EP096: Branko Babić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 96. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. A nas i u ovoj epizodi podržava kompanija Epson. A danas imamo jednu pravu eksluzivu i izuzetno mi je velika čast što danas imam jednog neobičnog gosta sa neobičnim razvojnim putem i poslovnom pričom. Danas imamo priliku da čujemo razvojnu priču Branka Babića, koji stoji iza metode koje se nekad zvala japansko iscrtavanje obrava, a danas je cela njegova priča brendirana u okviru brenda PhiAcademy. I osim što je Made in Serbia, to je brend koji je zastupljen u celom svetu. I meni se dešavalo da to što sam malo putovao po svetu da viđam – na salonima da vidim brending i logo, i da mi bude puno srce, a nije mi se to mnogo često puta dešavalo u životu na taj način. Uglavnom se dešavalo vezano za neke naše sportiste, koji su pravili rezultate. Ali, eto, imamo i jednog čoveka, jednu priču koja je globalna, koja je potpuno neverovatna. Branko, dobro došao, i hvala ti puno što si došao.

Branko Babić: Hvala tebi na jako lepom uvodu. Mnogo si me sad nahvalio. Moram malo ja tebe. Pre nego što počnemo da pričamo, voleo bih da ti kažem i da ti se zahvalim prvo kao gledalac tvoje emisije, što praviš ovakvu stvar. Meni je puno pomoglo gledajući tvoju emisiju, ako ništa drugo, donesem neke možda odluke, gledajući tvoje goste. Prvi put kad sam video tvoju emisiju, moj prvi utisak je bio: “Isuse, kaki je ovde mračno!” 🙂 Ali onda je postala jedna od najsvetlijih emisija koje ja gledam i hvala ti na tome, a tek onda hvala ti što si me pozvao.

Ivan Minić: Hvala tebi na lepim rečima. Znaš, ja pokušavam nekako od početka, i sa kolegama kad pričam koji rade negde slične stvari, pokušavam nekako da objasnim ljudima da ako mogu da formiraju neku vrstu navike da gledaju neki sadržaj ili da čitaju knjige ili nešto, da u ovom konkretnom slučaju imaju autora sa bi trebalo da izgrade neku vrstu odnosa poverenja i da treba da gledaju i epizodu gde ih na prvu loptu gost ne zanima. Zato što nikad ne znaš šta možeš da čuješ i kako to može da se uklopi u nekakav ogroman kompleksni puzzle tvoje priče i tvog života. Ja sam u toliko situacija saznao neke stvari iz jedne industrije koje nikakve veze sa onim što mene zanima i video kako se to savršeno uklapa na potpuno nekom desetom mestu.

Branko Babić: Tako je. E, to je upravo ono što ja radim. Često mi se desi da, na primer, iz gostiju iz tvojih emisija ili slušajući ljude iz potpuno drugih nekih industrija pokupim principe, koje jako lako mogu da implementiram u moj sistem. I to je bogatstvo širine kada gledaš, na primer, i neko ko je doktor, a ne baviš se time, kada gledaš nekog ko je fizičar, neko ko je psiholog, itd. Hvala ti još jednom. 🙂

Ivan Minić: Nema na čemu. Ja sam ti rekao i u pozivu i najavi, ja sam ovo napravio zato što ja hteo da čujem priče i verovao sam da postoji još neko ko to želi da čuje. Ispostavilo se da zapravo postoji.

Branko Babić: Ja sam taj.

Ivan Minić: Kako bi ti objasnio ljudima koji ne znaju, a verujem da ima i dalje publike koja ne zna, posebno muške, koja ne zna zapravo šta je to što vi danas radite?

Čime se bavi PhiAcademy

Branko Babić: Pa, mi se bavimo – sad kad bih trebao da malo izdefinišem to s čime se mi bavimo – mi se bavimo na prvu loptu kreiranjem kurseva i kreiranjem proizvoda koje prate određene tretmane u beauty industriji. Znači, jedan deo kompanije se bavi time da kreira i prodaje kurseve, da obučava druge ljude u beauty industriji, i drugi deo kompanije se bavi razvojem i distribucijom, odnosno prodajom proizvoda koji prave te tretmane koje mi obučavamo. To je onako uopšteno. Međutim, ako bi zagrebali malo dublje u suštinu onoga što radimo, mi, u stvari, kreiramo uspešne ljude u beauty industriji. Kako? Momenat kada nekome prodamo kurs, kada nekog obučimo, je tek momenat kada počinjemo da radimo sa njima. Sama veština koju mi nekom damo nije dovoljna da bi neko uspeo. I ja nisam napravio nikakav veliki uspeh ako prodam kurs. Ja moram da imam čoveka kome sam prodao kurs, koga sam obučio da radi, i taj neko mora da bude uspešan da bi kupovao i dalje tu opremu od mene, odnosno robu koju koristi u radu. Tako da je to, kako bi na engleskom rekli, jedan opportunity dobar za mlade ljude u beauty industiji, koji mogu da se obuče i koji će dobiti kompletnu podršku posle te obuke, ali biznis podršku. Ja tačno znam pošto sam prošao ceo taj put od salona, sticanja klijenata prvih, korišćenja proizvoda, odnos sa klijentima – ja znam ceo taj proces i to je ono što ja mogu njima da dam. Ne samo veštinu. Odnos sa klijentima je čak možda i važnija nego sama veština. Marketinške sposobnosti i veštine, način na koji komuniciramo i preko društvenim mreža i uživo su, takođe, možda važnije nego veština. A onda kad vidim posle kursa date podršku u smislu marketinga, odnosa sa klijetima, sticanje novih klijenata, itd., onda vi jednostavno radite na njihovoj karijeri. I oni su to dobiju, naravno, gratis posle nas. Naš interes je da oni uspeju. I ako imamo zajednički interes, to je win-win.

Ivan Minić: Ja mislim da jedan od – mada ceo razgovor će biti zanimljiv, da se razumemo – ali jedan od posebno interesantnih delova razgovora koji nam sledi kasnije je upravo taj momenat da – to je jedna jako uspešna priča za tebe i za firmu, ali to je toliko mnogo pojedično uspešnih priča na najrazličitijim tačkama Zemljine kugle u najrazličitijim kulturama, gde verujem da u startu nije baš ni jednostavno kada ulaziš na neko novo tržište gde ne poznaje baš sve, ali je neverovatno ispunjujuće iskustvo kada naučiš to i kada daš priliku i nekome ko je možda na nekom zatvorenijem, drugačijem tržištu da napravi sebi uspešnu priču. Jer u suštini to se na kraju svodi na to. Jedna stvar je da ti nekog naučiš zanat, veštinu, kako se nešto radi, ali da bi on bio uspešan, on mora da formira i ceo taj korpus biznis znanja, koje je zapravo vrlo teško sakupiti. I ako nemaš nekog ko će da te vodi kroz taj proces, trebaće ti mnogo vremena i mnogo pokušaja i pogrešaka da dođeš do zaključka.
Promena koncepta

Branko Babić: E sad, na primer, meni je to bilo mnogo lakše da tako koncipiram taj biznis, kao i ono opportunity za mlade ljude, nego da idem, na primer, da idem po sajmovima. Mi smo bili jednom na sajmu pre 5 g. Tad i nikad više. Jer smo potrošili toliko energije i novca. To je bilo čini mi se u Minhenu. Razbili smo tamo. Napravili smo ršum na tom sajmu. Stvarno smo bili možda najuspešniji štand ikada koji se tamo pojavio. Ali, bez obzira na to, to je smešno u odnosu na ono što mi pravimo onlajn. Tako da sam tad bio na sajmu i nikad više. S tim da sam ja, naravno, tad imao jednu zabludu kad sam osmislio tu metodu, da je to nešto za ljude koji se već bave permanentnim makeupom, za ljude koji su već u beauty industriji. I, naravno, ja i moj prijatelj Marko Kotarić, on je tad bio moj saradnik, napravimo prezentaciju lepu i nađemo 3.000 različitih adresa na Fejsbuku, na Insta – tad Instagram nije ni postojao, u stvari – na Guglu. I mi svima pošaljemo. I ja sad očekujem javiće se bar 10% ljudi i videće da sam ja sa tom metodom napravio super priču i to još čak u Srbiji. Ja sam imao jako sličnu priču sa tretmanima i napravio sam je ovde, u Srbiji. Međutim, niko se nije javio. 🙂 Ali bukvalno niko. Možda jedan, jedna devojka tamo negde iz Latino Amerike da se javila da pita šta, kako, ali nije ona… Međutim… Ali ja znam da ja imam uspešnu priču. Samo je pitanje na koji način i kako ću da je proguram. I onda odlučim da potpuno targetiram drugačiju grupu ljudi, da to uopšte ne budu ljudi iz beauty industrije. I šta radim? Onda, na primer, promenim potpuno koncept moj rada u salonu. Ja, na primer, kad nisam imao tu ideju da treba da nekog animiram, da mu prodam obuku, ja, naravno, bio ljubazan, bio profesionalan, odradio sam svoj tretman najbolje što mogu, naplatio i to je to. Međutim, u jednom momentu ja počnem da priča o lepoti mog posla. I više ne pričam ja o tretmanu, nego o tome kako se…

Ivan Minić: Nego o lifestyleu. 🙂

Branko Babić: Pa, lifestyleu, kako se lepo zarađuje, kako ja kratko vreme mogu da zaradim mnogo više nego, ne znam, doktor, itd. I to ljudima polako počinje da se krčka u glavi. Naravno, ne pričam to ženi koja radi u banci, ali pričam devojci za koju ocenim da je na početku negde karijere i da to može da upali kod nje. I to se stvarno desi. Krenu obuke u Srbiji kao lude. I šta onda još boostuje celu tu priču? E, onda boostuje celu tu priču to što drugi vide kako to je neko uspeo na konto moje obuke i moje podrške. I onda više tu nema problema. Onda se samo trebalo to replikovati na inostranstvo.

Ivan Minić: A mislim da je vrlo bitna stvar to što time što si promenio koncept da to ne treba da bude neko sa velikim prethodnim iskustvom si jako spustio ulaznu barijeru i probio taj strah kod ljudi koji “joj, ne znam da li ću ja to moći, pa ne umem, pa nisam nikad tako nešto radio”. Kad kažeš: “E, super je što nikad nisi radio. Naučiću te sve…”

Branko Babić: Izvini, ali između ostalog, to je jako važno. Jedno od prvih pitanje je “ali ja nemam nikakvo iskustvo prethodno”. Onda ja ispričam da ja tek nisam nikakvo iskustvo. Ja sam bukvalno došao u beauty industriju sticajem nesrećnih okolnosti, nekog potpuno desetog biznisa – bavio sam se prodajom gardarobe.

Ivan Minić: Ispostaviće se srećnih okolnosti na kraju, ali dobro. 🙂

Branko Babić: Da,da. Nikad ne možemo da znamo, da. 🙂

Ivan Minić: Ali taj momenat – mi često pričamo kad pričamo o nekom mom primarno poslu koji je IT… “Nemam previše iskustva” ili “imam baš puno iskustva”. Kad nemaš previše iskustva, ako imaš volju da naučiš, nije nikakav problem – naučićeš, nije to ništa što ako imaš interesovanje i barem minimalno nekog talenta, naučićeš. Ako imaš pređašnje iskustvo, vrlo često možemo da dođemo do problema da zbog predubeđenja koje imaš i koje nosiš sa sobom, ti to znaš bolje i ti bi to drugačije.

Branko Babić: Definitivno, definitivno.

Ivan Minić: “Ovako se radi. -Pa, ne, ali mi smo… -Ovako se radi.” I ne možeš da isteraš to ljudima.

Branko Babić: Da, ali onda, na primer, se postavlja tu drugo pitanje. Jednog dana će naši svi studenti postati neko je iskusan u svom poslu, a doći će vreme kad treba metode da se menjaju. Ja sam toga bio svestan. I onda sam ja uvek, svakih godinu dana nešto novo ubacivao. Samo da ih jednostavno držim u treningu, da odbacuju što češće ono staro kako rade i da non-stop ubacuju neke nove alate, metode, načine, itd.

Ivan Minić: U smislu da usavršavaju stvar?

Branko Babić: Pa, i da usavršavaju i da menjaju. Jer sam imao taj strah da će, ne znam, posle 10 g. Fi Akademija doneti novu metodu i sve će reći “joj, ne možemo da se bavimo ovim”. I to mi se dešavalo. Na primer, mi smo boju za microblading do sada menjali pet puta. I svaki put kad je promenimo, izmenimo formalaciju, damo neke nove performanse – svi polude. Jer menjamo im naviku.

Ivan Minić: A ljudi ne vole da menjaju naviku, naravno.

Branko Babić: Da. Međutim, zadnji put, evo, peti put smo promenili i oni već znaju da oni neće voleti to prvih mesec dana, ali da kasnije će obožavati. 🙂 Isto sada ja mogu da poredim kad izađi novi auto neki. Ja kažem: “Jao, što je ružan! Katastrofa! Stariji je bio sto puta bolji.” Ali onda gledaš 3-4 m. i sviditi se, i vidiš da je ovaj deset puta jači nego stari.

Ivan Minić: I ima svoje prednosti, naravno.

Branko Babić: Nekad nismo baš raspoloženi da izlazimo iz te zone komfora.

Ivan Minić: Naravno. Za preduzetništvo je to vrlo negde bitno da si spreman i na riziki, ne baš po svaku cenu i uvek, ali makar proračunati rizik da si spreman da napraviš, jer bez rizika šanse da imaš neki rezultat su vrlo male. Ali i da si spreman stalno da učiš i da… Znaš kako ja, ja to nekad kažem, nije baš popularno da se kaže, jer implicira nešto što ljudi ne vole, ali meni skroz OK da budem glup u društvu ako je dobro društvo.

Branko Babić: 😀 Dobra je ova. 🙂

Ivan Minić: Nemam problem s tim. Ja tebe pitam: “Ja ne znam, bre, ništa obrvama. Pošto sam plav, skoro i da nemam obrve. Ne razumem kako funkcionišu.” Ali pitam tebe i ti mi objasniš. Ne pitam – mogu ja da pitam pet različitih ljudi, ali nađem osobu za koju mislim da stvarno ima šta da mi kaže. I onda to istražim, uklopim, nađem nešto na osnovu čega mogu da formiram neko smisleno mišljenje. Trudim da ne pričam to ljudima koji misle da je u redu da formiraju mišljenje o medicini, nauci i ostalom na osnovu Jutjuba istraživanja.

Branko Babić: Ja ću ti kažem, ja stvari koje ne znam, stvari sa kojima nemam iskustva, o njima imam mišljenje. Eto, toliko je vredno moje mišljenje. 🙂

Ivan Minić: Naravno. I treba svi da imamo mišljenje, ali ako to postane značajna stvar, potkrepi to mišljenje nečim.

Branko Babić: Jako je velika razlika između mišljenja i znanja.

Ivan Minić: Naravno. Ja sad moram da te vratim malo nazad. Zato što mi imamo tu praksu, što kao gledalac znaš, mi imamo tu praksu da ispričamo razvojni put. A razvojni put kreće od, pa možda ne baš od pelena, ali relativno blizu nakon tog nekog perioda. Ja sve svoje goste pitam šta su hteli da budu kad porastu.

Načeli biznisa: Filozofija i video-igre

Branko Babić: Joj, ja sam hteo da budem bogat. Uvek sam to maštao. Iskreno. Nisam sad želeo da budem doktor, advokat. Nisam imao te želje. Samo me je zanimalo da živim lepo i da imam lep život.

Ivan Minić: A jesi li imao neka interesovanja koja su te vukla ka nekoj oblasti?

Branko Babić: Stalno sam imao neke interesovanja. Doduše, u gimnaziji sam – bio sam jako loš učenik, baš jako loš, ali, na primer, filozofija me oduševljavala. I provodio sam svo slobodno vreme čitajući filozofiju. Radio sam završni maturski rad iz filozofije – radio sam stoicizam. I to je bila jedina oblast koja me je obuzimala i kojoj sam mogao da se posvetim po ceo dan. To i igrice na kompjuteru. Ali se na kraju ispostavilo da su te dve stvari bile ključne meni za biznis. Verovao ili ne. Ja sam, na primer, kroz filozofiju naučio, pogotovo pre sokratovaca, jako puno o tome kako uopšte da posmatram na život. A iz igrica sam izvukao to kako da – tu sam otkrio možda, da kažem, poentu marketinga. Ja sam bio oduševljen time kako me, na primer, igrica Scarface, ona Toni Montana, može da me zakuca 10 sati da igram. I kako me animira da 10 sati provedem na toj igrici gubeći vreme. Šta je to? Ali tad nisam mogao to da shvatim, ali sam kasnije shvatio da su to, u stvari, leveli. Da ona od mene traži da ja nešto uradim i nagradi me s nečim. To je bila meni magija.

Ivan Minić: Mm, štap i šargarepa. 🙂

Branko Babić: Da. E sada, naravno, onaj koji se bavi marketingom, danas to radi na vrlo neetički način. A ja se trudim da to uradim na etički način. Znači, da nekom privučem pažnju u beauty industriji da se bavi biznisom, da se bavi poslom, da ne gubi svoje vreme, da provede puno vremena učeći. I tako sam ja iz te igrice izvukao levele, koji dan-danas oni su osnova u mojoj Akademiji. Imamo 6 levela, od studenta do grandmastera. I za svaki taj level postoji tačno definisana pravila i ne trebaš da ti nikog vučeš za rukav da bi napredovao. Znači, tačno piše – uradi to, uradi to. Kad uradiš to, ideš na sledeći level. Kad uradiš, uradiš to, ideš na sledeći level. I svaki level ima svoje zahteve. Znači, moraš nešto da ispuniš. I ima svoje benefite, koje ostvaruješ. Tako da, na primer, eto, mogu da kažem da zaista ta filozofija neka i igranje igrica je mnogo uticalo na ovo što ja danas radim.

Ivan Minić: Znači, ti si čovek koji je gejmifikovao beauty industriju sa strane biznisa. 🙂

Branko Babić: 😀 Da.

Ivan Minić: OK. Šta si, da kažem, od formalnog obrazovanja završio? U kom trenutku si krenuo nešto da radiš? Od čega si krenuo?

(Ne)formalno obrazovanje

Branko Babić: Od formalno obrazovanja sam završio jedva gimanziju, iskreno. Ja uopšte nisam voleo školu. Ne kažem da nisam voleo da učim. Jako sam voleo da učim, ali ono što me zanima. Međutim, škola sam, iskreno, završio na foru. Ali sam tek kasnije shvatio koliko mi nedostaje znanja. Naravno, ne to gimnazijsko znanje, ali opšte znanje. Ja sam sad, na primer, upisao… Ja sam oduševljen kad sam otkrio Mokrogorsku školu menadžmenta. Na primer, Srđan Janićijević može da ti bude jako dobar gost.

Ivan Minić: Da, da, i u planu je.

Branko Babić: To bi bilo jako važno za tvoje gledaoce. Meni je ta škola promenila isto tako kao što mi je filozofija i igranje igrice promenilo biznis tako mi je njegova škola promenila potpuno shvatanje tog školovanja, kažem, formalnog, iako njegova škola spada u neformalno obrazovanje.

Ivan Minić: Mislim da je to i jedan od razloga što je uspešna, što je izvuklu esenciju od onoga što je bitno.

Branko Babić: Pa, da vam kažem iskreno, po meni, sam taj pristup Srđanov učenju i školovanju drugih ljudi je jako uzvišen. On je čovek koji je prošao najveće, da kažem, menadžerske pozicije koje možda mogu da se prođu na ovim prostorima. Od direktora Filipa Morisa do direktora ili neke jako, jako visoke pozicije, u Koka Koli mislim da je bio čak direktor.

Ivan Minić: Bio je direktor. A mislim da ne možeš da budeš više nego da budeš direktor Koka Kole. 🙂

Branko Babić: Eto. Onda si u jednom momentu bio direktor Politike, takođe. Sad zamislite da imate mentora, profesora, nekog ko je prošao takve sisteme, a sa druge strane, to ne možete da uporedite sa klasičnim obrazovanjem. Bez obzira, ja ne podcenjujem nijednog profesora, ali tačno vidite stvari koje je on prolazio i stvari koje se tamo uče, i implemtirate ih jednostavno direktno odmah u svoj biznis, kao u venu. 🙂 Tako da, eto, na primer, kad pričamo o tome, ja još uvek nisam završio. Ali u procesu sam. Ali to je, na primer, nešto što ne mogu da nazovem onim klasičnim, formalnim obrazovanjem koje sam imao. Upisao posle gimnazije Ekonomski fakultet. Studirao sam četiri dana. Kukao sam i molio roditelje da mi dozvole da napustim školu, ali nisam napustio školu i otišao na ulicu. Nego sam hteo da radim kod oca u firmi. To je još jedan, po meni, jako važan preduslov što sam se uopšte otisnuo u preduzetnike je to što sam gledao ceo život oca preduzetnika. Bez obzira na to koje je on sve probleme imao u svom poslu. Ja nikad nisam imao dilemu da ću se negde zaposliti, da kažem: “Jao, ovo je sad strašno šta se njemu dešava! Idem ja bolje u neku državnu firmu!” Iskreno, nijednog sekunda se nisam razmišljao. I to mogu da navedem kao jedan dobar preduslov za mene. Ali mi je, takođe, jako bilo značajno to što sam odmah ušao u njegovu firmu. Doduše, ušao sam na pozicije – nisam stvarno, bez obzira što sam imao dobru vezu kod njega, nisam nijedno dobio poziciju – čak i napustio tu firmu sa loše pozicije. Radio sam prvo u proizvodnji sveća, na ekstruderu, na mašini. Tu sam radio sigurno godinu i po-dve dana. I to mi je, takođe, isto dalo jako puno dobrog iskustva. Najpre ako ništa drugo, odnos sa ljudima koji su u proizvodnji. A danas isto imam proizvodnju i znam kako je tamo raditi. Onda sam bio vozač, a onda u jednom momentu – sad ne znam da li se ti sećaš, to je bilo neko vreme kad su veliki mnogo ucenjivali manje dobavljače, pa smo imali problem sa svim tim našim kupcima, koji prvo ih čekaš 90-120 dana, a on onda posle 120 dana kaže: “Uzmi kompenzaciju neku, iskompenziraj i hajde.” I onda smo kompezirali, bili primorani da otvorimo mali lanac marketa. A onda sam ja bio uključen tu, u tom lancu marketa kao snabdevač voćem i povrćem. To sam isto radio nekih godinu i nešto dana. I tu sam naučio možda najviše i najvrednije stvari. Eto, baš u tom poslu. Verovao ili ne.

Ivan Minić: Mislim svako iskustvo koje pokupiš u životu znači nešto. Sećam se davno, imali smo neki razgovor, opet neki krug kolega, gde kao zapošljavaš, otvaraš pozicije koje su za klince koje nemaju iskustva ili imaju vrlo malo iskustva. Nije uslov da ne treba da imaju iskustva. Mogu i da imaju, ali obično nemaju. Obično su to ljudi koji nemaju previše iskustva. I diskusija, naravno, nema tu previše kandidata. Ima smisla pričati sa svakim. Svaka individua ima neke svoje kvaliteta. Ali kad gledaš realno prazan CV, sa osnovnim podacima i eventualno fakultetom ili možda nekim letnjim poslom, i gledamo dva CV-ja koja su faktički ista. Jedina razlika je što je jedan radio godinu dana u fast foodu. “I šta misliš ko je spremniji za ovaj posao”, koji nema nikakve veze sa tim, koji je potpuno ono marketing digitalno, “Pa, ovaj što je radio u fast foodu. -Pa, što on? -On je radio godinu dana u fast foodu. On zna šta je odgovornost, on zna…”

Branko Babić: On zna šta je procedura, ako ništa drugo.

Ivan Minić: Znaš, ima uhodano to da te dečje bolesti sa kašnjenjem na posao i slično neće se verovatno dešavati.
Vođenje dnevnika i analiza tržišta

Branko Babić: Evo, šta mogu, na primer, bilo mi možda lepo da objasnim zašto sam te neke važne stvari naučio u tom snabdevanju voćem i povrćem. Ja sam se – bio sam jako veliki zaljubljenik u pecanje. I išao sam svaki dan kad imam slobodno vreme ili vikend, ja sam bio na pecanju. I onda smo jedne godine bio sam u Bačkom Jarku. Zove se ribnjak Jezero. Pecali smo na ribnjaku. I sad tu poređano 20 ljudi. Ima tu na mesta. Svako ima svoje mesto i peca. I taj dan ma nema šanse da uhvatimo ribu. Niko! Osim jednog lika koji tamo sedi na mestu broj čini mi se 2 ili 3. Nije baš bio prvi. Ubi čovek! Samo zvone one pecaljke. Vadi, ne staje. I sad, naravno, znaš kako smo svi mi pecaroši koji su ostalom malo sujetni – ćuti, puši, pecaj, gledaj tamo nešto, promeni, ali… Uglavnom ga malo mrzimo. Međutim, pred veče on jednom vau, dža-bu! Mi svi se okrećemo, on – ma, štap se savio do zemlje. Ovako! Znači, nema – kao da je kita upecao. Uhvati čovek šaran 25 kila. Ja do nikad nisam video u životu. To je grdosija.

Ivan Minić: Dobro.

Branko Babić: Mislim, tad nisam video, posle sam viđao i veće. I sad tu nema više sujeta, ovo-ono, hajmo svi da vidimo šarana od 25 kila, jebiga. 😀 I odemo tamo, slikamo se dvoje, troje. Hoćemo sad svi, ali čovek kaže “ne, uginuće, dajte da pustimo ribu u vodu”. I uzme nam ribu i pusti u vodu. Jer se tamo, na tom ribnjaku se ne nosi riba kući, nego se peca sportski. I sad svi: “Pa, koje boje koristiš? Pa, koje štapove imaš? Pa…”, maltene koje si čizme obukao. 🙂 Ali to nema nikakve veze. Međutim, na kraju čovek uzme i upiše “šaran, 25 kila, vreme i to i to, vazdušni pritisak taj i taj, temperatura ta i ta”. Ma neke podatke koje ja nisam mogao uopšte da povežem da imaju veze sa ribom. I meni to bilo čudno, ja kažem: “Mogu da vidim samo šta radite? -Može, naravno. Vodim cikluse. -Kakve cikluse? -Pa, pišem svakih nedelju dana kad sam bio na pecanju, sve ove parametre.” To je 20 parametara nekih, bukvalno. “Pa, imam nedeljni ciklus, pa imam mesečni ciklus, pa imam godišnji ciklus. I kad mi prođe godinu dana, ja već predvidim šta će biti, kako će biti i mogu da pecam.” Jao, ja sam tad samo bacio one štapove. “Idem kući. Sad ću ja to da primenim na voće i povrće.” A zašto mi je to bilo važno? Nemate vi kod voća i povrća problem da kupite sve, kao što imate problem da upecate ribu. 🙂 Ali imate problem da kupite, da uskladite sa potražnjom. Jer voće, a i povrće, ako ste promašili, ne može da vam stoji 3 m. u magacinu. Nego mora da se proda ili propadne. Krenem ja da vodim dnevnik. I upisujem kad je bila plata, da su bile penzije, kada je koji praznik u Srbiji, kada se radi, kada se ne radi – na primer, 1. maj, itd. Pišemo, naravno, šta se kad prodalo, pišemo cene, itd. Međutim, ja sam do tada išao na Kvantaš u 6 ujutru. Ja sam išao jako rano, pa sam shvatio da, u stvari, u jednom momentu idem jako kasno.

Ivan Minić: Da, da.

Branko Babić: Pa sam krenuo u 12 da idem na kvantaš, bukvalno. Od 12 se Kvantaš otvara. I sad sam onda primetio vodeći isto taj dnevnik da roba i cene koje se pojave u 12 nemaju veze nikakve sa onim cenama i robom koje ja imam u 6 ujutru. Isto, takođe, ni sa 3 ujutru. Nego jednostavno tad sam prvi put video kako funkcioniše market pa onda potražnja. Ako je stiglo 5 t kupusa ili 20 t kupusa iz Futoga, i u 3 sata nema, taj kupus vredi kao zlato ujutru. Bez obzira na to da li vi možete ili ne možete da ga prodate. Znači, njega nema. I cena ide gore. E, onda dođem u jednom momentu – e, to je mene toliko obuzelo da sam ja svako veče išao. Više nisam ni izlazio, nisam se družio ni s kim. Ja sam svako veče išao u 12. Zaista ne spavate celu noć, ali sam posle godinu dana ja bio maher. Posle godinu ja nisam morao uopšte da idem na pijac svaki dan. Ja mogao da idem jednom u tri dana. Jer sam znao šta ću, kako radi i koliko ću prodati. Znao sam uopšte okruženje tamo oko tih prodavnica, kako diše, funkcioniše. Kad vidite moj dnevnik tih parametara, vi biste začudili koliko je tu upisano stvari koje nemaju veze apsolutno na prvi pogled nikakve sa time kako ću prodavati voće i povrće. Ali, bukvalno. Međutim, šta se desi? Prođe godinu-godinu i po dana, pa skoro dve, i ja zaluđen time i tom željom da što budem bolji u tom poslu, ja izgubim zdravlje. Ja sam bio potpuno iscrpljen, potpuno neispavan. Jedno jutro se samo probudim i ne mogu da ustanem iz kreveta. Ali, bukvalno, ne mogu, nemam snage. I doktori, ispitivanja. I tad vidim da mi je toliko pao imuni sistem da sam dobio adeno i citamegalo virus. I nema tu nekog specijalnog leka osim da se diže imuni sistem, da se piju vitamini, itd. Međutim, kada sam ozdravio, onda sam rekao: “OK, ipak je sve super, ali hajmo da primenimo sad sve na nešto drugo.”

Ivan Minić: Nešto što ne mora da se ide celu noć. 🙂
Primena sistema

Branko Babić: E, tako. E, onda šta ću, kako ću… Vidim ja da ja kod ćaleta u firmi tu ne mogu da primenim ništa tu na neke druge stvari. I odlučim ja da napustim ćaletovu firmu. On je jako teško to prihvatio. Sad, naravno, radi kod mene u firmi i sada je sve OK. 🙂 Ali, na primer, sećam se odlučio sam se da se bavim prodajom gardarobe. Jer to mi je bilo zanimljivo. Naravno, imao sam tu sreću da sam upoznao jednog komšiju koji je to donosio iz Kine. Ja sam uzimao od njega na revers i prodavao. Pritom, nov sam u Novom Sadu, niti imam prijatelje, niti imam poznanike i to je bio jako veliki izazov. Obzirom da je mnogo lakše prodavati gardarobu kad si u nekom okruženju – mislim, to je samo u startu mislite da je mnogo lakše, ali zapravo se na kraju ispostavi da je mnogo teže kad imate puno prijatelja.

Ivan Minić: Lakši je početak, ali limit je dosta niži. 🙂

Branko Babić: Vidi, ne bih rekao. Iskreno, čak ni početak, a mogu da objasnim zbog čega mislim tako. Uglavnom, krenem ja u prodaju gardarobe i sad polako ispitujem tržište. Šta ide, šta ne ide, zbog čega to što ide – ide; a zbog čega ono što ne ide – ne ide. I, naravno, onda u jednom momentu… Da, u startu sam ja uzimao od njega robu, išao sam u Tursku po robu, donosio sam na osnovu onoga što se meni dopadalo i šta sam ja mislio da će da se proda. A to kad donesete u butik, odnosno ja nisam imao butik tad, ja sam imao neki showroom – to nema nikakve veze sa onim što će se stvarno prodati. I to ne možete da previdite na taj način ako idete po svom osećaju i po svojim, da kažem, nekim ubeđenjima ili po tome šta se vama dopada. Apsolutno pogrešno. I onda ja krenem opet polako da pravim taj svoj program. I onda je čak i u to vreme su postojali influenseri, samo se tako nisu zvali. I to čak nisu bile mnogo velike neke poznate javne ličnosti. Na primer, u Novom Sadu Jelena Bačić Alimpić bez obzira na to što nije neko ko je toliko poznat… Na primer, ona je imala – ja znam ako ona obuče u emisiji crvenu rolku, lupam, dajem primer, ja znam da ću prodati 20 tih rolki. A da ti što su kupili nemaju pojma zbog čega su kupili tu rolku. Tako je funkcionisalo. Onda ja sredom odem i kupim 10 časopisa. Znam tačno emisije koje gledam. Ja odgledam emisije, upišem ko je šta imao, šta je šta nosio. Kupim novine, naslovna strana ko god da je, ne znam nekim novinama koje se reklamiraju na TV-u, ta devojka je za tebe pokazatelj šta ti moraš da imaš u salonu, odnosno butiku. Tako da ja sam onda u jednom momentu jako brzo, već posle 6 m. tačno imao pravilo to, to, to. Ja mogao tebi da kažem: “Evo ti sveska. Po ovom pravilu idi i ti ćeš da razbijaš posao.” Ali samo je bitno da ne uključujemo mozak i da pustimo šta se nama dopada.

Ivan Minić: Ne uključujemo mozak, nego ne uključujemo emocije.

Branko Babić: Pa, hajde da kažemo tako. Hajde samo da se vratimo malopre na ono pitanje zašto sam ja, u stvari, bio u prednosti u prodaji gardarobe u odnosu na nekog ko je tu živeo u Novom Sadu i odrastao i imao stotinu prijatelja. Prva i osnovna stvar, ja nisam nikom da dam na dug. Sad zamisli – a, na primer, kad se vratim u Ratkovo, ja moram, svi: “Brate! Do 1. Do ovog, do onoga.” Ja sam posle izbegavao da idem u Ratkovo i da bilo kom šta prodam, jer ne mogu da mu kažem “ne mogu, ne dam”. A u Novom Sadu, na primer, nisam imao prijatelja, i možda je glupo reći, to me je puno puta spasilo. Ne znam, prijatelji su jako lepa stvar. Ja ih nemam mnogo. Imam jako mali krug prijatelja, i to su mi uglavnom prijatelji sa kojima sam odrastao. Ali poenta je ta da prijatelji često nesvesno i ne razmišljajući mogu da vam nanesu jako velike probleme. Tako da, eto, verovatno većina se neće složiti sa mnom, ali slobodno mogu da kažem da to je jedan od razloga zašto naši ljudi uspevaju kad odu napolje.

Ivan Minić: Pa, dobro, s jedne strane, moraju, jer ne postoji alternativa. A s druge strane, imaju negde možda i malo, da kažemo, stimulisajuće okruženje.

Branko Babić: Verujte mi. Veruj mi, Ivane, kada analiziraš neki problem u životu koji ti se desio, nemoj da budeš iznenađen da ćeš dubokom analizom doći do nekoga ko ti je prijatelj.

Ivan Minić: Znaš šta dosta često kad pričamo sa ljudima, kad pričamo na temu validacije proizvoda na tržištu, da li ima smisla da se nešto krene da se proizvodi ili ne – “Jesi li pitao nekoga za mišljenje? -Jesam. Majka mi je rekla da je super i prijatelji su mi rekli da je super. -Dobro. To ne znači ništa.” Oni su ti rekli zato što te vole. A možda i jeste super, ali to ne znači da su oni ili bilo ko drugi spremni da izdvoje novac i onoliko novca koliko bi ti hteo.

Branko Babić: Tako je, tako je. Na primer, obično mladi ljudi kada se upuštaju u nešto, oni osluškuju reakcije ljudi koji su im u okolini. Ali te reakcije su često tapšanje po ramenu iz prostog razloga što ti je nekad žao da nekom kažeš iskreno šta misliš o tome. A s druge strane, često ćeš imati situaciju da neko kaže “to nije dobro”, a da uopšte nije prava informacija. Jednostavno, u okolini, u okruženju se ne uzimaju informacije i feedbackovi o idejama, o strategijama, o biznisu, itd. Postoje, naravno, testovi, postoji način na koji se to meri, izračuvana, ali to je mnogo daleko od ljudi koji su u okolini. Ja da sam slušao ljude u okolini nikad ne bih se ničim bavio. Od momenta kada napuštam školu, roditelji kažu “katastrofa”. Onda napuštam ćaletovu firmu, mama kaže “katastrofa”. Uzimam da se bavim gardarobom, sad zamislite kako se otac oseća da izađem iz firme, koja je pritom zapošljavala u tom momentu nekih 30 radnika – nije bila ni baš ni mala firma – idem u prodaju gardarobe. I onda mama dolazi u stan, plače, “molim te, vrati se, vrati se”. Tata kaže “čak i kad se vratiš, više nećeš moći da dođeš ako budeš hteo”. 🙂 Međutim, ono što je tržište, ono što je potražnja, nema veze sa onim što će vam reći ljudi iz okoline. I najvažnije je da shvatimo da nema nikakve veze sa onim što mi mislimo. Ja sam jako davno amputirao i svoje mišljenje i svoj ego, i, da kažem ono što je možda najvažnije, tu intuiciju. Ništa me u životu nije više puta prevarilo nego intuicija u biznisu. S ljudima, tu i tamo. Mogu da kažem, evo, na prvu, neko mi se ne dopada pa da ga izbegnem. Ili da se pokaže da stvarno procenim dobro kad pričamo o druženju. Kad pričamo o biznisu, ja sam katastrofa tu. Ja sam toliko napravio grešaka na osnovu te intuicije, da sad stvarno… Bukvalno mi intuicija važna koliko i televizor Marku Kraljeviću. Znači, apsolutno neću da imam nikakav posao i sistem zasnovan na intuiciji. Kao prvo, pogrešiću. Kao drugo, nije odgovorno prema ljudima koji rade sa mnom u kompaniji da ja sad – jer to je bukvalno isto kao da imamo vrača koji sad gleda u prsten vrača kako ćemo, šta ćemo, i na osnovu toga mi sad živimo. Pa, ne može baš tako.

Ivan Minić: Možda i može, ali obično dugoročno nema dobar rezultat.

Branko Babić: Vidi, ali hajde da budemo potpuno onako iskreni. I da budem iskren, ja nisam u startu odmah išao sa jako puno informacija koje sam prikupljao prilikom testova. Ja sam ušao i u taj biznis sa salonom intuitivno. Nisam ja radio nikakve proračune, ni nikakve testove. Nego jednostavno – ne mogu da kažem, u startu je bilo puno stvari koje su bile na osnovu intuicije. Ali onda kasnije, naravno, vidite da ozbiljan biznis, veliki biznis ne može da se bazira na intuiciji i ne može da se gradi bez velikih ideja.

Ivan Minić: Priča sa gardarobom – pomenuo si kako se razvijala…

Branko Babić: Moram da pomenem još samo jednu stvar. Možda se neko pita zašto sam izašao iz toga. U momentu kada sam ja počeo da se bavim gardarobom, tada u Srbiji nije postojao zakon o zaštiti intelektualne svojine i zaštiti prava žiga. I onda u jednom momentu se to promenilo preko noći, a sam ja donosio fejkove: Luj Viton, Barberi, Guči, itd. I to se preko noći promenilo i ja preko noći sam postao, da kažem, počeo sam da se bavim odjednom preko noći nelegalnim stvarima. I sad kad sam ja iskoristio Fejsbuk na jako dobar način. Kad se Fejsbuk pojavio u Srbiji, ja sam mislim bio prvi koji je počeo da prodaje nešto preko fejsbuka. Napravili smo neku grupu Alta Moda, A Moda, i ta grupa je imala 360.000 ljudi sećam se. Ali to nam je omogućilo, na primer, da šaljemo robu u ceo svet. Tada iz Srbije nije moglo da se šalje, pa smo nosili u Hrvatsku, iz Hrvatske slali. I onako pravili neki sistem koji je, naravno, na klimavim nogama i bilo je pitanje dana samo kad će sve da se uruši. Ja sam toga bio jako svestan. E, onda je Luj Viton i čini mi se Barberi su angažovali jednu advokatsku kuću ovde iz Beograd. Advokat je bio Jakša Jović, koji me je bukvalno uništio u sprezi sa inspektorima i sa, da kažem, državom. Jednostavno, jedan put inspecija – oduzimanje robe, opet kazne, itd. Ja sam odlučio da jednostavno da tu više nema nikakve budućnosti, niti sam uopšte želeo da budem na nekoj drugoj strani zakona. I to je za mene bilo katastrofa. I onda sam morao da nađem neki drugi biznis. I tako sam onda igrom slučaja ušao u beauty industriju. Inače, kasnije kada sam ja napravio već neki uspeh i kada su počeli mene da kopiraju, Jakša je bio prvi čovek koga sam ja nazvao. I onda on mene pita: “Izvinite, kako ste došli do mene? -Jakša, Branko Babić je ovde.”, a on uopšte ne može da poveže. “Ma daj, ne verujem! Otkud ti?! Šta je to, moguće?! -Moguće je to!” I tako da jedno vreme je Jakša se bavio zaštitom našeg žiga. A onda je to, naravno, otišlo u neke globalne razmere, pa sad opet imamo i globalne igrače koji ne rade samo ovde u Srbiji nego malo drugačije rade u odnosu na naše ovde advokatske kancelarije.

Ivan Minić: A šta je bila priča sa ulaskom u beauty industriju? Mislim, ti si ušao kroz ne proizvodnju nego kroz priču sa salonom.

Kako je nastala japanska metoda

Branko Babić: Da. Ja sam tad već znao… Da, možda je dobro da kažem da sam ja već imao iskustva tu sa permanentnim makeupom, odnosno sa crtanjem obrva. Zato što me je jedan dan dok sam bio u Turskoj žena zove i kaže: “E, ja bih iscrtala obrve tajno – istetovirala”, tako možda rekla, “da ne moram svaki dan da ih iscrtavam.” Sad ona mi kaže ona svaki dan iscrtava, ja kažem: “Uštedećeš vreme – super, idi.” Sad ja se vraćam kući, već i zaboravio za to, ono neke dve linije ovde. Katastrofa! Ja, naravno, kažem: “Ne sviđa mi se.”, jer sam očekivao da će neko da iscrta obrve, da neko da iscrta dlačice. Mislim, ja to kao laik. Kaže ona: “Da, to ne može. To se ne radi tako, to se radi ovako. -Ma, nema šanse!”, ja Gugl, “Idem sad da pretražim sve!” Kucaj, kucaj, traži. Stvarno svi rade tako. Ja kažem: “Super, možda ne može, ali ovo za mene nije lepo.” I to je bio moj prvi neki, da kažem, impuls i taj ulazak uopšte da imam svest da to nešto postoji. Kao što ti kažeš malopre kad smo pričali u hodniku, nemaš pojma da uopšte postoji neko crtanje obrva u nekom momentu, nego tek saznaš tamo, a u svakom slučaju, daleko od tebe, jer muškarac, a oni su baš naši klijenti. I onda se desi to da ja već počinjem polako da tražim neki drugi izvor. I od moje žene prijateljica, Branka se zvala, isto kao i ja, kaže: “Hajde da mi otvorimo jedan kozmetički salon.” Ona je bila kozmetičarka uspešna, poznata u Novom Sadu. Kaže: “Ja ću da radim, ti investiraj u sve, i da otvorimo zajedno kozmetički salon.” Ja kažem: “Super ideja.” Međutim, kako sam ja to viđao i kako sam ja to u svojoj glavi zamišljao, to mora da bude nešto mega luksuzno, mega veliko – megalomanski. Ja otvorim ogroman salon. Doduše, ne kažem sad otvorim, to je trajalo 6 m. su trajale pripreme. Zakupim ogroman prostor. To su bili kristalni lusteri, stilski nameštaj, tapete najskuplje koje su mogle da se nađu, mašine sve moguće… Ma, otvorim – ne znam s čime bih to uporedio. To je bilo samo lepo da prođete da vidite. Ne treba da radite ništa. Međutim… Ja i Branka, naravno, svaki dan to sređujemo. Ona mi kaže “ovde treba da bude soba, ovde treba da bude pedikir, manikir, šminkeraj, frizeraj, masaže”. I sve ja to tako oblikujem kako ona meni govori, iz njenog iskustva, naravno, zna bolje. I sećam se, bio je petak – lažem, ponedeljak! I u ponedeljak ja zovem – već sve završili, sve mašine u salonu, sve spremno – i zovem je ja da je pitam koliko će biti gostiju pošto u petak planiramo da otvorimo. Kaže ona meni: “Jao, Branko, izvini, nisam ti se javljala ovih dana. Ja moram da ti kažem da sam odustala.” Jao, ja šokiran. Ja zaustavim auto. Ja sam mislio da sanjam. I ja u tom šoku kažem: “OK.” Toliko sam bio izgubljen. I stanem, prvo razmišljam da nije 1. april. Nije, ono već bio neki septembar. Rekoh sanjam, pa se štipam. Sad možeš da zamisliš, uložio sam sve što imam, sve što sam u životu dosada zaradio, ja sam uložio u taj salon. Ja je okrenem kad sam se smirio malo ponovo, rekoh: “Branka, je li ti to mene zezaš? -Jao, ne! Pričala sam s Nenijem, pričala sam svojim klijentima. Oni nisu navikli da dolaze u salon. Oni su navikli da dolaze kod mene u stan. Njima je to opuštenije. Mislim da to…” Sad ne vredi tu više ulaziti u raspravu ni što si mi rekla ovo, ni što si mi rekla ono. Završim ja tu priču. Međutim, tu nema predavanja. Ja, naravno, se rastrčim po gradu i dam uslove svim ljudima koji bi trebali da budu kod nje u salonu neke ludačke. Samo da dođu, samo da krenemo, pa ćemo videti šta ćemo kasnije. I u petak mi otvaramo salon, pozovem ja prijatelje. I, da, ja stvarno do petka već nađem – skoro sve pozicije popunim: i šminku i frizeraj i masaže, sve. Sve popunim ja to, osim trajne šminke. To nisam našao. I u petak mi pravimo otvaranje. E, ovo je bilo ludilo. Naravno, muzika trešti, gosti se već napili, i neko od komšija zove policiju. I dođe policajac u onako jednom – mislim, fin čovek, traži ličnu kartu, međutim ja nisam imao. Pošaljem sestru kući da donese. A jedna pijana gošća izađe i sad počne tu baš da provocira. I on, naravno, kaže njoj: “Dajte mi ličnu kartu.” Ona mu tako bezobrazno odgovori i tako uđe u neki konflikt da je to bilo strahota jedna. Epilog svega toga, ja i svi gosti na otvaranju salon prespavamo u ćeliji. Interventna nas pokupi sa dva kombija i mi tu noć…

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Branko Babić: Da, da. Jako lep početak. Međutim, onda – dobro, prođe sve to. Ja se, inače, nešto ne bavim jadikovanjem stvarima koje su mi se desile. Međutim, krenem malo da ispitujem tržište i opet se počnem polako da koristim one moje algoritme i istraživanja. I shvatim da ljude apsolutno ne zanima ni vaš kristalni luster u salonu, ni stilski nameštaj od ne znam koliko hiljada evra, ni tapete. Ne zanima ih ništa.

Ivan Minić: To je bilo pre Instagrama. 🙂

Branko Babić: Da. Ma, vidi, veruj mi i sada. Veruj mi i sada.

Ivan Minić: Šalim se, naravno. 🙂

Branko Babić: Ja mogu da ti kažem sad na osnovu iskustva. Prva stvar kad neko kreće, ja kažem samo “zaboravi da otvaraš salon, ta ti muka ne treba”. Nego ćeš salon da napraviš kao neku krunu uspeha na osnovu tvoje veštine. A ti gde ćeš raditi pre toga, apsolutno je nevažno. Međutim, nije toliko ljudima važna i cena. Ljudi hoće da plate puno, ali moraš da im pokažeš da im daješ neki stvarno dobar kvalitet i da si drugačiji od ostalih. I, naravno, pošto smo mi tu imali… E, da, to je isto važno! U jednom momentu ja nađem čak i tu devojku koja će raditi permanentni makeuo, jednu ženu. I ja sad upoređujem ko je koliko potrošio vremena, ko je koliko zaradio, ko je najuspešniji, koji tretmani prolaze… I, naravno, odjednom mi sine da je taj permanentni makeup vau. Jer onoliko koliko ona zaradi za sat vremena rada u salonu sa klijentom, toliko, na primer, maserka zaradi za 10 dana. Ali bukvalno. Za 10 dana njoj treba da ona meni donese onoliko koliko mi donese ova žena sa crtanjem usana ili obrva. I u jednom momentu mene to zainteresuje. Međutim, šta se tu već dešava? Ja nemam više materijala za istraživanje, jer salon propada sa radom. Nema klijenata… Mi osim što smo lep salon nismo ništa drugo. Znači, bukvalno da imamo klasičnu uslugu u lepom salonu, a ljude to tad stvarno nije zanimalo. Mislim da ni sada nešto specijalno. I onda u jednom momentu je već salon počinje loše da radi, ja onako poput hvatanja za neku zadnju slamku otvaram neke kutije sa tim permanentnim makeup koje su nam bile neotpakovane zato što je ova žena donosila svoj materijal. I nađem tamo neki nožić. I sad ja pokušavam taj nožić da stavim u onu mašinicu i vidim da ne ide. Zovem Dekija, ovog mog drugara iz Kine, da ga pitam šta fali, koji deo fali na mašini. Ne mogu da ubacim to u mašinicu. I on zove i pita Kineze, i kaže je to za ručno iscrtavanje. I sad mi on kaže “ručno”, ja kontam to je s prstom, uzmeš i iscrtavaš. E sad, na primer, taj nožić, on zapravo nije nožić nego niz od iglica kojima vi radite shading, odnosno senčenje kapaka. Taj nožić koji sam ja imao uopšte nije služio za crtanje obrva, iako sa vrlo sličnim nožićima u Kini se tad već to radilo. Kina, Koreja je već imala nešto slično tome, ali potpuno drugačija tehnika. A onda sam ja znajući kako da ne postoji način da se iscrtaju tanke dlačice, uzmem, umočim taj nožić u boju i povučem sebi po nozi. I onako obrišem i vidim nema ništa. Ja kažem: “Ma, kako je moguće da nema ništa?! Baš sam stisnuo!” I ja onako pogledam malo bolje i vidim dlačice koja je ista kao i moja na nozi. Apsolutno identična. I ja kažem: “Evo, to je to!” Pošto mi je bilo nezgodno, ja uzmem da vežbam na nekima kožicama da probam da nacrtam celu obrvu bez ikakvog znanja i iskustva. I pošto mi je bilo teško da držim sa prstom taj nožić, ja uzmem od sina neki plastični štapić za suši. Bio je sećam se neki Tomas vozić. Ja zagrejem taj nožić i gurnem tu u tu plastiku i time sam crtao. I tako sam uradio i prvi tretman. I, da, pozovem jednu prijateljicu, Jelenu Zonić, i kažem: “Hajde dođi kod mene da probamo nešto da uradimo.” A ona ima poverenja u mene – ma, nije pitala ni šta, ništa. Samo kaže: “Evo, dolazim.”

Ivan Minić: Sreća, pa nije na glavi. 😀

Branko Babić: 😀 I dešava se to da ona dođe, ja njoj iscrtam obrve kako sam ja to u glavi zamišljao. Ne promašim ja tu mnogo. U smislu rasporeda dlačica i oblika, ali promašim potpuno u metodi. Umesto da sam bockao i radio tu soft tap tehniku koja je već postojala, ja sam zarezivao kožu. A, naravno, ja onako površinski da tad čak nije ni krvarilo. Ona se onako pogleda posle tretmana. Jao, oduševljena sva, ja isto oduševljen. Ja rekoh evo. Ja objavim sliku na Fejsu: “Novi tretman u salonu.” I počnu ljudi da se javljaju masovno. A to je na osnovu toga što sam ja rekao…

Ivan Minić: Činjenica je to što ti kažeš – mislim, koliko god ja ne razumem, imam oči – to kako je pre izgledao ceo proces je bilo zaista potpuno bezveze i nije moglo uopšte da oponaša izgled bilo čega prirodnog.

Branko Babić: I nije samo problem to. Problem je to što čak i danas sa ovom metodom koja stvarno pruža mogućnost da napravite savršeno prirodne obrve. Vi ako imate artistu koji sluša klijenta, neće izaći na dobro. Klijentu date ogledalo. I kad gleda ovako blizu, on vidi svaku rupicu tu u obrvama. “I daj, dodaj mi ovde, dodaj mi ovde, dodaj mi ovde…” I sad ako ga vi slušate, vi ćete mu dodavati to i on će biti zadovoljan kad se gleda na maloj nekoj distanci. Kad se pogleda na ogledalo na distancu od 2 m, vidi samo dve linije, bez obzira što dlačice, ali tu nema više efekat te prirodnosti. I zato je jako važno da isto izbegnemo klijentove upute u to kako treba da se uradi tretman. Obrve prirodne imaju rupice. Nisu savršene. To je poenta. Ne trebamo da pravimo savršenostvo oblika, nego baš nesavršenostvo. E, da se vratim na priču, u salonu ja dam taj oglas. Žene počnu da se javljaju. I između ostalog, jedna se javi i zakaže sad tretman kod mene. Dolazi iz Beograda i pita: “Kako se zove ta metoda?” I sad ja onako gledam onaj štapić za suši. Kažem: “Japanska metoda.” Nema nikakve veze sa Japanom. Čak ima na Jutjubu – bila nam je jedna Japanka, stvarno iz Japana, na obuci u Beogradu. I ona kaže: “Čekaj, čekaj! Pre nego što počnemo da radimo, hajde, molim te, da vidim zašto se zove japanska metoda kad niko u Japanu nema pojma o čemu se tu radi.” I onda joj ja ispričam, naravno, kako. I ta japansku metodu posle izbacimo iz upotrebe. Objasniću i to zbog čega.

Ivan Minić: Ali u startu se to zvalo kao japansko ocrtavanje.

Branko Babić: To se i dan-danas zove! Vidi, ako odete danas na Google Trends, to je najtraženiji tretman u permanentnom makeupu.

Ivan Minić: Na lokalu.

Branko Babić: Na lokalu, da. Ljudi i dalje kucaju japansko iscrtavanje obrva. I kad neko hoće da reklamira u Srbiji, pre će da proda to kao japansko iscrtavanje nego phibrows, kako se sad zove. E, onda se dešava to da prođe nekih nedelju dana i ja zovem ovu prijateljicu, ovu Jelenu, koju sam prvu iscrtao. Rekoh: “E, kako je sve? Jesi li zadovoljna? -Šta, s čime? -Pa, sa obrvama. -Ma, to je otpalo sve. Nema tu ništa. -Kako otpalo, ja sam ti to crtao u koži? Dolazi ‘vamo!” Dođe ona, stvarno ništa nema. E, onda ja malo uzmem dublje da radim pošto mi je na nozi ostalo, stoji mi. Ja shvatim da onda tu da postoje različiti leveli kože, ćelije koje traju duže, neke traju kraće. Shvatim tu puno stvari koje mi jednostavno daju tehniku koja je uspešna. Ali sad ja sam u problemu, jer ja sam već iscrtao 20 žena, a tehnikom koja će im se obrisati. I šta ću, kako ću, ja, naravno, uzmem i polako zovem ove žene. Pa, ova jedna kaže…

Ivan Minić: Na održavanje.

Branko Babić: Ova jedna kaže “jedva je uspelo”. Ova kaže druga “ništa mi nije ostalo”. Kažem: “Nemojte se ništa sekirati, to je normalan proces…”, učenja. 😀 “I dođite ponovo.” I, naravno, nisam dao nikome da ode nezadovoljan. I onda kaže: “Bila sam, nije uspelo.” Kasnije, na primer, shvatimo onda, na primer, da kod masne kože ne može da traje više od 6 m., a ja sam im govorio da traje godinu dana. Tako mi trebalo, ali kod masne kože ne. I onda opet kroz to neko iskustvo, rad sa klijentima, dolazim do nekih stvari gde bih već mogao da pišem neku metodu: kako, šta, zbog čega. E, onda, naravno, sam imao problem – ja sam hteo da upišem neku školu, da odem da se obučim. Međutim, onda ono što je bilo najvažnije, čak važnije i od dlačica, je oblik obrva.

Ivan Minić: Baš sam hteo da te pitam kako si došao do toga.

Zlatni presek

Branko Babić: E, onda ja, na primer, sad vidim na jednom iscrtam oblik – sviđa mi se. Drugi put iscrtam nešto – nešto mi se ne sviđa. I sad bi tu rekli: “Pa, dobro, o ukusima se ne raspravlja.” Međutim, ne pomirim se ja s tim. Pritom da kažem, sve škole koje su se dotada bavile iscrtavanjem obrva, permanentnim makeupom, kad pričamo o obliku, tu su postojala neka pravila iz kamenog doba. Nešto ti na osnovu svog oka nešto uređuješ. 🙂 Ili kažu otvoreno: “Oblik ne možete da naučite. To je stvar tvojih veština.” Da li si umetnik, nisi umetnik, itd. Pa je onda većina ljudi tad, u tom momentu, davala na volju klijentima. Da oni nacrtaju šta hoće, pa da dođu da im to neko uradi trajno. A šta je problem? Klijent kad on dođe, on donese sliku neke lepe glumice, pevačice…

Ivan Minić: Sa potpuno drugom fizionomijom i kaže “ako može ovo isto”. 🙂

Branko Babić: Da. Ili dođe sa oblikom koji nema veze sa morfologijom, ni čim lepim, ali je ona navikla tako i ona tako hoće. I onda ja to nisam tako opšte hteo da prihvatim. Ja sam rekao “mora da postoje pravila”. Ja sam onda istraživao, istraživao. I sve što sam našao je stvarno – pritom sam istraživao dugo – nije mi se nikako uklapalo. Niti u proporciju, niti u prilagođavanje, morfologiju lica. I jedno veče na TV-u, verovao ili ne, gledam emisiju. Između ostalog, nešto je bilo o životinjama, nekim zanimljivostima o zečevima i kako se zečevi razmnožavaju. Da se razmnožavanju po nekom Fibonačijevom nizu. I tu u jednom momentu oni puste sliku Fibonačijeve spirale, koja nema veze sa obrvama, ali ja vidim proporcije da bi tu mogle da se ova pravila prilagode tome. Ja Gugl, Fibonači, zlatni presek, Phi, šta je to. Bam, bam, bam. I meni odmah padne onako na pamet pošto sam video taj šestar zlatnog preseka na internetu da bih ja to mogao da koristim za obrve. Odem kod jednog prijatelja koji se bavi uvrzanjem one plastike neke i ja mu dam instrukcije kako da mi to napravi. I on napravi, i ja na papiru bam, bam, bam – top! To je to što se meni sviđa i to je to što ja mogu nekog da učim da napravi po tim pravilima isto ono što pravi Bog kad pravi ili, da kažem, definiše oblike svih živih stvorenja na ovoj planeti. Bog ili priroda, kako god.

Ivan Minić: I kad učiš slikarske tehnike, postoji određeni set pravila.

Branko Babić: A posle ja to vidim da je Fibonačijev niz i zlatni presek duboko iskorišćen i u ekonomiji i u matematici i u umetnosti. I da je on označen tim grčki slovom Phi. I tako onda Phi plus obrve brows, mi napravimo PhiBrows. Obrve iscrtane prema zlatnom preseku. I tako nam se sad zove i Akademija – PhiAcademy. I sad tako i Fibonačijev niz postane osnova i srž svega u našem biznisu, ne samo crtanja obrva. E, to je, na primer, bila onda jedna od stvari koja nas je potpuno, da kažemo, odvojila od svega onoga što je bilo na tržištu. Sve na tržištu je manje-više bilo slično. Neko malo skuplji, neko malo jeftiniji, ali priča manje-više ista. A mi smo onda bili neko ko koristi neke alate specijalne, itd. I to ne samo što je imalo stvarno svrhu, to je imalo jako dobru marketinšku svrhu. Taj marketing nam je doprineo do toga da jedna od ključnih stvari zbog kojih smo se jako lako probili napolju. Jer ljudi jako vole da unesete neke inovacije. Ja nisam izmislio ništa. Nisam izmislio ni šestar, ni zlatni presek. Kasnije jesam. Kasnije jesam, sad zadnji naš šestar, koji se zove BB Compass, ja sam osmislio, dizajnirao i napravio ga potpuno drugačijeg od onog kako on izvorno jeste i zaštitio smo ga, naravno. Ali kad gledam ovako sad sa strane, moje nije da izmišljam i da se bavim naukom. Ja volim da samo stvari iz drugih, da kažem, polja spojim u jednu i ja sam kreativan. Ja sam svoje ispunio. Tako da puno kreativnih stvari, a ne inovacija, sam uneo u taj biznis i uopšte u crtanje obrva. I to nas je jako dobro boostovalo napolju.

Ivan Minić: Znaš šta, ja mislim da postoji mnogo razloga zašto je priča uspešna, ali onaj osnovni je zato što je taj krajnji efekat kada neko vidi, bio fantastičan. Ljudi su bili zadovoljni, preporučivali su.

Branko Babić: Apsolutno.

Ivan Minić: To je u startu sigurno bilo jedno od najvažnijih stvari. Upravo zato što prethodna iteracija toga u samoj industriji možda je štedela vreme, ali to nije izgledalo kako treba. Ovde smo došli do nečega što stvarno…

Branko Babić: I danas u beauty industriji jako puno toga ne izgleda kako treba, ali, eto, funkcioniše nekako. Meni nije jasno kako, ali funkcioniše.

Ivan Minić: Pa, postoje trendovi. Kod nas je to posebno izraženo da jedna osoba uradi nešto, sve urade to isto.

Branko Babić: Da, a svuda je to izraženo. Ne mogu ja da izdvojim uopšte Srbiju da je nešto ni bolje ni gora po tom pitanju od ostatka sveta. Svuda stvari funkcionišu, na primer, tako. Ako uradite obrve nekoj poznatoj ličnosti, eto, svi dolaze kod vas. A šta je suština? Pa, ne znam, suština je realno da ta osoba možda nije ni radila obrve, nego ste joj platili da slaže svoju publiku i da dođu svi kod vas. 🙂

Ivan Minić: Nađete osobu koja ima lepe obrve. 🙂

Branko Babić: Ali, gledaj, to je zakonski OK. Vi ne kršite nikakav zakon. A da li je etički ispravno? E, to je sad veliko pitanje. Tako da se nisam bavio takvim marketingom. Da sam se bavio time, bio bih mnogo uspešniji, veruj mi! Ali…

Ivan Minić: Pa, kud više?! 🙂 Šalim se! 😀

Branko Babić: Pa, ne. Mi stvarno nismo koristili nikad…

Ivan Minić: Ne, naravno, naravno.

Branko Babić: Marketing u neetičke svrhe. Ja sam mogao. Mi smo doveli ovde u Beograd i Paris Hilton i Naomi Kembel, mogao sam koga god hoću. I mogao sam da platim koga god hoću da javno kaže: “Evo, ja sam uradila obrve. Preporučujem Fi Akademiju.” Pa, nikad nisam to uradio. OK je da dovedemo javnu ličnost da podeli nagrade pošto mi svake godine podelimo najboljima nagrade, ali to je sve OK, legitimno i moralno i etički za mene ispravno. Nikad nisam rekao: “Paris Hilton, e! Hajde da ti dam neku lovu da kažeš da svi dođu da tetoviraju obrve kod mene!” Naravno, ne tako banalo. Ali to se radi na malo sofisticiraniji način, i čak ni taj način meni nije OK. Ja kad sam radio obrve, ja sam radio sa stvarno tim poznatim srpskim zvezdama. I ne samo sa zvezdama. Mnogo moćnim i uspešnim ženama. I nikad u životu nisam izbacio sliku s ni kim od njih. Nije mi to bilo OK. Čak sam imao situaciju da je jedna poznata pevačica došla na kraju tretmana i kaže: “Jesam li dužna nešto? -Dužna si. Da platiš.” Ona je bila toliko besna da kad je izlazila kolima iz salona udarila je u drvo. Razvalila je auto.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Branko Babić: Tako da nisam uopšte pristalica da u marketingu ono što je zakonski dozvoljeno da bude i prilagođeno našem radu. Imam taj neki, mogu slobodno da kažem, trip da se ne oslanjam na zakon, nego na svoja neka načela.

Ivan Minić: Rekao si kako je sve krenulo. Krenulo je sa salonom, krenulo je sa tretmanima koje si ti radio. Rekao si da i, takođe, pomenuo da si ubrzo krenuo da radiš edukaciju.

PhiAcademy

Branko Babić: Pa, meni je bio neki cilj da počnem da se bavim edukacijom, kao sledeći level u biznisu. I to nije bilo lako odlučiti se. Sad, pazite, ja radim 10 tretmana dnevno puta neka lepa cena i ja jako lepo zarađujem. I sad treba da uđem u novi biznis potpuno u kome sam još ne isproban. Mislim, ne isproban, ne znam da ga radim. To je potpuno drugačija veština. Bez obzira što ja vladam tehnikom crtanja obrva. Vi sad ulazite u ozbiljan biznis. Mislim, ozbiljan, za mene tad bio jako ozbiljan. Ali nisam bio ni školovan ni spreman da uđem tad u to. I to je bila sreća. Da sam tad znao šta će sve da me čeka, nikad ne bih ušao. Što kaže moj prijatelje jedan koji je radio – ako se sećaš, pre je bio onaj SDK, pre banaka. E, onda je on napustio SDK i otvorio privatno firmu da bi se bavio softverskim rešenjima za banke. I ja ga pitam “kako je” – sad je prošlo dosta godina – kaže on: “Da sam tad zna kako je, nikad ne bih napustio SDK. A sada se nikad ne bih vratio.” Da, tako da, na primer, postoji nešto u tome kad neke stvari ne poznajete do detalja. A postoji nešto u tome što nema predstavu kakvi sve problemi mogu da vas čekaju. A možda niste ni svesni da vi možda i mogli da se izborite s njima. Tako da, na primer, hajde sad da se vratim na onu paralelu: Nekad kad neke stvari puno analizirate, doći će do tih informacija da ima puno problema, ali to ne sme da vas spreči da uđete u to. Tako da sam onda ja, ne znajući za sve te probleme koje će me zadesiti ubuduće, ušao u to da se ja bavim sada praktično obrazovanjem. OK, to moje spada u ostalo obrazovanje, u neko neformalno obrazovanje. Ali ulazite potpuno drugačiji segment, koncept pristupa svega. I opet, naravno, ja uzmem svoje analizice. Krenem ja to lepo da radim i dođem do toga da mi u jednom momentu – Srbija mi je mala. Hoću ja da budem u celom svetu. I šta se dešava? E, sad više ta japanska metoda – svi je koriste. Sad ja imam problem. Ja imam nešto, iako ja jesam izmislio to i dao taj naziv, metodu prvo kao metodu ne možete da zaštite. A drugo, samo ime je toliko sad u upotrebi, koriste i oni koji znaju šta je japanska metoda i oni ne znaju, i oni koje sam ja obučio i oni koje nisam – svi koriste. I onda odlučim ja tu da promenim ime i da dam PhiBrows. I sad opet i tu imate vi problem, odjednom napuštate neko polje koje vladate apsolutno, držite ga u malom prstu, tih tretmana. I onda hoćete da uđete u jednom momentu u obuke, koje su nešto potpuno nepoznato, da napustite čak i ime i sve i da se bavimo obukama. I, naravno, prvih par meseci nisam ja sad imao nikakav tu specijalan uspeh. Pričao sam malopre da sam na 3.000 adresa poslao našu prezentaciju i to nije upalilo. Ali, naravno, nisam odustao, nego hoću da vidim gde je problem. Problem uvek postoji i najčešće problem nije izvan nas. Ali 99% nije izvan nas. Problem uvek – ako ga nađeš iza tebe, veruj mi da si u problemu. 🙂 Nisi na dobrom putu.

Ivan Minić: Nisi video sve. 🙂

Branko Babić: Da, nisi video sve. 🙂 Tako da, na primer, i tad ja nađem šta su problemi. Da problemi nisu ni u meni, nisu ni u tržištu, nego u tome da jednostavno sam ja promašio potpuno tržište. Iako bi bilo realno da to jeste to tržište. E, onda lepo počnemo da menjamo ime. Promenimo ceo koncept. Promenimo, naravno, jezik na sajtu, na svemu. Više me ne zanimaju Ana RS Forum, nego me zanima Beauty World Forum. I onda tamo počinjem da kačim slike i tamo počinjem da gradim ime. I, naravno, sad se tu već napravio i aplikaciju za digitalno merenje simetrije, pa imam šestar, pa imam lepe rezultate, imam svoje radove. I nije mi bilo teško da opšte – nisam čekao dugo da me drugi pozovu da dolazim u druge zemlje da držim obuke. Zaista. To je trajalo kratko jako.

Ivan Minić: Mislim, svakako je jako bitno da ti imaš jaku dobru bazu već sad i rezultate i usavršio sve prilično…

Branko Babić: E, onda krenem, naravno, već posle mesec-dva dana. Pozove me jedna žena u Brazil. Odem u Brazil, održim tamo obuku. Odem u Holandiju. Onda odem u Nemačku, u Nemačku to bukne. Odem u Ameriku… Zvali su me sa svih strana stvarno. Ali poenta zašto su me zvali – tada već kada sam ja to radio, tada već više microblading nije bio nešto novo i tad su ga već radili i u Americi i Evropu u tom već momentu. To je već prošlo, nekoliko godina. Ali jednostavno ja sam bio drugačiji, u smislu tom, da sam imao drugačiji pristup merenju simetrije, merenju oblika, morfologije lica, itd. I to je bilo jako zanimljivo. I bilo je mnogo zanimljivo što sam muško, što je to biznis u kome vladaju žene. I onda u startu mi je, na primer, ta devojka koja je radila kod mene tretman obrva, u mom salonu, rekla “ne verujem da će iko dozvoliti – da će žena dozvoli da je muškarac tetovira obrve”. Ali ja to nikad nisam video da je nekom problem. Čak šta više, mislim da mi je to bila i prednost. Sad u celoj toj industriji postoje milioni žena i postoje pet muškaraca. Tako da mislim da mi je i to isto pomoglo. A definitivno najviše mi je pomoglo – opet se vraćam na ono malopre – to što stvarno nisam imao predstavu šta ja u tom momentu radim. Znate, vi odete u Nemačku, držite obuku i vi praktično ovako uzmete prst i ubodete u oko svim onim velikim nemačkim permanent makeup kućama koje postoje 20-30 g. I onda sam – imao i problema, naravno, sa njima. Ali jednostavno nisam shvatao. Ja kažem: “Pa, dobro, ja držim obuke. Ja niti koga pljujem, niti koga diram.” Ali ne možete vi baš tako da izađete na neko tržište. Postoje tu pravila, regulative, zakoni kako se to radi. I onda sam, naravno, ja naučio na tim problemima da ja moram da jednostavno sve to dovedem u neki red. I da ja moram da počnem da se bavim proizvodnjom i tih pigmenata i tih alata i svega toga.

Ivan Minić: Da zaokružiš celu priču, da kontrolišeš celu priču.

Branko Babić: Da, nema tu više Kina, ovo-ono. Kina je, uz svo dužno poštovanje, u tom segmentu i dalje tamo gde je bila pre 20 g., u smislu ispunjavanja tih zahteva, visokih standarda i Evrope i evropskih svih država. Tako da ko hoće da radi nešto ozbiljno u toj profesionalnoj beauty industriji nema šta da traži u Kini, iskreno. Ali Nemačka je, na primer, sjajna za to.

Ivan Minić: Hemija, Nemačka.

Branko Babić: Da. E, onda ja čujem da najveći proizvođač boja je jedan Nemac. Ja ga pozovem odmah.

Ivan Minić: Tih pigmenata koji se koriste?

Branko Babić: Tih pigmenata, da. Ali, naravno, ja sam već znao šta su problemi. Nemci su imali jako dobro usklađenost sa regulativama, ali kvalitet je bio upitan. Ja kažem: “Hoću to, to, to, to.” Ja njega pozovem, kažem mu: “Ti si Branko Babić? -Da. -Žao mi je, ali ne možemo da radimo.” Ja kao da mi neko pukao šamar. Sad mislim “pa možda zato što sam ja iz Srbije, pa ne voli Srbe”.

Ivan Minić: A najgore je kad zna ko si. Onda ima i razlog zašto neće. 🙂

Branko Babić: Da. Malo sam se osećao jadno u tom momentu. Međutim, sutradan ja opet njega pozovem. I tražim objašnjenje. “A zašto ti nećeš da radiš sa mnom? Šta je problem?” Međutim, stvarno on nije bio drzak. On je bio jako kulturan i fin, i on kaže: “Da ti budem iskren, ako bi moji klijenti saznali da radim sa tobom”, pošto sam morao da shvatim – ja sam otišao u Nemačku kao gerilac, ja sam po Nemačku kao… baš kao u filmovima…

Ivan Minić: Kao Bata. 🙂

Branko Babić: Kao… E, da. I normalno da niko nije bio srećan s tim od tih mojih konkurenata tamo. I onda on kaže: “Da, ali ako bih prihvatio da radim za tebe boje, ja bih izgubio sve svoje klijente.” E, sad tu me matira. Ništa.

Ivan Minić: Mislim, treba razumeti i njegove probleme. To je velika firma, sve to… Nezgodno je.

Branko Babić: I razumem ja potpuno to sve. Brine, jednostavno čovek je svojim ljudima sa kojima radi već godinama. Opet ja njega pozovem. Tad sam ja imao neku lovicu koju sam tu zaradio. Kažem: “Vidi, Klause, ja sam spreman da ti dam – da ostavim kod advokata neke pare. Ako iko ikad sazna da radiš boje za mene, uzmi tu lovu.” Tad ja nisam ni kontao da on, u stvari, on da nekom kaže i da uzme love. Da može jako lako da me prevari. 🙂 Kaže on: “Čućemo se.” I posle nedelju dana me zove, i, naravno, bio je fer, nije hteo da uzme nikakve pare, ali se nađemo u Rimu. Čak nismo smeli da se nađemo ni u Nemačkoj. Ja mu kažem: “Treba mi to, to, to, to. Hoću perfomanse takve, hoću…” Ja sad dam njemu bajku, to za njega… I on kaže: “Čekaj, polako, ne može sve. Hajde da vidimo šta je najvažnije. Daj mi jednu performansu koja ti je najvažnija. -Najvažnije mi je da obrve budu crvene posle godinu dana. -OK, hajde da radimo na tome. Kako se zove boja? -Fibros S. -Šta znači to S? -To je prvo slovo. -Od čega? -Od superb! Kad završimo sve! I sad smo na super, fali nam još jedna.” Eto, posle 5 g. razvoja boja još nismo završili sve ono što smo pričali na prvom sastanku što mi je trebalo. Tako da završimo mi to sve i međuvremenu postanemo njegovi najveći kupci. I onda u međuvremenu i on počne sam da se hvati da radi za nas. I tako, imamo jako lepo saradnju. Dovedem ga ovde često u Srbiju. Ne u zadnje vreme baš često, ali pre je dolazio mnogo češće na pečeno prase…

Ivan Minić: Da, ti si rekao da taj deo aktivnost kod vas u firmi, da vi nemate te Playstatione i ostalo, ali da umete da obrnete prase ili neki kotlić ili nešto.

Branko Babić: Joj, mi stvarno nemamo ta vrčkala video-igricu i to, kao što ima u Guglu, i, ne znam, ima tu sad dosta i naših firmi. Evo, danas, na primer, kuvamo pasulj. Počinjemo za dva sata. A to je najlepši događaj ove nedelje za mene i za moje zaposlene. 🙂 Ja ne mogu da objasnim to kako je kuvanje pasulja ili pečenje praseta za kompaniji praznik. Tako da nismo klasični čak ni u tom team building smeru. Imamo neke svoje… Znaš, ono šta volimo to radimo. Ne mogu, ja sam vrčakala u firmu kad ne voli niko da igra vrčkalo, niti da igra video-igre. I glupo mi je da vidim čak i u pauzi da neko sedi i igra igrice. Znaš, ali u pauzi mi klopamo, pričamo nešto, spremamo, kuvamo i radimo. Kroz celo to vreme mi nešto radimo. Mi smo konstruktivni, donosimo odluke. Evo, juče smo doneli iz Aranđelovca prase. Nismo ga pekli. 😀

Ivan Minić: Mislim da znam i odakle, to je ono što je strašno u celoj priči. 🙂

Branko Babić: To je najjače na svetu.

Ivan Minić: Jeste, kad ga slože kao bajadericu.

Branko Babić: E, to. Ali veruj mi, kad se sve podvuče crta, mi smo u međuvremenu napravili stvarno najveću kompaniju na svetu u permanentnom makeupu. Kad kažem najveću, mislim po svakom parametru. To nije ogromna grana. To nije ogromna industrija. To nije IT. Pa, vi kad kažete kad ste najveći u IT-ju, vi ste multimilijarderska kompanija. Naša branša je zasada mala. Mi ćemo širiti, naravno, u druge branše. I napravili smo ogroman uspeh. Napravili smo ozbiljnu firmu u Beču, koja radi logistiku. Ali kad se sve podvuče crta, verujte mi, te male stvari čine uspeh. Eto, to ja što ne mogu da dočekam da jedem pasulj, eto, sa mojim zaposlenima.

Ivan Minić: Kaži mi sad… Dakle, ideja je bila da zaokružiš ceo proces i da daš ljudima kompletno rešenje. S jedne strane, kompletno rešenje što se tiče edukacije. Ali i sa druge, što se tiče svega ostalog.

Branko Babić: Nije to bila ideja, nije to bila ideja… Izvini, moram da te prekinem. Nije to bila ideja, to je bilo jedino rešenje da ja nekom prodam boju. Zamislite da se vi pojavite ovde na tržištu novi i nudite robu. Teško je jako, ali ako nekoga učite od starta i podesite vaš biznis model da se bavite tuđom karijerom, onda on će od vas da uzme ono što mu i savetujete, ali će da uzme i robu koju mu nudite. Tako da sam ja tad više savetovao, “radi to, to, to”. Kao jedan od saveta je bio da nikad ne otvaraju svoj salon. I onda jednostavno po defaultu su oni uzimali i tu robu. Vi ih obučite, date im znanje…

Ivan Minić: A jesu u obavezi?

Branko Babić: Pa, oni nisu u obavezi, jer kroz obuku on već dobije neki paket, neki starter kit. I on sad sa time uči i onda mu je jako teško da promeni. Isto ja sam ubeđen da sad neko ko crta obrve sa mojim alatima 3 g., nema šanse da pređe na druge alate, jer mu je jako teško. Možete da imate džabe, možete bukvalno da mu date gratis. To čak i rade neke američke kompanije, daju gratis starter kit, jer se nadaju da će neko kasnije da kupuje. Ali to se ne dešava. A ja, na primer, znam zbog čega se ne dešava i znam koliko teško ljudima da promene navike. Tako da mi smo koncipirali to, jer nismo imali drugi način da prodajemo robu osim tog da im budemo support i podrška u smislu razvoja njihovih malih biznisa.

Ivan Minić: Ali kada si krenuo u tu ekspanziju, imao si gomilu nekih izazova koje si morao da rešiš. Svako tržište je – ne baš svako tržište, ali, da kažemo, svaka regija, kao što EU ima neke svoje zajedničke propise, Amerika svoje…

Branko Babić: Da, jedna država je od kantona do kantona ili od regije do regije ima potpuno različite regulative.

Ivan Minić: Kako je to funkcionisalo? Šta su bile stvari sa kojima si se sretao i kako si ih rešavao?

Izazovi na inostranim tržištima

Branko Babić: Pa, u startu najveći izazov nam nije bila, na primer, Evropa. Evropa – zato što smo imali proizvodnju boje u Evropi i mi smo imali – sama ta proizvodnja je usklađivala sve sa regulativama. Onda sam imali problem, na primer, u Americi. Šta se sad tu desilo? Mi smo izvozili jedno vreme bez ikakvih problema. E, onda u jedno momentu FDA je označio naše boje kao – jednostavno, stavio ih je na crnu listu. Bilo je upitno da li je dobar kvalitet. Sad, na primer, ja znam da naš kvalitet najjači svet. To ne može da kaže niko reč. A ovi nađu neki deo člana nekog zakona i stave te na crnu listu da ne može da se izvozi.

Ivan Minić: Odnosno da se uvozi.

Branko Babić: Da izvozimo u Ameriku.

Ivan Minić: Da, da.

Branko Babić: E, onda ja, u stvari, onda tu skontam malo između redova da je naše jedino rešenje da mi tu istu boju možemo proizvodimo u Americi i da ne bude nikakvih problema. Da li je to sad neko štićenje svog tržišta kroz dizanje nekih tamo regulativa ili ne – neću da ulazim uopšte, to me ne zanima, ali nisam pristao da uopšte promenim dobavljača boja. I, naravno, uđem u mali rat sa FDA-om i posle 6 m. pobedimo.

Ivan Minić: Dobro, ti si bio potpuno siguran da je stvar savršena. Taj deo nije sporan.

Branko Babić: Ja jedino gde mogu da imam problem – mogu da imam problem u Brazilu i u Kini. Sve dok na tim tržištima regulativa bude glasila tako da moram da imam testove na životinjama, a ja to nikad u životu ne bih uradio, ja nemam šta da tražim na tom tržištu. Tamo dok mi neko kaže… Vidim ja neki problem koji nema, kad neko napravi problem gde ga nema, onda tu znam da nema problema. A u Americi nema šanse da imamo problem sa našim kvalitetom, koji je mnogo, mnogo veći, gde su standardi u Evropi mnogo, mnogo rigorozniji nego u Americi. I sad kao kad bi mi neko rekao: “Super je za Nemačku, ali… Pa, za Srbiju je katastrofa, nije dobro. Znaš, naši standardi su mnogo veći.”

Ivan Minić: “Nemcima je dobro, ali… “:)

Branko Babić: “Ali nama to ne odgovara.” 🙂 Tako da vidite da tu nema nekog velikog smisla. Međutim, ja, na primer, tržišta kao što su Kina ne želim uopšte da napadam sve dok Kina ne promeni taj stav da kozmetika mora da se testira na životinjama. Brazilci su napravili pomak i tamo više ne mora.

Ivan Minić: Mislim, a interesatno je – ogromno je tržište! Ljudi možda nemaju svest o tome, ali Brazil je…

Branko Babić: Pričamo Brazil gde je mentalitet ulepšavanja i navika ulepšavanja žena ista kao i u Srbiji. Ja to nigde nisam video veću sličnost. Ovde, u Srbiji i u Brazilu ne jedem za doručak ništa, ali kupim tamo karmin ili nešto i našmikam se. I to je tako isto u Brazilu. Brazil je nenormalno tržište. I Kina, takođe. Ali, eto, ne mogu da se uskladim… Ne mogu da uskladim moralna, etička neka – moralne principe sa takvim regulativama i to je to. I, OK, nema ta dva velika tržišta. Brazil ćemo verovatno možda imati uskoro zato što su promenili malo regulative, ali ja sam ovde OK. To je to.

Ivan Minić: Hajde da pošto smo napravili neki uvod, oslikali smo priču dosada, hajde da ako možeš…

Branko Babić: Da požurimo zbog pasulja? 😀

Ivan Minić: Ne, ne, ne. Pa, dobro, da. Činjenica. 🙂 Hajde da mi samo u nekim brojkama oslikaš koliki ste vi sada zapravo.

Kroz brojke

Branko Babić: Godišnje mi obučimo u svetu 15.000 ljudi. Ne samo za obrve. Naravno, mi smo sad prevazišli samo obrve. Imamo preko 50 tretmana koje obučavamo. Snabdevamo oko 70.000 salona u celom svetu. Kad vam kažem te brojke, ne mogu da zvuče ovako jako impresivno. Međutim, kada biste stvarno pogledali, sagledali koliko je to globalno i svetsko tržište, vidite da ste vi samo na jednom početku. Mi smo radili jedno istraživanje pre 2 g. koliko je naše tržište. Gde smo došli do zaključka – naravno, nismo mi došli do zaključka, nego ljudi koji su radili istraživanje – da nam treba 170 g. ovim tempom da bismo popunili svetsko tržište. 🙂

Ivan Minić: Dobro.

Branko Babić: Jako zvuči impresivno. Još uvek je to sve na nekom samom početku.

Ivan Minić: Koliko zemalja?

Branko Babić: Sto… Izvozimo preko 160 zemalja sad već sveta.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Branko Babić: I ono što mogu sa ponosom da kažem da dobar deo tih proizvoda – naravno, multimodularni biznisi ne može da se završi u jednoj zemlji, tako da mi se trudimo da ono sve što možemo da proizvodimo u Srbiji, proizvodemo u Srbiji. I ono malopre kad si rekao na početku razgovara kad vidiš salon tamo negde u belom svetu sa našim logom koji je iz Srbije, a zamislite kad vidite u najboljem, na primer, salonu u Švajcarskoj, najluksuznijem, proizvod koji koriste “Made in Serbia”. To je… Ne možete da uporedite to ni sa čim u biznisu kao kada imate takav osećaj da ste nešto uradili odavde, izvezli sad u ceo svet. Na primer, ovde smo organizovali u Ratkovu, u selu gde sam ja rođen, jednu proizvodnju. Napravili smo fabriku tamo za sklapanje alata za jednokratnu upotrebu, za tetoviranje. I to se odatle izvozi u apsolutno svih tih 160 zemalja. To je srpski proizvod. I to je nešto, na primer, zbog čega sam jako ponosan. A mogao sam, na primer, da kažem, i da budem skroz zakonski OK, da kažem “kupiću to u Kini”. Čak će mi proći jeftinije. Biće jeftinije. Ali opet se bojim tamo jednog dana kad sve prođe i kad se podvuče crta, da… Hoću da mi tad bude lepo u životu.

Ivan Minić: Ono što mislim da je vrlo značajno za ovako nešto upravo zato što imaš iskustva sa 160 tržišta. U mojoj glavi od svih sa kojima sam ikad imao prilike da pričam, otprilike UN imaju iskustva sa toliko tržišta. 🙂 Mislim, imaju neke velike kompanije, ali ljudi u njima koji su okrenuti ka jednom tržištu nemaju sa drugima. Verujem da svako tržište nosi neke specifičnosti, ali bih voleo ako možeš da mi kažeš šta su, recimo, bila neka posebna iznađenja za tebe, iskustva koja si sticao sa novim korisnicima, novim partnerima, gde su te neke zemlje iznenadile, gde je to bilo interesantno.

Branko Babić: Odmah bih voleo da preskočimo tu temu zato što su me neke zemlje iznenadile i to jako neprijatno. I ako bih sad krenuli u tom smeru, veruj mi, bolje hajmo neku pozitivniju temu.

Ivan Minić: Dobro.

Branko Babić: Ako imam neko pravo da nešto preskočim, evo, voleo bih ovo, ovu temu. 🙂

Ivan Minić: Naravno. Imam jednu temu koja se naslanja na tu, a verujem da je mnogo pozitivnija, a to su te priče ljudi koji su zahvaljujući metodi koju si osmislio i celom sistemu napravili sebi uspešan život, napravili sebi neku dobru priču. Rekao si da ste organizovali događaje na kojima ste najboljima iz celog sveta dodeljivali nagrade, ali voleo bih neke od tih priča da podeliš.

Od dronjaka do uspeha

Branko Babić: S tim da ti najuspešniji nisu i najbolji. Kad pričamo o tom nekom uspehu, onda obično se to vezuje za novac. Ali, generalno, jesmo promenili jako puno života nabolje u celom svetu. I u Srbiji, naravno. Ali to su sve to priče koje su protkane nekom emocijom. Na primer, mi smo bili u Brazilu jedne godine. Sećam se, imao sam dve obuke. Sad lupam, jedna obuka pa druga obuka. I imam devojku jednu koja se javila na tu drugu obuku, a ova prva je bila u njenom gradu. I sad nju organizator pita, kaže: “Zašto nisi bila na onoj prvoj obuci, jer je bila u tvom mestu? Putuješ sad, dolaziš u Rio de Žanerio na obuku ne znam iz kog mesta.” Kaže ona: “Verujte mi, nisam uspela da skupim novac. Juče sam uspela da prodam sat koji sam dobila na poklon.” Zamisli, ona proda sat da bi došla na obuku. Koja je to želja! I, evo, 3 g. posle toga već prošla sve levele. Postala master, ima svoje studente. Ona sad živi, stvarno ona živi svoj san. I onda se, na primer, makar vrati malo film, kad vidim koliko takvih priča, a ima ih hiljade i hiljade i hiljade u svetu, gde su ljudi bukvalno samo sa željom napravili neke lepe stvari, onda ne možete da bude ne ispućenjeni. U svakom smislu! I čak tu i profit se stavlja po strani. Sve se te materijalne stvari stave po strani i izgradi jedan potpuno drugačiji i odnos sa svima njima, ali, naravno, i osećaj prema biznisu. Pa, imali smo, na primer – s tim, da, ja moram da napomenem da ja moram da budem nenormalno zahvalan naših ljudima koji žive u inostranstvu. To je bila jedan od prvih karika. Nisam ja baš sad objavio sliku i pozvao me tamo neko neki Nemac. Pozvala me naša žena koja je s naših prostora i živi tamo. Tako isto i u Austriju i u većinu zemalja. OK, u Brazilu ne, ali sam u Brazilu opet imao našu ženu koja mi je mnogo pomogla, koja mi je radila prevod. Tako da, na primer, naši ljudi koji su se iselili iz Srbije su mi bili jako važna karika. I oni su postali prvi predstavnici naše metode. I oni su prvi koji su to uzeli odavde. U Austriji Vesna Jugović, u Nemačka Zlata Kicin, u Norveškoj Tanja Đerić, u Americi sada Ana Nikolin. Svuda sam tu nekako bi povezan sa tim našim ljudima. E, onda posle nekog vremena to budu i Nemci i Holanđani i Amerikanci i svi ostali. Ali pitanje veliko koliko bih ja zapravo uopšte uspeo i negde proguram nešto da nisam imao naše ljude u tim zemljama. I moram da budem jako zahvalan na tome, da budem iskren. Tako da bio sam oslonjen dobrim na naše ljude koji žive preko. I šta bih tu… Recimo, kad pričamo o Zlati Kicin, koja je sad naš predstavnik u Nemačkoj. Jedna od osam predstavnika. Čija je životna priča i potresna i presrećna i zanimljiva i čak je i snimljena u jednoj emisiji. Ona je žena koja je otišla – ali bukvalno jela iz kontejnera. Znači, uopšte ne preuveličavam. Ona i brat. I zadobije neki posao od Nemačke da bude jedno part-time medicinska sestra, i krene tu, i u međuvremenu se i uda. I krene ta priča nekim tokom, međutim i dalje je sve to jako težak život. I onda skupi neki novac, sakrije od muža i ode na obuku kod mene. Da. I dođe u situaciju da muž hoće da se razvede od njeg zbog toga što je otišla na obuku. A iz cele te priče sad dođe, na primer, na to da bude uspešnija biznis žena u beauty industriji u Nemačkoj. I onda kada imate takve priče koje su proizašle iz te vaše priče – to je kraj.

Ivan Minić: Dobro.

Branko Babić: Mogu sad da ti navodim još iha, ali pasulj. 😀

Ivan Minić: Jasno mi je, jasno mi je. Ne, potpuno mi je fantasično kad možemo da se oslonimo na te neke ljudske momente koje mogu gledaoci da razumeju. Da prosto zapravo radi i radi na mnogo mesta uz, naravno, sigurno neka prilagođavanja okolnostima tržištu. Ali neka pravila koja su dobra osnova funkcionišu svuda.

Branko Babić: Pa, evo, mogu da ti kažem, na primer, mislim da smo kroz ovaj razgovor pomenuli dosta tih nekih univerzalnih pravila. Zaboravi svoj osećaj, intuiciju u svakom rešavanju i odlučivanju. To je, na primer, univerzalno. To ne može da bude nigde izostavljeno. I takvih pravila postoji puno. Ljudska ubeđenja, ljudsko okruženje, prijatelji nisu svesni koliko to može da nas koči. Realno.

Ivan Minić: Šta… Vi ste sad već nekoliko godina u ozbiljnoj ekspaniziji i sve to raste…

Branko Babić: Dobro, napravili smo ozbiljnu priču. Eto, na primer, pre nekoliko dana smo dobili, ušli smo u Top 10 stranih, internacionalnih kompanija u Austriji, što je pokazatelj koliko ozbiljno se bavimo biznisom. I na toj listi smo iznad Simensa i iznad Australian Airlinesa. 🙂 Tako da bavimo se ozbiljno, iako to ne izgleda nekad jako ozbiljno. 😀

Ivan Minić: Ma, ja bih rekao da izgleda baš, baš ozbiljno.

Branko Babić: I tek smo na početku.

Ivan Minić: Kad kažeš da ste tek na početku, šta je neki plan za dalje?

Dalji planovi

Branko Babić: Pa, ovako, mi smo napravili odličan prodor u tu najtežu granu beauty industrije. To je najteža, naj, naj za penetraciju najteža grana industriju – to su profesionalci. Znači, neko ko se bavi profesionalno beauty industrijom. Vi ne možete takvim ljudima da prodate priču kako ćete vi jesti kolagen, pa će kolagen da izađe u vašu kožu. Ne možete da im prodate priču o tome da se vitamin C maže na kožu, jer oni znaju da vitamin C usled kontakta sa suncom se raspada, na temperaturi preko 60 stepeni se isto, takođe, raspada, da uopšte ne može da uđe u kožu. Znači, ono što danas beauty industrija priča krajnjem korisnicima to je jedna šarena laža i to pije vodu. Ali profesionalcima ne možete to da pričate. E, sad mi smo uspeli tu da uđemo u taj najgori sloj tih profesionalaca. Naravno, mi imamo više kupaca nego što imamo klijenata, nego što imamo studenata. I nije nam problem to. To najteže tržište smo osvojili. E, sad je poenta da hoću da osvojim globalno tržište, u smislu krajnjih korisnika. Ali to znači moj izlet sa potpuno drugačijom filozofijom i to je plan za sledeću godinu. Mi smo već počeli na neki način da ispitujemo tržište jako davno: šta ćemo, kako ćemo, gde ćemo, u šta ćemo da upremo. Ali to definitivno neće biti ništa slično onome što se danas prodaje i radi.

Ivan Minić: Kad kažeš da ste ušli u priču sa, da kažem, tim slojem profesionalnih korisnika, priča o kojoj smo pričali u osnovi koja se odnosi na metodu za iscrtavanje obrva i srodne stvari je bila okrenuta ka ljudima bez iskustva. Sa kojim proizvodima si ušao…

Branko Babić: Izvini, ali malopre sam ti spomenuo da mi imamo mnogo više sada.

Ivan Minić: Da, da

Branko Babić: Mi sada imamo godišnje 15.000 novih. Od tih 15.000 5.000 ne uspe. Uopšte ne počne da radi. Ali mi imamo 70.000 ljudi koje snabdevamo. Znači, ogromna većina tih ljudi su profesionalci koji nemaju iskustva s nama i nisu se obučavali kod nas. I to je uspeh kompanije u Beču, što smo mi uspeli da uđemo u taj sloj ljudi sa proizvodima koji nisu učili s nama, nego već imaju neko prethodno iskustvo i to je onaj signal koji je meni važan da mogu. Nije stvar samo u tome da sam te ja naučio i ja ti prodao robu. Nego tamo je i neko drugi koga uopšte nisam učio kupuje našu robu.

Ivan Minić: Zato što je bira da je koristi.

Branko Babić: Pa, zato što zna šta je razlika. Jer stvarno mogu da… Kad čovek uspe profesionalcu da proda nešto, verujte mi, to je jako veliki uspeh.

Ivan Minić: Posebno što u toj industriji konkretno cena nije neka preterana stavka, jer je sama usluga skupa.

Branko Babić: Da, usluga je skupa. I tu neće uštedeti ništa da dobijete i džabe proizvod, ali bukvalno. Ništa specijalno. Ako imate jednu boju koja košta 60 evra, s njom možete da radite 30 tretmana. To vam je 2 evra po tretmanu. Ako uzmete da u Nemačkoj koštaju obrve 500 evra, nema tu…

Ivan Minić: A možeš sebi da upropastiš posao lošom sirovinom.

Branko Babić: Jako lako, jako lako. Tako da tu nemamo nikakvih problema. Međutim, kod ostalih tretmana gde se malo više investira u sam tretman nije lak. Napraviti proizvode koji se koriste, na primer, za kozmetičke tretmane – tu je mnogo veća investicija u tretman. I tu morate da budete već da bude jako dobro da vladate tom materijom. I tu stvarno ne prolazi nikakva reklama, nikakav marketing. Vi ne možete da uđete – jako teško da uđete u salon kod ozbiljnog čoveka, koji stvarno duboko vlada materijom, zna šta radi, da je kupio proizvode zato što ih reklamira neka poznata lično. To ne pije vodu. Dok, na primer, kod krajnjih korisnika pije. Eto.

Ivan Minić: Ali ti kažeš, razmišljaš, barem koliko sam ja razumeo iz ovog prethodnog, ti razmišljaš u smeru “OK, ići ćemo tim putem, ali samo za proizvode za koje mi 100% stojimo iza toga”.

Branko Babić: Pa, idemo tim putem za proizvode iza kojih stojimo, ali ne takvim marketingom. Ne takvim marketingom. I ne, naravno, takvom prodajom. Ja nemam šta da tražim stvarno… Nemam ideju da prodajem moje proizvode na aerodromima, u najskupljim prodavnicama, itd. Niti imam nameru da ulažem u marketing, ni da plaćam poznate ličnosti da to reklamiraju. To je zastareo način rada. Prvo, jako skupo. Klijent više od, ne znam, ove kreme jedne, koja košta 50 evra, on plati 30 evra vaš marketing i 20 evra plati ne zna ni on sam šta plati. Plati neku vašu priču da može bar malo da veruje da to nešto funkcioniše. Tako da sve je to na klimavim nogama i ja tu stvarno vidim svoju veliku šansu. Isto, izvini, da uradim paralelu. Kao kad sam video ženu, pa kažem, moju koja je radila obrve, kaže: “Nije lepo, jebiga.” 🙂 Tako sad kažem i ovo: “Ne radi. Moramo nešto novo da radimo.”

Ivan Minić: Branko, hvala ti. Neću da te odvajam duže od….

Branko Babić: Od pasulja? 😀

Ivan Minić: Od pripreme pasulja, jer znam koliko je to značajno i za kolektiv, a i za tebe. 🙂 Hvala ti još jednom što si podelio priču. Verujem da će ljudima biti interesantna i korisna. Takođe, skrenuo bih pažnju da mogu na Linkdinu da te prate. Vrlo često deliš anegdote i…

Branko Babić: Jao, ne znam koliko ću još dugo biti na Linkdinu pošto u mojoj firmi svi u paničnom strahu od kad sam izašao na Linkdinu, tako da možda ga i ugasim. Ko zna.

Ivan Minić: Aha, dobro. Ako ne, ima zanimljivih anegdota i priča. Ako da, zvaću te ja opet, pa ćemo da pričamo. 🙂

Branko Babić: Bolje me zovi. I još jednom ja hoću da ti se zahvalim. Stvarno hoću da znaš da zaista su mi tvoje emisije, ne mogu da kažemo samo osveženje, tvoje emisije mi znače puno za posao.

Ivan Minić: A ja mogu da kažem pošto nije strano da se u podkastu psuje, mada trudimo da se ne bude previše, ja mogu da kažem: Jebote, kakva epizoda!

Branko Babić: 😀 Baci!

Ivan Minić: Hvala svima što ste nas slušali i pratili. Kao i dosad, sve svoje komentare, predloge ostavite na Jutjubu i na društvenim mrežama. Pišete nam. Hvala Epsonu što Vas podržava, što nas podržava, a samim tim i Vas kroz ovu priču. I čujemo se i vidimo sledeće nedelje.