao program i tad su se pojavili ti neki animirani sajtovi, koji imaju animacije, muziku, itd. I vidiš opet to je kao: Čoveče, kako se ovo radi? Je li moguće da ovo postoji? I onda su mi objasnili: Pa, to neki flash, to niko kod nas ne zna da radi. -Ja ću prvi da naučim da radim. I Coba me je zvao, imao nekog klijenta kome je trebao flash sajt. Ja sam taj posao prihvatio, iako ne znam flash u tom trenutku, ali sam kroz taj projekat hteo da ga naučim. I tako sam krenuo u sve to. Drugar i ja smo napravili taj prvi sajt za klijenta njihovog. E sad, kako sam naučio? Tako što znaš… Ti dobijaš specifikaciju projekta: Treba nam sajt koji ima takve i takve stranice., manje-više, ali ne znaš kako da ga napraviš. I onda nema tutorijala, nema Jutjuba, godina je 1999. Imaš internet, ali nema tu tutorijala kako se šta pravi, itd. Imaš sam F1 help u tom programu.

Ivan Minić: I gotovo da nema videa uopšte.

Istok Pavlović: Videa nema uopšte. Imaš neke kao forume gde ljudi objasne: Pa, ako hoćeš da uradiš ovo, moraš da klikneš ovde., i to je sve. I onda smo mi provaljivali sami. Znači, F1 help i čitaš kako taj program radi. I onda skontaš: Da ako mi hoćemo da napravimo kad se na ovu sliku klikne, da se zarotira, da se čuje neka muzika i da se onda ubaci ovo. Kako bi to moglo da se izvede? I onda kao glupamo glavu i smislimo nekako. Danas odeš na Jutjub i nađeš rešenje za bilo šta za minut. Tako da bilo jako teško i to je bio jedan challenge. I ja mislim da sam zbog toga, zbog tog izazova bio toliko, između ostalog, motivisan da uradim nešto u situaciji u kojoj bi svako drugo rekao: Ma, to nema šanse. Kako ću sad da naučim taj program kako radi i sklopiš nešto? To nema šanse. E, to nema šanse, meni je bio challenge. Hajde baš da vidim da li može. I onda me je to tako motivisalo. I to sam radio dugi niz godina. Uglavnom sam se pročuo u gradu kao neko ko pravi takve sajtove, i kad treba klijentu taj neki kreativan sajt koji skače, svira interaktivno, zovu mene. E sad, naravno, to je umrlo pre više od 10 g., flash sajtovi i cela ta ideja da sajtovi treba da skaču i da sviraju. I sreća zbog toga, ovo što ima danas je mnogo bolje. Uglavnom, negde na pola puta ja skontam da postoji taj neki digitalni marketing kao koncept. Znači, ne ono da napraviš sajt koji skače i svira, nego da napraviš sajt koji služi da prodaje nešto, da imaš te neke sales funnele. Čuo za neku logiku, koja se sad neka biznis logika iza te kreativnosti. I meni je to opet bio jedan novi svet koji mi se otvorio. Da, čoveče, u stvari, ti sajtovi služe kad neko dođe, daš mu neku priču, da ga zainteresuješ i da on poželi da kupi nešto. I to mi je bilo potpuno jedno otkrovenje. Ja sam na sajt gledao kao nešto što treba da bude lepo dizajnirano i da lepo svira kad se klikne.

Ivan Minić: Dobro, i neki sajtovi i treba da budu lepo dizajnirani. Ako je prezentaciona stvar…

Istok Pavlović: Trebaju da budu uvek, slažem se, ali ja nisam uopšte znao da postoje copywriteri, recimo. I sećam se, radio sam neki projekat… Da, trebao da uradim sajt za konferenciju – za Sabor, Guča trubači. U flashu, neki animirani sajt, ludilo, 2003-04. g., ne znam ni ja koje je to bilo godine – 02. I primete neke tekstove, kao: Nemamo ništa. -Pa, šta da radim? -Pa, smisli tekstove za sajt. Ja kao: Hajde, dobro. A ja sam oduvek znao lepo da pišem, ali nije mi dolazilo do mozga da se to primenjuje u marketingu. I ja sedim i napravim na neke forice, fazone. Imao si celu azbuku, od A do Š, i onda kad klikneš na slovo T, recimo, pojaviti se truba i neka duhovita priča o trubi, itd. I napravim ja taj sajt, pustim, oni oduševljeni. Kroz par dana taj sajt postane viralan. I sećam se u nekoj radio-emisiji… Koja je tad bila radio-emisija najpopularnija? U jutarnjem programu tada voditelj: Naleteli smo na ovaj kul sajt, sad ćemo da čitamo fore sa ovog sajta. I ja slušam i oni celo jutro čitaju fore koje sam ja pisao na tom sajtu. I dolazim tamo u agenciju, i svi kao: Jao, ovaj sajt je pokidao! Pa, nismo znali da si ti i kao copywriter? -Šta je to copywriter? -Pa, to ti je onaj koji piše to sve – to neko mora da napiše! -Aha, ja sam mislio da to piše ko stigne. To nije ni bitno…

Ivan Minić: Pa, u to vreme najčešće je i pisao ko stigne. 🙂

Istok Pavlović: Da. I gledam na internet da izguglam šta je to copywriter. I skontam da sam ja taj copywriter, u stvari, da meni je to, u stvari, nešto najpribližnije meni. Ja sam dizajn radio – on bio gotov, ja sklapam te animacija, ali najviše volim da pišem zapravo. I tad sam krenuo dalje da istražujem sve. Iz neke te perspektive. znači, biznis logike, i prodaje, i copywritinga. I dalje sam se razvijao uglavnom u tom pravcu, u smislu profesije i marketinga. To mi je bio jedan novi svet koji se otvorio.

Ivan Minić: Potpuno je fantastično i mnogo puta smo to pomenuli i ja i gosti da je tvoj blog možda jedna od prvih stvari po kojoj si ti postao poznat mimo viralnih fenomena koji su se dešavali, kao nešto kontinuirano. Tvoj blog je riznica izuzetno korisnog sadržaja i suštinski, iako ja zaista ne podržavam sve što ti shareuješ i pišeš na mrežama, ko god pita od čega da krenem da učim ja ga uputim tamo zato što osim što ima skoro sve što treba da se nauči, to je napisano na jedan izuzetno prijemčiv, logičan, smislen način i ima ono što kažu i na nivou celine: početak, sredinu i kraj; ali i na nivou nečeg šireg imaš od čega da počneš. Pa ako vidiš kad počneš da ti ne ide, onda verovatno neće ni ove naprednije stvari da ti idu. Osim ako nisi baš uporan. Ali možeš da kreneš od nečega što je vrlo jednostavno, dođeš do nivoa da to razumeš. Pređeš na nešto kompleksnije, razumeš i to. Da li ćeš da naučiš da stvarno to sve radiš? To je individualno i zahteva mnogo prakse.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ali ćeš da naučiš da razumeš i da u najgorem slučaju prepoznaš šta ti treba, ko ti treba i da li ta osoba sa kojom se odlučiš da to radiš što ume da radi kako valja. Tako da tvoj blog je jedna od najvrednijih riznica edukativnog sadržaja za ljude koji žele da se bave marketingom kod nas.

Istokov blog – škrinja znanja

Istok Pavlović: E, hvala ti na tome, ali evo da ti kažem kako je to nastalo, taj moj stil pisanja. To je nastalo zbog moje frustracije na fakultetu. Jer zašto? Taj naš sistem državnog obrazovanja je takav – mislim, ako je to na mom fakultetu, verovatno je tako na svim ostalim državnim – ti dobiješ neku knjižurinu, neka fotokopirana skripta od pre 20 g. i pokušavaš da skontaš kako da rešiš neki zadatak na osnovu tih knjiga, skripti, itd. I to je uvek bilo tako što ja potrošim dve nedelje vremena da ukapiram nešto što je neko mogao da objasni za 5 min. Ja sam tad shvatio da je većina tih akademskih, obrazovnih knjiga, koje postoje bar kod nas, da su napisane nerazumljivo. Ja sam mislio da valjda ti profesori znaju šta pišu. Oni znaju šta pišu za sebe, ali ne znaju da prenesu to znanje. I to sam viđao konstantno. I onda sam skontao: OK, hajde da ovo što ja znam da radim da predstavim ljudima na neki način da to mogu da razumeju na najbrži mogući način kroz neke metafore, kroz neke forice, pričice.

Ivan Minić: Stripove. 🙂

Istok Pavlović: Stripove. Ne želim da iko ikad više gubi vreme na bilo šta kao što sam ja gubio na tom fakultetu, da se mučim mesec dana da ukapiram nešto što sam mogao za 5 min., samo da je neko znao da to objasni. Ne znaju da objasne. Znači, to je veliki problem na ovom svetu što ljudi ne znaju da objasne stvari. Čak i to što sam ja studirao nuklearnu fiziku – mislim, nije to…

Ivan Minić: Nije to  nuklearna fizika. 😀

Istok Pavlović: Pa, nije zato što Ajnštajn je rekao: Ako ne znaš nešto da objasniš jednostavno, znači da ti to ne razumeš.

Ivan Minić: Samo mislim da za dosta ljudi da bi oni možda i znali to da objasne, ali nemaju nikakvu motivaciju da to urade, pa samim tim to i ne rade.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: A, naravno, postoje i oni koji zapravo to ne umeju da prenesu. Ne umeju da prevaziđu to da osoba sa druge strane ne zna sve ono što ti znaš, pa moraš da prilagodiš to što ćeš mu pričati. Jer kao nema 30 g. akademskog rada iza sebe i prosto ne može da razume sve možda što postoji.

Istok Pavlović: Pa, da. Pazi, jedan downside – kako se kaže downside na našem jeziku?

Ivan Minić: Ne znam. 🙂

Istok Pavlović: Negativna strana tog mog pristupa…

Ivan Minić: Dobro… 🙂

Istok Pavlović: Je u tome što – znači, ja u tom pokušaju da jednostavne stvari objasnim, ja često mnoge stvari banalizujem. Ne kažem sve baš kao što jeste. Neke stvari izostavim da bih komplikovao. I onda se često javljaju ljudi koji su neki akademski građani koji se dugo bave nečim i kažu: Ovo je bezveze. On sve to banalizuje. Nije to baš tako. E, postoji specijalni slučaj ovaj, postoji specijalni slučaj onaj, postoji specijalni slučaj onaj… Ja kažem: Dobro, jeste. Ali kada bih ja tako sve napisao kao što jeste, to bi opet bilo dosadno kao ta tvoja knjiga i ne bi niko to hteo da čita. Tako da definitivno u tom procesu aproksimacije, to sam bar naučio na faksu – eto, jedne koristi od tog inženjerstva – ti moraš da aproksimiraš stvari da bi napravio nešto da radi. Znači, ti ako hoćeš da napraviš da ovaj mikrofon radi kako treba, ti moraš da aproksimiraš otprilike tu kondenzator ovaj, onaj. Znači, ne baš da proračunaš tačno ono kao što jeste da bi napravio nešto, da bi pojednostavio stvari. I tako mislim da je za sve… Bar da neko uđe u tematiku. Ja sam siguran da kad neko pročita moj blog, pa krene dublje u tematiku, onda naiđe neke stvari, pa kaže: Ej, pa ovo nije baš ono kao što je Istok rekao. Ipak tu ima još malo kompleksije od toga. Jeste. Ali ne želim da taj prvi susret sa temom bude nešto što će ljude da odbije.

Ivan Minić: Da, spustiš im tu ulaznu barijeru i napraviš mogućnost upravo da dođu do nekog nivoa opšteg razumevanja kad je to u pitanju, da vide šta postoji i zašto to može da im treba. Pa, ko se zaista zainteresuje i krene da ide u to dublje, super. Ali, znaš šta se isto meni čini, a ti me ispravi ako misliš da nisam dobro pogodio, ali sećam se u osnovnoj školi sam se spremao za neko takmičenje iz istorije. Ali imao sam tipa tri dana da se spremim kako to obično biva. Išao sam na matematike, išao sam na to. Tu radiš zadatke i to je vrlo egzaktno. Ali ovde imaš gomilu nekih relativno dosadnih stvari kroz koje treba da prođeš. Sad istorija nije dosadna, ona ima – svašta nešto se tu dešavalo.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Ali postoji hiljadu i jedna brojka i slično, i imena hiljadu i jedno, koje je vrlo teško zapamtiti. I, naravno, materijal iz koga ti to učiš je užasan. Ja sam to rešavao tako što sam pisao sebi materijal iz koga ću da učim. Čitam, po tome pišem sebi skriptu.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: I po toj skripti učim i ja, posle su učili još neki ljudi kad su se spremali po nekim od tih materijala. I tu je posebno tužno što je moj rukopis bio užasan, ali šta da radimo. Posle je došao kompjuter, pa nije bio toliki problem. Ali meni mnogo znači u nekim situacijama kad učim nešto što mi je potpuno novo, kad ja istražujem, da sebi kroz hvatanje beleški dodatno to objasnim, dodatno učvrstim, dodatno zapamtim. Jer čitajući – vrlo često čitajući, gledajući to radiš sa pola mozga. Ako ne zapamtiš, ne zapišeš neke poente, ne skiciraš sebi nešto, da li crtaž ili tekst ili neku poentu – ispari to mnogo lakše, mnogo brže. A ovako i ti imaš nešto na osnovu čega možeš da se podsetiš. Drugačije pamtiš kad prosto si prošao i to da si nešto pravio.

Istok Pavlović: E, postoji taj efekat, čak mislim da je to prepoznato kao efekat u psihologiji, znaš.

Ivan Minić: Da, da.

Istok Pavlović: Da, to je jedan od razloga što sam ja taj blog pisao, jer sam znao da ako ja sad nešto pogledam neki kurs, pročitam nešto negde, i ako ja sad to ne zapišem, da će meni to ispari 80%. Ali ako ja odmah to u narednih par meseci kad mi se slegne, napišem svojim rečima neki tutorijal za tako nešto, onda će pre svega meni da ostane to u glavi, a onda i drugima koji to čitaju će biti korisno. Tako da sam taj blog pisao, između ostalog, i zbog neke lične koristi. Znači, nikad nisam zaradio ništa od tog bloga, ali sam utvrdio gradivo koje sam vremenom učio za sebe. Sve što sam tamo napisao prosto mi permanentno uđe u glavu i počnem sad da primenjujem. A mislim da to nisam radio da 50% stvari bi samo pogledao neki kurs ili neku knjigu pročitao ili bi zaboravio to za godinu dana i izvetrilo bi mi. Ovako je bolje.

Ivan Minić: A koliko ti je značilo da u tom nekom periodu, hajde ne danas kada je sve postalo previše masovno i dosadno, ali u tom nekom periodu od pre 15 g. da kada podeliš tako nešto, neko svoje ili razmišljanje ili svoje viđenje toga na čemu si radio, što si istraživao, što si učio, dobiješ neke povratne informacije od ljude. Dobiješ neke komentare. Dobiješ dosta nekih pitanja. Otvore se nove teme na koje ti možeš da razmišljaš. Otvore se možda neki novi vidici koje dobijaš od ljudi sa strane. Koliko su ti te stvari značile? Jer niko od nas koji je pisao kakve sadržaje ili na kraju dana snimao ovakve sadržaje nije to radio zbog direktnog benefina od toga, ali smo svi imali posredno vrlo značajne benefite. I što smo bili prepoznati, i što smo bili angažovani, i što smo upoznali ljude.

Povratna informacija kao podsticaj

Istok Pavlović: E, da, vidiš. Ali, eto recimo to danas je svest o content marketingu dosta visoka. Znači, savet koji će svako dobiti je: Hoću da se bavim time. Šta da radim? -Pa, piši blog i bićeš ekspert jednog dana., itd. Ali, recimo, ja nikad nisam imao taj roadmap u glavi, iako se to desilo na kraju. Ja sam samo hteo da to tu i tamo neko pročita, i da primeni i da bude korisno. I neki čist altruizam, plus vreme koje ja u to ulažem mi se isplati, jer, kažem ti, ja lično to onda bolje naučim, pa kažem: Hajde, ovo ne zarađuje ništa, ali, eto, meni znači da i ja to malo naučim. Plus, ko god naleti na to da će da iskoristi i meni super. I onda su ljudi počeli da se javljaju na mejl, jer tada nije bilo drugog medija realno osim toga. E, pročitao sam ovo i primenio sam na moj posao, uradio krovne neke instalacije, šta god. I stvarno evo sada sam se rangirao na Guglu., ili, Sad ima više prodaje. Hvala ti. I kad su počele da dolaze te poruke meni, naravno, to je bila još veća motivacija onda da pišem dalje. Jer, eto, sve više ljudi ima od toga koristi. Meni nije problem da tu i tamo nešto napišem. I dalje to meni ne predstavlja neko ulaganje vremensko. Volim to da radim, više kao neki izduvni ventil. I ta neka moja lična misija da jednostavno objasnim stvari koje drugi ljudi komplikuju. To je, u stvari, bio neki onaj u najnižem layeru tih mojih motivacija je bilo to – ta moja frustracija što sam protraćio tolike godine na fakultetu i što sada želim da neko drugi ne gubi vreme, nego da sazna najbitnije informacije što pre i što jednostavnije. To je, u stvari, bio neki moj možda najveća sila koja me je vodila u tome.

Ivan Minić: Mislim da je dosta pomoglo i tebi i meni u svim projektima koje sam kretao kao jako mlad to što upravo nismo imali neki jasan, konkretan cilj. Nego smo to igrali kao Sajmon Sinek sada kaže i definiše kao infinite game. Ne radiš to sa ciljem, nego to radiš neograničeno dugo, bez nekog sad jasnog roadmapa i jasnih nekih checkpointa i sličnih stvari.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Jer kad god krećeš sa nekim konkretnim ciljim, postoji vrlo realna šansa da se razočaraš, jer neće sve uvek da bude idealno i neće sve da ide kako treba.

Istok Pavlović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali ako razmišljaš o tome kao nečemu što… Zašto ti to radiš? -Ja to radim zato što ja to jesam i zato što ja to jesam ja ću to da radim koliko god budem mogao i hteo. Bez sad da to moram ove nedelje da izbacim tekst. Ili može i tako kome je to neophodno. Ali ja to radim zato što će to akumulirano vremenom doneti nešto. A to nešto neću da sebi definišem i ucrtam negde.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Jer ulazim u nešto nepoznato i novo, i pitanje da li će to da se desi za godinu-dve-tri. Ali ako budem radio na tome, desiće se sigurno kroz vreme. Mislim da je to bilo jako značajno i da je to možda jedan od velikih problema koji sada razni, ne samo klinci, ali hajde da kažemo najčešće klinci koji ulaze u nešto imaju, a to je da traže – mislim, jebi ga, tako je i vreme, ali traže neku vrstu instant gratification kroz to što rade. Pa, ne mora da bude baš ni instant, ali: Radiću nešto 3 m., ali ako ne radi posle 3 m., to ću da batalim.

Istok Pavlović: E, pa zato je TikTok popularan među njima. Zato što je TikTok kao neki rulet i svi se nadaju da će da zabodu na tom ruletu, da budem sad jedan dan viralni i da ostvare tu neku želju za nekim kratkoročnim ciljem, popularnost ili nešto. I pretvorilo se u jednu drugačiju sad mašineriju. Ne znam, svi fenomeni su sad nekako kratkotrajni. OK, danas si aktuelan, na TikToku govorim, to nekoj novoj generaciji, danas si aktuelan, sutra više nisi. Malo me to zabrinjava. Voleo bih da ostane ipak neki onako mediji koji ti omogućavaju neku dugoročniju postojanost. Ne govorim sad meni i tebi, nego, eto, govorim baš toj generaciji tiktokerskoj. Znaš, taj instant gratification, instant swipeovanje posle dve sekunde ako ti ne sviđa video, ako ne drži pažnju – to je baš postalo malo već opasno.

Ivan Minić: Da. Mislim, u suštini i sa relativno starim medijima, kao što je Jutjub, je ista situacija da ti imaš u zavisnosti od toga kakav sadržaj praviš, možeš da imaš i evergreen content i da u kontinuitetu ljudi gledaju, slušaju to što si radio, itd. Ali u suštini, platforma te konstantno gura da izbacuješ svaki dan nešto. Niko nije zanimljiv svaki dan. Svakako nije toliko hiljada ljudi zanimljivo svaki dan. A da bi dobio sve neke benefite, da bi optimizovao se najbolje moguće, ti moraš svaki dan da izbacuješ nešto, po cenu da to bude bezveze. I onda da bi privukao pažnju, radiš svašta. To sa sobom vuče određene posledice. Ali ako želiš da jašeš na talasu fenomena, to je jedini način kako to možeš da radiš. I teško je prebaciti kod sebe… Mislim, mi smo imali tu priču par puta ovde za ovih 100-ak epizoda, gde dešavalo se, ne znam, ljudi provale neku epizodu i kao: Ovo je mnogo dobro. Zašto više ljudi ovo ne gleda? -Pa, ne gleda zato što masovne stvari najčešće nisu dobre. Ima izuzetaka, naravno. Ali ti kad pogledaš šta to ima stotine hiljada i milione pregleda, i naročito ako se to dešava brzo, a da ne pričamo o muzici, nego nečemu drugom što je možda… Znaš, muziku su čeka da izađe pesma, pa je logično da bude neki peak u startu i da ima dobar rezultat. Ali ovo ostalo, većina stvari koje su ultra masovne nisu nužno kvalitetne. I ovo je nešto što mi sedimo, pričamo, to zahteva pažnju. Možda ne 100% pažnje, ali zahteva pažnju sat-sat i po-dva.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: A ljudi nemaju tu pažnju. Ili ne žele da je odvoje toliko.

Istok Pavlović: Mislim, podkast kao forma uspeva, recimo, dosta u onim oblastima, jer ljudi putuju dugo na posao…

Ivan Minić: Što sad imamo i mi. 🙂

Istok Pavlović: Da. 🙂 Onda, ne znam, situacije gde se to sluša. Znam da dosta ljudi sluša u teretani dok vežbaju. Ja prvi, da ne bih blejao u prazno na traci pola sata kao budala, pustim i slušam nešto, naravno. Tako da ovo je pre svega forma za ljude koji… E sad, to je kad ti imaš i onako sat vremena slobodno, pa ćeš da pustiš, da li u kolima, u teretani, gde već. A drugo za ljude koji će da odvoje za to vreme, pa da slušaju. E, ti koji će da odvoje vreme oni bi trebalo da budu neki hardcore fanovi. A za to je potrebno vreme. Svi ovi podkasti koje vidim da su globalno poznati trebalo je vreme da se taj neki slow burn tog rasta očigledno. Nije tiktokerski, kao evo ga ovaj sad… Onaj što je popio sok uz muziku od… Kako se zove beše bend? Onaj latino lik što je popio sok i postao viralan za jedan dan. Ali ono što ljudi ne znaju da je on pre toga 200 klipova izbacio pokušavajući da bude viralan. Nijedan nije upalio, i taj mu je upalio. Da, Fleetwood Mac, sad sam se setio. Uglavnom, to je neka priča. Mislim da je ovo, recimo, jedan slow burn priča koja je tako… Bukvalno, slow burn, kao kad baciš na šišu onaj ugalj od kokosa, pa onako sporo gori.

Ivan Minić: Hajde da se vratimo na tvoje profesionalne početke. OK, bio si dečko koga zovu kad sajt treba da igra, i kad treba da igra i da svira i da bude drugačiji. Ali šta su bile stvari koje si nakon toga radio i u kom trenutku si krenuo ponovo da malo više eksperimentišeš sa nekim svojim projektima, stvarima, eksperimentima?

Otkriće digitalnog marketinga i druge priče

Istok Pavlović: E, ovako, znači, kad sam otkrio da postoji digitalni marketing, to sam otkrio tako što… Ovu sam priču pričao par puta, ali mogu da ponovim. Rekao mi je drugar, kaže: E, upoznao sam jednu devojku iz Amsterdama koja radi to isto što radiš i ti. Ali, znaš, ona zarađuje od tih sajtova što napravi kao. -Kako misliš, plaćaju klijenti za sajt? -Ne, ne plaćaju klijenti. Ona ima svoj sajt. I svako jutro se probudi i pogleda koliko je zaradila na tom sajtu. I ona tako putuje. Danas je u Amsterdamu, sutra je u Barseloni, prekosutra je na Tajlandu, itd. I samo joj treba internet da ona radi taj posao. Ja kao: Ma daj, nemoguće! -Ne, ne, majke mi! Pričala mi je devojka. Radi taj neki kao internet marketing. Ja na Gugl da vidim šta je to internet marketing. Ne shvatajući da se ja time bavim već godinama, ali u drugačijem smislu. Ja to posle uzmem kao: OK, treba da napraviš lep sajt kad neko dođe da kaže: E, vidi što ima lep sajt., i kupi. Ja tad skontam da postoje ti marketing funneli, SEO pretraga. Znaš, sajtovi u flashu – SEO nula, razumeš. I ja sam sve to hejtovao, kao: Glupi HTML sajtovi, beskorisni! Ja pravim ovde neki… ludilo!

Ivan Minić: Šareno skače. 🙂

Istok Pavlović: Da. I ja tu skontam, u stvari, ceo taj neki novi svet. I krenem da učim, bilo je resursa nekih, već počelo je. I bio je neki ad dale, koji je pravio neki Australijanac, marketar. Pravio neki svoj 30-day challenge, kao: Evo, besplatan kurs da naučiš da napraviš od svojih prvi 10 dolara onlajn. I ja prođem to. To je, naravno, bio neki njegov… Imao je on svoje kurseve koje naplaćuje, ali to je dao free da bude, neki kao njegov promo. Uglavnom, ja naučim tu osnove, a to je da pronađeš neke fraze za koje možeš da se rankiraš na Guglu, i da napraviš neki sajt i da imaš affiliate zaradu od toga, od linkova u tom tekstu. I skontam ja fazon, krenem da istražujem šta svi traže po tom internetu. I vidim jednu od frazu balducci levitation. To je neki trik gde ti kao levitiraš. Izvodi se tako… Ljudi mogu da izguglaju. Čak je moj Jutjub klip i dalje u vrhu. Recimo, među prva tri i dan-danas. Ima ne znam ni ja koliko, 300.000 pregleda. Uglavnom, ja napravim jedan landing page, odnosno kao blog-post, u stvari, gde objasnim kako tutorijal kako se taj trik izvodi, to levitiranje. Zato što skontao sam da oko 30.000 ljudi dnevno traži taj keyword, a među rezultatima nema dobrih tutorijala. Bukvalno nema ništa. Niko nije objasnio kako se trik izvodi, osim na nekom forumu tamo neko što je napisao, onako neku svoju teoriju. I pronađem ja kako se taj trik izvodi. Jedva sam to našao. I napravim tutorijal, napravim info-grafiku, napravim video, gde taj trik izvodim. Stavim na Jutjub koji se tek tad pojavio možda. To je bila 2005-06., ne znam. Uglavnom…

Ivan Minić: Sve vreme pričamo o vremenu pre 15 g.

Istok Pavlović: Da, da…

Ivan Minić: To treba staviti u kontekst.

Istok Pavlović: Jeste… I uglavnom taj moj sajt se u roku od par meseci rankira i ja budem drugi na Guglu. Kad neko ukuca balducci levitation, prva je Vikipedija o tom triku, koji je to prvi to izveo, Hudini, ovaj, onaj. Drugi je taj moj sajt. Isto nisam znao ništa ono što znam danas. Znači, da treba da staviš title koji je klikabilan, description… Ja sam sve uradio nekako prirodno, kao, OK, valjda tako logično. Tekst je bio jako interesantan, prožet linkovima, puno info-grafika, gde da staneš, tamo-ovamo. Uglavnom, na kraju teksta je bio affiliate link, koji kaže: Ako želite da naučite i ovaj trik i mnoge druge, moja preporuka je ovaj kurs za mađioničare. E-book može da se kupi na ovom linku. I sećam se taj e-book je koštao nekih 67 $, a od svake prodaje meni bi išlo valjda pola – oko 30-ak $, tako nešto. I kako se taj svet rankirao, meni kreće da stiže zarada. I stizala mi je u nekom trenutku – znači, krenulo je prvo 100 $, pa 200, pa 500. U nekom trenutku mi je stizalo oko 1000 dolara mesečno od tog sajta, koji sam realno napravio za dva dana posla. Ali mi je trebalo nekoliko meseci učenja da shvatim šta treba da uradim. Znači, ceo taj svet uopšte: keywordi, istraživanje, funneli, affiliate… A kako to klikne? Pa, ko to povezuje? -Pa, imaš tamo neki engine, pa network. Pa, tu nađeš šta ćeš da promovišeš. To je sve nešto što polako saznaješ, učiš na nekim forumima. Tad su forumi i dalje bili glavni za…

Ivan Minić: Mislim, da stavimo i to u kontekst, ti si već tada imao način da kroz affiliate, odnosno prodaju uz procenat koji dobijaš ti koji si poslao kupca, prodaješ neke proizvode na globalnom tržištu. To i dan-danas ne radi kod nas.

Istok Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: To i dan-danas vrlo malo ima shopova koji ti daju tu neku vrstu mogućnosti.

Istok Pavlović: Možemo o tome da pričamo kasnije. Ali mislim da je to jedan od ključnih razloga zašto content marketing ovde nije razvijen kao globalno.

Ivan Minić: Naravno.

Istok Pavlović: Jer ti, brate, napraviš tekst 5 najboljih mikrofona za podkastove, staviš affiliate linkove ka Gigatronu, kad bi to postojalo, i, brate, kaplje ti od  toga 100 evrića mesečno od teksta i ćao! Tako funkcionišu svi sajtovi globalno. Evo, Biznis Insajder je juče promenio ime u Insajder zato što je to postavljena baza tekstova 5 najboljih kreveta za mačke u 2021. g. – daleko to od biznisa odavno već. I sve su affiliate linkovi. I oni se rankiraju i ćao! To je biznis model njihov sad. A ovde to ne možeš ni dan-danas, jer nije to razrađeno. Nego ako imaš neki content, moraš da juriš sponzore, što je onako pećinsko doba u odnosu na affiliate marketing. Ne kažem da sponzori ne treba da se jure, to je i dalje super model, ali affiliate marketing je što postoji već odavno. Ovde i dalje nije se razvilo.

Ivan Minić: Da, i daje ti tu neku mogućnost da taj prihod bude manje-više pasivan.

Istok Pavlović: Jeste!

Ivan Minić: S tim što nije svaki pokušaj tog tipa, svaka ideja koju imaš – neće svaka biti uspešna.

Istok Pavlović: Pa, neće. Zato što sad su mnogi provalili, pa rade to. Uglavnom, tad nije bilo toliko konkurencije. Ja sam se vrlo lako rankirao. I onda sam skontao, gledam kada su mi došle te pare prvi put, došao mi je ček od tog ClickBank – ClickBank je bila i danas platforma koja povezuje te affiliate digitalne proizvode sa promoterima – stigao mi je prvi ček, i ja se mislim: Ma, to nema šanse da sad to… Ja sam mislio kad ja uđem u Komercijalnu banku, ja taj ček pokažem, da će da kažu: Dečko, ovo ti ne važi. To su ti Amerikanci nešto zeznuli.

Ivan Minić: I u mnogim bankama u tom trenutku bi ti to i rekli.

Istok Pavlović: Da. 🙂 Međutim, meni unovče ček bez problema. Aha, ček, OK., i to je to. Ja dobijem pare. I sećam se, i dalje nisam imao svest da se to desilo. Ja tek kad sam te pare uzeo u ruke i krenuo da ih trošim malo, ja sam ono skontao: Ej, čekaj! Ja sad seo, naručio kafu, platio ovim parama što je tamo neki Amerikanac kliknuo na moj sajt, kliknuo na link, kupio… Meni su stigli, ja pijem kafu od tih para. I sedim, sećam se, i kao: Jebote, pa ovo je…

Ivan Minić: Perpetuum mobile. 🙂

Istok Pavlović: Dekodirao sam univerzum, bukvalno. Pazi, pri čemu, ja sam tad zarađivao uveliko od rada za agenciju, itd. Meni nije bilo što sam ja zaradio pare, zarađivao sam mnogo više para i pre toga, ali to što sam na taj način zaradio pare – nešto što u tom trenutku sam mislio da niko u Beogradu ne zna uopšte za taj sistem. Znači, znali su ljudi. Posle sam se upoznao sa ljudima koji su to radili i pre mene.

Ivan Minić: Al’ su ćutali. 🙂

Istok Pavlović: Al’ su ćutali, da. Ja sam šetao ulicom kao Neo kroz Matriks. Ja sam mislio da sam jedini u gradu koji je provalio tu foru. Jebote, je li moguće?!E, uglavnom, i tad ja skontam: OK, hajde da ja malo više istražujem sve ovo. I onda sam ulazio sve više i više u te priče, pravio razne sajtove koji jednostavno to rade – dolaze ljudi koji nešto guglaju, hoće da kupe, i ti ili imaš affiliate linkove ili posle sam pravio i svoje razne digitalne proizvode: e-bookove, kurseve na razne teme; i to se prodavalo. Znači, u suštini otkrio sam to što radim, taj copywriting, mogu da iskoristim da napravim neki biznis. Znači, napravim sajt, gde taj moj copy ubedi nekog da kupi nešto. To danas zovu, ne znam, prelander ili kako već… Znači, to je neki tekst, i neko dođe i pročita neku recenziju nečega ili nečije mišljenje o nečemu ili prosto… I vidim da to danas rade na velikoj skali. Sad, eto, Biznis Insajder koji sam naveo kao primer, oni to rade sad uveliko. Prešli su na taj model još pre 5-6 g. Tako da to je sad postalo mejnstrim, to što sam ja tad saznao, eto, među prvima bar ovde kod nas. Ja bih preporučio svakom ko ulazi u ovaj posao, ko hoće da se bavi ovim, da vidi šta je to što je sad u porastu, šta je to što sada zna 100 ljudi u Beogradu. Tu treba istraživati. Ne znam, to je neka moja logika. Zato što ako nešto sad svi rade, tu već znači da nije toliko lako kao pre, itd. 

Ivan Minić: Postoji i zasićenje, a i možda je to već lagano u padu.

Istok Pavlović: Pa, da, da.

Ivan Minić: Ili makar dok ti napraviš nešto što će se rangirati možda već bude u nekom padu.

Istok Pavlović: Jeste. I drugo, do nas i dalju stižu priče, do prosečnog čoveka, o internet biznisu, marketingu, poslovanju, šta god, priče koje ne mogu često da im budu neke baš dobar uzor. Tipa, priče o Fejsbuku. Kako ćeš da napraviš novi Fejsbuk ovde? Nikako, razumeš. Sve te neke priče o startapima koji su se prodali, ne znam, za milione, milijarde, itd. Većina tih stvari nije… ne može tako lako da se replicira bar ovde.

Ivan Minić: Ne može lako da se replicira nigde, ali ovde je gotovo nemoguće.

Istok Pavlović: Nigde, da. Pa, da. Mislim da ljudi bi trebalo da više znaju za te neke stvari o kojima se ne piše, jer jednostavno nije interesantno. Znači, niko ne piše o tamo nekom biznisu koji zarađuje mesečno, ne znam, 50.000 $. Jer kao: To nije ništa! Vidi ovaj Fejsbuk, on milijarde! Ali, zapravo, ti biznisi mogu da se repliciraju ovde. Ne kažem da mogu bez problema, ali mogu. Jednostavno, ima ljudi koji rade. Tako da je potrebno više edukacije o tome. Problem je ovde i kad se ljudi uhvate za nešto – ja sam napravio možda grešku što sam malo previše popularisao ovaj dropshipping.

Ivan Minić: Možda, možda… 🙂

Istok Pavlović: Da. Napisao sam tekst o tome. Ne baš kad se to pojavilo, znalo se za dropshipping i ranije, ali kao video sam da sve više to rade neki marketari i rekoh: Hajde da napravim jedan tekst o tome da ljudi znaju da i to postoji, kao neka opcija za biznis. I problem je mislim što su tu mnogi ljudi tu prepoznali neku laku zaradu. Zato što ove druge stvari o kojima sam pisao to je i suviše apstrakntno. Kako sad to ti tu, pa se to rankira, pa ovo, pa ono… A ovo su ljudi shvatili kao: Aha, to ti je isto kao da otvoriš butik na Bulevaru. Samo nije na Bulevaru, nego na internetu. I dođu Amerikanci i kupe iz tvog butika, a ti samo forwarduješ, i to super i to lako! I sad se desio taj momenat da mnogi ljudi koji godinama nisu se uopšte hteli da se bave internetom sad hoće da se bave dropshippingom, jer to vide kao neku laku zaradu. I, ne znam, tu je taj problem što i dalje postoji na desetine, ma na stotine biznis modela drugih, ali, evo, ljudi su se zalepili za taj dropshipping ovde.

Ivan Minić: Pa, dobro. Da, deluje previše jednostavno. Ima neki uspešnih priča.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Čim ima nekoliko lokalnih uspešnih priča ljudi misle da svi mogu da budu isto tako uspešni i da to sve funkcioniše relativno jednostavno. Daš dinar, zaradiš dva. Iako dovoljno mnogo toga ima, to je tako.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: A u suštini, recimo, kad je Ogi bio na početku još kad smo snimali, on je isto dosta pričao o tome da jeste, super je to. Posle i Aleksandar kad je bio, naročito. Jeste, ima to sve smisla ako imaš zajednicu koju nisi monetizovao. Imaš zajednicu ljudi koji dele neki interes, pa ti onda koristiš tu zajednicu kao bazu, onda sve ima…

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Mislim, ne ima sve smisla, nego mnogo jednostavnije, jer imaš na čemu da se baziraš. Možeš i da radiš na tome da ta zajednica raste. Već imaš neke ljude koji će po defaultu kupiti, jer je to nešto što ih zanima ako je to u slučaju francuskih buldoga ili u slučaju bilo čega drugog, da li su ljubimci ili nešto – već imaš one koji će po defaultu kupiti. To ti daje neki zamajac da možeš da reinvestiraš, da širiš.

Istok Pavlović: E, pa, upravo je to razlika.

Ivan Minić: A bez toga, ti si samo jedan od 100.000 drugih ljudi koji pokušavaju da kupe za manje, a prodaju za više.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: A koliko god proizvoda bilo mnogo, i dalje je pool proizvoda limitiran.

Istok Pavlović: I te analogije iz fizičkog sveta u digitalni, da se bez razmišljanja uzimaju zdravo za gotovo su jako opasni. Na primer: Butik na Bulevaru, koliko god da je trash i da je krš, neko će da prođe, neko će da uđe. I sad neko kaže: Aha, pa isto tako i ovo. Nema veze, nemam ja ni community, ni brend, ništa, ali neko će da kupi. Nije isto! Ako taj shop dropshipperski je krš i užas, neće niko da kupi.

Ivan Minić: Pa, za početak nije na Bulevaru.

Istok Pavlović: E!

Ivan Minić: Nije na mestu gde su već ljudi!

Istok Pavlović: Nije na Bulevaru. A da bi ga napravio da bude Bulevaru, moraš da potrošiš mnogo para na Fejsbuk traffic ili Instragram traffic. I to onda bude neka granica isplativosti. I često je to biznis koji zapravo ti nešto zaradiš, ali ti zapravo praviš pare Fejsbuku. Ti praviš realno pare Fejsbuku. Ako imaš biznis gde ti potrošiš 1.000 eura da bi zaradio 1.100 eura, a od toga je Fejvs zaradio 500 eura, ti realno praviš pare Fejsbuku, a uzmeš za sebe neki mali procenat. Ti si neki Fejsbuk affiliate onda, tako nešto, ne znam. To je isto OK. Ne kažem da je to loše, nego čisto kao biznis, to je onako… Najviše tu zaradi Fejsbuk.

Ivan Minić: Pa, dobro. Oni su se postavili u takvu poziciju da realno kontrolišu značajan real-estate za oglašavanje na internetu ka raznim grupama i kroz Instagram i kroz Votsap i kroz sam Fejsbuk. Tako da imaju poziciju, a ti uvek možeš da tražiš svoju posetu i publiku na drugom mestu.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Ali verovatno neće biti tako jednostavno i tako jeftino kao što će biti kod njih.

Istok Pavlović: Da. Može da bude jednostavno, ali sporo. Znači, jednostavno je sporo da pišeš blog. Neku temu i da se rankiraš kroz godinu dana. E, ali onda tu priču ne žele da čuju svi ljudi koji su u fazonu brzog keša. A ekipa brzog keša – to je to! Kriptovalute, dropshipping, ne znam… Ili šta već sledeće bude bilo aktuelno.

Ivan Minić: Berza. 🙂

Istok Pavlović: Na primer, Foreks, šta god. Znaš, to je ekipi kad kažeš: Vidi, uzmi, digni sajt, polako gradi zajednicu. Treba, jebi ga, godinu dana minimum, tamo-vamo. -Ah… Ćao!

Ivan Minić: I taj momenat: Naravno, ne znam ja da pišem. -Pa, dobro, to se uči. -Ne, ne, ali ne znam ja da pišem. -I dalje se uči. I dalje ako si rekao za godinu dana ćeš napisati jedan tekst nedeljno, to je 52 teksta za godinu dana. Prvih pet će da budu užasno mučenje, ali 20. neće da bude, a 50. ćeš već da se uhodaš i da napraviš sebi nekakav raspored. I ako neće dati rezultat posle prvo-drugog-trećeg, male su šanse da ako postuješ neki set pravila okvirni, da nemaš rezultat ni nakon 50 više.

Istok Pavlović: Da. Ima jedna druga stvar. Mislim da bi ljudi koji se bave dropshippingom tim najklasičnijim – kupiš reklame i zaradiš neke pare u plus – da ako već dođe do toga da im to radi, da su u nekom plusu sa tim biznisom, treba te pare koje zarade da iskoriste da naprave nešto drugo što je neki održiviji posao. Mogu čak i taj svoj shop da njega, zapravo, u njega da investiraju, od njega da naprave brend koji će jednog dana dovoditi prodaje bez ulaganja u Fejsbuk reklama. To je isto opcija. Znače, naprave zajednicu, itd. O tome je pričao i Gligorić. Recimo, on, na primer, čovek tako razmišlja. Mi smo se upoznali još pre više od 10 g., Gligorić i ja. I on sve radi tako long-term. Tako da i ta priča sa francuskim buldozima – mislim, ne možeš ti sad digneš shop za neku drugu rasu, pustiš reklame i to je to. Nije! To je… Građenje je brenda je jedan proces koji zahteva vreme. Ili građenje brenda, ili građenje rankinga na Guglu ili građenje bilo čega što je nešto stabilnije. Tako da u budućnosti ću da pazim šta pišem na blogu.

Ivan Minić: 🙂 Pa, dobro, ti si taj koji upali tu iskru ljudima da primete nešto. Naravno, mnogo ljudi se prima na stvari koje se dešavaju. Baš pre neki dan smo nešto sedeli dole u restoranu i pričamo o tim nekim mentalitetskim stvarima. Ja kažem: Evo ti, ovde ima, da kažemo u našem kraju, ima 10-ak nas koji smo u ovoj-onoj oblasti IT-ja. Ali, tu smo. I nas 10-ak je sedelo dole, sedelo je još 80 ljudi dole. Od 90 ili 100 ljudi tu pre dve godine je u jednom trenutku 60 ljudi pričalo o kriptovalutama. Ali od nas 10 nije niko.

Istok Pavlović: Pa, da.

Ivan Minić: Svi ostali su pričali o tome. Svi ostali su se razumeli u sve. Svi ostali su… Znamo svi, nažalost, užasne primere ljudi koji su prodavali stanove, zaduživali se da ulože u nešto što ne razumeju.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Kad me neko pita, ja kao: Pa, je li razumeš ti kako to funkcioniše? -Pa, ne, ali to… -Brate, ako ne razumeš zašto je to različito od ruleta. I na ruletu možeš da dobiješ. -Pa, ovde je mnogo više ljudi dobilo! -Pa, dobilo je, ali mi smo alavi.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ti nećeš da budeš zadovoljan nekim dobitkom koji je OK. Ti ćeš da tražiš da od 1.000 eura, koji su tebi već k’o kuća, zaradiš 30.000. Nećeš da kažeš: Aha, napravio sam 1.500. E, super, povlačim se, pa ću da se igram s nečim drugim. Ne, ne. Ti ćeš da čekaš da to bude 30.000 i onda ćeš možda da doživiš da to bude 30, a možda ćeš da izgubiš i tih 1.000 koji su ti mnogo. A mnogi su gubili i više. Mnogi su dobijali mnogo. I tu postoji uvek ta disproporcija u pozitivnim i negativnim pričama, kao za… To je stara priča, i kad je bio Boki Leković ovde iz Kupujem-Prodajem: Ti si pre 5 g. o internet trgovini u svakom svom obliku u medijima mogao isključivo da pročitaš ako je neko nekome poslao ciglu!

Istok Pavlović: Ciglu, da! Tako je!

Ivan Minić: Ni jedan pozitivan primer nikad objavljen! Samo cigla!

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: I ti ako gledaš to i ako si pripadnik neke neupućene populacije, ti misliš da ljudi jednim drugima šalju cigle. Na milion transakcija se pošalje 500 cigli sigurno, ali od milion 500 je beznačajno.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ali, nema lepih priča kao što ovde je bilo mnogo lepih, ali vrlo malo priča koje su neuspešne. Kao što se uvek ljudi uhvate za one koji su pozitivni primeri. Zato mi volimo ovde da proučavamo – OK, svi ljudi koji dolaze u Pojačalo su uspešni u nečemu što rade, ali jedna od značajnih komponenti je upravo da pričamo o tome kako su fejlovali sa nekim stvarima. I ne žele svi da pričaju o tome. Jasno je, odavde su, pa ni ne očekujem da će svi biti otvoreni da pričaju o tome, ali znaš: Napravili smo, probali smo nešto. Napravili smo pogrešnu procenu, izgubili smo neki novac koji smo zaradili na nečem drugom. Trebalo nam je vremena da se oporavimo., ili, Mnogo više je to koštalo nego što smo mislili da će koštati. Ti onda ljudima pokažeš da svi smo odrasli u zavisnosti od toga, naravno, kakve su porodice bile, ali sve su bile slične, svi smo odrasli da ne smeš da nikad pogrešiš, nigde fejluješ, ništa. Brate, tako se ne postiže ništa osim 100% sigurnog scenarija! A taj scenario se ispostavi da nije baš sjajan kad gledaš sad 30 g. kasnije. Tako da svi smo morali da budemo savršena deca, koja nikad neće napraviti nikakav problem, nikad ništa… Ja sam sa ćaletom najviše voleo da rastavim neki sat ili radio ili nešto, sastavim i ima viška delova. Ali, ako radi, nema veze što ima viška delova! 🙂 Mene, bre, to zanimalo šta je unutra. Neko bi ti sad rekao da to prosto nije opcija: pokvarićeš, uradićeš nešto. Dobro, a kako ću da naučim ako ne pokvarim.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Šta si ti pokvario?

Predodređen za ETF

Istok Pavlović: E, ja sam… Vidiš, to je interesantna priča, zapravo, sad sam se setio kad si rekao za to rastavljanje – kako sam ja zapravo završio na ETF-u. Kad sam ima možda tako 4-5 g. i ja sam živeo u Ćupriji sa mamom i tatom. I moj tata se brijao, imao neki brijač onaj električni Braun. I kako je stajao taj brijač gore na nekoj polici padne i raspadne se u 200 nekih sitnih – znači, na sastavne delove. I keva kao: Jao, šta sad da radimo? -Ma, ništa. Uzmi đubrovnik i metlu i baci u đubre. I oni kad nisu gledali, ja uzmem iz tog đubreta sve te delove, odnesem da se tim igram. Ja sam to jedno dva-tri sata sklapao, razumeš. Zalepljivao nekim selojtejpima, pokušavao da skontam kako to radi. Sklopim na kraju ja taj aparat. Dolazim do tate i kažem: Ej, ja sam ti popravio aparat. I on se smeje, kao: Ma daj, nemoguće! Stavi ga u struju, pusti, radi. Sve OK. I ovi kao: Vau, mi imamo čudo od deteta!

Ivan Minić: Teslu! 🙂

Istok Pavlović: Da. E, ti kad porasteš, treba da upišeš ETF! -Što ETF? -Pa, tu idu, znaš, deca koja znaju da rade to što si ti sad uradio. -Aha, dobro, hajde, OK. I u suštini, meni to ostane u glavi, kao da ja to treba da upišem kad sve te škole osnovne, srednje završim. I onda sam, naravno, kao i svi ljudi, većina ljudi mladih koji ne znaju šta hoće, kad sam završavao srednju, onda kao: Šta sad da radim? E, pa, da! Pošto sam ja popravio onaj brijač, treba da upišem taj ETF! OK, gde je taj ETF? Aha, tu je na Bulevaru. Dobro, odem tamo i upišem. A tek sam negde ove svoje prave afinitete otkrio usput.

Ivan Minić: A od tih nekih eksperimenta i poslovnih poduhvata, šta si fejlovao?

Projekti koji nisu zaživeli

Istok Pavlović: Pa, znaš šta, mogu ti reći da… Čitao sam jedan intervju sa jednim Nemcem, koji isto taj neki serial entrepreneur – znači, to je serijski preduzetnik. I on je – tu se dosta prepoznao. On je rekao da svaku svoju ideju on napravi neki MVP, neki minimum viable product, u šta uloži jako malo energije, samo da vidi da li postoji, da li tržište odreguje dobro. Znači, da li postoji product-market fit. Da se sad ne frljam terminima, da kažu: Vidi ga ovaj opet! E, uglavnom, ja sam uvek sve tako radio. OK, imam hipotezu. Hajde pre nego što ja u to uvučem previše ljudi i para i svega da napravim neku sklepanu verziju, samo da vidim da li to radi. Ako ne radi, probaću da modifikujem još par stvari, par parametri, ako ni tad ne radi, očigledno sam se zeznuo. I tako sam onda manje više sve radio. Tako da nigde se nisam previše zeznuo, u smislu da čim sam video da nešto jednostavno neće raditi ili će biti natezanje i ceđenje suve drenovine godinama, ja sam onda rekao: OK, neće ovo ići očigledno. Hajde da radimo nešto drugo. Tipa, bio je primer još… Koja je to godina? 2007-08., ne znam. Sa dvoje partnera hteli smo da napravimo neki onlajn shopove. Odnosno, nešto kao što je tad bilo, recimo, na Jahu small business. Znači, da svako može da ima svoj onlajn shop… Kao, Šopifaj, eto! Kao Šopifaj, da svako može u dva klika da napravi sebi shop i da ima plaćanje. I ideja je bila kao: Eto, tamo neko sa Zlatibora slika svoje pršute, ajvare. Stavi, napravi shop. Nama on to plaća mesečno 200 evra i to je neki biznis model. I sve je bilo super dok nismo otišli u Intezu da vidimo kako to može da se realizuje. Oni su postavili milion hiljada uslova tad. Danas oni imaju gateway, to je sve OK. Ali tada je bilo: O, pa ne može to! Pa, to ovo, to ono! Pa, mora garancija ova, garancija ona. Pa, ako se neko otruje od te pršute, vi ste odgovorni, a onda smo mi odgovorni. Znači, gomila problema. I ja sam video da to može u teorije da se reši kroz gomilu drdanja i pravnika i razgovora koji bi trajali godinama. I samo sam rekao: OK, ne želimo da radimo. Super je ideja, ali postoji taj jedan faktor – to su banke. Banka nisu spremne u tom trenutku za to. I…

Ivan Minić: Dobro, ali pitanje da li su korisnici spremni.

Istok Pavlović: E, sad to je drugo pitanje, da. I, recimo, čim sam video da će biti tu mnogo problema, batalio sam. Ali, postoje, recimo, ljudi koji kad vide probleme, kažu: U, super, problemi! Sad ću da ih rešavam! Ja, recimo, volim da rešavam probleme, ali kad vidim da će biti previše nategnuto nešto, previše mučenja za upitne rezultate, odmah iz takvog posla izlazim. Eto.

Ivan Minić: Dobro, to je nešto što je došlo kroz vreme.

Istok Pavlović: Kroz vreme, jeste. Da, da.

Ivan Minić: I to da testiraš proizvode, ideja na maloj skali, danas ima i gomila knjiga o tome. I prosto startapi sa sobom su doveli do tih nekih razvoja metodologija koje mogu sad da se primene i na sve ostalo, ne samo na tehnološke stvari. Ali, kao što si imao primer balducci levitation, koje si pogodio, sigurno je bilo primera koje nisi pogodio, gde ti je delovao da sve to ima nekog smisla, ali da zapravo nikad nije poletelo ili nikad nije poletelo na način da se stvarno isplatilo.

Istok Pavlović: Da. Pa, u suštini, znači, evo sad kad vratim film, bilo je – lansirali smo neke projekte, neke e-bookove, sajtove, koje ono nije se nikad preterano prodavalo. Pa, isti princip: Probamo tu, guramo je dva-tri meseca, vidimo da jednostavno ne žele to ljudi da kupe. Bez obzira što je na sajtu sve super predstavljeno, i dobar je copy i sve. Ali jednostavno hipoteza se pokazala kao nedovoljno isplativa. Znači, hipoteza neko želi da kupi baš to. Iako postoji – ti vidiš na Guglu da ljudi to traže. Tad sam, u stvari, shvatio ono što danas ljudi pričaju koji rade SEO šta je najvažnije – znači, taj search intent iza internet pretrage. Znači, to što neko nešto traži kao ključnu reč nije nikakav garant da to želi i da kupi. Može neko želi da gleda lepe slike na tu temu ili želi da čita tekstove na tu temu, ali kolika je moć kupovine iza određenje niše, ključne reči, oblasti, ta stvar može da varira. Znači, jedna reč koja ima 50.000 pretraga dnevno je druga fraza koja može da konvertuje sto puta više ove druge, zavisi šta je. I to sam vremenom naučio, da prepoznajem prosto potencijal za monetizaciju bilo koje ideje, niše, itd.

Ivan Minić: I taj osećaj se gradi vremenom, ali ni on nije bezgrešan i svi mi možemo da promašimo kad je to u pitanju. I istraživanje i razgovor sa ljudima i razgovor sa potencijalnom publika vrlo rezultat može da varira u odnosu na neke minimalne promene koje mi možemo da uvdemo. Vrlo često ljudi kad kao ovi koji su malo osvešćeniji o svemu i kreću u neko pravljenje proizvoda sopstvenih, itd., krenu od toga tako što prijatelje pitaju da li im se sviđa. To nije pitanje. Mislim, ima Robert Ficpatrik i njegova knjiga Mom’s Test, gde priča je o tome kako pitaš mamu da li joj se nešto dopada i onda na osnovu toga feedbacka koji dobiješ od mame na ta neka pitanja, a ista stvar je i sa prijateljima, sa svim bliskim ljudima, donosiš odluku koja deluje ti da je utemeljena, ali zapravo suštinski se ne bazira ni na čemu. To što je neko rekao da mu se sviđa, ne znači da bi dao novac.

Istok Pavlović: Da, da.

Ivan Minić: To što je rekao da bi dao novac, ne znači da bi dao onoliko koliko bi trebalo da da za to sve. A to su sve stvari koje upravo čine da product-market fit ne postoji za taj proizvod. 🙂 Može da se desi da hoće da daju mnogo više nego što si ti želeo. To je super, ali to se desi jednom u sto slučajeva.

Istok Pavlović: Da, da.

Ivan Minić: Ako ti hoćeš da prodaš nešto za 1.000 dinara, a oni su zainteresovani, ali su spremni da daju 200, teško ćeš ti to prodati. Tako da mnogo je zasićenije, sve mnogo je teže, ali to ne znači da ne treba probati. Samo treba biti pažljiviji prilikom tog testiranja.

Istok Pavlović: Da. E sad, ima jedna bitna razlika između toga kada radiš projekat ovde u Srbiji i kad ga radiš globalno. To sam shvatio vremenom,  a to je ti kada gađaš države u kojima je viši standard, postoji nešto što se zove disposable income. U prevodu na naš jezik: pare za bacanje. Znači, na zapadu postoji mnogo, mnogo, mnogo više ljudi nego ovde koji imaju para za bacanje. Kad kažem para za bacanjem, to je oni vide nešto, iskoči im nešto što nisu ni znali da im treba, ali kažu: Ej, baš mogu da kupim., i kupe. Ovde zbog nižeg standarda, jednostavno nema toliko ljudi – ima možda u Beogradu, Novom Sadu i malo veće gradove i to je to. Ovde reakcija ljudi na takve stvari je: OK, lepo je ovo, ali, brate, ne mogu da priuštim sebi sad da kupujem ovu glupost.Tako da i ta margina, taj prostor koji postoji na globalnom tržištu, nije samo što je više ljudi globalno nego u Srbiji, nego njihova ta kupovna moć i ta impulsivnost kupovine da oni kažu: OK, spičiću ja na ovo sranje 30 $, nema veze. Samo zato što mi je simpatično.

Ivan Minić: Da, i nema očekivanja na način na koji to postoji ovde. Ti ovde ako potrošiš 5.000 dinara na nešto ti ne treba, ti imaš očekivanja od toga.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: On nema. On će dobiti, i: Meh, OK, nebitno, idemo dalje.

Istok Pavlović: Jeste. I mislim da je to ključna razlika. I onda činjenica može da se iskoristi. Ljudi, lupam, najprostiji primer, neki SaaS softver, aplikacija za editovanje slika na telefonu. I ako hoćeš da imaš još 15 opcija, to ti je 5 $ mesečno. Ah, super, šta je to 5 $… OK, može. A ovde ljudi kao: Ho-ho, druže, 5 $!, naći će besplatnu aplikaciju. I to je ta razlika. Zato mislim da je globalno tržište… Lakše je ljudima prodati nešto što im – ne mogu da kažem, nije preterano potrebno, ali mogli bi da žive bez toga.

Ivan Minić: Nice to have.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Nije nešto što esencijalno, ali je nice to have. Ima mnogo više prostora, a i opet, to ne znači da su Americi, Kanadi, Australiji, da tamo 100% ljudi može to sebi da priušti. Ali neka može 10% na 300 miliona, to je 30 miliona.

Istok Pavlović: Više nego ovde procentualno. I to je ta razlika, Koliko god ovde, da li je standard u Srbiji raste ili ne, ima raznih mišljenja, ali taj disposable income koji imaju ljudi je i dalje razlika između nekog zapada i ovde. Možda i bolje žive, i sve je to diskutabilno. Ali para za bacanje ovde i dalje nema u tolikoj meri.

Ivan Minić: I kroz toliko ljudi.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ono što svi koji te znamo – znamo, a i oni koji te prate su verovatno dosad skapirali, osim što voliš da intrigiraš ljude i da im pritiskaš – da ih triggeruješ da reaguju – mogu da primete i to da vrlo često i danas uhvatiš neki novi fenomen, uhvatiš neku novu oblast. Nešto što ti je interesantno, istražuješ, deliš neka svoja viđenja na tu temu. Kao što si nekada to radio za internet marketing, ima i sada toga u marketingu dosta, ali ima u nekim najrazličitijim mogućim oblastima. Šta su poslednjih nekoliko stvari koje su te zainteresovale?

Video – aktuelna zanimacija

Istok Pavlović: Ja sam sad fasciniran generalno videom. Dosta učim o tome. Iako ne izbacujem preterano nešto sad video contenta, ali stvarno pratim na Jutjubu puno videografera, koji pokazuju na koje načine ti možeš da praviš video content, da radiš taj video storytelling, itd. Opremio sam se sa svim živim kamerama, gimbalima. Sve je meni to zabavno da proučavam. I, eto, mislim da je to jedna nova forma koju hoću malo da proučavam, da se time bavim. Zato što i kod videa ono što je najbitnije je taj scenario. To ljudi ovde i dalje ne razumeju dovoljno. OK, imamo dronove, imamo kamere, i sad, eto, napravićemo lepi video. Da nam je mutno pozadi, oni objektivi filmski, i to je sad to. A to je zapravo kao pisanje bloga, samo u video formi. I dalje je taj sadržaj najvažniji, je l’. I u ostalom, Akira Kurosava, jedan fantastičan od njega citat, koji bi rekao da: Sa dobrim scenarijom čak i prosečan režiser može da napravi dobar film, ali sa lošim scenarijom ni najbolji režiser ne može da napravi dobar film. To je Kurosava rekao, a on je i sam dosta polagao na scenario, pre svega. Oni ga pamte kao režisera. On je, pre svega, bio scenarista čovek. Tako da drago mi je što vidim da na Jutjubu je došao taj neki talas storyteller, koji su skontali kako mogu da pričaju priče na taj video način, a da bude opet dovoljno interesantna i zanimljiva kao da čitaš. Naravno, treba sad tu mnogo više skillova nego samo da kucaš tekst. Treba znati sad ono taj filmski jezik, kadriranja, šta koji kadar govori, šta koji pokret kamere govori. Ja sam za zadnje dve godine bukvalno završio ceo jedan fakultet dramskih umetnost ja mislim, što svaki dan bar po sat vremena gledam te klipove. I time se bavim. Inače, poslednji projekat koji sam uradio osim kursa sa Bildijem, sa Masterboks, uradio sam, takođe, i kurs stock fotografije sa ovom dvojicom Zamurovića. Oni su genijalci ljudi. I to je mislim jedan od projekata koji ima svetski potencijal. Znači, njima se, recimo, samo preko Instragram Storyja se im prijavilo 50 ljudi iz Rusije. Znači, njih prati na Instagramu oko 10-ak hiljada ljudi. Ima puno stock fotografa iz tih bivših sovjetskih republika. I mi smo napravili sajt na srpskom, i kao hajde da bude i na engleskom, pa ćemo jednog dana da ga lansiramo možda van Srbije. I oni stavili Instagram Story kako mi snimamo taj kurs, kao: Evo spremamo kurs stock fotografije., i krenu da se javljaju ovi Rusi, kao: Ej, hoću ja da upišem! Mi gledamo te poruke. I to nije jedan, njih deset-dvadeset-trideset. I ja kao: Brate, daj mi da prevedem ovo na ruski! I mi kompletan kurs prevedemo na ruski jezik, u smislu da videe koje smo snimali na srpskom jeziku – našli smo ovde ekipu koja prevodi na ruski – i ljudi mogu da upišu kurs i da gledaju titlove na ruskom jeziku, a oni pričaju sve srpskom. Ja sam bio skeptičan da li će to da funkcioniše. Međutim, evo ti Rusi koji su upisali kurs su prezadovoljni. I to je meni sad otvorilo jedan potpuno novi vidik. Znači, da ti možeš da napraviš jako dobar kurs na srpskom jeziku, da pričaš na svom jeziku, gde si komforan, gde možeš da se zezaš, da bacaš forice, ne moraš da razmišljaš ono kako se beše kaže i to. A ako je to dovoljno dobro, ljudima je OK da to gledaju sa titlovima. To mi je ono potpuno otkrovenje.

Ivan Minić: Dobro, posebno oni koji nemaju toliki izbor na svom jeziku. Na engleskom možda ne bi bilo OK, jer imaš 1001 kurs koji možeš da pogledaš, koji je već na tvom prirodnom jeziku. Ali, na ruskom toga verovatno nema toliko.

Istok Pavlović: Nema toliko, da.

Ivan Minić: A posebno što oni nisu kao ni – ovde priča koju smo mi imali, a i njih ćemo zvati – oni nisu klasični stock fotografi. To što oni rade je izuzetno kreativno i neobično, i nalaze načine kako da svakodnevna stvar izgleda dosta drugačije zato što imaju sad već – naravno, prvo su imali neki talenat i sve – sad već imaju izgrađenu svest i iskustvo, koje kaže: Ovo što meni izgleda ovako bi neko zapravo mogao da koristi za to, to, to i to., i onda cela priča ima smisla.

Istok Pavlović: Da. Ja sam njima pričao na tu temu, i definitivno naš sledeći korak u tom projektu biće da se napravi neki kurs kreativnost. Jer oni su stvarno dobri. Znači, generalno kako imati kreativne ideje za bilo šta. Ako imaš svoj proizvod, ne radiš stock fotografiju. Imaš, prodaješ med neki ogranski. Kako da ga fotkaš da bude duhovito, interesantno, da ta fotka bude neka forica. Kao što Slavimir Stojanović, on je nominalno dizajner, ali, u stvari, baca te neke grafičke forice. On je za mene copywriter koji se izražava kroz vizuelno.

Ivan Minić: Da, vizuelni copywriter.

Istok Pavlović: Da. E, tako njih dvojica. Mislim, zato se njihove fotke prodaju sto puta bolje na Stoku, jer većina fotografa ništa – uzmu tako, dovedu svoje drugare: Ti ćeš da budeš stomatolog, ti budi pacijent. I sad mi vas slikamo. Evo, imam lepo svetlo, lep bokeh u pozadini. I to je to. Oni totalno drugačije razmišljaju. Oni sve svoje fotke na Stoku su slikali, skoro sve, kit objektivom. Ono kit objektiv – ono što fotografi kad kupe aparat bace u đubre i uzmu neki pravi objektiv. Ne, oni su sve tako slikali. Jer kao sve onaj flat lay, nema te dubinske oštrine. I uopšte ne žele da ulaze u to, kao u taj domen. Nego sve im onako kompozicija čista, koja može da slika bilo kojim objektivom. Sve je ideja. I skroz jedna drugačija logika fotografije, u stvari. Tako da ja sam njima oduševljen stvarno, momci su fenomenalni. I njihov set-up tamo, od Zrenjenina, njihov ceo studio – štap i kanap, bukvalno. Znači, oni do skoro nisu imali boom stand, nego dva ona Hamina stativa, ona sa sniženja u Tempu, razumeš, od 1.000 dinara, pa su ih uvezali nekim selojtejpom kao da bude boom stand.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat da se u svom pristupu razlikuješ… Znam, recimo, dosta stock fotografa koji rade neke slične stvari. Uglavnom imaju neke svoje stilove koje prate. Ali opet kad gledaš i analizaraš to, i kad pričaš sa ljudima koji su završili škole za to, to nije konvencionalna fotografija. To nema veze sa tim. I vrlo često kad pričaš sa tim ljudima, saznaš, recimo, jedan zanimljiv momenat, a to je da gotovo svi oni dolaze ili iz dizajna ili iz arhitekture. I oni fotkaju ono što je njima trebalo, a niko nije mogao da im donese, jer ti kažeš fotografu šta da uradi i on to uradi na svoj način, a ne na način koji tebi treba. Znaš, treba mi fotka i ostavi mi prostor, jer tu ide naslov. -Ne, ne! Pa, ne slika se tako! -Pa, brate, meni to treba. Nije bitno da li se slika tako, takav je layout, tu mi treba prostor da stavim copy-space., ili šta već. 

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ljudi koji su radili kao fotografi u advertajzingu imaju svest o tome zato što je to neophodno.

Istok Pavlović: Razumeju! Jeste, da, da!

Ivan Minić: Ali i oni su se verovatno batrgali neko vreme dok nisu došli do toga da prihvate da nekome treba to tako, a ne onako kako si ti zamislio da to mora da bude.

Masterbox – platforma za edukaciju

Istok Pavlović: Da, da. Uglavnom, eto, volim da radim sa takvim ljudima, znaš. Jednostavno, svaki projekat – pre svega je bitno s kakvim ljudima ga radiš. Ako je ekipa dobra, od toga mora da izađe nešto zanimljivo, znaš. I… Evo, recimo, tako je krenuo ovo što radim sa Ivanom Bildijem, ovaj naš onlajn kurs – sad je to platforma, Masterboks se zove. 

Ivan Minić: Da, krenulo je samo vas dvojica u suštini. Sada je to mnogo sveobuhvatnije.

Istok Pavlović: Da, krenulo je tako što smo mi krenuli da idemo kroz bivšu Jugoslaviju, da držimo predavanja u Banja Luci, Sarajevu, itd. Čisto malo da… Bilo nam dosadno, pa hajde malo da putujemo. I onda smo shvatili da postoji potencijal, ali s druge strane realno, mi tamo dođemo i pokušavamo za jedan dan da im objasnimo ceo digitalni marketing. Ne baš ceo, ali sve ono što je trenutno aktuelno. I shvatili smo da je to teško. Mi te ljude izbombardujemo. Oni jadni odu odatle, nisu svesni šta im se desilo. Jer ne može to tako baš da se brzo izvede. E sad, onda smo rekli: OK! Šta misliš da napravimo onlajn kurs, pa da mi ovo stvarno napravimo onako malo razrađenije, a onda ljudi ovi iz Banja Luke, Sarajeva, odakle god, mogu da upišu i da tako gledaju polako… Da postupno ulaze u gradivo i da polako uče, jer tako mogu da nauče.

Ivan Minić: Pa, i da mogu da vrate uvek. Ako im nešto nije jasno, pusti ponovo.

Istok Pavlović: Da mogu da vrate, da. Ljudi to ne kapiraju koji je to benefit da ti možeš da stisneš pauzu, 15 sekundi nazad dugme i ostalo. Koliko je to, u stvari, disrupotovalo celu industriju – mislim, celu edukaciju. Dugme na kojem piše 15 sekundi back disruptuje sve fakultete. Jer ti na fakultetu nemaš to dugme. Ti ako si nešto zablejao u telefon, ovaj već rekao, prođe voz – gotovo, nisi čuo i ćao! Ovde imaš back dugme, to je cela suština koja izjeda fakultete i disruptuje celu ovu edukacionu industriju. E, i plus što ljudi mogu… Mi dobijamo feedback za te kurseve. Šta je fora? Ljudi koji imaju decu, oni jedino vreme tokom dana kada to mogu da gledaju je kad ta deca zaspu. I ono što bi inače ljudi sad uhvatili tu malo vremena i gledali neki Netfliks i zaspali na pola filma, oni sad to vreme koriste da gledaju te kurseve. I to je jedan baš čest feedback koji sam dobijao. I onda shvatio i da je to problem sa ljudima koji hoću to doškolavanje. Da bi to onda moralo da bude nešto svaki dan posle radnog vremena od 5 do 6. A ko će da vozi decu, a ko će da uradi ovo, a da je organizovana… Znači, iz tih razloga dosta njih se ne upušta u to. A ovo pošto mogu bilo kad da se edukuju je zapravo velika prednost. To sam shvatio.

Ivan Minić: A pritom, i ja sam preporučivao mnogim ljudima koji – OK, naravno, i onima koji razmišljaju da se bave u nekom svom obimu profesionalno digitalnim marketingom, ali najviše onima koji kao imaš neki mali biznis, nešto što bi mogao da podigneš dosta kada bi se malo više bavio time da na društvenim mrežama, da ti sajt bude bolji, da na društvenim mrežama imaš malo bolji materijal, itd. Ali ne znaš kako to da radiš, nema ko to da radi. Ne možeš ni da preporučiš nekome ko ima mali budžet i nema ni resurse ni šta. Nema ni urađene fotke, niti bilo šta slično.

Istok Pavlović: Da, da.

Ivan Minić: Ne možeš sad da preporučiš nekome: Ej, evo ti, ovo je super osoba da ti to radi za 100 eura., a on nema budžet da potroši više. Kažeš: OK, hajde nauči. Je li nećeš ti? Imaš sina, ćerku? Imaš ženu koja je dokona ili muža koji je dokon? A ima nekog smisla? Ima dobar telefon?Svi imaju dobar telefon, živimo u zemlji u kojoj svi imaju dobar telefon. OK, evo, neka oni pogledaju. Nek pogledaju. Prvo, imaš dosta toga što je već besplatno dostupno od starih stvari koje ste pričali vi, posebno Bildi iz onog perioda kad se relativno redovno snimao pre ovoga. Pogledaj, vidi je li ti to ima nekog smisla? Je li te vuče? Ako te vuče, idi pogledaj šta tu sve ima. I verovatno to za tebe ima smisla. I većina ljudi mi je i dala feedback da im je to značilo. Sad, naravno, kod nas ima dosta ljudi koji kada vide da to nije baš toliko jednostavno i da moraš da probaš i kad probaš, prvi put neće da bude dobro. Neće da probao pet puta da bi šesti bio dobar, nego će da odustane posle prvog. 

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ali, to je nešto na šta ne možeš da utičeš. Činjenica da ste vi za ovih dve godine da je prošlo jako mnogo ljudi, da ima mnogo lepih priča iza svega toga i da se stvorila jedna fantastična zajednica.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Pa bih voleo ako možeš da podeliš možda neke od tih momenata? Mislim, znam koliko znači kao i oni mejlove kad su ti ljudi pisali da im je nešto što si ti pisao pomoglo. Tako i meni pišu stalno, pa ja zato i snimam u principu. Nema neku drugu motivaciju. Ali, koliko zapravo dobijate tih povratnih informacija i neka koja ti je ostala značajna da ste nekome uspeli da pomognete da nešto uradi sa svojom pričom?

Istok Pavlović: Ima raznih priča. Evo, na primer, moja komšinica koja ima školu nemačkog jezika kaže da joj je tri puta skočila – tri puta je povećala broj upisa i broj polaznika otkako primenjuje stvari s tog kursa. Pri čemu ona zapravo pokušava da pivotuje svoj biznis, a to je da oflajn školu prebaci na onlajn. I to je, recimo, bila super stvar. I… Poenta je da to često urade ljudi koji su već sami na nekom dobrom putu. Samo nisu znali sve ove stvari neke. Jednostavno, nemaju gde da nauče. Znači, mislim da su to najviše profitirali ljudi koji su već nešto provalili sami da tu nešto ima, znaš. Ali treba, deli ih dve-tri godine lutanja po raznim Jutjub klipovima dok skontaju zapravo sve. I mislim da njima ja premošćavam te dve-tri godine. Možda i više, ne znam. Jer sve to sabijem u neki blueprint. Znači, neki opšti user manual kako se prave kampanje, i gde šta treba da se upotrebi, itd. Ja sam napravio na kursu metaforu sa šerpama. Ti imaš kuhinju u kojoj imaš gomilu šerpi i sad nije svaka šerpa za sve. Ako hoćeš da ispržiš jaje, treba ti tiganj. Ako hoćeš da napraviš kačamak, treba ti šerpa da u njoj… A ono što primenjujem da ljudi koji su ušli u digitalni marketing tako, pre noći saznali za to, glavni problem koji imaju što znaju samo za dve šerpe ili tri šerpe. I oni uvek pokušavaju da isprže jaje u loncu, na primer.

Ivan Minić: Kolač u tiganju? Nemoguće. 🙂

Istok Pavlović: Da. A ja na tom kursu im otkrivam: Ej, vidi, imaš ovu specijalnu šerpu. Ili imaš ovo da isečeš ananas. Vidi, ti se mučiš sat vremena sa ananasom sa nožem. Ima ova spravica, ima hop, zarotiraš i isečeš ananas za dva minuta. E, to je možda najveći benefit koji dobijam kao feedback da se ljudima otvaraju vidici neki koji nisu imali. Nažalost, veliki broj ljudi ovde koji su ušli u taj neki small business digital znaju samo za Instagram. To je, recimo, problem broj 1. I onda dođu mi na taj kurs ljudi koji znaju samo Instagram, znaju samo da postave storyje. Ništa drugo ne znaju od marketinga. I tu saznaju zapravo za sve druge stvari osim Instagrama. I to im otvara ceo jedan novi svet. To je, recimo, najčešći slučaj, najčešći feedback koji sam dobijao. I od tad sam počeo da hejtujem Instagram, jer sam shvatio koliko ljudi zapravo misli da je to jedino. A, u stvari, to je samo jedan od kanala, koji je OK, ali sam po sebi nije dovoljan. Tako da najčešće feedback je to – da ljudi, naravno, primenu, dobiju rezultat, ali da im proširim te vidike, da im pokažem stvari za koje nisu znali da postoje uopšte.

Ivan Minić: Mislim da je dosta bitan taj momenat da se to pojednostavi, da se učini primenjivim tako da sad ti kažeš: OK, treba pripremiti vizual za objavu. Da, brate, možeš da uzmeš i dizajn studio koji će to da ti uradi, ali postoji ovih nekoliko trikova kako to možeš da uradiš jednostavno. Neće da bude isto kao da ga je radio studio, ali će da bude dovoljno dobro. Pa, kad ti napraviš od svog biznisa da poraste puta deset, ti onda uzmi studio, pa to nije problem.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: To kaže i naš jedan od omiljenih gostiju i redovan gledalac, g. Varga. On kaže: Sve što ja mogu da ti kažem već postoji besplatno dostupno kroz Gugl sistem učenja. Samo ti treba 5 g. da naučiš ovo dokle je do sad stiglo, a za tih 5 g. će da se napravi još 10 g. materijala. Ti mene zoveš da ti ja prepričam tih 200 knjiga., što kažu u Mi nismo anđeli. Je li možeš da mi prepričaš ovih 200 knjiga? E, to je poenta! I tu nema sve, ali tu ima sasvim dovoljno da kreneš, da vidiš da možeš da probaš, da vidiš šta ti daje kakav rezultat. I onda kad vidiš, onda kopaj za tim dalje. Onda razmišljaj o tom. Ali, šta ti donosi širina? Zašto tebe ili mene zanimaju toliko različitih stvari? To je malo šizofreno u nekom trenutku postane. Zato što kad imaš širinu i kad si u stanju da pogledaš širu sliku, ti vidiš stvari koje kad gledaš samo šta se dešava ispred tebe nikad nećeš videti.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Jednostavno nećeš primetiti da to postoji. Kao ono: Je li vi znate šta vaši korisnici misle o vama? -Znamo. -A je li stvarno znate ili mislite da znate? -Ne, ne, ne znate! Pitajte! I onda kad pitaš, a ljude je sramota da pitaju, shvatiš da to možda nije baš isto onako kako ti misliš da jeste. Krenuli ste sa tim da ste vas dvojica napravili tu neku priču koja je pokrivala ono što primarno vas dvojica i radite.

Istok Pavlović: Jeste. To je bilo Istok, Ivan drže kurs. Super sve, ali to nije bilo dugoročno – skala je bila kao biznis. I sad smo mi razmišljali: OK, šta sad da radimo? Ne može doveka ovako. Istok, Ivan, dva drugara drže vam kurs. Hajde da napravimo od toga ipak nešto više. I tako je došla ideja za platformu, edukacionu platformu gde će biti još predavača osim nas dvojice.

Ivan Minić: Koji će svako da ima svoju specijalizaciju, što je vrlo važno.

Istok Pavlović: Jeste, jeste. Da. Onda je ostalo da ja tu pričam primarno ono što ja radim – neki content marketing, copy, itd. A sad polako hoćemo da te druge stvari o kojima smo mi ranije pričali, ali ne bavimo time baš nešto aktivno, da to dođe neko i da ispriča neko ko se baš time bavi. Tako da i to je super. To je onda… Sad smo od toga napravili nešto što mislim da može da se organski dalje razvija. I dalje sad… Ima, ide reklame za to, ali mislim da je i dalje 50% ljudi upisuje po preporuci nekog ko je već završio. To je oduvek tako i bilo. Vidim da smo pokrenuli jedan trend, takođe. Vidim da je i Blic izbacio neku svoju platformu za kurseve. Čak sam nam ukrali i ime. Mislim da se zove nešto isto Boks. Nema veze. Hoću da kažem, i to je nešto kao i dropshipping. Sad svi videli, i kao: Ej, vidi ova dvojica, razbili sa ovim kursem. Hajmo i mi! Ne može to tako preko noći, hajmo sad kurseve. Ljudi tu dolaze, pre svega, jer zadnjih 15 g. čitaju moj blog. Ja sam to gradio, taj neki imidž godinama. Tako da opet se vraćam na to da je za sve potrebno neko vreme i da izgradiš neki brend. Da jedino tako stvari mogu stvarno da cvetaju, znaš.

Ivan Minić: I da imaš razumevanje ko ti je zapravo publika i šta je ono što ti njima daješ. Jer, naravno, postoji prostor za mnogo različitih edukacija, ali ne postoji prostor za mnogo istih edukacija.

Istok Pavlović: Da, da. Tako je.

Ivan Minić: Vi ste sa ovom novom pričom nešto što je bilo primarno social proširili sa – social u smislu Fejsbuka, Instragrama, vizuelno sajta, tog nekog dela proširili sa gomilom specijalizacija, gde neki sjajni ljudi pričaju svako ono što je njihova primarna oblast delovanja. I onda to daje mogućnost da nakon što pogledaš te neke osnove, nakon što skapiraš šta sve postoji, ko tu postoji i ko šta od toga radi, da možeš da pogledaš i specijalizovano ono što najviše ima smisla za tebe.

Istok Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: I individualno i kao biznis, itd. I to je jedan dodatni layer cele priče i upravo mislim da onaj MVP svega toga koji ste bili vas dvojica je sada proširen u nešto što postaje ozbiljna priča.

Istok Pavlović: Jeste. To je bilo potpuno po tom PS-u lean startupa, je li. Prvo taj MVP, gde mi više iz zezanja: Hajde da držimo te edukacije. Onda, OK, hajde da sklepamo neki proizvod. E,u stvari, fora je bila što nismo ga sklepali. Zapravo, taj prvi kurs koji smo izbacili ja sam se stvarno potrudio. Nije bilo sklepano. Potrudio sam se, jer sam kontao: OK, ako ja sad ovo pravim da to ostane… Znači, nije ono držim predavanje koje će da vidi sto ljudi i idem posle kući. Dobro, sad ću nešto da sklopim u PowerPointu, bacim par forica i ćao! Ne, pošto sad to ostaje for generations to come, što bi rekli, onda OK, hajde sad ipak da to uradim malo temeljnije, da stvarno svaku temu pokrijem, razumeš, kao da pišem malu knjigu o tome. Iako je to i dalje video format, ali to je nešto između video naracije i ne znam ni ja kako da nazovem ti kursevi. Ti pokazuješ u jednu krajnost šta radiš i objašnjavaš šta radiš. To je meni fenomenalno. I, uglavnom, rešio sam da se iscimam. I ja i Ivan smo se iscimali stvarno da to napravimo onako da nije samo da ispoliramo, što bi se reklo. Nego stvarno da napravimo od toga dobar proizvod. Ali smo pre toga videli da postoji potencijal. Zato smo videli da – OK, hajde sad stvarno dovoljno kako treba. Tako da jeste, bio je MVP, ali posle je stvarno to već bio malo ozbiljniji proizvod. Ja sam inače – ja sam fokusiran najviše na proizvod. Ja sam ono što kažu postoij podela: da li si product guy ili si… ima neke tri podele, zaboravio sam. E, Stiv Džobs je bio taj product guy. Ja sam isto taj product guy. Znači, najviše volim moj marketing tako što pravim proizvod koji je sam po sebi viralan i marketabilan, što je ispalo sa ovim kursom. I sad najveći deo svog vremena posvećujem usavršavanju tog našeg proizvoda. I dalje dodajem nove lekcije na taj kurs, nalazimo nove predavače koji će da rade nove stvari. Evo sad Ivan Cosić treba da završi Ilustrator. Biće posle njega verovatno InDesign. Pošto je on za to – čovek stvarno kida. Tako da, eto, to je opet neki posao… Ispalo je na kraju posao, krenulo je kao, eto, druženje.

Ivan Minić: Dobro, to je jedan posao koji ima jako veliki društveni uticaj u najmanju ruku. Vi ste napravili to tako da… Ja stvarno smatram – OK, ovo sedimo, pričamo, prijatelji smo, sve je to u redu. To je razgovor između nas dvojice i to je nešto što svakome treba da bude besplatno dostupno ako smo ja i ti OK sa tim da sedimo i pričamo. Ali, taj deo učenja – to je prosto nešto što treba da se plati i mora da se plati.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Jer je to nečije vreme koje je posvećeno. E, vi ste uspeli to da napravite na način upravo optimizujući sve u startu da vama to ne bude preveliki effort. Odnosno, jeste on veliki effort u pripremi, ali onda po korisniku više nije toliko veliki effort. I onda to možeš da ponudiš po nekoj ceni koja nija toliko velika da nekome predstavlja problem.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Jer ima sjajnih edukacija, fantastičnih edukacija, koje su nedostupne ljudima koji žele da nešto pokušaju, da negde eksperimentišu, da vide da li to za njih ima smisla, itd. Ovo je, mislim, baš pogodilo sweet spot što se toga tiče.

Istok Pavlović: E, i jedna stvar koju bih tu voleo ubudućnosti da pazim – Ivan i ja smo pričali o tome – ne želimo da to… Pošto sad to dolazi među široke narodne mase i upisuju ljudi koji nemaju blage veze s tim stvarima – neka ih, mislim, treba da nauče sve to – ali pazimo da ne damo preveliki gas da to ne postane – neću da imenujem, ali svi znamo na šta mislimo – kao neke druge institucije koje su od toga napravile neki fast-food za edukaciju i gde ljudi dobiju na kraju neki papir koji kad poslodavac vidi, samo baci taj papir u đubre i ne zove ga više nikad na razgovor. To ne želimo da bude. I zbog toga nam je rast malo možda sporiji. Ali, sad stvarno biramo koga ćemo tu pozvati kao predavače i želimo da ljudi stvarno imaju od toga vrednost da nauče. Nismo još smisli način neki da sad izdajemo neke sertifikovane diplome. To je možda neki sledeći korak, da polažeš neki test ili nešto, i da dobiješ papir na kojem piše: Ej, ovaj nije samo odslušao, nego smo mi proverili i stvarno zna da primeni to. To je sad jedna ključna razlika koja treba da se napravi. Zato što ako to ne uradimo, biće sve više ljudi koji će samo da dođu na razgovor za posao i kažu: Ej, ja sam kod njih slušao., a nemaju pojma. I onda vremenom ljudi kažu: Pa, ovi samo proizvode neke nemače pojma., i to se devalvira tako. Znači, moramo da smislimo način da sertifikujemo, da ljudi stvarno znaju to što su tu naučili i da primenjuju, i da to bude onda neki reper za poslodavce, itd.

Ivan Minić: Dobro, dobro. Pričamo skoro dva sata. Nećemo da pričamo više. Pričaćemo možda neki naredni put ponovo. Ja mislim da je sasvim OK za 100. epizodu da ispričamo ovo što smo dosad rekli. Svi koji imate neke komentare, pitanja i slično imate za to adekvatna polja na društvenim mrežama, pa ih ostavite, pa će to biti materijal za neko naredno viđenje. Ne znam baš da l’ ćemo da čekamo 200., ali dogovorićemo se već. Da li imaš nešto čime bi hteo da zaključimo ovaj razgovor, kao neku poruku ili neki savet ljudima koji su ovo slušali? Interesantan im je tvoj put, a i moj je prilično sličan, a i dosta ljudi koji su bili imaju zajedničkih tačaka na tom putu sa nama dvojicu. Šta bi rekao nekome ko je, jebi ga, odavde je, stegnut je, nije siguran šta da uradi, kako da krene, ali ima volju, ima želju, samo mu je problem da se natera da nešto proba? Ah, teško? 🙂 Volim ja ponekad. 🙂

Savet za kraj

Istok Pavlović: Da, ali… Evo, savet broj jedan da možda ipak zaobiđe dropshipping. 😀 Da za početak probaju nešto drugo. Stepen razočarenja u taj pokušaj dropshippinga je dosta veliki. Ali, može i to, naravno, ne kažem, neću nikoga da odvlačim od bilo čega. Ali, možda da probaju ljudi da dignu sajt na neku temu i da krenu da pišu, da rankiraju to na Guglu. I da naprave magazin-blog, kako god se zove, ili Jutjub kanal o nečemu. I da probaju u narednih šest meseci do godinu dana tu da naprave neku publiku, neku zajednicu, koja se okuplja oko neke teme. Čak možda bolje Jutjub u ovom trenutku, ako ćemo da gledamo… Zavisi od teme, naravno. Ali, u svakom slučaju, savet ljudima je da ne ulaze u te priče sa brzom lovom i ostalo, nego da u ovaj posao probaju da uđu tako što rade nešto gde će videti neki dugoročniji rezultat. I pričam sam već ranije, šta je to što u ovom trenutku zna 100 ljudi u Beogradu da postoji – takve stvari treba naći. Mislim, kako? Treba pratiti, pre svega, Reddit, najbolji sajt koji postoji po mišljenju. Biti u toku. Pratiti prosto šta se sve dešava, u kojim oblastima, i šta sve može da se radi. I što pre probati nešto, videti neki rezultat. Ja sam bar tako ušao u sve ovo. I to će vam dati neki drive. Onda bilo to uspešno ili ne, da iz toga nešto naučite i da to dalje iterirate u nešto još bolje. I to je neki put. I voleo bih da pričamo dalje u nekoj od narednih emisija, ima tu sigurno masa tema koje nismo pokrili. I ja treba da napišem na blogu sigurno još jedno sto tekstova koji čekaju i tako.

Ivan Minić: 🙂 Ima taj jedan momenat gde kao sedneš i pričaš sa ljudima koji su probali nešto i to im nije pošlo za rukom. Nažalost, ima mnogo takvih pokušaja, imao sam ih i ja, itd. I kao: Evo, ja sam probao to… Ja sam probao da se snimam na neku temu i dva meseca kasnije nemam nikakav rezultat. Samo izgubio vreme., itd. Ja ga gledam. Pa, nisi. -Pa, kako to misliš? -Pa, naučio si da snimaš.

Istok Pavlović: Da. 🙂

Ivan Minić: I naučio si da montiraš. I naučiš si da ubacuješ neke stvari u montaži, da uradiš neku elementarnu grafiku i to sve. To je sasvim OK.

Istok Pavlović: Jeste.

Ivan Minić: Nije potpuno bačeno vreme. Sad možda ta priča nije prošla, možda će neka druga proći. Možda je tebe u startu, a ako te nije – kako beše – ako te nije sramota prvog pokušaja, onda si prekasno izbacio proizvod.

Istok Pavlović: Da.

Ivan Minić: Ako te nije sramota prve verzije, tako isto i ovde. Možda je tebe bilo sramota da podeliš sa ljudima to što si radio, pa zato to niko nije ni video. OK je da prva epizoda nečega ne bude dobra. Brate, prva epizoda Pojačala je i meni i gostima bila izuzetno traumatično iskustvo. Ali, 100. epizoda ili 90. ili 70. – mi sedimo i pričamo.

Istok Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: I za prvu sam se pripremao tri dana i bilo je loše. Za ovu smo sedeli, pričali o potpuno desetoj temi, sad ćemo da idemo na ručak. I nema pripreme, brate, sedimo, pričamo.

Istok Pavlović: Nema, to je to.

Ivan Minić: I to je to. I pošto je to – to, hajde na tome da zaključimo. Da se zahvalimo našim partnerima iz Epsona što nas podržavaju, Vama što nas slušate. Kao i dosad, sve svoje predloge, sugestije, ideje ostavite u komentarima, a mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.

Istok Pavlović: Ćao!