EP094: Vladan Stanojlović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 94. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš sponzor je i u ovoj epizodi kompanija Epson. A danas imam veliko zadovoljstvo da ugostim jednog velikog čoveka koji se zove Vladan Stanojlović, a zovu ga Kika, i koji je – mislim, ja ga znam relativno dugo kao dizajnera, ali je, takođe, osoba koja prethodnih godina se tablirala kao jedan od najviđenih ljudi na vinskoj sceni Srbije kada je u pitanju komunikacija ka javnosti, zainteresovanim, i kada je u suštini promocija vinske kulture u pitanju. Jesam dobro predstavio?

Vladan Stanojlović: Pa, može i tako. Može na mnogo načina, ali OK. Da, to je to. 🙂

Ivan Minić: Dolaziš iz dizajna i tvoj dizajn studio Ajkon, odnosno ICON, icon.rs nosi neke veoma lepe reference. Tu je svega i svačega bilo. I tu kada pogleda čovek, može da vidi dosta nekih vinskih momenata. Takođe, već nekoliko godina, ima to sad i malo više, radiš Wine Jam, koji su dok je situacija bila normalna i dozvoljavala to bila i druženja i okupljanja ljudi, edukacije, diskusije na temu vina. Sad je to dobrim delom prešlo u nekakav onlajn format, da se prosto cela priča održi, ali jedan si od ljudi koji je jako puno radio na tome da se edukovanost publike na temu vina podigne na neki zadovoljavajuć nivo. Jer nekako mi se čini da je to možda najveći tržišta bio. Da su sve neke druge stvari dešavale, ali da prosto nivo svesti i razumevanja opšte neke javnosti nije baš to pratio onakako se dešavalo.

Edukacija javnosti – Wine Jam

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, možda ne bilo loše da malo pojasnim tadašnju situaciju kad sam ja krenuo da se bavim aktivnije tom vinskom pričom – to ima već 10-ak godina. Zapravo, postojalo je par sajmova vina, gde se vino komuniciralo sa… u živom prostoru. I to je bilo klasični sajmovi, velike hale, mnogo ljudi. Ali uglavnom profesionalci i ljudi iz vinskog sveta, i tu i tamo, zadesi se neki koji hoće da popije za male pare puno toga, pa da se lepo provede. Znači, nije bilo komunikacije ka nekom širem krugu ljudi, nego urban neki, pa uopšte tu nije išlo tu mnogo mojih prijatelja. “Ma, šta ću ja na vinski sajam. Tu nemam pojma, da se blamiram.” I onda je tako sazrela ideja da se – pošto sam već bio dugo u vino dosta – da se napravi nešto drugačije, drugačiji format. Onda sam ja krenuo. Pošao sam od sebe. Pošto sam se bavio komunikacijom, dizajnom, internetom – mi se i znamo iz interneta, zapravo, iz tog sveta…

Ivan Minić: Tako je.

Vladan Stanojlović: S početka 20. veka kad smo svi bili entuzijastični, ali napravilo se nešto, to možemo da kažemo. Dakle, iz tog ugla kad sam krenuo, “ja da napravimo nešto drugačije, što će se komunicira opušteno”. Cela ideja je bila, u stvari, približiti vino i vinsku priču nekim gradskim, običnim ljudima, koji prosto neće da idu na sajam, jer se ne osećaju dovoljnom stručnim. Što znači da je postojala neka greška u komunikaciji vina, a to je da se ono komuniciralo na jednom visokom nivou, kao da se podrazumeva da smo svi mi od osnovne škole već učili koje imamo regije vinske i sorte grožđa, itd. Kao u Francuskoj, što je, naravno, daleko od istine. I svi smo mi ovde zaboravili da su neke babe, prababe i pradede imali svoje vinograde. Znači, otuđili smo se od toga u socijalizmu. Krenula je neka nova renesansa krajem prošlog, početkom ovog veka što se tiče naših vinara, ali ta komunikacije je ostala onako, kako bih rekao, vrlo, vrlo štura, vrlo ograničena na mali broj ljudi koji su… A mislim da su neki i doprinosili time, namerno mistifikujući ne bi li svoju poziciju ojačavali. I, hajde da ne dužim sad dalje u tom pravcu, u svakom slučaju, desilo da se napravi Wine Jam. Znači, to se dogodilo. Događaj je dogovoren, odmah je zakazan onlajn, Fejsbuk event. Sve preko Fejsbuka, ništa ovako. Bilo je jako čudno vinarima i ljudima iz tog vinskog sveta. “Šta ovaj radi sad?! Šta je ovo?!” Odmah je krenula komunikacija, tipa zezanje, urbano, muzika, vamo-namo. I na kraju se dogodio taj događaj, koji u to vreme, pored neka dva ili tri sajma u Beogradu, je bio nešto potpuno drugačije. Razbilo je tu ustaljenu formu. Bilo je hiljadu ljudi nekih, koje od toga gomila vinara  – koje vinari nisu uopšte ni pozvali. Što znači da je taj model uspešan rođen. I to je jako brzo odjeknulo i po regionu. Odmah su zvali iz Zagreba da radimo to, jer imala je dobar – bavim brendingom i dizajnom, pa sam ja sve to ispratio, naravno, u komunikaciji sa tim detaljima. Sve je to dobro izgledalo. Potpuno novo u tom trenutku. I ja mislim da je u roku od godinu dana prosto ceo region eksplodirao sa nekim novim idejama. Ali ja mogu ponosno da kažem da je to bila neka inicijalna kapisla, koja je pošto svi se mi pratimo tu, od Slovenije do Makedonije, preko društvenih mreža i viđamo se često i po sajmovima tako da znamo šta se događa. Tako da danas imamo jednu, što se tiče same te komunikacije, prezentacije, imamo dosta bogatiju ponudu. Wine Jam je ostao, naravno, po meni, na dosta visokom nivou. S tim što ja ne ispucavam se mnogo brzo, jer sam u međuvremenu shvatio da ne treba mnogo brzo pucati ideje, jer tržište ipak sporije reaguje. Ali najvažnije da se dosta ljudi oslobodilo da dođu na Wine Jam i prosto probaju vina, pitaju vinara. “Ja nemam pojma, daj mi šta preporučuješ. Volim ovako ili onako.” Tako da se začelo ta jedna komunikacija koja približava ljudima vino na jedan opušten način. Zapravo, vino je tu, zašto – da bi se zabavili, da nam bude lepo. Na kraju krajeva, da se družimo. Malo ko pije vino sam. Uglavnom je to sa nekom dobrom ekipom i super nam je.

Ivan Minić: Mislim da je veoma važno to što je cela priča od starta delovalo jako ozbiljno, zaokruženo profesionalno, sa jednom opuštenom notom koja ide uz to. Ali, što kažu, zanatski je bilo odrađeno perfektno. I neki moj utisak, a ja često ovde pričam sa ljudima o stvarima u koje ne razumem dovoljno, pa volim kad me oni nauče, a verujem da nauče nešto i publiku – to je i ideja iz ovog razgovora. Meni se čini da je postojala polarizacija u komunikaciji vina u dve krajnosti, a to je da postoji to nešto ezoterično, nerazumljivo…

Vladan Stanojlović: Taj društvo vinskih ljubitelja. 🙂

Ivan Minić: E, i postoji nešto banalno potpuno, do nivoa dna.

Vladan Stanojlović: Oni što piju sirće, da.

Ivan Minić: To, “Najbolje vino do 200 dinara. Dobro.” A da je ta neka, kao i u društvu, što dušu društvu najčešće daje neka srednja klasa i sve što ona nosi sa sobom, da je zapravo to nešto što smo možda dobili kroz ovo, kroz ta dešavanja i kroz možda tu otvoreniju komunikaciju, i priliku da i oni koji možda sebi po tržišnom udelu i finansijskoj moći ne bi mogli da priušte da budu vidljivi, budu vidljivi zato što zaslužuju da budu vidljivi. A to neko relevantan može da proceni.

Vladan Stanojlović: To si jako lepo definisao. 🙂

Ivan Minić: Mislim, kažem, fenomenološki, sa strane gledano, to mi tako deluje. Ja sam čovek, pričali smo o tome, ja sam čovek koji o vinu, a i o većini drugih stvari razmišlja na način sviđa mi se – ne sviđa mi se. Jer…

Vladan Stanojlović: U suštini si u pravu. Kod svega što se konzumira, na kraju, sviđa mi se – ne sviđa mi se. Može da se produbljuje priča koliko god hoćeš što se tiče vina, da idemo u sitna crevca: odakle potiče, koja je metoda priminifikaciji, kako rađeno ovo, kako je godina bila. Bla-bla-bla, hiljadu stvari, gde opet neki ljudi pronalaze zadovoljstvo baš u tome da otkrivaju te detalje. To je sve isto legitimno, naravno. Najvažnije na kraju da je vino dobro. Mislim, što kaže, tehnički ispravno, kvalitetno i prosto da ima ljudi koji ga obožavaju da ga piju. 🙂 I to je to. Nema tu neke velike mudrosti.

Ivan Minić: U kom trenutku si se ti zainteresovao za vino?

Upliv u svet vina

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, ja sam vino prvi put kupio, recimo, imao sam 20 g. Otišao u supermarket, C-market, ne znam šta je bilo, gde je bilo najbolje snabdevena prodavnica. I gledam neka uvozna vina, i, ne znam, hteo sam možda neku devojčicu da impresioniram i nešto da imam, itd. U svakom slučaju, to je bilo vino koje tad je bilo nešto najskuplje, a bilo je kao sad kad koštalo 700-800 dinara. Neko vrlo prosečno francusko vino. Ali sam imao tu neku svest: Vino je nešto malo uzvišenije, vino zahteva malo drugačiji pristup. To je neka… Simboliše neku kulturu, neki odnos prema životu malo prefininjeniji. Eto, pošto sam ja inače po vokaciji umetnik, to je meni bilo blisko, cela ta vinska priča. I onda dalje u životu, ne znam. Oženio sam se s 26 g. Odmah smo žena i ja da pijemo vina, svaki ozbiljniji ručak – nešto da imamo neko vino. Prosto i jednostavno, to je tako išlo, nekim svojim tokom. Dok jednostavno ovde se nije zgusnula priča na vinskoj sceni, a i negde ja ušao među neke vinare kao klijente, pa sam malo bolje sagledao šta se tu događa i video da ima prostora koliko god hoćeš, a prosto volim vina. Već sam bio dosta uznapredovao u smislu da sam pravio razlike ovih, onih ili onih vina, između ovih i onih regija. Tako da uvek mi je bilo nešto interesantno da probam. I onda taj novi svet me prosto uvukao, i tu sam se plasirao i kao kreativac i kao ovo što radim inače: radim etikete, dizajn, konsultujem ih oko komunikacije, marketinga, napravio sam svoj vinskih događaj koji održava i do 10-ak puta godišnje. Bilo je i u Ljubljani, bilo je i u Zagrebu. Bilo je i u Atini. Znači, sve se to nekako spojilo kao jedna lepa celina i jedan način života čak, koji ima svoje super prednosti, ima i neke svoje izazove i neke mane, ali generalno sam zadovoljan tim korakom koji sam napravio i pozicijom gde se sad nalazim.

Ivan Minić: Kada sam pričao sa Ilijom Malović o rakijama, i situacija je negde slična sa vinom u smislu da – OK, ako pričamo o tradicionalnim vinskim, velikim vinskim zemljama, najcenjenijim i to sve, to je Francuska, Italija i možda još neka zemlja pored toga, po svetu još sigurno dosta zemalja, ali u Evropi, da kažemo, da je to najizvikanije. Ali, zapravo, kao nismo uradili ništa na tome da izbrendiramo rakiju kao kvalitetno visoko alkoholno piće…

Vladan Stanojlović: Jako alkoholno.

Ivan Minić: Jako alkoholno, tako je. Tako realno nismo uradili previše toga ni da ispričamo, očuvamo, postavimo na neki način istoriju vinarstva kod nas, a ona postoji i nije uopšte zanemarljiva. Voleo bih ako možeš da nam ispričaš to, da nam oslikaš malo kako je to sve izgledalo.

Istorija vinarstva na ovim prostorima

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, što se tiče rakije, ja čak zavidim rakijašima na neki način iz ovog ugla kao neko se bavi brendiranjem, itd., jer imaju savršen proizvod u svojim rukama, jedinstven u svetu, po svom kvalitetu na svetskom vrhu kad govorimo, naravno, o najboljim primercima srpske rakije. I svi koji su ozbiljno bave pićima znaju za nas. Međutim, mi ništa nismo uradili da tu napadnemo svetsko tržište. Pre svega da napravimo jednu kulturu ispijanja rakije kod nas koja je na nekom nivou da kad dođu drugi, kaže “hteo bih i ja ovo” kad vide. Nego je ovde rakije svedena na prevaru i na stvarno dno dna sociološki gledajući isto. Tako da se rakije uvek vezuje za neke problematične priče društvene. Što se tiče vina – moram samo da primetim da ipak se nešto poslednjih par godina, poslednje godinu-dve posebno, u tom rakijskom svetu ozbiljno dešava. Počeli su neki ozbiljniji proizvođači da menjaju etikete, promenili su komunikaciju, ulažu mnogo više u marketing, rade sa dobrim tehnolozima, trudi se da destilati budu top kvaliteta, oprema se koristi najbolja, itd. Što je dobar znak, mada još daleko od nekog ozbiljnog puta k građenju nekog svetskog brenda, što je, naravno, bez podrške države nemoguće u principu. To mora da bude organizovano na državnom nivou. Takođe, isto važi i za vina. E sad, što se tiče vina, to je jedna istorijski jako lepa priča kod nas. To vino je uvek bilo vezano prosto za svako domaćinstvo praktično. I za sve svetkovine i za sakralne stvari. Znači, deo jedng svakodnevno života. Svaka kuća je imala svoje podrumče, svojih nekih 10-20 ari, hektara, koliko god. Svaki domaćin, zna se, ima svoje vino. Bukvalno do pre 100-ak godina, čak i posle rata Drugog svetskog opstajalo to tu i tamo negde, ali, naravno, sve je to moglo da se radi za privatne potrebe. Ne i za tržište, jer je država preuzela sve. I kroz taj period mi smo dosta nadrljali. Prosto smo izgubili vezu sa tim nekim identitetom vinskim koji smo pre imali. I sad smo u situaciji da gradimo sve od nule, ali OK. Postoji taj entuzijazam koji je dosta na visokom nivou i dosta aktera te vinske scene, pre svega, njihovim naporima se tu nešto dešava. Država se isto uključila. Sve su veće podrške sa strane države, ali na jednom nivou, promocije na svetskom, na globalno tržištu smo i dalje kirikiki priča. Mnogo malo se ulaže. Mora da se uloži novac. Dobar primer je, moram da napomenem, Gruzija, koja radi ona vina iz amfora, koja su dosta drugačija stilski vina od svih koje mi poznajemo. Vrlo su specifična, i ja moram da priznam, tu se meni neka vina mnogo dopadaju. Ali samim tim što imaju proizvod koji je vrlo autentičan, ali i drugačiji od onoga na šta su navikli na ozbiljnim tržištima, oni su napali, recimo, američko tržište, gde je njima država u znatnoj meri finansijski pomogla. Imali su i strategiju. Prosto, plaćali su neke ozbiljne autoritete vinske da pričaju o njima, da ih promovišu na duži period. Radili su tamo sajmove, promocije, itd. I sada imamo situaciju da prosto svaki ozbiljniji restoran u Americi mora da ima neko vino iz amofore, iz Gruzije. To se prosto podrazumeva. Mislim da takvom jednom tržištu, obzirom kolika je zemlja Gruzija, nije prevelika u odnosu za Amerika i koliko oni to prave, mislim da su ozbiljan posao napravili i napravili su svetski brend od svega toga što oni rade. Mislim da je kod nas više priča da mi… Mi ne možemo da se na taj način pozicioniramo, kao što se Gruzija, jer prosto naša vina nisu u toj meri autentična. Mi dosta ulažemo u razvitak naših sorti, uzgajanje i proizvodnji vina od naših sorti autohtonih. I to jeste sada in. Moram da napomenem, na prvom Wine Jamu u to vreme, a to je bila 2013. godina, na samom događaju bio je jedan poseban paviljon gde smo samo izdvojili – bila je izložba vina od autohtonih sorti. U to vreme to je bilo smešno mnogima, jer svi se kleli u “šardone”, “merlo”, “kabarne”, internacionalno, a prosto su se rugali našim sortama, smatrajući da od toga ne može da bude ništa ozbiljno što se tiče vina. Danas ti isti ljudi sade te sorte i trkaju se da naprave što bolje vino od toga, što ti sve govori – za samo 7-8 g. koliko se toga promenilo. Znači, vera u nešto autentično i domaće postoji. Razvila se i svest da od toga zaista može nešto da se napravi i na međunarodnom tržištu. Prosto skreneš pažnju, i sami ti vinski autoriteti kad god imaju priliku probaju neke “prokupce”, “vrance”, “tamjanike”, ne znam šta što mi sve radimo, da su vrlo prijatno iznenađeni, da otkrivaju tu potencijal. Naravno, nisu to vrh vrhova od vina koja su oni probali, ali su iskazali ozbiljno poverenje u to da to treba razvijati i da je prosto to nešto što je deo nekog vinskog identiteta neke zemlje. Opet sad da se vratimo 100 g. i više unazad. Već sam ti pomenuo, ali ponoviću ovde za gledaoce – recimo, vino je toliko bilo sastavni deo života da su u centru Beograda postojali vinogradi. To malo ko danas može da poveruje. Evo, iz Narodnog pozorišta… Ja poznajem jednu ženu koja živi tamo, gde njen komšijin deda valjda tu imao, tu je bila kuća koja je imala 30-40-50 ari vinograda, ne znam tačno koliko. Čak mi je rekla koja je vrsta grožđa bila, ali sam zaboravio. Nešto što danas nema. Ali imali su vinograde, 50-100 m iza Narodnog pozorišta današnjeg, i svoje podrumče – tu su pravili vino.

Ivan Minić: Lepo, padina. 🙂

Vladan Stanojlović: Padina, da. Jeste da malo severo-istočna ekspozicija, ali dobro. Možda su voleli malo kiselija vina. 🙂 Ali, hoću da ti kažem da je to bio deo kulture prosto i deo života, koji ja mislim da… Ne mogu da zamislim! Mislim, mogu da maštam. Verujem da je to tad bilo toliko opušteno, toliko normalno. I da je toliko bilo potpuno drugačije nego danas kad je vino i dalje kod nekih stvar prestiža, stvar statusa. Pa, ne znam, ljudi uđu u neke ozbiljnije pare – odmah piju najskuplja vina. Mislim, šteta za njih… Super, drago mi je da uživaju i drago mi je što ipak troše pare na vina. Pa, i neki drugi ljudi vide, pa požele to. Dobro je za razvoj vinske priče, ali nije loše krenuti nekim putem stepenicama prirodnim. Super je, probaj sad neko vino koje košta 500 eura, pa ga probaj posle ponovo za 3 g. kad si malo razvio ukus. Videćeš da si bacio pare prvi put, jer prosto nisi ništa osetio. Kao kad bi seo u “ferari” i voziš ga u prvoj.

Ivan Minić: Kao što si pomenuo negde, rakijska priča se razvijala onog trenutka kada je stiglo znanje. A zapravo se počela razvijati na pravi način onda kada je znanje o tehnologiji upareno sa znanjem o komunikacijama, brendingu, pakovanju i svemu to. Jer krajnji proizvod da bi bio zaista fantastičan mora da ima kombinaciju svega toga.

Vladan Stanojlović: Pa, kod vina i ne.

Ivan Minić: Pa, dobro. Možda je jednostavnije na neki način, jer pričamo i…

Vladan Stanojlović: Drugačija priča. Kompleksnija je kod vina… Zna se šta je dobra rakija. Tu nema – prosto dobra rakija je ono… Tu imaš jednu vrlo jasnu uzlaznu putanju, od loših, boljih, ka najboljim rakijama. Gde opet postoje neke varijacije, ali dosta su manje nego kada uđemo u vinski svet, gde se toliko razlikuje jedno isti “šardone” iz Australije, iz Burgundije, iz Kalifornije, iz Južne Afrike. Pa, to su potpuno deseta vina u odnosu jedno na drugo. Potpuno deseta vina. A još kad pomnožimo koliko ima raznih podloga gde raste vinova loza. Znači, zemljišta, tipovi zemljišta, što isto utiče; mikro-klimatski uslovi. Pa, pristup ovog vinara je ovakav, pristup onog je ovakav. Pa, opet tu varijacija bezbroj. Znači, imamo prosto jedan skup, bezbrojan skup, mogućnosti kako vino može da bude. Kako vrhunsko vino može da bude. Tako da…

Ivan Minić: Za dosta nekih domaćinstava, posebno negde dole u Šumadiji i delu zapadne Srbije, gde je malo brdovitije, itd., ostalo je to da kada dođeš kod domaćina, on iznese svoju rakiju i sve to što ide. I svi oni se kunu u svoju rakiju, itd. Kroz vreme koji su bili vinski krajevi u našoj zemlji i koji od njih su opstali? Šta su neke karakteristike tih krajeva?

Vinski krajevi u Srbiji

Vladan Stanojlović: Pa, izgleda da smo mi nekada, u 19. veku, recimo – pod Turcima je bilo malo restrikcija što se tiče… Islam ne dozvoljava alkohol, pa tu – mada se održalo i tu poprilično neko makar bazično uzgajanje vinove loze i pravljenja vina. U 19. veku nastao procvat, svakako. I izgleda da je tada bukvalno svako domaćinstvo imalo neki svoj vinograd. A kao neka tradicionalna vinogorja, naravno, da postoje dugi niz vekova kao prepoznata vinogorja. Fruška gora i Župa su možda istorijski najistaknutije. Tu je Negotinska Krajina, koja je vrlo interesantna zato što je krajem pretprošlog, krajem 19. i početkom 20. veka bilo vrlo interesantno Francuzima i generalno zapadu. U to vreme je jedna bolest vinograda, koja je došla iz Amerike, poharala prosto sve vinograde po Evropi. Stigla je na kraju i do nas, ali prvo je tamo uništila po Francuskoj. I prosto oni su imali mnogo razvijeno tržište i morali su da nabave vina, da nabave grožđe. I dolazili su, dosta su bili zadovoljni kvalitetom vina iz Negotinske Krajine. I to se zna. Duži niz godina su uredno oni imali ogromne kontigente za Bordo, za Burgundiju, itd. Tako da ta Negotinska Krajina i danas se, naravno, dokazuje kao specifično vinogorje. Tako da eto to je nešto što je tradicinalno, malo krupnije gledajući. Danas je Šumadija dosta razvijena. Dobro su organizovani kao udruženje, ima puno vinarija. To je to krupno gledajući, naravno. Gledajući manje lokacije, imamo ih baš dosta. Imamo oko Beograda. Beogradska udruženja, recimo. Beogradski rejon. Imamo brend Beogradsko vino, koje uopšte ne koristimo. Kao što ima Beč, na primer. Imaš Njujorško vino. Iako su vinogradi 100 milja na Long Ajlendu, oni ga zove New York Wine. Napravili su od toga savršen brend. Čak par njih je otvorilo vinarije u Bruklinu ili ne znam gde. Dovoze to grožđe, tu prave vino. To je na prodaju po ozbiljnim, skupim cenama. Prave super priču. Ja sam pričao sa vinarima iz okoline Beograda. Međutim, oni nekako nikako da se dogovore. Nažalost, jer mislim da je to super priča. Te manje lokacije, manje regije, mogu da naprave jako specifične priče. Mislim, znaš da u Nišu imamo i tu malo vinogorje. Imamo jednu vinariju koju znamo obojica, koja iako mala jako lepo se probila među poznavaocima. Znači, svako ko radi dobro, autentično, pošteno, kvalitetno, naći će put do svojih konzumenata na vinskom tržištu. Jer prosto ljudi su i dalje gladni nečeg novog i dobrog. A da se vratim na ova tri, tj dva – hajde, Fruška gora i Župa. Župa je, naravno, ona je već 12. vek povelje Nemanjića dodeljivana su Hilandaru metosi sa tog područja za uzgajanje grožđa. Tako da se tu vidi prosto da je to vekovima prosto jedno… Mislim, svako ko se iole razume u vinogradarstvo, kad ode tamo pogleda, prosto je rođeno za vinovu lozu i jednostavno drugačije je. Čim pređeš ta brda koja je okružuju, sve već nije to isto to. Fruška gora, sa druge strane, u srednjem veku nekom kad su bili Ugari, Mađari, 15-16. vek, dok Turci nisu došli dotle, ta vina su se smatrala za najtraženijim u Evropi. Fruška gora je bila number 1 u Evropi u to vreme. Onda dolaskom Turaka na to područje, ti Mađari su otišli severno i prosto Fruška gora kao vinogradsko područje se dosta ugasilo. Ali sada se to diže dosta visoko. Vrlo interesantno zato što je… Evo, to je priča sada o teoaru. Ima raznolike mikro-lokacije što se tiče zemljišta. Postoje nivoi gde se nalaze ostaci školjki, kao nekada mora. Te ovi tipovi tla, te oni tipovi tla. Tako da kod više vinarija, koje su na različitim pozicijama, od jedne iste sorte možete probati potpuno drugačija vina. Što se jako lepo. Drugo, interesantno je što je blizu Beograda. Tako da taj turizam lokalni jako lepo cveta tamo. To je isto nešto što Srbija kao zemlja treba da istakne kao prioritet. A razvoj tog lokalnog vinskog turizma, po meni, uz gastronomiju, što više lokalnih, autentičnih stvari i dobra vina, taj neki trougao po meni je nešto što može da nacionalnu ponudu zaokruži i ponudi svetu. Znači, mi da budemo destinacija. A to što neki maštaju da će da izvezu milione boca u Kinu i Rusiju, to je nešto drugo. To nije nacionalna priča. To je želja nekog da se obogati. A ako hoćemo da budemo ozbiljna država što se tiče toga, mislim da je ovo prava priča. Ne mislim, to je dokazano. I drugi su to zaključili. I dovodili smo strance, stručnjake, vodili smo ih po tim vinogorima, gde su ljudi prosto videli jedan potencijal. Ne mogu da veruju da prosto jedva da nešto ulažemo u to. I to sve privatno. Tako da mi smo veliki talenat, koji nadam se da će se ostvariti što pre, realizovati. Mi radimo na tome.

Ivan Minić: Treba da ispričamo priču koja se dešavala na tržištu od početka 90-ih na ovamo. Ali bih voleo pre toga pošto si se dotakao toga, ali nismo dovoljno možda objasnili, postavili celu stvar na pravi način, a to je, je li, sirovina je grožđe. Grožđe ima mnogo različitih sorti sa vrlo nekim svojim izraženim specifičnostima. Jedno vreme je bilo vrlo aktuealno to da se određene sorte uvoze i sade zato što daju neke određene karakteristike. Možda je to komercijalno imalo najviše smisla. Pominjao si i autohtone sorte. Kao što je i Ilija objasnio da u suštini najbolja rakija se pravi od crvene ranke i od autohtonih sorti šljiva koje su i mnogo manje i drugačije i sve, ali kvalitet je vanserijski. I ti si negde pomenuo da su i autohtone sorte grožđa neka vrlo specifična priča. Šta postoji na tržištu i šta su neke osnovne karakteristike grožđa i vina?

Vladan Stanojlović: U kom smislu? Šta postoji?

Ivan Minić: Vrste grožđa i koje su neke osnovne vrste vina?

Vladan Stanojlović: Maltene ovo pitanje bi trebalo da možda da gledaocima objasni neki kao presek situacije.

Ivan Minić: Da im oslika prosto šta je to nešto što postoji.

Presek domaće vinske scene

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, trenutno imamo – mislim, trenutno – mi smo već u tom pogledu možemo da se smatramo da smo svetski na neki način. Jer imamo zaista i što se tiče – naravno, imamo uvozna vina, tako da je ponuda praktično svetski zaokružena – ali što se tiče i domaćih vina, već imamo jednu dovoljnu raznolikost. I što se tiče stilova vina, a što se tiče sorti, tek imamo. Jer su sad uletele autohtone sorte, tako da imamo od jednih do drugih do mešanja međusobnih. Jer, OK, neko je uzeo pa je stavio u “prokupac” “merlo”, jer ljudi su navikli na “merlo”, ali malo da mu daš “prokupca” pa da oseti i to. Pa, možda jednog dana će da bude samo “prokupac”. Na primer, to su neki od načina razmišljanja. Što se tiče stilova vina, imamo zaista jednostavna, pitka vina za male pare, tipa 400-500 dinara. Ispod toga može da se nađe relativno pristojno vino, ali hajde da se držimo negde u tom cenovnom rangu. Do vina koja su oko 1500 do 2000 dinara, koja zaista mogu da budu fenomenalna. Ima, naravno, vina od 3-4-5-10.000 dinara, ali to je već neka druga priča. Govorimo o vinima koja su za neku normalnu konzumaciju i za neke čak bolje prilike. Za ljubitelje koji nisu previše stručni i obrazovani vinski, sa puno informacija, nego jednostavno vole dobru čašu vina, vole da probaju nešto novo. Tako da imamo od autohtonih sorti – evo, sad ćemo da probamo malo kroz brojke neke: “prokupce”, “vrance”, “tamjanike”, “smederevke”, “kadarke”, “furmin” – dobro, “furmin” nije ti baš toliko naš, mada kažu potiče sa Fruške gore, pa se sad vratio; “bagrina” – hajde, to su sve neki već po malo. Ali nekih ozbiljnijih 5-6 imamo sorti u nekim ozbiljnijih količinama i većem broju različitih etiketa. Što se tiče stranih vina, najpopularniji su, naravno, “šardone” “sovinjon” od belih vina. “Pino griđo” isto dosta omiljen. A od crvenih, naravno, “kaberne” i “merlo”, onako, što se kaže, vladaju svetom. 🙂 Vladaju i ovde. Ali što dalje čovek odmakne na tom vinskom putu, sve ga više interesuju zapravo te male priče, lokalne stvari. Tako da i što se tiče sveta, ja znam mnogo ljudi – uvek traže posle neke, “daj mi nešto sever Italija, ali lokalno, što samo tamo ima”. Ili sa juga Italije ili iz Španije. Tako da je to prosto prirodan put. Ideš ka nekim ono, što se kaže, reperima. Tu se upoznaš sa nekom centralnom situacijom, “da vidim malo šta ima na periferiji”. To je put koji nema kraja. Mislim, vino. Tako da svaki ljubitelj koji se otisne tim putem… Ja zaista bih – ko god malo interesuje vino, ko god ima bilo kakvo zanimanje za to, od sveg srca preporučujem nek se svako uključi kako može i kojim tempom može, u jednom trenutku će shvatiti da nema više nazad i da je zapravo na jednom putu koji mu otkriva bezbroj mogućnosti u smislu uživanja sa ljudima, u istraživanju ukusa. Kao jedna specifična vrsta putovanja, gde možeš da sediš za stolom sa par ljudi, i uz neke informacije koje uvek možeš da nađeš i onlajn ispijajući neko vino, saznaš nešto više, da ga bolje razumeš zašto ima ukus možda slankast na kraju ili malo više na gorčinu, grejpfrut ili možda sladunjavano nešto, ali da nije otužno sladunjavo. To često može da bude uticaj nekog mikro-lokaliteta ili postupka u radu. Nebitno je to. Ali u svakom slučaju, jedno bogatstvo. Bogat svet koji se otvara, koji je potpuno neobavezan, gde niko ne treba da se oseća bezveze što nešto ne znam. Zapravo, treba da mu bude super, jer što više stvari ne znaš znači više ćeš novih užitaka otkriti. To tako treba da se gleda.

Ivan Minić: Znaš kako, jedan moj prijatelj koji se razume u vino, barem je moj neki utisak da se razume i svaki put kada mi je preporučio neko vino u nekom zajedničkom društvu da probam, uglavnom se nisam pokajao, što nije baš lako pogoditi što se meni svidi. I u jednom takvom trenutku kad smo sedeli, pričali, rekao: “Što tebe zanima to toliko? -Vidi, vino mi je ispisana istorija sveta.”, što onako dosta kompleksna stvar, ali u suštini jeste.

Vladan Stanojlović: Jeste.

Ivan Minić: Jer postoji vekovima i milenijumima unazad trag o tome. I vino je možda jedan od najjednostavnij načina da odeš na neka putovanja.

Vladan Stanojlović: Tako je.

Ivan Minić: Čak i sada to je nešto što došlo kao posledica razvoja ovog našeg tržišta, koje je bilo vrlo konzervativno, zatvoreno, itd. Ali ti sada kada odeš u bilo koji veliki market, imaš vina iz skoro celog sveta. Imaš piva iz mnogo zemalja, iz mnogo malih kraft proizvodnjih. Imaš sireve. Imaš svašta. Dobro, toga još nema možda u tolikoj količini.

Vladan Stanojlović: Nema, ali počinje to.

Ivan Minić: Ali svega toga ima neuporedivo više u odnosu na to kako je nekad bilo. I ako te zanima, više ne moraš da imaš svog čoveka koji s vremena na vreme dovozi odnegde, nego zapravo tih prvih nekoliko koraka, ta ulazna barijera se spustila. Ti možeš da probaš mnogo toga već i sa rafova velikih prodavnica.

Vladan Stanojlović: Možeš.

Ivan Minić: I imaš sve više ljudi koji se bave uvozom ne preterano velikih količina upravo tih nekih malih proizvođača iz različitih regija. I bolji restorani u gradu koji stvarno drže do svoje ponude mogu da ponude te neke stvari koje nisu – sada već ima i ozbiljnih, da kažemo, vinskih barova i svega toga – ali drže do toga da u ponudi imaju neke stvari koje oni smatraju sjajnim, a ne zato što moraju da ispune kvotu.

Vladan Stanojlović: Da, da.

Ivan Minić: “Šta imaš? -Crveno i belo.” Nego imaš nešto iza čega možeš da staneš. Kako se cela priča – rekao si da je ona prilično zamrla tokom godina komunizma, ali da je to 90-ih počelo da se vraća na neki način. Mi smo imali velike fabrike, velike fabričke proizvodnje, ali to je sad neka priča koja kvalitetnom prosto ne može da najverovatnije isprati neki standard.

Vladan Stanojlović: Da, to nas ne zanima u principu. Makar u ovoj priči. Sve to ima svoje mesto na tržištu, ali pričamo o onom stepenu iznad toga.

Ivan Minić: E, kako je počeo da se razvija? Šta su bili prvi koraci u toj priči kod nas i kako se ona razvijala nadalje?

Pomak sa mrtve tačke

Vladan Stanojlović: 90-ih godina poznati vinar Radovanović, on je prvi krenuo. Zvanično on je prvi krenuo privatno da radi. Čovek koji ima iskustva u velikoj fabrici vina, što se kaže. Počeo je na svom porodičnom imanju sa mamom i tatom u podrumčetu, mali podrum. Napravio je “rizling”, “rajnski”. Belo vino ponudio nekim restoranima da probaju. I onda su mahom svi krenuli da ga zovu. “Daj još ovoga, ljudi hoće ovo!” I to je bio početak. Vrlo jednostavno, zapravo. Situacija je bila svedena na par velikih tih masovnih proizvođača industrijskih. I vina su zaista bila nižih kvaliteta, nisu bila uzbudljiva. Moglo je da se nađe iz inostranstva uvek nešto, tu i tamo, po, naravno, mnogo skupljim cenama. Ovo je bila neka regularna, normalna cena, a dobro vino, i prosto eto… Uvek se od malih stvari kreće. Vidi se da može. I onda su krenuli i drugi. Tako da… Izvinjavam se, šta bilo još pitanje. 🙂

Ivan Minić: Kako se prosto – stvari su se razvijale i nadalje, OK. Oni su krenuli prvi.

Vladan Stanojlović: Pa, jeste.

Ivan Minić: Sada ima već nekoliko tih, da kažemo, relativno velikih proizvođača.

Vladan Stanojlović: Jeste. Baš što se tiče velikih, oni isto idu u korak sa trendovima. Sad se više traže mali proizvođači. Onda su veliki uzeli pa naprave – kupi tamo neki mali domain od 3 ha, i kaže: “Sad ćemo ovde da pravimo samo vino odavde. I napravićemo podbrend koji će se zvati tako.” I to je sad jedno top vino koje košta malo više, tako da oni pokažu da i oni znaju da naprave top, top vino u kategoriji sa ovim drugim. To, naravno, na kraju treba sami konzumenti da kažu da li je to isto toliko dobro kao i neko drugo koje zaista samo to radi, ali to je druga jedna priča. Tržište je živo i svako ima pravo da radi šta hoće. Na kraju će sud tržišta da presudi šta je to što treba tu da postoji, a šta je ono što ljudi ne žele da piju. S tim što, naravno, treba vremena. Kod vina se stvari mnogo sporije razvijaju. Baš zato što je  ceo vinski svet mnogo kompleksniji i mnogo veća raznolikost među vinima nego, recimo, pomenuo si piva. Kao specifično putovanje kad krenemo da pijemo vino, što se ne može baš reći za pivo. 🙂 Jer vino… OK, raznolikost među pivima je za poštovanje, posebno sa uplivom kraft pivara, gde je stvarno taj svet pivski mnogo obogatio.

Ivan Minić: I zakomplikovao. 🙂

Vladan Stanojlović: I zapravo se približio, i zaklomplikovao i približio na jedan način tom vinskom, baš po toj kompleksnosti, gde moraš već da znaš da ovaj stil, onaj stil, ovi ukusi, ove arome – počinje tu nešto da se dešava. Nije samo navij flašu i udri. Znači, ta cela kompleknost kod vina ne treba da obeshrabri ljudi, nego zapravo to je isto kao i sa putovanjima. Pio sam u Grčkoj, bio sam na Silicijli, bio sam na Jadranu. Da li bi otišao na Havaje? Pa, naravno, nikad nisam bio. Naravno da bih otišao. Tako isto treba da bude i sa vinima. Probaj. OK, nađi neki svoj stil koji ti se dopada. Neko voli blaža vina, neko voli puno jaka vina. Ali po celom svetu imaš toliko toga različitog da je zaista šteta propustiti svaku priliku koja ti se ukaže, a da ne probaš nešto tako. Jer je to sve novo iskustvo, svaki ukus… Ima razloga zašto je tu ako je vino autentično. Tako da mislim da ko god to zanima, to je jedna knjiga beskrajna. Samo listaš, listaš i sve zanimljivije i zanimljivije.

Ivan Minić: Šta su bili potrebni preduslovi da dođe do tog razvoja? Odnosno koliko je tu značajna komponenta tehnologije, znanja, svega toga? Jer ovo je bilo negde prethodno fabrička proizvodnja, gde sve funkcioniše u vrlo predvidljivim okolnostima po nekim uslovima industrijskim i ovo je sad već…

Uticaj tehnologije na razvoj

Vladan Stanojlović: Postoji, što se kaže, recept, tehnologija i to se tako radi. I, naravno, potrošači očekuju da svaki put to vino bude isto tako, koji su na nižem nivou svesti u smislu konzumiranja vina. Slično je i kod piva, recimo. Postoji tehnolog, postoji neki recept i to je to. Kod vina je zapravo drugačije. Ti ako hoćeš da napraviš zaista autentično, dobro vino, ti možeš da platiš nekog majstora enologa, koji će verovatno da ti napravi zaista neki maksimum u tom trenutku od tog grožđa sa tog parčeta zemlje, itd. Međutim, i tom najboljem enologu trebaće pa bar jedno 10-ak g. da prati taj vinograd i da prati šta se događa u podrumu, da on nađe, prosto da oseti šta se tu događa. Da oseti taj život samog vinograda, samog podeblja kako diše, plus kako se ponaša vino u podrumu, buretu, u sudovima, kroz godine u boci, itd. – kako se razvija. Da bi možda za 10-15 g. zaključio da je ovo i ovo možda najbolje metoda da se pravi vino na ovom mestu. Tako da tu, tu nam je glavna rupa što se tiče – zato što nema taj kontinuitet decenijski i vekovni, koji je prekidan nasilno na ovaj ili onaj način. Gde, recimo, Francuzi imaju taj kontinuitet. Italija ima taj kontinuitet. U Francuskoj ti imaš šatoe gde je to 300-500 g. To niko ništa nije dirao. To se samo radi. OK, vinogradi dotraju. Dođe 100 g. pa posade nove, ali se… Znaš šta, ti kod vina kad kreneš da praviš vino kao vinar, moraš da praviš greške. Prosto i neminovno. I ako puno znaš i ako imaš dobrog enologa, neke greške su – jer neke stvari su nepoznate. Ti si prvi put tu i desiće se uticaj nečega što ti nisi mogao da predvidiš.

Ivan Minić: Živa stvar.

Vladan Stanojlović: Tako je, živa stvar. E sad, kad pričamo o Francuzima, oni su te greške odavno napravili. Sad znaju kako se tu ponaša ta vrsta loze u tim uslovima. Prosto, imaju mnogo poznatih i vrlo malo nepoznatih.

Ivan Minić: Imaju uzorak od 500 g. pa je dosta lakše. 🙂

Vladan Stanojlović: Jeste. Tako da tu ne trebaš puno objašnjavati. Zato mi trebamo da budemo ponosni, jer smo za 20 g. napravili mnogo velike i krupne korake u Srbiji. Kao i u okruženju oko nas. Mislim, prvo su krenuli Slovenci, pa Hrvati, pa su nas povukli. Dosta smo se mi tu približili nekim stvarima, čak i prestigli komšije. Tako da čime bih mogao da podvučem ovaj deo priče da treba podržati domaće vinare, posebno srednje i manje. Treba tu istraživati, jer zaista tu se kriju neki biseri neotkriveni. I ja dan-danas iako sam prošao uzduš i popreko sve, otkrivam neke nove stvari. Stvarno možemo da budemo vrlo ponosni. I tu mogu da se nađu stvari kad dođe neki gost iz inostranstva i ko se razume, da mu iznesemo i kažemo: “Probaj, mićo ovo, da vidiš nismo mi za bacanje.” 🙂 I zaista nismo.

Ivan Minić: Kada si krenuo da ulaziš malo više u tu priču, da upoznaješ sve te ljude, vino je u jednom trenutku postalo i stvar prestiža i sa strane, da kažemo, konzumacije i kupovine svega toga, ali do toga da je dosta nekih viđenih ljudi krenulo da pravi svoje vinske priče, vinograde, vinarije, itd. Voleo bih da ne gledamo ko je u pitanju, nego šta je proizvod. Šta je iz tvog iskustva i razgovora sa tim ljudima, šta je motivacija onih koji prave najbolje vino?

U čemu leži motivacija vrhunskih vinara

Vladan Stanojlović: Pa, njihova motivacije je upravo to – da naprave najbolje moguće vino.

Ivan Minić: Da naprave proizvod iza koga stvarno mogu da stanu?

Vladan Stanojlović: Pa, on će stati svakako. Oni su, to su, hajde da kažemo, to su zaista vinari koji žive s tim parčetom zemlje, s tom lozom. Na kraju, taj čovek koji od samog vinograda, podruma, sve može da iskontroliše. Znači, to su uglavnom manji vinari. Jedan čovek ne može da iskontroliše proizvodnju od 100-500.000 boca, ali nekih 10-20-30.000 boca može i te kako da iskontroliše i da ono što je zamislio sprovede u delo. Hajde, neću da kažem da oni ginu tamo, oni to mnogo vole to što rade i prosto uživaju u tome. I ne pada im teško iako su to veliki napori, velika odricanja u smislu nas koji smo navikli na neki standardni život. Prosto on tamo mora da bude. Pa mu se desi grad, pa mu se desi ne znam šta, ovo-ono. I veliki su rizici. Ali u suštini on je najzainteresovaniji, najmotivisaniji baš zato što je i on maltene posađen s tim lozama, među njima, i živi s njima, da iz toga izvuče najbolje. Ali prosto ima mnogo parametara, jer prosto je tu, poznaje sve. Poznaje svoj vinograd. Poznaje sortu. Ima metodu kako radi. I može dosta toga da iskontroliše da dobije rezultat koji on želi. Jer on poznajući sve to ima ideju šta je najbolje da uradi da bi dobio zaista najbolji kvalitet. Prosto ja bih to tako, hajde na kažem, na nekom laičkom nivou objasnio. Ima tu hiljadu drugih parametara koji mogu utiču. Posebno kada govorimo o nekim ozbiljnijim brendovima vinskim. Pa, neka najskuplja i najbolja vina su od nekih ozbiljnih šatoa u Francuskoj, na primer. Pominjem Francusku kao tipičan primer. Ima ozbiljnih vina i u Americi, ima i u Austriji, ima u… Italiji da ne govorim, Španiji, itd. Tu se radi već o onome nataloženo iskustvo i znanje kroz dugi niz decenija i vekova. Plus mogućnost da zaista priušte sebi najveće stručnjake iz određenih oblasti u proizvodnji vina. Tako da oni svakako izvlače maksimum iz svojih vinograda. Ali su mnogo veću ulaganje sredstava novčanin, finansijskih. Tako da to je jedna razlika između ozbiljne veće vinarije, koja opet nije industrija nego se tu radi po nekim principima koji su isti kao kod ovog malog, ali ovi mali, ne znam, više duše tu ima. Znaš, kome treba duša u vinu? Pa, treba ja mislim svima na kraju posle nekog nivoa ispijanja vina tražite to još nešto što je ta ličnost vinara unela u to, neki touch, a ima toga.

Ivan Minić: To sam molio sve goste koji su pričali na neke od ovakvih tema. Pa smo imali o kafi, o kraft pivu, o kraft kafi, o kraft rakijama i sad imamo priču o kraft vinu. Da li možeš da pojednostavljeno objasniš kako funkcioniše vremenska linija od trenutka kad neko kaže “ja bih voleo sad to da radim”, ne postoje nikakvi preduslovi, ima zemlju ili nema čak ni to, koliko sve to traje? Pomenuo si taj deo usavršavanja samog ne recepta, ali procedure i samog vina traje neko vreme. Ali zapravo cela priča zahteva dosta vremena da dođe do nečega što je OK. Kako je to vreme podeljeno? Šta su stvari koje tu treba da se dese?

Uvod u vinarstvo za početnike

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, kad se uđe u vinsku priču, dosta toga zavisi s kojim motivom je čovek krenuo u to. Ako je krenuo da zaradi pare, mora mnogo dobro da radi da bi njegova deca ili unuci dobro zarađivali od toga. Što kaže, ako hoćeš da postaneš milioner od bavljenja vinom, prvo treba da budeš milijarder. 🙂 Jer mnogo košta za ozbiljan neki zahvat. S druge strane, ne treba – uopšte ne želim da ovim obeshrabrim bilo koga ko ima iole kakve afinitete ka vinogradarstvu i vinarstvu. To može da se radi iz hobija. U vrlo malim količinama.

Ivan Minić: Za svoju dušu.

Vladan Stanojlović: Za svoju dušu i za prijatelje. Uvek tu bude mnogo više i za mnogo više ljudi, pa to onda krene da se razvija.

Ivan Minić: Povećava se broj prijatelja. 🙂

Vladan Stanojlović: Jeste, povećava se broj prijatelja. 🙂 Tu zaista ne treba mnogo. Može da se već radi na nekom postojaćem vinogradu. Sama tehnologija pravljenja vina u suštini je u osnovi jednostavna i možete da napravite vrlo jednostavno, ali pitko, zdravo, lepo vino uz možda nekog savetnika i sa vrlo malo ulaganja sredstava. Tako da sve zavisi šta čovek hoće. Ako hoće da živi od toga i ako hoće da njegovi naslednici to rade, to je jedan drugi put koji zahteva puno koraka. Ali opet ta postavka, ne znam, sad dođeš na golu zemlju – OK, uzmeš zemlju, pošalješ na analizu, gde ti neki institut za to kaže: “Slušaj, ovde bi ti najbolje uspevala ova sorta, ova ili ova. Pa, ti vidi. Ili ovaj klon ove sorte.”, da ne komplikujem dalje. Ima tu mnogo detalja. Pa, onda ti nabaviš te sadnice, pa posadiš. Pa, čekaš jedno 3-4 g. za prvi rod, da počne malo. Pa, ne znam, pun potencijal počinje da daje vinograd u 10. g., recimo, 20. Ali već od 4-5. ti možeš da imaš berbe, što se kaže, i da praviš ujedno vino. Za jedno ti treba – taj ciklus, naravno, od proleća do jeseni, vegetativni, od loze od kada lista dok da svoj plod. Pa, onda jedno par meseci da se to vino proizvede, napravi. Neka vina crvena odležavaju godinu dana, dve godine u burićima, itd. Pa, onda u flaši još neki period, što kaže, da omekša. Bela vina idu mnogo ranije, sveža uglavnom. Tako da kažem, hajde, od neke nule do neke prve boce vina ako neko hoće malo da proizvodi, da se već bavi time iole ozbiljnije – nekih 5-6 g. Pet godina, hajde da kažemo, da zaokružimo je sasvim dovoljno da dođete do jednog pristojnog rezultata, a uz neka sredstva koja nisu mala, ali nisu ni ogromna. I pritom treba imati u vidu da i država Srbija je počela da subvencioniše takve avanturice preduzetnika koji hoće da idu u vinarstvo, što je jako lepo i neophodno. Tako da ja se nadam da već će ovo možda nekima da da ideju gde da ulože neki mali novac ili malo veći, pa da krenu da rade neke lepe stvari.

Ivan Minić: Da, dosta nas ima neku zemlju s kojom u suštini nema nikakvu jasnu viziju šta bi mogao da radi.

Vladan Stanojlović: Ne zna šta će.

Ivan Minić: Sad, naravno, različite kulture za koje se opredeliš zahtevaju više ili manje održavanja i svega toga. I, naravno, nije lako doneti tu odluku, jer na kraju dana neko time mora da se bavi.

Vladan Stanojlović: Vezuje. Vinograd te vezuje za sebe ako hoćeš da imaš nešto ozbiljno.

Ivan Minić: Znam da to pitanje nikad nije lako, ali sve sam pitao pa moram i tebe da pitam. Kroz ovaj period upoznavanja sa scenom i sa ljudima i sa proizvođačima, koga bi izdvojio od tih nekih malih, zanimljivih, lepih priča za koje misliš da prosto treba ih posebno istaći iz nekog razloga, preporučiti ljudima da eventualno kada budu u prilici probaju nešto neobično, a da je sa ovih prostora? Da li je neobično zato što je neobično dobro ili je neobično zato što je drugačije od uobičajenog – ne mora da bude bitno. Ali šta je tebi ostalo kao možda neki od najlepših utisaka?

Neuobičajene priče iz malih podruma

Vladan Stanojlović: Što se tog zadnjeg dela pitanja tiče, stvarno nemam pojma. Puno je mnogo lepih utisaka, ali zaista, bez preterivanja! Zapravo, svaka neka degustacija sa prijateljima, poznanicima, saradnicima donese nešto mnogo lepo. Bude tu i promašaja, ali uvek na kraju izvuče se nešto lepo i na kraju uvek bude lepo. Tako da s te strane, jako je teško dati neki precizan odgovor. Zapravo, ceo taj proces i taj način života ima mnogo svojih lepih strana. Pritom, da se odmah ogradim, nema tu sad se mi ubijamo od vina dok ne padnemo. Dešava se da se popije i više, ali vino je, ja ću sad opet da malo široj publici, nije piće. Vino je kao hrana. Jeste, ima alkohola, da. I ono te stiže polako. Baš zato je bitan taj tempo kojim piješ vino kad piješ malo više. Mnogo je to bitnije nego količina koju si popio. Kažu, ja mislim Dalmatinci, mi ne pijemo na litre, mi pijemo na ure. Što znači to. Jer takva mu je priroda, struktura. Taj procenat alkohola, 12-13-14% je negde duplo veći od pivskog i više, a opet dosta manje od nekih žestina. I to dejstvo alkohola dosta sporije dolazi. Tako da je jako bitan taj tempo kojim uživate u vinu i, naravno, prosto procenite svoje mogućnosti – kolilko možete, da li nešto jedete uz to, itd. Jer je potpuno bezveze da sebi dozvolite da preterate s nečim, da bude loše na kraju, što ima sve preduslove da vam bude mnogo lepo. Znači, vrlo malo treba voditi računa. Samo malo odgovornosti i sve će da bude super, što se kaže. Tako da… Da se vratimo na onaj deo pitanja “koga bih ja izdvojio, koje priče bih izdvojio”. Generalno bih se uhvatio manjih proizvođača. Baš zato što je tu i najviše entuzijazma, i najviše energije potrebno za istrajnost, i najviše vere u sopstvenu ideju. To su, po meni, pravi preduzetnici, koji su krenuli od onoga što imaju. Lako je nekima, i svaka čast, naravno, ako je neko uložio neke milione u super objekat, u ogromne vinograde, itd., ali nisi krenuo od nule. To je jedna priča. A neko ko je krenuo od nule zaista, od neke svoje dedovine i sa vrlo malo ulaganja, ali rešen da napravi ozbiljnu priču, autentičnu, da se izbori za sebe – to uvek zavređuje svako poštovanje. I to ne samo u vinu, naravno, bilo kojoj oblasti. Tu ćemo se složiti svi. Ali nije lako u vinu zato što postoji mnogo rizika koji prosto ne zavise od tebe. Neki klimatski uslovi, na primer. Evo, sad imamo ovu Kovid situaciju, gde prosto restorani mnogo slabije rade, koji su glavni kanal prodaje, i nema događanja, nema sajmova. Prosto, tržište vina je u padu. Šta da rade ti vinari, toliko su uložili i imaju neke berbe koje su taman bile spremne na proleće – cap! Krenulo ovo, šta da rade? Znači, rizika koliko hoćeš. Što opet nije razlog, ali, hajde, to je neka druga priča, recimo, na zapadu je skočila konzumacija vina. Baš zato što su se ljudi zatvorili u kuće. Ne troše na restorane i na velike skupe večere. Sve u vinu.

Ivan Minić: Da, žele sebi da ugode.

Vladan Stanojlović: Naravno, žele sebi da ugode. I tamo je vina prodaja čak skočila. Ali opet da se vratimo mi na osnovno pitanje. 🙂

Ivan Minić: Na primere, na pozitivne neke primere.

Vladan Stanojlović: Pozitivni primer. Pa, hajde da krenemo od severa, od juga, nemam pojma. Imamo na severu Oskara Maurera, recimo, vinara mađarskog porekla, koji je naš, naravno, koji se bavi vinom 20-30 g. Ali on pionir u pravcu pravljenja prirodnih vina, recimo. To je taj pristup gde je čovek prosto radi sve u skladu sa prirodom, bez korišćena hemijskih sredstava u vinogradu, u podrumu nema onih selekcionisanih kvasaca. Sve se znači dešava spontano. Vino se zgnječi, vri – znaš, ono, nekad je devojka gazila, pa se to ocedi, pa sok počne da fermentiše, onda se to stavi u neke sudove, to traje, posle se pretoči i to je to. Onako prosto govoreći. Nije baš to tako tek tako, ali treba tu imati dosta znanja i iskustva, ali dobijemo proizvod koji je neopterećen sumporom i ne znam kojim sve dodacima, jedinjenjima, na koje neki ljudi mogu da reaguju negativno, u smislu fiziološki – već su čista vina. Ali stilski traže malo možda iskustva, nisu ono na šta smo navikli. Ali na kraju kada uđemo dovoljno duboko u tu priču, shvatimo da su ta vina zaista jedinstvena i fenomenalno i puna neke životne energije. Vrlo su živa. To je jako veliki trend u svetu, sad je i kod nas počeo da biva sve veći i veći. A on je, taj vinar Oskar Maurer je svih tih godina, do zadnjih par, kad je već to krenulo da bude in, istrajao u svemu tome.S druge strane, on je u Mađarskoj s dobrim vezama dosta dobro prodavao, ali je čeznuo da se dokaže ovde, što je negde odlika svih ljudi. Vole svi da se dokažu. Tako da mu je sad i uspelo na kraju. Sa sobom je povukao još neke vinare. Recimo, baš njegov kolega Ernest Sagmajster, on je taj koji je “furmin” sortu koja se smatrala mađarskom vratio na Frušku goru, i našao je zapravo u ahrivama da ona potiče sa Fruške gore, što je jedan veliki dobitak za nas i naše vinogradarstvo. Pa, oni rade sortu “kadarka”, koja je nekada bila među najzastupljenijima u Srbiji pre 150-200 g. Neki čak kažu da je originalno ime “skadarka”, jer potiče iz okoline Skadarskog jezera, što je sad manje bitno. Hajde da kažemo, to je što se tiče severa. Na Fruškoj gori ih ima više, ali hajde sad neću da licitiram. Ima ih tu više manjih interesantnih. Ima, recimo, jedan naš tip, Dragan Zarić, vinarija Vinogradi Hopovo. On je čovek koji ima vrlo sličnu priču kao i ja, u smislu obrazovanja. On se bavi scenografijom, a završio je slikarstvo, a ja sam, recimo, završio scenografiju studijama, a bavio sam se slikarstvom jedan niz godina. 🙂 I on je rešio da uzme jedan potez tamo kod manastira Hopovo. Posadio vinograde. Išao je onim putem – najbolji mogući klonovi, najbolje sorte. Francuska je škola. Ali sve to radi na neki njegov način. Ima svoju recepturu. Sve je proučio što postoji od literature, znanja, itd. I gura jednu priču koja je vrlo specifična i autentična njegova priča. Pravi armanjak. Znaš šta je armanjak?

Ivan Minić: Da.

Vladan Stanojlović: To je nešto što bi moglo da se poredi sa rakijom. No, dobro. Šalim se. 🙂 To je kao najbolje piće na svetu. To je destilat od vina, ali ne konjak, nego drugačija metoda, pa zormejak. I po tome interesantan. Onda kad odemo u Župu, recimo, imamo Vinariju Budimir, pod deda Budu. Svi su verovatno čuli za deda Buda. Vinarija Budimir je moderna vinarija, ali deda Buda je tip koji čovek od 87 g. koji ima svoj podrum, koji radi svoja vina. Radi potpuno tradicionalno, kao što je radio njegov deda, itd. I on je, recimo, jako interesantan baš zato što on predstavlja neku živu vezu kontinuteta sa nekadašnjim vinarstvo, vinogradarstvom, jer radi sve po istim principima kao pre 100 g. Pritom, ima fantastično vino. To je domaće vino, nema u flaši. Odeš kod njega, on ti sipa u balon 5 l i koliko god hoćeš kupiš, itd. Pravi “tamjaniku”, “prokupac”, itd. Pravi dobra rakije. I ko god je bio kod njega u podrumu može da iskustveno ima to saznanje šta je to tradicionalni srpski vinar. On je jedan od retkih živih primera iz onih nekih vremena, koji donosi neke metode i pristupe koji su, u stvari, istorijski podatak kako se nekad radilo u Župi. Ništa on tu preterano novo nije radio, ali pristup je jako čist. Ne dodaje sumpor, nema… Znači, sve kao nekada. Pritom, ogromno znanje, ogromno iskustvo. Preko 75 berbi u životu. To je jedan zaista kapital koji je nemerljiv. Ima tako još primera interesantnih. Evo, pomenuli smo baš pre pripremanja za emisiju, Izbu iz Niša, bračni par koji je krenuo sa jednim hektarom “merloa”. Rekli su im “tu može “merlo” dobro da uspe”. Oni su rešili, “hajmo “merlo””. I stvarno, pojavili se s tim “merloom”, od srca urađenim, sa dušom i zaista lepo urađenim vinom, koje je odmah steklo simpatije neke šire vinske publike i oni su danas u odnosu na pre 6-7 g. kad su krenuli, dosta napredovali kao vinari. Sad su malo ozbiljnija vinarija. Tu su neke razne priče razvile. Ali, eto, jedan dobar primer da može da se krene zaista skoro ni od čega, sa ljubavlju, entuzijazmom i da se nešto napravi.

Ivan Minić: Dotakli smo se i toga, pričao sam ti svoje iskustvo – obilazio sam, iako nisam nešto preterano ni upućen ni previše entuzijastičan u vezi upoznavanja vina. Volim, ali nikad me to nije povuklo prosto da istražujem više. Ali imao sam prilike da…

Vladan Stanojlović: Nisi prešao onu kritičnu granicu. 😀

Ivan Minić: Pa, to – ja se čuvam! Znaš, to je ono što pokušavam. 🙂

Vladan Stanojlović: Pa, još si mlad! Kad budeš imao više vremena… 🙂

Ivan Minić: Obišao sam nekoliko vinarija ovde. I bilo je to vrlo interesantno iskustvo. Svi oni koji su od toga napravili, da kažemo, komercijalnu stvar – da ljudi dolaze u posetu i to – napravili su to jako lepo da to celo iskustvo bude dobro, da ti stvarno imaš neke degustacije, da ide neka prateća priča uz to. Koliko je ona supstancijalno kvalitetna – ne znam, ali sa strane experiencea je dobra. Međutim, sve to bez obzira na u nekim slučajevima impresivnost i prostora i proizvodnog pogona i svega to, nije moglo da se uporedi sa iskustvom koje sam imao kada sam bio kod prijatelja u Makedoniji na konferenciji i kada smo pričali šta je neki plan u narednom periodu, itd. On je rekao: “Ideja je kad se završi konferencija naredni dan, bukirani su vam smeštaji i sve to”, najavljeno nam je to bilo unapred, ali nismo znali šta se dešava, “pa ideja nam je da vidite, nešto malo da upoznate Makedoniju.” I obišli smo stari grad, Stobi, koji je stvarno jedno lepo arheološko nalazišta, vrlo interesantno. Imali smo i sjajnog vodiča, to je posebno. Ali smo onda imali prilike da vidimo i vinariju i Muzej vina. I da nakon toga odemo na ručak opet u relativno blizu jednom malu vinariju, da prođemo tu sve, da nam pokažu, da probamo. I meni je ta pre svega za tu malu vinariju – hajde, Stobi je već vrlo velika priča – ali meni je ta autentičnost, neposrednost, iskrenost koju smo tu imali bila potpuno preplavljujuća što se tiče…

Vladan Stanojlović: Pa, autentično iskustvo, da.

Ivan Minić: Šta je što karakteriše, mimo same Srbije, šta je to što karakteriše ovaj naš region ovde? Okolinu, i Makedoniju, i Crnu Goru, i Hercogovinu, i Hrvatsku i Sloveniju kada su vina u pitanju? Ko je tu možda najviše, najdalje stigao, u kojim domenima? I gde tu postoji nešto na šta mi možemo da se ugledamo?

Odlike naše regije

Vladan Stanojlović: Pa, ima dosta raznolikosti kad krenemo od Triglava do Vardara ili obrnuto. Slovenci su tu najdalje otišli, jer su i prvi krenuli. Zapravo, njih je onaj raspad SFRJ – brzo su se oni tu izvukli, i oni su već imali neki taj privatni sektor vinski, samo što se nije ozvaničio. Pa su odmah i krenuli. Opet sami kakvi su po mentalitetu, oni svaki pedalj svoje zemlje kao bašticu neguju.

Ivan Minić: Da, da. Moj prvi utisak, izvini što te prekidam, ali prvi utisak kada sam otišao u Sloveniju, prvi put u životu, da sam ušao u nacionalni park i dok nisam izašao iz Slovenije nisam izašao iz nacionalnog parka.

Vladan Stanojlović: Jeste. Pa, dobro, to je nešto što mi, recimo, nemamo. Kod nas su neka lepa brda i to, gledaš rečicu puna đubreta. To je sad jedna druga priča…

Ivan Minić: Ja sam prvi put video da reke mogu da budu te boje.

Vladan Stanojlović: Da, da. 😀 Jeste. Samo ta razlika između njih i nas već dovoljno govori. Tako da ne bih ja previše tu čačkao. Mnogo nas to boli. Meni to boli što smo takvi i što ne vodimo računa. Mislim, svi smo neke velike patriote, a tu ti patriotizam – ako bacaš smeće na ulicu, koji si ti patriota i odnos prema svemu tome. Hrvatska je dosta uradila. Recimo, Istra je dobar primer, koja je napravila dobar brending. Angažovali su profesionalce, agenciju, sve je to urađeno. Postojao je budžet dobar, itd. Kažu, kažu drugi, od jedne prosečne “malvazije” sorte, kao što je “malvazija”, napravili su svetski brend. Svaka im čast. Tako da sad su te “malvazije” još bolje, jer prosto ulažeš trud, rad i znanje, praviš od nečega – praviš proizvod zaista još boljim. Mi smo tu pozicionari negde odmah tu, po meni, ali dosta brzo napredujemo. I znam da mnogo Hrvata i vinara hrvatskih često voli da probaju dosta srpska vina, vole da se uporede, cene to. To je jedno lepo priznanje, što se nas tiče. Dešava se u Hercegovini dosta toga. Tamo niču vinariju i po drugim čak delovima Bosne, koja uopšte nisu tradicionalno vinarski. Crna Gora k’o Crna Gora, naravno, sve je vrhunski. Šalim se. 🙂 Ali oni su jedan dobar rasadnik sorti vinove loze, ampelografi, ovi što se bave baš samom biljkom. Tu je kao njihov herbarijum jedan bogati, tamo ima – svašta ima. Od nekih starih, doduše, tamo je najzastupljeniji “vranac”, ali drže do sebe, drže do toga. Makedonci opet bogomdanu za vina. I generalno ta celina jedna, to je kao jedan mikro… Gledajući globalno šta imamo od svih podneblja i stilova vinski, mi smo jedan mali dobar uzorak. Jer imamo, što se kaže, i ta severnjačka vina s nekih viših nadmorskih visina, hladna, što se kaže, sa povišenim svežinama. Do onih džemastih, kao “kalifornija”, što je Makedonija. Do raznih varijanti između. Tako da kao jedna celina… Ovo nije politička stvar, mi zaista bi mogli da smo ostali neka jedinstvena zemlja ili šta god, bez ikakve nostalgije i to, generalno gledano samo vinski, možemo da budemo jedna interesantna celina. Sve je to malo. I sama Srbija je to, gledajući od severa ka jugu koliko ima raznolikosti i po sortimentu, a i po uticajima klime i zemljišta, itd. – vrlo smo bogata u tom smislu vinska zemlja. Doduše, taj potencijal tek treba da dokažemo i ostvarimo, ali generalno da je zanimljivo – jako je zanimljivo; da je raznovrsno – jako je raznovrsno. I ima puno toga već na ovim područjima, gde svako ko krene da pije vina ima da se naputuje i da se naputuje istraživajući.

Ivan Minić: I da doživi toliko toga.

Vladan Stanojlović: I da doživi, da. I opet sad kad smo već došli do toga, do konzumenata, nismo se toga dotakli, ali mnogo ljudi prosto se ne usuđuje da uđe u vinski svet. Baš to – ne znam, ne poznajem, ne znam šta. Prosto, treba da vas vodi ukus. S druge strane, naići će neko ko se razume, pa će vam on postaviti par pravih pitanja da vas pogodi sa nekim vinom. To je druga stvar. A treća stvar, treba piti vina uvek koja vas dižu, a ne koja vas umaraju. Znači, vina gde je svaka sledeća čaša i gutalj zanimljivija, a ne koja su sve dosadnija. To su neki parametri koji uvek važe. Uopšte nije normalno da vas sutra od vina boli glava. Znači, promenite vina. Ili možda ste previše popili, to je već druga stvar.

Ivan Minić: Ili promenite glavu. 🙂

Vladan Stanojlović: Promenite glavu, da. 😀 To su neke jednostavne stvari koje prosto oslobode čoveka da malo se dublje uputi u taj vinski svet, da istražuje, jer prosto greota je propustiti tako nešto. Život nije predug, a uvek je prekratak što se tiče vina koja možete da probate na ovom svetu. Nikad dovoljno.

Ivan Minić: Kada neko uđe u tu priču, i proizvodi nešto za šta veruje da je dobro i spreman je da stane iza toga, uzevši u obzir stanje na tržištu i činjenicu da sada postoje i vinoteke i wine barovi i restorani zaista vrhunski, postoji i niz kafana i svega toga, koji je tvoj neki utisak, da kažem, koji je najbolji način da dođeš do šire publike?

Vladan Stanojlović: Kao proizvođač?

Ivan Minić: Kao proizvođač. Ti si napravio nešto iza čega si spreman da staneš. To nije neka količina za malo širi krug prijatelja, nego pretenduješ da praviš nešto više. Na koji način se probiti? U koje društvo smestiti? Sa kim stupiti u kontakt? Osim biti aktivan na Wine Jamovima.

Kako se probiti na vinsku scenu

Vladan Stanojlović: Pa, sve si rekao! Dođeš na Wine Jam i odmah te vidi prava ekipa ljudi. Ali, generalno, jeste, treba da dođeš među ljude kad spakuješ sve da te proba neka, što se kaže, ozbiljnija ekipa koja stalno nešto tu proba šta se događa, i odmah će da ti kažu gde, šta si. Naravno, ne mora da znači da su oni potpuno u pravu, ali dosta može proizvođaču da ga usmeri u kom pravcu da ide. Opet zavisi od količine, koliko ima toga za plasman, treba da odabere… Uvek treba odabirati mesta i restorane koji razumeju to što imate, da mogu to prosto da ponude uz neko odgovarajuće jelo koji oni nude i da plasiraju pravu priču konzumentu. Nego negde gde se radi,  što se kaže, na kilo i lopatom, pa ko šta da – hajde, da imamo što više. Negde mislim da je to pogrešan put. I opet u vinotekama – nije ni svaka vinoteka ista. Neko preferira malo više jednu priču, neko malo više drugu. Opet zavisi kakvo vino imaš, kakav proizvod. Uvek je dobro napraviti degustaciju sa par ozbiljnih ljudi, sa vlasnikom vinoteke, da čuješ njegovo mišljenje. Osetiš ti da li je tu ili ne, da li mu se dopada ili ne. Prosto, treba ići preko ljudi koji razumeju i prihvataju vaš proizvod, i kojima se dopada. Jer onda oni postaju automatski prirodni ambasadori od toga što ste vi napravili. Takav sam i ja, recimo. Ja kad se uhvatim za neko vino, neko mi dao, ja odmah nudim vino – “morate da probate, morate da probate, nešto drugačije”. To je to.

Ivan Minić: Koliko misliš da je tržište spremno i zrelo da sasluša? Odnosno, naravno, postoje ljudi koji, koliko god nezrelo bilo, uvek ima neko ko je pionir i ko želi da promoviše neke prave vrednosti. Ali to se prethodnih 10-ak g. razvijalo u nekom pozitivnom smeru. Više nije bitno isključivo da tu postoji na spisku isčekirano u svim kategorijama sve što treba, nego zaista – OK, moraš da imaš ono što ljudi traže najčešće ako si okrenut ka najširoj publici, moraš da imaš ono što ljudi traže, prosto tako je.

Vladan Stanojlović: Misliš ako si restoran?

Ivan Minić: Da, da.

Vladan Stanojlović: Pa, i ne moraš. Ako si hrabar. 🙂

Ivan Minić: Dobro, ali vodiće se najčešće time da imaju ono što se najčešće traži, ali će pokušati i da neku svoju priču ispričaju uz to. Da li ti se čini da toga ima više? Da li misliš da…

Vladan Stanojlović: Čega više, izvini?

Ivan Minić: Toga da restorani i vlasnici i, da kažemo, ljudi koji vode takve priče, i dobre hotele i svašta, žele da imaju nešto iza čega će stvarno hteti da staju. Žele da razumeju, žele da naprave prostor, da se ne vodi isključivo profitom, maržom, cenom.

Spremnost ugosititelja na protežiranje

Vladan Stanojlović: Nažalost, gledajući celokupno, ne mogu to da zaključim. Nažalost, ipak vode – ili idu linijom manjeg otpora, daj šta imaju drugi – daj da imamo i mi; ili idu za nekim interesom, neko će veliki da ponudi neke benefite da on uzme njegovo vino, itd. I nije moj rečenica nego mnogih ljudi koje poznajem i koji se manje interesuju za vino, ali vole da popiju tu i tamo, kažu: “Gde god da idem, brate, sve iste vinske karte. Ista vina, razlikuju se u 20-30%. Šta se događa ovo?” Malo je hrabrih, a, recimo, na zapadu, gde je situacija na tržištu stabilna već dugi niz decenija, gde poslovanje se odvija prosto normalno, bez nekih velikih skokova što se tiče ugostiteljstva i restorana… Jer ako restoran iole drži do sebe, on će poslati svog čoveka na određeni sajam vina da odabere, da proba, da on odabere određena vina ili neki širi izbor koji će oni doneti u restoran, pa će probati sa svojom hranom, da tačno upare sa svojom ponudom – da imaju neku vrstu raznovrsnosti, ali ne previše. I to je prosto jedan standard koji funkcioniše potpuno normalno, gde njihovi gosti prosto imaju proverenja u somelijera i konobara koji će ako danas naručio patku s ovim ili ne znam šta, u zavisnosti od sosa on će mi predložiti levu obalu Bordoa ili desnu. Lupam sad, ali prosto će me pogoditi sa vinom da ja ne moram mnogo da razmišljam, pa i naći će me sa nečim novim, jer zna moj ukus. Nego nametati ljudima koji nisu dovoljno informisani, vinski obrazovani, uterivati ih u neki tor gde prodaju stalno sve isto. Jer to je mač s dve oštrice. Oni će danas zaraditi neke pare, ali sutra ti ljude neće da dolaze više tu, jer znam takve ljude koji su pre par godina bili jako zadovoljnim tim nekim mejnstrim vinima koja se svuda nude. Da danas, posle dve godine, recimo, ne mogu da ih smisle uopšte. Jer su prosto shvatili – u jednom trenutku su prešli da probaju nešto drugo i shvatili šta su propuštali. Zato što im je neko konstantno nudio ovo. A vino je kao dugoročan posao – mora da se razmišlja strateški, malo da se zabaci dalje, da imaš neku viziju šta hoćeš. Prosto, znaš koji su koraci, jer tržište je… Mislim, oni mogu da se igraju s tržištem kroz neki marketing, reklame, nametanje i to na licu mesta, da iskoriste nesigurnost gosta, pa da mu ti uvališ neko vino koje si baš hteo da mu prodaš. Ali to nije neodrživo na duže staze. I nije dobro ni za koga, zapravo. Svi će da izgube. Pada reputacija restoranu, vinar postaje dosadan – njegova vina, jer ga je bilo na sve strane. Izlazio je iz frižidera svih mogućih. Konzument postaje ljut, oseća se prevarenim kad vrati film u nazad. I on će osvetiti njima tako što će rešiti da sve nadoknadi, da ga više ne zanimaju mejnstrim, velika neka vinska imena, nego će da traži nešto pošto je stekao samopouzdanje izvesno da će sam da traži šta se njemu sviđa, a obično će završiti kod nekih vinara koji nisu komercijalni. Tako da to je neki scenario ne obavezan, ali grubo, na duže staze, tako može lako da bude.

Ivan Minić: Meni se čini da postoje dve stvari, ispravi me ako se ne slažeš, ali vrlo često sad kad kao razmišljamo o tim nekim ukusima detinjstva ili neke prošlosti, itd, koliko je to tada nama bilo fantastično, a sad to kad probamo, to je nam bezveze. Kao koliku su sad ti proizvodi manje kvalitetni. Postoje možda slučajevi…

Vladan Stanojlović: Kažu da je Eurokrem isti. 😀

Ivan Minić: Da. Postoje slučajevi u kojima sigurno postoji određeni pad kvaliteta kroz vreme. Prosto, nismo Nemačka, pa da postoji standard koji se poštuje 300 g. 🙂

Vladan Stanojlović: Plazma keks.

Ivan Minić: Ali mislim da je zapravo mnogo veći problem, mada to nije problem, to što smo imali prilike da dosta ovako lepo treniramo nepca prethodnih 10-ak g. Da se mnogo toga novog dobrog desilo ovde. Da ti sad možeš da probaš neke stvari koje su vanserijske. Ja to često pričam ljudima, baš strancima koji ili dolaze ili pričamo da dođu – pa sad, dobro, Kovid, pa ne dolaze, ali dolaziće u nekom narednom periodu – “Šta je to kod Beograda što je tebi koliko vau? Zašto želiš da dođemo svi ovde? -Zato što ti sada u Beogradu možeš da pojedeš vrhunsku italijansku hranu, vrhunsku meksičku hranu, vrhunsku japansku hranu, azijsku, bilo kakvu. Sve te neke stvari na jednom toliko visokom nivou, sad opet vrlo prihvtljivim cenama uzevši u obzir kvalitet.” Jer doživljaj tog tipa – ja sam obišao sveta ne još dovoljno koliko bih voleo, ali prilično – takva iskustva u velikim gradovima koštaju nemerljivo više. I dalje vredi ponekad sebi da priuštiš, ali ne možeš da ih priušiš svaki dan ili svake nedelje, kao što većina nas ovde može. I da smo se možda malo razmazili time što nam je toliko toga dostupno, što ima toliko izbora, toliko kvaliteta, da smo počeli da te neke stvari od kojih smo krenuli, koje su nam bile baza doživljavamo kao nešto što je potpuno bezveze. Da postoji i taj momenat u celoj priči, da želiš više kada shvatiš da postoji više. Kad ne znaš da postoji više ili ti je to više negde nedostupno i daleko, ne možeš ni da imaš velika očekivanja.

Vladan Stanojlović: Da, pomenuo si jednu stvar – treniranje nepca, što je… Dalo mi je mali šlagvort, znaš šta hoću da ti kažem. To treniranje nepca je zapravo super stvar, jer šta se time dobija? Probati različite stvari nije sam po sebi cilj. Ja mislim, iz mog iskustva, a iz iskustva mnogih drugih koje poznajem. Već da pronađete ukuse koji vas, ono što se kaže, rade, koji vas oraspolože. To verovatno ima nešto hormonski kad ti uživaš zaista u nekom ukusu da tebi se luči hormon sreće, i to je sve, naravno, mnogostruki benefit za čoveka. Znači, gde nađite ono što vama prija, što vama odgovora, to važi i za vina, uživajte u tome maksimalno. I u jednom trenutku će i to možda da vam malo, hajde neću da kažem, dosadi, ali da vas više ne uzbuđuje toliko, to je znak da krenete dalje opet u istraživanja. Jer ukus je podložan nekoj evoluciji. Ti receptori silni u usima, na jeziku, itd. su povezi sa nekim centrima u mozgu, razvijaju se neke nove sinapse. To sigurno je dobro, recimo, protiv Alchajmera isprobavanje i to razmišljanje aktivira dosta moždanih delova. Ali suština je upravo to – em lično uživanje, em kad s nekim dragim ljudima to delite, to je jedan doživljaj koji uvek priča za sebe. Da ne pominjemo putovanja neka, manja oblaske, što si pominjao vinarija, koje mogu biti od do, itd. I na kraju ta gastronomija koja sve to zaokružuje.

Ivan Minić: Kakva je sada situacija sa Wine Jamom? Situacija epidemiološka je takva da događaji ne mogu da se održavaju.

Vladan Stanojlović: Nema… Nema događaja, da. Pa…

Ivan Minić: Ali šta je ono što vi pokušavate da uradite da bi održali prosto neku dobru energiju i da kada uslovi to dozvole mogli da se vratite u neku ozbiljnu priču?

Trenutna situacija sa Wine Jamom

Vladan Stanojlović: Pa, gledaj, ljudi su… Beograd je… Pazi, bilo je preko 100 festivala dosada u oko 7-8 g. Raznoraznih formata, od manjih do zaista velikih. Manje velikih, mnogo više manjih, na različitim lokacijama, itd. Najviše, naravno, u Beogradu. I ljudi su prosto navikli da Wine Jam je tu. Mislim, sad niko ne očekuje da se išta dogodi, jer zaista se ništa i događa, što se tiče događaja. Ne rade prosto više i restorani, sabili su ih u par sati dnevno. Tako da on, Wine Jam kao brend – OK, treba on da da nešto tim nekim svojim pratiocima. I, OK je, sad je taj onlajn jedini kanal koji nam je ostao da možemo da se družimo. Ali možda više ohrabriti ljude da – OK, ostanite u nekom užem krugu prijatelja, ali što više se posećujte, razmenjujte neke boce vina. To je možda Wine Jam bi trebao da bude na mikro-planu, da svako ima svoj neki Wine Jam gde se opusti – “hajde nešto novo da probam, hajde da istražujemo”. Evo, nude se razne vinoteke i distributeri i vinarije koje će vam dostaviti na kućnu adresu paket vina ili više paketa ako želite. Daju popuste, prave akcije. Prosto, ovo je situacija koja može da se iskoristi da na dobar način u tom smislu. Sigurno imate i više vremena svi.

Ivan Minić: I manje se vozi, pa može više da se proba.

Vladan Stanojlović: Tako je. Prosto, jedan situacija koju treba iskoristiti zaista. A što se tiče događaja, meni nedostaju. Mi smo dva velika događaja jesenac morali da otkažemo. Prvi je bio Grand Tasting, koji okuplja najbolja vina i najbolje vinarije iz regiona. A drugi je bio Terroirs, koji se bavi već duži niz godinama promocijom baš autentičnih vina sa ovih prostora i trebao je da bude posvećen oranž vinima, koja nismo pominjali u ovom razgovoru, a možda bi mogli pošto je to neki novi trend, ali dobro, mislim…

Ivan Minić: A šta su oranž vina?

Oranž vina

Vladan Stanojlović: Oranž vina su vina od pomorandže. 🙂 To su vina zapravo bela vina koja su pravljena metodom pravljenja crvenih vina. To su nekada zvali “žutina” tamo u Dalmaciji, recimo. U čemu je fora, belo vino kakvo mi poznajemo danas, ono bistro belo vino, radi se prosto tako što se izmulja grožđe, odvoji se sok od pokožice, pokožica ide svojim putem, a sok vinski krene da fermentiše i prosto u toj fermentaciji se preobražava u vino. I on ima tu neku bledu žućastu bojicu koja je takva dok u slučaju da ostavimo da fermetiše sok zajedno sa pokožicom vina, koju nismo odbacila, koja može da traje od nekoliko sati do nekoliko meseci, pa čak i godina u ekstremnim slučajevima – iz te pokožice se izvlače kroz fermentaciju fenalna jedinjenja i prosto vino dobija tu ćilibarnu boju što duže stoji u kontaktu sa tom pokožicom. Ali dobija neke nove kvalitete i karakteristike. I mnogih kažu, a i ja se kladim, kad pili iz neke crne čaše to vino, da bi mnogi pomislili da je crveno vino. Ali zapravo je nešto između. I uglavnom je pravilo da to vino rade vinari koji imaju taj organski pristup uzgajanju vinograda ili biodinamički. Znači, rade sve prirodno i u skladu s prirodom. Tako da je i najbolji primerci tih vina dolaze iz područja gde se to radi, a svu sreću, blizu je nama. To je, recimo, tamo Slovenija, sever Italije. Počeli su i kod nas da to rade više već vinarija i ima dosta dobrih primeraka. To je nešto što je hit u svetu. To je nešto što je, recimo, popularno i u Mišelin restoranima po svetu glavna stvar. Prirodna vina i oranž vina su glavna stvar. Prosto, jer su sa svoje strane i najveći izazov njihovim chefovima da naprave nešto originalno i autentično što se tiče hrane. I onda su ta uparivanja zaista jedinstvena i restoran koji to uspešno uradi – kod njih imate taj doživljaj i nigde više. Tako da je to sve dobro i za vinsku priču, jer širi negde taj ceo opseg vinskih stilova i tipova vina koji se nude. A opet, s druge strane, izgleda da privlači i neku novu publiku, koja je tražila nešto malo drugačije. Jer ima ljudi koje vole nešto da imaju u čaši zbog čega će se razlikovati, jelda. Tako da je to sve dobro za vinare. Ali, po meni, najlepše to što, u stvari, donosi tu jednu filozofiju pravljenja vina na što prirodniji način. Jer mislim da je tu negde budućnost. Generalno, manje vinari koji rade jednu održivu priču, ne mogu sami sve da ishendlaju, i da naprave jedan proizvod onakav kakav su ga zamislili, uz, naravno, određeni uticaj te godine, klime, šta se već događalo, ali da ima jedan proizvod koji je, ono što se kaže, prepoznatljiv i da sutra kad ga probam, “e, ovo je onaj lik – znam, probao sam ovo vino, ima nešto to što je baš”, taj miris ili ne znam šta.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio ovu priču. Nadam se da smo naveli još neke ljude da malo više eksperimentišu i probaju neke nove stvari i neke nove ukuse. Da se ne drže stalno istih stvari, jer možda to jeste sigurno, ali je dosadno. A i hrana i vino i razne druge neke lepe stvari o kojima smo ovde pričali u prethodnom periodu ti nude mogućnost da doživiš mnogo više nego što bi doživeo ako ideš isključivo uvek na sigurno i isključivo uvek na poznato.

Vladan Stanojlović: Tačno tako, da.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Vama sugerišem da probate neke od vina koja je Kika pomenuo, da ispratite šta sve oni rade kroz Wine Jam i da prosto probate da razumete malo više to šta se dešava sa vinom i sa vinskom scenom. Jer ne mora svako od nas da postane stručnjak i ne mora svako od nas da postane vinar.

Vladan Stanojlović: I ne treba.

Ivan Minić: Ali treba da razume, i ja se nekako vodim često u životu time zato sam i na kraju dana pokrenuo podkast da ja volim da razumem stvari. Ne mogu ja baš svime da se bavim. Jesam ja dosta ovako širok sa interesovanjima i temeljan u svemu tome, ali jednostavno dan ima 24 sata i ne možeš baš svime da se baviš. Ali volim razumem, volim da mi se objasni ili da saznam, da bih mogao da razumem kako stvari funkcionišu i zašto možda neki ljudi uživaju u nečemu što meni nije jasno. Mislim da je pre problem u meni nego u njima. Oni sigurno imaju razloga, ja treba da pronađem taj razlog.

Vladan Stanojlović: Pa, dobro. Ja bih dodao nešto što se tiče vina baš, da ohrabrim eventualno neke koji bi malo se dalje upustili u istraživanje, da zapravo to što ne znate o nekom vinskom kraju ili nekoj sorti ili ne znam ako nema informacije, to je najmanji problem. Ne treba da znate previše toga, ne morate da znate skoro ništa. Dovoljna je radoznalost i želja da nešto novo probate. Samo – kad već doživite neko vino jako pozitivno i dopadne vam se, vi ćete sami posegnuti za Guglom i naći će informacije o tom vinu ovako. Znači, bez opterećenja, i ta informacije će biti deo doživljaja konzumiranja vina i zapamtićete. Ako unapred iščitate gomile knjiga vinska i to, pobrkaće vam se sve. Sledite neki jednostavniji put i prosto uživajte u onome što vam se dopada. Nemojte na silu da pijete nešto što neko je rekao da je dobro i da mora da se proba, a vama možda u tom trenutku ne odgovara ili trenutno volite neke druge ukuse. Tako da slušate svoje čulo ukusa, ali ostanite radoznali.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala Epsonu što nas podržava. Hvala Vama što nas slušate i gledate. Kao i dosad, sve svoje predloge, komentare, sugestije, pitanja ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama, a mi ćemo se postarati da dobijete odgovore. Takođe, kao i dosada, sve svoje predloge o temama koje možda želite da obradimo nam sugerišete, jer ja se trudim da pratim i Vaš feedback i neki moj unutrašnji feedback i da prođem sve stvari koje mene interesuju, ali i stvari koje svakoga od Vas interesuju. Tako da ovo jeste podkast koji ja vodim, ali ovo je naš podkast u kome se bavimo istraživanjem nekih zanimljivh fenomena, jer verujem da svako od nas ko se negde interesuje za preduzetništvo u osnovi može mnogo da dobije time što instražuje stvari koje mu možda na prvi pogled ne deluju logično i poznato, i da toliko nekih neverovatno zanimljivih i korisnih stvari može da nađe na mestima na kojima ih ne očekuje i da ih onda integriše u svoju ideju, svoj neki budući poduhvat, biznis, projekat da je to prosto neverovatno. Eto, toliko od mene. Čujemo se i vidimo sledeće nedelje.